Dame i gospodo narodni poslanici, moraću kratko da se osvrnem na iskaze gospođe Nade Kolundžije, gospođice Aleksandre Jerkov i drugih predstavnika vladajuće koalicije, pošto, nažalost, nisam imao prilike da dobijem pravo na repliku, odnosno da ukažem na povredu Poslovnika.
Hteo sam da pitam gospođu Nadu Kolundžiju kada je držala u jednoj ruci Ustav, a u drugoj Predlog statuta - koji predlog statuta je držala? Da li je držala Predlog statuta iz oktobra 2008. godine? Da li je držala Predlog statuta koji je redigovan zaključkom Skupštine Vojvodine od 7. novembra 2009. godine?
Da li je u rukama držala prečišćeni tekst Predloga statuta koga je sačinio Odbor za propise Skupštine AP Vojvodine ili je držala četvrtu verziju Predloga statuta, koja je urađena takođe na sednici Odbora za propise 10. novembra 2009. godine, kada je pod firmom tehničkih ispravki uneto čitav niz suštinskih novih odredaba u Predlog statuta o kojima se Skupština Vojvodine uopšte nije izjašnjavala?
Jer, dopustite, vi možete da kažete da smo mi srpski radikali glupi, da ništa ne znamo, da smo ovakvi ili onakvi, ali dopustite da neku dozu zdravog razuma i mi imamo.
Kako možemo da prihvatimo da je tehnička greška pitanje izvornih prihoda? Kako možemo da prihvatimo da je tehnička greška pitanje Novog Sada kao glavnog grada? Kako možemo da prihvatimo da je tehnička greška pitanje da li Vojvodina može da daje odlikovanja i čitav niz drugih stvari koje su pod firmom tehničke greške unete u tekst Predloga statuta na sednici Odbora za propise Skupštine Vojvodine 10. novembra, a da se Skupština Vojvodine o tome uopšte nije izjašnjavala? Dakle, to sam hteo da pitam gospođu Nadu Kolundžiju na koji od četiri predloga statuta AP Vojvodine je u stvari mislila.
Što se tiče onoga što je rekla gospođa Gordana Čomić da je crkva odvojena od države, tačno je. To zaista piše u Ustavu Republike Srbije. Ali, crkva nije odvojena od naroda. Mi smo narodni poslanici, mi se brinemo šta će biti sa srpskim narodom koji živi na teritoriji Vojvodine, a naravno šta će biti i sa svim drugim građanima koji žive na teritoriji AP Vojvodine. Jer ćete videti iz našeg kasnijeg izlaganja, brojkama ćemo da vam dokažemo da nije tačno da je biti ili nebiti za nacionalne manjine u Vojvodini da li će biti usvojen baš ovakav Predlog statuta Vojvodine ili ne.
Dakle, tačno je da je crkva odvojena od države, ali ko sad može da kaže da niko ne zna ništa o Predlogu statuta Vojvodine sem gospođe Nade Kolundžije, gospodina Dušana Bajatovića ili gospođice Aleksandre Jerkov. Jer sada zaista kada se stvari svedu na apsurd dolazi se do sledećeg zaključka - ništa ne zna o pravu Kosta Čavoški, ništa ne zna o pravu Ratko Marković, ništa ne znaju o pravu, o državi arhijereji SPC, niko ništa ne zna, samo predstavnici vladajuće koalicije. Oni su tu da nas ubede kako su sve ovo neznalice, kako su to sejači panike, a oni su ti koji brane Ustav Republike Srbije.
Sada smo dovedeni u situaciju da raspravljamo, takođe jedan apsurd, o Predlogu statuta AP Vojvodine koji Skupština Vojvodine uopšte nije izglasala. Ono što je Skupština Vojvodine izglasala, to nije ovo o čemu mi danas vodimo raspravu. Ova rasprava je pomalo besmislena, ali vi ste ti koji kreirate život u Srbiji, ali ovo bi građani Srbije trebalo da znaju. Naravno, predstavnici vladajuće koalicije kažu da mi u SRS ne raspolažemo nikakvim argumentima i da nema smisla podsećati se na ono što je bilo u prošlosti. Mi ćemo vam pokazati da to baš nije tako. Znate, ima ona latinska izreka, odnosno latinska šala, kada je lav pitao lisicu - zašto nećeš da uđeš kod mene u pećinu, a ona mu je rekla - pa plaše me tragovi, zato što su druge životinje ulazile u pećinu, ali nije bilo tragova iz pećine. Tako i nas plaši ovo što se sada dešava jer imamo gorka iskustva u prošlosti.
Ne bismo mi ovako srčano se borili protiv Predloga statuta AP Vojvodine da nemamo traumatična iskustava od pre 15, 20 ili 30 godina. Srpski narod se već jedanput opekao na ovim stvarima. Mnoge glave su pale zato što su se navodno deca igrala Ustava. Nemojte da se to ponovo desi.
Ne znate vi šta nosi dan, šta nosi noć. Možda ste vi najdobronamerniji na svetu, možda vi zaista nemate nikakvu zadnju nameru, ali ko zna šta može da dođe posle ovoga i ko zna ko sve može da dođe na vlast u AP Vojvodini ili na vlast u Srbiji i da ovo što ćete vi da izglasate ne iskoristi kao povod da zaista Vojvodinu odvoji od Srbije.
Izneću vam nekoliko činjenica koje govore o tome kako je otprilike tekla geneza jugoslovenske krize uoči i posle donošenja Ustava iz 1974. godine. Akademik Dušan Bilandžić, hrvatski istoričar, u knjizi "Historija SFRJ" iz 1984. godine, kaže ovako: ''Tito i Kardelj bili su svjesni da na putu stvaranja njihove vizije stoji velikosrpska ideologija kao glavni protivnik, bez obzira tko se nalazio na čelu Srbije.''
Na sednici Ustavne komisije povodom 20. amandmana na Ustav SFRJ iz 1963. godine Edvard Kardelj je rekao sledeće - nije pitanje u tome da li je Jugoslavija savezna država ili savez država, za nas je to na kraju krajeva sasvim sporedno pitanje jer moramo da nađemo ona rešenja koja odgovaraju interesima naroda Jugoslavije. Promene su toliko duboke da se ne može govoriti o federaciji u klasičnom smislu te reči, iako mi i dalje upotrebljavamo tu reč, i da ni sada nećemo kazati poslednju reč o tome kakvi treba da budu odnosi među našim narodima i narodnostima. Jedino što tu nedostaje i što bih dodao je i autonomnim pokrajinama.
Profesor Mihailo Đurić, koji je isteran sa Pravnog fakulteta u Beogradu zato što je kritikovao amandmane na Ustav iz 1963. godine, a koji su doneti 1968 i 1971. godine, na jednoj tribini na Pravnom fakultetu u Beogradu, u martu 1971. godine rekao je sledeće: ''Predložene promene iz osnova menjaju karakter dosadašnje državne zajednice. Tom promenom se odbacuje sama ideja jedne takve državne zajednice jugoslovenskih naroda.
Nema potrebe da se ovde nagađamo da li nestrpljenje i netrpeljivost kod onih koji ove promene zahtevaju dolaze otuda što oni dobro znaju šta time dobijaju, odnosno da li zbunjenost, nelagoda i oklevanje kod onih kojima se te promene naturaju dolaze otud što oni tačno znaju šta time gube.
Treba biti načisto sa tim da je Jugoslavija već danas (pazite to je 1971. godina, 20 godina pre izbijanja građanskog rata) gotovo samo geografski pojam, budući da se na njenom tlu ili tačnije na njenim razvalinama, i to pod maskom doslednog razvijanja ravnopravnosti između naroda koji u njoj žive, uspostavlja nekoliko samostalnih, nezavisnih, čak i međusobno suprotstavljenih nacionalnih država.
To je činjenica kojoj smelo treba pogledati u oči. Ukoliko još nešto i ostaje od nje (misli se od Jugoslavije) to je samo zato da bismo u sledećoj tzv. drugoj fazi promene imali još šta da privedemo kraju“.
Zbog ovih reči Mihailo Đurić je proteran sa Pravnog fakulteta u Beogradu, a nekoliko godina kasnije čak i sudski osuđen. Koliko je Mihailo Đurić bio u pravu, nažalost, pokazalo se već 1991. godine, kada se tačno desilo ono na šta je gospodin Mihailo Đurić ukazivao.
Jedan od vođa hrvatskog masovnog pokreta Mika Tripalo 1971. godine na jednom skupu kaže ovako – Srbiju treba slomiti, ali je treba slomiti tako što ćemo joj odlomiti oba krila, obe pokrajine. Na jednoj večeri u Crnoj Gori, kojoj je prisustvovao i Veljko Vlahović, rekao je ovako – Srbiju ćemo svesti između Užica i Beograda.
O ovom incidentu je dr Žarko Bulajić, predsednik Izvršnog veća Crne Gore, izvestio svog kolegu Milenka Bojanića a ovaj Marka Nikezića. Revoltiran, Marko Nikezić je 14. marta 1971. godine, u prisustvu Veljka Vlahovića, isto preneo Titu, posle njegovih zamerki na račun Srbije. Tito se zbunio, a Vlahović je kukavno ćutao.
Godine 1974. donosi se Ustav SFRJ, čuveni Brionski ustav, koji je konačno zapečatio sudbinu SFRJ. Nije prošlo godinu dana, već je bilo jasno da je ta tzv. uža Srbija u podređenom položaju u odnosu na svoje dve pokrajine.
Rukovodstvo tadašnje SR Srbije pristupa jednom poslu koji se zvao – izrada tzv. „Plave knjige“. Ta „Plava knjiga“ je sadržavala tačan opis svih onih problema u Ustavu SFRJ i u Ustavu SR Srbije koji dovode do toga da na teritoriji Srbije nastaju dve nove države – AP Vojvodina i AP KiM.
U januaru 1977. godine ta „Plava knjiga“ je bila završena. To možda znaju ova gospoda. Nemojte pežorativno da me shvatite, ali gospoda iz PUPS-a, koja su možda u to vreme bili politički angažovani i znaju da su ovo činjenice i da je ovo tačno.
Dakle, ta „Plava knjiga“ iz 1977. godine konstatovala je na velikom broju strana sve promašaje Ustava SFRJ. Takođe je tačno projektovala šta će se desiti ako se taj Ustav iz 1974. godine ne promeni.
Pazite šta piše na strani 94. te „Plave knjige“: „S obzirom na izražene tendencije dezintegracije Republike kao celine i na sve izrazitije diferenciranje tri odvojena područja, slabo ili samo formalno međusobno povezana, može se otvarati pitanje da li srpski narod, ravnopravno sa drugim narodima Jugoslavije, ostvaruje svoje istorijsko pravo na nacionalnu državu u okviru jugoslovenske federacije koja počiva na principu nacionalnog samoopredeljenja“. To je bilo 1977. godine.
Godine 1984. profesor Jovan Mirić izdaje svoju čuvenu knjigu „Sistem i kriza“, u kojoj je takođe tačno opisano šta će se desiti sa Jugoslavijom ukoliko opstane taj nakazni Ustav iz 1974. godine. Gradski marksistički centar u Zagrebu organizuje skup na kojem se promoviše knjiga profesora Jovana Mirića, a Stipe Šuvar sve one koji hvale tu knjigu naziva pežorativno „krizolozima“ i naziva ih ljudima koji seju paniku.
Sada pogledajte, svaka sličnost sa današnjim događajima je zaista namerna. Sve se ponavlja, ono što je bilo 70-tih godina, 80-tih godina i što je predstavljalo uvod u krvavi raspad bivše Jugoslavije.
Ovo su činjenice, ovo su naučne činjenice. Ovo je ostalo zapisano. Ovo nije izmislio Vojislav Šešelj, Dragan Todorović, Martinović, bilo ko iz Radikalne stranke. Ovo je istorija. Pametni narodi se uče na svojoj istoriji – izvlače pouke iz grešaka koje su napravili u prošlosti.
Vi sada možete da se ponašate kao nojevi koji zabijaju glavu u pesak i koji kažu – ma ne, oni sada lažu, seju paniku, to nije tačno, ali građani Srbije od tog zabijanja glave u pesak neće imati apsolutno bilo kakve koristi. Dakle, zaustavite se dok je vreme.
Nemojte da dozvolite da se posle 20 godina kajemo, kao što smo se kajali 1991. godine. Te 74. godine mogli ste na prste jedne ruke da izbrojite ljude kakvi su bili profesor Mihailo Đurić, koji su tačno predvideli da će taj Ustav u stvari biti mehanizam za razgradnju i za otpočinjanje građanskog rata. Tada su mu se smejali. Tada su ga slali na psihijatriju. Rekli su da je lud. Proteran sa Pravnog fakulteta, oteran u zatvor, a nije prošlo 20 godina – ljudi su počeli da ginu.
Nemojte da mislite da istorija ne može da se ponovi. Mi to ne bismo hteli, ali nemojte da se igrate državom. Ova država je skupa, skupo je plaćena i nije vreme, nije mesto da je mi danas razgrađujemo.
Ako slušate predstavnike vladajuće koalicije, onda se dolazi do sledećeg zaključka.
Režim je obezbedio građanima Srbije radna mesta, visoke plate, da mogu da školuju svoju decu, da mogu da leče svoje bolesne roditelje, da svaki mlad čovek u Srbiji može da ima stan i da može da formira svoju porodicu. Da li je tako? Jeste li vi to obezbedili građanima Srbije – niste. Ko može da se školuje – onaj ko ima novac? Ko može da se leči – onaj ko ima novac? Ko može da putuje – onaj ko ima novac? Ko može da kupi stan i da zasnuje svoju porodicu - onaj ko ima novac? Koliko je takvih u Srbiji – pa manje od 10%?
Zašto niste krenuli tim redom? Hajde da građanima obezbedimo ono što je najvažnije, ono što je hleb nasušni, pa kada im to obezbedimo – evo, građani, imate pravo na ovakvu ili onakvu autonomiju, široku, širu, užu itd.
Nemoguće je da vi krenete obrnutim putem. Građane ste doveli do prosjačkog štapa, upropastili ste privredu. Pristupate otpuštanju zaposlenih u republičkoj i lokalnoj administraciji. Koje preduzeće danas u Srbiji radi. Poljoprivreda je dovedena do prosjačkog štapa i vi kažete, slavodobitno, građanima Srbije – evo, mi smo sve uradili, još je ostalo samo da dobijete pravo na autonomiju iz Ustava Srbije i biće vam sjajno. To je licemerje kakvom verovatno nema premca.
Ovde se spočitava nama iz Srpske radikalne stranka kako smo nedosledni, pa se kaže – 2006. godine ste podržali Ustav, a sada ga kritikujete. Nije tačno, jer i 2006. i 2009. godine kažemo isto. Da smo se pitali samo mi iz SRS Srbija bi bila klasična unitarna država bez autonomnih pokrajina. Zato što je istorija pokazala, zato što je pravo pokazalo da su takve države najefikasnije, a istovremeno najjeftinije.
Nažalost nismo se pitali samo mi iz SRS, pitala se i DS, i DSS i SPS. Hteli smo da se dođe do nekog zajedničkog rešenja. Znate, kada se s nekim dogovarate uvek morate od nečega i da odstupite. Pristali smo na to da Vojvodina i dalje zadrži status AP, ali samo zato što se država Srbija bori za svoj teritorijalni integritet na jednom drugom delu svoje teritorije, na KiM, pa nismo hteli dodatno da podgrevamo političke strasti u Srbiji, da usijavamo ionako usijanu atmosferu. Rekli smo – dobro, evo, neka Vojvodina zadrži status autonomne pokrajine.
Nije problem ono što piše u Ustavu, problem je što vi Vojvodini dajete mnogo više od onoga što piše u Ustavu, vi prekoračujete ustavne nadležnosti AP Vojvodine. Nikakav problem ne bi bio da vi Vojvodini dajete ono što joj pripada po Ustavu. Ne, vi od Vojvodine suštinski pravite federalnu jedinicu u Republici Srbiji.
Gospođica Aleksandra Jerkov je maločas pričala o tome kako nije ništa neuobičajeno da i u drugim državama, pored nacionalne akademije nauka i umetnosti, postoje još neke akademije. Gospođice Jerkov, pa i u Srbiji danas imate, odnosno glasali ste za zakon kojim se formira Pravosudna akademija, imate Diplomatsku akademiju, imate Pomorsku akademiju, Policijsku akademiju.
Nije svaka institucija koja se zove akademija ono što piše u Ustavu Srbije za Srpsku akademiju nauka i umetnosti ili ono što piše u statutu za Vojvođansku akademiju nauka i umetnosti. To su institucije potpuno različitog karaktera.
U svim državama sveta, gospođice Jerkov, postoji samo jedna nacionalna akademija nauka i umetnosti, sve ostalo što se zove akademija nije ona akademija na koju vi, da li iz neznanja, mislite. Jedna je Francuska akademija, jedna je Nemačka, jedna je Italijanska. Znate, vi kod nas imate Narodni univerzitet „Božidar Adžija“, pa kad završite taj univerzitet niste diplomirani pravnik nego ste kuvar, konobar itd. Nemojte samo da se iz imena izvlače pogrešni zaključci.
Šta mi dobijamo Predlogom statuta AP Vojvodine? Odnosno, da li građani koji žive u Vojvodini nešto dobijaju? Da, dobijaju administraciju koja će biti nekoliko puta skuplja nego što je postojeća i koju će morati da izdržavaju isti oni građani koji ne rade, koje ste ostavili bez posla, koji ne mogu da školuju svoju decu.
Koliko smo u pravu govore današnji događaji. Izađite na ulice Beograda. Studenti Beogradskog univerziteta protestuju iz jednog jedinog razloga – nemaju deca odakle da se školuju zato što im roditelji nigde ne rade, ne mogu da plate školarine koje ste im nametnuli. Iz budžeta se finansira 10% studenata, 90% su samofinansirajući.
Da li biste svi vi koji ovde sedite, a posedujete diplome nekog fakulteta, posedovali te diplome da ste studirali pod današnjim režimom, da vam je dobijanje diplome zavisilo od dubine džepa vaših roditelja? Teško da bi bilo ko od vas imao danas diplomu bilo kog fakulteta. Vi ste se školovali džabe, kao na kraju krajeva i veći deo nas, a sad na tuđu decu primenjujete neke druge aršine. Sad im namećete školarine od 1000, 2000, 5000 evra, pa ko ima da plati biće visokoobrazovan, ko nema da plati - šta mu mi možemo, gubitnik je tranzicije, nije se snašao. To je vaše objašnjenje.
Činjenice govore da je SRS u pravu. Dakle, do 2002. godine u Vojvodini ste imali sedam pokrajinskih sekretarijata. Danas ih, bez ovog Predloga statuta, imate 18. Skoro pa za tri puta povećan broj pokrajinskih sekretarijata. Mi sad možemo samo da predosećamo koliko će novih pokrajinskih sekretarijata da se formira nakon što ste Vojvodini preneli sve ove silne nadležnosti i dali joj da radi sve ove poslove. Tih pokrajinskih sekretarijata će biti sigurno više nego što je ministara u Vladi Srbije. Sad vas mi pitamo – ko će to sve da finansira?
Znate, Vasa Pelagić je napisao jednu knjigu koja se zove „Koliko nas košta Bog i gospodar“. Građani Vojvodine, odnosno građani koji žive u Vojvodini pitaće vas – koliko nas to, gospodo iz vlasti, košta ta vaša široka evropska autonomija? Ko će to da finansira? Koje to preduzeće u Vojvodini radi? Koji je to poljoprivrednik u Vojvodini zadovoljan uslovima pod kojima proizvodi mleko, meso, pšenicu, kukuruz, suncokret, repu itd? Ko će to da finansira? Odakle? Teško da će taj vaš projekat da bude tako lako sprovodiv u praksi.
Šta dalje dobijamo? Dobijamo u stvari ono za šta se zalagao Milan Kučan još 1990. godine. On se tada zalagao za asimetričnu federaciju, pa za asimetričnu konfederaciju. Mi sad dobijamo jednu potpuno asimetrično uređenu državu.
Na teritoriji Republike Srbije imaćete tri pravna sistema. Jedan pravni sistem važi na KiM. Formalno to bi trebalo da bude Rezolucija 1244. Suštinski tamo važe pravila tzv. privremenih kosovskih institucija i pravila Euleksa.
Sad ćemo imati drugi pravni sistem na teritoriji Srbije, to je sistem u AP Vojvodini.
Potpuno paralelan sistem u oblasti obrazovanja, zdravstva, nauke itd. Imaćete treći pravni sistem na teritoriji onoga što su nekada aforističari nazivali uža Srbija ili Užas. Sad se postavlja pitanje – kako će takva država da bude primljena u bilo kakvu međunarodnu organizaciju?
Vi kažete cilj vam je ulazak u EU. Koja EU će da primi tako heterogenu državu? Koga će da primi? Kosovo i Metohiju, Vojvodinu, Užas ili će da primi sve to zajedno? To je nemoguće. Takva država ne može da funkcioniše. Da li ste vi toga svesni li ne, to će vreme da pokaže.
Ovim predlogom statuta vi praktično od Vojvodine činite jednu federalnu jedinicu. Republika Srbija više neće biti klasična unitarna država, formalno će biti unitarna država, ali sa izuzetno jakim federalnim elementom. Ovo što se zove AP Vojvodina je to samo po nazivu, suštinski to je federalna jedinica.
Dakle, ako teritorijalna zajednica ima svoju vladu, ako ima svoju razvojnu banku, ako može da osniva predstavništva u inostranstvu, da zaključuje međuregionalne, vi ste u prvobitnoj verziji statuta rekli – međunarodne sporazume, da donosi pokrajinske skupštinske odluke koje na teritoriji AP Vojvodine imaju zakonsku snagu, šta je to? Da li je to autonomna pokrajina? Gde to postoji u Evropi? Ne postoji nigde, to je federalna jedinica.
Treba li nama federalizacija Republike Srbije? Neću vam izneti moje mišljenje, pozvaću se na stavove jednog uvaženog pravnog teoretičara, koji je napisao jednu knjigu još pre Drugog svetskog rata i koji naravno nije bio član SRS. U pitanju je doktor Đura Popović, koji je napisao knjigu ''O federalizmu''. Knjiga je objavljena u Beogradu 1933. godine.
Dakle, mi ćemo sada dobiti državu u kojoj će biti i te kako prisutan jedan federalni element. Evo šta ovaj autor kaže o tome kakve su države koje u sebi sadrže federalni element: ''Federalizam je režim slabosti i sporosti. Državna je vlast jako umanjena i ograničena jer je razdeljena između zajednica i njenih delova. Centralna je vlast u Federaciji izložena opasnosti da ne naiđe na odziv lokalnih vlasti za izvršenje njenih odluka. Ove mogu da sabotiraju i da joj stvaraju velike teškoće pasivnom rezistencijom.
Iz toga pak da je federalna vlast unutrašnjosti zemlje slaba izlazi da je i u inostranstvu manje respektuju. Federacija postavlja granice u državi, a granice, ma kakve one vrste bile, uvek stvaraju smetnje i koče saobraćaj i odnose, otežavaju trgovačke i druge veze. Danas se pak teži da se uopšte izbrišu granice u interesu sviju naroda.
(Pazite kakva sličnost 30-tih godina 20. veka i danas.) Federalizam, dakle, ide protiv jedne od glavnih težnji modernog razvitka čovečanstva. U unitarnoj državi (protiv koje se vi tako srčano borite) nema problema koji bi proisticali iz sukoba centralne vlasti sa lokalnim organima. Cela je teritorija potčinjena jednoj vlasti i volji. Organ koji ne izvrši naređenje odgovara disciplinski, između njih nema spora.
Biološki uzevši, unitarizam je normalniji i prirodniji od federalizma. U svakom organizmu postoji samo jedan vrhovni organ koji zapoveda. Jedan od najjačih argumenata koji se iznosi protiv federalizma jeste da je on skuplji od unitarizma.
Naime, u federacijama su manje-više svi organi udvostručeni, državni aparat mnogo veći i komplikovaniji (Ne podseća li vas to na ovo što piše u Predlogu statuta Vojvodine?), dakle, sporiji i skuplji. Federacija skuplje košta nego unitarna država, što povlači opterećenje budžeta.
Besmisleno bi prema tome bilo (pazite ovo) pretvarati jednu unitarnu državu u federacija u momentima ekonomske krize. Ako se u federaciji izvesni izdaci zbacuju sa državnog na pokrajinske budžete, time izdaci nisu ni najmanje smanjeni, samo su narodu natovareni novi tereti i izdaci koji dolaze od potrebe za većim činovničkim aparatom i drugim sličnim troškovima (pazite, napisano 1933. godine).
I sami federalisti priznaju da se u federacijama lakše stvaraju lokalne koterije koje utiču na državne poslove. Udaljenost nije uvek loša. Ona ponekad dozvoljava da se o ljudima i prilikama sudi hladnije i objektivnije, nego kada je čovek umešan u svakodnevne lokalne intrige. U unitarnoj se državi možda češće sudi sa manje poznavanja lokalnih prilika, ali svakako, bar u teoriji, nepristrasnije i sa manje uticaja sredine.
Pored toga, federalizam raspiruje štetan partikularizam i separatizam i ovekovečava sve što jedan narod razdvaja. Dakle, sprečava njegovo duhovno jedinstvo i time narodu smanjuje njegov polet.
Najzad, veli se da je mnogo teže upravljati federacijom nego unitarnom državom, da za to treba više takta, više državničke mudrosti i političkih sposobnosti nego u unitarizmu. Dok je u unitarnoj državi dosta jedna ekipa upravljača, dotle je u federaciji potrebno imati više ekipa, te je besmisleno pomišljati na prelaz u federaciju tamo gde već postoji državni aparat koji ne zadovoljava građane. Jer, kako bi se u jednom narodnu moglo naći kadra za više uprava i vlada (slušajte dobro) kada ni za jednu to nije bilo moguće.''
Potpuno identična situacija onome što mi danas imamo. Imamo jednu potpuno nesposobnu vladu.
Sada nije dovoljno građanima Srbije što imaju jednu nesposobnu vladu. Ne, hajde sada da stvorimo još jednu, možda i nesposobniju vladu, samo ne u Beogradu, nego u Novom Sadu.
Više vam neću čitati iz ove knjige, što bi rekli stari Latini - pametnome dosta. Ne morate da verujete nama iz SRS. Mi smo primitivno, neuki, neobrazovani, ne znamo ništa, ali prosto je neverovatno da vlast hoće da nas ubedi da niko ništa ne zna o unitarnoj državi, o tome šta je pokrajina, sem same te vlasti. To nije tačno. Mi vam dobronamerno upućujemo kritike da odustane od ovog posla koji ste započeli.
Nemamo ništa protiv da se, u skladu sa Ustavom Republike Srbije, usvoji Predlog statuta, ali onakav predlog statuta koji proističe iz Ustava. Mi smo protiv predloga statuta koji je protivustavan. Naravno, mi smo od predstavnika vladajuće koalicije čuli onu uopštenu frazu - mi smatramo da je to u skladu sa Ustavom, a vi koji sumnjate imate Ustavni sud.
Nažalost, imaju i građani sudove, pa teško mogu da ostvare svoja prava. Nažalost, Ustavni sud u ovoj državi čuva one koji su na vlasti, ne čuva Ustav. Sada od našeg formalnog prava da možemo da se obratimo, doduše krnjem Ustavnom sudu, teško da možemo da imamo neku korist i to vi dobro znate. Podnećemo inicijativu za ocenu ustavnosti, biće gurnuta u fioku, u međuvremenu desiće nam se ko zna šta i to će biti zaboravljeno, i vreme će da prođe.
Pokušaću u narednih nekoliko minuta koliko mi je preostalo da opovrgnem jednu tezu koju zastupa gospodin Čanak i koju zastupaju svi oni koji kažu da bez ovog predloga statuta biće dovedeni u pitanje prava nacionalnih manjina u AP Vojvodini.
Nemojte da se nervirate, gospodo iz vladajuće koalicije, nisam tako pametan kao vi, ali snaći ću se nekako. U pitanju je knjiga. Nemojte da se nervirate, ako se ja ne nerviram, nemojte ni vi. U pitanju je knjiga.