Dame i gospodo narodni poslanici, kako reče koleginica, Vlada predsednika Vojislava Koštunice ispunjava svoje predizborno obećanje. Tačno je da je ovo, kako vi kažete, treći set pravosudnih zakona, ali dajte da vidimo prvo šta je bilo u ova dva prethodna. Prvi set pravosudnih zakona imao je tri zakona i četiri člana i jedino što je predvideo odlaganje dejstva nekih odredbi za 2007. godinu.
Drugi set pravosudnih zakona, koji je takođe imao svega nekoliko članova, predvideo je da se uključi na neki način u raspodelu 50% sredstava naplaćenih od sudskih taksi, uključiv i sudsko osoblje i, kako vi kažete, time su stvoreni uslovi da se povećaju plate zaposlenih u pravosuđu. Ja vas sada pitam, jer sam vam i kada je bila rasprava o tom zakonu rekao da to neće uticati na materijalni položaj zaposlenih, a zaposleni su verujte to očekivali. Ja sam nakon toga pričao sa ljudima koji rade u sudovima. Znači, pričalo se da će biti povećane plate stručnih saradnika na 27-28.000 dinara, da će sudije u opštinskom sudu imati 45.000 dinara, da će daktilografima i ostalima takođe biti veliko povećanje.
Ja bih zamolio da nam ministar konkretno kaže koliko se sredstava naplaćuje i koliko povećanje plata zaposlenih u pravosuđu se planira. Mislim da je ovim zakonima malo toga kvalitativno promenjeno i ono što karakteriše sve ove zakone je to što ste nam za svaki govorili - ovo je prvi korak, ovo je prvi korak, a kada mi naredni put to budemo regulisali i kada sledeći put isti zakon bude na dnevnom redu, mi ćemo to onda uraditi sveobuhvatno, mi ćemo to tek onda uraditi kako treba.
Ja ne vidim razlog zašto bi čekali i zašto se stvari koje u praksi ne funkcionišu ne rešavaju odmah i moram da kažem da SRS nije podnosila amandmane na predlog ova tri zakona o kojima danas raspravljamo iz razloga što mi imamo potpuno drugačiji koncepcijski stav i smatrali smo da amandmanima nije moguće popraviti predložene odredbe.
Pokušaću ukratko, da kroz one stvari koje se tiču prakse pojasnim šta je to što ne valja u ovim zakonima.
Kao prvo, član 11. stav 2. Zakona o sudijama kaže da, ukoliko bude ukinut sud, sudija nastavlja dužnost u sudu iste vrste, istog stepena ili približno istog ranga. Ja vas pitam šta znači približno istog ranga i na koji način će ovo biti tumačeno? Da li je opštinski sud približno istog ranga kao i okružni? To su neposredno jedan rang do drugog. Na šta se misli? Da li će, ukoliko bude ukinut opštinski sud, neko preći u okružni ili će neko ukoliko negde bude ukinut okružni sud preći u opštinski sud? Ovo je jednostavno nedopustivo.
Kada se neki zakon donosi, pogotovo zakoni čija je priroda ovako osetljiva, ukoliko želimo da sudijama garantujemo ustavnost, ne može se onda reći u zakonu "približno istog ranga." Mora unapred tačno da se zna u koji će ko sud preći.
U članu 27. predviđeno je da sudija može da se bez ičijeg odobrenja bavi naučnom ili stručnom delatnošću, uz naknadu, iako prvi stav istog tog člana kaže da sudija ne može biti na dužnosti u organima koji donose ili izvršavaju propise, biti član političke stranke, baviti se bilo kojim javnim ili privatnim plaćenim poslom, niti pružati pravne usluge ili savete uz naknade.
Znači, direktno je nov stav koji predlažete suprotan prvom stavu člana 27. Zakona o sudijama. Postavlja se pitanje koja je to stručna delatnost sudije? Ja mislim da je to suđenje, da je to bavljenje pravom. Nedopustivo je da se omogući sudijama da se svojom strukom bave uz naknadu. Ovo je legalizacija korupcije u pravosuđu o kojoj vi toliko govorite. Ne treba toliko kritikovati sudije. Velika većina sudija radi kvalitetno i časno svoj posao. Ja mislim da nije ni dobro da ministar pravosuđa toliko kritikuje pravosuđe, a da mi iz opozicije moramo sudije da branimo.
Što se tiče naučne delatnosti, svakako da treba dozvoliti sudijama da se bave, ali isto tako mislim da je neophodno da sudija koji se bavi stručnom delatnošću, uz naknadu, obavesti o tome predsednika suda. Vezano za prethodni član, članom 28. nije predložena izmena, ali bi trebalo obavezati sudiju da obavesti predsednika suda o svakom poslu kojim se dodatno bavi, a nedozvoliti mu da on unapred razmišlja da li je nešto nespojivo ili nije, da unapred odlučuje i da samo onda za one poslove za koje on misli da mogu biti nespojivi prijavljuje predsedniku suda i da se to dalje prijavljuje Visokom savetu pravosuđa. Više instance treba da odlučuju o tome, ali u ovakvim slučajevima mora postojati obaveza sudije da za svaku delatnost koju vrši pored svoje sudijske obavesti predsednika suda.
Što se tiče plata sudija, ako već govorimo o platama, nije predviđena izmena, ali mora se imati u vidu da su neki sudovi u Srbiji preopterećeni i da imaju i po sedam, osam ili deset puta više predmeta u odnosu na neke druge sudije.
Mislim da nije dovoljna ova odredba po kojoj se predviđa da se za 20% može povećati plata određenog sudije, jer kažem nije isto ako vam je povereno u rad 30 predmeta ili ako vam je povereno 300 predmeta. Bolje bi bilo da je napravljena skala, pa da se onda npr. ukoliko je određeni sudija zadužen sa tri puta većim brojem predmeta nego što je prosek u Republici povećava plata za određeni procenat, ukoliko je zadužen sa pet puta ili deset puta većim brojem predmeta od proseka u Republici, takođe predviđa za unapred određeni procenat.
Što se tiče člana 41, u kome se određuje koliko je potrebno prakse da bi neko bio izabran za sudiju opštinskog, trgovinskog, okružnog suda, nakon položenog pravosudnog ispita, ja moram da kažem da postoji jedna velika razlika koja se ogleda u tome da li je neko ko se bira za sudiju radio u pravosuđu ili nije, da li se za to spremao ili nije. Čak i kada je polaganje pravosudnog ispita u pitanju. Predviđen je duži staž za lica koja praksu ne obavljaju u pravosuđu.
Jednostavno nedopustivo je da neko ko radi u privredi, odnosno van pravosuđa, pod istim uslovima konkuriše sa onima koji posvete deo svog života, rade u pravosuđu, prođu rad u sudu i kao pripravnici i kao stručni saradnici.
Ja vas podsećam da je plata stručnog saradnika, negde, oko 14.000 i vi tražite od ljudi da određeni broj godina nakon polaganja pravosudnog ispita, rade u pravosuđu kao stručni saradnici, to može biti pet godina, deset godina, za izuzetno malu platu.
S druge strane, ljudi koji rade u privredi za dobre plate bez dana iskustva u sudu budu izabrani i za predsednika opštinskog, okružnog itd. Kao drugo, neophodno je predvideti da neko, ukoliko želi da bude izabran za predsednika okružnog suda provede bar neko vreme kao sudija opštinskog suda. Ne može neko ko nikada u sud nije ušao da uđe u okružni sud i da radi svoju dužnost kako treba. Ja sam siguran da će se i ministar složiti sa tim.
Dešavalo se u praksi da neko dogura i do sudije Vrhovnog suda a da u svojoj karijeri ne donese nijednu meritornu odluku. Vi to, takođe, vrlo dobro znate. Neki su radili kao istražne sudije, pa onda predsednici sudova, napredovali, napredovali, došli do sudije Vrhovnog suda a da nijednu meritornu odluku u svojoj karijeri doneli nisu. To nije dobro.
Član 44. propisuje da se za kandidate koji dolaze iz sudova obavezno pribavlja mišljenje "sednice sudija suda iz koga potiče kandidat".
Kao prvo, ne valja što se to čini za ljude koji dolaze iz pravosuđa i za one koji ne dolaze, nikakvo mišljenje se ne pribavlja, i onda vam je čak i bolje da ne dolazite iz pravosuđa. Niko neće govoriti o tome kakav ste čovek. Da li ste dostojni ili niste i slično.
Kao drugo, ako se daje mišljenje kolegijuma treba znati šta to u praksi obično znači. Kada kolegijum daje mišljenje to se najčešće radi na osnovu ličnih afiniteta. Pogotovo u većim sudovima, koji imaju od 50 do 80 sudija. Jedan sudija, praktično, i ne poznaje drugog, niti je upućen na bilo koji način u njegov rad. Znači, sudija koji radi u odeljenju radnih sporova niti dobija izveštaje, niti zna kakav je kvalitet odluka sudije koji radi u krivičnom odeljenju ili u parničnom.
U praksi se onda dešava da se glasa za one ljude koji se više druže, ko je popio više kafa i koji su simpatičniji nekome, a ne za ljude koji dobro i kvalitetno obavljaju svoj posao. Ovde su morali da budu uključeni i neki objektivni kriterijumi. Znači, broj ožalbenih odluka, broj urađenih odluka, broj potvrđenih, znači neki objektivan kriterijum.
Takođe nije dobro da se i dužina staža predviđa kao jedan od kriterijuma, jer bi taj kriterijum mogao da dođe u obzir jedino ukoliko se radi o dvoje sudija koji imaju iste stručne kvalitete, i u tom slučaju onaj ko ima duži staž može imati prednost.
Što se tiče člana 56. - u Predlogu zakona se uvodi ministar nadležan za pravosuđe, kome se daje ovlašćenje da pokrene postupak u kome se utvrđuje navršenje radnog veka, a podsetiću vas da je Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o sudijama iz jula 2002. godine, koji je objavljen u Služebnom glasniku br. 42/2002. znači da su u stavu 2. već bile dodate reči – ministar nadležan za pravosuđe i da je Odlukom Ustavnog suda br. 17/2003. utvrđeno da su, između ostalog, i odredbe ovog člana 13. neustavne.
Zašto bismo nešto što je već jednom proglašeno neustavnim unosili u zakon i opet čekali godinu ili godinu i po dana da Ustavni sud donese istu odluku.
Što se tiče člana 63. nije jasno zašto se traži brisanje stava 2. Mislim da on treba da ostane. Radi se o načinu prestanka dužnosti sudije zbog navršenja radnog veka. Na ovom mestu bi trebalo predvideti da se po samoj sili zakona, ukoliko protekne određeni rok, npr. 60 dana, predvidi da će nekome prestati sudijska funkcija, da ne bi dolazilo do zloupotreba.
Mi smo jednu zloupotrebu imali, danas smo raspravljali o gospođi Verici Stamenković, koja je duže od dve godine, nakon što je ispunila sve uslove, mislim iz člana 42. ovog zakona, morala da bude razrešena, morala u penziju, obavljala je tu funkciju. Da nam se ne bi to dešavalo predlažem da ovaj član ipak ostane.
Vezano za ovaj zakon, članom 66. predviđeno je da se predsednik suda bira među sudijama na period od četiri godine i da može biti ponovo izabran. Na neki način trebalo je ograničiti broj mandata, na koliko može biti izabran predsednik suda, jer na ovaj način možemo doći u situaciju tj. nije dobro da neko bude biran za predsednika suda po nekoliko puta.
Takođe, ono što nije dobro, nije predviđeno da bi neko bio izabran za predsednika suda mora prethodno određeno vreme da provede na funkciji sudije. Opet ćemo imati situaciju da neko direktno, znači neko ko ne dolazi iz pravosuđa, bude istovremeno biran i za sudiju i za predsednika suda. Opšte mišljenje je da tako nešto nije dobro i da to treba jednostavno sprečiti.
Što se tiče Zakona o Visokom savetu pravosuđa, kao prvo sporno je – član koga bira Narodna skupština, u zakonu kaže – istaknuti pravnik. Koji su to kriterijumi? I ovde je trebalo predvideti neke objektivne kriterijume, da vidimo ko se to može smatrati istaknutim pravnikom. Da ne bismo sutra došli u situaciju da nam istaknuti pravnik bude npr. Vladan Batić. On jeste pravnik, jeste istaknut, ali nije se istakao po kvalitetnom radu u pravosuđu.
Da li će sutra, na primer, gospođa Vučo biti proglašena za istaknutog pravnika? To je apsurdno. Dajte neke čvršće kriterijume, da znamo ko je istaknuti pravnik.
Član 12. stav 2. gde se takođe radi o jednoj nepravilnosti, a ja mislim da bi ovaj stav trebalo da glasi, kada se pitanje o kome se odlučuje odnosi na sudije, da uži sastav čine stalni članovi i pozivni članovi sudije, a kada se pitanje odnosi na javne tužioce i njihove zamenike, da uži sastav čine stalni članovi i pozivni članovi javni tužioci.
Zakon o javnom tužilaštvu, znači, postoje kao, prvo, principijelne primedbe. I mi smatramo da bi trebalo i zamenici javnih tužilaca da budu stalni. Znači da njihova funkcija bude stalna. Postavlja se pitanje, a nismo dobili jasno obrazloženje, zašto oni podležu reizboru svakih osam godina. Bolje bi rešenje bilo da tužilac podleže reizboru, a da zamenici budu stalni i da se njihov rad ocenjuje na drugi način.
Ukoliko neko kao zamenik javnog tužioca ne radi dobro, postoji ustanova razrešenja i propisani su razlozi zašto se neko razrešava - ukoliko svoju dužnost nije vršio u skladu sa zakonom, ukoliko nije poštovao obavezne instrukcije itd. Na ovaj način jednostavno se institucija razrešenja zamenjuje institucijom reizbora. Ne treba zamenicima tužilaca da drhte pred reizborom. Tim ljudima treba omogućiti da jedan duži niz godina rade svoj posao, da budu stabilni, da razmišljaju samo o struci.
Ne vidim drugi način na koji bi se ljude, koji ionako nisu preterano dobro plaćeni, privoleli da posvete svoj život radu u pravosuđu. Ukoliko nekoga svake tri godine seckate, ili četiri, ili sedam, ili onako, kada se promeni skupštinska većina, to svakako nije dobro.
U članu 57. nije predviđena izmena ali, shodno zakonu o sudijama, trebalo bi predvideti duži staž za lica koja dolaze na mesto zamenika javnog tužioca, a ne konkurišu iz pravosuđa.
Još jedna stvar, u članu 81. stavu 2. zameniku javnog tužioca koji ne bude izabran, prema odredbama ovog zakona, ukoliko je disciplinski kažnjavan u toku prethodnog mandata, prestaju sva prava po osnovu rada! Ova odredba je svakako nedopustiva. Šta znači to – da li je neko disciplinski kažnjavan ili nije u toku svog prethodnog mandata?
Znači, kada je vođen disciplinski postupak, normalno je da je u tom postupku utvrđivano da li je neko povredio svoje radne obaveze, i kakva je povreda bila. Ukoliko je ocenjeno da neko može svoju funkciju da obavlja i dalje, onda je neprihvatljivo da te ljude kažnjavamo ovim zakonom i da im na ovaj način oduzimamo prava po osnovu rada.
Znači, ne može se nekome uskratiti šest plata bez vođenja novog disciplinskog postupka. To bi bilo isto kao kada bi u nekoj firmi koju zatvarate rekli nema pravo na otpremninu, odnosno na socijalni program onaj ko je discilinski kažnjavan. To je jednostavno nedopustivo. Hvala vam.