Dame i gospodo narodni poslanici, moram priznati da me živo zanima šta će to ministar imati da kaže, s obzirom na činjenicu da je ovde ustanovljeno kao praksa da prvo ministar sasluša pet-šest, a kako rasprava odmiče izgleda da se umorio pa mu treba i po 10-12 govornika, pa da tek onda prihvati amandman.
Možda bi bilo bolje, gospodine ministre, da ste pročitali ove amandmane pre nego što ste došli, pa da na početku prihvatite amandman i učinite rad ove skupštine nešto efikasnijim, a verujem da je to cilj svih nas.
Amandman na član 36. ovog predloga zakona, u ime poslaničke grupe SRS, podneo je narodni poslanik dr Branislav Blažić. Ovim amandmanom traženo je da se razdvoji rasprava o završnom računu i o izveštaju o radu Vlade za prethodnu godinu.
Obrazloženje koje je dala Vlada za neprihvatanje ovog amandmana ne znači samo po sebi ništa i rečeno je - mi to ne damo zato što je to tako. Ni jedan konkretan razlog za ovo, a svakako ni jedan validan razlog nije dat.
U pozadini ovoga što Vlada ne želi da prihvati ovaj amandman je činjenica da u svom radu, otkako je izabrana i ova parlamentarna većina, otkako je konstituisana, sve vreme pokušavate da na svaki mogući način ograničite rad narodnih poslanika i mogućnost za raspravu, mogućnost za iznošenje određenog mišljenja i obrazlaganje tog mišljenja, i vi u tom delu dosledno nastavljate i ono što je radila prethodna skupštinska većina.
U razvijenim evropskim parlamentarnim demokratijama uobičajena je stvar da vlada koja dobro radi sama podnosi skupštini predlog da se raspravlja o njenom radu i da joj se izglasa poverenje. Ne radi to ni jedna vlada zato što misli da neće biti usvojen njen izveštaj o radu, već vlade koje dobro rade, a ova vlada svakako nije takva, upravo da bi pokazale i građanima šta su radile i šta su postigle, i da bi postigli još veći stepen popularnosti u narodu, insistiraju na toj raspravi.
Nije redak slučaj da Vlada koja dobro radi traži raspravu o svom radu neposredno pred raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora, baš zbog toga da bi osvojila još jedan mandat. Pošto se ova vlada krije i od rasprave o svom radu, a svedoci smo da su prekršeni i svi mogući ustavni rokovi, poslovnički rokovi za stavljanje na dnevni red predloga za izglasavanje nepoverenja Vladi, ali od toga ne možete da pobegnete i bilo bi vam mnogo bolje da ste odmah prekinuli ovu sednicu i stavili na dnevni red raspravu o nepoverenju Vladi.
Ukoliko prihvatite amandman SRS, na jedan bolji i kvalitetniji način moći će da se raspravlja najpre o tome šta i kako je Vlada uradila, pa da prvo sagledamo koji su efekti rada te vlade, politički i svi ostali, a da zatim u skladu sa Ustavom i Poslovnikom pristupimo, posle određene vremenske distance, i raspravi o završnom računu, i da onda vidimo kako je materijalno-finansijski ta vlada poslovala, kako su državni organi poslovali, pa da onda i završni račun usvojimo ili ne usvojimo. Hvala.

Zahvaljujem gospodine Anđelkoviću ali znam da vi veoma poštujete Poslovnik i poznat je vaš demokratski kapacitet, ali očigledno je u drugom redu da su ubačene tri kartice, a da sede samo dva poslanika, pa bi možda ipak bila dobra ideja da ipak probudite službu pa da oni prvo utvrde da li su svi poslanici izvršili svoju obavezu u skladu sa Poslovnikom, odnosno da li su poneli svoje kartice.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao što ste čuli, na član 40. stav 1. Predloga zakona o Vladi amandman je podneo narodni poslanik Milan Stevović i ovim amandmanom traženo je preciziranje člana 40, iako je stav poslaničke grupe SRS da je ceo ovaj član zakona potpuno nepotreban.
Ukoliko taj član treba da stoji u zakonu i ukoliko već želite da nešto što je već u potpunosti regulisano Ustavom ponovite i u ovom zakonu, možda da biste pojačali na neki način važnost i podvukli značaj ovog zakona, možda upravo imajući u vidu i uvođenje vanrednog stanja koje smo imali za vreme prethodne vlade, kada je vanredno stanje uvedeno ne na delu teritorije, kako to propisuje Ustav Republike Srbije, već na celoj teritoriji Republike Srbije, čime je na jedan brutalan način prekršen Ustav i što je bio uvod za masovno kršenje ljudskih prava na celoj teritoriji Republike Srbije.
Sećate se svi svakako da je za vreme akcije "Sablja" uhapšeno više od 12.000 ljudi, da su im suspendovana osnovna ljudska i građanska prava, a takođe svi smo svedoci činjenice da politički Ustavni sud, na čelu sa Slobodanom Vučetićem, nije odgovorio na inicijativu SRS za ocenjivanje ustavnosti uvođenja vanrednog stanja. Mislim da odgovor na tu inicijativu SRS, javnost i građani Republike Srbije nisu dobili ni do dana današnjeg i upravo iz tih razloga mislimo da je neophodno da, ukoliko se već prenose ustavne odredbe u ovaj zakon, da se one prenesu onako kako treba, odnosno da budu prenete u svom izvornom obliku.
Obrazloženje da je to već određeno Ustavom je potpuno nemušto i onda je pitanje zašto nešto što je već određeno Ustavom unositi u zakon. Posebno je zanimljivo obrazloženje da teritorija na koju bi se predlog Vlade odnosio nije predmet člana, ali se podrazumeva. Za svakoga ko je završio pravni fakultet, a posebno za ministra Lončara, koji je profesor na pravnom fakultetu, svakako da ne može ništa u pravu da se podrazumeva, pogotovo ne na ovaj način. I ne znam da li ministar opet čeka da deset ili dvanaest govornika obrazloži zašto bi trebalo da se prihvati ovaj amandman, pa da ga onda prihvati. Mislim da bi svakako bilo bolje da je to ministar odmah učinio.
Ono što bi bilo dobro, jer se bliži kraj rasprave o ovom zakonu, nije ostalo, verujem, više od dva do tri sata i možda je došlo vreme da nam ministar otkrije ko je napisao ovaj zakon. Mi smo čuli juče da ga nije pisao ministar, nije ga pisao ni Balinovac, a znamo da je on uglavnom pisao zakone koji su nam dolazili na dnevni red, i mislim da bi bilo dobro da čujemo ko je ovaj zakon napisao.
Ono što je jasno to je da vas je uhvatila prava manija, između ostalog ne samo unošenja stranih reči i izraza u zakone, već i pisanja naslova iznad svakog člana. Zašto je neophodno da svaki član ima neki nadnaslov? Ti naslovi su sve duži i duži od predloga zakona do predloga zakona koji nam dolaze na dnevni red i jednostavno više nema ni jednog jedinog člana koji nema naslov. Da li je ovo neki rezime praktično ovog zakona?
Ranije je bila praksa, i to je svakako ispravna praksa, da se samo važniji delovi zakona odvajaju tako što će se staviti naslov za određenu oblast. Vi ovo iz nepoznatog razloga menjate, ali se nadam zaista da će ministar uzeti u obzir ovu primedbu, a nadam se i da će odgovoriti na ovo što sam ga pitao.

Zahvaljujem, gospodine Mihailoviću, i mislim da bi ipak trebalo da obezbedite koliko-toliko regularne uslove za rad.

Mislim da je krajnje neprimereno to što poslanici vladajuće koalicije pokazuju nervozu na ovaj način. Naravno, ukoliko vam je dosadno, ukoliko ne želite da radite posao za koji su vas građani izabrali, onda nema potrebe ni da nas, koji ovu dužnost koju vršimo shvatamo na jedan mnogo ozbiljniji način, ometate u tom radu. Dakle, ko želi da radi neka ostane, a ko ne želi neka slobodno izađe napolje, ali mislim da je krajnje neprimereno da se po sali šetate, da pričate i da stojite po ćoškovima.

Na član 3. Predloga zakona o državnoj upravi amandman je, u ime poslaničke grupe SRS, podnela narodni poslanik Vjerica Radeta, iz razloga što i u ovom zakonu, kao i u mnogim prethodnim koje smo razmatrali, očigledno da postoje određeni problemi kod onih koji te zakone pišu ili možda bi bolje bilo reći kod onih koji te zakone prevode.

Iskoristio bih priliku da odmah na početku pitam ministra Lončara da li će preuzeti odgovornost za ovaj zakon, odnosno da li je on pisao ovaj zakon, jer je očigledno, a mislim da je to i sam priznao, mogli smo to naravno shvatiti kada smo taj zakon pročitali, da ovaj prethodni zakon o Vladi nije pisan na teritoriji Republike Srbije.

Amandmanom na član 3. traženo je da se pravno-tehnički uredi ovaj član, jer je ovde praktično sebi Vlada dopustila da ovim predlogom izmišlja toplu vodu i da objašnjava neke stvari koje ni na koji način neće imati i ne smeju da imaju mesta u zakonu o državnoj upravi. Formulacija koja je predložena je široka. Kaže se da rad organa državne uprave podleže nadzoru Vlade, pa zatim da Narodna skupština nadzira rad organa državne uprave preko nadzora nad radom Vlade i članova Vlade i na kraju da preko upravnog spora rad organa državne uprave podleže nadzoru sudova.

Kada bi se na ovaj način širilo ko sve nad kim i po kom osnovu ima određena ovlašćenja i određen nadzor, mi bismo praktično došli u neki začaran krug, i onda bi ovaj član 3. mogao da ima ne tri stava, nego verovatno 33, i zbog toga rešenje koje je predložila SRS, odnosno narodni poslanik Vjerica Radeta koja je neposredni potpisnik ovog amandmana, odnosno da član 3. Predloga zakona glasi – nadzor nad radom organa državne uprave vrši Vlada – predstavlja mnogo bolje rešenje, predstavlja konciznije i u svakom slučaju pravno mnogo jasnije rešenje.

Ono što treba da bude ideal za ovaj zakon, a naravno i za sve ostale zakone koji se donose, jeste da oni budu što kraći, što koncizniji, ali istovremeno što precizniji, a ne da ovakvim pukim nabrajanjem nekih stvari koje su nepotrebne i prepisivanjem određenih normi iz Ustava ili iz drugih zakona, Poslovnika o radu Narodne skupštine, dolazimo do maksimalnog širenja propisa i ne znam zaista čemu sve ovo vodi.

Zbog toga, predlažem da vladajuća koalicija još jedanput razmisli o ovom amandmanu, a pre svega ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu, gospodin Lončar, i da prihvati ovaj amandman. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, na član 5. u ime poslaničke grupe SRS amandman je podnela narodni poslanik Vjerica Radeta. Ovim amandmanom traženo je da se ova nesrećna formulacija, koja je data u Predlogu zakona i po kojoj Vlada može svog člana ovlastiti da raspolaže delom imovine Republike Srbije, briše.
Ovo je neophodno iz više razloga, a najpre zato što je Vlada, u skladu sa zakonom, ovlašćena da u ime Republike Srbije raspolaže imovinom koja se nalazi u svojini Republike Srbije. Obrazloženja koja smo čuli od predlagača da je Vlada kolegijalni organ, pa da je zbog toga neophodno da bude ovlašćen određeni član, ne piju vodu, u najmanju ruku.
Postavlja se pitanje, da li je Vlada do sada bila kolegijalni organ ili je to nešto novo što se sada uvodi u praksu. Postavlja se pitanje, kako je to do sada funkcionisala Vlada. Da li su se oni svi hvatali za ruke, pa išli zajedno i obavljali određene radnje povodom raspolaganja imovinom u svojini Republike Srbije ili je i do sada, u skladu sa opštim normama, Vlada svojim određenim članovima davala zaključkom ovlašćenje da u pogledu određene imovine raspolažu na način na koji to Vlada odluči.
Obrazloženje koje je dato ne stoji zbog toga što, kada kažete da je neko ovlašćen da raspolaže određenim delom imovine, pod raspolaganjem se podrazumeva da neko može tu imovinu otuđiti, da je može pokloniti, da je može dati u zakup ili raditi bilo šta drugo sa tom imovinom. Ovako formulisano ovlašćenje za raspolaganje imovinom praktično je generalno, da neko ko u jednom trenutku bude ovlašćen da raspolaže nekom imovinom, on u narednom periodu to može činiti, može menjati tu svoju odluku, pa na primer jedan dan dati nekome, jednom licu na besplatno korišćenje ili pravnom licu, a sutradan promeniti svoju odluku i slično.
U obrazloženju zašto se ne prihvata amandman se kaže da je ovaj stav 2. neophodan iz razloga što se njime utvrđuje pravilo da delom imovine može raspolagati samo član Vlade, a ne i druga postavljena ili zaposlena lica u ministarstvima. Sada bi bilo zanimljivo da nam objasni resorni ministar, gospodin Lončar, zašto ne bi moglo neko drugo lice u ministarstvu da raspolaže, ukoliko ga na to ovlasti Vlada.
Šta bi to smetalo, ima li bilo šta prirodnije da zamenik ministra ili pomoćnik ministra bude ovlašćen da u ime Vlade potpiše, na primer, ugovor o otuđenju neke nepokretnosti. Ukoliko Vlada donese takav zaključak, mislim da ne samo da ne bi trebalo zabranjivati da Vlada ovlasti pomoćnike ili zamenika ministra, već bi ona mogla ovlastiti bilo kog službenika zaposlenog u ministarstvu.
Ne vidim razlog zašto Vlada to ne bi mogla da uradi. Ukoliko Vlada donese takvu odluku, ne vidim zašto bi mi zakonom sprečavali bilo koga da u ime Vlade postupi na određeni način. Međutim, čini mi se da vi pokušavate ovim zakonom o Vladi da na neki način utičete i na budućnost, a krenuli ste od sebe. To se vidi posebno u onim odredbama koje se odnose na ministre, a gde ste predvideli praktično neograničen broj pomoćnika, savetnika, posebnih i specijalnih savetnika.
Zaista je neverovatno kakvi će to ljudi biti birani za ministre, da li predviđate da oni budu nepismeni, da nemaju apsolutno nikakvu sposobnost, pa će im onda, pored celog ministarstva, pored sekretara, trebati još i niz posebnih savetnika, specijalnih savetnika. Da li uopšte ima smisla birati takve ministre ili bi trebalo da nađete određena stručna lica.
Vi na ovaj način praktično predviđate da ćete i u narednoj vladi, ukoliko budete imali priliku da je sastavite, birati ljude ne po kriterijumu stručnosti, već da ćete to činiti kao što ste to radili i u ovoj vladi i da ste pravili međustranačke kompromise, pa su lideri i istaknuti funkcioneri stranaka mogli da budu...
(Predsedavajući: Prekoračili ste vreme.)
... morali da budu u ministarstvima, bez obzira na to što ne raspolažu potrebnim kvalitetima. Zato vi kažete, nema veze, ne mora ministar da bude sposoban ni za šta, ali zato ćemo mu dati 20 savetnika, pa će neko od njih znati šta radi. Mislim da bi morali da razmislite malo o ovome.
Ovaj amandman svakako je dobar i neće suštinski sprečiti Vladu da funkcioniše. Vlada će moći to da radi kao što su sve prethodne vlade. Ponavljam, na osnovu opštih pravila o davanju punomoćja, moći će da ovlasti pojedinog svog člana, kao što to Vlada radi i danas...
(Predsedavajući: Molim vas, privedite kraju, prekoračili ste vreme.)
... evo, završavam; i prethodnih godina, a što su sve vlade radile. Zaista ne znam čemu ovakva rogobatna definicija. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, trebalo bi prihvatiti amandman koji je podnet na član 6.
Nesporno je da ovakva ovlašćenja, kakva ovde sebi pokušava da prigrabi, Vlada ne treba da ima i jasno je da će se na ovaj način Vlada debelo umešati u ingerencije Ustavnog suda, pa makar to bio i sud Slobodana Vučetića, kakav imamo danas. Ali, ne treba zaboraviti ni činjenicu da su upravo predlagači ovog amandmana najodgovorniji za to što je Ustavni sud ovakav kakav danas jeste.
Dugo je Srbija bila bez Ustavnog suda. Uporno su svi iz SRS insistirali da se formira Ustavni sud, međutim Ustavni sud takav kakav je danas, i kakav danas imamo, svakako da ne može odgovoriti onim obavezama koje ima u skladu sa Ustavom Republike Srbije.
Ali, zanimljivo je i obrazloženje koje je dala Vlada za neprihvatanje ovog amandmana. Ono kaže - odredbom člana 6. Predloga zakona sprovodi se savremeno poimanje načela decentralizacije. Znači, radi se o savremenom poimanju Vlade Republike Srbije. Ako što drugo, naravno, nije određeno, pretpostavljam.
E, stvarno bi bilo dobro da nam gospodin Lončar kaže da li je, pošto već kaže da radi na Pravnom fakultetu u Novom Sadu, ovo govor kakav se tamo koristi, da li je ovo govor koji se koristi na Pravnom fakultetu u Beogradu. Da li je to govor koji se koristi na bilo kom fakultetu u Srbiji i da li je to govor koji bilo ko u Srbiji koristi.
Mislim da ovaj novogovor, kakav vi pokušavate da uvedete, ne samo kroz razne druge načine, nego evo sada i direktno u zakone, jeste nešto što dolazi iz neke druge, nama susedne, države. Mislim da se ovoga i ovakvog zakona svakako ni Franjo Tuđman ne bi postideo, i bilo bi zanimljivo da nam odgovorite da li ste vi odgovorni za ovaj zakon, da li ste ga vi pisali. Da li ga je pisao gospodin Balinovac? Do sada je on imao neke izlete u tom pravcu, ali mislim da je ovo čak i za njega previše.
Što se tiče samog amandmana, neshvatljivo je da se Vladi da mogućnost da jednostavno svojim zaključkom preuzima ingerencije sudske vlasti, da obustavlja od izvršenja opšte akte. A, evo i zašto. Iskustvo nas uči da će Ustavni sud raditi onako kako to zahteva Vlada. Na primer, na inicijativu SRS za ocenu ustavnosti uvođenja vanrednog stanja, koje je uvedeno nakon ubistva premijera, do dan-danas Ustavni sud nije odgovorio. Prošlo je više od tri godine, a postoje brojne druge inicijative SRS na koje nije nikada odgovoreno.
Takođe smo svedoci i činjenice da Ustavni sud u određenim slučajevima reaguje izuzetno brzo, pa smo imali dosta situacija da predsednik Ustavnog suda, čak i pre nego što Ustavni sud donese određenu odluku ili privremenu meru, izlazi i javno, preko elektronskih medija, saopštava neki svoj stav kao stav Ustavnog suda.
Mislim da, bez obzira na to što je Ustavni sud danas takav kakav je, mi srpski radikali nikada nismo procenjivali institucije po onim ljudima koji se danas nalaze, nažalost, na njihovom čelu, već smatramo da institucije treba poštovati, da treba menjati ljude ukoliko ne valjaju. Smatramo da ne može, bez obzira na to što je ovaj ustavni sud jako loš, da Vlada preuzima ingerencije Ustavnog suda.
Ovo je važno i zbog toga što kada se objavi rešenje Vlade u "Službenom glasniku", i to na neki način bude objavljeno javnosti, kada prođe 15 dana, pa Vlada eventualno ne pokrene postupak za ocenu ustavnosti, pitanje je da li će se i ta činjenica objaviti u "Službenom glasniku". Naravno da neće.
Na taj način javnost će dobiti informaciju da je određeni opšti akt pokrajine obustavljen za budućnost, da se neće primenjivati, a morate priznati da bi bilo najnormalnije da se na način na koji se objavljuje da će određeni opšti akt biti obustavljen od izvršenja, da se na isti taj način, dakle u "Službenom glasniku", objavi i da će se taj opšti akt nadalje primenjivati. S obzirom da ovakva, u neku ruku, ravnopravnost nije obezbeđena, mislim da je najbolje za sve nas da ovaj član zakona bude izbrisan. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, stav SRS je da ne treba prihvatiti ovaj amandman, ne zbog toga što je SRS protiv učešća žena u politici, jer upravo suprotno, u SRS postoji dosta žena koje ne samo da učestvuju u politici, već i u bukvalnom smislu vode stranačku politiku, odlučuju i o svim važnim pitanjima.
Mislimo da ovo nije pravi način, jer ne možete vi ovako zakonski, veštački propisati i naturiti učešće u politici bilo kog pola, nebitno da li je to muški ili ženski, već se da bi do toga došlo mora na drugačiji način raditi, mora se stvarati svest kod ljudi i kod žena, i razvijati i ohrabrivati, i polako dolaziti do tog nivoa.
Sigurno je da smo mi kao srpski radikali svakako mnogo više od vas, koji se trudite da se prikažete kao neki proevropski put, uradili za afirmaciju žena u politici i učešće žena u politici, jer kada pogledate u kojoj stranci postoji najviše žena koje imaju važne uloge u svojim političkim strankama, a samim tim i važnu ulogu u društvenom i političkom životu zemlje, svakako je to u pitanju SRS.
Da li treba da govorimo o načelnici Novog Sada Maji Gojković, o potpredsedniku Republičke skupštine gospođi Pop-Lazić i predsedniku opštine Zemun, o Vjerici Radeti, o Nataši Jovanović, Jorgovanki Tabaković i mnogim drugim koje su se, uz potpuno ravnopravno uslove, izborile da učestvuju na ravnopravan način, da odlučuju i da budu cenjene.
S druge strane, kada pogledamo način na koji kvazidemokrate učestvujete u politici, imali smo prilike u prethodnom sazivu da gledamo i ovde neku grupu koja se zvala Ženskom političkom mrežom, kada se setimo šta su sve te gospođe radile i kako su se ponašale, da li mislite da je to put i način da neko sutradan glasa za veći broj žena u politici? Setite se samo kako je gospođa v. d. Nataša Mićić obavljala dužnost i predsednika Skupštine i predsednika Republike, i setite se kakav je stav građana o tome bio.
Prema tome, nemojte se kriti iza evropskih konvencija, nemojte se kriti iza tog puta u Evropu. U Evropu se naravno ne dolazi tim putem i što nas vi duže u Evropu vodite, mi smo od te Evrope sve dalje, nego vam savetujem da se ugledate malo na SRS.
Kada budete imali kadrove kakve imamo mi, onda će i afirmacija žena u politici, u bavljenju politikom,. biti na mnogo višem nivou, a tada vam, dame i gospodo, neće ni trebati ove i ovakve odredbe. Dakle, pustite žene da se, kao u SRS, dokazuju svojim radom i kvalitetima, a nemojte ih nipodaštavati na taj način što ćete osiguravati njihovo učešće u Vladi zakonom.

Dame i gospodo narodni poslanici, lako je pričati, ali ono što prvo želim da kažem da svakako to što u ovoj vladi ima samo jedna žena možda nije neka naročita sreća, ali moram reći i to da bi, s obzirom da znamo ko je i kako radi ta vlada, bila mnogo bolja da nije nijedna.
Može se reći za ovu prethodnu vladu da se za gospođe poput Marije Rašete-Vukosavljević, za čije se ime vezuje bezbroj afera, ne može reći da su učinile mnogo da afirmišu učešće žena u politici. Mi srpski radikali, naravno, nemamo ništa protiv toga, niti da učestvuju gospođice ili gospođe u vladi i u sudstvu, i poznato je nekima da su u sudstvu u Srbiji danas uglavnom kao sudije u prvom stepenu negde 80% žene.
U Prvom opštinskom sudu, gde sam radio, ta brojka je čak i veća, i nalazi se otprilike 90% žena, i one su sudije. Mi nikada nismo tražili da 30% sudija obavezno budu muškarci, jer bi na taj način nipodaštavali te žene koje su se valjda svojim kvalitetom izborile da budu izabrane, a mislim da bi na taj način unizili i muškarce koji su možda konkurisali, ali nisu bili izabrani.
To što kažete da mi imamo sedam žena u stranci, to zaista ne može da stoji, ima ih i u parlamentu, ima ih izuzetno mnogo i u lokalnim samoupravama. U Kikindi od 16 odbornika SRS osam su žene, dakle, 50%, a ne 30%. U Skupštini opštine Stari grad, gde sam i sam odbornik, predsednik sam tog opštinskog odbora, od devet odbornika SRS čak pet su žene. U mom opštinskom odboru, pet predsednika mesnih odbora, svih pet su gospođe, dva potpredsednika, obe su žene.
Prema tome, nemojte vi govoriti nama koliko mi žena imamo, kakvo one učešće imaju i koliko kvalitetno rade. Gledajte sebe, a za to što je ovoliko malo žena u parlamentu najviše su zaslužni oni koji se upravo tobože i najviše zalažu za njihova prava, jer su oni najviše uradili da broj žena bude ovaj.

Gospodine Markoviću, vi malo pokušavate da iskoristite ovu buku u sali, pa da pređete malo brže nego što bi trebalo sa amandmana na amandman.
Dame i gospodo narodni poslanici, SRS smatra da nije dobro da isto lice vrši dve ovako odgovorne funkcije, kao što je funkcija narodnog poslanika i člana Vlade. Ono što je sigurno jeste da to, u bilo kojoj velikoj stranci koja raspolaže obiljem kadrova, a kakva je na političkoj sceni Srbije samo Srpska radikalna stranka, ne može da dođe u obzir. Takva situacija moguća je, pre svega, u ovim kombi strankama, koje ukupno imaju po tri-četiri člana, a i toliko mesta u parlamentu i Vladi.
Pa se onda dešava ovakva situacija kakvu imamo, da je ovaj nesrećni ministar za rad istovremeno i narodni poslanik. Ne može nas niko da ubedi da on dobro obavlja bilo koju od te dve funkcije. Da li može bilo ko da izađe za ovu govornicu i da kaže: Slobodan Lalović je dobro obavljao funkciju narodnog poslanika. Naravno da ne može. Da li može bilo ko da izađe i da kaže: Slobodan Lalović je dobro obavljao funkciju ministra. Naravno da nije.
Samim tim što dalje u zakonu vi predviđate da ministar, pored te funkcije, može imati drugu, s jedne strane, a sa druge strane obilje nekih pomoćnika, specijalnih savetnika, zamenika i ne znam čega sve ne predviđate za ministra. Ukoliko je to odgovorna funkcija, izuzetno teška, kakva bi trebalo da bude, kako onda možete predvideti kakav bi to uopšte čovek trebalo da bude, sa kakvim intelektualnim i fizičkim, pre svega, sposobnostima, da bi mogao istovremeno da obavlja ovakve dve funkcije. Mislim da ga nema. Ali, nije to toliko sporno.
Veoma je zanimljiv ovaj naslov iznad ovog člana, gde kaže: "Nespojivost i sukob interesa". Kakva nespojivost. Tu je trebalo da stoji, eventualno, što se može naslutiti kasnije iz člana 11. koji sledi, da se radi o nespojivosti funkcija. Ali, to nigde nije rečeno.
To nije uneo onaj ko je pisao ovaj zakon, a ministar i dalje neće da nam otkrije ko je to, mogao bi gospodin Balinovac, ukoliko je on kriv za ovaj zakon, da klimne glavom, evo - klima da nije, tako da smo došli do jedne zanimljive situacije, da gospodin ministar nije pisao zakon, gospodin Balinovac ga nije pisao. Možda bi trebalo premijer Koštunica da dođe pa da odgovori ko je ovaj zakon pisao.
Sledeća stvar, u ovom članu kaže se - izuzev funkcije narodnog poslanika, članovi Vlade, pa onda nabrajaju - ne mogu vršiti delatnost koja je po zakonu nespojiva "sa dužnosti" člana Vlade. Ovo je još jedan izraz koji se svakako ovako ne koristi u srpskom jeziku. Svako bi od nas ovde rekao da se ne može vršiti delatnost koja je nespojiva sa "dužnošću" člana Vlade. Prema tome, jasno je da je ovaj zakon pisao neko ko ne poznaje dobro ni srpski jezik, ni srpski gramatiku, ali bi osnovni red bio da, kada neki zakon dolazi u skupštinsku proceduru, prethodno, bar stručne službe u ministarstvima, verujem da su za to sposobne, obrade tekst zakona, da ga prilagode srpskom jeziku i duhu zakona inače u Srbiji, pa da tek onda ovo dolazi do skupštinske rasprave. Hvala.

Da li sam dobio reč?

Naravno da jesam, gospodine Anđelkoviću, ubačena je kartica.

Da li sam dobio reč?

Gospodine Anđelkoviću, nigde u Poslovniku nije regulisana moja obaveza da vam unapred kažem po kom članu Poslovnika.

Recite mi po kom članu?

Naravno, pročitao sam ga, ali vi ako mislite da sam prekršio, kada završim, vi izvolite recite koju sam odredbu prekršio, pa ću vam objasniti da nisam. Povređen je, dame i gospodo narodni poslanici, član 82. stav 2. koji kaže: "Kvorum za rad Narodne skupštine postoji ako je na sednici prisutna najmanje jedna trećina narodnih poslanika." Iako je bilo očigledno da je prisutno negde oko 70 poslanika, vi to niste uzeli u obzir, a bili ste dužni da, u skladu sa Poslovnikom, date pauzu, a u skladu sa članom 28. stav 1. alineja 3. dužni ste bili da se starate o primeni Poslovnika Narodne skupštine.