Dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je još jedan zakon, još jedno čedo DOS-ovog režima, začeto za vreme Đinđića i Živkovića, a uz neznatne izmene predstavljen ovom parlamentu od strane režima Vojislava Koštunice i Borisa Tadića.
Za divno čudo, kada god treba da se udari po narodu, po radnicima, okupljaju se sve demokrate, zaboravljaju na sve ono što su prethodnih meseci govorili jedni o drugima, zaboravljaju na sve optužbe i kažu da im se koalicioni partneri ne sviđaju, ali da je zakon izuzetno dobar. Ne morate se, gospodo, više svađati čiji je ovo zakon i ko će biti odgovoran za ono što će ovaj zakon doneti Srbiji, jer niti poslanici SRS, a mislim ni građani Srbije više ne prave nikakvu razliku među vama, jer znamo da ste vi svi isti.
Kažete, dobar je zakon. Znam da je zakon dobar za vas, da će biti dobar za vaše stečajne upravnike, ali postavlja se pitanje da li je dobar za građane Srbije, da li je dobar za radnike koji svakodnevno štrajkuju ispred zgrade Vlade, da li će i njima ovaj zakon doneti dobro. Postavlja se pitanje da li je ovo zakon koji će doprineti otvaranju novih radnih mesta, da li je ovo zakon koji će nas konačno uvesti u Evropu. Koliko nezaposlenih treba da bude u Srbiji da bismo mi u tu Evropu ušli, a ja vas pozivam da nam konačno saopštite sve uslove, da već jednom znamo šta sve to treba da ispunimo kako bismo konačno ušli u tu Evropu.
Kroz zakon o agenciji za licenciranje stečajnih upravnika i zakon o stečaju DOS-ov režim, gde vas sve ubrajam, obaviće i treću, poslednju fazu privatizacije, tzv. tihu privatizaciju.
Prvo, odnosno onako kako vi DOS-ovci volite da kažete, najprvo ste na sumnjivim tenderima prodali najbolje i najprofitabilnije firme u Srbiji. Nijedna od tih firmi ne radi bolje nego što je radila pre privatizacije. Broj radnika u tim preduzećima je kao po pravilu manji, plate radnika takođe, a što je najgore, proizvodnja je u najvećem broju tih preduzeća opala.
Drugi krug privatizacije obavili ste kroz licitacije, gde su prvo prodata preduzeća sa malim brojem zaposlenih i velikim poslovnim prostorima, nakon čega su radnici iz tih preduzeća kroz socijalni program, uz minimalne otpremnine isterivani na ulicu. Koliko ste precizno određivali početnu vrednost preduzeća na tim licitacijama najbolje govori činjenica da je dobar deo preduzeća prodat po 10, 20 ili čak 50 puta većoj ceni od početne.
Na kraju, za preduzeća koja su preživela ova dva kruga privatizacije pripremili ste treći, verovatno neprelazan krug i iz tog kruga malo koje preduzeće će se izvući.
Prva zamerka na ovaj zakon je to što on, kao i mnogi zakoni koje nam podnosite ovde, nije pravljen prema stanju u zemlji, već vam je kao i obično bilo važnije da zadovoljite razne nevladine organizacije, Centar za liberalno-demokratske studije i druge koje nije teško zadovoljiti, umesto da ste na pravi način sagledali situaciju u zemlji i pokušali da donesete dobro građanima i privredi Srbije.
Nažalost, moram da konstatujem da ovaj zakon neće rešiti probleme koji su se javili u toku prethodne četiri godine, o njima ste vi dosta pričali. Jedan od najvažnijih problema je i to što ni zakonom o stečaju niti zakonom o agenciji za licenciranje stečajnih upravnika nije ograničen broj preduzeća gde će istovremeno jedno lice moći da bude stečajni upravnik.
U prethodnom periodu bilo je dosta slučajeva u praksi da su neka lica bliska DOS-ovom režimu i gospodinu Kljajeviću, predsedniku Trgovinskog suda u Beogradu, istovremeno obavljala funkciju stečajnog upravnika u više od 20 preduzeća i da se pri tom nisu nijednog trenutka odricali naknade za rad u tim preduzećima, a neka od njih nisu obilazili ni jednom za tri meseca.
Podsetiću vas takođe da je najuspešniji stečajni upravnik DOS-ovog režima bio gospodin Janjušević; on je izgleda raspolagao tim specijalnim znanjima koja ste vi sada predvideli za sve stečajne upravnike po ovom novom predlogu zakona. Ukoliko kojim slučajem ovaj predlog bude prihvaćen, on će svakako dovesti do formiranja jedne posebne kaste stečajnih upravnika, koji će paliti i žariti srpskom privredom i odlučivati o sudbini preduzeća na način na koji su to do sada radili gospodin Janjušević, Kolesar i ostali prvaci DOS-ovog režima i DS-a.
Organi agencije za licenciranje stečajnih upravnika po ovom predlogu su upravni odbor, direktor i nadzorni odbor. Upravni odbor čine predsednik i četiri člana, koje naravno imenuje i razrešava Vlada Republike Srbije, na predlog ministra nadležnog za poslove privrede, koga nemamo. Nadzorni odbor čine predsednik i dva člana, koje imenuje i razrešava Vlada Republike Srbije, na predlog ministra nadležnog za poslove privrede, koga nemamo. Naravno, i direktora ove agencije imenuje i razrešava Vlada Republike Srbije, na predlog ministra nadležnog za poslove privrede, koga, kao što sam već rekao, nemamo.
Zakonom je u članu 12. predviđeno i vršenje nadzora nad radom agencije. I, naravno, da ne bude zabune, i ovaj posao obavljaće ministarstvo nadležno za poslove privrede, jer valjda to što Ministarstvo privrede i Vlada kontrolišu i upravni odbor, i direktora i nadzorni odbor agencije za licenciranje, nije bilo dovoljno, već je bilo neophodno da se i na ovaj način pojača kontrola Vlade nad agencijom i zavisnost agencije od Vlade, odnosno od aktuelnog režima.
Kada se ovako postave stvari, logično je zapitati se zašto vam uopšte treba agencija, zašto se uopšte prave troškovi. A podsetiću i na to da troškovi od 30 miliona dinara po mišljenju SRS-a nisu mali; možda za G17 plus jesu. Jednostavno, mogla je Vlada i sama na ovaj način da obavlja sve ove poslove bez formiranja dodatnih agencija.
Pored svih ovih konkretnih primedaba na predloženi zakonski tekst, SRS, kao što znate, ima i principijelnu primedbu. Mi smo se i ranije zalagali protiv osnivanja agencija i iz tih razloga poslanička grupa SRS neće glasati za predložene zakone.
Na kraju, ja bih zatražio od predsedavajućeg da u skladu sa članom 82. stav 2. Poslovnika utvrdi kvorum, jer je očigledno da ne postoje uslovi za rad i da trenutno ne prisustvuje trećina narodnih poslanika.