Dame i gospodo narodni poslanici, gospođa ministar finansija je vrlo tačno konstatovala da u Srbiji definitivno postoji problem demografskog pada stanovništva, odnosno ono što sociolozi nazivaju belom kugom.
Nesumnjivo je da jedan od zakona koji treba da pomogne u borbi protiv bele kuge jeste i zakon o finansijskoj podršci porodicama sa decom. Nažalost, njegova rešenja su nedorečena i imaju puno manjkavosti.
Moje kolege su lepo istakle da je suštinska primedba SRS na ovaj predlog zakona činjenica da su majke koje rode četvoro, petoro ili više dece diskriminisane u odnosu na majke koje rode manji broj dece. Ispada da kada žena rodi četvrto, peto ili šesto dete može da dobije nadoknadu iz budžeta Republike Srbije, ali samo ako se o tome donese posebno rešenje od strane nadležnog resornog ministra.
Ova projekcija, gospodo iz Vlade, da četvrto dete spasava srpsku naciju od demografske katastrofe nažalost više nije tačna. Oni koji se ozbiljno bave istraživanjem stanovništva odnosno pravljenjem projekcija budućeg broja stanovništva u Republici Srbiji jednodušni su u oceni da je pitanje da li čak i petoro dece po porodici, odnosno u jednom braku može da spase srpsku naciju od nestajanja?
Do pre dvadesetak godina smatralo se da četvoro dece, po bračnom paru, može da zaustavi demografski pad srpskog naroda. Nažalost, i ogromne većine drugih građana Republike Srbije, sa izuzetkom romske populacije i sa izuzetkom Albanaca na jugu Srbije i na Kosovu i Metohiji, gotovo svi drugi građani Republike Srbije, bez obzira na svoju etničku ili versku, ili rasnu pripadnost doživljavaju demografski pad. Dakle, više nije dovoljno da bračni par ima četvoro dece pa da to bude garancija da će se zaustaviti demografski pad građana Srbije. Dakle, pet-šest ili više dece samo je to put u izlazak iz ove ogromne demografske krize koja danas postoji u Srbiji.
Naravno, borba protiv bele kuge ne podrazumeva samo donošenje zakona o finansijskoj podršci porodicama sa decom. Borba protiv bele kuge vodi se čitavim nizom različitih zakona. Nažalost, naši zakoni, kao i u drugim oblastima društvenog života i u ovoj oblasti su suprotni jedan drugome. Sada ovim zakonom kaže, gospođa Dragutinović, mi hoćemo da zaustavimo belu kugu, a ove godine vladajuća većina u Skupštini Srbije usvojila je novi Zakon o zapošljavanju i osiguranju za slučaj od nezaposlenosti. SRS vam je i tada ukazivala i danas vam ukazuje da je izuzetno problematičan član 73. Zakona o zapošljavanju i osiguranju od slučaja nezaposlenosti.
Zašto? Iz jednog prostog razloga. Ako žena koja je nezaposlena ostane trudna, gubi pravo na nadoknadu, zato što po pravilu žena koja se odluči da održava trudnoću, njeno odsustvovanje sa rada, njena nemogućnost da radi traje duže po pravilu od 30 dana. I danas su žene u Srbiji, koje su nezaposlene, a koje se odluče, pre svega, zbog zdravstvenog stanja svoga organizma da održavaju trudnoću, one praktično gube pravo na nadoknadu po Zakonu o zapošljavanju i osiguranju od slučaja nezaposlenosti.
Pošto ste, gospodine ministre Mrkonjiću ovde prisutni vi, a ne gospođa Dragutinović i imajući u vidu činjenicu da ste veliki džentlmen pokušati da vam prezentujem slučaj izvesne Kovač Melinde iz Novog Sada. Žena je sticajem okolnosti Mađarica. Inače, ovakav problem u Novom Sadu imaju i Srpkinje, i Mađarice, i Slovakinje, i Romkinje i svi građani ženskog pola bez obzira na nacionalnu pripadnost. Dobio sam dokumentaciju od gospođe Melinde Kovač i zamolila me je da njen slučaj, a ovaj slučaj nažalost nije jedini u Novom Sadu i verovatno nije jedini u Srbiji, prezentujem u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Dakle, Kovač Melinda je do sada imala dva spontana pobačaja. Ona i danas ima ne tako male zdravstvene probleme. Ona je prinuđena iz zdravstvenih razloga, iz fizičkih razloga da održava trudnoću. Zakon o zapošljavanju i o osiguranju od nezaposlenosti ovaj njen slučaj tretira kao privremenu sprečenost za rad. Tačnije, oni koji primenjuju ovaj zakon, a to je da Nacionalna služba zapošljavanja tako tumači član 73. Žena održava trudnoću, ako to traje duže od 30 dana, ona gubi pravo na nadoknadu koja joj pripada po Zakonu o zapošljavanju i osiguranju od nezaposlenosti.
Ovde postoje rešenja Nacionalne službe za zapošljavanje, Filijala Novi Sad iz 2008. i 2009. godine, iz kojih se jasno vidi da je gospođa Melinda Kovač apsolutno ostvarivala pravo na novčanu nadoknadu kao nezaposleno lice, sve dok trenutka dok nije odlučila da održava trudnoću. Budući da to održavanje trudnoće traje duže od 30 dana, ona je izgubila pravo na novčanu nadoknadu.
Prosto neverovatno, zakonodavac u Republici Srbiji, uprava u Republici Srbiji, činjenicu da je žena, kako se to nekada govorilo starinskim jezikom, ali vrlo tačnim jezikom, u blagoslovenom stanju, takva žena gubi pravo na novčanu nadoknadu, zato što je, pazite, kakve birokratske logike – privremeno sprečena za rad.
Umesto da država Srbija stimuliše žene da stupaju u brak, da rađaju decu, ona ih destimuliše. Kako ih destimuliše? Ovakvim birokratskim odnosima prema živim ljudima, prema ljudima od krvi i mesa.
Ova žena živi u Novom Sadu. Ova žena živi u Vojvodini. Danas je proglašen Statut AP Vojvodina. Danas se tvrdi, dragi građani, vi koji živite u Vojvodini, dobili ste Statut, sada ćete da živite bolje. Mislite li da će zbog toga što je usvojen danas Statut Vojvodine u Skupštini Vojvodine Melindi Kovač biti priznato pravo i dalje na novčanu nadoknadu, zato što žena mora da održava trudnoću? Nažalost, neće. Njen socijalni status biće podjednako težak kao što je bio težak i do današnjeg dana.
Ovakvih slučajeva, gospodine ministre Mrkonjiću, u Novom Sadu po mojim informacijama ima nekoliko desetina. Ovakvih slučajeva verovatno ima u svakom mestu, u svakoj opštini i u svakom gradu u Srbiji.
Molim vas da se postarate u Vladi Republike Srbije da se obavezno promeni Zakon o zapošljavanju i o osiguranju za slučaj nezaposlenosti ili makar da resorno ministarstvo izda neku instrukciju kako treba tumačiti član 73. ovog zakona.
Skandalozno je da žena, mlada žena koja iz zdravstvenih razloga mora da održava trudnoću, gubi pravo na novčanu nadoknadu zato što je navodno, po onima koji tumače zakon, privremeno sprečeni za rad. To je destimulacija rađanja. To je mera koja u stvari ide u prilog demografskoj katastrofi koja preti Srbiji.
Po projekcijama koje su, da li optimističke ili pesimističke, ali su, po svemu sudeći, nažalost realne, objektivne su mogućnosti da Srbi u Srbiji za 50 do najviše 100 godina postanu nacionalna manjina. To nažalost nije sve.
Kada smo kod Vojvodine, mnogi predeli u Vojvodini ostaju pusti. Tamo više nema ni Srba, ni Mađara, ni Slovaka, nema nikog. U mnogim vojvođanskim mestima danas možete da kupite kuću, solidnu, pristojnu kuću sa imanjem za nekoliko hiljada evra. Ljudi u bescenje prodaju imovinu svojih očeva i svojih dedova iz jednog prostog razloga, zato što na tim prostorima više niko ne živi.
Pokušao sam kao ovlašćeni predstavnik SRS, kada smo raspravljali o Predlogu statuta AP Vojvodine, da citiram jedno istraživanje javnog mnjenja koje je sprovedeno u Vojvodini 2002. godine. Nažalost, gospođa Čomić je verovatno pogrešno protumačila moju nameru. Nije bila moja namera da evociram ružne uspomene iz prošlosti građana koji žive u Vojvodini, nego da na jedan vrlo klasičan način prikažemo građanima Srbije kakvo je stvarno raspoloženje građana koji žive u Vojvodini, šta tim ljudima zapravo treba.
To istraživanje je sprovedeno 2002. godine. Ono što nisam uspeo tada da kažem, pokušaću sada da kažem. Istraživanja iz 2002. godine finansirao je Fridom Haus – Srbija. Amerikanci stoje iza tog istraživanja.
To nisu podaci do kojih je došla SRS. Oni koji su sprovodili istraživanja, nikakve dodirne političke tačke nemaju sa SRS-om, ali su istraživanja vrlo meritorna. Ona pokazuju da kod Srba starosedelaca koji žive u Vojvodini, da kod Srba tzv. kolonista ili dođoša koji žive u Vojvodini, da kod Mađara u Vojvodini, u suštini preovladava samo jedan stav – potreban nam je bolji i kvalitetniji život.
Nisu problem u Vojvodini međunacionalni odnosi i nije suštinsko pitanje za građane koji žive u Vojvodini da li će Novi Sad biti glavni grad, nego kako obezbediti ekonomske, finansijske, socijalne i druge pretpostavke da građani koji žive u Vojvodini žive jednim kvalitetnijim životom, da žive životom dostojnim čoveka.
To je bila suština našeg pokušaja da pokažemo građanima Srbije, da pokažemo narodnim poslanicima kakva su stvarna raspoloženja građana i u Subotici, i u Novom Sadu, i u Sremskoj Mitrovici, i u Zrenjaninu, i u Pančevu i u Somboru.
Niko, verujte mi, niko od 1.500 ispitanih Srba i Mađara te 2002. godine nije rekao treba nam novi statut. Niko od njih nije rekao - treba Novi Sad da bude glavni grad. Niko od njih nije rekao - potrebna nam je pokrajinska vlada u Novom Sadu. Niko to nije rekao. Svi su rekli - ne možemo svojoj deci, kao što je lepo rekla gospođa Marina Raguš, ne možemo svojoj deci da obezbedimo elementarne uslove za život. Odrekli smo se nekih nasušnih potreba. Ne možemo da školujemo svoju decu, ne možemo da lečimo svoje bolesne roditelje. Sada ne možemo ni da održavamo trudnoću na neki ljudski način, zato što neki birokrata u Novom Sadu ili Beogradu, svejedno, to što kao žena održavam trudnoću tumači kao moju privremenu sprečenost za rad.
Suština zalaganja SRS jeste da se uskladi zakonodavstvo koje treba da zaustavi demografski pad srpskog naroda, a i svih drugih građana Republike Srbije. Jedan od prvih koraka u tom pravcu mora da bude izmena Zakona o zapošljavanju, odnosno o osiguranju od nezaposlenosti. Održavanje trudnoće iz opravdanih zdravstvenih razloga više ne sme da bude razlog da žene trudnice izgube pravo na novčanu nadoknadu iz budžeta Republike Srbije. To je u direktnoj suprotnosti i sa Strategijom demografskog razvoja Republike Srbije, koju je usvojila Vlada Republike Srbije još 2007. godine.
Sada imate, gospodo iz Vlade, jednu neverovatnu stvar - žene koje žive u tzv. užoj Srbiji kada održavaju trudnoću one dobijaju 65% od svoje plate. Žene koje žive u Vojvodini, u severnom delu Srbije, zahvaljujući jednoj odluci Izvršnog veća Vojvodine dobijaju pun iznos novčane nadoknade svog ličnog dohotka. Prosto je neverovatno, žena koja živi u Pančevu ima pravo na 100% nadoknadu plate, a žena koja živi 20 km dalje, u Beogradu ili u Kragujevcu, ili u Valjevu, ili u Nišu nema to pravo. Neverovatno je da na ovaj način diskriminišemo žene u Srbiji, a puna su nam usta ženskih prava, puna su nam usta borbe protiv bele kuge.
Molim vas, gospodine ministre, još jedanput, založite se celokupnim svojim autoritetom da se ova praksa ujednači i da zakoni zaista budu u funkciji toga da u Srbiji bude što više dece, i srpske, i mađarske, i romske i sve druge.