Dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SRS podneo sam amandman na član 7. kojim se traži brisanje rešenja iz Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, iz razloga što se predloženim rešenjem traži pogoršanje uslova za sticanje prava na porodičnu penziju, odnosno povećanje sa 48 na 50 godina.
Pročitaću kako je to ranije bilo. Kaže se da udova stiče pravo na porodičnu penziju ako je do smrti bračnog druga navršila 48 godina (staro rešenje koje je postojalo po starom zakonu), a po novom predlogu to je 50 godina života; ili ako je do smrti bračnog druga ili u roku od jedne godine od dana smrti bračnog druga postala potpuno nesposobna za rad; ili ako je posle smrti bračnog druga ostalo jedno dete ili više dece koja imaju pravo na porodičnu penziju po tom bračnom drugu, a udova obavlja roditeljsku dužnost prema toj deci. Udova koja u toku trajanja prava prema tom osnovu postane potpuno nesposobna za rad zadržava pravo na porodičnu penziju dok postoji ta nesposobnost.
Onda stav 2, imamo isti slučaj – udova koja do smrti bračnog druga nije navršila, ranije je bilo 48 godina, a po predlogu Vlade Republike Srbije to se povećava na 50 godina života, ali je navršila, opet po ranijem zakonu, 43 godine, a po predlogu 45 godina, stiče pravo na porodičnu penziju kada navrši 50 godina po novom predlogu, odnosno kada navrši 48 godina, u skladu sa predlogom Srpske radikalne stranke.
Kada se raspravlja o razlozima za ovakvo postupanje, ne znam da li je ovo jedan od zahteva MMF-a sa kojim se Vlada Republike Srbije nije složila. Zanimljivo je kako ta rešenja, kojima se ukidaju neka prava građanima Srbije, odmah stupaju na snagu, kako tu nema potrebe da se čeka.
Ne znam zašto nije palo ministru Laloviću na pamet da i dejstvo ovih odredbi odloži, npr. do 20. februara 2010. godine, kao što je to slučaj sa nekim drugim odredbama, gde se poljoprivrednicima isplaćuje ovih 20,5 penzija. Tu je valjda bilo krajnje demokratski, u skladu sa tim proevropskim tokovima, evroatlantskim integracijama, da građani sačekaju da im se to vrati do 2010. godine. Ili, situacija koju smo imali oko vraćanja 1,5 penzije, što se vraća, po predlogu Vlade Republike Srbije, 2,5 godine, odnosno jedan dvadeseti deo penzije mesečno. Znači, tu se radi o vrhunskom cinizmu.
Treba podsetiti građane Republike Srbije i na onaj dug iz 1994. i 1995. godine, koji je isto nastao kada Srpska radikalna stranka nije bila u vlasti, ali koji je vraćan za vreme dok je Srpska radikalna stranka učestvovala u vlasti. Tada ste žestoko napadali profesora dr Vojislava Šešelja i SRS zbog rešenja da se penzionerima taj dug, mali dug, mnogo manji od ovoga o kome sada govorimo, isplati kroz bonove za električnu energiju.
Sada se vidi kolika je suštinska razlika između one vlasti i ove sada: ti bonovi za električnu energiju mogli su da se koriste istog trenutka.
Dakle, niste morali čekati dve, tri, pet godina da oni dospeju, sa njima ste mogli odmah izvršavati određene obaveze, da li za vaše domaćinstvo, domaćinstvo vaše dece, ili na neki drugi način, ali osnovno je da su ti bonovi imali istu i efektivnu i nominalnu vrednost.
Sada imamo situaciju da će se sa ovim javnim dugom ta nominalna vrednost drastično razlikovati od one koju će zaista te obveznice imati. Jer, ako vam obveznica dospeva za pet godina, ona će danas vredeti 20 ili 25% nominalnog iznosa.
Vredeće onoliko koliko je nominalno naznačeno samo za one koji sa tim, znači, kada otkupe za 20 ili 25% vrednosti, budu plaćali porez na dobit korporacija, akcize, PDV i ostalo, što penzioneri ne plaćaju; onda je bilo potpuno suludo omogućavati penzionerima da plaćaju porez na dobit korporacija tim obveznicama.
Jasno je na taj način odmah bilo da te pare - 23,5 milijardi dinara nisu ni namenjene penzionerima, nego da su upravo namenjene onima koji treba te obveznice da otkupe od penzionera i onda da plasiraju ta sredstva u privredu, da otkupljuju preduzeća, da plaćaju dažbine prema državi i da na taj način učine izbegavanje poreza.
U samom obrazloženju Vlade rečeno je dosta toga. Zanimljive su ove statistike koje dajete za 1987. godinu, 2000. godinu i uopšte odnos plata i broja zaposlenih, odnosno pokrivenosti rashoda za penzijska davanja ostvarenim prihodima po osnovu uplaćenih doprinosa. Onda kažete da je u 2000. godini taj odnos bio 78,56%, da je u 2004. godini bio 58,55%, ali da taj odnos i dalje pada. Znači, sami kažete da ste problem pokušali prevazići povećanjem stopa doprinosa i merama prinude pri naplati doprinosa. Bez obzira na to, deficit u Fondu je ostao prisutan, sa tendencijom daljeg rasta.
Kaže se: "Postojeći sistem penzijskog i invalidskog osiguranja, zbog visokog učešća u društvenom proizvodu zemlje i visokog opterećenja zarada, predstavlja važnu prepreku ekonomskom oporavku i napretku zemlje, čime se posredno dalje produbljuju problemi penzionog sistema. Drugim rečima, penzijski sistem i privredni napredak neposredno su povezani, tako da su u odnosu međuzavisnosti, odnosno promene u jednoj oblasti neposredno se odražavaju na stanje u drugoj oblasti. Visoka stopa doprinosa vodi, sa jedne strane, finansijskom iscrpljivanju privrede i, s druge strane, povećanom izbegavanju plaćanja doprinosa, što je kod nas uobičajena praksa."
Vi ovde na jasan način kažete da su neposredno povezane isplate penzionerima i ekonomski oporavak zemlje. Dakle, ili ćemo imati penzionere i izdržavati penzionere i zemlja će i dalje propadati i ekonomski sistem, ili ćemo se, sa druge strane, ovakvim zakonima osloboditi penzionera i onda ćemo valjda procvetati.
Ali, gospodo, to nije ono što ste vi govorili 2000. godine kada ste dolazili na vlast i to nije ono što ste govorili 2003. godine kada ste dolazili na vlast. Godine 2000. ste rekli – šest milijardi dolara čeka na granicama spremno da uđe, samo što nije ušlo; čim padne prethodna vlast sve će odmah procvetati, biće redovne plate, biće redovne penzije, svi ćemo živeti u blagostanju, teći će med i mleko. Godine 2003. rekli ste – ovi pre nas su bili lopovi, pa zbog toga to nije valjalo, ali sada kada njih oborimo, onda će doći to blagostanje o kome smo vam pričali.
U međuvremenu, podržavali ste jedni druge krajnje neprincipijelno i protivno obećanjima datim građanima, kad god je to trebalo. Zbog svega toga mi se nalazimo u ovoj situaciji. Mislim da je vreme da jednom kažete tim nesrećnim penzionerima, jer svakako jesu nesrećni kada moraju da žive dok ovakva vlada vlada, da li ćete im isplaćivati penziju u budućnosti ili ne, koji su to problemi; da li bi bilo najbolje ukinuti penzionere, da li ćemo da ukidamo narod, jer je preko 70% građana Srbije, po svim istraživanjima, trenutno za vanredne parlamentarne izbore; na koji način ćete rešavati ove probleme.
Ono što je jako zanimljivo jeste to što na jednom mestu nedostaje ovaj podatak kakvo je stanje bilo 2000. godine, a to je gde kažete: 1987. godine - 2.548.000 zaposlenih, fali 2000. godina, a 2004. godine - 1.580.000 zaposlenih. Jasno je da ovo nije slučajna greška. Jasno je da je Vlada Republike Srbije, dajući ovo obrazloženje, izbegla da da informaciju o tome, na jedan jasan način, koliko je bilo zaposlenih 2000. godine upravo zato što bi se onda na jasan i pregledan način videlo kakvi su destruktivni efekti vaše vlasti u prethodne četiri ili pet godina.
Povodom vaših reformi, kažete – 2002. godine problemi su prevazilaženi izmenom saveznog Zakona o PIO, jednokratno ste povećali starosnu granicu za tri godine, za muškarce sa 60 na 63 godine, za žene sa 55 na 58 godina, pa ste promenili način usklađivanja penzija, jer vam ovo prvo nije bilo dovoljno. Napustili ste ovaj sistem utvrđivanja na osnovu zarada kao jedinog parametra, pa ste 2003. godine doneli novi republički zakon, koji je opet utvrdio novi obračun penzija. Sada, 2005. godine zaokružujete taj sistem tako što hoćete da povećate starosnu granicu sa 63 godine na 65 godina za muškarce i sa 58 godina na 60 godina za žene.
Na ovaj način lako je izračunati da je nekome kome je pola godine pre dolaska DOS-a na vlast falilo nekoliko meseci do odlaska u penziju, pa ste mu 2002. godine opet povećali za tri godine, pa mu je opet falilo, sada opet povećavate. Znači, za pet godina vaše vlasti, pet godina ste povećali starosnu granicu za odlazak u penziju.
Na ovaj način, praktično, građani su tih pet godina radili džabe. Gde su otišle te godine i šta bi bilo s penzionim fondovima da oni i tih pet godina nisu uplaćivali poreze i doprinose u budžet? Dokle bi to danas dovelo? Da li bi danas bilo moguće uopšte isplaćivati penzije?
Na kraju, kažete i sami: "Za sprovođenje ovog zakona nije potrebno obezbediti dodatna sredstva za dotacije fondu, u odnosu na dosadašnje dotacije." Ne znam kako to objašnjavate, ukoliko kažete da su ovo rešenja koja su neuporedivo bolja za građane Republike Srbije, koja će konačno doneti blagostanje.
Ali, treba biti samo strpljiv, pa onda pročitati sledeći pasus, koji ima naslov – Analiza efekata zakona. Dakle, da bi bilo jasno, ovo je ono što piše Vlada sama o svom zakonu: "Donošenjem ovog zakona nastaviće se reforma sistema penzijskog i invalidskog osiguranja započeta sredinom osamdesetih godina, poboljšati finansijske prilike fonda...".
Kako se poboljšavaju finansijske prilike fonda? Tako što će građani morati duže da rade i da uplaćuju, a imaće, istovremeno, manje penzije i kraći vremenski period će te penzije koristiti.
Možda bi dobro bilo da vi odmah povećate, sada, za još neku godinu tu starosnu granicu, pa da bude 70 godina za muškarce, 65 za žene, i na taj način biste još značajnije i u još većoj meri poboljšali finansijske prilike fonda. Ne biste morali da brinete. Mislim da bi to dodatno uticalo i da se broj onih koji uopšte dočekaju penziju značajno smanji. Onda bi, praktično, mislim po prvi put Mlađan Dinkić bio u prilici da ostvari suficit i u tom delu. Više ne bi imali penzionera, rešili bi se penzionera, a sa druge strane, ovi koji rade morali bi da uplaćuju, jer ste povećali i mere prinude, i mislim da biste onda konačno i taj suficit mogli da usmerite na neke druge aktivnosti.
Dalje, kažete da se "posebno izdvajaju efekti koji se očekuju primenom novih rešenja u pogledu podizanja starosne granice za dve godine u odnosu na postojeće rešenje, na koji način će se produžiti period učešća osiguranika u sistemu penzijskog i invalidskog osiguranja, a smanjiti pritisak na budžet u pogledu potrebnih sredstava za isplatu penzija.
Pored toga, usklađivanjem penzija dva puta godišnje, a ne kvartalno kao do sada, prevazilazi se problem nedostatka sredstava u fondu i obezbeđuje se redovna isplata penzija, što je opšti interes."
Zaista mislim da je pravi ekspertski tim morao da se okupi da bi napisao ovako besmislenu rečenicu. Da li je moguće da neko kaže da nije bilo sredstava u Fondu zato što su se penzije utvrđivale i usklađivale sa primanjima zaposlenih kvartalno, a ne polugodišnje, kako je sada predviđeno?
Ovakvom promenom, dakle usklađivanjem na pola godine, jedino će biti oštećeni penzioneri, zato što će imati taj period od pola godine u kome će čekati da im se penzije usklade sa rastom troškova života, sa inflacijom i sa povećanjem zarade zaposlenih. Znači, to je jednostavna činjenica i to nema nikakve veze sa uplatom sredstava u Fond. Dakle, poreske stope i sve ostalo ostaje isto. Jedino ćete potkradati penzionere na taj način što će po pola godine morati da čekaju da im uskladite penzije, umesto što je to do sada rađeno na tri meseca. Hvala.