Loše ste prepisivali Ustav, a to se vidi i u članu 15.
U članu 15. kažete da Narodna skupština u ostvarivanju kontrolne funkcije vrši nadzor nad radom Vlade i odlučuje o prestanku mandata Vlade i ministara. To je po vama kontrolna funkcija. Uzmete Ustav Republike Srbije, član 99, kaže – u okviru svojih izbornih prava Narodna skupština bira Vladu, nadzire njen rad i odlučuje o prestanku mandata Vlade i ministara.
Po Ustavu je to izborna funkcija, po vama je to kontrolna funkcija. Ne držite se Ustava.
Drugo, zaista mi nije jasno u jezičkom smislu, ako Narodna skupština kontroliše, odnosno vrši kontrolnu funkciju, onda valjda vrši kontrolu nad radom Vlade, a ne – vrši kontrolnu funkciju tako što vrši nadzor. Ili se ujednačeno koristi reč kontrola, ili se ujednačeno koristi reč nadzor. Vi u istoj rečenici koristite dve različite reči. Ne znam zašto to radite. Ili je kontrolna funkcija ili je nadzorna. Ako je kontrolna funkcija, onda Narodna skupština kontroliše, a ako je nadzorna funkcija, onda vrši nadzor.
Opet, koliko ne poznajete suštinu parlamentarizma, po vama, gospođo Kolundžija, zamislite kakav paradoks, Narodna skupština vrši predstavničku funkciju samo u dva slučaja, kada razmatra predstavke i predloge građana i kada održava sastanke sa građanima.
Znači, kada donosi Ustav ne vrši predstavničku funkciju, kada donosi zakone ne vrši predstavničku funkciju, kada bira Vladu ne vrši predstavničku funkciju. Naravno da vrši, ali iz nama nepoznatih razloga, vi ste te četiri funkcije parlamenta potpuno razdvojili.
U članu 17. predviđate da narodni poslanici podnose, odnosno da polažu zakletvu. Vidite, gospođo Kolundžija, zakon o Narodnoj skupštini spada u javno pravo. On ne može da sadrži nijedan institut koji direktno ili indirektno nije spomenut u Ustavu Republike Srbije. Nismo na terenu građanskog prava, pa da možemo sami da regulišemo naše pravne odnose. Ovo je tipičan zakon koji spada u ius publicum, u javno pravo i mora striktno da se pridržava Ustava.
Ustav spominje samo dva slučaja kada državni funkcioneri, odnosno državni organi polažu zakletvu: predsednik Republike i Vlada. Ne možete sada mimo Ustava da uvodite zakletvu i za narodne poslanike.
Nama to ne smeta. Svi narodni poslanici SRS su se zakleli, ali ovde se radi o zakonskom tekstu. U zakonski tekst možete da unesete samo nešto što ima svoju osnovu u Ustavu. Zakletva narodnog poslanika nema svoj osnov u Ustavu, ima zakletva predsednika Republike i ima zakletva Vlade, tako da vam član 17. nije u skladu sa Ustavom Republike Srbije.
Koliko je zakon nomotehnički loš vidi se i po tome što opet koristite neujednačenu terminologiju. U članu 19. kažete – predsednik Narodne skupštine, između ostalog, saziva sastanke predsedništva Narodne skupštine i predsedava sastancima. Ovde se postavlja jedno pitanje – da li vi mislite na kolegijum ili mislite na predsedništvo Narodne skupštine u smislu predsednik Narodne skupštine i potpredsednici, bez šefova poslaničkih grupa.
Mislim da mislite na kolegijum, zato što se nigde u Predlogu zakona posebno ne definiše položaj predsedništva, nego se isključivo govori o kolegijumu, pa ili je kolegijum ili je predsedništvo, opredelite se za jedan termin. U članu 19. je predsedništvo, u članu 26. je kolegijum Narodne skupštine. Zbunjujete čak i vaše poslanike koji će sutra za ovaj zakon da glasaju.
U članu 27, kod radnih tela, koristite jednu boljševičku terminologiju, davno prevaziđenu, hajde na stranu što je ovo pravopisno loše, piše – u radu radnih tela po pozivu mogu učestvovati zarez stručni i naučni radnici. Dobili biste jedan da ste na pismenom ispitu u osnovnoj školi, ali "stručni i naučni radnici" vam je, gospođo Kolundžija, davno prevaziđena terminologija. To je – radni narod, radnici, seljaci i poštena inteligencija. Kakvi su vam to "naučni radnici" i kakvi su nenaučni?
Jednostavno se kaže – stručnjaci i naučnici. Ta terminologija "naučni radnik" je bila aktuelna u vreme Kardelja.
U članu 30. kaže – u Narodnoj skupštini se obrazuju poslaničke grupe iz reda narodnih poslanika. Predložili smo jedan amandman koji ima potpuno smisla, a to je da se u Narodnoj skupštini mogu obrazovati samo poslaničke grupe političkih stranaka koje su učestvovale na parlamentarnim izborima.
Sada imate u Skupštini Srbije jednu potpuno nenormalnu situaciju koja ne postoji ni u jednoj državi na svetu, da u Skupštini Srbije sede poslanici partije koja u vreme održavanja parlamentarnih izbora nije ni postojala. U Skupštini Srbiji je tako nešto moguće.
Ovim amandmanom SRS se ta mogućnost otklanja. Mogu da se obrazuju poslaničke grupe, ali samo od poslanika onih stranaka koje su učestvovale na parlamentarnim izborima.
Onda, opet jedan primer lošeg stila. Kažete – poslanička grupa ima predsednika i zamenika predsednika. Valjda ima i članove poslaničke grupe. Nemoguće je, gospođo Kolundžija, da u vašoj poslaničkoj grupi postojite samo vi i vaš zamenik. Valjda postoje i ovi ljudi iza vas. Ne kaže se da poslanička grupa "ima". Ona ne može da ima bilo šta, nego da se poslanička grupa sastoji od članova poslaničke grupe, a na čelu se nalaze predsednik i zamenik.
Onda, ovaj famozni član 37. Zaista sam smatrao da ćete u najmanju ruku da prepišete član 102. stav 2. Ustava Republike Srbije.
Nisam smatrao da ćete da ga posebno elaborirate, jer očigledno da ni u vladajućoj koaliciji ne postoji jasan stav oko poslaničkog mandata, oko toga da li je on slobodan ili imperativan itd, ali makar ste mogli da prepišete Ustav. Ne, vi ste u član 37. ubacili nešto čega uopšte nema u Ustavu. Kažete – narodni poslanik slobodno raspolaže svojim mandatom.
Gospodin Zoran Krasić vam je lepo objasnio – raspolagati nečim znači zaključivati neki pravni posao? Kakav? Dvostrani pravni posao. Da li to znači da mi Narodnu skupštinu pretvaramo u berzu, pa će sutra neki narodni poslanik moći da proda svoj mandat, da ga zavešta svojoj deci, da ga nekome pokloni itd? To ne može.
Priroda našeg izbornog sistema je takva da su političke stranke te koje učestvuju na izborima. Građani se opredeljuju za programe političkih stranaka. Ne opredeljuju se neposredno za narodnog poslanika. To može da bude, ali u izbornom sistemu koji je većinski. U izbornom sistemu koji je proporcionalni, ovo što piše u članu 37. je potpuno suprotno logici proporcionalnog izbornog sistema.
S druge strane, mislim da su građani koji su danas pratili prenos mogli da primete da ni u vladajućoj koaliciji ne postoji jedinstven stav. Maločas gospođa Suzana Grubješić kažeda su oni za to da postoje blanko ostavke, jer je to u logici našeg izbornog sistema. Gospodin Boško Ristić jutros kaže – oni su za slobodne mandate. Izgleda da ni u samoj vladajućoj koaliciji nemate jedinstven stav oko prirode poslaničkog mandata i oko tih famoznih ostavki.
S druge strane, vi iz DS-a ste vrhunski licemeri. Vi ste za slobodne mandate, a imate blanko ostavke. Što potpisujete blanko ostavke ako ste za slobodne mandate?
Narodni poslanik se, kaže, opredeljuje, istupa i glasa po sopstvenom uverenju. Gospođa Nada Kolundžija je jutros tvrdila da narodni poslanici nisu vojska. Ne znam, gospođo Kolundžija, zašto onda jurite vaše narodne poslanike u danu za glasanje? Šta vas briga da li će glasati ili ne? Valjda je to njihovo slobodno uverenje?
Vidite kako u praksi ta vaša slatkorečivost ne znači ništa? Da, mi smo slobodni, svako glasa po svom uverenju. Kada dođe dan za glasanje, odlaže se početak sednice jer nema dovoljan broj narodnih poslanika iz vladajuće koalicije, pa ih onda jurite po Skupštini, pa se obazirete kako je ko glasao. Šta vas briga kako je ko glasao, ako je čovek slobodan da se opredeljuje po svom uverenju?
Kažete Skupština, odnosno parlament nije vojska. Na neki način i jeste. Znate, u svakom organizovanom ljudskom društvu postoji neka disciplina. Zamislite da u zakonu o Vojsci piše da potporučnik komanduje četom kako on hoće? Šta ga briga šta govori major, pukovnik ili general. Gde bi to društvo dospelo? Neka disciplina mora da postoji. Stav SRS-a je nešto što vi svi znate i kako se na kraju krajeva i vladate, ali vi se vladate na jedan način a govorite nešto sasvim drugo. Narodni poslanik glasa i istupa u skladu sa odlukama svoje poslaničke grupe i to je nešto što je sasvim normalno.
Stav poslaničke grupe može, recimo, da bude i da se svako opredeli, odnosno da glasa po svom uverenju. Sumnjam da ovde postoji neka poslanička grupa gde je baš sve potpuno slobodno i nije nas uopšte briga da li poslanici dolaze, da li će glasati, šta će da pričaju itd.
Ako glasate po svom uverenju, setite se, gospođo Kolundžija, kada smo glasali o setu pravosudnih zakona, koliko amandmana su podneli poslanici DS-a. Da li su glasali za neki amandman? Nisu. Gde je to njihovo uverenje? Kako je to uverenje odjedanput iščilelo? Čovek ima jedno uverenje kada potpisuje amandman, za sedam dana, kada se glasa, ima neko sasvim drugo uverenje. Ako su vaši poslanici slobodni, kao što tvrdite, zašto onda postoji takva praksa?
Ta praksa da postoji neka disciplina u parlamentu, nismo to mi izmislili, to postoji u britanskom parlamentu nekoliko stotina godina. Ljudi koji su na vašoj poziciji, na poziciji šefa vladajuće političke stranke, znate kako se zovu – bičevi. Vode računa gde su im poslanici. Da li su u sali, kada će da dođu u salu ako nisu u sali, kako će da glasaju, šta će da pričaju u parlamentu. Sada ispada da nigde ne postoji disciplina, jedino, eto, u srpskom parlamentu postoje neke stege, e sada ćemo mi te stege da srušimo.
Ovo je samo dokaz, jedan od dokaza koliko vi u suštini o parlamentarizmu ne znate ništa.
Sada nešto što je jako bitno. Ovaj zakon sadrži, između ostalog, jednu glavu koja se zove – Postupci za donošenje akata i drugi postupci. Gospođo Kolundžija, jutros ste pre podne onako pomalo pežorativno, ne mislim da ste imali baš potpuno zlu nameru, moguće da ne poznajete taj deo srpske istorije, rekli da, eto, neki pričaju da smo nekada imali sjajne institucije, ali to nije tačno. Bilo je diskontinuiteta itd.
Gospođo Kolundžija, u oktobru 1870. godine u Kneževini Srbiji, pre nego što nam je priznata nezavisnost na Berlinskom kongresu, donet je zakon koji se zvao, znate kako? Zakon o poslovnom redu u Narodnoj skupštini. Zakonom se definisao postupak donošenja zakona.
Šta je vas sprečavalo da to isto uradite? Mi sada, gospođo Kolundžija, u Republici Srbiji, u našem pravnom sistemu, imamo jedan neverovatan paradoks, tu sede kolege pravnici, oni će da me razumeju. Postupak donošenja pojedinačnih pravnih akata, upravnih akata, sudskih presuda reguliše se zakonom, Zakonom o opštem upravnom postupku, Zakonom o parničnom postupku, Zakonom o krivičnom postupku itd. Kako se definiše postupak donošenja zakona? Podzakonskim aktom. To je apsurdno.
Niži pravni akti, pojedinačni pravni akti, postupak se reguliše zakonom, a sam postupak donošenja zakona reguliše se jednim podzakonskim aktom – Poslovnikom Skupštine. To je trebalo da bude uređeno zakonom o Narodnoj skupštini, ali vas je, gospođo Kolundžija, neko ubedio da zakon o Narodnoj skupštini treba da bude kratak. Ne treba da bude kratak. Treba da bude obiman, treba da bude detaljan, treba da bude precizan. Ovaj predlog zakona to nije.
Imala je Srbija zakone i jedan od tih zakona se zvao Zakon o poslovnom redu u Narodnoj skupštini. Zakonom je bila propisana procedura kako se donose zakoni. To su znali srpski pravnici u 19. veku, ovi vaši pravnici u 21. veku to ne znaju. Pa kada donosite građevinsku dozvolu, donosite je po zakonu, kada usvajate zakon koji će da se primenjuje na milione građana Srbije, on se donosi po proceduri koja je propisana podzakonskim aktom, Poslovnikom Skupštine. To je moralo da bude regulisano zakonom.
Ustav vas ne sprečava da zakonom propišete postupak donošenja zakona. Nije Ustav rekao – to se reguliše poslovnikom. To vi tvrdite, ali niste u pravu i za to što tvrdite nemate osnov u Ustavu Republike Srbije.
Naravno, predložili smo jedan amandman koji se tiče člana 50. zakona o Narodnoj skupštini. Vi kažete da se u Narodnoj skupštini mogu obratiti predstavnici stranih država. Predložili smo amandmanom da mogu, ali samo onih država koje poštuju suverenitet i teritorijalni integritet Republike Srbije i koje nisu priznale nezavisnost Kosova i Metohije.
Ovo što ste vi napisali znate šta znači? Sutra ovde može da dođe predstavnik neke države koja ne priznaje Srbiju kao celovitu državu i da se obrati Narodnoj skupštini. To je najgora moguća uvreda dostojanstva Narodne skupštine. To je najgora moguća uvreda građana Republike Srbije. To je gaženje Ustava. To je gaženje svih mogućih moralnih i političkih principa.
Onda opet jedna neverovatna stvar. Kažete - odnos Narodne skupštine i Vlade. Šta je osnovna stvar u odnosu Narodne skupštine i Vlade? Da Narodna skupština bira Vladu. To zna svaki student pravnog fakulteta. Šta je po vama najbitnije? Kaže – Vlada podnosi Narodnoj skupštini izveštaj o radu.
Ispada da kada su u pitanju odnosi između Narodne skupštine i Vlade i odnosi Narodne skupštine i predsednika Republike, da se odnosi svode na međusobno obaveštavanje; pa to nije tako. Naravno da postoji i međusobno obaveštavanje, ali pre toga postoji nešto što se zove izbor Vlade od strane Narodne skupštine. To je moralo da se nađe u zakonu o Narodnoj skupštini. To je mnogo važnije nego podnošenje izveštaja Narodnoj skupštini.
Naravno, zbog kratkoće vremena ne mogu da elaboriram sve druge nedostatke ovog predloga zakona. U svakom slučaju, gospođo Kolundžija, Predlog zakona je loš. On je neustavan. Ovo je jedan potpuno nesistemski zakon. Ništa vi ovim zakonom niste na celovit način regulisali.
Ovaj zakon donosite samo iz jednog jedinog razloga, da biste mogli da kažete da ste sproveli član 110. Ustava Republike Srbije koji kaže da se donosi zakon o Narodnoj skupštini i ni zbog čega drugog. Sutra kada budete primenjivali ovaj zakon, videćete da je kontradiktoran, da su njegove odredbe kontradiktorne, da je sam zakon kontradiktoran sa Ustavom, da je kontradiktoran sa nekim drugim zakonima koji važe u pravnom sistemu Republike Srbije.
Uopšte ne znam zašto ste žurili sa ovim i ovakvim predlogom zakona, on je loš. SRS, a to će i moje kolege da potvrde, zbog svih ovih razloga za ovaj i ovakav Predlog zakona o Narodnoj skupštini neće moći da glasa.