Prvo, mislim da niste imali pravo da date repliku na repliku, ali dobro. Razvijamo diskusiju koja je u skladu sa temom i to smatram opravdanim.

Poštujem predsedavajuću i prihvatiću vašu odluku, ali želim da kažem da nije tačno ovo što je izrekao kolega, da su Državno veće tužilaca i Visoki savet sudstva birali kandidate i za ona mesta za koja nisu konkurisali, to je apsolutno neistina, već je izbor na ta mesta vršen u skladu sa kriterijumima, a na osnovu aplikacije koju je svako od kandidata podneo ovim državnim organima.
Dakle, nijedan tužilac, nijedan kandidat nije izabran na funkciju tužioca u mestu i u tužilaštvu za koje nije aplicirao. To je apsolutno netačno. Isključivo za mesta na koja su aplicirali, ukoliko su ispunjavali uslove, Visoki savet sudstva je birao sudije, odnosno Državno veće tužilaca je biralo tužioce.
Razlog zašto su novi državni organi opredeljivali u pojedinim situacijama da treba izvršiti izbor iz drugog mesta je upravo taj da se spreče neprincipijelne veze i kontakti, a građani Srbije znaju koliko dugo traju postupci, upravo tamo i u onim mestima, u onim sudovima i tužilaštvima gde su ti neprincipijelni odnosi dominantni i koji dominantno utiču na rad sudija i sudova i da postoji veliki nesklad između onoga što bi značilo vladavinu prava i vladavinu zakona, u odnosu na ono što oni dobiju kao rezultat primene prava kroz odluku.
Veliko je nezadovoljstvo građana i mi smo dužni da obezbedimo funkcionisanje države i njenih institucija na osnovu vladavine prava. Smatram da je ovo pravi korak i pravi put i verujem u ovu reformu. Građani Srbije veruju u reformu, dolazi veoma veliki broj podrške građana zato što znaju da je ovo vera u bolju budućnost i jačanje kapaciteta i institucije koje im garantuju poziciju pred zakonom, a u postupku pred sudovima i tužilaštvima.

Pre svega, želim da se obratim javnosti i kažem zašto nijedan sudija u Raškoj nije izabran, jer je došlo do jedne greške, ali ne Visokog saveta sudstva, već kandidata koji su sve svoje molbe poslale preko trećeg lica i te molbe su došle nepotpune, bez ijednog dokaza. Po takvim molbama nije moglo da se postupa, jer su sudije za prekršaje smatrale da jesu sudije i da ne idu na prvi izbor, tako da im ništa više od ličnog lista nije potrebno za izbor. Oni su napravili sopstvenu grešku i Visoki savet nije imao prostora to da promeni.
Isto tako, želim da se obratim svim sudijama koji se danas biraju, a to je ovaj spisak. Želim da im kažem da treba da vode računa o tome da su svi jednaki pred zakonom i da ozbiljno razmisle o tome da i poslanici, i ministri, i njihovi telohranitelji, treba svi da odgovaraju pred zakonom kada se nađu u takvoj poziciji. Isto tako, i da ovaj parlament ne treba da bude sigurna kuća za kriminalce i da imunitetom štiti one koji se ogreše o zakon, a na štetu građana Srbije.

Mislim da sam bio potpuno jasan, kolega, jer zaista postoje sudije i tužioci koji su konkurisali samo za više apelacione sudove ili da su sadašnje sudije Vrhovnog suda konkurisale samo za Vrhovni kasacioni sud, iako znamo da je Vrhovni kasacioni sud nastao podelom nadležnosti Vrhovnog suda na kasaciju i apelaciju.
Stvar je Visokog saveta sudstva gde je apsolutno autonoman da ceni postojanje kriterijuma i tu se ogleda suština podele vlasti, gde parlament i izvršna vlast nemaju pravo da se mešaju u odluku Visokog saveta sudstva prilikom primene kriterijuma.
Jasno je da pojedini nosioci sudske funkcije nisu mogli da dobiju ovog momenta poverenje za neke previsoko ciljane funkcije, ukoliko nisu ispunili sve one kriterijume koji su javno bili objavljeni, a doneti su na predlog Društva sudija.

Poštovana predsednice, poštovani ministre, poštovana predstavnice Visokog saveta sudstva, dragi poslanici, želim da kažem da je, po prijemu predloga od strane Visokog saveta sudstva i Vlade Republike Srbije, zakazan Odbor za pravosuđe i upravu i da nijedan od članova Odbora nije osporio nijedno ime iz predloga, tako da je Odbor dao jednoglasno mišljenje da Skupština treba da izabere predloženog kandidata Natu Mesarović za predsednika Vrhovnog kasacionog suda Srbije i predložene kandidate za Republičkog javnog tužioca, za apelacione tužioce, više tužioce i osnovne tužioce u Srbiji.
Želim da kažem da je opštepoznata potreba da se ispoštuje u celosti zakon i Ustav koji nalaže da u određenom roku dobijemo vršioce ovih veoma značajnih pravosudnih funkcija, i gotovo da postoji nepodeljeno mišljenje i stav svih ključnih društvenih aktera da ova reforma jeste u interesu građana Srbije kojima je potrebna vladavina prava, jednak pristup institucijama i jednak položaj građana pred Ustavom i zakonom, a to im može obezbediti samo pravosuđe koje će izgraditi kapacitet i vršiti sva ta ovlašćenja preko dostojnih, osposobljenih, poštenih i efikasnih nosilaca javnih funkcija.

Poštovana predsednice, poštovana gospođo Đurđina Bjelobaba, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, naravno, neću se osvrtati na ono što ste malopre svi čuli.
Mislim da smo mi ovde pred veoma važnim zadatkom jer je reforma pravosuđa jedno suštinsko pitanje, pitanje reformi institucija u Srbiji i jeste ujedno i reforma političkog sistema koji treba da obezbedi demokratičnost u odnosima, treba da obezbedi podelu vlasti, a sa druge strane treba da se obezbedi sprovođenje Ustava Republike Srbije, njegovog zakona o sprovođenju i svih zakona koji definišu ponašanje i postupanje i uređenje pravosudnih institucija.
Ovakvim radom kako se mi bavimo pravosuđem svi zajedno, naravno i vlast i opozicija i svi nezavisni državni organi koji su dužni da obezbede samostalnost i nezavisnost pravosudnih institucija, jeste odgovorno ponašanje prema potrebama gađana Srbije. Posebno želim da kažem da reforma pravosuđa nema u svom fokusu, nema za centralno pitanje poziciju pojedinih nosilaca pravosudnih funkcija. Pre svega, ima u vidu interes građana Srbije i njihovu želju za pravdom.
Svi smo mi svedoci veoma lošeg ugleda srpskog pravosuđa, pre svega među građanima Srbije. Pre svega, postoji najveći broj pritužbi da pravde nema, da nisu svi jednaki pred zakonom i da pojedini nosioci pravosudnih funkcija ne obavljaju svoju funkciju na dostojan način. Namerno podvlačim ovo - pojedini nosioci pravosudnih funkcija.
Slažem se sa jednim od prethodnih govornika da svaka rečenica koja treba da predstavlja konstataciju, a počinje - sa svi, ne predstavlja istinu. Mi moramo imenom i prezimenom da kažemo ko su ti ljudi kojima su građani dali poverenje kroz sistem koji obezbeđuje podelu vlasti i pošten izbor nosilaca javnih funkcija koji mogu te funkcije zaista da obavljaju u interesu, potpunom interesu građana Srbije.
Veoma veliki broj predmeta je zastareo. Neki predmeti suviše dugo traju. Suđenje u razumnom roku nije bio standard kojim su se rukovodili nosioci pravosudnih funkcija i to govori o onima koji su nesavesno obavljali svoju dužnost, ne vodeći interes o tome da građani žele da dobiju pravdu u razumnom roku, za života.
Vrlo često smo imali priliku da vidimo da u pojedinim sudovima i suviše dugo traju predmeti, da građani svoje pravo ne mogu da ostvare za života, nego to pravo ostvaruju njihovi naslednici, boreći se da očuvaju dostojanstvo svojih predaka. Da se to više ne bi ponavljalo, da svi budu jednaki pred Ustavom i zakonom, mi moramo da imamo institucije sa punim demokratskim kapacitetom. Upravo Ustav i zakon za njegovo sprovođenje, za koji su glasali i oni koji su malopre govorili, obezbeđuje garanciju za nezavisno i samostalno pravosuđe. Visoki savet sudstva na način kako mu je definisan ustavni položaj, kako je definisano njegovo postupanje u skladu sa zakonom, obezbeđuje nezavisan i kvalitetan izbor nosilaca pravosudnih funkcija, pre svega sudija.
Članovi Visokog saveta sudstva su pretežno sudije. To zadovoljava princip da sudije biraju same sudije, da niko sa strane ne može imati pretežni uticaj na izbor nosilaca pravosudnih funkcija. Mi smo izborom Visokog saveta sudstva obezbedili garanciju za opstanak ovakvog principa. U Visokom savetu sudstva ima sedam sudija. Trenutno je ministar pravosuđa po funkciji član, predsednik Odbora za pravosuđe i izabrani predstavnik Komore koga je birala Narodna skupština.
Neću govoriti o netačnim insinuacijama kojima se rukovodio moj prethodnik, o neistinama koje je iznosio. Pre svega, želim da prenesem ovom domu da u Visokom savetu sudstva postoji atmosfera demokratske rasprave, da su svi članovi sa punim integritetom, da se svako bori za svoj stav, u skladu sa pravilima koje smo zajedno doneli i koja su objavljena u "Službenom glasniku RS".
Kriterijumi po kojima biramo nosioce pravosudnih funkcija su takođe javno objavljeni, a kriterijumi su inače prošli svu demokratsku proceduru provere kvaliteta standarda na kojima zasnivamo svoje odluke.
Odgovarajuća tela EU koja uspostavljaju standard u postupanju imaju samo pozitivne stavove u vezi sa standardima koje primenjujemo. Uporedno-pravno gledano, gledajući uporedno-pravnu praksu u postupanju visokih saveta drugih država i država koje su članice EU, možemo da utvrdimo da je Visoki savet sudstva izabran i konstituisan na najdemokratskiji način i da je izbor koji obezbeđuje garanciju za nezavisnost, samostalnost sudija, pre svega prilikom odlučivanja, jer oni tu treba da budu najnezavisniji, kada presuđuju po zahtevima stranaka ili kada odlučuju o tome da li je neko počinio krivično delo i da li mu treba izreći sankciju i kakvu sankciju. Mi smo obezbedili tu nezavisnost sudija prilikom odlučivanja.
Da se vratim i na konkretni predlog koji je Visoki savet sudstva dao, pre svega, parlamentu, jer je to njegovo ovlašćenje. Želim da kažem da gospođa Nata Mesarović je zaista garant sudijske nezavisnosti i samostalnosti upravo prilikom odlučivanja.
Želim da ukažem i na to da njena ličnost i dosadašnji rad, dostojnost koju je pokazala u svom radu, odlučnost da se bori protiv nepravde, protiv kriminala, garantuje da će biti i odsustva unutrašnje zavisnosti koja se vrlo često dešava između predsednika sudova i sudećih sudija.
Mi znamo da govorimo o nepotpunoj podeli vlasti i uticaju izvršne ili zakonodavne vlasti na pojedine postupke, ali često zaboravimo da kažemo da postoji unutrašnja zavisnost, gde sudije nižeg suda vrlo često zavise od sudija višeg suda ili idu po mišljenje kod sudija višeg suda koje pretaču u presudu. To apsolutno nije dopustivo i mi želimo sistem u kome će sudija samostalno na osnovu svog znanja primeniti striktno i Ustav i zakon i njega se držati.
Ovde je bilo primedbi da Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca nisu kompetentni, odnosno da nemaju pun legitimitet jer imaju nedostatak jednog izabranog člana. Postoji još jedna činjenica na koju želim da ukažem, a to je da je pred ovaj parlament došao predlog ovlašćenih predlagača i zajedničke sednice pravnih fakulteta, ali takav predlog nije prošao, pa je došlo do novog predloga koji još uvek nije došao pred Skupštinu.
Što se tiče predstavnika advokature, hoću da kažem da je predstavnik advokature već bio predlagan parlamentu za izbor prilikom izbora svih drugih kandidata za prvi saziv Državnog veća tužilaca, ali da u ponovljenom izboru isti kandidat nije dobio gotovo nikakvu podršku u parlamentu.
Pravo je parlamenta da nekog kandidata izabere za člana nekog državnog organa, ukoliko je to Ustavom i zakonom definisano. Ne postoji obaveza parlamenta da prihvati predlog kandidata od strane predlagača, ukoliko smatra da po kriterijumima koje je uspostavio ne zadovoljava poverenje koje mi prenosimo preko građana koji su nas ovde birali.
Nedostatak jednog člana institucije ne znači nepostojanje legitimiteta te institucije. U slučaju da tužilaštvo ili sud ne izabere pun broj sudija i tužilaca, u smislu broja koji je raspisan u oglasu za izbor, to ne znači da ta institucija nije legitimna. I sam parlament prilikom konstituisanja kod svakog saziva nema nedostatak legitimnosti ukoliko ima 2/3 izabranih poslanika. To Ustav kaže. Zato moramo koristiti analogiju u svim onim stvarima ukoliko nije do kraja i do tančina definisana pozicija institucija, u smislu njihovog legitimiteta.
Ovde se govori o tome da nema mogućnosti za izbor predsednika Vrhovnog kasacionog suda, zbog toga što nema mišljenja Opšte sednice Vrhovnog kasacionog suda. Nije moguće dobiti mišljenje postojećeg organa koji će se konstituisati izborom sudija Vrhovnog kasacionog suda i to posle 1. januara 2010. godine.
Zato postoje prelazne odredbe, gde se kaže – da će se u roku od 90 dana nakon konstituisanja Vrhovnog saveta sudstva izabrati predsednik Vrhovnog kasacionog suda. To nije prekluzivni rok i o tome moram nešto da kažem, zato što se ovde spominju rokovi kao nešto što bi trebalo da stvori prepreku za dalje postupanje parlamenta u konstituisanju institucija pravosuđa.
Nema prekluzivnih rokova, to su instruktivni rokovi. Ne gubi se pravo, ukoliko parlament u roku od 90 dana ne izabere predsednika Vrhovnog kasacionog suda. Isto tako, nema legitimiteta tog organa ukoliko prilikom izbora svih sudija njime ne predsedava osoba koja je prošla izbor u parlamentu.
Svi ostali saveti Visokog saveta sudstva su prošli izbor u Parlamentu, na neki od zakonom propisanih načina. Zato i predsednik Vrhovnog kasacionog suda, kao predsedavajući Visokog saveta, mora da dobije pun legitimitet današnjim izborom na to mesto.
Naravno, parlament je slobodan da odlučuje o tome da li će prihvatiti predlog ovlašćenog predlagača. Svi kvaliteti o kojima smo govorili, svi kvaliteti kandidata Nate Mesarović, popisani u obrazloženju Visokog saveta sudstva, govore o tome da imamo najkvalitetnijeg kandidata za vršenje tako značajne funkcije.
Mi smo tu da se izjasnimo, ali nemamo pravo da zalazimo u ovlašćenja Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca, koji jedini na osnovu kriterijuma mogu da biraju kandidate ili da ih predlažu Skupštini na izbor. Takav predlog možemo da prihvatimo ili da odbijemo. Nemamo pravo da se mešamo u rad te nezavisne grane sudske vlasti. Mešanje u rad Visokog saveta sudstva upravo znači nedovoljnu podelu grana vlasti, koja treba da obezbedi demokratičnost konstituisanja našeg političkog sistema.
Na kraju, želim da kažem da će biti izabrano 2.838 sudija sada po ovom konkursu, kako mi predviđamo. Da li će sva mesta biti popunjena, o tome će odlučiti rad Visoki savet sudstva, u skladu sa kvalitetom kandidata koji su konkurisali za pojedine sudove. To se isto odnosi i na tužilaštva.
Želim da osporim primedbu da će tužioci neosnovano šetati iz mesta u mesto i da je Državno veće tužilaca mimo volje nosilaca javnotužilačke funkcije izvršilo njihov premeštaj u drugo mesto. Svi izabrani kandidati su konkurisali upravo za ta tužilaštva za koja su i birani kao tužioci.
Niko nije premešten mimo svoje volje, što bi zakonom bilo nedopustivo, već je svako od ovih kandidata konkurisao, podneo molbu za određeno tužilaštvo i na taj način je Državno veće tužilaca moglo da izvrši izbor između više kandidata.
U nekim slučajevima je bio samo jedan kandidat, ukoliko je zadovoljavao kriterijume za izbor, on je izabran. Isto tako, primetićete da u nekim tužilaštvima nije izabran tužilac, zato što je Državno veće tužilaca smatralo da kandidati koji su konkurisali ne zadovoljavaju kriterijume koje je Državno veće tužilaca propisalo, na osnovu kojih se izbor i vrši.
Ono što će ovaj izbor da omogući, to je kvalitetno suđenje. To znači zadovoljenje pravde i to znači ozbiljna borba protiv kriminala i korupcije.
Postoji zakon i postoje sistemska rešenja koja obezbeđuju sprečavanje koruptivnih delatnosti, ili uopšte uzroka i mogućnosti. Smatrali smo u Državnom veću tužilaca da je dobro izvršiti izbor između kandidata koji ispunjavaju sve ostale kriterijume, a dolaze sa teritorije drugih gradova i opština. Smatramo da se na taj način dodatno smanjuje koruptivna mogućnost, jer će se u potpunosti obezbediti efikasan, stručan i pošten rad nosilaca javnih funkcija u oblasti pravosuđa.
Građani Srbije i sami znaju ko su ti nosioci javnih funkcija koji svoju obavezu prema Ustavu i zakonu ne sprovode dosledno i koji onemogućavaju građane da u kratkom roku, efikasno dođu do tako željene pravde.
Mislim da je žudnja za pravdom u Srbiji kroz institucije, uz poštovanje Ustava i zakona, zaista u toj meri došlo do vrhunca, da je nužno sprovesti reforme koje smo inače građanima i obećali. Za takav program smo mi koji smo mi sa ove strane, u ovoj grani vlasti, u parlamentu i, dobili smo podršku građana, i na taj način, oko takvog programa smo i okupili većinu i takvu obavezu prema građanima moramo dosledno da ispunimo.
Još jednom se zahvaljujem predstavnici Visokog saveta sudstva, koja strpljivo, dosledno i odgovorno vrši svoju funkciju i ovde u parlamentu.
Očekujem da ćemo uspostaviti ovakvu dobru parlamentarnu i političku praksu, da grane vlasti sarađuju povodom interesa građana Srbije. I da ćemo na dostojanstven način braniti svoju argumentaciju i stavove, da li se mi slagali ili ne, ali u interesu građana Srbije želim da dobijemo pravosuđe koje će garantovati njihovu poziciju pred Ustavom i zakonom, a i svako od nas vrlo često ima takvu potrebu da pred pravosudnim organima traži ostvarenje svojih zakonskih prava.

Javljam se kao predsednik Odbora za pravosuđe i upravu i želim da kažem da je Odbor za pravosuđe bio mesto gde se osporavaju predloženi kandidati. Molim vas, sačekajte, dobićete i čućete moj stav. U svakom slučaju, spreman sam da čujem svaku primedbu u vezi sa ponašanjem i dostojnošću svakog predloženog kandidata.
Nažalost, ovde nismo dobili nijedan dokaz i argument da bismo mogli da učvrstimo svoj stav, pozitivan ili negativan, u odnosu na te kandidate. Isto tako, Državno veće tužilaca prati rad svakog kandidata, odnosno izabranog tužioca, pa ukoliko se pokrene bilo kakav postupak koji ukazuje na nedostojnost i na neprofesionalnost u ponašanju i vršenju javne funkcije, sigurno će Državno veće tužilaca reagovati.
Ne postoji poseban odnos prema bilo kom od kandidata, da bi bio zaštićen i amnestiran od nezakonitog postupanja, ukoliko se to zaista i desilo. Spreman sam da preuzmem sva dokumente i sve dokaze koje eventualno ima kolega poslanik i da ih prezentujem u svom radu Državnom veću tužilaca, pa će se on ubuduće izjašnjavati i o kandidatima, ali i o onima koji su već izabrani, tako da niko neće ostati zaštićen. Hvala.

Dame i gospodo, smatram da ovaj zakon apsolutno ima odredbe koje su u skladu sa Ustavom Republike Srbije i da nijedna od predloženih odredbi ne odskače i ne odudara od duha Ustava i onoga što je kao ustavna garancija dato građanima Srbije, a  to je član 12, koji kaže da građani Srbije imaju pravo na pokrajinsku autonomiju i na lokalnu samoupravu.
Isto tako, Ustav kaže da je državna vlast ograničena pravom građana na pokrajinsku autonomiju i na lokalnu samoupravu.
Tokom današnje rasprave smo čuli pohvale i osporavanja ovakvog jednog predloga zakona. Lično smatram da građani Srbije u ovoj fazi demokratizacije društva imaju pravo na dodatnu demokratizaciju putem decentralizacije. Nema suštinske demokratizacije društva bez decentralizacije državne vlasti.
Pravo građana na pokrajinsku autonomiju i pravo Vojvodine da svoju autonomiju uredi zakonom i statutom proističe iz samog Ustava. Očekujem da će i ostali građani Srbije ostvariti svoje ustavno pravo, ma gde živeli u Srbiji.
Formiranje srednjeg nivoa vlasti ima racionalni osnov upravo u principu supsidijarnosti, a to znači da svi građani imaju mogućnost da im institucije budu dostupne i da svoje pravo ostvaruju u institucijama nižeg ranga u odnosu na državne, ukoliko je to moguće.
Tokom rasprave, oni koji su osporavali, a sada u najvećoj meri njih nema i time pokazuju svoj odnos prema ovom pitanju, koje su postavili kao centralno i najznačajnije u svom političkom delovanju tokom ove godine, ističu da se ovakvim zakonom i statutom Vojvodine upravo uspostavlja državnost AP Vojvodine.
Apsolutno su neutemeljeni ovakvi stavovi i oni služe samo za dnevnu politiku, kako bi se građani veoma teškim rečima i ocenama uplašili i na taj način se destabilizovali u stavu da se bore za dalju decentralizaciju društva i za punu participaciju građana u kreiranju državne politike, u kreiranju državnog budžeta, ali i u određivanju prioriteta koji su bitni za rešavanje njihovih životnih problema, ma gde oni u Srbiji živeli.
Netačna je teza, izneta tokom rasprave, da Vojvodina dobija ovim zakonom državnost. Elementi i atributi državnosti su potpuno drugačiji.
To je pitanje vojske, pitanje unutrašnjih poslova, pitanje diplomatije, pitanje monetarne sfere, izdavanje novca, to je ono čime se država bavi. Sve ono što predstavlja život i rešavanje državnih problema treba da se po principu supsidijarnosti spusti na niže organe vlasti.
Pokrajinska autonomija ili regija, ili kako je već zovu, srednji nivo vlasti, jeste najviši oblik lokalne samouprave.
To je onaj deo lokalne samouprave koji dobija najveći deo prenesenih nadležnosti od državne vlasti i najveći deo izvornih nadležnosti potpomognutih izvornim prihodima koji obezbeđuju ekonomski razvoj, prostorno planiranje i upravljanje resursima, pre svega u državnoj svojini, a na teritoriji određene pokrajinske teritorije.
Ono što je bitno reći, to je da su politički subjekti u Srbiji evoluirali u svom političkom stavu. Moram da pomenem ovde uvodno izlaganje gospodina Samardžića, koji je u ime poslaničke grupe DSS govorio na početku današnje sednice, koji je u veoma negativnom kontekstu pominjao regionalizam.
On je takođe govorio o tome da regija, kao pojam, ništa ne znači. Mada u programu DSS, koji je donet 2003. godine, DSS kaže da su regije osnova državnog uređenja Srbije i oni su se zalagali za dvodomni parlament koji bi bio sastavljen iz dva doma, od kojih bi jedan bio - dom regije. Zalagali su se za Skupštinu od 250 poslanika, od kojih bi se 100 poslanika biralo u regionima, a 150 bi se direktno biralo u drug dom.
Isto tako, oni su predvideli veći broj regiona, odnosno šest regiona, i odredili su njihova sedišta, odnosno glavne gradove. Predvideli su načelnika regiona koji se direktno bira. Predvideli su zakonodavnu nadležnost, ali isto tako i vladu, sve ono što je bilo sporno tokom rasprave oko statuta Vojvodine.
Lično smatram da sama formulacija i naziv ne utiče na suštinu onoga što predstavlja autonomno pravo dela Srbije da se autonomno organizuje i da autonomno rešava svoje probleme i pitanja na osnovu zakona, a u skladu sa Ustavom.
Ovde se vrlo često postavljalo pitanje ustavnosti određenih odredbi zakona, a i samog statuta AP Vojvodine. Tu ne treba građani da imaju bilo kakav strah, zbog toga što postoji Ustavni sud koji ocenjuje ustavnost svake odredbe, ali ustavnost se ocenjuje upravo onda kada zakon stupi na snagu.
Ovim temama su se bavili eksperti, bavili su se političari, svi ključni subjekti koji trenutno kreiraju politički život Srbije i daju stručno mišljenje, na osnovu bogatog iskustva i domaćeg, tradicionalnog, na teritoriji AP Vojvodina, ali isto tako i evropskog i svetskog.
Sigurno da se ovde vodilo računa o tradicionalnom položaju AP Vojvodina i da su tu u potpunosti drugačiji primeri i drugačiji sadržaji pokrajinskih ovlašćenja od onoga što će dobiti buduće regije, odnosno pokrajine, kako se Ustavom nazivaju u državi Srbiji. Sigurno je da je Srbija krenula putem regionalizacije, putem decentralizacije, kako bi se vlast približila građanima, kako bi vršenje vlasti bilo transparentnije i kako bi se problemi građana u svim delovima Srbije rešavali u skladu sa potrebama građana.
Razlika je u položaju građanina Srbije koji živi u Pokrajini Vojvodina, u gradu Beogradu i ostatku Srbije. Srbija već ima asimetričnu decentralizaciju, na način koji ne odgovara građanima koji žive u ostatku Srbije. Zašto?
Građani u Pokrajini Vojvodina imaju više mogućnosti za ostvarenje svojih prava, imaju potpuniju zaštitu većeg broja organa i bolji i jednostavniji pristup institucijama.
Isto tako, položaj građana Vojvodine je doprineo snažnijem ekonomskom razvoju, što je pohvalno za Vojvodinu i za njene građane, ali isto tako predstavlja jednu neravnomernost u razvoju ostatka Srbije, koji tu mogućnost nije imao.
U političkom smislu, takođe postoji jedna neravnomernost, uzmimo primer sadašnjeg kreiranja budžeta. U političkom sistemu, koji se pre svega zasniva na partijskoj demokratiji, gde su partije vlasnici mandata u parlamentu, pre svega su programske orijentacije partija politički osnov za delovanje poslanika u parlamentu.
Tako da možemo da se pitamo - koga zapravo poslanici predstavljaju u parlamentu, da li predstavljaju pre svega građane ili partije ili predstavljaju partije, a time i građane, gde se partije javljaju kao posrednici između interesa građana, gde partije artikulišu interese građana i preko zastupnika ili poslanika u parlamentu te interese zastupaju?
Ako govorimo o kreiranju budžeta, u sistemu budžetiranja koji vlada kod nas, kao jedan tradicionalni sistem, koji nije u dovoljnoj meri transformisan i demokratizovan, dakle, taj sistem budžetiranja traži nadogradnju, traži veću participaciju, odnosno učešće građana u kreiranju budžeta i državne politike.
Nemamo priliku da na jednak način utičemo na stavke u budžetu. Tako će se prilikom budžetiranja pre svega javiti Vojvodina, koja može da artikuliše svoje političke, ekonomske i socijalne interese i da preko svojih institucija vrši pritisak na Vladu, kako bi se ostvarile pojedine stavke u budžetu, na način kako to pre svega odgovara vojvođanskom interesu.
Isto tako, grad Beograd, koji nosi interes dva miliona stanovnika, ima institucije koje to mogu da artikulišu, ima povoljniju poziciju u odnosu na građane koji žive u gradovima u ostatku Srbije. Građani van Beograda i Vojvodine nemaju institucije sa kapacitetom koje mogu da štiti njihove interese.
Ako govorimo o projektnom razvoju, ako govorimo o projektima koji se finansiraju iz republičkog budžeta, vi imate opštine koje nemaju dovoljan kapacitet da učestvuju u kreiranju projekata i da učestvuju u konkursima sa projektima pred institucijama sistema, odnosno budžeta.
Da li Vladičin Han, da li Crna Trava, da li Trgovište, Bosilegrad, Gadžin Han, Bela Palanka, imaju kapacitete da izrade projekte koji će dobiti sredstva iz budžeta? Nije dovoljno budžetiranjem odrediti namenu za određena ministarstva, već je bitno gde pare završavaju.
Vojvodina, sa ovakvim institucijama, ima mogućnost da se bori za bolju poziciju u budžetu. To je dobro, to je afirmativno. Meni je samo žao što građani u ostalom delu Srbije nemaju mogućnost da izgrade institucije na osnovu ovakvog zakona, da se teritorijalno organizuju, da upravljaju resursima koji su im u neposrednom okruženju.
Pre svega, želim da kažem da one političke opcije koje se zalažu za ukidanje autonomije Vojvodine apsolutno ne vode računa o interesima građana. Neprihvatljivi su argumenti da će biti skupa administracija na srednjem nivou vlasti, zato što će srednji nivo vlasti preuzeti nadležnosti, a time i ljude koji su do sada vršili ovlašćenja ili nadležnosti u ime centralne vlasti, odnosno državne vlasti, republičke vlasti.
Dakle, raspoređivanjem unutrašnjih kapaciteta će se izvršiti alokacija onih izvršilaca u smislu prenosa nadležnosti.
Vrlo je bitno i to što sada po prvi put dobijamo zakon kojim se utvrđuju pozicija i nadležnosti pokrajinskih institucija. Isto tako, bitno je da se, u skladu sa Evropskom poveljom o regionalizmu, poštuju standardi, a to je da se pokrajinska autonomija garantuje Ustavom. Mi ćemo ovde, osim ponašanja pokrajinskih vlasti, osim ocene ustavnosti akata koje te vlasti donose u narednom periodu, imati istovremeno i ustavnu zaštitu pozicije Vojvodine.
Vrlo je bitno partnerstvo u kreiranju državne politike. Vojvodina, na osnovu ovog zakona, postaje partner. To se vidi upravo iz onih odredbi koje se ovde često citiraju, ali na pogrešan način.
Ovde se kaže da će Vojvodina dobiti pravosuđe, to apsolutno nije tačno. Zakoni koji uređuju pravosuđe, izbor i razrešenje nosilaca pravosudnih funkcija će ostati nezavisno na nivou Visokog saveta sudstva, odnosno Državnog veća tužilaca, a samo one sudije koje se prvi put biraju i stupaju na dužnost, biće prvi put birane u republičkom parlamentu na period provere od tri godine. Apsolutno ne stoji argumentacija da će Vojvodina dobiti svoje pravosuđe koje bi aludiralo na elemenat državnosti.
To što će pokrajina imati mogućnost da predlaže mrežu sudova, moramo da građanima objasnimo šta to znači. Vojvodina će imati mogućnost da predloži da u nekom mestu se organizuje sud kako građani ne bi išli do udaljenih sudova koji već postoje, ali će troškove za to snositi vojvođanska administracija i to će biti ne na štetu i na uštrb građana već, naprotiv, institucije će biti približene građanima, a to jeste smisao demokratije.
Mi ćemo morati da obezbedimo izborni sistem koji će obezbediti punu participaciju građana u vršenju javnih poslova. Na ovaj način kako je sada definisan izborni sistem u AP Vojvodini, imamo dobar primer približavanja institucija građanima.
Dvojni izborni sistem, odnosno mešoviti, jer se deo poslanika za vojvođanski parlament bira direktno, a drugi posredno, govori o tome da se u velikoj meri ova institucija približava građanima i da će parlament Vojvodine biti i raditi u interesu građana Vojvodine.
To je dobar model da se i Republički parlament transformiše na osnovu drugačijeg izbornog sistema i da se poslanici biraju na ime i prezime, da budu odgovorni pred građanima, da zastupaju interese građana u ovom parlamentu.
Tako se ne bi desilo da jugoistočna Srbija bude najsiromašniji deo Srbije. Vrlo često znam da kažem da siromaštvo živi na jugu i na istoku Srbije. Upravo je centralizovana država dovela do neravnomernog razvoja i ne postoji opravdanje da građani Srbije u najsiromašnijim opštinama žive do sedam ili osam puta gore nego neki u Beogradu ili neki u delovima Vojvodine.
To ne amnestira ni samu Pokrajinu Vojvodine da ne vrši decentralizaciju i prenos nadležnosti unutar Vojvodine sve do građana na svojoj teritoriji. To isto tako obavezuje Vojvodinu da se strateški bavi ravnomernim razvojem opština na teritoriji AP Vojvodina.
Ovaj zakon i statut Vojvodine ne sme da zanemari obavezu Vojvodine da se stara na isti način da svi građani Srbije i u svim delovima Vojvodine žive na isti način i da imaju jednak pristup institucijama.
Želim da podsetim na još jednu činjenicu. Oni koji ovde osporavaju ovakvu poziciju AP Vojvodine i decentralizaciju na ovakav način su učestvovali u donošenju Strategije regionalnog razvoja.
Podsetiću da su u Vladi, kojom je predsedavao Vojislav Koštunica, u januaru 2007. godine glasali za Strategiju regionalnog razvoja. Upravo ta strategija regionalnog razvoja govori o tome da treba izgraditi zakonski i ustavni okvir za decentralizaciju Srbije i obezbediti institucije sa dovoljnim kapacitetom i predvideli su da će se Srbija regionalizovati na osnovu statističkih podataka. Prema Eurostat nomenklaturi predvideli su statističke regione kao podlogu za regionalizaciju, potpunu političku i administrativnu.
Želim da kažem da se neki politički nedosledno ponašaju, a sve na uštrb interesa građana Srbije.
Da zaključim. Decentralizacija Srbije putem regionalizacije jeste nužna. Ona je definisana Ustavom. Čak i one stranke koje se zalažu za ukidanje pokrajinske autonomije su glasale za Ustav koji garantuje pokrajinsku autonomiju.
Dakle, nedosledno ponašanje služi samo dnevno političkim potrebama. Decentralizacija i autonomnost pokrajine nisu razlog za separatizam i ne vode ka dezintegraciji države.
Dezintegraciju države može da izazove samo loša politika, može da je izazovu ponašanja o kojima smo ovde slušali, a to je recimo humano preseljenje koje predstavlja i osnov za međunarodnu krivično-pravnu odgovornost.
Mislim da oni koji se zalažu za takvu politiku dovode u opasnost upravo integritet ove zemlje i oni treba da snose političku i istorijsku odgovornost pred građanima Srbije.
Niko u ovom domu neće odgovarati za svoj stav. Kažem ovde pred svim građanima Srbije da se zalažem za decentralizaciju, za regionalizaciju i za uvođenje srednjeg nivoa vlasti na koji će se preneti deo ovlašćenja, kako bi ta vlast bila transparentnija, kako bi se bolje i potpunije borila za interese građana Srbije, kako bi građani Srbije imali mogućnost da učestvuju u kreiranju državne politike i u vođenju javnih poslova i da kontrolišu svoje predstavnike u ovom domu da li rade o njihovom interesu i da mogu slobodno da ih opozovu.
Sve ostalo predstavlja demagogiju i nedovoljno svesti o tome kuda žele građani da Srbija ide. Put evropeizacije jeste i put demokratizacije i regionalizacije.

S obzirom na to da je pomenuto da postoji inicijativa sedam poslanika za zakazivanje sednice Odbora za pravosuđe i upravu, moram da obavestim sve prisutne da je ta sednica zakazana za naredni četvrtak, u 11 sati. Pošto je predlog za saziv ove sednice Odbora pristigao je do mene pre jedan sat, a ja sam bio do pre jedan sat na prvoj radnoj sednici Visokog saveta sudstva, gde su formirane radne grupe koje treba da utvrde broj potrebnih sudija u sudovima, radi pripreme raspisivanja konkursa za izbor sudija u najvišim sudovima, to je ujedno jedna kratka informacija.
Uvažio sam predlog potpisanih poslanika i uvaženog potpredsednika Odbora za pravosuđe i upravu. Nije bilo moguće danas do 15 časova organizovati prisustvo ministarke pravde i obezbediti dokumentaciju na osnovu koje bi se pružila informacija u vezi sa temom o kojoj se radi. Do naredne sednice Odbora, očekujem da će predstavnici Ministarstva pravde obezbediti informacije u vezi s traženim pitanjem, kako bismo mogli kompetentno da raspravljamo o toj situaciji.

Dame i gospodo, prijavio sam se za raspravu i iskoristiću to svoje pravo kada dođem na red. Samo želim da kažem, da razjasnim, nešto se čulo ovde za govornicom, a ne odgovara činjenicama. Pre svega, tvrdnja da oni koji su na lični zahtev napustili pravosuđe primaju platu i da istovremeno rade kao advokati, na taj način imaju i funkciju zbog toga što nisu razrešeni i platu u sudu, a istovremeno vode svoju privatnu advokatsku praksu i zarađuju, jednostavno nije tačna.
Te sudije i tužioci koji su na lični zahtev napustili pravosuđe primali su platu prvih 30 dana nakon podnošenja ličnog zahteva i u tom periodu nisu obavljali advokaturu, niti bilo koju drugu dužnost. Na to su po zakonu imali pravo. Upravo su plate primali oni koji su ispunili jedan od zakonom propisanih uslova za navršenje punog radnog veka, a time i za prestanak sudijske funkcije, pa su neki odlukom predsednika sudova dobili radnu knjižicu i prijavili se u Fond za penzijsko i invalidsko osiguranje, dok su pojedini, nesavesni, uz blagonaklonost nekih nosilaca pravosudnih funkcija kao predsednika, ostajali u tim sudovima pune dve godine i dan-danas se nalaze na tim mestima, sa 67 godina starosti, i primaju punu platu, što je zaista nedopustivo i mislim da to nije u redu.
Zato i jeste hitnost celog ovog postupka, da završimo sa takvim stanjem kako bismo nakon usvajanja novog seta zakona o pravosuđu bili u situaciji da redovno razrešavamo sve one koji to žele ili one koji su ispunili neki od zakonom propisanih uslova.
Prema tome, želim da podvučem da nije tačno da oni ljudi koji su na lični zahtev prekinuli radni staž u sudu istovremeno i rade i primaju platu. Jednostavno, to ne odgovara činjenicama. Možda je došlo do zabune zbog neke nejasnoće u dosadašnjem izlaganju, ali ne bi bilo u redu da te kolege koje su savesno prekinule svoj radni staž, na lični zahtev, dovodimo u poziciju da budu izjednačeni sa onima koji ništa ne rade u sudu i dve godine primaju platu.
Još jedna rečenica i time završavam, a to je da nisu sve sudije i tužioci koji su navršili radni vek u toj poziciji da dve godine primaju platu.
Ima nekih koji su to tek sada, od jula ili avgusta ove godine. Neki nisu svojom krivicom dovedeni u takvu poziciju jer čekaju par meseci da se zakaže Odbor da bi se ovo razrešilo.

Samo želim da kažem da je neistina da ministar pravde ima bilo kakvu ulogu u razrešenju sudija, osim što po funkciji učestvuje u Visokom savetu pravosuđa, gde je samo jedan od članova.
Morate da znate, mi smo u prethodnoj raspravi, tokom javljanja po Poslovniku, čuli da Veliko personalno veće razrešava sudije i da nije uradilo svoj posao kako treba. Veliko personalno veće administrira samo u onim slučajevima kada se ispuni jedan od zakonskih uslova za navršenje radnog veka i to je čista primena zakona u jednom više administrativnom poslu. Postoje dosijei sudija sa njihovim datumima rođenja, datumima zaposlenja, trajanja njihovog radnog staža u sudovima i na osnovu toga se blagovremeno obaveštava Skupština da neko lice sa tim i tim datumom ispunjava pun radni vek i na taj način treba da se stvori osnov da Skupština razreši, u skladu sa zakonom i Ustavom, tog sudiju.
Tačno je da postoji jedna nesaglasnost u ovom tranzicionom periodu između normi koje su se nalazile u starom Ustavu i onome što sada predviđa novi Ustav Republike Srbije. Zato je Zakon za sprovođenje Ustava predvideo da će se u određenom roku doneti set zakona o pravosuđu. Naravno, znamo svi, to je notorna činjenica, da nismo ispoštovali do kraja odredbe Zakona o sprovođenju Ustava Republike Srbije, jer smo imali druge hitne stvari na našim zasedanjima, ali ćemo na narednoj sednici imati predlog seta zakona koji se tiču pravosuđa i nadam se da ćemo svi zajedno, uz dobru volju, uspostaviti red unutar našeg pravnog sistema i dovesti institucije u poziciju da mogu funkcionalno i u skladu sa Ustavom i zakonom da štite ljudska prava građana Srbije i svih onih koji im se sa pravom obrate.
Želim još jednu stvar da kažem, ovaj odbor ne može da snosi odgovornost, Odbor za pravosuđe i upravu u ovom sazivu Skupštine, jer mi nikako nismo kasnili. Onog momenta kada smo dobili ove predloge mi smo ih stavili, po hitnom postupku, na dnevni red. U prethodnom sazivu Skupštine ovo nije bilo stavljeno na dnevni red. Međutim, ja nisam bio na čelu tog odbora, tako da sebe ne smatram prozvanim za takvo postupanje. Zašto to nije stavljeno na dnevni red u prethodnom mandatu možete da pitate prethodnog predsednika Odbora, ja na to zaista ne mogu da vam dam odgovor.
Vi znate da u onom mandatu pre toga Skupština nije funkcionisala, da je došlo do prevremenih izbora upravo zbog toga što u pojedinim odborima Skupštine nije bilo većine i došlo je do blokade rada parlamenta, što je proizvelo verovatno i prevremene izbore, pa smo posle toga imali dva kruga opštih izbora u Srbiji.
Trudićemo se da u budućem periodu uskladimo našu aktivnost sa potrebom da se blagovremeno odlučuje o statusu sudija.
Isto tako želim da vam kažem da su pojedini predsednici sudova postupali u skladu sa Ustavom i zakonom i kada je nastupio zakonski razlog oni su tim sudijama prekinuli radni staž i udaljili ih iz sudova smatrajući da su oni ispunili radni vek i da mogu da ostvaruju svoja prava preko Fonda za penzijsko osiguranje.
Naveo bih primer predsednika Okružnog suda u Beogradu gospodina Važića, koji je u nekim slučajevima doneo odluku o prestanku rada tih sudija, a sada samo postoji ta razlika između radnog staža, još uvek egzistirajuće funkcije koju mi moramo da prekinemo svojom odlukom jer je Skupština sada jedina nadležna da o tome odlučuje. Nadam se da će novi set zakona i novi Ustav taj nesklad otkloniti, tako da nećemo biti u situaciji da imamo ovakvu prazninu koja zaista izaziva veoma puno razloga za raspravu, repliku i ovde u samom parlamentu. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsednice, poštovano predsedništvo, reklamiram član 103. Poslovnika o radu Narodne skupštine.
Podsećam sve narodne poslanike i predsednicu da su poslanici dužni da govore o temi koja je na dnevnom redu ovog zasedanja. Smatram da je u interesu građana Srbije da narodni poslanici govore o temi koja je na dnevnom redu. Moram da podsetim i sve one koji su zloupotrebili ovu govornicu, a želim da predsednica Narodne skupštine upotrebi svoja ovlašćenja u skladu s Poslovnikom i dovede ovu skupštinu u radno stanje.
Podsećam vas koje su teme na dnevnom redu.
Pre svega, mi imamo 70-ak zahteva za razrešenje nosilaca pravosudnih funkcija koji su ispunili uslove za penziju i koji 2 godine primaju platu koju plaćaju poreski obveznici ove zemlje, a to su milionske sume. Na desetine njih to prima svakog meseca, a mi se ovde bavimo temama koje su čisto unutarstranačka pitanja. Pored toga što neki žele da izbegnu činjenicu da se ovde radi o unutarpartijskom razračunavanju, ovde Srbija plaća ceh tog unutarpartijskog razračunavanja.
Ostavite vaše razmirice za vaše lokalne odbore. Neće građani Srbije da prebrojavaju vaše članove, ko gde prelazi tokom noći, uz pritiske ili uz tuču, ili neka druga strana silom zadržava svoje mandate.
Ovde smo čuli da se pozivate na odluke okružnih sudova koji su donosili ovakve ili onakve stavove u vezi s odborničkim mandatima. Ukoliko su poslanički mandati sporni, možete da ih štitite na isti način kao što štitite odborničke mandate u lokalnim samoupravama, ali tome nije mesto pred Narodnom skupštinom.
Zato apelujem na sve vas da se vratite na temu dnevnog reda, jer tema dnevnog reda jesu zakoni koji su veoma važni za kvalitet života građana Srbije. To je preduslov za oslobađanje građana Srbije od obaveze pribavljanja viza, da mogu slobodno da se kreću svuda po Evropi i po svetu. Isto tako, građani Srbije imaju pravo da svoja građanska prava štite na najkvalitetniji mogući način, da pravosuđe bude slobodno, nezavisno i oslobođeno onih koji ne rade već 2 godine, a primaju preko 100 hiljada dinara plate u sudovima i tužilaštvima u Srbiji, iako stoje zahtevi za njihovo razrešenje.
Prema tome, učinite da građani Srbije žive bolje, da sudovi i tužilaštva budu efikasniji, kvalitetniji, da ne bude više nameta na poreske obveznike i na ove građane koji podnose teret tranzicije. Nemojte da im poslanici Narodne skupštine dodatno otežavaju život; mi smo tu da im rešavamo probleme i da im omogućimo bolji i kvalitetniji život.
Zato apelujem na predsednicu Skupštine da privede ovaj rad na sednici dnevnom redu. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, još jednom apelujem da se, u skladu sa članom 103. Poslovnika o radu Narodne skupštine, ova skupština opredeli za rad u korist i za interes građana Srbije.
Ovde su se za govornicom čule neke neistine. Pomenuto je par puta moje ime, rečeno je da sam izneo neistinu o tome da trenutno u Srbiji 70 sudija i tužilaca prima svakog meseca platu, zaradu od oko 100.000 dinara mesečno, i to unazad dve godine.
To, zaista, predstavlja veliki teret za građane Srbije. To je nedopustivo. Te sudije i tužioci ne rade svoj posao, dođu na posao kad hoće, odu s posla bez ikakvog objašnjenja, a samo se prvog u mesecu pojave da prime svoju platu. Građani Srbije imaju samo štetu od toga, ne mogu da zaštite svoje interese, svoja legitimna ustavna prava i slobode, sudstvo je neefikasno, odluke se veoma sporo donose i postoji veoma veliko nezadovoljstvo građana zbog jedne takve situacije.
Nije tačno da sam u Odboru za pravosuđe rekao nešto drugo u odnosu na ovo što kažem večeras. Tačno je, pročitano je iz stenograma, da samo one sudije i tužioci koji su na lični zahtev prekinuli svoj radni odnos u pravosuđu ne primaju platu, ali svi oni koji su navršili jedan od zakonom propisanih uslova da odu u penziju, a dolaze mimo volje i mimo zakona na posao i uzimaju platu, rade na štetu građana Srbije.
Skupština je jedino ovlašćeno telo, jedina ovlašćena institucija koja može takvo stanje da prekine. Dakle, 70 sudija i tužilaca u Srbiji oko sedam miliona dinara mesečno uzimaju, bez ikakvog rada i truda.
Mislim da je u interesu svih građana Srbije, i onih najmlađih, koji tek treba da počnu da rade, da se zaposle, ali i penzionera, koji su pošteno odradili puni radni vek i sada uživaju penziju, da se ovo reši.
Treba da razrešimo ove sudije i tužioce koji nesavesno koriste sredstva iz budžeta i da oslobodimo mesta za one koji žele da rade savesno, pošteno i efikasno. Mislim da većina vas poslanika misli isto tako.
Molim vas da ne budete taoci jedne partijske rasprave i da u tu istu svađu ne uvlačimo sve građane Srbije i da tražimo da se pred građanima prebrojavate ko je jači. O tome će sud reći svoje i sami ti građani. Pozivam vas da učestvujete u radu Parlamenta i svih njegovih radnih tela, jer je vrlo čest slučaj da oni koji kritikuju nerad ne žele da učestvuju u kvorumu, ne žele da glasaju za objedinjavanje dnevnog reda, a sada kažu da ovde ne može započeti rasprava, i ne žele da učestvuju u radu radnih tela Skupštine.
Odgovornost vlasti i opozicije jeste da Skupština radi, da donosi zakone i legitimno je pravo većine da ostvaruje politiku u ovom parlamentu u skladu sa programom za koji su građani glasali.

Dame i gospodo, tačno je da je došlo do greške u izveštaju koji je Skupštini dao Odbor za pravosuđe i upravu i ja sam dao Službi da otkloni ovaj nedostatak koji stvara konfuziju. I prošli put sam rekao da će Odbor da se trudi da radi ispravno. Preduzećemo mere prema Službi, koja je napravila ovakvu grešku.       
Što se tiče amandmana, amandman je prihvaćen i trebalo je to da stoji samo u delu koji je prihvaćen. Inače, amandman nije odbijen, gospodine Milićeviću. Hvala.

Ono što sam rekao o tehničkoj grešci, to stoji i dalje. Jeste greška da je jedan isti amandman stavljen i u deo gde se amandmani prihvataju i podržavaju od strane Odbora i u deo gde stoji da je on odbijen. Sada sam potpisao zahtev da se ispravi greška i izveštaj će biti podeljen u narednih desetak minuta svim poslanicima u Skupštini.
Što se tiče sadržine amandmana, ukoliko neko želi da popravi tekst Predloga zakona, onda treba da bude zadovoljan što je prihvaćena norma koja je sadržana u amandmanu drugog poslanika. Prema tome, ako ste želeli da nešto popravite, onda je taj cilj postignut jer smo mi amandman u istovetnom tekstu prihvatili na predlog drugog poslanika.
Što se tiče pitanja da li je trebalo prihvatiti oba amandmana sa istom sadržinom, pravnotehnički to nije moguće. Ne možemo dva puta da normiramo istu pravnu situaciju. To bi onda izazvalo novu sednicu Zakonodavnog odbora, koji bi morao da da prečišćen tekst i da ponudi Skupštini ispravku teksta u Danu za glasanje.
Ne možemo da usvajamo dva amandmana sa istovetnim tekstom. To je kao kada bismo dobili dva istovetna predloga zakona, pa se izjašnjavamo i o jednom i o drugom. Prema tome, pravnotehnički se postupilo onako kako smo smatrali da je najcelishodnije, bez namere da bilo koga diskriminišemo.
Da vas podsetim na još jednu situaciju, koja predstavlja praksu u ovom parlamentu, a to je da odbori ne diskutuju o amandmanima onih koji ne dolaze da ih obrazlažu na odborima. Mi smo, naprotiv, otvarali diskusiju o svakom amandmanu, pa i o vašem. Prema tome, ne postoji bilo kakva diskriminacija, iako u Skupštini u nekim odborima postoji stav da se ne razmatraju amandmani onih koji nisu obrazloženi na samom odboru.
U potpunosti smo zaštitili prava poslanika, ali je pravo člana odbora da se izjasni o amandmanu da li ga podržava ili ne. Vaš amandman iz pravnotehničkih razloga nije podržan. Pravo članova odbora je da glasaju, o tome postoji i beleška, a postoji i izveštaj koji ste dobili u Skupštini. Hvala.