Nisam rekao da lažete, gospođo Đukić-Dejanović. To vam ne bih nikada rekao. Duboko vas cenim i uvažavam, ali mislim da vam gospodin Delić nije dao pravu informaciju. Javio sam se za reč pre nego što je on napustio mesto predsedavajućeg, rekao mi je da nemam pravo na repliku i onda sam ja rekao da se javljam po amandmanu. Međutim, vi ste odmah prešli na sledeći amandman.
Ali, nije bitno. Dakle, zaključiću raspravu sa gospodinom Tomislavom Nikolićem, zato što on nije prisutan u sali. Kad bude prisutan, onda ćemo se pogledati u oči pa ću da mu kažem ono što imam da kažem. Ne želim da pričam bilo kome iza leđa.
Osvrnuću se na amandman koji smo podneli na član 4. stav 2. Predloga zakona. Naime, mi smo predložili da se izmeni formulacija stava 2. u članu 4. Predloga zakona tako da glasi: Republika Srbija može preduzimati mere radi ostvarivanja veza i sa iseljenicima sa teritorije Republike Srbije i njihovim potomcima, koji nisu obuhvaćeni članom 2. ovog zakona, ako postoji zajednička svest o potrebi očuvanja - mi smo predložili da se dodaju reči: "srpskih nacionalnih interesa" - tradicionalnih odnosa i istorijskih veza.
Smatramo da zaista nije bilo nijednog razloga da se ovaj amandman odbije. Međutim, u obrazloženju Vlade zašto se ne prihvata amandman kaže se ovako: ''Amandman se ne prihvata iz razloga što je intencija predlagača zakona da obuhvati što širi krug lica koja žive van matične države, a samim tim i lica koja su državljani Republike Srbije, a nisu pripadnici srpskog naroda i žele da očuvaju tradicionalne, kulturne i jezičke veze sa Republikom Srbijom''.
Ako sam dobro razumeo, gospodine ministre, vaša vlada hoće da kaže da se samo Srbi brinu o srpskim nacionalnim interesima, a da je sve druge državljane Republike Srbije koji nisu po svom etničkom poreklu Srbi baš briga za srpske nacionalne interese. Niste u pravu, gospodine ministre. Evo, pošto dolazite iz stranke koja se hvali negovanjem ravnogorskih tradicija, dozvolite da vas podsetim na nešto što verovatno znate.
U Kanadi, u mestu Vinzor, 1956. godine je objavljeno jedno istorijsko delo, koje se zove "Knjiga o Draži". To je zbirka eseja ljudi koji su pripadali pokretu Draže Mihailovića i koji su iznosili svoje poglede na taj pokret, a dolazili su, inače, iz raznih krajeva Jugoslavije.
U drugom tomu te knjige o Draži imate jedan esej koji se zove ''Doprinos primorskih Hrvata''. Tu su vam navedena imena ljudi koji su etnički pripadali hrvatskoj naciji, a bili veliki borci pokreta Draže Mihailovića. Pominje se, recimo, ime nekog Krešimira Vranića, koji je bio kapetan bojnog broda. Sigurno ste čuli i za Niku Bartulovića, čuvenog književnika koji je bio veliki prijatelj sa Momčilom Đurićem i Ilijom Trifunovićem Birčaninom.
Pa je tu ime još jednog Hrvata Silvija Alfirevića, koji je u okviru Dinarske divizije Momčila Đurića izdavao jedan list koji se zove "Krik iz jame" i u tom listu je opisivao zločine ustaša. Čak kažu da su upravo Silvije Alfirević i njegov list bili motiv za Ivana Gorana Kovačića da napiše onu potresnu poemu "Jama".
I sad vi nama hoćete da kažete da samo onaj ko je formalno Srbin može da brine o srpskim nacionalnim interesima, a svako ko nije Srbin - ne može. Vidite li da niste u pravu? Šta imamo mi koji živimo u ovoj i ovakvoj Srbiji od ljudi koji danas vode Srbiju, koji su Srbi navodno, formalno, a uopšte ne brinu o srpskim nacionalnim interesima? Nemamo baš ništa.
Dakle, velika je neistina da ćete prihvatanjem ovog amandmana navodno da povredite državljane Srbije koji žive u dijaspori, a nisu etnički Srbi.
Nećete da ih povredite. Ali, vi ne prihvatate ovaj amandman iz drugog razloga, koji je više psihološke prirode. Hoćete da ispadnete ''mnogo fini'', pa da nekoga ne uvredite. Verujte mi, ovim amandmanom, da ste ga prihvatili, nikoga ne biste uvredili.
Vaš problem što ova vlada i manje-više sve dosmanlijske vlade od 2000. godine ne znaju ni same kakvu politiku da vode. Vi biste malo da vodite srpsku politiku, malo američku, malo francusku, malo nemačku, a ne treba da vodite sve te politike.
Treba da vodite samo jednu politiku - srpsku politiku, da na svet gledate srpskim očima i da mislite svojom srpskom glavom. Pustite Amerikance neka vode američku politiku, Francuze da vode francusku politiku, Nemci neka vode nemačku politiku, a Englezi neka vode englesku politiku, a vi vodite srpsku politiku.
Prihvatanjem ovog amandmana ne samo da ne biste uvredili državljane Srbije koji nisu Srbi, već biste im još dali na značaju. Pojačali biste slogu i jedinstvo svih državljana Srbije koji žive ma gde u svetu. Ali vi iz ovih trivijalnih dnevnopolitičkih razloga odbijate jedan amandman koji je i te kako dobar, ne zato što sam ga ja podneo, nego zato što on, u stvari, i te kako odgovara intencijama predlagača.
Hajde da se ne lažemo, gospodine ministre. Ovaj zakon ste pisali, pre svega, za Srbe koji žive van Srbije. Naravno, pisali ste ga verovatno i za državljane Srbije koji žive u dijaspori, a koji su po svom etničkom poreklu Mađari, Slovaci, Bugari itd., ali ste ga, pre svega, pisali za Srbe.
Što onda tu koncepciju ne isterate do kraja? Zašto nemate političku hrabrost da tu koncepciju sprovedete od početka do kraja, nego ste stali na pola puta? Zakon se primenjuje za Srbe izvan Srbije, ali kada neko u amandmanu pomene srpske nacionalne interese, onda je to neprihvatljivo. To je neozbiljno, gospodine Srećkoviću.
Dakle, treba da prihvatite ovaj amandman. Dobar je i ne da odudara od intencija vas kao predlagača i vaše vlade, nego naprotiv, on tu intenciju pojačava i naglašava ono što je jako bitno u današnje vreme, da i te kako postoji kohezija između etničkih Srba državljana Srbije i onih državljana Srbije koji nisu etnički Srbi. Nikakvog tu posebnog jaza nema, osim ako ga neko veštački pravi. Daću vam još jedan primer, gospodine Srećkoviću. Početkom 90-ih godina poslanik SRS u ovoj skupštini bila je gospođa Elvira Fekete, Mađarica, rimokatolkinja. Verujte mi, srčanije je branila srpske nacionalne interese nego mnogi, i onda i danas, koji su formalno Srbi, ali koji sa istinskim srpskim nacionalnim interesima zaista nemaju nikakve veze.