Želim po članu 107, ali ne bih da se mešam u taj vaš koalicioni odnos. Ali, zaista je malo pre bilo mnogo uvredljivih reči. Počeo je kolega sa nekim crvenim marama. Ako oni reaguju i trče na crvene marame, to je njihov problem, mi svakako ne.

Ali, kaže - mi nešto targetiramo Zoranu Mihajlović i još neke ministre. Ne, mi govorimo o ministrima za koje imamo podatke da su umešani u kriminal. I mi Zoranu Mihajlović kad vidimo, odmah pomislimo na "Behtel" i na 300 miliona evra koji su nestali iz budžeta Republike Srbije.

Kolega Martinović je pokušao da, ne kažem ja da on ne misli ništa od onoga što je rekao, čak i većina kolega koji sede tamo sa njihove strane, ali Zorana Mihajlović je precizno rekla da smo mi radikali ostavili ruševine iza sebe, da smo mi rušili u prošlosti. I to joj nije prvi put.

Ona misli na period kada su vođeni otadžbinski ratovi na teritoriji bivše Jugoslavije. I mi samo kažemo, svaki put je upozorimo kad to kaže srpskim radikalima, da valjda mora da misli i na Aleksandra Vučića. On je u toj Vladi koju ona naziva rušilačkom bio ministar informisanja. Veoma značajnu funkciju je imao i, da vam kažem, odlično je obavljao. Ali, morate to u sebi da nekako prevaziđete, mora gospođa Mihajlović da onu sebe Dinkićevu i Labusovu i ovu Vučićevu nekako da uskladi. Žao mi je, u njoj očigledno još uvek postoji ono da su za sve krivi radikali, ali kad god to kaže, mora da vodi računa da misli na generalnog sekretara tada Srpske radikalne stranke, Aleksandra Vučića, na ministra u Vladi Republike Srbije, Aleksandra Vučića, pa ako ona hoće, evo, mi ćemo braniti Vučića, zato što tvrdimo da je u to vreme bio odličan ministar i da je bio odličan Srbin i odličan radikal.

Dame i gospodo narodni poslanici, na početku današnje rasprave predsednik Odbora za pravosuđe i upravu je rekao da je ovaj predlog zakona razmatran na Odboru i da je jednoglasno usvojen. Radi javnosti, želim samo da

kažem da poslanici SRS nisu prisustvovali toj sednici, a da jesmo, svakako, bili bismo protiv ovog predloga, a već smo počeli da obrazlažemo i obrazložićemo to do kraja.

Vrlo interesantno da ima preko 170, 180 izmena postojećeg zakona, i to govori o činjenici da je očigledno da i Ministarstvo nije zadovoljno onim rešenjem koje sada postoji. Verujte, sa ovoliko izmena nemoguće je suštinski promeniti ovaj sadašnji zakon. Mi smo, takođe, uložili veliki broj amandman, a pre svega da bismo skrenuli pažnju na neke detalje iz predloga zakona, bez ambicije da bi tim našim amandmanima mogli nešto preterano da promenimo iz razloga osnovne razlike između nas iz SRS i Vlade, a to je nadležnost poslova izvršenja i obezbeđenja.

Negde u maju smo počeli u celoj Srbiji kampanju za ukidanje javnih izvršitelja i delimo građanima „Veliku Srbiju“ u kojoj smo detaljno napisali zbog čega mi to tražimo i na koji način mi mislimo da bi trebalo biti rešeno pitanje izvršenja.

Naše aktiviste neki ljudi pitaju – dobro, šta vi mislite, ako se ukinu javni izvršitelji, da li to znači da ljudi koji su dužnici više neće morati da izmiruju svoje dugove? To svakako ne znači to. Naprotiv, mi nikada nismo bili za građansku neposlušnost, nikada nismo tako nešto zagovarali i mislimo da svako mora da izmiri svoje obaveze i prema državi i prema javnim preduzećima i prema bankama, dakle, prema svim poveriocima.

Mislimo da to mora da se uradi na jedan pravičniji način, pre svega, da se izvršenje vrati u nadležnost pravosuđe, u nadležnost sudova, jer nije normalno to što se nametnula neka teza u javnosti, kada su u pitanju notari, evo, izvršitelji, da je bolje za građane, da je bolje za narod ako taj posao radi nekih 200 ili 300 ljudi u celoj Srbiji i naravno da će se oni ponašati kako im se prohte, a da se tako ozbiljni poslovi izmeste iz pravosuđa koje je jedna grana vlasti, koje mora biti ozbiljno.

Naravno, bilo je problema kada su izvršenja radili sudovi, ali je bilo, ne zbog toga što je bio problem u tadašnjem zakonu, već je problem bio u funkcionisanju i u radu nekih pojedinih ljudi. Takvih problema, nažalost, imamo u svim sferama i ne možemo probleme rešavati tako što neko ne radi dobro, pa ćemo mi to da mu uzmemo i da damo nekom drugom koji će to da radi još lošije. To nije rešenje. Rešenje je da se tamo gde treba taj posao radi, da se uredi sistemski i da to zaista i funkcioniše.

Apsolutno smo protiv toga da se licima, dužnicima, bez obzira kakav dug je u pitanju, može oduzeti nepokretnost, pogotovo ako je u pitanju jedina nepokretnost. Ne može država da od svog naroda, od svojih ljudi pravi beskućnike. Nema pravo na to. Neodgovorno je, svakako, i zadužiti se nekim velikim novčanim sredstvima koja kasnije se teško vraćaju, ali ovde najviše izvršitelji rade na namirivanju dugova banaka, a mora, opet na nivou državi, u saradnji sa Narodnom bankom, da se malo uredi taj način kreditiranja i da banke moraju da preuzmu deo odgovornosti. Ne može sva odgovornost da bude na onome ko je uzeo kredit. Banke moraju biti svesne da ljudi mogu da se razbole, da ljudi mogu da ostanu bez posla. Znate, različite situacije se dešavaju u životu ljudi.

Ono što je, takođe, problem ovog zakona, sada izmenjenog, jeste činjenica da se izvršiteljima, odnosno da se poveriocima preko izvršitelja nudi mogućnost da oni biraju nepokretnost dužnika iz koje će namirivati svoj dug. To jednostavno nije moguće. Ako je neko upisao hipoteku na neku nepokretnost i na ime te hipoteke tom drugom čoveku dao kredit, a pri tom kasnije shvatio da je pogrešio, recimo, procenjeno je da nečija kuća vredi 10.000 evra i na ime toga banka mu je dala kredit, a kada je došlo do toga da kredit ne može da se izmiri, banka kaže – nismo dobro procenili, ta kuća ne vredi 10.000 evra, ali on ima onu drugu koja vredi 10.000 evra, pa ćemo nju da uzmemo. To jednostavno nije moguće.

Hipoteka može da se naplati isključivo iz nepokretnosti na koju je upisana hipoteka. Mi takođe mislimo da ono što je nekada Kori Udovički, kada je bila ministar u onoj prethodnoj vlasti, ali očigledno je i vama bila dobra, pa je i kod vas bila, koja je govorila - ko ne može da plati struju neka proda kuću ili stan. To je zaista zločin. Vi morate, država, mi, svi, nadležni organi, moraju da omoguće ako neko ima samo jednu nepokretnost, po članu domaćinstva, mi smo kroz amandmane napisali da treba svakome da se ostavi najmanje 10 m2 po članu domaćinstva, a čak razmišljamo da bi to moglo biti i 12, u nekim državama je to i do 15 m2.

Dakle, na taj način ćemo zaštiti te porodice da ne ostanu na ulici. Onaj ko je dužan neka vraća, ako nema drugo mogućnost, drugu nepokretnost, neka vraća taj svoj dug do kraja života, do kraja radnog veka, pa posle i penzionog, pa vratiće bar onaj najveći deo, a ne sada da bi poverilac bio jedino zadovoljan, ajmo mi odmah da prodamo njegovu kuću, a tamo ispred čeka onaj koji će da je kupi, pa za dug od 5.000 evra proda se kuća za 20.000, a ona realno vredi 50.000 evra i već sledećeg dana se proda po realnoj vrednosti i onda se deli taj profit između svih učesnika u tom lancu. To je službenik banke, to je izvršitelj, to je taj lažni kupac. I ovo nije priča da bi se čula, ovo je živa istina.

Mi smo u ovom, ponavljam, pokazujem ponovo izdanje „Velike Srbije“, specijalnom izdanju gde najavljujemo ukidanje izvršitelja, naveli puno primera, konkretnih. Ovde imamo, takođe, ljudi nam donose s terena, šalju, zovu telefonom, šalju mejlove, puno primera takođe kojima dokazujemo da smo u pravu i da ovo nije dobar način za rešavanje, odnosno za izmirivanje dugova. Naravno sve te primere, koliko god nam vreme dozvoli mi ćemo maksimalno izneti kada budemo govorili o zakonu u pojedinostima.

Ono što želimo da naglasimo jeste da će SRS, čuli ste već od našeg ovlašćenog predstavnika, da smo već prikupili više od 100.000 potpisa građana koji su saglasni s nama da treba ukinuti javne izvršitelje i vratiti posao izvršenja i obezbeđenja u nadležnost sudova, mi ćemo za redovno zasedanje, odnosno pripremamo, već smo skoro završili, jedan ozbiljan predlog zakona koji će svakako biti od strane Skupštine poslat i Vladi na razmatranje, i mi ćemo u tom predlogu vratiti, odnosno predložiti vraćanje izvršenja u nadležnost sudova. Taj predlog će biti sasvim smo sigurni i u skladu Ustavom i pravičan, i poštovaće osnovna ljudska prava, i poštovaće i prava poverilaca i prava dužnika.

Naravno, tada ćemo biti spremni na svaku sugestiju i od strane ministarstva, i od strane kolega iz vlasti, i očekujemo da ćemo konačno tada i na taj način rešiti ovaj veliki problem.

Verujte, gospođo Kuburović, pretpostavljam da to znate, jer to prosto svi ljudi znaju, izvršitelji su strah i trepet, to je nešto čega se građani toliko plaše, i danas, ja mislim, nema institucije u Srbiji na koju se više gnušaju i na koju su ozlojeđeniji građani nego što su to javni izvršitelji. Hvala.

I pitanja – kako će se otkloniti greške na već urađenim izvršenjima? Kako će se otkloniti greške ljudima koji su izgubili stanove zbog zloupotrebe javnih izvršitelja?

Pretpostavljam da znate da se u međuvremenu dešavalo i to da su neki ljudi koji su imali dobre veze, pre svega, partijske da su uspevali da otkupe svoje stanove, što naravno nije bilo u skladu sa zakonom.

Evropska praksa je jednostavno nešto što mi ne prihvatamo ne kao dobru praksu kada je u pitanju dobra praksa, nego moramo voditi računa o specifičnosti svoje države, ovog društva, ovog naroda. Vi znate dobro na kakvom je korupcija visokom nivou u Srbiji, a ovakvim zakonima to se samo još više povećava.

Kažete – dobili ste primedbe i koliko se pred Evropskim sudom vodi sporova i koliko je Srbija izgubila sporova. Onda mi moramo sve da menjamo u sudovima zbog razumnog roka. Nama u sudovim spor za mobing traje najmanje sedam godina. Radni spor najmanje pet godina. Parnice po dvadesetak godina. Jel to znači da onda treba sve to da izmestimo iz sudova da damo ne znam tačno kome da to rešava? Opet vam ponavljam ono sa početka. Ne može se ići linijom manjeg otpora, već se mora sistemski rešiti stanje u pravosuđu.

U onom prvom delu ste kada ste govorili pomenuli onaj stari zakon koji je predviđao da ako neko ne plati dug da ide u zatvor i vi ste to nazvali dužničkim ropstvom.

Dužničko ropstvo je svaki dug. Nije dužničko ropstvo samo odlazak u zatvor. I da pitate bilo koga ko ima neki dug da li bi pre otišao u zatvor a ostavio porodici stan ili prodao stan, bojim se da bi rađe otišao u zatvor.

U kako je ovo malopre bilo surovo zaista. Taman kad smo mislili da nema gore od Kori Udovički, danas šta sve nismo čuli, malte ne, preki sudovi za izvršitelje i za dužnike. Prosto neverovatno.

Kaže koleginica da su sudovi bili kaznena odeljenja, a onda kaže da nisu ništa izvršavali, da su predmeti stajali u fioci. Pa, kaznena odeljenja su ovi sad izvršitelji, a ne onaj ko nije izvršavao. Naravno, ne opravdavamo da sudovi ne treba da izvršavaju. Naprotiv, trebalo je i treba i treba na tome da se radi. Ali, ovo je zaista prosto neverovatno.

Kaže koleginica, ima primere iz prakse kako sudovi nisu radili ili kako su radili i izvlačili predmete, itd. Koliko imamo primera iz prakse, kada su u pitanju izvršitelji? Nikad se u sudu nije desilo da sin nekog sudije kupi stan u toku izvršenja, a kod izvršitelja se desilo. Možda jeste i kod sudova, ali, evo, i ako jeste, ali lakše je rešiti pitanje sa sudovima i sa sudijama, nego sa izvršiteljima.

Izvršitelji se ukotvili tu gde jesu, uzimaju pare, sačuvaj Bože kolike, a rade onako kako im se prohte. Sami određuju, videćete, govorićemo vam o primerima koliko, u odnosu na dug, koliko na kraju izađe sa njihovim troškovima, itd, taksama, ne znam šta.

Tih 5.000 evra, pitanje kako se došlo do toga. Nije pitanje kako se došlo do toga, nego je pitanje kako su vas prevarili, gospođo Kuburović, izvršitelji, ta Komora, pretpostavljam, da ste uopšte ovako nešto ugradili i predvideli u zakonu. Jer, znate, 5.000 evra dugovati javnom komunalnom preduzeću je nemoguće, a da nije nastupila zastarelost, osim neki veliki sistemi, ja govorim o ljudima, o porodicama, o domaćinstvima.

Znači, namerno ih puste da dođu do 5.001 evra da bi im prodavali kuće i što reče, završavam, kolega, što reče koleginica – pa, šta je problem, ako je neko dužan 10.000 evra treba da zna da će mu se prodati kuća od 100.000 evra? Prosto plaši.

Vi gospođo Kuburović pričate o nekom idealnom stanju koje i sami znate nije tako. Pominjali ste vi da su vođeni određeni disciplinski postupci protiv nekih izvršitelja itd. Mi nikad nismo videli koji su to izvršitelji, zbog čega su vođeni disciplinski postupci i kako su oni odgovarali u tim disciplinskim postupcima. A tek ono koliko ih ima koji su trebali da odgovaraju, a nisu odgovarali, i sami znate da to jeste tako.

Znate li da, recimo, 2014. godine, kada govorimo o ovim dugovima komunalnih preduzeća, vi objašnjavate kako se može napraviti dug od 5.000 evra. Teško, verujte. Može jedan manji broj ljudi, to nije sporno, ali govorimo o velikom broju građana, domaćinstava, koji plaćaju struju tri, četiri hiljade dinara i nemaju pare i ostanu bez posla i biraju između toga da kupe deci hleb ili knjige i struju, biraju hleb i knjige, pa ostanu bez struje, isključe ih posle dva tri meseca. To je naša realnost. To je naša realnost, a ne dug od 5.000 evra koji se, ponavljam, namerno pravi.

Znate li vi, 2014. godine da je Elektrodistribucija jednom izvršitelju, u pitanju je žena Isidora Ranković, dala 18.000 predmeta, nešto preko 18.000. Ona je i dalje njihova izvršiteljka, a tada je kao predujam dobila 79 miliona evra. Njen muž je bio član DS i tada je prešao u SNS, da bi ženi obezbedio ovaj posao.

Mi govorimo nešto što je zaista realno. Možda vi te detalje ne znate, ali zato smo mi ovde da kažemo i vama, ali da kažemo pre svega javnosti Srbije zbog čega smo mi protiv javnih izvršitelja i zbog čega mislimo da je sud kao institucija veća garancija za pravičan i pošten rad, nego što je grupa od par stotina izvršitelja.

Nema potrebe da se kolega Stojmirović izvinjava Filipu Stojanoviću za onako lepe stihove, ali nisam se ja zbog toga javila, već samo da objasnim. Mislim da je zaista krajnje vreme da se razume šta znači kada se amandmanom predlaže da se briše neki član ili neki stav.

Ako poslanička grupa SRS, ili bilo koje druge stranke smatra da neki član ne treba da postoji u zakonu, da neki stav ne treba da postoji u okviru člana nekog, nema drugog načina da se to iskaže nego predlogom da se to briše.

Mi imamo ponekad i situaciju da predlažemo brisanje svih članova, to je jedini način kako nam Poslovnik dozvoljava, jedini način da iskažemo naš stav da mislimo da određeni zakon ne treba uopšte da postoji u pravnom prometu u Srbiji i mi ne možemo to nikako drugačije iskazati osim predlogom da brišemo sve članove, pa i onaj o objavljivanju u „Službenom glasniku“.

Zato vas samo molim da se ni na koji način ne dovodi u pitanje dobronamernost naših amandmana. Ne slažemo se sa poslanicima vlasti, ne slažemo se sa Vladom, to je potpuno normalno. Kroz naše amandmane i na ovaj način pokazujemo naš odnos prema određenom zakonu i prema određenom članu u zakonu i prema određenom stavu u nekom članu zakona.

U stavu 6. ovog člana predviđeno je, ako se procenom utvrdi da prodaja oduzete robe nije ekonomski opravdano itd, da će omogućiti uništavanje te robe, ali ništa konkretno ne znamo. Ko će utvrđivati da li je opravdana prodaja? Da li je moguća uopšte prodaja ili mora da se vrši uništavanje?

Mi smo zbog te konfuzije predložili da se ovaj stav briše. Kažu nam u Vladi da ne mogu da prihvate taj amandman iz razloga, kako piše, što će ministar nadležan za poslove trgovine podzakonskim aktom urediti uništavanje robe i onemogućiti zloupotrebu.

Ovaj odgovor ministarstva, odnosno Vlade, što se nas tiče, je sporan po dva osnova. Prvo, šta ako vam ministar kaže – eto, neću da donesem podzakonski akt, kao što kaže – eto, neću da dođem u Skupštinu? Dakle, Rasim Ljajić je očigledno ministar koji ne poštuje posao koji radi, zbog toga nije danas ovde u Narodnoj skupštini, već zapravo četvrti dan, a ovo je već druga tura zakona iz njegove nadležnosti od kad ga nema. Dakle, on neće da dođe da se suoči sa narodnim poslanici, on se plaši kritike poslanika SRS, s pravom, ali on ne sme, s pravom se plaši, ali nema pravo da ne dođe ovde da čuje tu kritiku. Dakle, kao što vam je rekao – idi ti, Đorđeviću, ja neću u Skupštinu, tako može da kaže – nek radi neko drugi podzakonski akt, ja neću.

S druge strane, zamislite Rasim Ljajić će doneti podzakonski akti i on će urediti koja robe treba da bude uništena, koja treba da bude prodata. Kad god ovako nešto čujem, naježim se, pomislim na drogu.

Sve ovo što je kolega Jokić rekao je potpuno ispravno i mi srpski radikali smo to govorili u vreme kada je uvođena ta tribunalizacija, mi to tako kažemo. U Srbiji je uvedena privatizacija pravosuđa i naravno da, ne da treba razmisliti, nego treba najhitnije da se uradi jedna prava reforma pravosuđa od mreže sudova, do vraćanja normalne istrage.

Ova tužilačka istraga, pokazalo se, niti je dala rezultate, niti će dati i mi još imamo dopunu više od toga. Mi mislimo da treba ukinuti ove specijalce. To su ti specijalni sudovi za organizovani kriminal, odnosno Viši sud, pa odeljenja za ratne zločine, itd. To su sve izvori korupcije. Sa tom namerom su i formirani. Mi smo i tada govorili da imate sudiju sa istim godinama staža, ovaj radi krivicu u nekom, da kažem, normalnom postupku, ovaj radi krivicu u tom organizovanom kriminalu i ovaj što radi normalno ima platu od 100.000, a ovaj što radi u organizovanom kriminalu ima platu 400.000 dinara i još ga voze službena kola, čuvaju ga, itd. Zbog čega?

Treba da se vrati normalan pravosudni sistem kakav smo imali i na taj način će se laške osloboditi pravosuđe od uticaja izvršne vlasti, na taj način će se pravna sigurnost u državi Srbiji podići na neki viši nivo, na taj način će se onemogućiti ono što je u to vreme Vladan Batić, kada je on bio Bog i batina, pa on rekao nekim dekretom, ne znam, da se može izricati kazna zatvora od 40 godina nekome ko je izvršio navodno krivično delo u vreme kada takva kazna u opšte nije bila predviđena. Hvala.

Problem Haškog tribunala je sve ovo što je rekao kolega, i to jeste tačno, ali je još veći problem što je to politički sud i kao takav osnovan i tako delovao, i to je isključivo antisrpski tzv. sud.

Mislim da bi najomraženija institucija danas u Srbiji, da se anketiraju građani, bio Haški tribunal. Jedino bi ga podržala ova inicijativa mladih, „Žene u crnom“, ova novinarka „Danas“, taj Teodorović i ostali šljam.

Dakle, niko ko imalo patriotskom u sebi ima neće nešto lepo reći ni za Haški tribunal, a Boga mi ni za one koji su izručivali Srbe Haškom tribunalu. Vojislav Koštunica i njegova vlast je u tome prednjačila. Najviše Srba je navodno dobrovoljno otišlo u Haški tribunal u vreme kada je on bio predsednik Vlade, a najveća izdaja srpskih nacionalni interesa desila se kada je Boris Tadić uhapsio Ratka Mladića, Radovana Karadžića, Stojana Župljanina, Gorana Hadžića i Tolimira.

Dakle, svi naši izdajnici srpskih nacionalnih interesa i države Srbije su koristili taj Zakon o saradnji sa Haškim tribunalom i naneli najveće probleme Srbiji i srpskom narodu, iz toga što je uradio Boris Tadić proisteklo je i ovo sa čim se danas borimo, a to je tvrdnja tih izroda, ološa, izdajnika, najgore izraze bih upotrebila za sve njih, koji danas kažu da se u Srebrenici desio genocid. Nije. Hajmo, najhitnije da menjamo Krivični zakon i da to proglasimo krivičnim delom, takve izjave.

Tačno je da je ministar Nela Kuburović imala odličan govor u smislu da je zaista kao pravi ministar i patriota predstavljala Srbiju u Savetu bezbednosti UN, ali ono što nije dobro je činjenica da naši mediji nisu dovoljno pažnje posvetili tom njenom govoru, a još manje su posvetili pažnje govoru koji je za nas izuzetno važan, a to je govor ruskog predstavnika u Savetu bezbednosti UN. To jeste ta naša boljka što nekako mediji nisu spremni da se bave takvim stvarima, više su im interesantni neki tračevi, neke za državu manje važne stvari.

Što se tiče pominjanja Vuka Jeremića i ovih, ta priča da Srbiju treba bombardovati zbog Miloševića, to je počelo od Đinđića u vreme kada je Đinđić „Špigl“ dao izjavu da treba Srbiju bombardovati i daje to jedini način da se skine Slobodan Milošević sa vlasti. To traje do dana današnjeg znate, ali vrlo brzo su im ti njihovi zapadni prijatelji, agresori koji su uništavali, ubijali naš narod, uništavali Srbiju, oni su im vrlo brzo pokazali da nije bila ta zločinačka NATO agresija zbog Slobodana Miloševića, vez zbog Srbije.

Ta NATO agresija traje i danas, ne više hvala Bogu bombama, ali sve ovo što nam rade, sve što rade i državi i aktuelnom režimu, svi ovi koji bi trebalo ovde da sede, svi oni su manje-više pod kontrolom tih NATO službi, sa njihovim parama, sa njihovim mozgom u svojim glavama. I dalje ta NATO agresija, kroz njih, postoji u Srbiji.

Ovaj član 10. je zaista neverovatan i pokazuje apsurd nekih vaših predloga zakona. Dobro je da javnost čuje šta ste vi ovde predložili.

Rekli ste kada zakon stupa na snagu, i to je u redu, ali kažete - osim članova 2. i 8. koji će se primenjivati od dana ulaska Srbije u EU. Ovo stvarno nema smisla. Sad je nevažno to što smo mi protiv ulaska Srbije u EU, što biste vi voleli da uđemo, ali je činjenica da od EU nema ništa, a i da ima, zašto bismo mi donosili zakon danas, a primenjivaće se, ne znamo kad. Zašto niste sačekali, pa, 2356. godine, kada uđemo u EU, onda doneli i zakon menjali sa ova dva člana.

Dakle, zašto predložili zakon bez ova dva člana koji postoje u zakonu, koji se neće primenjivati, koji se neće primenjivati nikada? Zato što Srbija neće ući u EU nikada.

Sad ja znam vašu najnoviju mantru, vi kažete – nama je važno da mi uredimo stanje u našoj državi, pa makar nikad ne ušli u EU. Ovo nije ni to, jer primena članova 2. i 8. ovog zakona isključivo je vezana za ulazak Srbije u EU. Stvarno, volela bih da mi neki pravnik objasni šta znače ova dva člana u ovom zakonu?

Zaista, predložite neki zakon o odlasku Srbije na mesec, pa onda da kažemo - zakon će se primenjivati kad se lansira raketa. Zaista, apsolutno apsurdno. Trebalo je bar da ovaj toliko logičan amandman prihvatite, da vam ne ispada smešan zakon.

Član 2. Predloga zakona o robnim berzama je vrsta člana koji mi uvek predlažemo da se briše. To je značenje pojedinih izraza i bez obzira na te uslove koji ste vi predvideli kako treba da izgleda Predlog zakona, nama nikada nije jasno zašto se mora objašnjavati šta koji termin u nekom zakonu znači, jer mi mislimo, a valjda je to normalno da će zakon primenjivati ljudi iz struke i valjda bar terminologiju znaju ako ništa više.

Sad već kad imamo taj član, mi smo vam predložili da se promeni u članu 2. stav 1. tačka 3, a tačka 3. je objašnjavate – tržišni materijal, jer je roba i nestandardizovani terminski ugovori kojima se trguje na robnoj berzi. E, sad, vi ste ovde objasnili šta je terminski ugovor i šta je spot tržište i mi smo u skladu sa tim i predložili da lepo u ovoj tački 3. stoji – tržišni materijal čine robe i nestandardizovani terminski ugovori kojima se trguje na spot i terminskim tržištima robne berze. Onda vi kažete – ne može to tako, vi iz Vlade, zato što tržišni materijal čine roba i nestandardizovani terminski ugovori kojima se trguje na spot i terminskim tržišnim robama robne berze, ne može to tako, jer spot tržište je tržište na kom se prodaje roba, terminsko tržište je tržište nestandardizovanih terminskih ugovora. I to je trgovina, bez obzira što je na drugi način, ali ne možete reći da to nije trgovine berzanske robe. Izvinjavam se, nisam videla da je isteklo vreme.

Kažete, do sada nije bilo pravnog okvira robnog berzanskog trgovanja, to je istina i eto, to je povod za donošenje Zakona o robnim berzama.

Ali, postojali su, pored ove produktne berze o kojim su naše kolege govorile, imali smo mi i druge pravne mogućnosti da zaštitimo svoje tržište, da zaštitimo svoje proizvođače, poljoprivredne proizvođače pre svega, ali nije bilo interesa da se to uradi.

Mi nekako stalno zaboravljamo da Srbija ima Sporazum o bescarinskom izvozu u Rusiju svega što se proizvede u Srbiji. Šta mi onda radimo kada se organizuju seljaci i organizuju te svoje poljoprivredne proizvode da se tamo izvezu, onda se umeša neko iz oblasti trgovine, da li je to Rasim Ljajić, da li je neko drugi i onda Ruse iznenadimo tako što im umesto svinjskog mesa pošaljemo svinjske kože, ili što im umesto naših jabuka pošaljemo poljske jabuke.

Dakle, ni ovaj zakon, ni bilo koji zakon neće nama pomoći ako se mi ne oslobodimo tog korupcionaškog mentaliteta i lopovluka na svakom koraku i na svakom ćošku, što nažalost, jeste prisutno i dalje u svakom segmentu naše države.

Kažete, opet o ovom obrazloženju, zašto je bilo potrebno donositi ovaj zakon? Zato što produktna berza, kako ste rekli, prepoznaju isključivo domaća pravna lica kao učesnike u trgovanju. Šta je nastalo kao posledica ovoga i to će sigurno nažalost biti i dalje prisutno? Nastao je monopol kod otkupa malina.

Mi govorimo, ne znam koliko već godina o tome, da država, odnosno državna Komisija za konkurenciju, morala je da se uključi i da se spreči ovaj monopolistički položaj hladnjačara, određenog broja hladnjačara, možemo sve da ih imenom i prezimenom ovde nabrojimo i znamo ko je… Znate, u Narodnoj skupštini sedi čovek koji vedri i oblači kod određivanja i davanja dozvola za hladnjače. Onda oni naravno mogu da rade šta hoće, mogu da rade kako hoće i dovedu ljude, poljoprivrednike, seljake u situaciju da mogu da biraju ili će da uništavaju to što su proizveli ili će dati njima po ceni koja njima odgovara.

Tako da, ako se ne promeni ono što mi govorimo u svim oblastima inspekcijske službe, inspekcijski organi, nisu nama verujte problem propisi, dosta je dobro regulisano mnogo toga u našoj državi, problem je kod primene propisa, odnosno problem je kod zloupotrebe propisa, kod korupcije i kod lako potkupljivih ljudi na određenim mestima. Hvala.

Evo, razmenili smo sa Vladom mišljenje o članu 18. ovog Predloga zakona, mi predložili amandman, Vlada rekla da ne može da ga prihvati zato što predstavlja samo pravno-tehničku redakciju, što je prilično neobično, što reče kolega Sreto Perić, nećete amandmane koji su suštinski menjaju zakon, nećete ove pravno-tehničke, najbolje da kažete – nećemo amandmane koje predlaže opozicija, pa da znamo na čemu smo. Naravno, to nas ne bi sprečilo da, i neće sprečiti da i dalje intervenišemo amandmanima na vaše predloge.

Ali, pošto smo otprilike pri kraju ove današnje rasprave, gospodine Đorđeviću, vi ste zaista onako muški, da kažem, izdržali ovde sve ove rasprave narodnih poslanika, koje su bile zaista odlične, nadam se da ćete se složiti s tim, i mnogo replika, i mnogo razmene političkih stavova, ali i mnogo reči o predlozima zakona o kojima smo danas raspravljali.

Vi ste učestvovali u tome sa narodnim poslanicima i stvarno ste pokazali da ste pravi član Vlade Republike Srbije, za razliku od Rasima Ljajića. Nemojte vi da mislite da mi imamo neke primedbe na to što ste vi tu, zato što uporno prozivamo Rasima Ljajića. Ne, to radimo zato što je njegova obaveza bila odavno da čak i da nije imao neki predlog zakona koji je iz nadležnosti njegovog ministarstva, onog momenta kad smo počeli da ga prozivamo za ono za šta smo ga prozivali, imao je obavezu i morao je da dođe da se suoči sa narodnim poslanicima.

Ako ima i dalje većinu, znači, slušao bi nas par sati, ta većina bi rekla – Rasim Ljajić je i dalje najbolji, on će ostati ministar. I mi smo svesni da mi njega ne možemo da smenimo, svestan je i on toga, ali očigledno nije lako sesti preko puta 22 ljudi koji će mu izneti istinu, a on zna da govorimo istinu i on zna da smo sa istinitim podacima i informacijama nastupali i pozdravite ga, kažite mu da je morao sedeti pred narodnim poslanicima, da mora da se suoči sa onim što je radio i kažite mu – poručili mu poslanici SRS, pričali smo ovih dana o trgovini, trgovina nije samo trgovina drogom. Hvala.

U članu 1. propisano je šta je predmet ovog zakona. Između ostalog, kažete - uređuju se uslovi i način za obavljanje trgovine, unapređenje trgovine i zaštita tržišta, zabrana nepoštene tržišne utakmice i nadzor.

Mi smo mislili da tu treba da stoji - nadzor nad primenom ovog zakona. Ministarstvo, odnosno Vlada, ne misli tako. Ništa čudno što srpski radikali i Vlada nemaju isto mišljenje.

Ali, ovde je nešto drugo interesantno. Kako možemo uopšte govoriti nad nadzorom primene nad ovim zakonom, pa i nad inspekcijskim nadzorom, jer ste vi rekli da ova odredba sadrži i inspekcijski nadzor, iako to nigde ne piše, pa hajde da bacamo pasulj pa da pretpostavljamo da je tako, ali, ko će vršiti nadzor nad ovim zakonom? Ministar resorni, Rasim Ljajić, potpredsednik Vlade, koji ne sme da uđe u Narodnu skupštinu zbog istine koju su poslanici SRS izneli o njemu, zbog istine koju je dr Vojislav Šešelj napisao, objavio u svojoj knjizi "Novopazarski kralj heroina"?

Dakle, mi očekujemo od takvog ministra da vrši nadzor nad ovim zakonom i na trgovinu uopšte? To, jednostavno, nije moguće i mi smo zato govorili da on više ne može biti na mestu ministra.

Gospodine Đorđeviću, nemojte pogrešno da nas razumete, nemamo ništa protiv što vi tu sedite. Vi ste ministar u Vladi i mi mislimo da je normalno da svaki ministar može da predstavlja svaki Predlog zakona, jer mi pretpostavljamo da se u Vladi raspravlja o ovome i da vi znate šta ovde piše.

Dakle, ništa protiv toga što ste vi ovde, odličan ste sagovornik, ali jesmo za to da još jedanput podsetimo javnost da imamo potpredsednika Vlade u Vladi Republike Srbije Rasima Ljajića, koji je i ministar za trgovinu, koji mesecima ne sme, neće i ne želi da uđe u Narodnu skupštinu. Prolaze zakoni u kojima u potpisu piše da je on nadležni ministar i njega nema. Možda se plaši da bismo ovde govorili o nadzoru nad trgovinom heroina, pa ga zato nema. Poručite mu, gospodine Đorđeviću, da bi i o tome govorili.