Gospodine Rističeviću, ja sam u prepodnevnom delu rasprave govorio o tome da je, između ostalog, Vuk Jeremić tužio Aleksandra Vučića za naknadu štete i to zbog toga što je, navodno, pretrpeo nematerijalnu štetu, a čovek traži za pretrpljenu nematerijalnu štetu 50 miliona dinara zbog toga što je Aleksandar Vučić na pitanje novinara TV Pink izjavio sledeće.

Inače, sve je tačno što Aleksandar Vučić kaže. U SAD uhapšeni su ljudi poznati kao bliski saradnici Vuka Jeremića, a među kojima su, kako navode njihovi mediji, bliski saradnici Vuka Jeremića i njegove organizacije CIRSD. Reč je ozbiljnoj međunarodnoj bandi lopova, predvođena Jeremićem. To smo znali i nije to od juče. Uplaćivane su pare iz stranih ambasada, a videćete šta će tu da se ispetlja i o čemu se radi i ko će svirati klavir. Te lopove i secikese ostavite po strani, kao i samo postavite Sašu Jankovića za premijera i međunarodnog lopova Vuka Jeremića itd, itd. Za sve to Vuk Jeremić traži nadoknadu nematerijalne štete u visini od 50 miliona dinara.

Vuk Jeremić, koji je podneo 2008. godine, kao ministar spoljnih poslova, zahtev Međunarodnom sudu pravde da da svoje mišljenje o tome da li je AP Kosovo i Metohija, drugim rečima, da li su Albanci na Kosovu i Metohiji imali pravo da proglase nezavisnost ili ne. Godine 2010. stiglo je to savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde, na koga se inače stalno poziva Hašim Tači kada se govori o Kosovu i Metohiji pred Savetom bezbednosti UN, da Deklaracija iz februara 2008. godine, koju su donele privremene institucije u Prištini, nije u suprotnosti sa međunarodnim pravom. Time je Vuk Jeremić naneo nenadoknadivu štetu Republici Srbiji i njenoj borbi za KiM. Ali, to sad njemu nije dosta.

On je u …

(Predsedavajući: Vreme, gospodine Martinoviću.)

Dobro, onda ću u kasnijim izlaganjima da kažem šta taj gospodin, koji je učinio sve da Kosovo i Metohiju odvoji od Srbije, šta on prebacuje Aleksandru Vučiću, SNS i Srpskoj listi, koja se bori za očuvanje minimuma srpskih državnih i nacionalnih interesa na KiM, pa ćete da vidite o kakvoj eliti je zapravo reč.

Zahvaljujem se, gospodine Marinkoviću.

Javio sam se zato što mislim da građani Srbije treba da znaju da Vuk Jeremić potražuje za naknadu nematerijalne štete od Aleksandra Vučića 50 miliona dinara, samo zato što je Aleksandar Vučić citirao američke medije, nije čovek ništa drugo uradio. Samo je citirao američke medije koji su preneli vest da su poslovni partneri Vuka Jeremića iz perioda dok je bio predsednik Generalne skupštine UN osuđeni pred američkim sudovima za kriminal i korupciju. I za to Vuk Jeremić potražuje od Aleksandra Vučića 50 miliona dinara.

Pri tome, Vuk Jeremić, koji je uspeo da na štetu svoje države izdejstvuje mišljenje Međunarodnog suda pravde da ništa nije sporno oko onoga što su uradili Albanci 2008. godine, preko svog tviter naloga najbrutalnije izvređa Aleksandra Vučića, iznese gomilu neistina, gomilu laži, i to ne samo da kažem ja, vreme je pokazalo da je to bila laž i da je to bila neistina.

Naime, 5. decembra 2019. godine, taj isti Vuk Jeremić, koji traži 50 miliona dinara, nije mu dovoljno sve ono što je opljačkao građane Srbije, sve ono što je dobio od Katarske ambasade iz Berlina, sve ono što je dobio od Patrika Hoa, od svih onih svojih kompanjona iz Hong Konga, SAD, itd, kaže - Albanski mediji potvrdili da je Tači bio u ličnoj poseti Rimu, 4. novembra, bio si i ti, Aleksandre Vučiću, i sastali ste se. Da li ste razgovarali o taksama na robu iz Srbije, čije je uvođenje počelo dva dana kasnije? I kaže on - štetočine.

On kaže nekome da je štetočina! On, koji je najveća politička štetočina u novijoj istoriji Srbije.

A 10. decembra 2018. godine, pazite kako čovek samog sebe hrabri, kaže, misleći na Vučića: "Pošto mu je rejting u padu, uprkos brutalnoj kontroli medija i zloupotrebi državnih resursa", a kako izgleda ta brutalna kontrola medija to smo videli iz izveštavanja N1, NIN-a, "Vremena", "Nedeljnika", "Novog magazina", Nove S, kaže: "Pošto mu je rejting u padu, uprkos brutalnoj kontroli medija i zloupotrebi državnih resursa, Vučić hoće prevremene izbore, računajući da još uvek može da pokrade dovoljno glasova".

Za sada ću ovde da stanem. Da li je bilo prevremenih izbora, dame i gospodo narodni poslanici? Da li je bilo prevremenih izbora, poštovani građani Srbije? Ne. Biće redovnih izbora.

Ovo je dokaz koliki lažov i koliko prevarant je Vuk Jeremić koji potražuje, opet ponavljam, na ime nematerijalne štete 50 miliona dinara samo zato što je Aleksandar Vučić citirao američke medije o tome da su Vuk Jeremić i njegovi kompanjoni umešani u razne korupcionaške afere.

Za ovo što ste rekli, za „N1“ televiziju i njihove povrede zakona, to ste gospodine Rističeviću sve u pravu. Ja sam samo dužan zbog građana Srbije da još jednom napomenem kolika je gramzivost u pitanju, kada govorimo o ljudima poput Dragana Đilasa i Vuka Jeremića.

Dakle, Vuk Jeremić je podneo tužbu protiv Vučića za naknadu nematerijalne štete, u visino od 50 miliona dinara. Sad, pazite, on je podneo tužbu koja glasi na 50 miliona dinara u državi koja je pretrpela NATO agresiju 1999. godine, u državi koja je pretrpela pljačkašku privatizaciju za vreme dok su Vuk Jeremić, Dragan Đilas, Boris Tadić i ostali bili na vlasti. Podneo je tužbu na 50 miliona dinara u državi koja se još uvek oporavlja teškom mukom od posledica vlasti Vuka Jeremića, Dragana Đilasa, Borisa Tadića i ostalih, do 2012. godine.

Šta znači tužba i šta znači kada bilo kog građanina Srbije, pa i Aleksandra Vučića, tužite za nematerijalnu štetu u iznosu od 50 miliona dinara? Dovoljno je uzeti papir i olovku. Za 50 miliona dinara prosečan Srbin treba da radi, evo, ja sam to pokušao da izračunam, znači za 50 miliona dinara da biste platili Vuku Jeremiću to što je Aleksandar Vučić samo citirao američke medije da su njegovi kompanjoni uhapšeni i procesuirani u SAD. E, sad, gospodine Rističeviću, uzmete papir i olovku, vi ste domaćin čovek, umete da računate, za 50 milina dinara prosečan Srbin treba da radi više od 80 godina i da nema nikakve izdatke, znači, da nema roditelje, ženu, decu, kuću, stan, da ne plaća porez, da ne jede, da ne pije, da se ne oblači, da ne kupa itd. Znači, prosečan Srbin treba da 80 godina neprekidno radi, da nema nikakve izdatke, da bi udovoljio ovakvom tužbenom zahtevu tužioca koji se zove Vuk Jeremić.

Sad opet, kad uzmete papir i olovku, za 50 miliona dinara možete da napravite najmanje 10 dečjih vrtića, možete da napravite, odnosno da renovirate više od polovine zgrade Dečje klinike u Tiršovoj ulici i da opremite tu zgradu za lečenje dece. Sve ovo Aleksandar Vučić radi. Dakle, povećao je građanima Srbije, zahvaljujući svojoj politici, i plate i penzije. Renovirali smo škole i bolnice, pravimo nove. Pravimo nove auto-puteve. Ušli smo u projekat Tiršova 2.

Sve to nije bitno, sve to nije važno za Vuka Jeremića, on čovek traži svojih 50 miliona dinara, zato što je Aleksandar Vučić imao hrabrosti da samo citira američke medije da je Vuk Jeremić dok je bio predsednik Generalne skupštine UN i dok je tamo predstavljao državu Srbiju, a iz budžeta gospodine Rističeviću, ako se ne varam, na mesečnom nivou dobijao 8.000 evra za svoj rad u Njujorku, on sad potražuje 50 miliona dinara. Pa pazite o kakvim gramzivim, o kakvim nezajažljivim ljudima se radi. Nije dovoljno sve ono što su opljačkali dok su bili na vlasti, nego sada traže astronomsku sumu od 50 miliona dinara.

Sličnu sumu traži, inače, i Saša Radulović, sličnu sumu traži Dragan Đilas od države Srbije, zato što je Aleksandar Vučić, kao predsednik Republike koji je zastupa, postavio pitanje koje postavlja svaki normalni građanin Republike Srbije, kako neko može za nekoliko godina da se obogati za 500 milina evra. Dakle, Vuk Jeremić traži da mu se za nematerijalnu štetu, mada ja ne znam u čemu se ona sastoji, isplati 50 miliona dinara. Eto, sa takvim ljudima mi imamo posla.

Ono što sam zaboravio da kažem, a ostao sam dužan u malopređašnjoj diskusiji sa Aleksandrom Šešeljem, 30. decembra 2018. godine, taj isti Vuk Jeremić, kaže, zamislite – Vučić je nasilnik, on je kukavica, on ne može da izdrži ni čvrst pogled, a kamoli neki ozbiljni pritisak. Dana 3. decembra 2019. godine kaže – diktator sa ogromnom zebnjom čeka subotu. To su one subote kad su oni protestovali, kad su okupljali po trgovima i ulicama širom Srbije po 50, 100, 200, ljudi itd.

Evo, ja sad mogu da vam pokažem, danas su organizovali jedan performans ispred beogradskog rektorata. Kaže „Jedan od pet miliona“ – Studenti ne ćute, Da ne bude više lažnih diploma. Sad pogledajte tu silu koje se Aleksandar Vučić plaši, ne sme da ih pogleda u oči, ne može da izdrži njihov ozbiljan pritisak. Bukvalno troje mladih ljudi, koji su očigledno zloupotrebljeni, blokira ulaz u rektorat Beogradskog univerziteta. To se dešava danas, zato što je juče oborena laž Dragana Đilasa i Vuka Jeremića da Nebojša Stefanović ne sme da pokaže svoju diplomu. Čovek pokazuje i diplomu, pokazao je i studentski dosije, sa sve fotografijom iz 1995. godine. Ne, to sad ništa ne važi, sve to nije dovoljno. Evo, danas kaže, ta velika sila „Jedan od pet miliona“ blokira Beogradski univerzitet, sa jednim studentom i dve studentkinje. Evo, to je ta sila koje se plaši Aleksandar Vučić i ne može da izdrži njihov ozbiljan pritisak.

Zahvaljujem se, gospodine Arsiću.

Gospodin Mirčić nije u pravu, mi raspravljamo ne o Zakonu o spoljnoj trgovini, nego o Zakonu o trgovini i raspravljamo o Predlogu zakona o elektronskoj trgovini. Dakle, nema na ovoj sednici nikakve spoljne trgovine.

Što se tiče pitanja koje je gospodin Mirčić ovde postavio kao problematična, ko ima pravo da zaustavlja vozila, to je regulisano Zakonom o komunalnoj miliciji, koji smo nedavno usvojili. Dakle, to pravo ima komunalna milicija, nema pravo tržišna inspekcija. Šta radi tržišna inspekcija, to je regulisano posebnim zakonima.

Tako da, taj pokušaj da se stvori utisak da postoji disharmonija između pravnih propisa u Republici Srbiji, jednostavno nije tačna.

Ono što sam, takođe, hteo da kažem, odnosi se na ono što je pre izvesnog vremena govorio uvaženi kolega Šešelj, a tiče se toga da su strani investitori u prednosti u odnosu na domaće. Ta tema je tesno povezana sa pitanjem trgovine, zato što Republika Srbija ima sve bolje bilanse kada je u pitanju odnos uvoza i izvoza i naš izvoz raste.

Ono što je važno da se kaže, zahvaljujući politici koja se vodi od 2014. godine, zahvaljujući politici koju je utemeljio Aleksandar Vučić, a to je privlačenje i domaćih i stranih investicija, mi imamo jednu ubrzanu reindustrijalizaciju Srbije i sve ono što se proizvede u Srbiji izvozi se, najvećim delom se izvozi u inostranstvo. Statistike pokazuju da mi najveći deo naše proizvodnje u oblasti industrije izvozimo upravo na tržište zemalja EU, blizu nekih 70%, oko 27% otpada na zemlje koje su potpisnice CEFTA sporazuma.

Ono što, takođe, želim da kažem i time ću da završim za ovo izlaganje, Zakon o državnoj pomoći ne pravi nikakvu razliku i ne pravi nikakvu diskriminaciju između onoga što se obično naziva domaći investitor i onoga što se naziva strani investitor. Dakle, Zakon o državnoj pomoći prepoznaje investitora.

Kolega Orlić je pravilno primetio pre nekoliko minuta da je u 2018. godini država više državne pomoći izdvajala za fizička i pravna lica koji su bili investitori, a inače su državljani Republike Srbije, u odnosu na one investicije koje su dolazile iz inostranstva, pri čemu, i kad investicija dođe iz inostranstva, tj. kada kapital dođe iz inostranstva, on je dužan ovde da formira privredno društvo koje posluje po srpskim propisima i u potpunosti potpada pod srpski pravni režim i kad su u pitanju radni odnosi i kad je u pitanju plaćanje poreza, doprinosa itd. U tom smislu naše zakonodavstvo ne pravi bilo kakvu diskriminaciju između domaćih i stranih investitora. Dakle, investitor je investitor i roba koja se ovde proizvodi, izvozi se na tržište bilo EU ili na drugo tržište kao srpska roba, odnosno kao srpski proizvod.

Prvo, gospodine Mirčiću, želim da vam kažem da Republika Srbija od 2015. godine već ima Zakon o inspekcijskom nadzoru. Dakle, čitava problematika inspekcijskog nadzora je već regulisana Zakonom o inspekcijskom nadzoru.

Ono što vi predlažete je teorijski moguće, ali u praksi bi tek to izazvalo probleme. Zamislite da imate jedan veliki zakon, zakonik, jedan kodeks u kome će da budu smešteni propisi, odnosno sadržani propisi koji se odnose na inspekcijski nadzor na trgovinu, na spoljnu trgovinu, na ulogu privredne komore, na carinu itd. Dovoljno je samo da uzmete, na primer, carinski zakon, pa ćete da vidite koliko je to obiman zakon. Sad, zamislite da i carine uvežete sa trgovinom i sa spoljnom trgovinom i sa inspekcijskim nadzorom, jako teško bi se bilo ko tu snašao, bez obzira da li je građanin Republike Srbije ili je neko ko želi da investira u Republiku Srbiju.

Što se tiče onoga što ste rekli na početku vašeg izlaganja, ovog drugog, mislim da je tu stvar vrlo jasna. Pregled vozila ne znači zaustavljanje vozila. Dakle, pregled vozila podrazumeva da je vozilo već zaustavljeno. Ne možete da pregledate vozilo koje je u pokretu. Neko drugi je to vozilo zaustavio. To vozilo je zaustavila ili komunalna milicija ili ga je zaustavila redovna saobraćajna policija. U svakom slučaju ga nije zaustavila tržišna inspekcija, zato što tržišna inspekcija to pravo nema. Ona ima pravo pregleda, kao što ima pravo pregleda objekata, odgovarajućih prostora, poslovnih knjiga itd. Definitivno tržišna inspekcija u Srbiji nema pravo da zaustavlja vozila, to rade neki drugi organi i to je našim propisima vrlo precizno izdefinisano.

Kolega Šešelj, Srbija je do 2012. godine imala problem ne sa stranim investicijama, u smislu da ih je bilo, nego u tome što ih gotovo uopšte nije bilo. Srbija je do 2012. godine imala problem sa loše sprovedenim modelom privatizacije, koji se pokazao poguban po srpsku privredu i to, pre svega, po naše domaće privredne subjekte.

Ono što je bivši režim prikazivao kao stranu investiciju, eklatantan primer vam je prodaja „Maksija“ „Delezu“ iz 2011. godine. U njihovim bilansima to je prikazano kao strana investicija, pri čemu je jedna privatna kompanija prodata drugoj privatnoj kompaniji, jedna srpska privatna kompanija prodata belgijskoj.

To ni na koji način nije popravilo naš BDP. To je bilo 2011. godine u vreme kada je Srbija beležila negativnu stopu rasta BDP od minus 3,1%. Dakle, mi do 2012. godine stranih investicija, ne samo stranih, nego i domaćih gotovo da nismo imali. Porast investicija beležimo od 2014. godine, pa na ovamo. Prvo smo morali da sprovedemo mere fiskalne konsolidacije, da krenemo u taj posao, a da ga istovremeno obavljamo sa poslom koji se zove reindustrijalizacija Srbije, tako što smo stvorili uslove da ljudi mogu da investiraju u Srbiju, i domaći proizvođači, i domaći privrednici, i strani.

Ono što pokušavam i moje kolege iz SNS da vam objasnimo, vi uporno insistirate na toj tezi da Vlada Republike Srbije od 2014. godine favorizuje investitore koji dolaze iz inostranstva. Mi to ne činimo. Molim vas, znači, uzmite, pogledajte Zakon o državnoj pomoći i pogledajte sve uredbe Vlade koje su donete za sprovođenje tog zakona. Nikakve diskriminacije nema između domaćeg i stranog kapitala. Nikakve diskriminacije nema između privrednih društava čiji su osnivači kompanije iz inostranstva i privrednih društava čiji su osnivači domaća, dakle, srpska fizička, odnosno pravna lica. Svi mogu da dobiju državnu pomoć pod istim uslovima.

(Predsedavajući: Privedite kraju, kolega Martinoviću.)

Završavam.

Dakle, državnu pomoć pod istim uslovima.

Ono što takođe želim da kažem, nije tačno da svaki investitor dobija tih famoznih 10.000 evra po radnom mestu. To je maksimalni iznos koji može da se dobije. Inače, imate investitore koji su dobili po dve, po tri, po četiri hiljade evra itd. u zavisnosti od veličine investicija, u zavisnosti od broja radnika koje će da zaposle itd. Nema tu uniformnosti u smislu da svaki investitor dobija po 10.000 evra. Tu su limitirani iznosi i tačno je propisano koliki iznos državne pomoći u novcu može da dobije investitor ako ispuni odgovarajuće parametre koji su predviđeni Zakonom o državnoj pomoći, i to je sve vrlo precizno definisano.

Ono što je važno da se naglasi, država Srbija ne pravi nikakvu diskriminaciju između investicija koje dolaze iz inostranstva i domaćih investicije, odnosno investicija koje su izvorno iz Srbije. Svaki proizvod koji se proizvede u Srbiji ide, ili na tržište EU, ili na rusko tržište, ili na tursko, kinesko, bilo koje drugo tržište, kao roba proizvedena u Srbiji.

Kolega Šešelj i ja se slažemo oko toga da je privatizacija u Srbiji bila loša. Prvo, zakon o privatizaciji je bio loše koncipiran, odnosno, tadašnja vlast koja ga je donela 2001. godina izabrala je jedan loš model privatizacije, a da bi stvar bila gora i tako loš Zakon o privatizaciji je u praksi zloupotrebljavan.

Privatizacija je imala smisla, odnosno smisao privatizacije je trebao da bude da oživi ona preduzeća koja nisu dobro poslovala, koja su poslovala sa gubitkom, koja nisu imala bilo kakvu izvoznu perspektivu. Međutim, kod nas se u najvećem broju slučajeva desilo nešto potpuno obrnuto. Umesto da oživi domaću proizvodnju i da oživimo te privredne subjekte koji su bili predmet privatizacije, ti privredni subjekti su dovedeni u još goru situaciju nego što su bili do pokretanja postupka privatizacije ili su potpuno ugašeni i potpuno im je promenjena delatnost.

Mi smo o tome pričali i mi se oko toga slažemo, nema tu nikakve dileme. Privredni subjekti koji su postojali širom Srbije, neki od njih su pretvoreni u auto-salone, u neke magacine, ili su jednostavno bili potpuno zapušteni. Mogu da vam navedem konkretan primer, kada je u pitanju Fabrika akumulatora „Krušik“ u Valjevu.

To je bila kompanija koja je izvozila akumulatore za tenkove u onoj bivšoj Jugoslaviji, u Irak i u mnoge druge države. Bila je jedna od najuspešnijih kompanija u toj oblasti u Evropi. Tu kompaniju je privatizovao čovek koji nam sada svakog dana, uglavnom preko „tvitera“ on to radi, Zoran Čičak. To vam je onaj Zoran Čičak koji je bio svojevremeno, ako se ne varam član Saveza komunista, pokreta za Jugoslaviju iz 1990. godine, a sada je glavni NATO lobista.

On je privatizovao zajedno sa nekim svojim slovačkim parnterima Fabriku akumulatora „Krušik“ Valjevo i napravio pustoš. To vam je samo jedan od primera kako je sprovođena privatizacija u Srbiji.

Ono oko čega se ne slažemo, to je što kritikujete model državne pomoći koji postoji u Republici Srbiji, odnosno ono što narod razume kao davanje subvencija. Po zakonu se to zove državna pomoć, jer državna pomoć ne podrazumeva samo davanje novca, podrazumeva i neke druge vidove pomoći, npr. oslobađanja za određeni vremenski period plaćanja poreza na dobit i dobijanja pod povoljnijim uslovima građevinskog zemljišta itd. ali to se odnosi i na domaća fizička i pravna lica i na strana fizička i na strana lica.

Što se tiče izvoza u Rusiju, „Fijata“, to je jedna tema koja ne može tako da se svede na to – Putin smatra da je „Fijat“ italijanski proizvod pa zato neće da ga primi na svoje tržište, rusko tržište. Nisam veliki ekspert za tu oblast, ali rusko tržište ima potrebu za nekim drugim tipovima automobila. Za njih je „Fijat“ slab automobil, po svojim performansama, jer je ruska geografija drugačija i od srpske geografije i od italijanske geografije. Oni više naginju ka nemačkim vozilima. Bili ste u Moskvi, bili ste u Rusiji, videli ste. Na kraju krajeva, kupovna moć je pod Putinom skočila, Rusi danas sebi mogu da priušte skupa vozila. Mogu da si priušte nove mercedese. Viđao sam ih po Moskvi, potpuno nove mercedese, nove audije, nove BMV itd.

Za vreme Jeljcina vi takve automobile u Moskvi niste mogli da vidite. Sada možete da ih vidite zato što je oživela ruska privreda i za njih je prosto „Fijat“ slab automobil. Automobil koji ima 1200 kubika i on je za Rusa koji živi ko zna gde, negde na dalekom istoku i koji treba da ga vozi po snegu i ledu, slab automobil. Za nas je on dobar automobil, ali naša geografija je potpuno drugačija od geografije Rusije i to je takođe jedan faktor koji morate da imate u vidu.

(Predsedavajući: Vreme.)

I time završavam gospodine Arsiću i hvala na razumevanju, pun naziv te kompanije u Kragujevcu je „Fijat automobili Srbija“. Iz tog naziva jasno proizilazi da je u pitanju domaća kompanija, registrovana u Srbiji koja posluje po srpskim propisima.

Sada kada slušam kolegu Šešelja, ispada da Srbija nema nijednog prijatelja. Sada ni Putin nije prijatelj zato što neće automobile iz Kragujevca, nije nam prijatelj Evropska unija, zato što nas ucenjuje. Jel imamo mi uopšte nekih prijatelja i partnera u svetu? Mi u SNS smatramo da imamo. Vi ste lepo rekli, Rusi i Kinezi su nam postali strateški partneri u Boru, u Smederevu, u tome što investiraju u obnovu železničke infrastrukture, azerbejdžanske kompanije, turske kompanije, grade naše auto-puteve, a sa druge strane imamo sve bolji i bolji spoljnotrgovinski bilans, kada su u pitanju zemlje Evropske unije. Dakle, mi treba da sarađujemo i sa zapadom i sa istokom.

Ne vidim šta je problem ako neka investicija dođe iz Nemačke, iz Francuske, iz Italije ili bilo koje druge zapadne zemlje i to u Srbiji dovede do stvaranja 500, 1.000, 2.000 ili 5.000 radnih mesta. Mi smo zahvaljujući upravo politici Vlade od 2014. godine uspeli da smanjimo stopu nezaposlenosti sa 26 na 11% i da zaposlimo za nekoliko godina preko 200.000 ljudi, što je ogroman rezultat. Da nije bilo te politike, veliko je pitanje šta bi uopšte bilo sa državom Srbijom.

Morate da vodite računa ja mislim o još jednoj stvari. Ma koliko da mi svi volimo Rusiju, i vi i mi, Rusija je geografski od nas daleko. Rusima je mnogo lakše i mnogo bliže da investiraju u zemlje koje su neposredno u njihovim susedstvu nego u Srbiju. A mi smo okruženi zemljama Evropske unije, hteli mi to da prihvatimo ili ne. Mađarska, naš sused, je u Evropskoj uniji, Rumunija je u Evropskoj uniji, Bugarska je u Evropskoj uniji, Grčka je u Evropskoj uniji, Italija je u Evropskoj uniji, Austrija je u Evropskoj uniji, Nemačka je u Evropskoj uniji. To su sve zemlje koje su nam takoreći nadomak u odnosu na Rusiju. Rusija je relativno daleko, u odnosu na sve ove zemlje o kojima sam govorio.

Vi govorite da treba da izvozimo samo u Rusiju, odnosno u zemlje Evroazijske unije. Stavite na papir jednu stavku koja se zove troškovi transporta, pa ćete da vidite koliko se naša roba teško probija na to daleko azijsko ili srednjeazijsko tržište. Lakše i jeftinije izvesti robu u Mađarsku nego u Tadžikistan, Kirgistan ili u neke udaljene krajeve Rusije. Dakle, prost račun vam govori da ne možete da izbegnete ekonomsku saradnju sa Evropskom unijom. Ja ne govorimo o njihovoj politici, ja ne govorim o tome da se politika pojedinih država članica Evropske unije uvek dopada Srbiji, daleko od toga, ima mnogo bolnih tema oko kojih se ne slažemo, pre svega pitanje Kosova i Metohije.

(Predsedavajući: Zahvaljujem, kolega Martinoviću.)

Ali sa druge strane, završavam time, to što se mi politički ne slažemo oko određenih pitanja sa pojedinim državama članicama Evropske unije, ne znači da treba sa njima da prekinemo svaki vid ekonomske saradnje. Na kraju krajeva, uzmite, racionalno posmatrajte stvari. Da li je država Srbija imala bilo kakvu ekonomsku štetu od investicije koja je došla iz bilo koje države članice Evropske unije? Ni država Srbija ni građani Srbije, ne da nisu imali štetu, imamo samo korist, i to vam pokazuje i trogodišnji suficit u budžetu i stalni rast bruto društvenog proizvoda i povećanje zaposlenosti, odnosno drastično smanjenje stope nezaposlenosti, i ono što je takođe bitno, jačanje kupovne moći stanovništva u Srbiji.

Dame i gospodo narodni poslanici.

Koleginica Radeta je otvorila nekoliko važnih tema i ja mislim da je red da o tim temama danas razgovaramo.

Prvo, gospođa Radeta i ne samo ona, nego i to rade i neki drugi poslanici SRS, ističu kako niko od predstavnika režima koji je vladao Srbijom do 2000. godine, nije procesuiran. To naprosto nije tačno.

Znate, vrlo dobro da su izrečene pravosnažne presude i to osuđujuće i za Miroslava Miškovića, i za Marka Miškovića, i za Mila Đuraškovića. Takođe, da se vode krivični postupci protiv najmanje šest ministara iz raznih Vlada, koje su se formirale u Srbiji do 2000. godine. Tu mislim na Predraga Bubala, tu mislim na Sašu Dragina, tu mislim na Slobodana Milosavljevića i na neke druge. Takođe, vode se dva krivična postupka koliko je meni poznato, protiv najmanje dva pomoćnika ministra koji su bili na tim položajima, odnosno na tim funkcijama do 2012. godine.

Dakle, nije tačno da pravosudni organi Republike Srbije ne rade ništa kada je u pitanju procesuiranje onih koji su odgovorni za propast srpske privrede i srpske poljoprivrede u periodu od 2000. do 2012. godine.

Sve što bi rekao više na ovu temu neko bi mogao da protumači kao jedan vid pritiska na pravosuđe i zbog toga ću ja ovde da se zaustavim. Prosto, hoću da kažem da se pravosudni sistem Republike Srbije, takođe uključio. Mi možemo da budemo u većoj ili manjoj meri zadovoljni načinom na koji se uključio, ali da se pravosudni sistem Republike Srbije uključio u procesuiranje onih koji su odgovorni za pljačku, za loše sprovedenu privatizaciju, za proneveru državnog novca i za razne druge zloupotrebe, mislim da je to jedna činjenica oko koje ćemo se svi složiti.

Ono što je mnogo važnije, za građane Srbije, od toga da li se protiv nekoga pojedinca vodi ili ne vodi krivični ili neki drugi postupak, jeste nešto drugo. Srpska napredna stranka, vodi potpuno drugačiju politiku u odnosu na one koje su vladali Srbijom do 2012. godine.

Vi ste spominjali Labusa, Dinkića, Božidara Đelića, rekli ste ko je sada gde, na kojoj poziciji, neko je u nekoj banci, neko je viđen kada je bila poseta predsednika Francuske, Makrona itd. Ali, ono što ne trebate da gubite iz vida, a ja mislim da to građani Srbije vrlo dobro znaju, mi vodimo potpuno drugačiju politiku i od politike Dinkića i od politike Labusa i od politike Božidara Đelića. Njihova politika je bila uništavanje srpske privrede, uništavanje srpskih finansija, a naša politika je jačanje domaće privrede i konsolidacija javnih finansija.

Uspeli smo i na jednom i na drugom planu. Privredu smo u dobroj meri oživeli, o tome govore vrlo jasni makroekonomski pokazatelji, rast BDP je jedan od najvećih u Evropi. Predstavnici bivšeg režima, 2009. godine su tvrdili da će svetska ekonomska kriza imati pozitivan efekat na srpsku privredu i da je to šansa za srpsku privredu, a tada smo imali negativnu stopu rasta BDP-a od 3,1%. Mi danas imamo rast BDP od 4,5% sa tendencijom daljeg rasta. Treću godinu za redom imamo suficit u budžetu. Uspeli smo. Za relativno kratko vreme, od svega tri ili četiri godine da u potpunosti konsolidujemo naš sistem javih finansija, mi danas možemo sabi bez uzimanja kredita da finansiramo mnoge važne projekte za građane Srbije, koje do 2012. godine, nismo mogli da realizujemo.

U tom smislu, za građane je važno da smo napravili jedan potpuni politički otklon od one politike koja je vođena u Srbiji do 2012. godine. Ko se gde nalazi od ovih pojedinaca, ja mislim da je to za građane Srbije manje važno.

Rekli ste da mi, poslanici SNS, volimo da razgovaramo sa praznim klupama. To je jedna tema koja, takođe, zaslužuje jedan poseban osvrt. Da li će jedan deo opozicije da bojkotuje rad Skupštine ili ne, to je njihova stvar. Što se mene lično tiče, ja ih nikad ne bi molio ni pozivao, ni da dođu, ni da ne dođu u Narodnu skupštinu. Mislim da je osnovni red, ako žele da razgovaraju o važnim društvenim i političkim temama da dođu u Narodnu skupštinu, zato što ulica nije mesto za razgovor, zato što se razgovara na jedan civilizovan i argumentovan način, razgovor ne podrazumeva upotrebu motornih testera, razgovor ne podrazumeva upotrebu kamiona kojima blokirate predsedništvo, bagera, vatrenog oružja, dugih cevi kojima nam je pretio Jovo Bakić i tako dalje. Dakle, razgovor podrazumeva jednu civilizovanu razmenu argumenata ovde u Narodnoj skupštini.

Vama hvala što razumete te osnovne poslovate parlamentarne demokratije i mi sa vama, kao što vidite možemo vrlo kulturno i civilizovano da razgovaramo i o temama oko kojih se ne slažemo, a što se tiče onih koji bojkotuju sednice Narodne skupštine, to je njihova stvar.

I, mi se ne obraćamo praznim klupama. Svi poslanici SNS i svi poslanici vladajuće koalicije koji govore se obraćaju građanima Srbije zato što je to naš posao. Naš posao je da radimo u Narodnoj skupštini i naš posao je da objašnjavamo građanima Srbije koji su uzroci ekonomske i finansijske krize koja je zadesila Srbiju i koja je 2012. - 2013. godine, pretila da odemo u bankrot, ko je za to odgovoran i mi smo dužni da objašnjavamo građanima Srbije koje mere smo preduzeli da bismo tu ekonomsku i finansijsku krizu suzbili i naravno, da ukažemo na sve one pozitivne rezultate koji su se desili kao posledica vođenja jedne takve politike.

Oni koji su bojkotovali i koji danas bojkotuju sednicu Narodne skupštine tvrdili su mesecima da su amandmani, ti famozni amandmani oko kojih se vodila debata u javnosti poslanika SNS, navodno besmisleni.

Ja tvrdim i danas da ti amandmani nisu bili besmisleni, zato što su amandmani koje smo podnosili imali tu funkciju da ukažu na sve pozitivne rezultate koje su u vođenju državne politike na političkom, ekonomskom, finansijskom i na socijalnom planu, ostvarili predsednik Republike Aleksandar Vučić, Vlada Srbije i naravno, mi, poslanici SNS i drugih stranaka koje su sa nama u koaliciji, a koji su podržavali tu politiku. U tom smislu, ne mislim da su ti amandmani bili besmisleni, to i danas tvrdim, možda neko ima drugačije mišljenje.

Naš zadatak je da se obraćamo građanima Srbije. Da li će oni da dolaze na sednice Narodne skupštine ili ne, to je njihovo pravo. Na kraju krajeva, to je njihova politika u koju ja ne želim da se mešam, ali ono što bi građani Srbije, takođe, trebali da znaju, svi oni koji danas nisu ovde, ne danas nego u proteklih nekoliko meseci, svakoga meseca, gospođo Radeta, isto kao i vi koji sedite u Narodnoj skupštini, primaju platu, primaju poslanički dodatak, tzv. paušal, putuju u inostranstvo o trošku Narodne skupštine, tako da je taj njihov bojkot delimičan.

Dakle, delimičan je bojkot. Ne bojkotuju platu, ne bojkotuju primanja, ne bojkotuju putovanja u inostranstvo. U jednom delu čak ne bojkotuju ni rad skupštinskih odbora, ako ćemo pošteno. Oni bojkotuju, navodno, plenumske sednice, ali to je njihova stvar.

Mi, poslanici SNS, kao što ste mogli da primetite, nama to ne predstavlja problem, da sedimo u Narodnoj skupštini i da svakoga dana radimo zato što imamo obavezu prema građanima, ne prema njima koji bojkotuju, nego prema građanima Republike Srbije. Mi ne razgovaramo sa praznim klupama, mi preko ovih sednica se obraćamo i na neki način indirektno razgovaramo sa građanima naše države koji imaju pravo da znaju koja politika je dovela do gotovo ekonomskog i finansijskog sloma Republike Srbije 2012. i 2013. godine, koje mere smo preduzeli, zašto smo ih preduzeli, ko je najzaslužniji što je danas Republika Srbija jedna od ekonomski najuspešnijih država u Evropi.

Mi nemamo problem da kažem da je to Aleksandar Vučić, zato što imamo najveću političku hrabrost da povuče vrlo teške političke poteze koji su 2014. i 2015. godine bili krajnje nepopularni, ali je narod dobro razumeo da su ti potezi, iako nepopularni, bili neophodni da bi se ozdravila naša ekonomija i da bi se ozdravile naše javne finansije.

U tom smislu sve ovo što mi radimo, i danas i proteklih nedelja i meseci, nije razgovor sa praznim klupama, to je razgovor sa građanima Republike Srbije.

Govorili ste o jednoj temi koja je za vas veoma bitna, a to je da SNS i Aleksandar Vučić primaju naloge iz inostranstva. Tačno je da se vrlo često Republika Srbija, i to nije prvi put u našoj istoriji, nalazi u situaciji da joj se ponekad isporučuju određeni zahtevi kakvu politiku treba da vodi povodom određenih pitanja.

Tražili su od Republike Srbije da se uskladimo sa bezbednosnom i spoljnom politikom EU na taj način što ćemo da uvedemo sankcije Ruskoj Federaciji. Nismo na to pristali.

Znate i sami da smo se suočavali sa pritiscima da isporučimo u Haški tribunal Vojislava Šešelja. Nismo na to pristali. Znate i sami da smo bili izloženi pritiscima da isporučimo i nekoliko njegovih najbližih saradnika, među kojima ste i vi. Nismo na to pristali.

Dakle, ne prihvatam tu tezu da se ponašamo po nalozima iz inostranstva. Ja ne dovodim u pitanje da nalozi stižu, EU je mnogo moćnija nego što je Republika Srbija, ali je Republika Srbija suverena i nezavisna država koja ne postupa ni po čijim nalozima, pa ni po nalozima koji dolaze iz EU.

Ono što je takođe važno da građani Srbije znaju i mi smo o tome više puta govorili, mi se u tome i razlikujemo od stranaka nekadašnjeg DOS-a. Nikada niste mogli da čujete ni od Aleksandra Vučića, niti od bilo kog ministra u Vladi Srbije, niti od bilo kog poslanika SNS ili bilo kog poslanika iz vladajuće koalicije da smo govorili o nekim datumima kada će Srbija da uđe u EU.

Ta famozna 2025. godina, kao godina mogućeg ulaska u EU, nije godina koju je potencirala Republika Srbija. Tu godinu su pominjali zvaničnici EU kao godinu mogućeg ulaska Srbije u EU.

Aleksandar Vučić, za razliku i od Božidara Đelića, i od Borisa Tadića i od Vojislava Koštunice, itd. nikada nije licitirao sa datumima kada će Srbija da uđe u EU.

Na kraju krajeva, da li ćemo uopšte i da uđemo u EU to ne zavisi samo od Republike Srbije, to zavisi i od stanja u EU, ali ono što je mnogo važnije od godine kada ćemo da uđemo u EU jeste da mi u naš pravni, politički, ekonomski sistem, da mi u naš sistem poljoprivredne proizvodnje implementiramo sve one dobre standarde koji važe u EU.

Dakle, sada nije u pitanju formalno članstvo u EU, u pitanju su standardi. Mi smatramo da naše pravosuđe treba da izgleda kao pravosuđe u EU. Mi smatramo da srpski poljoprivrednik treba da posluje na isti način na koji to rade njegove kolege u Francuskoj, Holandiji, Austriji, Saveznoj Republici Nemačkoj itd.

Mi smatramo da moramo da imamo one standarde u zaštiti životne sredine kakvi važe u EU. Dakle, naša politika je politika usklađivanja naših standarda iz različitih oblasti društvenog života sa standardima u EU. to će verovatno dovesti do ulaska Srbije u EU, a koje godine, ne znam i to, na kraju krajeva, nije važno, ali je važno da smo na evropskom putu zato što, bez obzira na sve zamerke koje možemo da uputimo EU, EU je još uvek u celom svetu jedno društvo u kome dobar deo ljudi bi voleo da živi. Dakle, i oni koji su van EU voleli bi da žive kao građani koji žive u EU. Zbog toga je važno da smo na evropskom putu.

Važno je da smo na evropskom putu iz onih razloga o kojima je juče govorio moj kolega Marijan Rističević, a to su procenti našeg izvoza, skoro 70%. Nešto više od 66%, da budem potpuno precizan, našeg izvoza ide ka zemljama EU. Negde oko 27% otpada na zemlje koje su uključene u tzv. CEFTA sporazum. Ostatak predstavljaju Ruska Federacija, Kina i druge države u svetu.

Dakle, hteli, ne hteli, mi moramo da budemo na evropskom putu zato što smo upućeni, pre svega, iz ekonomskih, iz trgovinskih razloga na saradnju sa državama u EU, kao što je činjenica da najveći broj investicija u poslednjih nekoliko godina dolazi upravo iz država koje su članice EU, pri čemu te kompanije koje se otvaraju u Republici Srbiji nisu strane kompanije i ja to želim da naglasim po ko zna koji put. To su privredna društva koja se osnivaju u Republici Srbiji po zakonima Republike Srbije. Registrovana su u APR isto kao privredni subjekti čiji su osnivači domaća fizička i pravna lica i plaćaju poreze i doprinose na isti način na koji to rade i kompanije čiji su osnivači domaća fizička i pravna lica. U tom smislu nema nikakvih razlika, i o tome je ministar takođe juče govorio, u našem zakonodavstvu između investicija koje su čisto domaće i investicija koje dolaze iz inostranstva.

Kapital može da bude domaći i strani, ali kada strani kapital dođe u Republiku Srbiju, on je podvrgnut pravnom režimu Republike Srbije. Dakle, nemački investitor u Srbiji ne posluje po nemačkom pravu, nego po srpskom. Francuski investitor kada ovde otvori svoju kompaniju, ona posluje po srpskom pravnom sistemu, a ne po Francuskom.

Govorili ste o poseti Makrona. Oko toga se naše dve poslaničke grupe ne slažu. Vi smatrate da Makron nije trebao da dođe u Republiku Srbiju, a mi smatramo da jeste.

Između Srbije i Francuske postoje mnogobrojne veze. U prošlosti su te veze bile jače, bile produbljenije. Te veze su bile toliko jake da se nisu zadržavale samo na domenu diplomatije, politike i ekonomije, nego su bile i na nivou klasičnih ljudskih emocija. Govorim, pre svega, o Prvom svetskom ratu.

Vi ste rekli - Makron se zalaže za nezavisno Kosovo. To je zvanična politika Francuske i pre Makrona. Nije Makron izmislio tu politiku. Makron nastavlja jednu politiku koju je započeo neko drugi.

Da li smo mi u situaciji da ne razgovaramo sa predstavnicima država koje su priznale nezavisnost Kosova? Da sa njima prekinemo sve moguće odnose? Nismo. Postoje teme koje su za nas bolne. Bolno je za sve nas kada Makron kaže da su Kosovo i Srbija dve države. To je za nas bolno, ali, sa druge strane nemojte da zaboravite činjenicu da preko 12.000 građana Srbije radi u kompanijama čiji su investitori došli iz Francuske. To je jedna važna činjenica.

Nemojte da zaboravite još jednu važnu stvar. Možete o Makronu da mislite šta god hoćete, mogu ja da mislim šta god hoću, ali činjenica je da taj čovek iako je imao i ima potpuno drugačije viđenje situacije na Kosovu i Metohiji od zvanične politike Republike Srbije i imao hrabrosti da se na Kalemegdanu obrati građanima Srbija direktno u prisustvu predsednika Republike Aleksandra Vučića. Ako ništa drugo, pokazao je jednu ličnu i političku hrabrost i pokazao je po mom mišljenju da poštuje građane Srbije, uprkos činjenici da je u njegovom govoru bilo i nekih stvari koje su za nas, kao što sam rekao, objektivno bolne.

Ali, kada govorimo o Francuskoj, nemojte da zaboravimo da sad Makrona ostavimo po strani, nemojte da zaboravite na čuvenog francuskog obaveštajnog oficira Binela, koji nam je 1999. godine, našem generalu, saopštio spisak potencijalnih meta u bombardovanju NATO pakta 1999. godine.

Mi te informacije nismo dobili ni od Rusa, ni od Kineza, ni od Grka, ni od nekih drugih koji su nam sad veći prijatelji od Francuske, ali smo dobili te podatke od jednog francuskog obaveštajnog oficira koji je bio direktno u komandi NATO pakta u Monsu, koji je imao pristup poverljivim dokumentima i koji je našem generalu, neću sada da mu spominjem ime, znate o kome se radi, saopštio spisak meta NATO pakta, koje su avioni NATO pakta gađali u agresiji 1999. godine. Taj čovek je osuđen i taj čovek je na kraju krajeva izgubio službu u francuskoj vojsci.

Kada govorimo o Francuskoj, da li smemo da zaboravimo na De Gola? Neke moje kolege se danas neće složiti sa mnom iz ideoloških razloga i ja njih poštujem. Danas je 17. jul. Dana 17. jula 1946. godine streljan je general Draža Mihajlović. Tog istog Dražu Mihajlovića De Gol je 2. februara 1943. godine odlikovao najvišim francuskim ratnim odlikovanjem, ratnim krstom sa paunovim grančicama zbog doprinosa njegove vojske u borbi protiv sila osovine.

Dakle, kada govorimo o Francuskoj pustite malo ta personalna pitanja da li vam se dopada ili ne dopada Makron, mi Francusku doživljavamo kao jednu državu koja je važna u EU, kao državu koja je prema nama naročito u Prvom i u Drugom svetskom ratu bila krajnje prijateljska, koja nam tokom devedesetih godina nije bila naklonjena, ali mi pokušavamo i to predsednik Republike, Aleksandar Vučić, radi ne samo kada je u pitanju Francuska, nego i kada je u pitanju Nemačka sa kojom takođe imamo bolna iskustva.

Dakle, pokušavamo od Francuske da napravimo jednog partnera i političkog i ekonomskog, a kao što vidite i vojno-bezbednosnog, jer ova pozicija vojne neutralnosti nam je omogućila ne samo da nabavljamo najsavremeniju vojnu opremu iz Rusije, Belorusije, Kine itd, iz zemalja koje su nam otvoreno prijateljske. Evo, sada smo otvorili vojno-tehničku saradnju i sa Francuskom, sa državom koja je 1999. godine učestvovala u bombardovanju SRJ. To je jedan model uspešne spoljne i bezbednosne politike koju je promovisao Aleksandar Vučić.

Vi smatrate, dakle, i time ću da završim ovo oko Makrona da njegova poseta nije imala smisla. Mi mislimo da je i te kako imala smisla. Nismo se saglasili oko svih pitanja, ali mislim da smo otvorili neke važne teme i da smo na putu da od Francuske stvorimo jednog pouzdanog i čvrstog partnera u EU, sa kojim se nećemo slagati verovatno oko nekih pitanja, ali koji će nam i te kako biti od pomoći u sferi ekonomije, u sferi finansija i kao što vidite u nekim drugim sferama koje su do juče za Srbiju bile potpuno nezamislive.

To da Srbija dobija, da zaključuje sa Francuskom vojno-tehnički sporazum, to je do juče bilo nezamislivo. Sada je zamislivo zato što vodimo jednu odgovornu i spoljnu i bezbednosnu politiku.

Želim da se obratim ovom prilikom predstavnicima Ministarstva finansija. Ja znam da Zoran Đorđević nije ministar finansija, ali mislim da saradnice koje sede pored njega jesu, ne vidim sada trenutno u sali mog kolegu Lintu, radi se o jednom životnom problemu, ja prosto želim ovom prilikom da vam ukažem na taj problem, molim vas da taj problem prenesete ministru finansija, Siniši Malom, on je važan za jedan broj građana Republike Srbije. Radi se o sledećem, u Republici Srbiji imate jedan broj građana koji su silom prilika došli u Srbiju iz Hrvatske, odnosno sa teritorije nekadašnje Republike Srpske Krajine, koji su proterani sa svojih vekovnih ognjišta i koji iz određenih ličnih razloga ne mogu da uzmu i ne mogu da dobiju ličnu kartu u Srbiji zato što imaju ličnu kartu u Hrvatskoj i prijavljeno prebivalište u Hrvatskoj da bi tamo ostvarili neka svoja prava. Znate i sami da Srbi koji su proterani iz Hrvatske u toj državi mnoga svoja prava ili uopšte ne mogu da ostvare ili ostvaruju sa mnogo muke i mnogo poteškoća.

Želim da vam ukažem na jedan problem, a to je da mi se javio i meni i kolegi Linti, verovatno i nekim drugim kolegama, jedan dobar broj građana Republike Srbije, koji imaju naše državljanstvo, ali nisu uzeli našu ličnu kartu, koji imaju problem da nadležni organi ne žele da im overe kupoprodajne ugovore kada su u pitanju stanovi i kuće na teritoriji Republike Srbije, zato što ne poseduju ličnu kartu Republike Srbije, nego poseduju još uvek izbegličke legitimacije.

Ovo vam kažem zato što mislim da bi Ministarstvo finansija trebalo da ima sluha za te građane. Oni nisu neko ko ne želi da dobije ličnu kartu Republike Srbije, ja mislim da bi ti ljudi bili najponosniji da imaju ličnu kartu Republike Srbije, oni prosto nisu u situaciji i ne žele u ovom trenutku da poseduju ličnu kartu Republike Srbije jer bi izgubili mnoga prava koja još uvek potražuju u Republici Hrvatskoj, pa vas molim da, na primer, putem nekog službenog mišljenja ili na neki drugi način, pokušamo da olakšamo položaj građana Republike Srbije, koji su proterani iz Hrvatske i sa teritorije nekadašnje Krajine. Bliži se i 4. avgust kada ćemo se sa tugom prisetiti tih ljudi koji su morali da napuste svoja vekovna ognjišta. Dakle, prenesite molim vas ministru finansija da postoji taj problem. Ja mislim da postoji čak i način da se taj problem reši, ako postoji malo dobre volje na strani države. Na kraju krajeva, možemo malo da se ugledamo i na Hrvatsku, oni su maksimalno izašli u susret građanima Hrvatske i iz Bosne i Hercegovine i sadašnjim građanima Hrvatske koji su došli iz Srbije u onoj razmeni nekretnina koja se dešavala 1991-1992. godine i građanima Hrvatske koji žive u onome što oni zovu dijaspora itd, odnosno emigracija.

Dakle, da malo više imamo sluha za taj deo naše populacije, to su građani Republike Srbije, to su čestiti i pošteni ljudi koji misle dobro ovoj državi. Muka ih je naterala da napuste svoja vekovna ognjišta, a imaju jedan veliki životni problem, pa prosto apelujem na vas da pokažete dobru volju da se taj problem reši.

Što se tiče naših kolega iz SRS, evo, mi ćemo danas zaista da pokažemo dobru volju da razgovaramo o svim temama koje su vezane i za ovaj zakon i za neke druge teme koje su važne i da pokažemo da možemo, iako se ne slažemo oko mnogo čega, da vodimo jednu civilizovanu i kulturnu debatu, ne zbog ovih praznih klupa, kao što je rekla gospođa Radeta, nego zbog građana Republike Srbije.

Ja i dalje stojim iza onoga što sam rekao.

Dakle, Aleksandar Vučić je pominjao 2025. godinu, ali tu godinu su kao godinu mogućeg ulaska u EU počeli prvo da spominju zvaničnici same EU. Nikada od Aleksandra Vučića niste čuli - ulazimo sigurno u EU 2025. godine, a ako ne uđemo 2025. godine, nastupiće smak sveta.

Sa tim godinama licitirao je jedan drugi predsednik Republike – Boris Tadić. On je tvrdio u kampanji, sećate se, i to je bio jedan od glavnih njegovih argumenata protiv tadašnjeg protivkandidata Borisa Tadića, Tomislava Nikolića, da će Srbija 2007. godine da uđe u EU. Pa, u kampanji 2008. godine tvrdio je da će Srbija da uđe 2012. godine.

Mi se ne ponašamo na takav način. Mi kažemo - mi smo na evropskom putu, želimo da ispunimo sve standarde koje važe u EU, ne zbog EU i ne zbog briselske administracije, nego zbog građana Republike Srbije. Građani Republike Srbije zaslužuju bolji i efikasniji pravosudni sistem. Naši poljoprivrednici zaslužuju da imaju veću korist od svog rada, kao što imaju francuski, holandski ili nemački poljoprivrednici. Mi smo za to da imamo uređene finansije, kao što su uređene u državama EU, a to da li ćemo ući u EU i koje godine, to delimično zavisi od Srbije, a ja mislim većim delom zavisi i od same EU. Ali, mi se ne opterećujemo godinama. Mi smo se usredsredili na to da ispunimo standarde, zato što mislimo da je ispunjavanje tih standarda važno za građane Republike Srbije.

Što se tiče Makrona, hajde da budemo potpuno otvoreni, pa to da je Kosovo nezavisna država, pa to vam kažu i neki poslanici koji sad trenutno nisu ovde u sali.

Dakle, zašto mi uvek očekujemo od nekog drugog da više poštuje teritorijalni integritet i suverenitet Republike Srbije kad imate poslanike koji trenutno nisu ovde u sali, a koji tvrde da je Kosovo nezavisna država i da problem Kosova može da se reši jedino tako što će Srbija da prizna nezavisnost Kosova?

Ne vidim razloga zašto bismo zbog toga zamerali Makronu.

(Predsedavajući: Privodite kraju.)

Evo, samo još jedna rečenica.

Gospođa Radeta je rekla kao uhvaćene su sitne ribe. U svoje vreme ti ljudi uopšte nisu bili sitne ribe. Nemojte mi reći da je Miroslav Mišković sitna riba, da je njegov sin Marko sitna riba, da je Milo Đurašković sitna riba, da je u svoje vreme Oliver Dulić bio sitna riba, da je Saša Dragin bio sitna riba, da je Slobodan Milosavljević bio sitna riba. Itekako su to bile, da se metaforički izrazim, krupne ribe koje su u svoje vreme donosile veoma važne, ali na žalost građana Srbije, štetne odluke i koji su sada procesuirani, neki pravosnažno, a protiv nekih se vode krivični postupci.

U tom smislu, mislim da niste u pravu oko toga da se Republika Srbija preko pravosudnih organa, da tako kažem, obračunava samo sa sitnim ribama. Vodimo borbu protiv kriminala i korupcije, najbolje što znamo i umemo. A, što se tiče rada pravosudnih organa, na njima je da rade svoj posao.

Ono što je za građane Srbije bitno, to je da je politika Aleksandra Vučića potpuno, potpuno drugačija od one politike koja je vođena u Srbiji do 2012. godine. I upravo zahvaljujući tome mi beležimo rezultate uspešne i na političkom i na ekonomskom i na finansijskom, i kao što vidite, i na vojno-bezbednosnom planu.

Pošto ste već spominjali predsednika Republike Aleksandra Vučića, onda ste sigurno čuli od njega nebrojeno puta da je rekao da Srbija, dok je on predsednik Republike i dok je SNS na vlasti, nikada neće priznati nezavisnost Kosova i Metohije i nikada nećemo priznati Kosovo i Metohiju kao samostalnu državu. Tako da, taj strah kod vas i tu zebnju želim da otklonim.

Još jednu stvar želim da vam kažem, o tome je juče govorio vaš uvaženi kolega Aleksandar Šešelj i ne samo juče, EU nije priznala nezavisnost Kosova i Metohije, pojedine države članice EU su priznale nezavisnost Kosova i Metohije, ali mi insistiramo na tome da pet država članica EU nije priznalo nezavisnost Kosova i Metohije. Prema tome, ne možete „ham blok“ da kažete EU je priznala nezavisnost Kosova i Metohije. Evropska unija nije država sama po sebi. To je jedna zajednica država. Bolna je činjenica za sve nas što je većina država članica EU priznala nezavisnost Kosova i Metohije, ali s druge strane ono što je ohrabrujuće to je da pet država članica EU nije priznalo nezavisnost Kosova i Metohije i da se iz godine u godinu povećava broj država koje povlače svoje priznanje nezavisnosti Kosova i Metohije.

Morate da vodite računa o još jednoj stvari. Nemojte tako mehanički da stvari delite na to da li je neko priznao ili nije priznao nezavisnost Kosova i Metohije. Jeste to glavna vododelnica, ali ima još jedna stvar koja je važna, imate mnogo država koje su priznale formalno nezavisnost Kosova i Metohije, ali koje su nam bili saveznici da Kosovo ne uđe, kao nezavisna država, ni u Unesko, ni u Interpol, ni u neke druge međunarodne organizacije, a priznali su nezavisnost Kosova i Metohije. Nemojmo od tih država da pravimo neprijatelje. Ne slažemo se sa njima po pitanju priznavanja Kosova i Metohije kao nezavisne države, ali činjenica je da su te države ispale fer i korektne prema Republici Srbiji, jer bez njihovog ponašanja i u Interpolu i u Unesko i u nekim drugim međunarodnim organizacijama Srbija ne bi uspela da spreči prijem Kosova u te važne međunarodne institucije.

Zahvaljujem.

Ja ću reći još jedanput. Dakle, EU nije priznala nezavisnost Kosova i Metohije zato što EU, kao zajednica država, to ne može ni da uradi. Dakle, ne postoji ni jedan akt ni jednog organa EU, ni Evropskog parlamenta, ni Evropske komisije, ni Evropskog saveta kojim se priznaje nezavisnost Kosova i Metohije. Pojedine države, članice EU, su priznale nezavisnost Kosova i Metohije. To je činjenica, ali EU kao zajednica država nije priznala nezavisnost Kosova i Metohije.

Na kraju krajeva, to da za EU Kosovo i Metohija nije nezavisna država, pa o tome vam svedoči i dijalog koji je privremeno zaustavljen zbog ovih suludih taksi koje su uveli Haradinaj i Tači na robu koja dolazi na teritoriju Kosova i Metohije iz centralne Srbije. Dijalog se vodi upravo pod okriljem EU. Da li je tako? Što bi EU bila pokrovitelj jednog takvog dijalog ako je za nju nezavisna država Kosovo i Metohija. Onda nemamo o čemu da razgovaramo. Zašto onda idemo u Brisel, ako je za Brisel Kosovo nezavisna država? Očigledno da nije.

Dakle, vodi se dijalog oko rešavanja pitanja Kosova i Metohije. Trenutno se ne vodi, ponavljam još jedanput, zbog taksi koje su uvedene iz Prištine, ali je činjenica da se određeni dijalog vodio i verovatno će se u nekoj doglednoj budućnosti taj dijalog nastaviti, ali sama činjenica da se dijalog vodi i sama činjenica da se dijalog vodi uz posredovanje EU, pa to vam jasno govori da EU, kao zajednica država, nije priznala nezavisnost Kosova i Metohije. Još uvek imamo, ne mnogo, ali imamo određeni manevarski prostor unutar same EU da se izborimo za najbolje moguće rešenje, kada je u pitanju Srbija i srpski narod, za Kosovo i Metohiju.

Pominjali ste nedavno održane parlamentarne izbore u EU, odnosno izbore za Evropski parlament. Na jednu važnu funkciju u Evropi, odnosno u EU je došao Španac, etnički je Katalonac, ali nije separatista…

(Predsedavajući: Privedite kraju.)

… to je jako važno. Španija je, priznaćete, jedna ozbiljna i moćna država, jedna od najmoćnijih država u EU. Španija nije priznala nezavisnost Kosova i Metohije, a Španac je postao sada jedan važan funkcioner u sistemu organa EU.

Dakle, imamo mi još uvek manevarskog prostora da se borimo za Kosovo i Metohiju i unutar institucija sistema EU. To je teška borba. To je borba Davida i Golijata. To je borba koja je, na kraju krajeva, i pomalo neizvesna, ali nije do kraja izgubljena bitka za Kosovo i Metohiju, čak i kada je u pitanju EU.

Nemojte da zaboravite Mađarska je priznala nezavisnost KiM, u neko svoje vreme. Činjenica je da mi sada sa Mađarskom nikada bolje i političke, i ekonomske, i finansijske odnose. Evo u ponedeljak, to građani Srbije treba da znaju, time ću gospodine Arsiću da završim, u ponedeljak Aleksandar Vučić kao predsednik Republike i predsednik Republike Mađarske otvoriće u Zemunu spomenik Sibinjanin Janku, tako ga zove mi Srbi, jel Janko Sibinjanin, to je onaj iz one narodne pesme – kasno Janko stiže na Kosovo itd. Janjoš Hunjad, jel tako.

Dakle, podižemo spomenik jednom čoveku koji je važan i za Srbije, a važan je i za Mađare. Za Mađare je važan zato što je bio mađarski nacionalni junak. Ali, nemojte da zaboravite, taj Janko je ili Janoš ipak stigao na KiM, ipak je stigao u Srbiju. Ako se ne varam 1448. godine, ovde u Srbiji, pa štiteći i same Srbe ratovao protiv Turaka. Tako da istorija nikada nije crno-bela. Ni istorija, a ni politička sadašnjost.

Evo, ja ću pokušati da, naravno sumnjam da ću da razuverim moju koleginicu Radetu kada su njeni stavovi u pitanju, ali još jedan stav u prilog naše teze.

Ni jedna država članica EU, ali slovom i brojem ni jedna, dakle nula država članica EU nisu ratifikovali tzv. SSP sa tzv. republikom Kosovo. To je takođe jedna činjenica koju morate da imate u vidu. Iako pogledate sadržinu, dakle ako pogledate tekst Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju koji je EU zaključila sa Republikom Srbijom i tekst sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju koji je zaključen sa Prištinom, videćete da su to dva potpuno različita teksta, pri čemu ni u jednoj državi članici EU i kod onih koji su priznali i kod onih koji nisu priznali, ali mi insistiramo na onim državama koje su priznale nezavisnost KiM nije ni započeo postupak ratifikacije SSP sa Kosovom. Zašto? Zato što se još uvek vodi dijalog oko toga kako će izgledati konačno rešenje za KiM.

Dakle, i ti tamo u EU, odnosno u državama članicama EU vode jednu realističnu politiku. To što su oni priznali nezavisnost KiM, znate, to je jedan akt vlade, na jednom komadu hartije. Jedno je komad hartije, a drugo je stvarnost. Vide i oni da država Srbija nije sasvim isterana sa KiM. Vide i oni da je država Srbija i dalje prisutna na KiM, pa dole su i dalje naše škole, dole su i dalje naše zdravstvene ustanove. Republika Srbija i danas investira mnogo novca iz budžeta u sredine u kojima žive Srbi. Projekat „sunčana dolina“, projekat izgradnje kuća za lica koja su interno proterana sa KiM. To sve govori, ne samo građanima Srbije, nego i tim državama koje su priznale nezavisnost KiM da je KiM još uvek nerešena stvar i da zbog toga nema ni potrebe da ulaze u ratifikaciju SSP sa, u stvari jednom teritorijom, čija državnost je i te kako upitna.

Što se tiče ovog, kako ste rekli …2,52. Hvala, neću da kradem vreme.

Pokušaću da nastavim tamo gde sam se zaustavio.

To pitanje koje je otvorila gospođa Radeta o misiji EU na KiM, kao što znate, to je zahvaljujući politici Borisa Tadića. On je u odgovoru na stav generalnog sekretara UN iz 2008. godine praktično pozvao Euleks da dođe na KiM. Mi sad imamo činjenicu da su na KiM prisutne dve, a u neku ruku tri misije. Prisutan je i dalje UNMIK, sa smanjenom administracijom, sa smanjenim kapacitetima, ali je i dalje prisutan. Što znači da nismo u potpunosti, mada smo jednim delom sigurno, ali nismo u potpunosti istisnuli problem KiM iz okvira UN.

Drugo, na KiM je prisutna vojna misija KFOR-a. Ako pažljivo čitate Rezoluciju 1244, koju je doneo Savet bezbednosti UN, makar formalno-pravno, KFOR je misija UN, iako u Rezoluciji 1244 na koju se mi Srbi vrlo često pozivamo, piše da će u toj misiji suštinski da učestvuju NATO snage, kao što i učestvuju. Ali, formalno-pravno, budući da je to omogućeno Rezolucijom 1244, KFOR je takođe misija UN.

Dakle, imate dve misije UN i imate jednu misiju koja je čisto na nivou EU, a to je Euleks. Idealno bi bilo za Republiku Srbiju da je problem KiM isključivo na nivou UN. Zato što u UN imamo države, konačno, imamo u Savetu bezbednosti UN dve države, na koje uvek možemo da računamo da će biti na strani Srbije, ne samo kad je u pitanju KiM, nego i ono pitanje o kome ste vi danas nekoliko puta govorili, a to je pitanje genocida. Da nije bilo rezolutnog ruskog stava u Savetu bezbednosti UN na ceo srpski narod bio bi stavljen žig da je genocidan i time bismo pretrpeli nenadoknadivu istorijsku štetu.

E, sad, da li je moguće u ovom trenutku, za mesec dana ili za šest meseci da mi, da se tako kolokvijalno izrazim, isteramo misiju EU sa KiM - nije moguće. Mi sa tim ljudima moramo da sarađujemo. Ali, moramo da sarađujemo tako, i mi to činimo, tako da to bude u interesu građana Srbije, a posebno srpskog naroda koji je ostao da živi na KiM.

(Predsedavajući: Privodite kraju.)

U sledećem javljanju ću da vam pročitam jedan tvit koji je u međuvremenu Vladimir Todorić, ako se ne varam, jel on beše potpredsednik stranke, potpredsednika Narodne stranke Vuka Jeremića, pa ćete da vidite da sad počinjete da ulazite u mrtvu trku vas i Vuka Jeremića oko toga ko je veći protivnik dolaska Makrona u Srbiju.

Evo, da krenemo od onog što je bilo poslednje, od tog famoznog Dinkića.

Aleksandar Vučić je Dinkića isterao iz Vlade Srbije, niste ga isterali vi. Dakle, Aleksandar Vučić je taj koji je isključio Mlađana Dinkića iz Vlade Srbije i isključio ga iz političkog života Srbije. To je jedna stvar.

Repliciram vama iz SRS zato što stalno vezujete Mlađana Dinkića za Aleksandra Vučića, iz meni potpuno nepoznatih razloga. Dakle, Aleksandar Vučić je taj koji je isključio i isterao Mlađana Dinkića iz Vlade. To niste uradili ni vi, niti bilo ko drugi, nego je uradila SNS.

Što se tiče francuske kompanije „Vansi“, ona nije kupila Aerodrom Beograd, kao što je rekla…

(Vjerica Radeta: Nego je uzela koncesiju.)

Polako, nemojte da budete nervozni.

Dakle, dužan sam da govorim istinu, a vi možete da se ljutite koliko god hoćete.