Dakle, francuska kompanija „Vansi“ nije kupila i nije dobila u vlasništvo Aerodrom „Nikola Tesla“ Beograd, nego je sa Vladom Srbije zaključila Ugovor o koncesiji. Koncesija podrazumeva pravo te francuske kompanije da u određenom vremenskom periodu koristi, odnosno upotrebljava resurse Aerodroma Beograd, ali kada istekne Ugovor o koncesiji on se vraća na korišćenje Republici Srbiji.
Dakle, Republika Srbija nije izgubila vlasništvo nad Aerodromom „Nikola Tesla“ Beograd, on je i dalje u vlasništvu Republike Srbije, samo je trenutno dat na korišćenje po osnovu Ugovora o koncesiji ovoj francuskoj kompaniji. Toliko, da bi građani Srbije znali.
Što se tiče Izveštaja Državnog veća tužilaca, vi nas stalno pitate – gde nam je Zagorka Dolovac? Sad ja vas pitam – a šta mi imamo sa Zagorkom Dolovac? Nemamo ništa. Dakle, ona nije ni član ni funkcioner SNS i nemamo nikakve potrebe da se pravdamo i da objašnjavamo građanima Srbije gde se nalazi Zagorka Dolovac. Ono što treba da objasnimo građanima Srbije, Odbor za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu je na svojoj sednici koja je održana pre nekoliko dana razmatrao izveštaj Državnog veća tužilaca, mogli ste da dođete na tu sednicu Odbora i da pitate predstavnike Državnog veća tužilaca za sve što vam nije jasno u vezi Zagorke Dolovac i u vezi rada Republičkog javnog tužilaštva.
Ostao sam dužan građanima Srbije, molim vas, gospodine Arsiću, da mi omogućite da ovo kažem, ostao sam dužan građanima Srbije da kažem jednu važnu stvar.
Pomenuo sam tvit koji je u međuvremenu obrisao Vladimir Todorić. Ovih dana se digla velika prašina i ta tzv. kvazielita i kvaziinteligencija ustala je protiv Aleksandra Vučića zato što navodno vređa inteligenciju u Srbiji, odnosno ljude koji su završili fakultete, koji su profesori univerziteta itd, svojim autorskim tekstom u „Politici“ – „Elita i plebs“. E sad, taj pripadnik elite Vladimir Todorić, on sebe smatra elitom, on je potpredsednik stranke Vuka Jeremića, danas je tačno u 11.01 časova, u međuvremenu je, kažem, obrisao taj tvit, da građani Srbije ne bi videli kakva je to elita, napisao, ja se izvinjavam damama i izvinjavam se građanima Srbije, ali tako piše u njegovom tvitu – baboje*ac, trenutno aktuelan.
Eto, to je ta elita. Zbog toga sam ovo morao da pročitam. Ma koliko da je tvit degutantan, sadržina je degutantna, ali ta sadržina govori da je Aleksandar Vučić potpuno u pravu kada je te ljude poput Vuka Jeremića, poput Borisa Tadića, poput raznih Bakića, poput raznih eksperata za sve i svašta nazvao lažnom inteligencijom i kvazielitom. Ovako se ne izražava niko ko je elementarno pristojan, a pogotovo se ne izražava pripadnik tzv. elite. Međutim, pripadnik tzv. elite, inače, Vladimir Todorić je advokat Vuka Jeremića po jednoj tužbi koju je Vuk Jeremić podneo protiv Aleksandra Vučića, dakle, on je napisao ovakav jedan tvit i sada je on pripadnik elite.
Aleksandar Vučić je potpuno u pravu i sve što je napisao u onom autorskom tekstu u „Politici“ je potpuno u pravu. Mi imamo posla sa lažnom inteligencijom, mi imamo posla sa lažnom elitom. Onaj ko je zaista elita, pa to za sebe nikad neće da kaže, ali onaj ko za sebe tvrdi da je on elita, a da svi drugi ne vrede ništa, zapravo pokazuje da je obrnuta situacija, da on ne vredi ništa. Dakle, razni Todorići, Bakići, Borisi Tadići, Boško Obradovići itd, oni u stvari ne predstavljaju nikakvu elitu u Srbiji. Ta elita je uništila srpsku privredu o kojoj ste vi maločas govorili, ta elita je uništila srpske banke.
Mi koji predstavljamo plebs, koji kažemo da nismo elita, nazivaju nas krezubima, nazivaju nas sendvičarima, nazivaju nas botovima, pa, mi, eto, takvi kakvi smo, mi smo uspeli da oživimo srpsku privredu, mi smo uspeli da konsolidujemo javne finansije, mi smo uspeli da uspostavimo najbolje moguće odnose i sa Ruskom Federacijom, i sa Kinom i da nam dolazi francuski predsednik itd. Mi, takvi, nikakvi, krezubi sendvičari, mi smo to uspeli. To onoj lažnoj eliti nit je ikad uspelo niti će ikad uspeti.

Malo ste kontradiktorni gospođo Radeta. Kažete šta ćete vi na Odboru da razgovarate sa tamo nekim službenicima iz Državnog veća tužilaca, a pre neki dan ste sa njima razgovarali ovde na plenumu kada je Državno veće tužilaca, predložilo,

(Vjerica Radeta: Na plenumu hoću.)

Pa, na plenumu, to su ti isti ljudi. Što ste onda sa njima razgovarali kad tu nije bila Zagorka Dolovac? Dakle, nije bila Zagorka Dolovac, a vi ste razgovarali sa njima. Onda, u čemu je razlika između razgovora sa njima na plenumu i u Odboru? Zagorka Dolovac nije bila ni na Odboru ni na plenumu, a vi ste sa tim ljudima razgovarali, pošto je išao njihov predlog za izbor zamenika javnih tužilaca.

Pitate me zašto sam pročitao ovaj tvit. Ovaj tvit sam pročitao zato da bi građani Srbije još jedanput se uverili da mi imamo posla u Srbiji sa lažnom elitom, sa lažnom inteligencijom, sa ljudima koji maltene uvode rasističke principe u političkom delovanju i dele građane Srbije na one koji su intelektualno superiorni, to su navodno oni, i na nas koji smo intelektualno inferiorni. To je nacistička, to je fašistička teorija društva. Mi se otvoreno protiv toga borimo. Mi smatramo da su svi građani Srbije ravnopravni, da su svi jednaki, bez obzira da li su završili fakultet, ili nisu, da li su doktori nauka, ili nisu.

Kažete da vam držim predavanje. Ne držim vam predavanje, ali sam dužan da kao predsednik poslaničke grupe upozorim građane Srbije kad god kažete nešto što nije istina, ne mislim da ste hteli da slažete, daleko od toga, ali kada kažete nešto što nije istina da bi to išlo na štetu SNS. Dakle, nije Vlada Srbije i nije predsednik Republike prodao Francuzima Aerodrom „Nikola Tesla“, nismo prodali nijedan važan resurs države Srbije koji je od strateške važnosti za našu ekonomiju, nego je Aerodrom „Nikola Tesla“ izdat u koncesiju sa krajnjom namerom da kada istekne ugovor o koncesiji, to bude mnogo profitabilnija firma nego što je bila pre nego što je ugovor o koncesiji zaključen. Zbog toga se ugovori o koncesiji, između ostalog, i zaključuju, ne sa vlasništvo Republike Srbije i ostaće vlasništvo Republike Srbije.

Još jedan prilog mojoj tezi koliko je ovo lažna elita. Ovaj Vladimir Todorić, koji naziva ovako kako naziva predsednika Francuske Makrona, podneo je tužbu u ime Dragana Đilasa protiv Republike Srbije radi naknade, kaže, nematerijalne štete. Piše tužba sa predlogom privremene mere, tužilac je, dakle, Dragan Đilas je javna ličnost i političar, predsednik stranke slobode i prava. Pa, taj Todorić ne zna ni kako se zove Đilasova stranka a sebe naziva elitom. Ta Đilasova stranka koja bi navodno trebala da bude socijaldemokratska, a Đilas je udaljen od socijaldemokratije kao Isus Hrist od inkvizicije.

Dakle, nikakve veze nemaju. Ne može neko ko je najbogatiji čovek u Srbiji da se bori za prava radničke klase. Ne može, po definiciji ne može. On je svoju stranku nazvao strankom slobode i pravde, a ovaj Todorić koji piše ovakve gadosti na Tviteru, Đilasovu stranku kao njegov advokat naziva strankom slobode i prava.

Dakle, ovo je još jedna dokaz o lažnoj inteligenciji, o lažnoj eliti i da je bio u pravu Aleksandar Vučić kada je rekao za njih da su kvazi inteligencija i da su kvazi elita i da prave lažnu podelu u Srbiji na elitu i na plebs. Ako smo mi ovakvi kakvi smo plebs, super, mi ćemo takvi i da ostanemo, ali ćemo Srbiju da guramo napred, ali nikada više ovakvi Todorići, Đilasi, Jeremići neće doći u poziciju da pljačkaju i da pune svoje džepove.

Ono što je činjenica, to je da je glavna meta i Dragana Đilasa, Vuka Jeremića, Boška Obradovića, Borisa Tadića i svih drugih eksponenata te raspale DS, upravo Aleksandar Vučić. Mislim da se oko toga svi građani Srbije slažu.

Dakle, nema napadanije ličnosti u Srbiji u ovom trenutku, u političkom smislu od Aleksandra Vučića, pri čemu se ti napadi ne zaustavljaju samo na njegovoj ličnosti, kao predsednika Republike i kao predsednika SNS, nego se ide i dalje, pa mu se vređa sin i to ne samo Danilo, nego i dete koje ima dve godine, pa mu se vređa ćerka Milica, pa mu se vređa supruga, pa mu se preti tužbom bivšoj supruzi Kseniji Vučić, zato što žena vodi jednu emisiju na televiziji „Pink“, a njima se ne dopada ono što radi i kakav program emituje televizija „Pink“, pa onda ajmo opet da udarimo direktno ili indirektno po glavi Aleksandra Vučića.

Ja sam zbog toga ovo rekao, ne zbog vas, nego zbog građana Srbije. Oni su se svi udružili, svi skupa, oni koji su do juče bili smrtni neprijatelji. Ko ih je udružio? Udružila ih je mržnja protiv Aleksandra Vučića, ne protiv vas, uz svo dužno poštovanje. Znaju oni da im niste vi glavni politički konkurent, znaju oni ko je najpopularniji, znaju oni koga narod u Srbiji najviše voli i koga narod u Srbiji najviše poštuje, zbog hrabrosti i zbog svega onog što je uradio za Srbiju, pa po njemu najviše udaraju. Preko televizije „N1“, preko brojnih štampanih medija, preko društvenih mreža, nema gadosti koju nisu izrekli na račun Aleksandra Vučića, na račun njegove porodice i Boga mi, na račun mnogih od nas koji smo javne ličnosti u ime SNS.

Dakle, vodi se jedna otvorena hajka protiv čoveka koji je imao hrabrosti da napiše jedan autorski tekst u „Politici“ i da ogoli sve te ljude kao lažnu elitu, kao ljude koji, u stvari, zastupaju rasističku ideju, o tome da postoje nadljudi i podljudi. Navodno oni su nadljudi, oni su ibermenš a mi smo untermenš. Mi smo oni koji su ispod.

Građani Srbije dobro razumeju, mene baš briga šta o tome misli Boris Tadić, Vuk Jeremić i Dragan Đilas. To kakva su oni elite, oni su pokazali na delu, ali građani Srbije dobro znaju i građani Srbije dobro razumeju da mi koji smo navodno plebs da mi vučemo Srbiju napred i u političkom smislu i u ekonomskom smislu i u finansijskom smislu, da smo mi omogućili investicije, nova radna mesta, nove puteve, nove železnice, nove bolnice, da mi imamo hrabrosti da pogledamo narodu u oči, imamo hrabrosti da razgovaramo sa građanima, zato Aleksandar Vučić i vodi ovu veliku akciju po celoj Srbiji, gde treba da obiđe svih 29 okruga u Republici Srbiji. Zato što hoće da vidi na licu mestu kakvi su problemi koji tište građane Srbije, da sa njima razgovara i da se aktivno uključi u rešavanje tih problema.

Ja mislim da se tako ponaša odgovoran političar, a ovi koji narod nisu videli ni na slici, koji tvrde da su elita, oni su pokazali ko su i šta su dok su bili na vlasti. Upropastili su sve živo. Zadatak nas iz SNS je da demokratskim sredstvima, a ne motornim testerama, ne dugim cevima, ne bagerima, ne kamionima, demokratskim sredstvima sprečimo Đilasa, Vuka Jeremića, Boška Obradovića, te lažne socijaldemokrate, te lažne nacionaliste, a u stvari fašiste i naciste da ikada više dođu na vlast u Srbiji.

Meni zaista nije jasno šta je gospodinu Mirčiću sporno kod ovog zakona.

Prvo, ne radi se o odluci Međunarodnog suda pravde, gospodine Mirčiću, nego se radi o odluci Evropskog suda za ljudska prava. To su dve potpuno različite institucije. To je jedna stvar.

Druga stvar, da bi građani Srbije razumeli o čemu uopšte govorim, zakon se zove Zakon o regulisanju javnog duga Republike Srbije po osnovu neisplaćene devizne štednje građana položene kod banaka čije je sedište na teritoriji Republike Srbije i njihovim filijalama na teritorijama bivših republika SFRJ. Vi ste maločas spominjali Srbe koji su proterani iz Hrvatske, odnosno Srbe koji su proterani iz Krajine, pa između ostalog ovaj zakon ide i njima u prilog.

Mnogi Srbi iz Hrvatske su deponovali svoju deviznu štednju kod banaka čije je sedište bilo na teritoriji Republike Srbije, odnosno kod banaka koje su imale sedište na teritoriji Republike Srbije i svoje filijale u bivšim jugoslovenskim republikama. Mnogi Srbi, zna to Marko Atlagić, znam to i ja, ja sam rođen u Hrvatskoj, dakle, mnogi Srbi iz Hrvatske su štedeli upravo u bankama čije je sedište bilo na teritoriji Republike Srbije ili koje su imale svoje filijale na teritorijama bivših jugoslovenskih republika, odnosno između ostalog i u Hrvatskoj. Ovaj zakon ide u prilog građanima tako što se produžavaju rokovi, da bi građani…

Mi kada govorimo o građanima Republike Srbije, da se potpuno razumemo o čemu govorimo, ne govorimo samo o ljudima koji su rođeni u Srbiji i čiji su im dedovi i babe rođeni u Srbiji. Mi govorimo i o građanima Republike Srbije koji su došli iz Korduna, Like, Banije, Slavonije, Dalmacije u Srbiju u periodu od 1991. do 1995. godine i koji su objektivno imali problem sa prikupljanjem validne dokumentacije, a da bi mogli da ostvare prava po osnovu neisplaćene devizne štednje. O tome je govorio i Marko Atlagić. O tome sam govorio i ja. O tome su govorile i druge moje kolege.

Dakle, ovo je zakon koji ide u prilog građanima Republike Srbije, generalno, a i onim građanima Republike Srbije koji su to u međuvremenu postali, a proterani su iz Hrvatske, odnosno proterani su sa teritorije nekadašnje Republike Srpske Krajine.

To bi sve bilo u redu, gospodine Mirčiću, da to tako piše u Predlogu zakona, ali to ne piše. Govori se o građanima koji su imali deviznu štednju položenu kod banaka čije je sedište na teritoriji Republike Srbije i njihovim filijalama na teritorijama bivših republika SFRJ.

Kad se kaže građana, u Narodnoj skupštini Republike Srbije misli se, pre svega, na građane Republike Srbije. Vi ste sad pomenuli, slučaj „Zagrebačke banke“, pa „Zagrebačka banka“ nema veze, ona nije predmet regulisanja ovog zakona. „Zagrebačka banka“ je imala sedište u Zagrebu, u Hrvatskoj. Ovde se radi o bankama koje su osnovane u Republici Srbiji, odnosno imale sedište u Republici Srbiji i pored toga imale svoje filijale na teritorijama bivših jugoslovenskih repulika.

Iz iskustva znam da su mnogi Srbi iz Hrvatske štedeli upravo u tim, uslovno rečeno, u to vreme, srpskim bankama. Štedeli su u srpskim bankama, a u međuvremenu su izbili oružani sukobi na teritoriji Hrvatske, došlo je do promene vlasti u Hrvatskoj, počelo je proterivanje Srba iz Hrvatske još 1991. godine, pre nego što su se desili „Bljesak“ i „Oluja“, desili su se 1995. godine „Bljesak“ i „Oluja“ i veliki broj tih ljudi, koji su u međuvremenu postali građani… Hajde da raščistimo i tu stvar. Kad se kaže građani, misli se u stvari na državljane. Dakle, mnogi Srbi koji su proterani iz Hrvatske su u međuvremenu postali građani tj. državljani Republike Srbije, a štedeli su, imali su deviznu štednju u bankama koje su imale svoje sedište na teritoriji današnje Republike Srbije, a te banke su imale svoje filijale, između ostalog, i u Hrvatskoj.

Ovim zakonom idemo u prilog, odnosno pomažemo tim građanima, produžavamo im rok da bi mogli da prikupe validnu dokumentaciju i da bi mogli da ostvare svoja prava. O tome se radi, jer mnogi ljudi nisu uspeli da ponesu sa sobom devizne knjižice ili neki drugi dokaz da su štedeli u tim bankama i mnogi Srbi iz Hrvatske su čisto iz patriotskih razloga, još u to vreme, 70-ih, 80-ih godina, štedeli u bankama koje su imale svoje sedište na teritoriji Republike Srbije, a svoje filijale u Zagrebu, Osijeku, Rijeci, Splitu, Zadru, Dubrovniku itd.

Mislim da je ovaj zakon apsolutno u korist građana Republike Srbije i oni koji su, da kažem, autentični građani Republike Srbije i oni koji su to postali zato što su proterani iz Hrvatske, iz BiH i iz nekih drugih bivših jugoslovenskih republika.

Što se tiče obrazloženja gospodine Mirčiću, vi ste pročitali samo deo obrazloženja. Dakle Zakon o regulisanju javnog duga Republike Srbije i da ne čitam sada ceo naziv, donet je u izvršavanju obaveza Republike Srbije u skladu sa presudom Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Ališić i drugi protiv BiH, Hrvatske, Srbije, Slovenije i Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije. Dakle, ovde se ne radi o slučaju Ališić protiv Srbije, nego o slučaju Ališić protiv pet bivših jugoslovenskih republika. To je jedna stvar.

Druga stvar, neću sada ulaziti u ovaj deo polemike, koji iskren da budem nisam najbolje razumeo, da ovde sede poslanici koji govore jezikom Ante Pavelića, taj deo nisam razumeo, ali to sada nije bitno. Radi se o sledećem, ovaj zakon i mi na tome insistiramo, ide u korist Srba koji su u međuvremenu proterani iz Hrvatske zato što su štedeli u bankama koje su imale svoje sedište na teritoriji Republike Srbije, a svoje filijale između ostalog i u Hrvatskoj.

Šta su uradili Hrvati 1991. godine kada je počeo rat? Oni su upali u filijale i „Beogradske banke“ i mnogih drugih banaka koje su imale sedište u Republici Srbiji i zaplenile kompletnu imovinu tih banaka, kompletnu imovinu, ne samo novac, celokupnu imovinu tih banaka i do danas u najvećem broju slučajeva ta imovina nije vraćena bankama koje su osnovane u Republici Srbiji.

Ovaj zakon se između ostalog odnosi i na Srbe koji su postali u međuvremenu državljani Srbije zato što su proterani iz Hrvatske. Druga stvar, nemojte da zaboravite onu drugu stranu medalje kada je u pitanju Evropski sud za ljudska prava. Tamo imate čitav niz slučajeva u kojima Srbi iz Hrvatske tuže Hrvatsku zbog toga što im nije izmirila obaveze po osnovu neisplaćene devizne štednje, a štedeli su u bankama koje se smatraju hrvatskim, odnosno koje su osnovane na teritoriji sadašnje Republike Hrvatske, a u ono vreme Socijalističke Republike Hrvatske.

Kada govorimo o presudama Evropskog suda za ljudska prava, znam šta vam ovde bode oči, ovo prezime Ališić. Ališić je tužio između ostalog i Srbiju pa sada Srbija mora da postupa po presudi Evropskog suda za ljudska prava. Moramo da postupamo, jer će onda i drugi morati da postupaju kada su u pitanju naši ljudi koji vode sporove pred Evropskim sudom za ljudska prava, neki protiv Slovenije, neki protiv Hrvatske, neki protiv BiH, a to su vam mahom Srbi, etnički Srbi. Imate takvih slučajeva koliko hoćete pred Evropskim sudom za ljudska prava. Ne možete onda u takvim situacijama da birate ovu presudu ću da poštujem, a ovu presudu neću da poštujem.

Mi ćemo poštovati ovu presudu, ali ćemo onda insistirati da se poštuju i sve sledeće presude koje budu donete, jer ova presuda ima karakter precedenta, dakle, nečega što je postalo zakon, odnosno pravilo. Ako je u ovom slučaju doneta presuda u korist Ališića protiv pet bivših jugoslovenskih republika, onda Srbija kao država sa pravom očekuje da se ista takva presuda donese u korist Srba koji su tužili banke ili države koje su nastale na prostorima bivše Jugoslavije, poput Slovenije, poput Hrvatske, poput Bosne i Hercegovine, poput Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije.

Ovde ima mnogo stvari sa kojima se ja ne slažem sa gospodinom Mirčićem, one nemaju veze ni sa kakvom ideologijom. Prosto, faktografski neke stvari nisu tačne, po mom razumevanju stvari.

Prvo, nije tačno da je po Ustavu iz 1974. godine u SFRJ svaka republika, odnosno autonomna pokrajina imala svoju centralnu banku, to nije tačno. Ustav iz SFRJ je bio katastrofalan, taj iz 1974. godine, pre svega po Republiku Srbiju i pre svega po srpski narod u celini. Ali, po tom saveznom Ustavu iz 1974. godine postojala je samo jedna centralna banka, Narodna banka Jugoslavije, Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina nisu imale svoje narodne banke, dok se te bivše jugoslovenske republike nisu osamostalile. To je jedna stvar.

Druga stvar, pošto nas već upućujete na čitanje obrazloženja, u obrazloženju vam lepo stoji, i to na prvoj stranici obrazloženja, pomera se početak isplate za šest meseci. Znači, pomera se početak isplate za šest meseci. Ali, ono što je važno da građani Srbije čuju – zašto se donosi ovaj zakon. To, takođe, piše u obrazloženju.

U procesu verifikacije devizne štednje Ministarstvo finansija i Uprava za javni dug su se susreli sa brojnim problemima vezanim za pribavljanje potrebnih dokaza propisanih zakonom i pravilno utvrđenje stanja stvari, a najveći problem je vezan za izdavanje potvrda nadležnih organa bivših republika SFRJ, o tome da devizni štediša nije ostvario svoje pravo po osnovu devizne štednje, budući da su u nekim od bivših republika SFRJ štediše mogle da ostvare svoje pravo po osnovu devizne štednje.

Dakle, problem je nastao u Sloveniji, problem je nastao, pre svega, u Hrvatskoj, zato što njihovi nadležni organi nisu izdavali potvrde o deviznoj štednji i onda je Republika Srbija morala da pribegne donošenju zakona. Čak i da nema ove presude Evropskog suda za ljudska prava, čak i da je zanemarimo, mi imamo jednu objektivnu situaciju da mnogi građani Republike Srbije koji su poreklom iz Hrvatske, doći ću i do sukcesije, ne mogu da ostvare svoje pravo zato što ne mogu da pribave dokumentaciju, jer im se pravi problem od nadležnih organa, pre svega, Republike Hrvatske. Oko toga smo se složili.

Što se tiče sukcesije, tu postoje, gospodine Mirčiću, dva problema. Mi Srbi, kad kažem mi Srbi, sad to malo patetično zvuči, ali mi imamo dva viđenja sukcesije, do 2000. godine i posle 2000. godine. Do 2000. godine vlast, kakva god da je bila, imala je potpuno pravilan stav da je jedini pravni sledbenik bivše SFRJ Savezna Republika Jugoslavija. To je potpuno, u pravno teorijskom smislu, ispravan stav.

Šta se desilo krajem 2000. godine? Nova vlast, dosovska, predvođena Vojislavom Koštunicom, traži prijem SRJ u UN kao nova država, ne kao stara država, sledbenik SFRJ, nego kao potpuno nova država i sama sebe stavlja u rang Slovenije, Hrvatske, BiH i Makedonije. Jel tako?

Znači, mi smo imali dva gledišta sukcesije bivše SFRJ do 2000. i posle 2000. godine. Do 2000. godine zastupan je pravno teorijski potpuno tačan stav da države koje su ostale u Jugoslaviji, a to su Srbija i Crna Gora, koje su formirale SRJ da samo one mogu da budu pravni sledbenici bivše SFRJ od 2000. godine i na bazi toga je zaključen Sporazum o sukcesiji u Beču 2001. godine. Jel tako? Sve bivše jugoslovenske republike, i one koje su se digle na oružje protiv Jugoslavije, između ostalog i Hrvatska, postaju sukcesori SFRJ, pa sad Hrvatska koja se oružano ocepila od Jugoslavije, koja je proterala na desetine i stotine hiljada Srba, počinila brojne zločine, koja sad pere, neće da izgore reč Jugoslavija, ako pratite hrvatske medije samo ponavljaju jednu te istu floskulu – bivša država. Toliko im se gadi Jugoslavija. Ali, šta im se ne gadi? Ne gade im se međunarodni sporazumi koje je zaključila SFRJ. Oni su sukcesori i međunarodnih sporazuma. Oni su sukcesori jednog dela našeg diplomatskih konzularnih predstavništava, ambasada i konzulata, oni su sukcesori imovine, oni su sukcesori zlatnih rezervi koje je bivša SFRJ imala deponovane kod stranih banaka, itd.

Znači, tu smo se složili, da li i vi i ja, koji mislimo isto o problemu sukcesije bivše SFRJ, možemo da vratimo stanje stvari na 2000, odnosno 2001. godinu? Nažalost, ne možemo.

Ovih kojih nema ovde, ovi praznoglavci i ljudi koji su nam napravili ogromnu štetu, oni su, neko im je prodao rog za sveću, da će dobro da prođu iz političkih, ekonomskih, finansijskih razloga ako prihvate tezu, koja nije tačna, da je SRJ nova država. Onda su krajem 2000. godine zatražili prijem i primljeni smo u UN, ali kao nova država. Onda kao posledica toga u junu 2001. godine sakupljamo se svi zajedno, bivše Jugoslovenske republike, i u Beču se zaključuje Sporazum o sukcesiji. Jel tako? Po tom Sporazumu o sukcesiji svi su sukcesori bivše Jugoslavije, ne samo Srbija i Crna Gora, nego i Slovenija i Hrvatska i BiH i bivša jugoslovenska republika Makedonija, a evo sada i Crna Gora, koja se od 2006. godine osamostalila.

Ko je kriv za to? Ni vi, ni ja. Ni SRS, ni SNS. Krivi su oni kojih danas nema, koji nisu dosledno insistirali na tezi da ne može sukcesor države da bude onaj koji se otcepio od te iste države. To je problem. Mi se sad malo besmisleno svađamo jedni sa drugima, a pri tome ni vi, ni mi nismo odgovorni za situaciju u kojoj smo se našli. E sad, gde je naša muka? Kad kažem naša muka, mislim na nas koji smo trenutno na vlasti? Mi se teorijski slažemo da je Sporazum o sukcesiji loš, ali mi sad ne možemo da ga poništimo. Taj Sporazum je potpisan, taj Sporazum je ratifikovan i mi kao ozbiljna država moramo po tom Sporazumu da se ponašamo. To je jedna stvar.

Druga stvar, moramo da se ponašamo po presuda Evropskog suda za ljudska prava i onda kada nam to ide u prilog i onda kada nam to ne ide u prilog, jer pred Evropskim sudom za ljudska prava vode se brojni sporovi naših ljudi, pre svega iz Hrvatske i BiH, koji tuže, ne samo povodom devizne štednje, da sad ostavimo deviznu štednju po strani, po pitanju mnogih drugih imovinskih prava, koji tuže Hrvatsku i BiH zato što u Hrvatskoj i BiH, kao svojim domicijalnim državama, nisu mogli da ostvare svoja ljudska prava po pitanju imovine, pa su morali da se obrate Evropskom sudu za ljudska prava.

Istini za volju, i to moramo da priznamo, Evropski sud za ljudska prava se u mnogim slučajevima pokazao kao jedna vrlo korektna sudska instanca i prihvatio određeni broj tužbi naših ljudi, Srba iz Hrvatske, BiH koji su tužili te bivše jugoslovenske države. Tako da kada posmatrate ovu presudu, nemojte da je posmatrate odvojeno od drugih postupaka koji se vode pred Evropskim sudom za ljudska prava jer se tamo vode i postupci koji vode naši ljudi, Srbi, protiv Hrvatske i BiH. Znate vi vrlo dobro, kao i ja, ne moram ja o tome mnogo da vam pričam koliko ima mnogo problema sa rešavanjem imovinskih stanarskih i drugih prava Srba koji su izgubili svoju imovinu, bolje rečeno oduzeta im je imovina i u Hrvatskoj i u BiH, odnosno na teritoriji Federacije BiH.

Tako da moramo da budemo vrlo obazrivi kada je u pitanju ovaj Evropski sud za ljudska prava i da prihvatimo i ono što nam ne ide u prilog, ali da prihvatimo i ono što nam ide u prilog, jer se tamo kao strane u postupku i to kao tužioci, nalaze upravo naši ljudi, Srbi, koji su izgubili i koji se sad tuže da bi ostvarili svoja, pre svega, materijalna prava iz različitih oblasti građanskog prava protiv Hrvatske i protiv BiH. Naravno, sve to je posledica loše ispregovaranog sporazuma o sukcesiji, da ne govorimo o tome da Hrvatska ni do dan danas nije do kraja ispoštovala Aneks G sporazuma o sukcesiji iz 2001. godine i pravi se da kao taj Aneks G ne postoji. Ljudi, naši ljudi, proterani iz Hrvatske i Krajine ni dan danas ne mogu da ostvare svoja imovinska prava pred nadležnim instutucijama iz Hrvatske zato što Hrvatska jednostavno kaže, baš nas briga za sporazum o sukcesiji, mi smo ionako jedan od sukcesora bivše SFRJ i u međuvremenu smo postali članica EU, postali smo članica NATO pakta i možemo da radimo šta nam je volja.

Onda naš čovek, Srbin, mučenik iz Hrvatske, sa Banije, Korduna, Dalmacije, nije bitno odakle, nema kome, nema kud, nema kome više da se obrati, zakucao je na vrata Suda za ljudska prava u Strazburu i tamo pokušava da ostvari neka svoja prava. Ovaj zakon, po mom mišljenju kako ja gledam na te stvari, daje vetar u leđa tim ljudima, jer kao što je Ališić uspeo u svom postupku, mi se nadamo da će i razni Markovići, Stojanovići, Nikolići, Mirčići, Martinovići i tako dalje iz Hrvatske i BiH u svojim postupcima da uspeju pred Evropskim sudom za ljudska prava zato što svoja prava nisu mogli da ostvare pred sudovima u Hrvatskoj, odnosno pred sudovima u Federaciji BiH.

Zaista, više se neću javljati za reč.

Mislim da ovo pokazuje koliko je korisna diskusija u parlamentu i na kraju se pokaže da se oko nekih stvari ipak slažemo, oko nekih stvari se ne slažemo.

Ja i dalje zastupam stav da je ovaj zakon u korist građana Republike Srbije, da je ovaj zakon u korist i onih građana Republike Srbije koji su to postali posle 1995. godine.

To se jasno vidi iz obrazloženja ovog predloga zakona zašto se ovaj zakon donosi, zato što građani Republike Srbije ne mogu da pribave validnu dokumentaciju od organa, pre svega Republike Hrvatske, i od organa BiH, odnosno tačnije od organa Federacije BiH.

Da ti ljudi ne bi ušli u problem da izgube svoje pravo koje po zakonu imaju, zato što je neko drugi kriv, mi smo u situaciji da donosimo ovaj zakon. Zbog toga mislim da je važno da se ovaj zakon donese. To je jedna stvar.

Ponavljam još jednom, ovo vam je kao kod nasleđivanja, kao u naslednom pravu. Mnogi misle kad se nasleđuje nasleđujete samo prava, nasleđujete i obaveze. Ne nasleđujete vi samo stanove, kuće, njive, automobile, ako to postoji u imovinskoj masi ostavioca, nego nasleđujete i njegove obaveze, njegove obaveze poveriocima, njegove obaveze državi, njegove obaveze javnim preduzećima itd. Dakle, kao kod nasleđivanja, nasleđujete prava i obaveze.

Sad, vi kažete neko drugi je u ime Republike Srbije loše istupao pred Evropskim sudom za ljudska prava. Ja se sa tim slažem, ali, šta mi sada da radimo? Zato što je neko loše zastupao Republiku Srbiju mi sada da kažemo - nećemo da postupimo po presudi Evropskog suda za ljudska prava.

Ovo treba da nam bude pouka za ubuduće kako treba da se ponašaju svi oni koju zastupaju Republiku Srbiju pred međunarodnim institucijama, a pogotovo pred međunarodnim pravosudnim i arbitražnim institucijama, jer mi ćemo ovakvih problema imati jako puno.

Na kraju krajeva, ovo sad možda nema neposredne veze, ali ima neke veze da se shvati i da se razume i to su mnogi pitali Aleksandra Vučića – zašto Srbija ne uvodi kontra mere tzv. Kosovu, povodom njihovog uvođenja taksi, odnosno carina od 100% na robu koja dolazi iz centralne Srbije. Lako bi mi uveli kontra mere Kosovu kad bi na Kosovu živeli 100% Albanci, ali mi kada uvodimo kontra mere Kosovu, vi uvodite kontra mere Srbima iz Zubinog potoka, iz svih drugih opština sa severa Kosova i sa svih drugih opština gde žive Srbi kao većinski narod. U tom smislu, treba biti vrlo obazriv u ovakvim stvarima.

Neke stvari kad su u pitanju međunarodne pravosudne institucije idu u prilog, neke vam ne idu u prilog, za neke ste krivi, za neke niste krivi, ali kada ste odgovorna država, onda morate da postupate i po nečemu što lično smatrate da je nepravda, ali prosto, presuda je doneta, Sporazum o sukcesiji je potpisan 2001. godine, presuda je doneta kad je doneta, mi smo u situaciji da moramo po tome da postupamo. Kamo lepe sreće da je bilo više pameti kod onih koji su bili na vlasti do 2012. godine. Nažalost, to nije bilo, to se pokazuje više u ovim slučajevima.

Mi smo sada u situaciji da moramo da vraćamo i one dugove koje su nam oni napravili, ne mislim samo dugove u finansijskom smislu i u političkom i u državno pravnom i u svakom drugom.

Ja mislim da ovaj član ne treba da se briše, zato što se ovim članom dodaje u članu 14. stav 3. koji predviđa da u slučaju da je postupak stečaja ili likvidacije nad bankom kod koje je položena devizna štednja okončan, tada na zahtev Uprave za javni dug, Agencija za osiguranje depozita dostavlja raspoložive podatke o deviznim štednim ulozima kod ovih banaka, a na osnovu dokumentacije iz centralne arhive agencije.

Mislim da ovaj novi stav itekako ima smisla i da on ide u korist onih građana zbog kojih se ovaj zakon i donosi.

U Republici Srbiji postoji Agencija za osiguranje depozita. Ona raspolaže svim podacima koji su vezani za štedne uloge i onih banaka koje su aktivne i onih banaka kod kojih je nastupio stečaj ili likvidacija.

Mislim da je sasvim logično da ovaj stav ostane u ovom predlogu zakona, jer se time s jedne strane izlazi u korist građanima Republike Srbije, dakle, nema više nikakve dileme oko toga da li mogu ili ne mogu da pribave raspoložive podatke, a s druge strane, mislim da se time olakšava posao i Upravi za javni dug, zato što se precizira koja institucija je nadležna da se od nje traže podaci.

Gospodin Mirčić je ovde rekao da bi po njegovom mišljenju to trebalo da se traži od NBS, što ja mislim da nije ispravno, zato što NBS nije po definiciji naslednik nijedne poslovne banke.

Narodna banka Srbija ima svoj poseban status u našem monetarnom sistemu, ona nije poslovna banka. Mi ovde govorimo o poslovnim bankama koje su ili u postupku stečaja, ili u postupku likvidacije, ili je taj postupak već okončan. Narodna banka Srbije, po Zakonu o Narodnoj banci Srbije, u slučaju da neka poslovna banka ode u stečaj ili u likvidaciju nije automatski naslednik te banke, nego je to regulisano posebnim propisima, a ovde se radi o podacima sa kojima su raspolagale poslovne banke koje su u stečaju, ili u likvidaciji, ili je taj postupak okončan, a taj posao ne radi Narodna banka Srbije, nego taj posao radi Agencija za osiguranje depozita, tako da mislim da je dobro što je Vlada prosto pojasnila koja je institucija nadležna za dostavljanje raspoloživih podataka, Upravi za javni dug.

U ovom konkretnom slučaju, gospodine Mirčiću, tačno se zna koliki je iznos deponovane devizne štednje, ali šta ćemo u situacijama kada oko toga postoji sumnja, onda neko mora tu sumnju da razreši. Mislim da se ta sumnja otklanja ovim novim stavom 3. koji se dodaje u članu 14, a gde se ostavlja mogućnost Upravi za javni dug da se, u slučaju da je nad bankom izvršen stečaj ili postupak likvidacije, obratiti Agenciji za osiguranje depozita.

Želim da iskoristim ovu priliku da vam još jednom ukažem na značaj i da ovaj problem moramo da posmatramo malo šire, van konkretne presude Ališić i ostali protiv ovih pet bivših jugoslovenskih republika, jer u mnogim situacijama građani Srbije i građani Srbije koji su to postali posle 1995. godine, a poreklom su sa teritorije Hrvatske i BiH, objektivno imaju problem da dokažu da su imali uopšte deponovanu deviznu štednju i koliki je taj iznos.

Mislim da ovaj novi stav koji se dodaje u članu 14. apsolutno ide njima u prilog. On inače ništa ne remeti i ne smeta strukturi, sistematici zakona, a može samo da bude u korist građana prilikom rešavanja konkretnih slučajeva.

Mislim da treba da budemo pošteni pa da kažemo da je i za Ameriku i za Francusku i za Nemačku Kosovo nezavisna država još od februara 2008. godine. Dakle, nije sad tu niko od ovih ljudi koje ste vi konkretno pomenuli, pa i ambasadora Skota, nije to sad neka nova politika SAD. To je politika koja je nažalost aktuelna od 2008. godine.

Šta može Republika Srbija u ovoj situaciji da uradi? Možemo da probamo ono što i radi Aleksandar Vučić, da vodimo teške, mukotrpne razgovore i sa tim moćnim zapadnim državama o tome da se postigne neko kompromisno rešenje za KiM u smislu da Srbija ne izgubi sve na KiM, da nešto i dobije, što mislim da je u ovom trenutku jedina realna politika.

Druga alternativa je, ali prosto Srbija po mom mišljenju nije sposobna za tu politiku da primenimo onu nemačku Halštajnovu doktrinu. To vam je doktrina Savezne Republike Nemačke iz 50-ih godina prošlog veka da automatski prekidamo diplomatske odnose sa svakom državom koja priznaje nezavisnost KiM. To je radila Savezna Republika Nemačka sa svakom državom koja je priznala postojanje demokratske Narodne Republike Nemačke, odnosno ono što smo mi zvali Istočna Nemačka. To je bila Halštajnova doktrina. Znači, čim priznate Istočnu Nemačku, a zapadni Nemcu su je tretirali kao sovjetsku okupacionu zonu sa tom državom prekidate diplomatske odnose.

Savezna Republika Nemačka je to mogla sebi da dopusti zato što je iza sebe imala izuzetno moćne saveznike. Pre svega, Nemačka je jedan od osnivača Evropske ekonomske zajednice, kasnije je ušla i u NATO pakt i ona je sebi tako politiku mogla da dopusti. Srbija u ovom trenutku sebi takvu politiku ne može da dopusti, ma koliko da sve nas boli, kao što boli vas, tako boli i mene i sve druge kolege iz SNS kada bilo ko, bilo koji ambasador, bilo koji predsednik države, bilo koji predsednik Vlade, bilo koji zvaničnik neke strane države, KiM tretira kao stranu državu, kao samostalnu državu.

Mi ne možemo da dobijemo bitku za KiM tako što ćemo da otvaramo rat sa Amerikom ili tako što ćemo da proterujemo ambasadore američke, francuske, nemačke iz Beograda, moramo da vodimo jednu mudru, odgovornu i racionalnu politiku, a to je pokušavamo da objasnimo i tim moćnim zapadnim državama da nije realno da se od Srbije traži priznanje nezavisnosti Kosova, kao konačno rešenje, a sa druge strane moramo da vodimo računa i o našoj ekonomskoj saradnji sa tim državama, jer prekid diplomatskih odnosa i svako zatezanje, uslovno rečeno, odnos sa tim državama izuzetno štetno može da se odrazi na srpsku privredu. Nema jake Srbije bez jake srpske ekonomije, a sa druge strane jaka Srbija je potrebna, pre svega Srbima koji su ostali da žive na KiM, tako da su sve te stvari međusobno komplementarne, one su povezane i o svemu tome i predsednik Republike i Vlada Srbije i te kako vode računa.

Kada ste na čelu države, kada ste ministar u Vladi, kada ste predsednik Vlade, onda nemate pravo da državnu politiku vodite spram svojih ličnih osećaja i spram svojih ličnih emocija. Morate da vodite onu politiku koja je realna, koja je realistična i koja je u interesu države ma koliko da vam je teško da slušate određene stavove koji vam ne prijaju i koji su suprotni na kraju krajeva zvaničnim stavovima države Srbije.

To je još jedno pitanje oko koga se naše dve stranke ne slažu. Niste vi jedini koji smatraju da Srbija po pitanju KiM u ovom trenutku ne treba da radi manje-više, nego da treba da čekamo da se promeni odnos snaga u svetu, da kako vi kažete, Rusija dovoljno ojača, pa će onda da se reši problem KiM.

Mi imamo malo drugačije mišljenje, mi smatramo da treba voditi aktivnu politiku po pitanju KiM, da nema mesta i nema vremena da se čeka, jer konflikt koji je trenutno, uslovno rečeno zamrznut, može vrlo brzo da se odmrzne, a odmrzavanje konflikta znači da bi građani Srbije razumeli, pre svega, upad Albanaca u opštine koje su sa srpskom većinom na KiM. Takvih opština na KiM imate 10. Nisu samo četiri opštine na severu. Pored te četiri opštine na severu, imate još šest opština na KiM koje su sa srpskom većinom.

Postavlja se jedno vrlo logično pitanje – dok mi budemo čekali da promeni odnos snaga u svetu, da Rusija postane jača od Amerika i da postane jača od celog zapadnog sveta, šta ćemo ako u međuvremenu nekome u Prištini padne na pamet da sprovede novi „Bljesak“ ili neku novu „Oluju“? Šta ćemo onda da radimo?

Lako je zastupati politiku zamrznutog konflikta, ako živite u centralnoj Srbiji, ali Srbi na KiM koji su ostali da žive, oni očekuju da se pitanje Kim konačno reši, na način da pre svega, budu zaštićeni njihovi interesi, ali da isto tako budu zaštićeni i uvaženi interesi države Srbije na KiM.

Tako da mi u stvari imamo jedan koncepcijski sukob uslovno rečeno. Vi ste za to da zadržimo status kvo, a mi smo za to da se vodi jedna aktivna politika, pre svega u odnosu prema zapadu.

Ako ste primetili, sad i mnogi političari na zapadu pomalo omekšavaju svoj stav kada je u pitanju Kosovo i Metohija zato što su videli da je Srbija odlučna da zaštiti svoje interese na Kosovu i Metohiji. Do juče je bilo nezamislivo da bilo koji zapadni političar spominje kompromisno rešenje za Kosovo i Metohiju. Sad već iz Amerike, iz Francuske možete da čujete takve stavove. Prihvatićemo svako ono rešenje oko koga se dogovore predstavnici Beograda i Prištine.

To je ipak pomak, možda mali pomak, ali ipak pomak u odnosu na onu situaciju koju smo imali za vreme Borisa Tadića, koga ste vi pominjali, kada je bilo jedino na stolu priznavanje nezavisnosti Kosova i Metohije. I danas postoje države koje to traže od Republike Srbije, ali treba da budemo pošteni sami prema sebi i prema građanima Srbije, pa da kažemo da se taj stav čak i kod nekih velikih svetskih sila menja i iz Vašingtona, iz Pariza, iz nekih drugih centara moći na zapadu, dolaze sve jači i sve snažniji glasovi da je i za njih prihvatljivo kompromisno rešenje, a to je da Srbija ne izgubi baš sve na Kosovu i Metohiji, jer ako priznate nezavisnost Kosova i Metohije onda to znači da na Kosovu i Metohiji sve gubite.

Da li možemo da dobijemo sve na Kosovu i Metohiji? To je jedno teško pitanje, u ovom trenutku verovatno ne možemo, ali mislim da je važno da se pronađe takvo rešenje da ne izgubimo sve kada je u pitanju Kosovo i Metohija. Mislim da je to važno, pre svega zbog onih građana koji žive u tih 10 opština sa srpskom većinom.

Evo, gospodin Mirčić se dotakao nekih zanimljivih istorijskih tema.

Gospodine Mirčiću, kada je ubijen Knez Mihajlo, 1868. godine, njega je na srpskom prestolu nasledio Knez, kasnije Kralj Milan. Jel znate koja je prva zemlja koju je Knez Milan posetio? Rusija. Knez Milan je odustao od politike slepog verovanja u Rusiju nakon što je Rusija, 1878. godine, potpisala sa zapadnim silama, odnosno sa Turskom tzv. Sanstefanski ugovor. Pa je, između ostalog, bilo predviđeno da ona četiri južna okruga, koje je srpska vojska oslobodila u srpsko-turskom ratu, treba da pripadnu Velikoj Bugarskoj. Onda je Kralj Milan rekao – ja sam Niš osvojio na bajonetima, ja samo na bajonetima mogu da ga predam Bugarima. To je jedna stvar.

Druga stvar, na Berlinskom kongresu 1878. godine, o tome inače svedoči i o tome je pisao Vladika Nikolaj Velimirović, pošto ga je srpska Vlada poslala da po Americi, po Velikoj Britaniji propagira ideju Srbije kao pijemonta jugoslovenskih naroda, on je u svojim beleškama zabeležio sećanje Jovana Ristića sa Berlinskog kongresa 1878. godine. Srpska delegacija je tada na Berlinskom kongresu otprilike imala status kao delegacija Republike Srpske u Dejtonu, bila je prisutna ali se nije mnogo pitala. Kada je Jovan Ristić otišao kod ruskog predstavnika na Berlinskom kongresu, taj ruski predstavnik mu je rekao, znate šta, idite kod Bizmarka, Bekonsfilda i Andrašia. Znači, obratite se Austrougarskoj, Nemačkoj i Velikoj Britaniji kako da rešite srpsko pitanje. Na Berlinskom kongresu je srpsko pitanje rešeno, ne onako kako je to htela Rusija, a pogotovo ne kako je to htela Srbija, nego onako kako su htele Austrougarska, Nemačka i Velika Britanija. Zašto ovo govorim?

Jedno je imati emocije prema jednoj državi i prema jednom narodu, ali nešto sasvim drugo je voditi jednu realnu i odgovornu državnu politiku. To da li će Rusi sa svojim kontigentom da se vrate na KiM, pa to ne zavisi od Srbije, to zavisi od Rusije. Rusija već sada po Rezoluciji 1244 ima pravo da ima svoj kontigent na KiM. Zašto ga je povukla, ona svoje razloge za to. Ali, ja se plašim da to stalno čekanje da se nešto desi, ali nešto jako, jako krupno da se desi u međunarodnim odnosima, a kao što vidite ipak se ne dešava, bojim se da to dugo čekanje može pre svega da bude na štetu onih Srba koji su ostali da žive na KiM. Teško da će Rusija i Kina da zarate sa Amerikom zbog Kosova i zbog Srba sa Kosova, ja takva očekivanja nemam i sumnjam da iko ko je realan ima takva očekivanja.

Ono što mi radimo, to je upravo aktivna međunarodna politika. Nisu sporne Rusija i Kina, one nas podržavaju, mi nemamo šta njih da ubeđujemo da su KiM sastavni deo Srbije. Mi sada radimo onaj teži deo posla, onaj deo posla koji bivša vlast nije htela da radi, mi sada razgovaramo sa Amerikancima, sa Nemcima, sa Francuzima, i pokušavamo da im nametnemo jedan drugačiji stav, da nije rešenje za KiM da se od Srbije traži priznanje nezavisnosti KiM, jer to za Srbiju nije rešenje, to nije rešenje ni za Srbiju ni za srpski narod koji je ostao da živi na KiM. Mi sada vodimo politiku da pokušamo da ubedimo te države da je rešenje za KiM da na KiM, tako ja bar razumem državnu politiku Srbije, ne dobiju sve Albanci, niti da Srbija sve izgubi, nego da dobiju nešto i Albanci, ali da dobije nešto i Srbija. To je u ovom trenutku realna politika, ma koliko da to nekima teško padalo.

(Predsedavajući: Privedite kraju.)

Ja sam rekao i ovde u nekoj od prethodnih diskusija, kada biste pitali srce, isključivo srce, pa svaki Srbin bi vam rekao, možda ne svaki, ali od 100 Srba 90 Srba bi vam reklo da li bi volelo da je Knin u Srbiji ili da je Banjaluka u Srbiji, po srcu bi reklo – da. Ali, da li je to u ovom trenutku moguće? Nije moguće. Ali, šta je moguće? Moguće je da očuvamo Republiku Srpsku, to je moguće. Moguće je da je ojačamo politički, ekonomski, što i činimo. Moguće je da se nad Srbima na KiM nikada više ne ponovo ono o čemu ste vi govorili, pogrom iz 2004. godine, o čemu govori i predsednik Republike, da ne dozvolimo novi „Bljesak“ i „Oluju“ nad Srbima na KiM, to je realno i mi vodimo politiku u tom pravcu.

Sve drugo, znate, Srbija je suviše mala i teritorijalno i po broju stanovnika i u vojnom smislu da od nas zavisi odnos snaga u međunarodnoj zajednici. Uvek će Rusija biti Rusija, Amerika će biti Amerika, Amerika ima neke svoje interese, Rusija ima svoje interese. Šta je zadatak svakog srpskog rukovodstva, ne samo ovog aktuelnog? To je da hoda po toj tankoj žici i da taj naš mali srpski brodić kroz te tesnace međunarodne politike provede tako da on bude neoštećen ili da prođe kroz te tesnace sa što manje oštećenja.

Oni koji su vladali pre nas, oni su vodili jednu potpuno drugačiju politiku, njima je cilj bio po svaku cenu pobediti na izborima, a šta će biti sa Srbima na KiM baš ih briga. Mi vodimo jednu drugačiju politiku. Mi vodimo politiku da očuvamo srpski narod na KiM i da istovremeno očuvamo i minimum državnih interesa Srbije na KiM, ne tako što ćemo da ratujemo sa Amerikom, nismo mi sposobni za to, neko tako što ćemo pokušati argumentima da ubedimo zapadni svet da je jedino realno rešenje za KiM istorijski kompromis Srba i Albanaca i da se tim istorijskim kompromisom dva najveća balkanska naroda po broju stanovnika, pri čemu su demografski pokazatelji u korist Albanaca, a na štetu Srba, ali da je taj istorijski kompromis Srba i Albanaca dugoročno rešenje ne samo za KiM, nego za stabilnost čitavog zapadnog Balkana, jer dok se ne reši pitanje KiM imaćete u većoj ili manjoj meri otvoreno pitanje zapadnog dela Severne Makedonije i imaćete otvoreno pitanje delova Crne Gore, sa većinskim albanskim življem. Istorijskim kompromisom između Srba i Albanaca mi ne rešavamo samo problem KiM, koji, kao što vi kažete, datira od Kosovske bitke, nego mi dugoročno rešavamo pitanje mira i stabilnosti u regionu zapadnog Balkana. Utoliko je naša uloga teža.

Na kraju krajeva, kada je te reči napisao početkom 20. veka čuveni irski književnik Džejms Džojs, mnogi mu nisu verovali. On je rekao, citiram ga – sumnjam u srećnu budućnost Evrope sve dok postoji problem Makedonije. To je napisano na početku 20. veka. Koliko su tesno vezani problemi KiM, zapadnog dela Severne Makedonije i pojedinih delova Crne Gore mislim da vama, gospodine Mirčiću, kao dugogodišnjem iskusnom političaru to ne treba posebno objašnjavati. Ali, zadatak Srbije, kao ključne države u ovom regionu, je da sačuva mir i stabilnost i mi taj mir i stabilnost treba da koristimo, s jedne strane, da ekonomski ojačamo Srbiju, što već činimo, i da je ojačamo u vojno-tehničkom smislu. Bez jake ekonomije i bez jake srpske vojske teško da ćemo postići uspehe i na diplomatskom planu.

Ja zaista ne mogu da se složim sa onim što ste rekli da je naša politika politika predsednika Republike i politika SNS da idemo što dalje od Rusije. Ako je iko približio Srbiji Rusiju i Rusiji Srbiju, onda je to uradio Aleksandar Vučić. Dakle, i na političkom i na ekonomskom i na vojno-tehničkom planu. Dokaz za to je činjenica da je upravo predsednik Ruske Federacije, Vladimir Putin, odlikovao ordenom Aleksandra Nevskog Aleksandra Vučića. Poslednji srpski političar pre Vučića koji je dobio tako visoko odlikovanje iz Rusije bio je Nikola Pašić.

Dakle, sve što je bilo objektivno moguće da se uradi po pitanju približavanja Srbije Rusiji, Srbija je uradila.

Ali, ovde sad nije stvar u Rusiji. Nije nama problem Rusija. Nama ostaje onaj drugi problem, koji bivša vlast nije uspela da reši, a to je kako da ubedite zapadne države, jer vi ne možete kao dete da se pravite, stavite ruke preko očiju i kažete - zapad ne postoji. Postoji Amerika, postoji NATO pakt, postoji Nemačka, postoji Francuska, postoji Italija, postoji nešto što se zove Kontakt grupa, itd. Ne od juče. Postoji godinama. Postoji decenijama.

Na Aleksandru Vučiću je, pre svega, i na Vladi Srbije, kako da ubedimo moćne zapadne sile, bez okretanja leđa Rusiji, jer mi nismo okrenuli leđa Rusiji, mi nismo uveli sankcije Rusiji, mi maksimalno sarađujemo sa Rusijom po svim pitanjima i nikad bolja saradnja nije bila između Srbije i Rusije nego za vreme Aleksandra Vučića. Ali, sad morate da ostavite Rusiju po strani. Nije nama Rusija problem. Nama je sad problem kako da pokušamo da ubedimo zapadni svet, koji je većim delom priznao nezavisnost Kosova i Metohije, da rešenje za KiM nije tako što ćete Srbiji ultimativno da postavite kao zahtev - moraš da priznaš nezavisnost Kosova i Metohije, jer to nije rešenje.

Naš zadatak je težak utoliko što moramo da ubedimo zapadni svet da je kompromis rešenje za Kosovo i Metohiju, a ne priznanje nezavisnosti KiM. Na kraju krajeva, to je najlakše, priznate nezavisnost Kosova i kažete - rešili smo problem. Ne, problem je mnogo veći, kako da ubedite tu Ameriku, kako da ubedite tu Nemačku, kako da ubedite Veliku Britaniju, Francusku, Italiju, da je rešenje za KiM dijalog sa kosovsko-metohijskim Albancima i postizanje istorijskog sporazuma, tako da Srbija ne izgubi sve na KiM. O tome se radi.

Za to je potrebna ogromna energija. Potreban je ogroman napor. Pre svega, potrebna je snažna Srbija, u političkom smislu, potrebna je snažna Srbija u ekonomskom smislu i potrebna je snažna Srbija u vojno-tehničkom smislu.

Srbija je postala ekonomski jaka u poslednjih nekoliko godina, zato što smo uspeli da odgovornom ekonomskom i finansijskom politikom, s jedne strane, konsolidujemo naš budžet, da konsolidujemo naše javne finansije, a sa druge strane, da otvorimo nove fabrike, da otvorimo nova radna mesta, da zaposlimo građane Srbije, da smanjimo stopu nezaposlenosti sa 26, 27%, koliko je iznosila, na nekih 11%, koliko iznosi danas.

Zbog toga nam je potrebna mudra i izbalansirana politika. Lako je danas izvređati ambasadora Skota, reći mu - ti si budala, ti si majmun, ti si kreten, itd. Super. Moguće je to učiniti i sa francuskim ambasadorom, i sa nemačkim, sve je to moguće. Ali uvek morate da imate u vidu šta je ono što je iza vas. Iza vas su građani Srbije, iza vas su ljudi koji očekuju svakog meseca platu, za sebe i za članove svoje porodice. Iza vas su ljudi koji očekuju da rade. Iza vas su ljudi koji očekuju da mogu da se leče. Iza vas su ljudi koji očekuju da mogu da školuju svoju decu. Iza vas su ljudi prema kojima imate obavezu kao država da ostanu u ovoj zemlji, kao mladi lekari, kao mladi inženjeri, a ne da odu u beli svet.

O svemu tome morate da vodite računa kada je u pitanju Kosovo i Metohija. Kosovo i Metohija nije samo istorijsko pitanje, Kosovo i Metohija nije samo teritorijalno pitanje. Kosovo i Metohija su vam i ekonomija i finansije i diplomatija i mnogo što šta drugo. Svim tim sredstvima i svim tim instrumentima država Srbija danas brani svoje interese na Kosovu i Metohiji. Pa, zašto pojedini političari sa zapada menjaju svoj stav po pitanju Kosova i Metohije? Ne onako radikalno kao što bismo svi mi želeli, ali sad se već čuju malo drugačiji tonovi sa zapada, zato što su shvatili da imaju posao sa jednom ozbiljnom državom. Zato što predsednik Republike isto kaže, kakav je državni stav i u Moskvi, i u Vašingtonu i u Briselu i u Berlinu i u Rimu i bilo gde da se nađe.

Mi ne menjamo politiku od danas do sutra i mi ne prilagođavamo naš stav onome što bi naš sagovornik hteo da čuje. Pa bi Rusi hteli da čuju jedno, a Amerikanci bi hteli da čuju drugo, a Nemci bi hteli da čuju nešto treće. Ne, Srbija vodi jednu jedinstvenu politiku i prema zapadu i prema istoku.

Istok nam je u ovom trenutku prijatelj, oko toga se slažemo, ali sad nam ostaje onaj teži deo posla, kako da od onih koji su nas do juče bombardovali napravimo, ako ne prijatelje, onda makar partnere koji će hteti da saslušaju našu argumentaciju i po pitanju Kosova i Metohije, ali i po pitanju Republike Srpske, o kojoj ste govorili, i po pitanju Srba koji su ostali da žive u Hrvatskoj i po pitanju Srba koji su ostali u Crnoj Gori.

To je vraški teška politika. Da biste u toj politici uspeli morate da pokažete mudrost, morate da pokažete strpljenje, morate da imate takta, morate da razgovarate i na onim mestima na kojima je teško biti, a kamoli razgovarati.

Vi ste sad spominjali u pežorativnom smislu kako je Bil Klinton tapšao po ramenu Aleksandra Vučića. Aleksandar Vučić je na tom panelu 2016. godine, pred tim istim Klintonom, pred onim Ćamilom Durakovićem, koji je bio načelnik opštine Srebrenica, tvrdio da se u Srebrenici desio zločin, ali da nije bilo genocida i rekao da će Srbija učiniti sve da pomogne Srebrenici, a to znači srebreničkim Srbima i Muslimana i svima koji žive na tom prostoru da imaju nove vrtiće, nove puteve, nove domove zdravlja, nove škole, itd. Mislimo da je to odgovorna politika.

Nije on otišao kod Bila Klintona 2016. godine, odnosno nije otišao na taj panel da bi tamo uživao. On je tamo bio izložen baražnoj vatri da je Srbija odgovorna, ne samo za Srebrenicu, da je Srbija odgovorna za raspad bivše Jugoslavije.

Aleksandar Vučić je u svojstvu predsednika Vlade branio poziciju, ne samo Srbije, nego celokupnog srpskog naroda, da je srpski narod, zapravo, najveća žrtva nasilnog razbijanja bivše Jugoslavije. Mogao je on tamo da ne ode i to bi bilo za njega vrlo jednostavno. Lepše mu je da sedi u Beogradu, nego da razgovara sa Bilom Klintonom i Ćamilom Durakovićem, ali on je izabrao teži put, jer nije uvek lakši put bolji put za Srbiju ili za bilo koju drugu državu.

Nekad je teži put, bolji put, a teži put je da razgovarate, ne samo sa prijateljima, nego i sa onima koji su vam do juče bili neprijatelji, a vi činite sve što je do vas da od bivših neprijatelja napravite, ako je ikako moguće, partnere sa kojima ćete racionalno da razgovarate o mnogim pitanjima koja su od interesa za Srbiju, ne samo kada je u pitanju KiM, nego i položaj srpskog naroda u Hrvatskoj i položaj Republike Srpske i položaj srpskog naroda u Crnoj Gori.

Mislim da je Aleksandar Vučić pokazao kako se vodi jedna mudra i odgovorna nacionalna politika, kako je moguće biti na početku 21. veka, da tako kažem, realni nacionalni. Ne emotivni nacionalista, ne nacionalista koji sanja o tome da će se nešto veliko desiti, pa kad se to desi, onda će se ostvariti svi naši snovi, nego da pokušamo da ostvarimo naše nacionalne interese u ovom i ovakvom svetu koji je nepravedan, u kome se međunarodno pravo poštuje samo kad su u pitanju veliki, a mali nekad se poštuje, nekad se ne poštuje.

Mi ne možemo da izmislimo neki novi svet, mi moramo da vodimo politiku u ovom i ovakvom svetu, a ovaj svet je nepravedan. Nije ovaj svet nepravedan prema Srbiji samo sad, on je bio nepravedan prema Srbiji mnogo puta u prošlosti, ali je svaki srpski odgovorni političar vodio računa o tome da taj srpski brod, uzmite kneza Miloša, uzmite Iliju Garašanina, uzmite kralja Milana, uzmite Nikolu Pašića, Jovana Ristića, svako od njih je imao onaj svoj krajnji nacionalni cilj, ali je znao da bi stigli do tog svog krajnjeg nacionalnog cilja morate da pređete na desetine i desetine malih, sitnih, teških koraka da biste došli do tog krajnjeg cilja.

Mislite da je knezu Milošu bilo lako da razgovara sa Turcima? Ili kralju Milanu? Nikoli Pašiću da razgovara i sa razgovara i sa Rusima i sa Englezima i sa Nemcima, itd. Nije, ali nemate drugog izbora, morate da razgovarate.

Mi se tako ponašamo zato što smatramo da druga politika ne postoji. Svaka druga politika je avanturizam. Naplaćali smo se mi srpskim glavama u 20. veku tog avanturizma. Nemamo više pravo da gubimo srpske glave. Nama su potrebni živi Srbi, i u Srbiji i svuda u regionu. Da bismo ih sačuvali živima, moramo da vodimo odgovornu politiku.

Nemate potrebe da imate tu vrstu strahovanja oko toga da će Srbija da prizna ili da prihvati, kako se to uobičajeno kažem, stolicu Kosova u UN. Ako smo sprečili da Kosovo uđe u Interpol, ako smo sprečili da Kosovo uđe u UNESKO, ako smo sprečili da Kosovo uđe u neke druge međunarodne institucije i asocijacije, onda možete da zamislite koliki diplomatski i politički napor ćemo da uložimo i koliki već ulažemo da Kosovo i Metohija ne budu primljeni kao punopravni član UN. Dakle, tu vrstu strahovanja ne morate da imate.

Što se tiče Rezolucije 1244, Srbija je tu, kako da vam kažem, potpuno čista, mi je poštujemo, ali u Rezoluciji 1244 postoje stvari koje su povoljne za Srbiju, a postoje stvari koje nisu baš sasvim povoljne po Srbiju.

To da li ćemo mi Rezoluciju 1244 da poštujemo ili nećemo da poštujemo u potpunosti, čak i da je ona u stoprocentnom smislu u interesu države Srbije, to ne zavisi samo od Srbije. To zavisi, pre svega, od država koje su članice Saveta bezbednosti UN. Mi o tome sve vreme govorimo.

Dakle, apsolvirali smo priču o Rusiji i Kini. To su naši prijatelji. Imamo najbliže moguće odnose sa njima, oni to sami kažu, ali ostaje nam zapadni svet. Šta sa njima da radimo? Ne možete da kažete da oni ne postoje i da se oni ništa ne pitaju. To je taj teži deo posla od koga na neki način svi beže. Bežali su i ovi iz prethodne vlasti, a na neki način, sada pokušavate da pobegnete i vi.

Dakle, zadatak Srbije i zadatak srpskog rukovodstva, na čelu sa Aleksandrom Vučićem, je vrlo težak, kako da ubedite taj zapadni svet, na čelu sa Amerikom, da nije rešenje za Kosovo i Metohiju to da se od Srbije traži priznanje nezavisnosti Kosova i Metohije, nego da se prihvati kompromisno rešenje, koje dugoročno donosi stabilnost čitavom regionu zapadnog Balkana. To je težak posao i to je posao koji ne može da se uradi za mesec dana, za šest meseci, za godinu dana. To je posao koji će verovatno trajati godinama.

Ostao sam dužan odgovor gospodinu Mirčiću. Vidim da je napustio salu. On kaže – pa, za Evropsku uniju je Kosovo i Metohija rešeno pitanje, oni priznaju nezavisnost Kosova i Metohije. Ako priznaju nezavisnost Kosova i Metohije, što nas onda pozivaju na nastavak dijaloga sa Prištinom? Što da razgovaramo sa Prištinom ako je sve završeno? Nije sve završeno.

Mi pokušavamo da to što nije završeno bude završeno u korist Srbije ili najvećim delom u korist Srbije, a da bismo to uspeli, evo, time završavam, morate da otvorite dijalog ne samo sa Albancima na KiM, morate da otvorite dijalog sa velikim zapadnim silama, na čelu sa Amerikom, jer da nije bilo tih velikih zapadnih sila, nikada Albanci na Kosovu i Metohiji ne bi proglasili nezavisnost.

Mi suštinski nemamo problem sa Tačijem i sa Haradinajem. Mi imamo problem kako da ubedimo zapadni svet da je rešenje za Kosovo i Metohiju kompromis, a ne to da Srbija izgubi sve. To da Srbija izgubi sve, to nije rešenje, to može samo da stvori dodatnu ozlojeđenost kod srpskog naroda i dodatnu mržnju na Balkanu. Rešenje je da se pronađe kompromis, da se pronađe neka zlatna sredina između interesa Albanaca i interesa Srba. To dugoročno donosi mir i stabilnost i Srbima i Albancima, ali donosi dugoročno mir i stabilnost čitavom zapadnom Balkanu, a srce zapadnog Balkana je Srbija.