Dame i gospodo narodni poslanici, Predlog zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja koji danas razmatramo dosta je pažnje izazvao i u javnosti, dosta dugo smo čekali da taj zakon bude pred nama. Jedanput je prethodnom skupštinskom sazivu tadašnja vlada dostavila predlog zakona, međutim, zbog poznatih okolnosti do rasprave o tom zakonu nije došlo.
U međuvremenu, nova Vlada i novi ministar navodno su popravili taj predlog zakona, dostavili novi, stigao je konačno, iako smo dugo čekali ministra da se vrati sa odmora, prvo u toku predizborne kampanje za gradonačelnika Beograda, a onda i dok je ovaj zakonski predlog prolazio skupštinske odbore; nismo imali mišljenje Vlade ni za amandmane ni za bilo koje druge primedbe, jer su nas gospoda koja su dolazila iz Ministarstva obavestila da je ministar na odmoru, pa bi možda najbolje bilo da prva informacija od javnog značaja koju ćemo dobiti bude ta koliko ministar uopšte ima odmora.
Prethodni govornici, a i sam ministar, koji su podržali ovaj zakon, po mojoj oceni jako su to slabo učinili. Sam ministar nije bio spreman da detaljno obrazloži ovaj zakon. Čini mi se da je možda samo jedanput pročitao obrazloženje, a da u suštinu zakona niko nije pronikao.
Prethodni govornici više su pričali o međunarodnim konvencijama, o zahtevima nevladinih organizacija, o navodnim namerama koje imaju, nego o samoj suštini zakona. Da su shvatili suštinu i da su te lepe želje koje su nam ovde izneli pretočili u predlog zakonskih odredbi koje su pred nama, SRS bi svakako glasala za ovaj zakon.
Kao što ste rekli, nije sporno da je ovaj zakon potreban, da ga je trebalo doneti mnogo ranije, za šta svakako odgovornost snosite svi vi iz DOS-a, ali niste uspeli da nas ubedite da će ovaj zakon ispuniti onu osnovnu funkciju zbog koga ga i donosimo, a to je da omogući građanima Srbije pristup informacijama do kojih oni žele da dođu.
Ovaj zakon omogućuje pristup samo onim informacijama koje državni organ želi da vam dostavi. Informacije koje ne želi da vam dostavi nećete dobiti, ali vam ovaj zakon uskraćuje i mogućnost prava žalbe i povereniku i ministarstvu i bilo koji drugi način da pokušate da zaštitite svoja prava.
Ja ću sada, koliko mi to vreme dozvoljava, od člana do člana ukazati na najkrupnije zamerke SRS-a na ovaj zakon. Ne radi se tu samo o sukobu koncepcija da li treba da postoji poverenik ili ne, već se tu radi i o nekim drugim suštinskim pravima, kao što je pravo na žalbu, kao što je jednakost onih koji imaju prava po ovom zakonu i neke druge stvari.
Član 1, na koji sam podneo amandman, određuje da se radi ostvarivanja prava na pristup informacijama od javnog značaja kojima raspolažu organi javne vlasti ustanovljava funkcija poverenika. Poverenik je samostalan državni organ, nezavisan u vršenju svoje nadležnosti.
Ovo nije dobro, kao prvo, zbog toga što je funkcija poverenika nepoznata Ustavu Republike Srbije, odnosno, kako nam rekoše iz Ministarstva, još uvek nije ugrađena. Oni valjda znaju već i šta će biti doneto i kakav će biti taj novi ustav, koje će državne organe imati propisane, ali mi to slušamo godinama. Za nekoliko meseci biće ustav, pa će valjda taj ustav sve ono što prekršite, donoseći zakone sada, naknadno konvalidirati. Ja bih vas upozorio da ovaj ustav, koji možda ima određene mane, dok god postoji kao takav i dok god ne bude promenjen na ustavom predviđen način svi morate poštovati.
Dosta je bilo priče o tome kako je državni aparat preglomazan; i ova vlada je kada je izabrana obećala da će se boriti protiv administracije, da će boriti protiv birokratije, da će se državni aparat, a samim tim i troškovi državnog aparata smanjivati, a svedoci smo da od zakona do zakona uvek predviđate formiranje nekog novog organa.
Ovoga puta to nije agencija, ovoga puta je poverenik, ali je svakako to novi državni organ koji će doneti nove troškove, iako nam u obrazloženju čak nije precizno rečeno koliki će ti troškovi biti, jer se zna da će postojati poverenik, zamenik poverenika, zamenik zamenika poverenika, da će poverenik potpuno samostalno odlučivati o prijemu novih lica u stručnu službu kojom će rukovoditi; praktično se ne vidi uopšte kraj i ne vidi se čak ni izdaleka koliki će na kraju biti tačan broj lica koja će činiti tu stručnu službu.
U članu 2. najpre se u stavu 1. definiše šta je to informacija od javnog značaja. Mi protiv toga nemamo ništa, to i treba tu da stoji, ali u stavu 2. člana 2. definiše se šta sve nije bitno za to da li je informacija od javnog značaja ili nije, koje su sve to okolnosti koje ne utiču na to da li je neka informacija od javnog značaja ili nije.
Nedopustivo je da se u jednom zakonskom aktu najpre definiše šta je informacija od javnog značaja, a onda se definiše šta informacija od javnog značaja nije. To je potpuno nepotrebno, jer ako jednom odredimo šta je informacija od javnog značaja, onda je drugi stav potpuno nepotreban; taj drugi stav mogao bi da ima i tri strane, jer bismo dosta toga mogli da nabrojimo pojedinačno šta sve nije informacija od javnog značaja.
Zatim, u članu 4. definiše se zakonska pretpostavka o opravdanom interesu i kaže se da se smatra da opravdani interes javnosti da zna, iz člana 2. ovog zakona, postoji uvek kada se radi o informacijama kojima raspolaže organ vlasti koje se odnose na ugrožavanje, odnosno zaštitu zdravlja stanovništva i životne sredine – a onda ide isključenje – a ako se radi o drugim informacijama kojima raspolaže organ vlasti, smatra se da opravdani interes javnosti da zna, iz člana 2. ovog zakona, postoji, osim ako organ vlasti dokaže suprotno.
Možda ovo, dame i gospodo narodni poslanici, ne bi ni bilo sporno kada bi u ovome zakonu ujedno bio propisan i postupak u kome će organ vlasti dokazivati da ne postoji interes javnosti da nešto zna. Kada sam na sednici Odbora za informisanje upitao predstavnike Ministarstva koji je to postupak, da li će to biti upravni postupak, parnični, krivični ili neki drugi za koji do sada nismo čuli, rečeno je da će organ vlasti dokazivati da interes javnosti da zna ne postoji u obrazloženju.
Obrazloženje bilo kog akta, pa makar se radilo i o presudi suda, a ne o aktu nekog državnog organa, odnosno službenika u nekom državnom organu, ni u kom slučaju ne može predstavljati dokaz. Zna se šta je dokaz. Obrazloženje može predstavljati samo mišljenje pojedinca koje izradi određeni akt. Da stvar bude još gora, na to ćemo doći kasnije, ukoliko organ iz sebi znanih razloga napiše u obrazloženju da neku informaciju javnost nema interes da zna, za to ne postoji pravo žalbe.
Zatim, u članu 9. propisana su isključenja i ograničenja slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja u određenim slučajevima, pa kaže da organ vlasti neće tražiocu omogućiti ostvarivanje prava na pristup informacijama od javnog značaja, ako bi time ugrozio život, zdravlje, sigurnost ili bilo koje drugo važno dobro nekog lica; ugrozio, omeo ili otežao sprečavanje ili otkrivanje krivičnog dela itd.
Primedba na ovo je ista kao i primedba na član 4. Ukoliko državni organ, koji je dužan da određenu informaciju da, sa ovakvim ili onakvim, dobrim ili lošim, možda čak i jako lošim i jako kratkim obrazloženjem, odgovori tražiocu informacije da mu informaciju neće dostaviti zato što može ugroziti nečiji život, onaj ko je informaciju tražio nema nikakvu mogućnost žalbe niti povereniku, niti Ministarstvu.
Znači, ne postoji dvostepenost i, jednostavno, ako vas na ovaj način odbiju, vi tu informaciju ni na koji način nećete dobiti. To nas dovodi upravo do suštine problema kod ovog zakona, a to je da postoji apsolutno slobodna volja bilo kog državnog organa da proceni da li će nekom informaciju dostaviti ili neće. Ukoliko želi da je dostavi, on će je dostaviti, a ukoliko ne želi, reći će jednostavno – ne postoji interes javnosti da zna, i time će se rešiti svih problema.
Zbog toga bi možda bilo bolje da se ovaj zakon zove zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja koje državni organ želi da dostavi tražiocu, jer informacije koje ne želi da dostavi tražiocu ni na koji način nisu definisane.
Zatim, u članu 13, koji govori o zloupotrebi slobodnog pristupa informacijama od javnog značaja, ponovo su data izuzetno velika diskreciona ovlašćenja državnim organima, jer se kaže da organ vlasti neće tražiocu omogućiti ostvarivanje prava na pristup informacijama od javnog značaja ako tražilac zloupotrebljava prava na pristup informacijama od javnog značaja, naročito ako je traženje nerazumno, često, kada se ponavlja zahtev za istim ili već dobijenim informacijama ili kada se traži prevelik broj informacija.
Ukoliko ne usvojite amandmane SRS-a koje smo dali na ovaj član, doći ćemo u situaciju da postoji potpuna pravna nesigurnost, jer su veoma različiti državni organi, odnosno organi javne vlasti, gde spadaju i druge institucije koje vrše neka ovlašćenja, javna ovlašćenja, od grada do grada, od sela do sela, od oblasti do oblasti; gde god postoji neki državni organ od koga se može zatražiti neka informacija službenik koji bude ovlašćen da se bavi dostavljanjem traženih informacija imaće mogućnost da na osnovu nekih svojih kriterijuma procenjuje da li tražilac zloupotrebljava pravo, da li je traženje informacija previše često, pa će za neki državni organ previše često biti ako se traže dve informacije mesečno. U drugom gradu možda će previše često biti ako se traži sedam informacija dnevno.
Velika je dilema i šta se podrazumeva pod tim kada se kaže da je traženje nerazumno. Znači, hiljade i hiljade različitih ljudi, različitih godina, pola, obrazovanja, sami za sebe će procenjivati, imaće ogromno diskreciono ovlašćenje da procene šta je to nerazumno. Ovakva i ovolika diskreciona ovlašćenja nespojiva su sa demokratijom.
Ako kažete da je odnos prema zakonu o dostupnosti informacijama odnos pojedinih stranaka prema demokratiji i demokratičnosti, mogu sa tim čak i da se složim, ali šta god vi ponudite, mi nudimo više. Tako je bilo i sa prethodnim zakonima, tako je i sada. Znači, sva prava koja ste vi spremni da ponudite građanima mi takođe nudimo, ali mi, za razliku od vas, kažemo da je to malo i da građanima treba dati više, da treba da imaju sva prava i pod jednakim uslovima. Ovde ta jednakost nije obezbeđena.
Član 15, u kojem se definiše način podnošenja zahteva za obaveštenje, uvid, izdavanje kopije i upućivanje, jako je loše formulisan. Kada se pogleda zajedno sa članom 18, jasno je da ste vi ovim zakonom dali mogućnost svakom građaninu iz bilo kog dela zemaljske kugle, pripadniku strane vladine ili nevladine organizacije, stranoj državi, bilo kom organizacionom obliku koji postoji na zemaljskoj kugli, ili pojedincu, da od državnih organa u Republici Srbiji traži određene informacije i to na svom jeziku.
Stav 4. člana 18. kaže: "Ako organ vlasti raspolaže dokumentom koji sadrži traženu informaciju na jeziku na kojem je podnet zahtev, dužan je da tražiocu stavi na uvid dokument i izradi kopiju na jeziku na kojem je podnet zahtev".
Znači, ukoliko naš državni organ ima neki dokument npr. na kineskom jeziku i taj državni organ je npr. u Surdulici, ako kineski državljanin zatraži taj dokument na kineskom jeziku, najpre će naš državni organ morati da obezbedi sudskog tumača da taj dokument prevede o svom trošku, jer to neće moći naplatiti, jer je naknada koja je propisana u članu 17. propisana tako da ne predviđa te usluge, već samo usluge poštarine i fotokopiranja ili, eventualno, izrade potrebnog obaveštenja u određenom formatu. To će dovesti naše organe, kao prvo, u nezavidan položaj, jer takve mogućnosti ne postoje nigde na svetu, a kao drugo, izložiće ih enormnim troškovima.
Amandman na član 15. koji sprečava ovakvu situaciju, a koji su podneli poslanici SRS, odnosno gospođa Vjerica Radeta, prihvaćen je jednoglasno na sednici Odbora za informisanje. Nadam se da će i Vlada prihvatiti ovaj amandman i samim tim učiniti ovaj zakon mnogo boljim.
Član 22. je, može se slobodno reći, jedan od najspornijih članova ovog zakona koji bi u dobroj meri mogao biti prihvaćen ukoliko bi skupštinska većina prihvatila one amandmane koji su podneti i koji su čak prihvaćeni i na sednici Odbora za informisanje.
Najpre moram reći da je pravo na žalbu izuzetno usko definisano. Znači, pravo na žalbu postoji ukoliko organ vlasti odbije da obavesti tražioca o tome da li poseduje određenu informaciju od javnog značaja ili mu je ona inače dostupna, da mu stavi na uvid dokument koji sadrži traženu informaciju, da mu izda odnosno uputi kopiju dokumenta itd.; ako ne odgovori u propisanom roku; ako uslovi izdavanje kopije dokumenta koji sadrži traženu informaciju uplatom naknade koja prevazilazi iznos nužnih troškova izrade te kopije; ako ne stavi na uvid dokument u skladu sa članom 18. stav 1; i ako organ ne stavi na uvid dokument koji sadrži traženu informaciju na način predviđen članom 18. stav 4.
Ono što fali ovom članu zakona je to da bude predviđeno pravo žalbe povereniku i ako budu povređene odredbe člana 4. gde organ vlasti svojim obrazloženjem kaže da ne postoji opravdani interes javnosti da zna. Tu bi morao da bude uključen i član 6. koji se odnosi na načelo jednakosti, odnosno prava iz ovog zakona pripadaju svima pod jednakim uslovima.
Nije dovoljno da su ta prava proklamovana, već je neophodno da ukoliko neko smatra da su mu povređena ima mogućnost da se požali povereniku zbog toga. Mora biti uključeno i pravo na žalbu zbog povrede člana 9. gde se govori o isključenju i ograničenju slobodnog pristupa informacijama od javnog značaja.
Ukoliko ovo ne bude urađeno doći ćemo u situaciju da imamo još jedan zakon koji će biti neprimenjiv, odnosno koji u praksi neće doneti nikakve rezultate.
Zanimljivo je i to da su svi oni koji se smatraju podnosiocima ovog zakona i koji podržavaju ovaj zakon govorili da oni očekuju, s obzirom da je ovo veoma dinamična oblast, kao i u drugim državama od kojih je ovaj zakon prepisan, kao što je npr. Slovenija, da se u narednom periodu zakon menja često. Mnogo je bolje da zakon odmah ispravite putem amandmana, da se prihvate ove sugestije koje su suštinske i protiv kojih nijedan konkretan argument ne možete izneti, sem to što ih je podneo neko iz SRS ili možda iz neke druge poslaničke grupe koja neće podržati ovaj zakon. Ukoliko vam je dobrobit građana na prvom mestu i ukoliko je vaš cilj zaista da ovim zakonom obezbedite dostupnost informacijama, onda ćete naše amandmane svakako prihvatiti.
Takođe, stavom 2. je predviđeno da se protiv rešenja Narodne skupštine, predsednika Republike, Vlade Republike Srbije, Vrhovnog suda Srbije, Ustavnog suda i Republičkog javnog tužioca ne može izjaviti žalba. Na ovaj način je uskraćeno pravo žalbe kada traženu informaciju uskraćuju najviši državni organi. Valjda je jasno da upravo najveći interes javnosti postoji onda kada se radi o najvišim državnim organima. Ako se neka informacija traži od Narodne skupštine ili Vlade Republike Srbije, a Vlada Republike Srbije odbija da da tu informaciju, onda je valjda najveći interes javnosti upravo u tom slučaju, a upravo se u tom slučaju ovim zakonom uskraćuje pravo na žalbu.
Ono što je veoma važno je i to da Narodna skupština, kao Narodna skupština, neće donositi ta rešenja. Znači, neće to biti rešenje koje ćemo mi doneti na sednici, uz prisustvo dovoljnog broja poslanika, niti će to biti rešenje koje će doneti Vlada, kao državni organ, kolegijalni organ, niti će to biti rešenje koje donosi Ustavni sud na sednici veća, već se ovde radi o rešenjima koja će donositi pojedini službenici, zaposleni u službama Narodne skupštine, Ustavnog suda ili Vlade Republike Srbije.
Ovde se ne može govoriti čak ni o rešenjima Narodne skupštine, jer to nije ni predviđeno, niti o rešenjima Vlade ili bilo kojih drugih organa. Ukoliko žalba bude podneta mimo odredaba člana 22. onda će ona, u skladu sa članom 24, biti odbačena od strane poverenika kao nedopuštena.
Kada se govori o načinu izbora poverenika, sporno je i to što se i ovde daje veliko ovlašćenje nekome da bira. Ovo su poprilično široke formulacije. Kaže se da se za poverenika bira lice sa priznatim ugledom i stručnošću u oblasti zaštite i unapređenja ljudskih prava. Stav 4. kaže: "Poverenik ne može biti lice koje obavlja funkciju ili je zaposleno u drugom državnom organu ili političkoj stranci".
Mnogo bolja bi bila formulacija da je rečeno da posao poverenika ne može obavljati lice koje je bilo zaposleno u državnom organu ili obavljalo funkciju u političkoj stranci npr. u prethodnih pet godina. Ovako imamo mogućnost da visoki stranački funkcioneri dan pre nego što budu izabrani ili na dan izbora za poverenika jednostavno podnesu ostavke na svoje stranačke funkcije i kažu - evo, mi ćemo od sada biti neutralni. A, valjda je jasno da od toga nema ništa.
Postupak za razrešenje poverenika takođe nije regulisan onako kako je to trebalo uraditi. Jednostavno je nedopustivo da postupak razrešenja poverenika bude mnogo teži nego što je izbor poverenika. Jer, članom 31. stav 4. predviđeno je da postupak za razrešenje poverenika može biti pokrenut na inicijativu jedne trećine narodnih poslanika.
Na ovaj način poverenik je izjednačen sa predsednikom Republike, koga ipak građani biraju neposrednim tajnim glasanjem, i dat mu je mnogo jači položaj nego npr. Vladi Republike Srbije. Jer, da bi bio pokrenut postupak za opoziv Vlade ili pojedinog ministra u Vladi potrebno je da 20 poslanika potpiše taj zahtev.
Takođe je sporno ono što je predviđeno za zamenika poverenika, čije su dužnosti formulisane u članu 33, i to tako da on obavlja dužnosti poverenika u slučaju njegovog odsustva, smrti, isteka mandata, razrešenja, kao i privremene ili trajne sprečenosti poverenika da vrši svoje nadležnosti.
Jer, na ovaj način dobićemo jedno lice koje će čak imati i imunitet (on je predviđen kasnije), koje će imati izuzetno visoku platu, jer je poverenik izjednačen sa sudijom Vrhovnog suda, a sličan položaj imaće i zamenik poverenika.
A u redovnoj situaciji, jer pretpostavljamo da je situacija takva da je poverenik zdrav, prav, prisutan i normalan, da je to normalna situacija, e u toj situaciji zamenik poverenika neće obavljati apsolutno ništa. Znači, posao zamenika poverenika je da čeka da se, ne daj bože, povereniku nešto desi, kako bi onda ovaj u tom slučaju, do izbora novog poverenika, pretpostavljam, pošto to ovde nije predviđeno, obavljao njegovu funkciju. Kao što ste videli, ima dosta primedaba na ovaj zakon.
Ukoliko ste zaista takve demokrate kakve pretendujete da budete, i ukoliko zaista želite da građanima Republike Srbije date sva ona prava koja tvrdite da želite da im date, i koja SRS želi da im da, a taj krug prava koji mi nudimo je neuporedivo veći od kruga prava koja vi nudite, pozivam vas da zaboravite na sujetu, da dobro razmislite o našim amandmanima i da veći deo njih prihvatite i na taj način učinite ovaj zakon mnogo boljim, a da sa druge strane predupredite mogućnost, do koje će sigurno doći, da se za dva ili tri meseca ponovo nađemo na istom ovom mestu i da ponovo trošimo vreme i novac na raspravu o istom zakonu. Hvala.