Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, moram reći da sam iznenađen smerom u koji ide ova rasprava i mene zaista čudi da poslanici vladajuće koalicije, pre svega, kritikuju poslanike opozicije i opet je valjda opozicija kriva. Kriva je što postoji, kriva je što se ne slaže sa svim onim što dolazi i kao predlog iz redova vladajućih stranaka.
Građani Srbije su decenijama čekali na donošenje ovog zakona, jer još iz sedamdesetih godina prošlog veka su ti prvi slučajevi nestanka beba o kojima se govori. Međutim, i Evropski sud za evropska prava… Dakle, istine radi, vi stalno pričate - neko drugi je trebao da ga donese, pa mogao je biti takav zakon još u SFRJ. Slučajevi nestanka se uglavnom odnose na sedamdesete, osamdesete i devedesete godine.
Negde, nakon 2003. godine je sistemski, da kažem, promenjene su neke stvari tako da se ti slučajevi nestanka posle toga ne dešavaju, a Evropski sud za ljudska prava u Strazburu je upravo vašu vlast 2013. godine obavezao da najdalje u roku od godinu dana donesete zakon kojim ćete ovaj problem rešiti.
Pre toga ni jedan režim nije bio obavezan presudom Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, što ne umanjuje njihovu odgovornost, ali je svakako vaša odgovornost mnogo veća što se taj zakon donosi tek 2020. godine.
Međutim, nisu vaš problem poslanici opozicije, problem su ja bih rekao pre svega udruženja roditelja. Možete vi da kažete da opozicija ne valja, ali hajde ubedite građane Srbije da ne valjaju ni ti nesrećni roditelji koji već decenijama tragaju za svojom decom, koji sumnjaju, koji pate, kojima je možda svaki dan života gori od smrti. Za neke bi možda smrt bila i blagoslov da izađu iz tih muka u kojima su već decenijama nalaze.
Kažete kako opozicija nije dala ni jednu ideju, nije podnela ni jedan amandman i to je laž. Mi smo podneli amandmane i ja ću vam i sada dati ideje kako je mogao ovaj zakon bolje da se napravi, ne samo tako što bi poslušali malo roditelje koji tragaju za decom, već pre svega što bi ste uradili ono na šta ste obavezani presudom Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, a vi ovim zakonom radite kontra toj presudi.
Niko od vas se nije na tu presudu pozvao, a ja ću vam pročitati, evo baš jedan odeljak iz te presude. Naime, vi ste obavezani da osigurate uspostavljanje mehanizma sa ciljem obezbeđenja pojedinačnog obeštećenja svim roditeljima u situaciji kao što je ova žena na koju se odnosi presuda ili u dovoljno sličnoj situaciji.
Ovaj mehanizam bi trebalo da nadzire nezavisno telo sa odgovarajućim ovlašćenjima koje će moći da pruži pouzdane odgovore u vezi sa sudbinom svakog deteta i pruži odgovarajuću naknadu prema slučaju.
Da vam ovo malo dodatno rastumačim. Bili ste u obavezi da zakonom predvidite nezavisno telo sa potrebnim ovlašćenjima. Gde je to nezavisno telo u zakonu? Nema tog tela. Dakle, kršite odluku Evropskog suda za ljudska prava.
Drugo, to telo treba da pruži pouzdane odgovore u vezi sa sudbinom svakog deteta. Gde je to u zakonu? Nema ni toga.
Treće, kada se govori o nadoknadi, vi ste ovde izneli neistinu, laž, brutalnu laž, kako ste ograničeni iznosom koji je Evropski sud za ljudska prava dosudio u tom konkretnom slučaju, a presudom vas upravo suprotno Evropski sud za ljudska prava obavezuje da se pruži nadoknada prema svakom pojedinačnom slučaju. I toga u zakonu nema. Nema pravične nadoknade ukoliko je iznos nadoknade unapred određen.
Što se tiče samog zakona, član 2. kaže: „Cilj ovog zakona je utvrđivanje činjenica pogodnih da se utvrdi istina“. Ovde je moralo da stoji da je cilj zakona utvrđivanje istine o svakom pojedinom detetu, a vi utvrđujete činjenice pogodne da se utvrdi istina.
Stav 2. kaže: „Cilj ovog zakona je izvršenje obaveze Republike Srbije iz presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetu „Jovanović protiv Srbije“, broj predstavke 21794/09“. Koliko ste vi nesposobni, govori i činjenica da šest godina kasnite sa donošenjem ovog zakona na koji vas je obavezao sud i onda niste u stanju da navedete tačno ni broj te predstavke pod kojim je podneta. Umesto „08“ vi stavite „09“.
I ko, jel i za to kriva opozicija? Jesu i za to krivi roditelji dece na koju se ovaj zakon odnosi?
U obrazloženju zakona finansijska sredstva potrebna za primenu zakona. Kažete da je potrebno 806 miliona dinara za isplatu pravične naknade, nematerijalne štete. Ko je ovo odredio i na osnovu čega?
Drugo, mnogo bitnije, vi određujete koliko će sredstava biti potrebno u 2018. godini. Zakon koji je pripremljen ko zna kad, sram vas bilo, vi ni obrazloženje, držali ste ga u fioci godinama, iznosite ga sad zbog izbora da kažete: „Doneli smo zakon, pa kakav je takav je, nema veze što ništa ne valja“, a niste bili u stanju da promenite čak ni obrazloženje, da promenite godinu na koju se odnosi donošenje zakona.
Kažete, propisali ste visoke kazne za one koji se ne odazovu pozivu suda ili ne dostave u propisanom roku određeni dokument. Tačno, kazne su veće od 25 hiljada evra, ali kako je moguće ako je kazna za veštaka ili državni organ koji zakasni u dostavljanju nekog dokumenta preko 25 hiljada evra, da je maksimalna kazna, maksimalna nadoknada materijalne štete za roditelja koji je izgubio dete a država tim povodom nije uradila ništa je do 10 hiljada evra?
To su pitanja na koja treba da odgovorite.
Načelo poverljivosti. Vi obavezujete pored suda, što je normalno, ali i predlagača postupka da čuva tajnost podataka za koje je saznao u toku postupka. Javnost je nekada jedini način da roditelji dođu do istine. Da nije bilo pritiska javnosti, nikada ne bi bio donet ni ovaj zakon, niti mnogi drugi, a vi želite da isključite javnost. Šta, hoćete li kažnjavati roditelje koji ne mogu da dođu do istine, pa se obrate javnosti radi pomoći? Zar mislite da ćete nekoga ovim besmislenim članom uplašiti?
Član 14. Niko ovo do sada nije problematizovao. Kaže: „Postupak se pokreće tako što predlagač podnosi sudu predlog. Predlog može da podnese roditelj novorođenog deteta ako se do dana stupanja na snagu ovog zakona obraćao državnim organima ili porodilištu u vezi za statusom novorođenog deteta, za koje se sumnja da je nestalo iz porodilišta u Republici Srbiji“. Čemu ovo ograničenje? Zašto isključivati mogućnost bilo kome ko sumnja da mu je dete oteto, bilo kome ko se našao i prepoznao u ovoj situaciji i kome će donošenje ovog zakona probuditi nadu da može doći do istine? Zašto ga ograničiti da ne može u skladu sa ovim zakonom da podnese predlog? Ako nema domaće pravne regulative, ako ga isključite iz ovog zakona, ponovo će se obraćati Evropskom suda za ljudska prava u Strazburu, to treba da shvatite.
Stav 2. kaže: „Ako ni jedan roditelj nije živ, postupak mogu da pokrenu brat, sestra, deda ili baba nestalog novorođenog deteta“, ali čemu ovo ograničenje? Zašto vi, šta ako su živi roditelji, ali su na primer poslovno nesposobni, oduzeta im je poslovna sposobnost, zašto onda ne bi mogao neko drugi, braća, sestre, babe i dede da pokrenu taj postupak? Zašto ne bi u bilo kom slučaju, iako su živi roditelji? Možda su roditelji nezainteresovani iz bilo kog razloga. Možda nemaju mogućnosti materijalne, intelektualne, bilo kakve druge. Zašto ne bi braća i sestre u bilo kom slučaju imali podjednako pravo, jer i njima se krši pravo na porodični život? Zašto oni ne mogu biti ovlašćeni pokretači ovog postupka?
Onda kaže: „Predlog se može podneti sudu u roku od šest meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona“. Zašto, gospodine ministre, samo u roku od šest meseci? Hoćete li rešiti, hoće li sudovi tako ekspresno rešavati sve postupke za šest meseci? Neće. Zašto onda ovo ograničenje?
Nikakvog razloga, umesto da se traga za istinom, postavljaju se različita potpuno bespredmetna obrazloženja.
Kaže: „Ako ne mogu da se utvrde činjenice, član 21, koje objašnjavaju šta se sa nestalim detetom dogodilo, sud rešenjem konstatuje da ne može da se utvrdi status nestalog novorođenog deteta, sud je dužan da odredi koji organ, organizacija ili ustanova je odgovorna za nestanak novorođenog deteta“.
Šta je sa pojedinačnom odgovornošću? Odgovorna institucija. Kakva institucija? Nisu bolnice krale decu, pojedinci su krali decu i oni treba da odgovaraju. Ako je zastarela krivična odgovornost, pa neka budu na sudu srama, neka trpe moralnu odgovornost, neka trpe moralnu osudu građana Srbije, neka se zna šta su uradili i ko je to uradio. Ko bi normalan štitio te ljude? Meni je to zaista neshvatljivo.
Svi koji su bili na odgovornim pozicijama, koji su morali da znaju, svi oni koji su ćutali, svi oni koji nisu preduzeli ništa da se ovi slučajevi reše mnogo ranije nego danas, pa svi oni trebaju da odgovaraju. Ako ne krivično, onda makar moralno.
Kada kažete prethodna vlast, pa više od polja ljudi koji danas sede u vlasti bilo je i u prethodnoj vlasti. Vi u presudi ovog Suda u Strazburu imate čak i mišljenje Slavice Đukić Dejanović koja je 2010. godine obećavala brzo rešenje slučaja. O kojim bivšim vi pričate? Pričate apsolutno sami o sebi.
Konačno, evo završavam, član 23. - „visinu pravične novčane nadoknade sud određuje po slobodnoj oceni“. To je prva rečenica i prvi stav, a onda kaže: „pravična, novčana nadoknada ne može da se dosudi u iznosu većim od 10.000 evra“. Ili je po slobodnoj oceni suda i pravična nadoknada ili je ona unapred određena. Ako je unapred određena, kao što je vi sramno određujete, onda se ne može govoriti o slobodnoj oceni suda.