Dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SRS podneo sam amandman na član 167. To je amandman koji je povezan sa nekoliko prethodnih članova, na koje su amandmane podneli Goran Cvetanović i Dragoljub Stamenković. Mislim da ne bi trebalo da bude nešto preterano sporan. Radi se o pravničkom poboljšanju teksta.
Ovim amandmanom predviđeno je da se u članu 167. u stavu 2. tački 2. reči "postane za njega očigledno nepravično" zamene rečima "dovodi dužnika izdržavanja u teške materijalne prilike". Znači, radi se o tome da će izdržavanje prestati kada dužnik izdržavanja izgubi mogućnost za davanje izdržavanja ili davanje izdržavanja dovodi dužnika izdržavanja u teške materijalne prilike.
Ukoliko bi ostala predviđena formulacija – da postaje za dužnika izdržavanja nešto očigledno nepravično – doći ćemo u situaciju da će sudovi odnosno pojedinačne sudije procenjivati od slučaja do slučaja šta je to očigledno nepravično, pa ono što je u jednom sudskom veću očigledno, u drugome neće biti, što je u prvostepenom sudu očigledno, u drugostepenom sudu možda neće biti. To će nas onda dovesti do pravne nesigurnosti, do različitog postupanja sudova u sličnim ili istim situacijama. Mislim da je mnogo bolje da se ovaj amandman prihvati, da se stavi neki pravnički izraz koji bi mogao mnogo bolje ovo da reguliše.
Predlažem da još jednom razmislite o ovom amandmanu. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, polako smo se približili kraju rasprave o zakonu o porodici.
Čini mi se da je ovo obrazloženje koje je Vlada dala, na čelu sa ministrom Lalovićem, na član 357. najbesmislenije od svih prethodnih, iako je zaista bilo dosta amandmana, bilo je dosta besmislenih obrazloženja, ali ovo je nešto što će sigurno ući u anale Skupštine.
Amandmanom na član 357. predviđeno je da se primena ovog zakona promeni u odnosu na ono što je predložila Vlada i što bi u celosti bilo retroaktivno, jer je predviđeno da se ovaj zakon primenjuje i na odnose nastale pre donošenja ovog zakona. U obrazloženju kojim kaže da se ne prihvata ovaj amandman Vlada kaže da se ne može prihvatiti iz razloga što je smisao odredbe člana 357. da se odredbe zakona primenjuju na sve porodične odnose koji postoje u momentu početka primene zakona, bez obzira kada su nastali.
To je tačno, to piše, ali to je upravo onaj smisao koji smo mi hteli da promenimo. Upravo to i jeste suština retroaktivnosti. Članom 357. ustanovljava se retroaktivnost kao pravilo, a retroaktivnost ne sme da bude pravilo, već mora da bude izuzetak.
Takođe, Vlada se u obrazloženju dalje poziva na članove 358. i 359. zakona, ali tim članovima zakona u stvari se ne ustanovljava dalja primena, već se ustanovljavaju samo izuzeci; npr. u članu 359. kaže se koji će se zakonski propisi primenjivati na brakove zaključene pre 9. maja 1946. godine. To je bilo praktično pre 60 godina. Takvih brakova u Srbiji danas ima verovatno toliko da se na prste jedne ruke mogu nabrojati i to je svakako nešto što ne predviđa pravilo, nego izuzetak.
Ukoliko se ovo ne prihvati, mi nemamo ništa protiv da se svi odnosi koji se u budućnosti budu formirali i koji u budućnosti budu nastajali regulišu ovim zakonom, a to je ono što je normalno. Jer, ukoliko ste želeli suprotno, morali ste u skladu sa Ustavom, koji, naravno, takođe zabranjuje retroaktivnost, da utvrdite posebne uslove i posebnu potvrdu i sve ono kako ide po zakonu, pa da se onda o tome izjasni u jednom posebnom postupku i ova skupština, pa onda kažemo da je ovaj zakon retroaktivan i tako može da bude i sve ostalo.
Ovo svakako nije pravi način, ali s obzirom na to da i u ostatku zakona ima dosta toga što ne valja, i ovo što će biti retroaktivno mislim da nije previše. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, na član 126. u ime poslaničke grupe SRS amandman je podneo narodni poslanik Zoran Antić i ovim amandmanom traženo je da se u stavu 2. reči "jedne polovine" brišu, čime bi se postiglo da se naknade štete za neiskorišćeni godišnji odmor krivicom poslodavca isplaćuje u visini jedne zarade umesto polovine.
Ukoliko znamo da su ovim zakonom propisana neka minimalna prava i da bi ovaj zakon trebalo da bude nešto što je osnovno, od čega se ni u kom slučaju ne može odstupiti, a da kolektivni ugovorima i ugovorima o radu radnici treba kroz neke postupke pregovaranja i kroz sindikate da se ipak izbore za nešto više, postavlja se pitanje – zašto u toliko mnogo članova predlagač ovog zakona predviđa određena ograničenja, zašto je na toliko mesta predviđeno da se u korist poslodavca, a na štetu radnika može odstupiti od ovog zakona.
Ukoliko radnik nije krivicom poslodavca, što je veoma bitno, bio u situaciji da iskoristi svoj godišnji odmor, to je minimum, koliko znam po predlogu ovog zakona 15 radnih dana, kako je moguće da za 15 radnih dana, što znači minimum tri radne nedelje, što može biti i tri četvrtine meseca, da se za to isplaćuje nadoknada od samo jedne polovine minimalne plate.
Na ovaj način vi nipodaštavate umnogome rad i nadoknadu koju će radnik primati, jer samim tim pretpostavljate da će radnici imati minimalne plate. Ukoliko neko za 15 radnih dana dobija pola minimalne mesečne nadoknade, znači da on, kada se to preračuna, dnevno ne dobija ni taj minimalac.
Znači, umesto da neko u skladu sa zakonom ode na godišnji odmor, što je neophodno zbog mnogih društvenih, zdravstvenih i ostalih aspekata, vi ga terate da radi i da umesto što će biti plaćen za taj svoj rad, barem onom redovnom cenom koja će biti nešto veća od minimalne zarade, vi ga terate da za taj period koji bi trebalo da ne radi, a radi, bude plaćen čak manje nego što je minimalna zarada.
Vi na ovaj način praktično ukidate i pravo na godišnji odmor i pravo na minimalnu zaradu. Znači, mnogo bi bolje bilo da kažete da, ukoliko već radnik ne može da ostvari svoje pravo koje bi ovaj zakon trebalo da mu garantuje, u tom slučaju bar poslodavac bude kažnjen maksimalno što mu nije obezbedio taj godišnji odmor, pa da ga plati duplo više nego što bi redovna situacija bila. A vi ovim zakonom predviđate da on ne bude plaćen minimalno, nego da bude plaćen ispod tog minimalnog iznosa.
Drugi deo amandmana odnosi se na otpremnine zbog odlaska u penziju i predviđenim rešenjem trebalo bi da se isplate tri minimalne zarade, amandmanom koji je podneo narodni poslanik Zoran Antić predviđeno je da se ta naknada poveća na pet minimalnih zarada.
S obzirom na to da znamo da ste već pooštrili uslove za odlazak u penziju, mislimo da ne bi bilo preterano da neko ko je radio 40 godina na kraju na ime otpremnine dobije barem pet minimalnih zarada. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SRS podneo sam amandman na član 150. Ovim amandmanom traženo je da se reči "godinu dana" zamene rečima "dve godine".
Naime, o čemu se radi; o tome da član 150. kaže da je poslodavac sledbenik dužan da primenjuje opšti akt poslodavca prethodnika godinu dana od dana promene poslodavca, osim ako pre tog roka istekne vreme na koje je zaključen kolektivni ugovor ili kod poslodavca sledbenika bude zaključen novi kolektivni ugovor.
Kako bi se ovaj član razumeo, treba pogledati malo i prethodne članove, znači, član 147, 148. i član 149, a gde kaže da u slučaju statusne promene, odnosno poslodavca, promene poslodavca u skladu sa zakonom, poslodavac sledbenik preuzima od poslodavca prethodnika opšti akt i sve ugovore o radu koji važe na dan promene poslodavca.
Ovo je, naravno, neophodno da bi postojao bilo kakav kontinuitet i normalno je da, kada dođe do statusne promene u okviru nekog preduzeća ili dođe do promene vlasnika preduzeća, i taj novi vlasnik ima određena prava i obaveze koja je po osnovu zaključenog kolektivnog ugovora preuzeo prethodni vlasnik, odnosno ukoliko je vlasnik isti, znači, došlo je samo do statusne promene preduzeća. Neophodno je da te neke obaveze ne mogu da budu izbrisane samom tom promenom.
Stav SRS je da bi u ovom slučaju radnici trebalo da budu malo više zaštićeni i da bi ovaj kolektivni ugovor trebalo da bude primenjivan kroz duži period, odnosno period od dve godine, naravno, uz ova ograničenja koja su već data u tačkama 1) i 2) ovog člana.
Stav predlagača zakona i ovo nemušto, rekao bih, obrazloženje, da se amandman ne prihvata iz razloga što nema zakonskih smetnji da poslodavac sledbenik primenjuje kolektivni ugovor poslodavca prethodnika i duže od godinu dana ako se postigne saglasnost o produženja važenja tog ugovora sa sindikatom, to je odgovor na pitanje koje niko nije ni postavio.
Nije sporno da ne postoje zakonske smetnje da se nešto primenjuje ukoliko se sporazum između sindikata i poslodavca postigne, ali nije dovoljno da ne postoje zakonske smetnje. Mi smo želeli da ovim amandmanom uspostavimo obavezu za poslodavca da taj kolektivni ugovor primenjuje.
Ne znam šta je sa ministrom, svaki put kad izađem za govornicu, ministar izlazi napolje. Zaista je neshvatljivo ovakvo obrazloženje resornog ministra, posebno ako se ima u vidu da je kolektivni ugovor akt kojim se obezbeđuju veća prava nego što su data zakonom o radu.
Znači, zakon o radu je skup nekih minimalnih prava i onda je nejasno šta može da znači ovaj odgovor da, ukoliko se saglasi poslodavac, onda će se primenjivati opšti kolektivni akt i duže.
Naravno da ukoliko postoji saglasnost i kolektivni ugovor prestane da postoji, onda će se bez problema zaključiti novi, neće morati da dolazi ponovo do postupka kolektivnog pregovaranja oko zaključivanja ugovora, odnosno primene člana 3. na koji nas predlagač ovog zakona upućuje u obrazloženju neprihvatanja ovog amandmana.
Sporan je i prethodni član. To će biti veoma zanimljivo kada se bude primenjivalo u praksi. To je član 149, gde kaže da je poslodavac dužan da pismenim putem obavesti zaposlene čiji se ugovor o radu prenosi i da, ukoliko zaposleni odbije prenos ugovora ili se ne izjasni u roku od pet radnih dana od dana dostavljanja obaveštenja, poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu.
Ovo je jedna prečica preko koje će biti i postoji velika mogućnost zloupotrebe, a ubeđen sam da će do toga u praksi i dolaziti, jer pitanje je da li će radnici uvek biti obavešteni šta znači ukoliko se u roku od pet dana ne izjasne da li prihvataju ili ne prihvataju prenos ugovora o radu. Nije predviđena forma u kojoj to obaveštenje treba da se da, nije predviđena obaveza poslodavca da upozori radnika na pravne posledice činjenja ili nečinjenja u ovom smislu. Mislim da će ovaj član biti veoma sporan u primeni.

Dame i gospodo narodni poslanici, na član 157. u ime SRS amandman je podnela narodni poslanik gospođa Vjerica Radeta.
Ovo je jedan od onih amandmana na koji bi posebnu pažnju trebalo da obrate svi poslanici. Ne radi se ovde niti o tehničkim stvarima, niti o pravnom doterivanju zakonskih odredbi. Ovo je jedan od onih amandmana koji suštinski treba da poprave tekst ovog zakona. Ovo je jedan od onih amandmana kojima se na jedan pravi način pokazuje kakva je u stvari politika Vlade prema određenim kategorijama stanovništva.
Kada smo predlagali ovde prethodnim amandmanima da se poveća po osnovu porodiljskog odsustva pravo za godinu dana, kada smo predlagali da se zaštite maloletnici sa 15 godina, niste prihvatali i sada se opet ponavlja situacija da dolazite u sukob sa koncepcijom za koju se formalno zalažete, jer sada kada predlažemo da se zaposlenim invalidima, odnosno onima koji su učestvovali u ratnim, odnosno oružanim sukobima od 17. avgusta 1990. godine, ne može uručiti otkaz zbog toga što je prestala potreba za radom, vi to, naravno, ponovo ne prihvatate.
Obrazloženje mislim da ne treba posebno komentarisati, jer zaista kao i prethodno nema previše smisla, a ponovo se daje odgovor na pitanje koje nije postavljeno, jer vi odgovarate da će u nekom narednom periodu biti donet neki drugi zakon koji će to regulisati. To što vi planirate da donesete poseban zakon o zapošljavanju invalida, to opet ne znači da će tim zakonom biti regulisano zapošljavanje pripadnika oružanih snaga koji su učestvovali u oružanim sukobima.
To, takođe, ne znači ni da će taj zakon biti donet, već je to, kao i do sada, neka vaša lepa želja i obećanje za budućnost. Ne bi vi na osnovu onoga što ste do sada uradili trebalo da budete toliko samouvereni i da mislite da ćete biti na tim mestima dovoljno dugo, a to posebno važi za ministra koji, naravno, kao i obično, nije na svom mestu.
Izostalo je ovog puta i poređenje sa okolnim državama i načinima na koje su zakonom uredili odnose i prava svojih invalida i onih lica koja su učestvovala u oružanim sukobima.
Zašto sada ne izađe ministar i kaže, evo ovako je to regulisano u Sloveniji, ovako je to regulisano u Bosansko-muslimanskoj federaciji, ovako je to regulisano u Republici Hrvatskoj.
Omiljena su vam poređenja sa Republikom Hrvatskom kada dođe do drugih stvari, pa zašto sada ne kažete kako je u Republici Hrvatskoj regulisano pravo njihovih domobrana, onih koji su davali nešto za hrvatsku državu. Poznat je vaš odnos prema onima koji su ovu državu izdali i prema onima koji su izbegavali da služe vojni rok, koji su se krili po podrumima i bežali po inostranstvu. Njih ste abolirali, izjednačili ste ih sa onima koji su časno svoju državu branili.
S druge strane, one koji su branili državu sa čarapama na glavama ili pomoću pritisaka, uz navodne dobrovoljne predaje, izručujete stranim državama. Ako se ima u vidu da mi nismo srećna država i da ne daj bože sutra možemo da dođemo u situaciju da nam opet neko zatreba da ovu državu brani, mislim da bi ovo bio neki minimum koji bi trebalo dati i garantovati, kako onima koji su državu branili u prošlosti, tako i onima od kojih se očekuje da državu brane u budućnosti. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, sve je veća navala na poslaničku grupu SRS, ali teško da će vam to pomoći da popravite imidž.
Amandman na član 158. Predloga zakona o radu u ime poslaničke grupe SRS podneo je gospodin Milovan Radovanović i ovim amandmanom predviđeno je da otpremnina bude isplaćivana u jednakom iznosu bez obzira na godine radnog staža, s jedne strane.
S druge strane, predviđeno je da otpremnina po godini radnog staža ne može biti manja od jedne trećine zarade zaposlenih. Zanimljivo je kod ovog člana zakona da su nezadovoljstvo predlogom datim u zakonu već izrazile poslaničke grupe koje svakako imaju većinu u Skupštini, bez obzira što nisu u koaliciji, i oni iz opozicije i oni koji čine vladajuću većinu izrazili su svoje nezadovoljstvo i neslaganje sa ovakvom formulacijom u zakonu. Nažalost, nema ministra tu, pa je pitanje kako je onda uopšte i mogla da dođe na dnevni red sednice Skupštine ovakva formulacija.
Zanimljivo će biti i u danu za glasanje videti da li je sve ovo što ste do sada pričali bila samo prazna priča ili ćete zaista stati iza tih vaših stavova i glasati da se ovaj i ovakav predlog člana 158. izmeni.
Različiti su modaliteti na koje su pokušale poslaničke grupe svojim amandmanima da izmene ovaj član, ali je suština da se svi slažu da bi ga trebalo promeniti.
Mislim da bi u tom smislu bio najbolji za prihvatanje, odnosno najprihvatljiviji za sve poslaničke grupe upravo amandman SRS, zato što se u njemu rešava onaj osnovni problem koji je bio oko izjednačavanja za svaku godinu radnog staža, kod nas to postoji, a s druge strane ne povećava se previše visina otpremnine, tako da bi to opet moglo da bude prihvatljivo i za Vladu i ostale poslaničke grupe.
Zanimljivo je i bilo bi zanimljivo čuti od ministra zašto deli zaposlene, odnosno otpremnine prema godinama radnog staža i kako je moguće da upravo oni koji imaju 20 ili 25 godina radnog staža treba da dobijaju manje otpremnine od onih koji imaju do 10 godina radnog staža.
Ministar kao da je zaboravio da je najveći problem upravo za one ljude koji imaju po pedesetak godina života i 20 godina radnog staža i koji kad ostanu bez posla, sa ovim otpremninama koje dobiju, niti mogu da započnu neki stabilan biznis, kao što ste vi pričali, da reše trajno svoju egzistenciju, već se upravo dešava suprotno, i većina tih ljudi otpremnine koje dobija iskoristi da sebi priušti nešto što nisu mogli prethodnih godina, i da eventualno kupi nešto od aparata za domaćinstvo i da izvrši neophodne popravke, i kroz nekoliko meseci ostane i bez posla i bez otpremnine.
Neverovatno je da niko nije mislio na te ljude, već da je cilj bio da se smanje otpremnine za one koji imaju više godina radnog staža. Mislim da bi trebalo još jedanput da razmislite o amandmanu SRS, jer ponavljam, za sve je prihvatljiv, i da na ovaj način malo, bar malo, poboljšamo tekst zakona o radu. Hvala.

 Hvala. Dame i gospodo narodni poslanici, u ime SRS amandman na član 94. je podnela gospođica Nataša Jovanović, kojim je traženo da se posle četvrtog stava dodaju novi stavovi pet i šest.
Ovim amandmanom predviđeno je da se proširi malo pravo zaposlenih žena, odnosno u određenim slučajevima i oca deteta, tako što će im se dati pravo na porodiljsko odsustvo do navršene dve godine života za treće dete. Takođe je predviđeno da pravo na porodiljsko odsustvo do navršene dve godine života za dete ima i zaposlena žena koja u prvom porođaju rodi troje ili više dece, kao i zaposlena žena koja ima jedno ili dvoje dece a rodi još dvoje ili više dece.
Prosto je neverovatno da Vlada nije prihvatila ovaj amandman, posebno kada se ima u vidu koji su bili proklamovani ciljevi kada je ova vlada izabrana. Vi ste to možda zaboravili, ali ima nas koji još uvek čuvamo te materijale. Jedna od tih proklamovanih mera i ciljeva Vlade bilo je upravo i poboljšanje populacione politike, odnosno povećanje broja rođene dece.
Mi iz SRS smatramo, posebno imajući u vidu da nije veliki broj žena koje rađaju troje ili više dece, da se uglavnom zadržavaju na jednom ili na dva deteta, da je sve više onih koji su prešli 35. godinu života a da nisu oženjeni ili udati, da bi bilo izuzetno važno da se ovakav amandman prihvati i zarad neke budućnosti. Efekti ovih mera neće se videti odmah kroz mesec, dva ili tri, tako da Vlada za ovo praktično ne bi ni imala neke velike izdatke, ovo bi bila neka investicija u budućnost, jer niko ne planira porodicu od danas do sutra, već je to nešto što se radi u ozbiljni državama planski, a što se radi po 10, 20 i više godina unapred.
Znamo svi veoma dobro da Srbiji preti bela kuga, da je sve manje i manje dece, iz godine u godinu, i da ćemo biti veoma brzo u velikim problemima.
Objašnjenje Vlade, koja kaže da se amandman ne prihvata zato što nije prihvaćen iz istih razloga iz kojih nije prihvaćen ni prethodni amandman, odnosno zato što su Zakonom o finansijskoj podršci porodici sa decom utvrđene mere populacione politike i stimulisanja rađanja dece, kao što je roditeljski dodatak, potpuno je besmisleno. Jer, mi ovim amandmanom nismo ni tražili da se utvrdi pravo na roditeljski dodatak ili nešto slično.
Ovde se radi o jednom potpuno novom pravu i onda se ne zna zašto Vlada, kada mi pitamo za jedno pravo, da li može da se uvede, ona kaže - ne, ne može, zato što postoji neko drugo pravo. Ovo su prava koja mogu da egzistiraju u pravnom sistemu odvojeno jedno od drugog i opravdanje da država ne može da priušti sebi ovo eventualno, zaista ne može da stoji.
Jer, kada kažete da država ne može priuštiti da eventualno finansira majku, odnosno oca deteta još godinu dana nakon rođenja trećeg deteta, onda se postavlja ono osnovno i suštinsko pitanje, da li država sebi može da priušti smanjenje broja dece. Znači, da li država Srbija može sebi, i posle gorkih iskustava koje smo imali u prošlosti, da priušti da dalje nastavlja da se smanjuje broj novorođene dece.
Mislim da ne i apelujem na sve poslanike, bez obzira na poslaničke grupe, da ovaj amandman prihvate. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao što ste čuli, u ime poslaničke grupe SRS, amandman na član 9. podneo je narodni poslanik Aleksandar Đorđević.
Ovim amandmanom predviđa se menjanje 2. stava ovog člana, kod radnika koji potpiše pojedinačan ugovor o radu, a ukoliko su tim ugovorom o radu utvrđeni nepovoljniji uslovi rada od onih koje garantuje zakon, odnosno opšti akt, SRS smatra da tada direktno treba da se primenjuju odredbe zakona, odnosno opšteg akta.
Rešenje koje je ponudilo Ministarstvo, odnosno Vlada Republike Srbije, jeste da su, u tom slučaju, odredbe ugovora o radu ništave.
Ako se ima u vidu da je radnik, kao pojedinac, uvek ekonomski slabija strana, da zakon o radu treba da štiti radnika i da se on nikada ne može izjednačiti sa poslodavcem, postavlja se pitanje zašto Vlada želi da radnika ugura u utvrđivanje ništavosti pojedinih odredbi ugovora o radu.
To nije dobro iz više razloga. Kao prvo, nije dobro zbog toga što radnici, odnosno dobar deo radnika nije u stanju da to uradi, iz više razloga. Dobar deo njih nema dovoljna pravna znanja. Još veći deo njih nema ekonomskih mogućnosti za tako nešto.
Svako ko se bavio sudstvom, svako ko zna koliko traju radni sporovi, iako su oni definisani kao hitni, zna da to može da se razvuče i na tri-četiri godine.
Svako od njih zna da za to vreme treba plaćati advokate, da su ti iznosi za obične radnike izuzetno veliki i da, jednostavno, neko treba, da bi došao do tih svojih prava, praktično, da kreditira državu, da plaća advokate, da plaća sudske takse tri četiri ili pet godina, i da ti troškovi postupka više puta prevazilaze možda onu visinu zarade ili neko drugo pravo koje radnik kroz ovaj postupak želi da zaštiti.
Umesto toga, SRS predviđa da se u takvim slučajevima direktno primenjuje zakon, odnosno opšti akt. Onda je potpuno nejasno ovo obrazloženje Vlade gde kaže da se amandman ne prihvata zato što je rešenje u Predlogu zakona povoljnije za zaposlenog. Kako je moguće da je povoljnije za zaposlenog da kroz tri ili četiri godine i kroz sudski postupak utvrđuje da su odredbe ugovora o radu ništave, umesto da se – samim tim što nisu ispunjeni oni uslovi koje propisuje zakon o radu i opšti akt, koji bi trebalo sami po sebi da budu skup nekih minimalnih prava kojima država štiti radnika – direktno, u tom slučaju, primenjuje zakon, odnosno opšti akt. Ovo je zanimljivo tumačenje ministarstva. Mislim da bi ovaj amandman ipak trebalo da prihvatite.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SRS podneo sam amandman na član 11. i ovaj amandman direktno je povezan sa amandmanom na član 9. stav 2, kojim je tražena direktna primena zakona o radu, odnosno opšteg akta, u slučaju da su pojedinačnim ugovorom o radu predviđena manja prava za radnike od onog minimuma kako zakon i opšti akt garantuju.
Član 11. ima dva stava. Prvi stav kaže da se ništavost odredaba ugovora o radu utvrđuje pred nadležnim sudom. Kao što ste već čuli, stav SRS je da ti postupci traju predugo, da radnici nemaju dovoljno ekonomskih mogućnosti da se u takve sporove upuštaju, da bi bilo mnogo bolje rešenje da se direktno primenjuje zakon, odnosno opšti akt, a da to kontroliše inspekcija rada ili ukoliko, znači, radnik to želi, on svakako ima zakonsku mogućnost da se upusti u sudski postupak i da neko od svojih prava ostvaruje.
Drugi stav, čije se takođe brisanje traži mojim amandmanom, kaže da pravo da se zahteva utvrđivanje ništavosti ne zastareva. Pravno gledano, ovo je potpuno besmisleno, jer šta znači da pravo da se zahteva utvrđivanje ništavosti ne zastareva. Da li radnik ima neki poseban interes da utvrdi da su odredbe ugovora o radu ništave i da to uradi, na primer, pošto kažete da ne zastareva. A ne znam da li ste predvideli da možda i njegovi univerzalni sukcesori imaju pravo da zahtevaju ništavost ugovora o radu, da li će to neko uraditi posle 20, 30 ili 50 godina i koja je tu uopšte suština.
Suština prava radnika je da on ostvari svoje pravo, odnosno neko potraživanje. Znači, ukoliko mu je ugovorom o radu uskraćeno pravo na godišnji odmor, ukoliko mu se određuje da radi veći broj radnih časova u toku dana nego što po zakonu sme, ukoliko mu se određuje manja plata od one koja je zakonski propisana kao minimum, on ima interes da ostvari neko svoje potraživanje, znači, da ostvari razliku u zaradi, pravo na godišnji odmor. Utvrđivanje ništavosti, samo po sebi, 10 ili 20 godina naknadno, ne znači ništa.
Takođe, svi vrlo dobro znamo da postoje u Zakonu o obligacionim odnosima opšte odredbe o zastarelosti. Da li se možda ovim odredbama, koje sada predviđate, derogiraju te odredbe o zastarelosti potraživanja. Naravno da ne.
Ako imamo na umu da ste od 2000. godine ostavili milion ljudi bez posla, da ste najveći broj tih ljudi "usrećili" kojekakvim socijalnim programima i otpremninama, da je najveći broj tih ljudi sa 20 ili 30 godina radnog staža iza sebe, sa 50 godina života, da su otpremnine odavno potrošene, da je ubedljivo najteže za takve ljude da sada dođu do posla, da li zaista mislite da će neko od tih ljudi, kada se nekim čudom zaposle, tužiti svog poslodavca posle mesec, dva ili tri zbog toga što odredbe ugovora o radu ne poštuju onaj minimum koji im zakon, odnosno opšti pravni akt garantuje.
Da li mislite da će se neko upustiti u takvu avanturu i da li mislite da ta avantura u bilo kom slučaju može da se završi pozitivno po radnika? Radnici, upravo zbog toga što nemaju mogućnosti da dođu do radnog mesta, prihvataju da ne budu uopšte prijavljeni, da im se ne plaća ni socijalno ni penzijsko, prihvataju neuporedivo lošije uslove rada i lošija mesta od onih koja odgovaraju njihovoj stručnoj spremni i znanjima. Oni nikada i ni u kom trenutku neće moći na osnovu odredaba ovog zakona da tuže svog poslodavca i da ostvaruju svoja prava.
Ukoliko ovaj član već ništa ne znači, a jasno je da pravno ništa ne znači, čuli smo već i da je zakon preobiman, onda vas pozivam da ovaj član izbrišete. Učinićete s jedne strane dobru uslugu radnicima, a s druge strane poboljšaćete malo i skratiti ovaj zakon. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman koji smo čuli na stav 2. člana 23. ima nekog smisla zato što teret dokazivanja uvek u pravu treba da bude na tužiocu. Jeste cilj ovog zakona da se zaštite radnici, ali isto tako ne bi trebalo dozvoliti ni da se preko ovog zakona dovede do zloupotrebe nekih prava i do prebacivanja prevelikog tereta na tužene, odnosno u ovom slučaju na poslodavce.
Ukoliko bismo prihvatili ovakvo rešenje kakvo nam je predviđeno ovim zakonom mi bismo naterali poslodavca, odnosno tuženog da dokazuje negativnu činjenicu, da dokazuje da nešto nije učinio, i to je u pravu jednostavno besmisleno. Kako dokazati da se nešto nije desilo? Vi možete dokazivati da se nešto desilo, ali dokazivati da se nešto nije desilo, to je izuzetno teško.
Problem je to što bi prihvatanjem ovog amandmana došli u malo besmislenu situaciju, jer bi onda ovaj drugi stav glasio da teret dokazivanja činjenica, na kojima se zasnivaju tvrdnje tuženog da nije prekršio zabranu diskriminacije, pada na tužioca. Onda bi tužilac, odnosno u ovom slučaju neko ko je npr. seksualno uznemiravan, morao da dokazuje činjenicu da poslodavac, odnosno tuženi nije izvršio seksualno uznemiravanje.
Zbog toga, da bismo izašli iz ovog ćorsokaka, predlažem da se ovaj amandman ipak prihvati, a da se zatim sastane Zakonodavni odbor i da izvrši pravnu redakciju ovog teksta, pa da se u prvom delu rečenice kaže da teret dokazivanja činjenica, na kojima se zasnivaju tvrdnje tužioca da nije prekršio zabranu diskriminacije u smislu odredaba člana 18. do 21. ovog zakona, pada na tužioca. Na taj način, pravno bi potpuno sredili tekst ovog zakona i mislim da bi ovo bilo nešto što odgovara evropskim normama, što bi svakako odgovaralo i našem zakonodavstvu.

Gospodine ministre, povređen je član 100, ili možda bih mogao da kažem i gospodine poslaniče, s obzirom da ste vi poslanik u ovoj skupštini.
Ovo što ste malopre rekli o životu u Srbiji, upoređujući ga sa životom u Mađarskoj i Sloveniji, uvredljivo je ne samo za poslanike u Narodnoj skupštini, već i za sve građane Republike Srbije.
Nemam toliko godina da bih se toliko dobro sećao komunizma, ali očigledno je da je vama to dosta duboko urezano u sećanje i upozoravali su me na takve. Imali su takvi kao vi izreku, nekada davno: statistika naša dika, što poželiš ona slika.
Tako je sada gospodin ministar rekao kako je u prethodne tri godine pala stopa nezaposlenosti za dva zarez nešto posto. Možda jeste, ali je isto tako uporedo pao i broj zaposlenih. U apsolutnom broju mnogo je manje zaposlenih sada nego što je bilo tada. Dosta je tu bilo izgovora, jedno vreme ste pričali da radnici radna mesta nisu ni izgubili, jer ih oni zapravo nisu ni imali. Da su ih oni imali samo imaginarno, pa kada su ih izgubili, ništa nisu ni izgubili.
Druga stvar je to što ste promenili načine vođenja evidencije o nezaposlenima. Promenjeni su načini vođenja nezaposlenih kod republičkog tržišta, odnosno Zavoda za zapošljavanje, tako da sada neke kategorije, koje su nekada godinama bile na birou i vodile se uredno kao nezaposleni, sada vi, posle nekoliko meseci, skidate sa spiska, ukoliko ne prihvate neku prekvalifikaciju u zanimanje koje ne žele da obavljaju i sl.
Ono što je veoma bitno, a to bi trebalo da objasnite bolje, kako je moguće da kažete da je u Mađarskoj manja stopa zaposlenosti, da je u Sloveniji nešto malo veća? Da li to hoćete da kažete, nama i našim građanima, da mi u stvari živimo bolje nego Mađari, da mi živimo bolje nego Slovenci, a da mi to samo u stvari ne znamo. Da li je to to?
Da li možda živimo u nekom imaginarnom svetu, pa ne znamo koliko nam je dobro? Ako je to problem, otpustite još neke radnike ako ćemo onda bolje živeti. Očigledno je da je to neka vaša ideja vodilja u prethodnim godinama, prethodnih nekoliko godina, da što više radnika otpustite, da
će to ostalima biti bolje. Uveravam vas da tako nije i da građani Srbije ne misle tako. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, SRS nije podnosila amandmane na Predlog zakona o posredovanju - medijaciji, jer nismo smatrali da je ovaj zakon toliko važan za nas, s obzirom na to da on neće biti obavezan u primeni za građane i smatramo da nikada u praksi neće zaživeti.
Naravno, to ne znači da mi nemamo primedbe; može se reći, imamo čak dosta primedaba na ovaj zakon.
Nisu se ni ovi koji su zakon predlagali usaglasili u svojim poslaničkim grupama, pa neki kažu da ovaj zakon moramo doneti kako bismo ispunili međunarodne obaveze, drugi iz istih poslaničkih grupa kažu da to nije tako, jer naravno, preporuke Saveta Evrope ne obavezuju nikoga, a samim tim ni nas.
Postavlja se pitanje da li su to ti vaši strani mentori odustali od izručenja, možda, generala i rekli - ako ne možete bar to da uradite za godinu dana, vi donesite zakon o medijaciji, pa ćemo mi na to gledati kao na neki pozitivan pomak.
Ima dosta nedoslednosti u tekstu ovog zakona: već na početku, kada se određuje u kojim će se sporovima primenjivati ovaj zakon, kaže se da se može primenjivati npr. u krivičnim sporovima (naravno, misli se na sporove koji se vode po privatnim krivičnim tužbama), ali ne može na sporove povodom otkaza ugovora o radu i isplate minimalne zarade. Postavlja se pitanje čemu ova nedoslednost.
Zatim, u članu 4. se kaže da u postupku posredovanja strane imaju jednaka prava. One svakako ne mogu imati jednaka prava. Drugi stav je dobar, gde se kaže da su u postupku posredovanja strane ravnopravne. One jesu i treba da budu, ali jednaka prava svakako ne mogu imati.
Zatim, kaže se da posrednici moraju da postupaju nezavisno. Šta to znači nezavisno, od koga nezavisno, kako nezavisno?
Sledeća reč kaže da postupaju nepristrasno. To je u redu, ali nezavisno, to svakako ne i to nije termin koji treba koristiti u zakonu.
Član 9. poslednji stav kaže da posrednik može da daje predlog mogućih načina za rešavanje spora, ali ne i predlog samog rešenja. Kada se uzme u obzir da ovo treba nekada i u praksi da zaživi, postavlja se pitanje kako će to ovaj posrednik određivati, da li će on biti u obavezi da da tri - četiri rešenja, i ako misli da samo jedno može da bude dobro, da li će on, da bi ispunio formu, morati da kaže – dajem vam jedan predlog kakav mislim da treba da bude i još dva-tri pro forme, samo da bih ispunio ovu formu.
Valjda je normalno da posrednik upravo i da strankama predlog rešenja. Da stranke mogu same da reše neki spor, one se, naravno, ne bi uputile ni pred sud, niti bi imale potrebu da neko između njih posreduje. Uloga posrednika upravo i treba da bude u tome da on iznađe neko rešenje koje bi obe strane u sporu prihvatile, a do koga one same nisu mogle da dođu.
U članu 14. kaže da će u postupku po žalbi sudija izvestilac, na predlog strana i uz njihovu saglasnost... Znači, pravnički je ovo potpuno neprecizno, ovo je pleonazam. Šta znači "na predlog strana i uz njihovu saglasnost"? Da li može nešto da se uradi na predlog stranaka, a bez njihove saglasnosti? Naravno da ne može. Kada se kaže – na predlog stranaka, to je sasvim dovoljno. Ovo dalje je pravno potpuno nepotrebno. Bolje bi bilo da su vam odredbe zakona što kraće, što konciznije, a da pokrivaju sve što treba da pokriju.
Kažem, nismo predlagali amandmane, ali dosta nelogičnosti i nepreciznosti ima u odredbama zakona. U članu 16. govori se o snazi tog poravnanja: "Ako se ne postigne sporazum u postupku posredovanja zbog nesaglasnosti o pravnim pitanjima, strane mogu postići pismenu saglasnost o činjeničnim pitanjima". Ovo je za svakoga ko se pomalo razume u pravo potpuno besmisleno, jer gotovo nikada se strane u sporu ne spore o pravnim pitanjima. One se uvek spore o činjenicama. Jednom kada se činjenično stanje učini nespornim, onda je primena prava samo formalnost.
Zaista ne znam šta bi ovo moglo da znači, u kojim bi to slučajevima uopšte moglo da nađe neku svoju primenu, jer zna se da je primena prava ono što je ekskluzivno pravo suda. Stranke su tu jer se spore oko nekih činjenica, da li je nešto bilo ovako, da li se desilo onako, a primena prava, moraćete priznati, to je nešto što treba ostaviti sudu da radi i to svakako u ovom zakonu ne bi trebalo da nađe svoje mesto.
Zatim, u članu 18. gde se govori o posredniku, opšte odredbe, kaže se da je posrednik treća neutralna osoba. Šta znači treća neutralna osoba, šta znači neutralna? Da li može da bude pozitivna i negativna i neutralna? Da li može da bude kisela i bazna i neutralna? Naravno da ne može. Ovo nisu izrazi koji su podobni za korišćenje u našem pravnom poretku.
Ne znam da li ste vi ovo prepisivali iz nekih zakona, dosta ste tu pominjali mađarske zakone, slovenačke zakone, ali morate uvek da imate na umu da kada se nešto direktno prevodi ne može da nađe svoju primenu. Znači, nešto što ima značenje i određeni smisao u mađarskom jeziku, kada se direktno prevede na srpski, ne može imati odgovarajuće značenje kod nas. Nadam se da ćete bar ubuduće, kada niste do sada, voditi računa.
Dalje, spisak posrednika, član 19. kaže da predsednik suda, odnosno starešina drugog organa imenuje posrednika iz reda istaknutih stručnjaka, pa sad sudija, advokata i drugih, koji ispunjavaju uslove za obavljanje posredovanja predviđenih ovim zakonom i upisuje ga u spisak posrednika. Ovde je izuzetno velika mogućnost zloupotreba. Ono do čega će sigurno u praksi dovesti primena ovakvih odredbi, to je da ćemo imati jedan zatvoreni krug posrednika, jer će predsednici sudova ili starešine drugih organa... A nije unapred određeno koji ti organi mogu biti, mogu biti razni državni organi. Da li će to biti tužilaštvo, da li će to biti neka opština, šta će to biti, koliko ćemo mi uopšte imati starešina i kojih sve organa koji će biti u situaciji da imenuju posrednike, mi u stvari ne znamo. Svakako će oni birati te posrednike između onih ljudi koje oni znaju, u koje oni imaju poverenja i svakako će to biti jedan zatvoreni krug posrednika, formiraće se jedna nova kasta.
Sledeće je sporno to što će svakako, ukoliko se sudije budu prihvatale i ovog posredničkog posla, trpeti i struka. Vi znate koliko smo se borili kada smo donosili ove zakone koji su direktno vezani za rad suda, Zakon o parničnom postupku i sve te druge procesne zakone, Zakon o sudijama, Zakon o sudovima, koliko smo se svi zalagali za povećanje ažurnosti sudstva, za ubrzavanje postupaka. Na ovaj način će svakako sudski posao trpeti.
Prosečan sudija, npr. u Prvom opštinskom sudu, u Drugom opštinskom sudu, u parničnom odeljenju ima i po 300 predmeta u radu. Iako se uglavnom ročišta zakazuju na dva do tri meseca, kada konačno dođe do presuđenja, znamo svi veoma dobro da se presude ne izrađuju u onom roku od 30 dana, niti je to moguće, zato što sudije imaju veliki broj predmeta, veliki broj ročišta, veliki broj odluka moraju svakog meseca da donesu. Ako ih još opteretimo sa posredovanjem i medijacijom, svakako će sudstvo još više trpeti, postupci će se još više odugovlačiti, a znate da je novi ZPP stupio na snagu. Ovo ni na koji način neće biti moguće.
Drugo, vi na ovaj način stavljate sudije, praktično, u položaj advokata. Sudije će imati svoje radno vreme u kome će raditi sudijski posao. Pitanje je da li će u okviru tog radnog vremena obavljati i posredovanje, jer ukoliko predsednik suda odredi sudiju da posreduje, pitanje je da li je to deo njegovog redovnog posla, da li će se njemu to računati u normu ili ne.
Onome ko ima veze sa sudstvom poznato je da sudije nose predmete i odluke izrađuju i u toku vikenda i popodne. Pitanje je kada će sada to raditi, kada će ti ljudi odmarati. Nezahvalno je njih stavljati u poziciju advokata, nezahvalno je da ako neko uradi 30 odluka i dobije platu 30.000 dinara, da za jedan razgovor sa stranama bude plaćen po advokatskoj tarifi; i ako to traje pola sata, pa bude plaćen, u zavisnosti od vrednosti spora, sedam, osam, deset ili 20.000 dinara, a za svoj celokupni mesečni rad treba da bude plaćen 30.000 dinara. To svakako nije u redu.
Kod uslova za obavljanje posredovanja, odnosno uslova koje posrednici treba da ispune da bi uopšte bili upisani u spisak posrednika, kaže se da treba da imaju visoku stručnu spremu. Ne bih se složio sa argumentima koje je izneo gospodin Gašo Knežević da su pravnici rigidni, da oni po pravilu konzerviraju sistem i da nisu pogodni za ovo. Mislim da je za onoga ko treba da obavlja posredovanje neophodno da ima određena pravna znanja da bi mogao da učestvuje u postupku, da bi znao šta može da uradi, šta ne može da uradi, koje su pravne posledice njegovih pravnih radnji itd.
Kada se kaže da neko mora da ima visoku stručnu spremu, to je dosta široko. Dovoljno je da je neko završio fakultet, nije bitno da li je to mašinski, filološki fakultet. Bez namere da omalovažimo te ljude, ali dozvolićete da u oblasti posredovanja ipak pravnici imaju određenu prednost.
Drugi uslov je najmanje pet godina radnog iskustva u postupcima rešavanja sporova i konflikata. To je takođe široko postavljeno. Ako je neko u svojoj radnoj organizaciji bio član nekog disciplinskog organa, da li to znači da on ima iskustvo da se angažuje kao posrednik i da li će to obezbediti dovoljan kvalitet? Mislim da neće.
Treće, da je prošao program obuke za posrednika. Nije definisano ni ko će to sprovoditi, ni pod kojim uslovima, da li će se to naplaćivati, da li ćemo opet imati neke vrste licenci.
Četvrto, da je upisan u spisak.
Peto, da nije pod istragom i da nije osuđivan za namerno počinjeno krivično delo. Ovoga nema nigde do sada u našem pravnom sistemu, da se razlikuje da li je neko osuđivan za namerno počinjeno krivično delo ili za nehat. Da li to znači da će ukoliko je neko počinio dvostruko ubistvo iz nehata on moći da bude posrednik? Mislim da ne može da bude. Zna se kako je to postavljeno u svim zakonima gde se određuje ko može da radi u državnim organima, ko može da obavlja ovaj ili onaj posao. Uvek se kaže - ko je osuđivan za krivična dela teža od toga, taj ne može da radi. Nigde se ne pravi razlika da li su krivična dela učinjena nehatno ili namerno.
Šesto, da je dostojan za obavljanje posredovanja. Opet se ne propisuju nikakvi dodatni uslovi, ne zna se ko će to procenjivati. Tu takođe postoji velika mogućnost zloupotrebe.
Sledeći stav kaže da izuzetno posrednik može da bude i lice koje ne ispunjava sve uslove iz stava 1. tač. 1 - 4. Praktično, drugi stav u potpunosti derogira prvi stav, tako da nam prvi nije ni trebao, jer vi kažete - može da bude, ali ne mora. Znači, ako ispunjava, dobro je, ako ne ispunjava, opet dobro. Kaže - ako ima posebno iskustvo i znanje iz oblasti u kojoj se sprovodi posredovanje. Pitam vas ko će to odlučivati da li neko ima posebno iskustvo i znanje iz određene oblasti i šta to uopšte znači, ko će to određivati?
Što se tiče ovog uslova da nije pod istragom i da nije osuđivan za namerno počinjeno krivično delo, postavlja se pitanje da li će se takva potvrda tražiti samo kada se neko upisuje u spisak posrednika ili će za svako posredovanje u kome bude određen za posrednika morati da vadi novu potvrdu da nije osuđivan i da se protiv njega ne vodi istraga.
Član 22. kaže: "Posrednik se mora isključiti iz postupka posredovanja ukoliko je sudeći sudija, arbitar ili sudi istim stranama u drugom sporu", i sad - "ili je lice koje postupa ili je postupalo u nekom drugom postupku". Vi ste na ovaj način to postavili toliko široko da ste isključili sve. Niti se ograničili ko mora da bude.
Znači, bilo koje lice koje je postupalo u nekom postupku. Kom postupku? Sudskom, upravnom, ovom, onom? Znači, vi na ovaj način isključujete i sve sudije.
Praktično, isključujete svakoga, svako lice koje je učestvovalo u nekom postupku. Ja sam ostvarivao neka svoja prava, pa sam učestvovao u upravnom postupku. Ovo je potpuno besmisleno. Drugi stav može da ostane, ali prvi stav je besmislen i treba ga brisati.
Član 25. kaže da je posrednik dužan da posreduje na neutralan način. Šta to znači u zakonu - na neutralan način? Ovo nije zakonski izraz.
U članu 26, gde su regulisana prava posrednika, od četiri stava jedino četvrti stav se može podvesti pod pravo posrednika. To je stav koji kaže da posrednik ima pravo na troškove. Prva tri stava uopšte ne predstavljaju prava. Kaže: "Posrednik ima pravo da se upozna sa okolnostima spornog odnosa". Posrednik ne može imati pravo. Posrednik može da ima jedino dužnost, i to je trebalo da bude regulisano u prethodnom članu. Valjda on ima dužnost da se upozna sa okolnostima spornog odnosa. Šta to znači - ima pravo? Kako će on, ako se ne upozna, da posreduje? Ona ima dužnost, to nije pravo.
"Strane su dužne da posredniku dostave potrebne podatke i svoje viđenje spornog odnosa" - to takođe nije pravo posrednika, već se odnosi na strane i na njihovu obavezu. Dakle, ovo je obaveza strana.
Kao drugo, vi strane ne možete naterati ni na šta, jer je postupak posredovanja dobrovoljan. One u svakom trenutku mogu da se povuku.
Treći stav kaže da su dužne da dostave dokaze itd. Kao i prethodni stav, potpuno je besmislen.
Član 27: "Posrednik odgovara za štetu koju nanese stranama svojim nezakonitim postupanjem prema opštim pravilima o odgovornosti za štetu."
Ako već ustanovljavate poseban zakon, ako ustanovljavate stručnjaka istaknutog u određenoj oblasti, onda mislim da nije dovoljno da njegovu odgovornost za nezakonito postupanje regulišete prema opštim pravilima o odgovornosti za štetu.
Ako je on već istaknuti stručnjak, ako kod njega država upućuje strane, da nekome posreduje, onda bi ta njegova odgovornost oštrije morala da bude regulisana. Onda bi on morao da odgovara i za nesavestan, nestručan rad itd, a ne samo prema opštim pravilima o odgovornosti.
Sve u svemu, dame i gospodo, mislim da je ovaj zakon nešto što može da postoji u našem pravnom sistemu, ali da on definitivno nije ono što vi predstavljate i da neće doneti nikakva poboljšanja. Ovaj zakon neće ubrzati sudske postupke, jer apsolutno postoji sloboda sudija da i u okviru sudskog postupka upućuju stranke na mirna rešenja.
Medijacija kao pojam i kao ustanova, kako god hoćete, nije nešto što je novo u pravu. Već nekoliko godina pokušavalo se da se sprovodi medijacija, pa su svi predmeti koji su određene starosti, u sudu traju duže od dve godine, a nisu rešeni, upućivani na medijaciju; sudije su bile u obavezi da zakazuju posebna ročišta za medijaciju, pa su angažovane sudije u penziji, kojima su isplaćivani nekakvi honorari, da bi aktivne sudije koje posreduju u tim slučajevima savetovali, da prvo pregledaju to, pa da onda njih savetuju kako bi se ta medijacija sprovodila.
Rezultat svega toga bio je izuzetno slab. Mislim da je svega nekoliko procenata sporova rešeno na ovaj način. To je, u principu, nemoguće, pogotovu kod sporova koji traju duže.
Mislim da je potpuno izgledno da će ovaj zakon doživeti potpuni fijasko, jer ukoliko neko ko je stručan u pravu, ko pravo odlično poznaje i ko može da ga primenjuje nije u mogućnosti da dovede stranke do nekog zajedničkog rešenja, kako će to učiniti neko ko je dovoljno istaknuti stručnjak u određenoj oblasti, ne mora imati ni završen fakultet, niti bilo šta drugo, niti bilo kakva pravna znanja.
Ono što je sasvim moguće, to je da će na ovaj način ljudi biti dovođeni u razne neprijatne situacije. Gubiće vreme na ovaj način, nadajući se da će na neki miran način rešiti svoje probleme.
Ali, ukoliko želite da donesete ovakav zakon, samo napred. Poslanička grupa SRS za ovo neće glasati. Ovo bi moralo da bude potpuno drugačije. Mi nemamo ništa protiv ovog zakona, moglo bi to da se donese, ali zaista mislimo da u ovom obliku, kako ste vi to predložili, građanima Srbije neće doneti nikakvo dobro. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SRS amandman je na član 3. stav 1. tačka 2) podnela narodni poslanik Gordana Pop-Lazić i ovim amandmanom traženo je da se u tački 2) brišu reči - po pristupačnim cenama. Nejasno je zašto je Vlada uopšte ovako nešto stavila u Predlog zakona. Takođe je nejasno kako je Odbor za saobraćaj mogao da odbije ovakav amandman, jer samo po sebi, kada kažete da će neka usluga biti po pristupačnim cenama, to apsolutno ništa ne znači.
Ono što je nekome danas u Srbiji pristupačno jednoj kategoriji građana, drugoj kategoriji građana nije. To sve zavisi od ličnih primanja i od ličnih afiniteta, tako da, kada u zakon unosite reči koje ništa ne znače, bolje je da to ne radite. Bolje je da prođe bez toga, jer se ovako čini da je to samo neko obećanje, da praktično želite unapred da se operete u javnosti, da kažete - jeste, uvodimo više operatora, sve će to biti divno i krasno i svako će moći sebi to da priušti.
Znate da je iz dana u dan u Srbiji sve više siromašnih ljudi, sve više onih koji ove usluge neće moći sebi da priušte. Ovde nikakvih objektivnih i konkretnih merila - da li će i šta će biti pristupačno - nema. Takođe, ne vidi se ni ko će određivati šta će biti pristupačno, da li će to određivati direktori u PTT-u, neko u agenciji, član agencije, da li će to određivati savet koji će rukovoditi agencijom. Dakle ovo je ubačeno potpuno nepotrebno. Pominje se još u nekoliko članova - pristupačne cene, ali sve u svemu, nikakve konkretne veze niti sa zakonom, niti sa nečim drugim nema.
Dobro bi bilo da je tu ministar, pa da nam on objasni šta ovo znači, da eventualno prihvati ovaj amandman, ali izgleda da se duže zadržao na ovom sastanku sa MMF-om, izgleda da je lično došao i da je dosta toga imao da nam kaže. Molim vas da još jednom razmislite o ovom amandmanu, jer zaista, kao i prethodni amandman koji je dala gospođica Nataša Jovanović i koji predstavlja nesumnjivo pravno poboljšanje, ovo su amandmani kojima se apsolutno ne dira u suštinu zakona, već se samo pravno popravlja i skraćuje. Mislim da bi ovo svakako trebalo da prihvatite. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SRS podneo sam amandman na član 3. stav 1. tačka 20). Ovim amandmanom tražio sam da se nakon reči "poštanski operator je domaće ili strano" ubace reči "pravno lice koje je neposredni davalac poštanskih usluga".
Iz meni nepoznatih razloga Vlada, nadležni ministar i skupštinski Odbor za saobraćaj i veze nisu prihvatili ovaj amandman. Najnesuvislije obrazloženje dala je Vlada odbijajući ovaj amandman. Naime, oni su rekli da će, ukoliko se odredi da poštanski operatori mogu biti samo strana ili domaća pravna lica, to suziti broj potencijalnih subjekata koji bi mogli da se bave pružanjem poštanskih usluga i da u tom slučaju preduzetnici ne bi mogli da se bave poštanskim uslugama.
Postavlja se pitanje šta je interes ove vlade prilikom donošenja ovog zakona? Ovo je zakon kojim se ukida monopol u ovoj izuzetnoj važnoj oblasti, ali isto tako postavlja se pitanje da li paralelno sa ukidanjem monopola u ovu oblast treba uvesti red ili treba dovesti do haosa. Moje mišljenje je da je neki minimum koji je neophodan, ako se ima u vidu da je poštanski operator davalac poštanskih usluga sa obavezom pružanja univerzalne poštanske usluge, da se time bave pravna lica.
Da li se želi da imamo sutra pet ili deset hiljada subjekata koji će se baviti pružanjem poštanskih usluga? Da li nama treba hiljade operatera od danas do sutra, koji će se tim poslom baviti ad hok ili želimo da to budu pravna lica koja podrazumevaju da će se time baviti u nekom kontinuitetu, da će obezbediti određeni kvalitet usluga, da će pružiti određenu zaštitu, pre svega našim građanima.
Kada se pogledaju načela koja ste odredili, na kojima se zasniva uređivanje odnosa u oblasti poštanskih usluga, kao što je npr. obavljanje univerzalne poštanske usluge propisanog kvaliteta, postavlja se pitanje da li to može da obezbedi preduzetnik.
Ako pogledamo drugo načelo zaštite interesa korisnika poštanskih usluga, postavlja se opet pitanje da li se ta zaštita može obezbediti ukoliko poštanskim uslugama može da se bavi preduzetnik. Zatim, obezbeđivanje maksimalnog kvaliteta, stvaranje uslova za zadovoljavanje potreba, nepovredivost poštanskih pošiljaka i tajnost podataka.
Na koji će način Vlada, agencija, na koji će način savet brinuti i štititi nepovredivost pisama, što je ustavna kategorija? Na koji način vi mislite da obezbedite kvalitet? Na koji način mislite da obezbedite kontinuitet? Ne znam da li bilo gde u svetu postoji neka zemlja u kojoj preduzetnici mogu da se bave obavljanjem poštanskih usluga. Mislim da je zaista minimum da budu bar registrovani kao pravna lica i da samim tim to podrazumeva onda i neku ozbiljnost u tom radu, kvalitet u radu i kontinuitet. Molim vas da još jednom razmislite o ovom amandmanu.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SRS amandman na član 42. podneo je narodni poslanik Veroljub Arsić.
Čudno je to kako ova vlada ima potrebu da neke stvari koje nisu uopšte za regulisanje zakonom reguliše zakonom, kako je bilo neophodno da se npr. u članu 2. određuje da će se poštanske usluge obavljati na osnovu međunarodnih konvencija i ugovora, sporazuma i drugih međunarodnih akata, iako je svakome ko je prošao barem pored pravnog fakulteta jasno da se ova materija reguliše nekim drugim zakonima i da ovim odredbama svakako nije mesto u ovom zakonu, niti one imaju bilo kakvo dejstvo.
Jer ukoliko se to na drugi način, višim pravnim aktima, reguliše ove odredbe ostaće bez ikakvog uticaja, dok sa druge strane pokazali ste veliko interesovanje da se neke stvari, koje bi trebalo eventualno da budu naknadno regulisane pravilnicima, a čuli smo od nekih govornika iz vladajuće koalicije kako Slovenci, bože moj, imaju 24 pravilnika, kao što su dimenzije sandučića, stavite čak i u zakon.
Član 42. upravo i reguliše ko je dužan da održava sandučiće, ko je dužan da ih postavi, kakvi treba da budu i postavlja se pitanje šta će i koja će sankcija biti za one koji ne obezbede da njihovi sandučići budu te veličine, boje i svih karakteristika kakvih po vašem mišljenju treba da budu. Da li za njih neće važiti ona načela koja ste regulisali u članu 4, da li ćete za njih obezbediti poštanske usluge ili ne.
Znajući kako ste se ranije ponašali, sve nas ovo suviše podseća na neke druge situacije u kojima ste otkrivali zlatne koke, odnosno otkrivali način da dođete do novca velike većine građana, a to su milioni poštanskih sandučića. Ukoliko od svakoga otmete po 2, 3, 5 ili 10 evra, to su zaista izuzetno velike sredstva. Da li ćemo imati ponovo situaciju koju smo imali kada ste uveli obavezu fiskalnih kasa, da li će nam se ponoviti situacija kada je Mlađan Dinkić prodavao kioske za menjačnice, koji su morali svi da budu jednoobrazni.
Imamo nekoliko grobalja tih kioska sada u Beogradu, a u međuvremenu se situacija promenila. Tada su menjačnice samo na taj način mogle da budu otvarane. Skupo ste naplaćivali te kioske, a već samo nekoliko meseci kasnije građani su bili prinuđeni da te menjačnice zatvaraju, a da kioske bacaju na đubrište. Da li će nam se i sa ovim poštanskim sandučićima ponoviti situacija, da li će opet neki novi Čume, Peconi ili bilo ko sličan biti ovlašćeni proizvođač poštanskih sandučića, od kojih će na nameštenim tenderima, naravno, posle morati svi i celokupna Srbija da kupuje.
Šta će se dešavati ne znam, ali mislim da ovo nije nešto što je potrebno i što treba da se reguliše zakonom, već da je ove detalje i finese mnogo bolje regulisati naknadno pravilnicima. Hvala.