Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, za poslaničku grupu SNS Predlog zakona o dopunama Krivičnog zakonika je dobar i potreban predlog zakona iz više razloga. Čisto pravnički posmatrano, ova dva člana kojima se dopunjava Krivični zakonik Republike Srbije su u nomotehničkom smislu napisana kvalitetno i nema tu ničeg nejasnog, nema ničeg spornog, nema tu ničega što bi moglo da izaziva bilo kakve nedoumice u praksi.
Poslanici bivšeg režima su više prigovarali činjenici što nisu među potpisnicima Predloga zakona, a nakon toga su pokušavali nekim nategnutim konstrukcijama i nategnutim hipotezama da dovedu u pitanje krivično-pravnu osnovanost ovog zakonika, odnosno ovog zakona, u čemu, po mom skromnom mišljenju, apsolutno nisu uspeli.
Ovde se postavlja još jedno pitanje, koga su delegirali poslanici bivšeg režima, a to je pitanje dokazivosti, odnosno pitanje kako će se dokazati da je neko izvršio jedno od ova dva krivična dela kojima se dopunjava Krivični zakonik? Moram da podsetim sve narodne poslanike, pa i one narodne poslanike koji su kritikovali ovaj Predlog zakona, da smo mi na terenu materijalnog krivičnog prava. Dakle, mi smo na terenu onoga što se zove krivično pravo – posebni deo.
Dakle, mi propisujemo ovim Predlogom zakona dva nova krivična dela u Krivičnom zakoniku Republike Srbije. Pitanje dokaza nije pitanje Krivičnog zakonika. Pitanje dokaza je pitanje Zakonika o krivičnom postupku. Prema tome, svi oni koji su upućivali kritike ovom Predlogu zakona sa stanovišta snage dokaza koja će eventualno biti upotrebljena da bi se utvrdilo da je neko ili učestvovao u ratu na teritoriji neke strane države ili pak da je podstrekivao druge da to čine, čini mi se da su potpuno promašili temu, prosto zato što to nije materija ovog zakona, niti se ovaj zakon time može baviti. To je sve veoma precizno i veoma jasno definisano odredbama Zakonika o krivičnom postupku.
Što se tiče ideoloških, odnosno verskih aspekata ratovanja naših državljana na teritoriji stranih država, to je jedna opširna tema i o tome bi moglo da se kaže mnogo toga. Slažem se sa onim kolegama koji su rekli da ovo nije predlog zakona koji je usmeren protiv bilo koje religije. Naravno, ovo nije ni predlog zakona koji je usmeren protiv islama. Ovo nije predlog zakona koji se tiče samo problema Sirije ili Iraka. Slažem se i sa koleginicom iz DS koja je rekla da islam nije militantna religija i da islam nije religija koja podstiče na nasilje, a pogotovo nije religija koja podstiče ljude da čine onakva monstruozna ubistva, kakva smo mogli da vidimo, nažalost, ovih dana da su se dešavala u Siriji.
Ali, ovde se postavlja jedno drugo pitanje. Postavlja se pitanje – na koji način pojedinci ili grupe tumače pojedine religije. Nijedna velika svetska religija, ni islam, ni hrišćanstvo, ni judaizam ne propovedaju sečenje ušiju, klanje, vađenje očiju, silovanje, sve ono što smo mogli da vidimo ili ono o čemu smo mogli da slušamo, a što se ovih dana dešava npr. u pojedinim delovima Sirije ili Iraka. Problem je u nečem drugom. Oni koji čine ta monstruozna zverstva, oni tumače svoju religiju na način da im dopušta da čine takve stvari.
Dakle, mi smo na terenu sad tumačenja religije. Mislim da kada biste izvršili anketu kod ovih zlikovaca iz islamske države Iraka i Levanta, te terorističke organizacije, i kada biste ih pitali da li to što oni rade jeste u skladu sa postulatima islama, mislim da bi njih 100% reklo – da, to je nešto što islam odobrava, to je ono čemu nas je učio prorok Muhamed. Kao što kada biste izvršili anketu među onima koji su u ime Hrista ili u ime hrišćanstva takođe činili slična dela, oni bi rekli – da, hrišćanstvo odobrava takve stvari.
Dakle, pitanje je kako pojedinci ili grupe tumače određenu religiju? To takođe nije nešto čime može da se bavi Krivični zakonik. Pojedinci iz stranaka bivšeg režima su kritikovali ovaj zakon zato što navodno on ne može da na adekvatan način postigne svoj cilj, zato što se u stvari bori protiv nečega protiv čega ne treba da se bori. Dakle, ovaj zakon se ne bori ni protiv kakve religije, niti protiv pripadnika bilo koje religije, ali ovim zakonom vi ne možete sprečiti, niti je to namera ovog zakona, niti je to namera bilo kog zakona da se spreči nakaradno tumačenje neke religije ili neke ideologije.
U tom smislu, oni koji su kritikovali ovaj predlog zakona, sa stanovišta tumačenja religije ili ideologije nisu u pravu, jer to prosto nije materija ni Krivičnog zakonika, niti je to uopšte materija bilo kog zakonika koji postoji u pravnom sistemu Republike Srbije, niti bilo gde u svetu.
Vi možete doneti ne jedan, možete imati stotinu krivičnih zakonika, to neće sprečiti pojedince ili grupe da tumače svoju religiju kojoj pripadaju na način da im ona odobrava vršenje najgnusnijih mogućih zločina. U tom smislu, oni koji su kritikovali ovaj Predlog zakona, takođe nisu u pravu.
Ovde je bilo reči o tome da je ovaj predlog zakona loš zato što se postavlja pitanje – a šta je sa državljanima Republike Srbije koji su uz to i državljani neke druge države? Taj problem za SNS ne postoji. Dakle, državljanin Republike Srbije koji je državljanin i neke strane države, a čini neko od ovih krivičnih dela, pa naravno da potpada pod udar ovog predloga zakona. Dakle, to što je neko državljanin Srbije i recimo državljani Francuske, a ratuje u Siriju. To što je državljanin Francuske naravno da ga ne oslobađa od odgovornosti ako čini jedno od ova dva, ili možda oba krivična dela. U tom smislu pitanje dvojnog državljanstva apsolutno ne tangira ni smisao ni suštinu ovog predloga zakona.
Ono što je posebno važno da se kaže sa stanovišta SNS, koja ima i najveću odgovornost za vođenje politike ove države, to je da se ovaj predlog zakona donosi u trenutku kada se Vlada Republike Srbije, a pre svega predsednik Vlade Republike Srbije, gospodin Aleksandar Vučić, nalaze u jednoj izuzetno delikatnoj situaciji, kada je u pitanju međunarodna politika.
Morate priznati da se retko koja srpska vlada u novijoj srpskoj istoriji našla u ovakvoj situaciji u kojoj se našla vlada koju vodi gospodin Aleksandar Vučić. Ova Vlada je izabrala ne najbolje, nego rekao bih jedini mogući pravac, jedini mogući put u vođenju spoljne politike. Za Vladu Republike Srbije, svi oni koji žele da budu prijatelji naše zemlje, svi oni koji žele sa nama da održavaju dobre političke i ekonomske odnose, mi ih tretiramo kao prijateljske države.
Ova Vlada je zauzela stav da ne želi da se meša u unutrašnja pitanja bilo koje strane države, ni Sirije, ni Iraka, ni Ukrajine. Ono što je veoma važno da se naglasi, Vlada Republike Srbije po uzoru, rekao bih, na vlade kakve smo imali npr. u 19. veku, na vlade koje su vodili državnici, poput Jovana Ristića ili Nikole Pašića, dakle, ovo je Vlada koja u najelementarnijem smislu te reči vodi srpsku spoljnu politiku. Dakle, mi ne vodimo ni spoljnu politiku koja se diktira iz Vašingtona, iz Brisela, Berlina ili Moskve. Mi vodimo srpsku politiku, a to znači hoćemo da zaštitimo državne i nacionalne interese Republike Srbije i srpskog naroda. Kako to Vlada Republike Srbije radi? Sa jedne strane Vlada na vrlo decidan i jasan način pokazuje da je opredeljena da Srbija postane članica EU, da je Srbija na dobrom putu, o tome svedoči i izveštaj Evropske komisije koji je najpozitivniji do sada, od kada je Srbija krenula u taj proces pridruživanja EU.
Sa druge strane, Vlada Republike Srbije, a to je pre svega zasluga premijera gospodina, Aleksandra Vučića, donela je jednu veoma hrabru odluku da ne uvodi sankcije Ruskoj Federaciji, da ne prekida političke i ekonomske veze sa jednom zemljom sa kojom tradicionalno imamo dobre i prijateljske odnose sa kojima nas spaja i istorija, i tradicija, i jezik, i vera, i kultura, i činjenica da je Rusija uz Kinu branilac suvereniteta i teritorijalnog integriteta Republike Srbije i u Savetu bezbednosti UN, ali i u svim drugim međunarodnim forumima.
U tom smislu, SNS, odnosno poslanička grupa SNS, i ovaj predlog zakona doživljava kao nešto što je sastavni deo međunarodne politike Vlade Republike Srbije. Dakle, Vlada Republike Srbije i narodni poslanici koji su potpisali ovaj predlog zakona i koji će glasati za ovaj predlog zakona šalju veoma jasnu političku poruku svim državama u svetu, a to je da državljanima Republike Srbije nije mesto u oružanim sukobima koji se vode na teritoriji bilo koje strane države.
I da je Republika Srbija privržena tome da se svi politički problemi, da se problemi koji su iz političkih prerasli u oružane probleme rešavaju miroljubivim sredstvima u skladu sa principima međunarodnog prava, u skladu sa Poveljom UN, u skladu sa svim relevantnim međunarodnim pravnim dokumentima, pa na kraju krajeva i u skladu sa svim rezolucijama i dokumentima koje je usvojila i Narodna skupština Republike Srbije.
U tom smislu, poslanička grupa SNS će podržati ovaj predlog zakona zato što je on pravnički dobar, zato što on štititi naše građane, preventivno deluje na naše građane da ne idu da ratuju za bilo čije strane interese u bilo kojoj stranoj državi. Ono što je takođe veoma važno, poslanička grupa SNS će glasati za ovaj predlog zakona zato što mi na ovaj način čuvamo dobru međunarodnu poziciju Republike Srbije i na ovaj način podržavamo politiku Vlade Republike Srbije, a to je politika koja znači da se održe stabilni međunarodni odnosi i sa državama na zapadu, i sa državama na istoku što je priznaćete jedna veoma delikatna politika i politika koja nijednoj Vladi Srbije do sada nije pošla za rukom.
Ono što sam propustio da kažem na početku, a nije loše da se zna, prosto zbog istorije. Nije Republika Srbija i nije srpski narod prvi put u situaciji da pojedini njegovi pripadnici ratuju u nekoj stranoj državi za nečije strane interese iz verskih ili ideoloških razloga. Vi ste imali situaciju u periodu 1936. godine do 1939. godine da je oko 1.700 građana tadašnje Kraljevine Jugoslavije koji su se izjašnjavali ili kao članovi ili kao simpatizeri KPJ, da su ratovali u Španiji na strani republikanskih snaga protiv formacija koje je vodio generala Franko. Ni tadašnja država, dakle, ni tadašnja vlada nije blagonaklono gledala na takve stvari. Nijedna vlada u svetu ne gleda blagonaklono na činjenicu da njeni građani ratuju u nekoj stranoj državi za interese koji se apsolutno ne tiču interesa te vlade.
Imali ste još jednu situaciju koja nije potpuno identična sa ovom situacijom o kojoj sam maločas govorio, ili sa ovom situacijom koja se sada dešava u Siriji, Iraku ili Ukrajini, a tiče se činjenice da su pojedini građani tadašnje Kraljevine Jugoslavije, otišli u inostranstvo i iz inostranstva delovali protiv sopstvene države, odnosno iz inostranstva radili za interes neke strane države.
O čemu se radi? Kada je u Marseju tragično nastradao tadašnji kralj Aleksandar Karađorđević, tadašnja Vlada Kraljevine Jugoslavije, koju je vodio Bogoljub Jeftić, tražila je u Društvu naroda, koje je na neki način prethodilo stvaranju organizacije UN, tražilo je od Mađarske da zabrani delovanje terorističkih centara koje je vodio Ante Pavelić, u jednom gradu koji se nalazio na samoj granici sa Jugoslavijom.
Radi se o terorističkoj bazi koja se zvala „Janka Pusta“. To je bila jedna pustara, jedan salaš koga su koristile ustaše, a koji se nalazio u blizini grada Nađ Kanjiža.
Tadašnja vlada je imala hrabrosti da na najvišem međunarodnom forumu, dakle u Društvu naroda, traži od Mađarske da zabrani rad tih terorističkih centara koji su bili direktno upereni protiv interesa Kraljevine Jugoslavije i Vlada Kraljevine Jugoslavije je u tome uspela.
Ako je Vlada Kraljevine Jugoslavije u tome uspela, SNS je ubeđena da će i Vlada koju vodi Aleksandar Vučić uspeti da spreči slične pojave koje se i danas dešavaju, a to je da naši državljani, bez obzira na nacionalnu pripadnost, na versku pripadnost, bez obzira na to iz kog dela Republike Srbije potiču ili u kom delu Republike Srbije žive, odlaze na ratišta u bilo koju stranu državu, zato što je to sa jedne strane, suprotno njihovim ličnim interesima, jer mogu da izgube život bez bilo kakve potrebe, a sa druge strane, to je direktno suprotno interesima države Srbije i njenih građana i zbog toga će poslanička grupa SNS čistog srca, mirne savesti sa svešću da radimo u interesu naše države, da podrži ovaj predlog zakona o dopunama Krivičnog zakonika.

Hvala gospodine Bečiću.
Čudi me da neko ko je godinama bio ministar u Vladi Republike Srbije pokazuje toliki stepen neznanja.
Vi ste gospodine Šutanovac izmešali dva zakona.
(Narodni poslanik Dragan Šutanovac, sa mesta: Kako može da se meni obraća? Sa kojim pravom mi se obraća?)

Gospodin Šutanovac je pomešao dva zakona kada se obraćao gospodinu Ljajiću. Pomešao je Zakon o Vladi sa Zakonom o ministarstvima, pa je onda rekao – Zakon o Vladi se menja svaki put kada se formira nova Vlada i onda nećemo znati šta koje ministarstvo radi.
To šta koje ministarstvo radi, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, recite gospodinu Šutanovcu, koji to očigledno ne zna, ne piše u Zakonu o Vladi, nego u Zakonu o ministarstvima. To su dva potpuno različita zakona.
Zakon o ministarstvima definiše delokrug rada svakog ministarstva koje postoji u Republici Srbiji. Vlada je jedan državni organ, a ministarstva su drugi državni organi. Vlada je nosilac, pre svega, izvršne vlasti u Republici Srbiji, ministarstva su primarni organi državne uprave. Tačno je, i ta praksa u Srbiji postoji, da li je praksa dobra ili nije dobra, o tome bismo mogli da diskutujemo, ali ta praksa u Srbiji postoji, manje više, kada god se formira neka nova Vlada donosi se novi zakon o ministarstvima ili se menja postojeći zakon o ministarstvima, što je donekle i logično zbog toga što prilikom formiranja svake nove vlade nisu uvek identične koalicije, postižu se različiti politički dogovori i td, i sve to utiče na definisanje delokruga svakog pojedinačnog ministarstva.
Ovde se radi o tome da je neko ko je bio ministar u vladama Republike Srbije od 2007. do 2012. godine pomešao dva zakona, Zakon o ministarstvima i Zakon o Vladi. Dakle, nije tačno da se Zakon o Vladi menja kad god se formira neka nova Vlada, to prosto faktografski nije tačno, možete da proverite koliko puta se menjao Zakon o Vladi i da Zakon o Vladi suštinski nikakve veze nema sa formiranjem neke nove vlade.
Dakle, SNS smatra da je obrazloženje koje je dala Vlada zašto ne prihvata ovaj amandman apsolutno na mestu i u obrazloženju Vlade veoma jasno piše da je odredbama Zakona o ministarstvima propisana nadležnost svakog organa državne uprave, uključujući i one koji učestvuju u postupku izdavanja dozvola. To su MUP,
Ministarstvo spoljnih poslova, Ministarstvo odbrane i BIA. Šta radi MUP, šta radi Ministarstvo spoljnih poslova, šta radi Ministarstvo odbrane, to gospodine Ljajiću piše u Zakonu o ministarstvima. Šta radi BIA, to piše u Zakonu o BIA, a BIA ima status tzv, posebne organizacije, a shodno Zakonu o državnoj upravi, organi državne uprave se dele na ministarstva, organe uprave u sastavu ministarstava i posebne organizacije. Ovde je stvar sa čisto pravničkog aspekta potpuno jasna.
Ono što nije jasno i ono što pokazuje sa kakvim diletantizmom se upravljalo Ministarstvom odbrane jeste činjenica da neko ko je pet godina sedeo u Vladi ne zna razliku između Zakona o Vladi i Zakona o ministarstvima i onda kaže tj. prigovara vama kako vi nešto mistifikujete, pa se ne zna ko šta radi i eto, sada to može da se promeni itd.
Uzgred bude rečeno, vezano za amandman koji je prethodno podnet. Izgleda da neko ko je bio ministar, znate, ministarstvo je organ državne uprave. Ministar je na čelu ministarstva. I prosto mi je neverovatno da neko ko je pet godina bio ministar ne zna da je postupak izdavanja dozvole za uvoz ili izvozna naoružanja upravni postupak. Kao što je postupak izdavanja građevinske dozvole upravni postupak, kao što je postupak izdavanja vozačke dozvole, saobraćajne dozvole, bilo koje dozvole sve te dozvole su u stvari upravni akti.
Upravni akti se izdaju po Zakonu o opštem upravnom postupku s tim što Zakon o opštem upravnom postupku dozvoljava da se posebnim zakonima predviđaju određena odstupanja u proceduri od pravila opšteg upravnog postupka s tim što ta odstupanja od procedure Zakona o opštem upravnom postupku ne mogu da se tiču načela Zakona o opštem upravnom postupku. Evo, tu sede saradnice ministra, pa mogu to bivšem ministru odbrane koji to očigledno ne razume da objasni.
Dakle, nemoguće da vi kažete – ma šta me briga šta piše u Zakonu o opštem upravnom postupku kada to nije upravni postupak. A, to i jeste upravni postupak. I naravno da mora da se primenjuje Zakon o opštem upravnom postupku. Dakle, mi bismo doveli u haos naš pravni sistem kada bismo rekli - šta nas briga šta piše u Zakonu o opštem upravnom postupku, sada mi ovde treba da propisujemo neka posebna pravila i neke posebne procedure. Znate, ja kao predsednik Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo vodim računa o tome da je pravni sistem jedinstven, da je konzistentan, da zakoni budu jedni sa drugima u skladu.
Zamislite kada bi neki posebni rokovi ili neke posebne procedure dramatično različite od procedure koja je propisana Zakonom o opštem upravnom postupku bile predviđene na primer zakonima kojima se izdaju građevinske dozvole, vozačke dozvole, saobraćajne dozvole, dozvole za držanje i nošenja oružja itd, pa to bi je dovelo u haos naš pravni sistem.
Dakle, ovde ja mislim nije opšte potrebno da čovek bude čak ni diplomirani pravnik ovo znaju studenti koji studiraju na bilo kom Pravnom fakultetu, da je postupak izdavanja dozvole za uvoz ili izvoz naoružanja upravni postupak i naravno da vas odredbe Zakona o opštem upravnom postupku obavezuju, pa i kada su u pitanju rokovi.
A, što se tiče organa koji su nadležni u postupku izdavanja dozvole za uvoz ili izvoz naoružanja, delokrug njihovog rada je definisan Zakonom o ministarstvima, a ne Zakonom o Vladi.

Dame i gospodo narodni poslanici, zaista mi nije jasno zašto su poslanici bivšeg režima toliko nervozni kada god mi predsedavajući da reč. Ja sam znao da su poslanici bivšeg režima politički genijalci, ali da su do te mere genijalni, to nisam znao.
Dakle, ovde je rečeno da je bukvalno SNS odgovorna zbog toga što autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave nisu podnele zahtev i odgovarajuće dokaze i isprave za upis prava svojine na nepokretnostima koje koriste. Kakve veze ima SNS sa činjenicom da, između ostalog, AP Vojvodina i neke jedinice lokalne samouprave nisu podnele zahtev za upis prava svojine na nekretninama?
Podsetio bih građane Srbije, Zakon o javnoj svojini nije donela SNS. Zakon o javnoj svojini su donele stranke bivšeg režima, stranke koje i danas vladaju AP Vojvodinom. Ovde se postavlja, pre svega, jedno prethodno pitanje – da li je rok od tri godine za upis prava svojine na nekretninama koje koriste autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave uopšte bio realan, imajući u vidu…
(Marko Đurišić, s mesta: Vreme.)
Vaše vreme je isteklo, gospodine Đurišiću.

Ja sam se javio po amandmanu.

Javio sam se po amandmanu.

Pa, javio sam se po amandmanu, gospodine Bečiću.

Dame i gospodo narodni poslanici, ne mogu kao zamenik predsednika poslaničke grupe SNS svoje izlaganje da počnem drugačije nego osvrtom na datume o kojima se danas govorilo u Narodnoj skupštini, na jedan krajnje podsmešljiv način, na način da se pojedini narodni poslanici u stvari sprdaju sa žrtvama i ruskog i srpskog naroda koje su pale za oslobođenje ne samo Beograda, nego i nekih drugih delova Republike Srbije, odnosno drugih delova bivše SFRJ.
Ovde je bilo na jedan krajnje podsmešljiv način postavljeno pitanje – šta se to desilo 16. oktobra pa da je baš vojna parada zakazana za taj datum? Ne znam zašto ste uvek nervozni vi iz DS kada ja govorim, ali meni to ne smeta.

Evo, gospodin Šutanovac mi je upravo rekao da govorim gluposti. Možda bi gospodin Šutanovac bio manje… Možda biste, evo, ako mi dopustite, možda biste gospodine Šutanovac bili manje nervozni ako bi vam Narodna skupština kupila nekoliko plazma televizora, pošto ste u narodu poznati kao Šule plazma.

Kada je gospodin Šutanovac bio ministar odbrane, koliko se sećam, u svakoj sobi vile na Dedinju morao je da stoji plazma televizor, pa ga je narod prozvao Šuki plazma. To nisam ja rekao. Možda je zbog toga nervozan.
(Dragan Šutanovac, s mesta: Sada ne stoji.)
Možete, gospodine Šutanovac, da mi pretite, da me vređate. To meni ne smeta.

Dakle, na jedan podsmešljiv način se govorilo o žrtvama koje su pale za oslobođenje Beograda i Srbije i postavljalo se pitanje šta se to bitno desilo 16. oktobra 1944. godine, pa da se vojna parada održava 16. oktobra 2014. godine. Operacija za oslobođenje Beograda trajala je od 14. do 20. oktobra. Dakle, ta operacija je trajala punih šest dana. Šta se desilo 16. oktobra? Vodile su se borbe za oslobođenje Beograda od nemačkog okupatora, a 20. oktobra je Beograd konačno oslobođen od Nemaca. Srpska napredna stranka je izuzetno ponosna na činjenicu da će vojna parada biti održana baš 16. oktobra u jeku najžešćih borbi za oslobođenje Beograda.
Ovde moram da citiram i jednog velikog duhovnika srpskog naroda vladiku Nikolaja Velimirovića. On je rekao – ko u datumima vidi neku slepu fatalnost dana, taj gata. Ovde su neki poslanici gatali, pa su povezivali 16. oktobar 2014. godine sa činjenicom da se 16. oktobra neko rodio u Albaniji ili da je 16. oktobra nekome odrubljena glava. To nema nikakve veze jedno sa drugim. To se sve radi u nameri da se nanese što veća šteta, ne SNS-u, nego Vladi Republike Srbije, samoj Republici Srbiji i njenim građanima. Šesnaestog oktobra će u posetu Republici Srbiji i toj vojnoj paradi prisustvovati predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin. Za Srbiju, za Vladu Republike Srbije, za ceo srpski narod, a mislim i za većinu građana Srbije, to je izuzetno važna poseta, to je znak da Rusija ceni i poštuje principijelnu politiku Republike Srbije, a nadamo se da će to biti uvod u jednu mnogo veću ekonomsku saradnju između naše dve države.
Sada da se vratim na predlog zakona. Neću govoriti o svim detaljima iz ovog predloga zakona zato što je moja uvažena koleginica Aleksandra Tomić o tome veoma detaljno pričala i mislim da će iskoristiti preostali deo svog vremena da kaže svoju završnu reč, ali da građani ne bi bili u nedoumici i da bi se otklonila svaka sumnja vezana za rokove odlučivanja o zahtevu za izdavanje uvozno-izvoznih dozvola kada je u pitanju naoružanje i vojna oprema. Razumem neke koji nisu pravnici, pa pričaju napamet i iznose neistine, ali ne razumem neke koji su pravnici, pa ne poznaju pravni sistem Republike Srbije.
Ovde je bilo mnogo reči o članu 16. Predloga zakona i o tome kako nisu definisani rokovi u kojima nadležna ministarstva treba da daju saglasnost u postupku izdavanja uvozno-izvoznih dozvola kada je u pitanju naoružanje i vojna oprema. Moram da podsetim kolege narodne poslanike, a pre svega poslanike bivšeg režima, da je postupak izdavanja uvozno-izvoznih dozvola za naoružanje i vojnu opremu upravni postupak. U Republici Srbiji postoji zakon koji se zove Zakon o opštem upravnom postupku. Tim zakonom su propisani rokovi za izdavanje upravnih akata, odnosno za davanje saglasnosti i mišljenja. Taj rok je veoma precizno definisan, gospodine ministre, i on iznosi 30 dana. Nije tačno ovo što je rekao bivši ministar odbrane da nadležna ministarstva mogu da čekaju, kako je on rekao, ako se ne varam, 10 godina da bi dali saglasnost na uvozno-izvoznu dozvolu. To naprosto nije tačno zato što ih obavezuju rokovi iz Zakona o opštem upravnom postupku.
Na kraju krajeva, u članu 16. u stavu 3, lepo i vrlo jasno piše, ako neki od organa, odnosno neki od nadležnih ministarstava iz stava 1. ovog člana ne daju saglasnost o izdavanju dozvole, odlučuje Vlada. Prema tome, ni na koji način postupak izdavanja uvozno-izvoznih dozvola ne može da traje beskonačno, ne može da traje 10 godina ni pet godina. Dakle, dozvole će biti izdate u zakonom propisanim rokovima, odnosno na način da se to uradi najbrže moguće.
Ono što takođe želim da kažem to je da danas lekcije gospodinu Gašiću o tome kako treba voditi Ministarstvo odbrane, kako je bilo sjajno kada je neko drugi bio ministar odbrane, da te lekcije drže ljudi koji su sistematski upropastili i vojsku tadašnje Srbije i Crne Gore, odnosno Vojsku Srbije i Ministarstvo odbrane.
Gospodine Gašiću, ja ću vam izneti, prosto da podsetim i vas, a i građane Republike Srbije šta se to dešavalo tokom 2007, 2008. i 2009. godine u Ministarstvu odbrane, odnosno kakve su se zloupotrebe dešavale u tom periodu, pri tome sve ovo što ću sada da kažem nisu nikakve moje lične impresije, nisu nikakva moja lična saznanja ili nešto što bih ja želeo iz neke političke zluradosti nekome da prebacim. Ovde se radi o izjavama bivšeg načelnika Generalštaba Vojske Srbije general potpukovnika Zdravka Ponoša i ovde se radi o izveštajima interne revizije Ministarstva finansija, o tome šta se dešavalo u Ministarstvu odbrane 2007, 2008. i 2009. godine.
Kada ovo čujete, biće vam jasno kakav je karakter ljudi koji danas sa vama u 2014. godini drže lekcije i moralne pridike o tome kako upravljate Ministarstvom odbrane ili kakva je situacija u „Krušiku“, kakva je situacija u „Prvom Partizanu“ ili kakva je situacija u preduzeću „Jugoimport-SDPR“.
General potpukovnik Zdravko Ponoš, on je inače zbog ove izjave smenjen sa funkcije načelnika Generalštaba Vojske Srbije, za one koji su to zaboravili, je 2008. godine upozorio javnost da se budžetom Ministarstva odbrane upravlja, citiram, neekonomično i nestručno, da je finansijska održivost sistema krajnje sporna, te da je na olakom ignorisanju kursnih razlika izgubljeno 400 miliona dinara. To su reči Zdravka Ponoša koji nije bio kadar ni SNS niti bilo koje partije iz sadašnje vladajuće koalicije.
Izveštaj internih revizora iz Ministarstva finansija iz juna meseca 2009. godine pokazuje da je prilikom nabavke mobilnog sistema radio-relejnih veza preko, zamislite, „Jugohemije AD“, budžet Srbije upravo na kursnim razlikama oštećen za 12.745.230,23 dinara prilikom jednog plaćanja, a 259.331.786 dinara prilikom drugog plaćanja.
Naime, Ministarstvo odbrane i posrednik, odnosno komisionar „Jugohemija“ su krajem 2007. godine ugovorili uvoz opreme mobilnog sistema radio-relejnih veza izraelske firme „Tadiran Communications“ i to po ceni od 36.946.964 američkih dolara. Ministarstvo odbrane je 25. decembra 2007. godine, a setite se ko je tada bio ministar odbrane, platilo avans od 25% vrednosti ugovora, odnosno 6.610.129 dolara i to u 17 časova i 52 minuta kada je novac prenet Komercijalnoj banci.
Pošto je radno vreme banke tada već bilo isteklo, a plaćanje je izvršeno u dinarskoj valuti, kupovina deviza na međubankarskom tržištu je obavljena tek narednog dana i to po tekućem kursu, umesto po prodajnom kursu Narodne banke Srbije na dan plaćanja, kako je to inače ugovorom bilo predviđeno.
Sada, gospodine Gašiću ovo je citat iz izveštaja revizora Ministarstva finansija, dakle nisu moje reči. Zbog toga je nastala kursna razlika od 12.745.230,23 dinara koju je Ministarstvo odbrane platilo 28. decembra 2007. godine zatvoreni navodnici. Pri tom je Ministarstvo odbrane moglo da otvori inače devizni račun u Narodnoj banci Srbije i da plaćanje obavlja prema kursu Narodne banke Srbije bez gubitaka na kursnim razlikama. Što je učinjeno tek u maju mesecu 2008. godine.
Dopuna ugovora između „Jugohemije ad“ i Ministarstva odbrane koja je izvršena 24. septembra 2008. godine, sećate se sigurno ko je tad bio ministar odbrane, predviđala je da se za opremu koja će biti isporučena 2008. i 2009. godine izvrši plaćanje, citiram odredbu ugovora – uplatom beskamatnog avansa u iznosu od 17 miliona, pazite o kojim ciframa se radi, od 17.992.189 američkih dolara do kraja septembra 2008. godine, s tim da komisionar „Jugohemija“ dostavi komintentu, tj. Ministarstvu odbrane predračun najkasnije do 15. septembra 2008. godine, zatvoreni citati iz ugovora.
Nakon toga Ministarstvo odbrane je uplatilo, odnosno uputilo zahtev Narodnoj banci Srbije, a to je bilo 30. septembra 2008. godine da izvrši plaćanje 17.992.189 američkih dolara sa deviznog računa koji je prethodno otvoren kod Narodne banke Srbije. Toliko o poštenju i domaćinskom upravljanju Ministarstva odbrane.
Dalje, ovo nije sve, nažalost. Međutim, ministarstvo je od Narodne banke Srbije dana 1. oktobra 2008. godine zatražilo povraćaj prethodno uplaćenih 941,4 miliona dinara zbog toga što, kako se navodi, opet, dakle navodnici komisionar „Jugohemija“ nije uspeo da obezbedi svu potrebnu dokumentaciju za otkup deviznih sredstava. Gotovo mesec dana kasnije 29. oktobra 2008. godine Ministarstvo odbrane je izdalo nalog za novo plaćanje, a na devizni račun kod Narodne banke Srbije ovog puta je izvršen prenos 1,2 milijarde dinara. Opet navodnici, iz izveštaja Ministarstva finansija usled porasta kursa američkog dolara Ministarstvo odbrane je angažovalo budžetska sredstva u iznosu od 259.331.786 dinara, većem nego da je plaćanje izvršeno 30. septembra 2008. godine, zatvoreni navodnici, iz izveštaja internog revizora Ministarstva finansija, gospodine Gašića.
Dalje, kao poverljivu nabavku, Ministarstvo odbrane tretiralo je kupovinu 19 putničkih vozila za službene potrebe sa dodatnim uređajima za svetlosnu i zvučnu signalizaciju. Zašto? Predstavnici bivšeg režima su hteli na taj način da obeleže da su moćni, da su silni, da im se svi sklanjaju sa puta.
Poverljivom odlukom Uprave za snabdevanje Ministarstvo odbrane od 1. septembra 2008. godine formirana je Komisija i utvrđena je vrednost nabavke za iznos od 45560169,49 dinara, bez PDV. Preduzeće „Porše“ Srbija i Crna Gora d.o.o. iz Beograda dostavilo je ponudu od 104.102.379,39 dinara sa PDV za 19 vozila marke Audi A6 i Audi A8. Potom je Uprava za planiranje i razvoj Ministarstva odbrane odobrila povećanje sredstava za nabavku, a ministar odbrane je doneo odluku kojom se odobrava kupovina automobila po ceni od 104.102.379,39 dinara. Međutim, prema zaključku revizora iz Ministarstva finansija, nabavka putničkih automobila nije smela da bude tretirana kao poverljiva.
Ovo su sve navodi izveštaja iz Ministarstva finansija da ne bi bilo nikakve zabune. Dalje, posebnu pažnju, revizori su posvetili nabavkama tzv. sredstava posebne namene koje je ugovaralo Ministarstvo odbrane. Tom prilikom je utvrđeno da planovi nabavke sredstava posebne namene za 2008. i 2009. godinu nisu doneti u zakonskim rokovima. To su gospodine Gašiću ovi koji vama prebacuju da ne postoje neki rokovi i da vi te rokove nećete da poštujete.
Nabavke složenih borbenih sistema i pripadajućih usluga, kao i nabavke odnosno prodaje koje su odlukom ministra odbrane određene kao državna tajna i kao strogo poverljive, poverene su javnom preduzeću Jugoimport SDPR. Prema uredbi o sredstvima posebne namene, ovo preduzeće ima pravo na naplatu komisione provizije do 1,5% od vrednosti izvršene, kao i na naplatu stvarnih troškova koji nastanu u postupku nabavke. Revizori iz Ministarstva finansija su utvrdili da ministar odbrane nije doneo posebne propise kojima se definiše pojam – složenog borbenog sistema. Ovo je inače citat iz izveštaja revizora Ministarstva finansija, - način poveravanja nabavke, način utvrđivanja stope provizije do 1,5% od vrednosti realizovanog posla i vrste stvarnih troškova za koje se plaća Jugoimportu.
Onda imate još jednu aferu. Afera je vezana za nabakvu raketa vazduh-vazduh R27 preko firme Jugoimport SDPR. Planom opremanja Vojske za 2008. godinu, prvobitno procenjena vrednost nabavke ovih raketa je bila 130 miliona dinara, da bi se potom izvršila korekcija plana i iznos uvećao na 288640000 dinara. Jugoimport je u to vreme ugovorio nabavku raketa sa jednom ruskom firmom iz Moskve i to po ceni od skoro 360 miliona dinara, sa svim pripadajućim troškovima, što je 70.368.820 dinara više od planski obezbeđenih i odobrenih sredstava u budžetu.
Pogledajte razmeru pljačke u Ministarstvu odbrane u to vreme. Ministar odbrane je doneo odluku da se ova nabavka izvrši 4. decembra 2008. godine, a istog dana ugovore su potpisali Ministarstvo odbrane i Jugoimport. Ovo vam je gospodine ministre istorija pljačke Ministarstva odbrane i Vojske Srbije. Sedam dana kasnije 11. decembra 2008. godine, ministar odbrane je doneo odluku kojom je promenio raniji plan opremanja i generalnog remonta naoružanja i vojne opreme za sistem odbrane za 2008. godinu, te na taj način za kupovinu raketa R27 odobreno je povećanje budžetskih sredstava od 25.315.000 dinara.
Revizori su utvrdili da je Ugovor o nabavci raketa zaključen pre nego što su obezbeđena dodatna sredstva u budžetu, da za deo ugovora od 45 miliona 53 hiljade 820 dinara, uopšte nije odobreno povećanje budžetskih sredstava, te da sporna nabavka raketa nije sprovedena u skladu sa Uredbom o sredstvima posebne namene. Ima još.
Kontrola javnih nabavki u Ministarstvu odbrane pokazala je da je Uprava za snabdevanje tog Ministarstva sprovodila nabavke i potpisivala ugovore sa zdravstvenim ustanovama i apotekama širom Srbije bez obzira što je nosilac osiguranja vojnih osiguranika bio poseban Fond koji je imao svojstvo pravnog lica. Naime, Fond za socijalno osiguranje vojnih osiguranika nije ovlastio Ministarstvo odbrane da u njegovo ime može sprovoditi javne nabavke kako to propisuje, odnosno kako je to tada propisivao tadašnji Zakon o javnim nabavkama. Tako da su nadležni iz Ministarstva odbrane, prema izveštaju internih revizora Ministarstva finansija nezakonito i na svoju ruku centralizovali nabavke, dok su, pazite dobro, fakture dobavljača lekova dostavljane na plaćanje Fondu. Dakle, ugovori su zaključivani od strane Ministarstva odbrane, a fakture su ispostavljane Fondu vojnih osiguranika.
Još jedna stvar, gospodine ministre, čisto da znate, mada mislim da su vam ove činjenice poznate, revizori su proverili način na koji je Ministarstvo odbrane 2008. godine izvršilo kupovinu stanova za službene potrebe, za šta su zaključkom Vlade bila opredeljena sredstva od 425 miliona dinara. Oglasi za kupovinu stanova su u dva navrata objavljeni u „Službenom glasniku RS“, ali za ovu kupovinu nije sprovedena javna nabavka. Sada ponovo citat iz izveštaja Ministarstva finansija – s obzirom da su stanovi dobra, da je kupovina iz budžetskih sredstava, a da je Ministarstvo odbrane državni organ, stanovi su predmet zakona o javnim nabavkama, pa je za nabavku istih Ministarstvo bilo u obavezi da sprovede postupak nabavki u skladu sa zakonom“ kraj citata, zaključili su revizori u svom izveštaju.
Evo, gospodine Gašiću, tako stoje stvari kada je Ministarstvo odbrane vodila DS, i kada je Ministarstvo odbrane vodio čovek koji danas iz klupa vama kaže kako nemate pojma o tome kako se vodi Ministarstvo odbrane, i kako je on na genijalan način upravljao Ministarstvom odbrane i Vojskom Srbije kada je na žalost građana Srbije obavljao tu značajnu funkciju.
Kada se podvuče crta, a pazite, ovo su vam samo podaci iz 2007, 2008. i 2009. godine, zbog nedostatka vremena sada ne mogu još da nabrajam šta je sve bilo u 2010. i šta je sve bilo u 2011. godini, ali iz onoga što smo do sada izneli, potpuno je jasno da ste vi, gospodine Gašiću, odnosno da je pre vas gospodin Aleksandar Vučić, kao ministar odbrane, nasledio Ministarstvo odbrane koje je bilo finansijski apsolutno devastirano.
Srpska napredna stranka, poslanička grupa SNS vam pruža punu podršku u vašim naporima da revitalizujete Ministarstvo odbrane, da podignete borbenu gotovost vaše vojske, jer znamo da taj posao nije ni malo jednostavan, imajući u vidu činjenicu da su vaši prethodnici, na žalost našu i na žalost svih građana Srbije, radili ovakve stvari kakve smo izneli.

Citat koji ste izneli, gospodine Šutanovac, je potpuno tačan. Dakle, tačno je da sam rekao to što ste vi citirali. Ali, nisam, da citiram gospodina Ponoša, neekonomično i nestručno vodio Ministarstvo odbrane. Nisam oštetio državu Srbiju trgovanjem na bazi kursnih razlika.
Ja znam da vaša deca, kao i moja deca, kao i svačija deca vole da gledaju televizor, ali te televizore pretpostavljam niste kupili vi. Kupila je država Srbija. Drugi građani Republike Srbije svojoj deci kupuju televizore iz svog novčanika. U tome je jedna velika razlika.

Dame i gospodo narodni poslanici, niko ne treba da se plaši kad neko viče, ali isto tako niko ne treba ni da se plaši kada neko javno iznosi svoje neznanje.
Gospođo Čomić, postoje dve stvari. Postoji Ustav Republike Srbije…

Dakle, postoji Ustav Republike Srbije i postoji pravna teorija. Ustav Republike Srbije, ako se ne varam, u članu 4. kaže da je jedan od osnovnih političkih principa na kojima počiva naš ustavni i politički sistem princip podele vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku. Izvršna vlast se još naziva i upravna vlast.
Po Ustavu, predsednik Republike je državni organ. Ako nije deo upravne vlasti ili izvršne vlasti, kažite mi šta je? Zakonodavne nije sigurno, sudska vlast nije sigurno. Toliko o vašem poznavanju Ustava.
Što se tiče pravne teorije, mogu da vam predložim da pročitate npr, udžbenik koji se koristi na prvoj godini, ja mislim, svih pravnih fakulteta u Srbiji, udžbenik Radomira Lukića. Mogu da vam preporučim čuvenu knjigu Slobodana Jovanovića, našeg najznačajnijeg državno-pravnog teoretičara „O državi - osnovi jedne pravne teorije“. Dakle, i kod Slobodana Jovanovića i kod Radomira Lukića možete da pročitate jednu istu stvar, a to je da je šef države, bez obzira na to da li je predsednik Republike ili monarh, deo upravne vlasti.
Što se tiče vašeg amandmana, ono što meni nikad neće biti jasno to je kako to da se vi koji ste do juče vedrili i oblačili ovom državom do samo pre dve godine danas to još uvek radite, suprotno volji naroda, na teritoriji AP Vojvodine, niste setili da sve to ugradite u zakon onda kada ste bili na vlasti? Kako to da engleski jezik nije bio važan kada ste vi bili na vlasti, a sada je važan kada je na vlasti SNS? Kada ste vi na vlasti, onda državni službenik ne mora da zna da radi na računaru, a kada je SNS na vlasti mora da zna da radi na računaru.
Nije ovde sporno da li treba što veći broj ne samo državnih službenika, nego građana Republike Srbije da poznaje engleski jezik i rad na računaru. Pa, treba. Zašto? Zato što će lakše dobiti posao, zato što će lakše napredovati u karijeri, zato što će mu život biti lakši i to uopšte nije sporno.
Ono što smeta SNS to je da nam stalno držite lekcije o tome kako nešto treba, a imali ste 12 godina mogućnost da to na delu pokažete. Kada se podvuče crta, haos, pljačka, kriminal, korupcija, potpuno jedno raspojasano stanje u državnoj upravi, haos u javnim preduzećima. Gde god se okrenete, ništa dobro nije urađeno i onda odete u opoziciju i kažete – sada kada smo u opoziciji sad znamo kako treba.
Ko vas je sprečavao da 12 godina uradite sve te epohalne projekte koje nam sada savetujete da mi uradimo? Juče smo imali držanje lekcija o Zakonu o visokom obrazovanju. Da li je taj zakon donela SNS? Danas imamo držanje lekcija o državnim službenicima. Da li je taj zakon donela SNS? Da li je SNS napravila haos u državnoj upravi? Da li je SNS kriva što se ne zna koliko ljudi radi u javnom sektoru? Da li je SNS kriva što u Ustavu Srbije piše da postoje samo tri vlasti u ovoj državi – zakonodavna, upravna i sudska? Da li je SNS kriva to što su Radomir Lukić i Slobodan Jovanović napisali da je šef države deo upravne vlasti? O čemu vi ovde govorite?
Na kraju krajeva, imate priliku, ja se nadam da vam to vreme polako curi, na jednom delu teritorije Republike Srbije još uvek da pokažete sve što znate, sve te vaše genijalne ideje o tome kako treba da funkcioniše uprava, kako treba da funkcionišu javna preduzeća, kako se poznaje engleski jezik, rad na računaru. Sve to možete još uvek, ja se nadam, za vrlo kratko vreme da pokažete na teritoriji AP Vojvodine. Tamo pokažite sa vašim pokrajinskim sekretarima, sa vašim direktorima pokrajinskih javnih preduzeća. Sve te vaše epohalne ideje možete još uvek da sprovedete na teritoriji AP Vojvodine.
Da li ih sprovodite? Ne. U Novom Sadu je sada na delu, dame i gospodo narodni poslanici i poštovani građani Srbije, politička pijaca, jer se DS kao, što bi rekao naš narod, ovca noža, plaši izbora. Sve može. Može sve da propadne, može sve da se okrene naopačke, samo nemojte da se održe izbori na teritoriji AP Vojvodine. Mogu i ovakva i onakva personalna rešenja, može i sa Čankom, može i za NDS, može i sa SVM. Sve može, samo ne mogu izbori.
Srpska napredna stranka, Vlada Republike Srbije, predsednik Vlade Republike Srbije krenuli su da reformišu deo po deo društvenog života. Zakoni o kojima danas govorimo i zakoni koji će danas biti izglasani su deo reformske politike ove Vlade. Svi bi mi hteli da reforme mogu da se završe za 24 sata i da 1. januara 2015. godine kažemo – Srbija je po svim standardima, pravnim, političkim i ekonomskim poput Nemačke, Francuske, Italije, Velike Britanije itd. To nije moguće ne zbog nas, nego zbog nasleđa koje smo primili, koje je teško, koje je bremenito, koje je opterećeno brojnim problemima.
Srpska napredna stranka će čiste savesti glasati za sve ove zakone koji su na dnevnom redu zato što oni predstavljaju mali korak, ali važan korak u reformisanju celokupne naše države, uključujući i državnu upravu.

Dame i gospodo narodni poslanici, povređen je član 107, odnosno dostojanstvo Narodne skupštine.
Zaista ne razumem kakve veze ima bilo koji direktor u opštini Majdanpek sa amandmanom o kome sada govorimo. Ako ćemo tako da govorimo, onda mogu sada da uzmem spisak predsednika opština, direktora javnih preduzeća po lokalnim samoupravama iz reda DS, pa da vidite šta ti ljudi imaju ili nemaju od škole. Mogu da vam čitam biografije pojedinih pokrajinskih sekretara, njihovih zamenika i pomoćnika. Kud će nas to odvesti?
Ako hoćete da govorimo o temi dnevnog reda, onda ista pravila treba da važe i za poslanike SNS i za poslanike DS. Razumem da neke boli poraz u Majdanpeku, odnosno pobeda SNS, ali to može da se iskaže van skupštinske sale, a ne da se, kada govorimo o jednom amandmanu, kaže – taj i taj direktor u Majdanpeku ima od škole to i to. Kakve to veze ima? To je nešto što ne treba da se toleriše u radu Narodne skupštine.
Inače, praksa je ovde postala, čim uhvatite poslanike DS u govorenju neistina ili u nepoznavanju Ustava i pravne teorije, oni kažu – mi to nismo rekli. Jesu, rekli su. Ovde je stvar potpuno jasna. Zakon je dobar. Mi ćemo za zakon da glasamo i mi ćemo uspeti da reformišemo Srbiju. Biće teško, biće bolno, ali ćemo u tome uspeti. Druge alternative nema. To je građanima potpuno jasno. Kome nije jasno, neka vidi rezultate u Majdanpeku.