Bez želje da branim ambasadora SAD, ali u srpskoj istoriji postojao je jedan ambasador koji je bio mnogo bahatiji i bezobrazniji prema srpskim vlastima. To je bio ambasador Austrougarske, koji je isporučio Nikoli Pašiću 1914. godine onaj po zlu čuveni ultimatum Austrougarske Srbiji. On se bahatije ponašao od ijednog ambasadora koji trenutno obavlja svoju dužnost u Beogradu. Pa, opet, Nikola Pašić nije došao na ideju da protera austrougarskog ambasadora, niti nemačkog, nego se odlučio da sa njima razgovara.

Kao što znate, Srbija je prihvatila sve tačke iz austrougarskog ultimatuma, sem one jedne, a to je da austrougarska policija vrši istragu na teritoriji Srbije o tome ko su organizatori atentata na Franca Ferdinanda u Sarajevu na Vidovdan 1914. godine. Sve ostalo smo prihvatili. Nismo mi ceo ultimatum odbili. Mi smo odbili samo poslednju tačku koja je za nas bila neprihvatljiva.

Zašto ovo govorim? Zato što se Aleksandar Vučić danas ponaša isto onako kao što se ponašao Nikola Pašić.

Nije jednostavno slušati od američkog, nemačkog i francuskog ambasadora, nije jednostavno slušati od francuskog predsednika da je Kosovo samostalna država. Ali, postavlja se pitanje – šta je alternativa? Možete da im otkažete gostoprimstvo, možete da im se zahvalite, da ih isterate iz Beograda. Pitanje je da li ćemo mi zbog toga povratiti Kosovo i Metohiju? Evo, sad da isteramo sve ambasadore država koje su priznale nezavisnost Kosova i Metohije, jel nam to garantuje povratak Srbije na Kosovo i Metohiju? Ne garantuje. Time pozicija Srbije može da bude samo još teža nego što je sada.

Nema za Kosovo i Metohiju lakih rešenja. Mi sad svi pričamo o Kosovu i Metohiji na jedan način koji je lepo slušati. Sad svi pričaju o Kosovu i Metohiji, ali niko neće da živi na Kosovu i Metohiji, niko neće da živi u Prizrenu. Evo, vi, gospođo Radeta, da li biste hteli da sad iz Zemuna pređete da živite u Prizrenu, da vam neko da petosoban stan, platu, posao itd? Da li biste napustili Zemun? Znam da niste rođeni u Zemunu.

Da li biste vi, Despotoviću?

(Zoran Despotović: Bi.)

Vi bi napustili vaš rodni grad i otišli da živite u Prizrenu, u Đakovicu? Idite, ko vam brani. Da li je za vas Kosovo i Metohija Srbija? Jeste, pa šta vas sprečava da odete u srpski Prizren? Šta vas sprečava da odete u srpsku Đakovicu?

Vi se ponašate pomalo licemerno, e to je naše…

(Nataša Sp. Jovanović: Nisi bio na Kosovu.)

Bio sam Nataša na Kosovu i Metohiji mnogo puta, kao i ti, i ti to vrlo dobro znaš. Ja vam govorim nešto drugo.

Dobro, evo, ja pričam gluposti.

(Nataša Sp. Jovanović: Kada si bio u Đakovici?)

Dobro. Kada si ti Nataša bila u Đakovici?

(Nataša Sp. Jovanović: Ja ću da ti kažem.)

Kada si bila u Đakovici? Što ne živiš u Đakovici? Što ne živiš u Đakovici, nego po ceo božiji dan pričaš o Tomislavu Nikoliću, Radomiru Nikoliću i Fondaciji Dragice Nikolić. Dobro, idi, pa živi u Đakovicu.

(Nataša Sp. Jovanović: Navedi pet sela.)

Idi, pa živi u Đakovicu.

(Nataša Sp. Jovanović: Nabroj pet sela.)

Dobro, evo, ja ne umem da nabrojim pet sela. Ti umeš da nabrojiš sva sela na Kosovu i Metohiji, ali bez želje da se sada svađam sa vama, govorim vam ovo zato što znam šta je realna politika.

Lepo je pričati o svemu tome, ali niko neće da se odvaži, pa da uzme svoje kofere i da iz Beograda, Novog Sada, Kragujevca i Niša ode da živi na Kosovu i Metohiji. Ja nisam čuo ni za jedan takav slučaj, a svi pričaju o tome da je Kosovo i Metohija srpsko. I Krajina je srpska, i BiH je srpska, i Dubrovnik je srpski. Super, idite, pa živite tamo.

Znači, jedno su želje, jedno su naši snovi, a drugo je realnost. Realnost je surova i nije realnost surova samo danas za Srbiju, uvek je realnost bila surova za Srbiju. Kada je Srbija imala lake i romantične epizode u svojoj istoriji? Možete na prste jedne ruke da ih izbrojite. Uvek nam je bilo teško. Nekada su nas udarali sa zapada, nekada sa istoka, nekada sa severa, nekada sa juga, nekada su nam kidali zapadne delove srpstva, nekada južne, ali uvek nam je bilo teško, ali u toj teškoj situaciji morate da se ponašate odgovorno prema svom narodu.

Mi mislimo da vodimo odgovornu politiku. Na kraju krajeva narod je taj koji će na izborima da kaže svoje mišljenje i na kraju krajeva narod Kosovu i Metohiji je već više puta rekao svoje mišljenje, glasajući za Srpsku listu. Ubedljivo najveću podršku srpskog naroda na Kosovu i Metohiji ima Aleksandar Vučić. Pogledajte Dragana Đilasa, Vuka Jeremića i sve njih zajedno, pokušavaju da naprave neke opštinske mese odbore na Kosovu i Metohiji. Ne mogu da skupe dvoje ljudi, neće ih ljudi, ali ljudi hoće Aleksandra Vučića, hoće SNS. Zato što znaju da nećemo da ih prodamo. Zato što znaju da nećemo da ih izdamo. Zato što znaju da nećemo da dozvolimo novi „Bljesak“ i „Oluju“.

Da li su ti helikopteri i ti avioni pali sa neba ili su stigli u Srbiju zahvaljujući diplomatskoj ofanzivi Aleksandra Vučića prema Rusiji, prema Belorusiji, prema Kini itd? Zahvaljujući Aleksandru Vučiću imamo jaku vojsku, a ne tako što sedimo u svojim kabinetima i maštamo - al bi bilo lepo da pola Balkana bude u sastavu Srbije. Vodimo jednu odgovornu i realnu politiku. Najpre smo morali da ojačamo ekonomiju, pa kada smo ojačali ekonomiju, prešli smo da jačamo vojsku, pa sada kada imamo jaku vojsku i jaku ekonomiju, onda nas drugačije posmatraju i u svetu. Znači, moramo da vodimo računa o redosledu koraka. Nema jake Srbije bez jake ekonomije i bez jake vojske, a za to vam je potrebno vreme.

Bez želje da se svađam sa mojim dragim i uvaženim koleginicama, ali ja sam poredio to vreme sa ovim vremenom zato što je i ono vreme bilo teško za Srbiju i ovo vreme je teško za Srbiju. Kao što tadašnji ljudi, koji su vodili Srbiju, nisu oterali austrougarskog i nemačkog ambasadora iz Beograda, ma koliko da im je bilo teško da slušaju sve ono što su im oni govorili, tako mi sebi ne možemo danas da dozvolimo luksuz da oteramo američkog, nemačkog ili britanskog ambasadora, ma koliko da se ne slažemo sa onim što oni pričaju.

Zadatak je vrlo težak i mislim da vi to dobro razumete. Zadatak je da pokušamo, ne samo sa tim ambasadorima, na kraju krajeva, nisu oni toliko važni, ali sa čelnim ljudima velikih zapadnih sila, da razgovaramo, što Aleksandar Vučić i čini, i da pokušamo da ih ubedimo. Da li ćemo u tome uspeti ili ne, ostaje da se vidi, ali pokušavamo i upotrebljavamo sva moguća i raspoloživa sredstva da ubedimo te ljude da rešenje za Kosovo i Metohiju nije da Srbije potpuno nestane sa Kosova i Metohije.

Srbija je i danas prisutna na Kosovu i Metohiji. Ne u onoj meri u kojoj bismo želeli i vi i ja, ali prisutna je u onoj meri koja garantuje minimum opstanka srpskog naroda na Kosovu i Metohiji. Tamo i dalje funkcionišu naše škole. Tamo i dalje funkcionišu naši fakulteti u okviru Univerziteta u Kosovskoj Mitrovici, odnosno zvaničan naziv je Univerzitet u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici. Tamo i dalje funkcionišu naša obadništa. Tamo i dalje gradimo stanove i kuće za naš narod koji je ostao na svojim vekovnim ognjištima. Nisu uspeli, a hteli su da nas potpuno istisnu sa Kosova i Metohije.

Sada zadatak ovog aktuelnog rukovodstva, na čelu sa našim predsednikom, kako da Srbija bude još više prisutna na Kosovu i Metohiji, a da pri tome ne poremetimo i onako delikatne odnose koje imamo sa zapadnim svetom.

Još jedanput ponavljam. Nisu ovde sporni Rusija i Kina. Oni su nam prijatelji. Veći stepen saradnje, ne znam šta možemo da uradimo, da se proglasimo sastavnim delom Ruske Federacije, da kažemo da smo nova federalna jedinica u sastavu Rusije. Mislim, ne znam šta još možemo da uradimo. Ne gubernija. Rusija je federacija. Možemo da se proglasimo federalnom jedinicom u sastavu Ruske Federacije, ali to onda znači da Srbija više ne postoji kao samostalna i nezavisna država, a to, nadam se, niko ovde ne želi.

Dakle, zadatak je težak zato što razgovarate sa državama koje su, ne samo priznale nezavisnost Kosova i Metohije, nego su aktivno radile na tome da Kosovo i Metohija postane odvojeni od Srbije.

A mi sada pokušavamo da te iste ljude, odnosno te iste države, ubedimo da nije rešenje za KiM to da Srbija prizna nezavisnost KiM, nego da se postigne jedno kompromisno rešenje u kome će biti zadovoljen minimum nacionalnih interesa i Albanaca, ali i Srba. I mi mislimo da je to realna i odgovorna nacionalna politika.

Mi se gospođo Radeta slažemo oko nekih stvari, ali ne mogu da prihvatim to da je KiM kao nezavisnu državu priznao taj Kajl Skot.

(Vjerica Radeta: To nisam ni rekla.)

Dakle, nije on priznao nezavisnost KiM. Kosovo i Metohiju je priznala država koja se zove SAD. Naš zadatak je da sa tim SAD razgovaramo, da pokušamo da im objasnimo da to što su uradili nije bio dobar potez za stabilnost zapadnog Balkana i da pokušamo da im objasnimo da Srbija na KiM ima neke legitimne nacionalne interese kojih ne može da se odrekne. Mi o tome govorimo.

Što se tiče pojedinačnih ambasadora, ko će biti ambasador Amerike u Beogradu, o tome se ne pitamo ni vi, ni ja. O tome po Ustavu SAD odlučuje predsednik SAD. Dakle, predsednik SAD je vlastan da povuče Skota, da ga ostavi na toj funkciji, može da mu produži mandat, ali da mi sada ostavimo po strani ko je ambasador Amerike i da ostavimo po strani Ameriku.

Da vidimo šta je to što mi kao država možemo da uradimo u odnosu prema tom zapadnom svetu, da popravimo svoju poziciju u njihovim očima i u njihovoj politici po pitanju KiM. Ne samo po pitanju KiM, nego i po mnogim drugim pitanjima koja su od vitalnog interesa za ceo srpski narod, i Republiku Srpsku i srpski narod koji živi u Hrvatskoj i srpski narod u Crnoj Gori.

Dakle, ima mnogo stvari o kojima Srbija danas treba da brine. Da li je Kajl Skot dobio depešu da se oglasi preko nekog dnevnog lista da nešto uradi, da nekoga vređa ili uradi nešto drugo, ja ne znam. Mene o tome Amerikanci ne obaveštavaju, niti me to zanima. Zanima me da pomognem koliko mogu. Znam da je moja pomoć minimalna, ali evo svi mi poslanici SNS se trudimo da pomognemo našem predsedniku da istraje u politici koju vodi, a to je da popravimo naš položaj u očima zapadnog sveta, da od tih država ako već ne možemo da napravimo da nam budu prijatelji, makar da budu države koje su spremne da saslušaju naše mišljenje i da prihvate našu argumentaciju. To je teška politika i vi znate da je teška. Mi pomažemo koliko možemo, drugog rešenja po našem mišljenju u ovom trenutku nema. Nema realnog rešenja, a mi se trudimo da obezbedimo realno, životno i održivo rešenje kada je u pitanju KiM.

Uvek su ambasadori slali depeše svojim vladama o tome šta se dešava u državi u kojoj su akreditovani. Dakle, to je uobičajena diplomatska praksa, to se ne dešava za vreme Aleksandra Vučića, to se dešava vekovima. Na kraju krajeva, mislim da stvari maksimalno uprostimo, šta je ambasador? Pa, na neki način legalizovani špijun. On je taj koji u ime svoje države, svoju državu obaveštava o tome šta se dešava u državi u kojoj je akreditovan. Nema tu mnogo filozofije.

Ali, ono što mene čudi, to je da vi toliko insistirate na imenu i prezimenu jednog čoveka, a znate i vi i ja, da niti vi, niti ja, niti bilo ko od nas može da se pita ko će biti ambasador SAD u Beogradu. To je pitanje za predsednika SAD i besmisleno je da o tome vodimo diskusiju. Ko će biti ambasador Velike Britanije, Nemačke, o tome odlučuju njihove vlade. Zašto bismo mi o tome vodili raspravu u Skupštini Srbije. Ja čak mislim gospođo Radeta, da smo mi ponekad pomalo i nepravedni prema američkom ambasadoru. Mi od njega očekujemo da bude prijateljski nastrojen prema Srbiji, da ne piše tvitove protiv nas, da ne daje teške izjave za „Danas“ kada je u pitanju Republika Srbija.

Ali, nije Kajl Skot rekao da je „j…“ majku Srbiji i Crnoj Gori, nego je to uradio Vuk Jeremić. Nije Srbiju opljačkao Kajl Skot, nego Dragan Đilas, Boris Tadić, i oni koji su bili na vlasti do 2012. godine. Mi se ljutimo na Havijera Solanu, sa pravom, što je pritisnuo ono dugme kojim je označio početak NATO bombardovanja. Ali, postoji neko ko je u očima srpskog naroda gori od Havijera Solane, to je Vuk Jeremić, koji je u intervju u „Špiglu“, ja sam o tome govorio i moje kolege su o tome govorile, u januaru 2008. godine, kao ministar spoljnih poslova, opravdao NATO agresiju i rekao da je Milošević vršio progon nad Albancima na Kosovu i Metohiji, da je zbog toga usledila, kako je on rekao, NATO intervencija, i da je Milošević morao, citiram Vuka Jeremića – da povuče svoje trupe, ne Vojsku Jugoslaviju i ne MUP Srbije, nego svoje trupe, kao da je to bila privatna vojska Slobodana Miloševića, da ih povuče sa Kosova i Metohije.

Sada se ja pitam zdravorazumski, a šta ja da očekujem od Kajla Skota, šta da očekujem od Havijera Solane i šta da očekujem od bilo koga iz belog sveta, kada ovde imate Srbe, makar su Srbi po imenu i prezimenu, po rođenju, koji rade protiv interesa sopstvene države. Oni su za mene gori „skotovi“ od tog vašeg Skota. Pa, gori Skot je onaj koji je rekao - „j…“ majku sam Srbiji i Crnoj Gori, odnosno ja Crnoj Gori, a ti Srbiji i još se smeje. Gori Skot je onaj koji u razgovoru sa ambasadorom Srbije i Crne Gore u Moskvi, u vreme kada se lomi pitanje opstanaka državne zajednice Srbije i Crne Gore, raspravlja o tome da li u moskovskom hotelu, da izvinete, ima nekih lakih žena ili nema, da bi Vuk Jeremić mogao da se provede za to vreme dok boravi u Moskvi, a voda, kao što je objavljeno u onim presretnutim razgovorima, Borisa Tadića kao majmuna po Moskvi, sećate se toga. To je pre neki dan objavljeno.

Sad, kako da vam kažem, šta da ja očekujem od Skota, imate 100 puta gorih „skotova“ u Srbiji koji se zovu Jeremići, Obradovići, Đilasi i Tadići, i koji su nam više zla naneli nego taj Skot sa kojim malo ko može da bude zadovoljan, ali kakav je da je, niti vi, niti ja, možemo da ga promenimo. Ono što možemo da promenimo, to je da pojačamo poziciju Srbije u međunarodnim odnosima, tako što ćemo da vodimo mudru i odgovornu nacionalnu politiku na svim poljima i političkom, i ekonomskom, i finansijskom, i diplomatskom, i vojno-tehničkom, i evo, gospodine Arsiću, po ovom pitanju se više neću javljati za reč.

Pa, gospodin Mirčić je o Siniši Malom manje više govorio na isti način na koji to čine poslanici koji trenutno nisu ovde, poput, Zorana Živkovića, Balše Božovića, Boška Obradovića i njemu sličnih. Dakle, oni za sve ono loše što je urađeno u procesu privatizacije u Srbiji od 2001. godine optužuju Sinišu Malog.

Siniša Mali je bio službenik u Agenciji za privatizaciju do 2003. godine i čini mi se da od 2003. godine kada je napustio Agenciju za privatizaciju, sa tom Agencijom više nije imao nikakve veze.

Najodgovorniji za pljačkašku privatizaciju Srbije su vam ljudi poput Mirka Cvetkovića, poput onog Nikezića, poput onih ljudi koji su vodili konsultantske firme, kao što je CesMecon i ono što građani Srbije znaju, a to verujem da znate i vi, najveće zloupotrebe u procesu privatizacije desile su se tokom 2004, 2005, 2006. 2007, 2008. godine.

Znači, to vam je prva i druga vlada Vojislava Koštunice. Prva vlada bez DS, druga vlada sa DS. Znači, druga Vlada Vojislava Koštunice DSS plus DS, tada su se dešavale najveće moguće korupcionaške afere u procesu privatizacije u Srbiji.

Na kraju krajeva, o tome nas je u više navrata izvestila u svojim izveštajima i pokojna Verica Barać, i o tome na kraju krajeva, govore i svi izveštaji EU, da su one 24 sporne privatizacije, izvršene u periodu od 2004.do 2007/8. godine.

Sa svim tim privatizacijama Siniša Mali apsolutno nema bilo kakve veze. Siniša Mali, će biti upamćen kao jedan od najuspešnijih gradonačelnika Beograd, zato što je uspeo da za vrlo kratko vreme vrati sve one dugove Grada Beograda koje je napravio Dragan Đilas, i kao jedan od najuspešnijih ministara finansija koje smo imali, zato što već treću godinu zaredom Srbija ima suficit. Zato što već treću godinu zaredom imamo rast BDP, to je u velikoj meri i zasluga i Siniše Malog, ne samo njegova naravno, ali u velikoj meri i njegova.

Ono što mi nije jasno gde se vi našli u Izveštaju Agencije za borbu protiv korupcije stav direktora Agencije za borbu protiv korupcije da Siniša Mali ne treba bude na čelu Komisije za sprečavanje korupcije i sprečavanje pranja novca. Ja taj deo nisam uspeo da pročitam. Dakle, ne vidim gde to piše, ne vidim da je mišljenje direktora Agencije da Siniša Mali ne treba da bude predsednik te Komisije. Ako možete to u izveštaju da mi pokažete, bio bih vam veoma zahvalan.

Ovo što je sada rekao gospodin Mirčić mi malo deluje detinjasto, ja imam neki papir, ali eto neću da vam ga pokažem.

Ne znam gde mogu da ga pronađem, evo pitaću gospodina Sikimića.

Gospodine Sikimiću, gde ja mogu u Agenciji za borbu protiv korupcije da pronađem vaš stav da Siniša Mali, ne treba da bude predsednik ove komisije. Ako možete da mi pomognete, pošto gospodin Mirčić, neće, biću vam veoma zahvalan.

Dobro, platiću, kažite koliko košta.

Gospodine Mirčiću, ja sam već rekao više puta. Mlađana Dinkića iz izvršne vlasti i Vlade Srbije niste isterali ni vi, ni vaša stranka, nego Aleksandar Vučić i SNS, i ne samo Mlađana Dinkića, ceo režim DOS, i Božidara Đelića, i Mlađana Dinkića, i tog Vlahovića i sve druge koje ste nabrojali i neke koje niste nabrojali.

Znači, svu onu plejadu ljudi koji su odgovorni za pljačku Srbije od 2000. do 2012. godine, sa političke scene Srbije, oterao je Aleksandar Vučić i oterala je SNS i niko drugi to nije uradio. To je najveći istorijski politički uspeh SNS i Aleksandra Vučića.

Da li neki drugi državni organi, poput sudova i tužilaštava, su dobro uradili svoj posao ili ne, to je sad jedno potpuno drugo pitanje, ali mi nemamo apsolutno bilo čega da se stidimo kada su u pitanju ljudi iz režima koji je vladao Srbijom do 2000. godine.

Mi smo skinuli sa vlasti, odnosno Aleksandar Vučić i SNS i tog Borisa Tadića, Vuka Jeremića, Dragana Đilasa i sve ove iz DS i Mlađana Dinkića i Vlahovića i Cvetkovića i Nikezića i prekinuli sve moguće korupcionarske afere koje su bile vezane za proces privatizacije.

Kažite mi od 2012. godine, pa nadalje, znači do danas, da li se desila…

Prvo, ja mislim da skoro nije zabeležen nijedan slučaj privatizacije onakav kakav je bio klasičan privatizacije po Zakonu o privatizaciji od 2001. godine.

Drugo, sve što smo radili, a vi ste na to takođe aludirali, sve što se tiče ulaganja u Srbiju stranih investitora, apsolutno je sve bilo po zakonu. Ja znam da vi na tome insistirate iz političkih razloga kao i neki drugi iz opozicije i hoćete da prikažete da proces investiranja u Srbiju je praćen korupcijom, ja vam kažem da nije zato što sve investicije, bolje rečeno, sve subvencije koje se daju investitorima, daju se po Zakonu o državnoj pomoći, a Zakon o državnoj pomoći ne pravi apsolutno bilo kakvu razliku između domaćeg i stranog kapitala, između domaćih i stranih investitora.

Svako ko ispunjava uslove iz Zakona o državnoj pomoći, dobija državnu pomoć. Ta državna pomoć u nekim situacijama se izražava u novcu, u nekim situacijama se izražava u tome što pod povoljnijim uslovima možete da dobijete građevinsko zemljište, u nekim situacijama po tome što dobijate onaj tzv. „teks holidej“, odnosno neki vremenski period u kome ste oslobođeni od plaćanja poreza, ali to važi i za domaće i za strane investitore.

Verujem da vi ovo znate, ali ovo govorim zbog građana Srbije, zato što se u jednom delu javnosti uvrežilo mišljenje kako Aleksandar Vučić i Vlada Srbije, navodno žele da privileguju isključivo strane investitore i da im daju neke subvencije koje su potpuno mimo zakona. Ni jedna subvencija u Srbiji i nijedan vid državne pomoći koji je dat bilo domaćim, bilo stranom investitoru, nije dat mimo zakona, dat je u skladu sa Zakonom o državnoj pomoći. To ne radi samo Republika Srbija, taj model privlačenja investitora je model koji je prihvaćen u skoro svim zemljama centralne i jugoistočne Evrope. Dakle, to su sve one države koje su se nekad nazivale real-socijalistički…

(Predsedavajući: Privodite kraju.)

Evo, završio sam.

Zahvaljujem se, gospodine Marinkoviću.

Ja i dalje ne mogu da razumem šta je greh i koja je krivica Siniše Malog. Iz svega onoga što je govorio gospodin Mirčić, jednostavno, to ne mogu da razumem i ne mogu da shvatim, sem što mu se prigovara da je dve godine bio službenik u Agenciji za privatizaciju, ali ne znam da je odgovoran za bilo koju pljačkašku privatizaciju kojom je oštećen budžet Republike Srbije. On je Agenciju za privatizaciju napustio 2003. godine.

Ono što mogu da kažem i ono što građani Srbije mogu da vide i sami i da im ja ne kažem ništa, to da je Siniša Mali uspeo da konsoliduje, pre svega, javne finansije grada Beograda, da finansijski ojača grad Beograd, da vrati dugove grada Beograda koje je napravio Dragan Đilas, a koji nisu bili nimalo u malim iznosima. Kada je postao ministar finansija pokazao se kao jedan veoma uspešan ministar koji je nastavio sa politikom konsolidacije javnih finansija, a koju je započeo predsednik Vlade Aleksandar Vučić i danas je sprovodi Vlada Srbije koju vodi Ana Brnabić. Pod rukovodstvom Siniše Maloga, kao ministra finansija, Srbija već treću godinu zaredom beleži suficit u svom budžetu, iz godine u godinu imamo rast BDP.

Što se tiče procesa korupcije koji je bio uključen u proces dovođenja stranih investitora, slažem se sa vama da je to bilo u periodu do 2012. godine, ali voleo bih da mi kažete jednu korupcionašku aferu posle 2012. godine koja je bila vezana za privlačenje bilo domaćeg, bilo to stranog kapitala u Srbiji.

Dakle, mi više subvencije ne delimo onako kao što su deljene do 2012. godine, bez bilo kakvih kriterijuma. Sada postoji onaj krovni, osnovni zakon, Zakon o državnoj pomoći koji vrlo jasno propisuje pod kojim uslovima investitori i domaći i strani mogu da dobiju određeni vid državne pomoći i taj zakon je praćen čitavim nizom podzakonskih propisa.

Pošto sam ja između ostalog lično učestvovao u dovođenju nekoliko važnih investitora, uverio sam se koliko je to mukotrpan i težak posao da ispunite uslove iz Zakona o državnoj pomoći da bi taj investitor dobio neki vid državne pomoći. Ponavljam još jednom, to nije pomoć koja je rezervisana isključivo za strane investitore. Pod istim uslovima, i domaći i strani investitori dobijaju državnu pomoć.

Šta je problem sa domaćim investitorima? Finansijski su i ekonomski upropašćeni zbog vlasti koja je upravljala Srbijom do 2012. godine, i to je vama veoma dobro poznato. Većina domaćih investitora, dakle, ljudi koji imaju dobre biznis planove, koji imaju dobre biznis ideje, koji hoće da zapošljavaju građane Srbije, koji nisu ništa manje pametni, inventivni, nego njihove kolege iz inostranstva, ali šta im nedostaje, odnosno, zbog čega su strani investitori u prednosti u odnosu na njih? Nisu doživeli onu ekonomsku kataklizmu koju su doživeli domaći privrednici. U tome je problem.

Vi ste imali u periodu od 2000, odnosno od 2001. godine, kada je donet Zakon o privatizaciji, potpunu devastaciju srpske privrede. Mi smo praktično od 2012. godine krenuli od nule, a uradili smo veliki posao, i taj veliki posao može da se nazove jednim imenom, a to je reindustrijalizacija Republike Srbije.

Mi smo u periodu, ako pogledate čisto ekonomski, evo da ne vodimo nikakve političke rasprave, čisto ekonomski, od 2000. godine do 2012. godine bili manje više jedna ruralna, agrarna zemlja. Industrija nam je bila potpuno uništena. Od Subotice do Vranja nije postojao ni jedan industrijski kompleks koji nije bio uništen. I u Subotici, i u Valjevu, i u Vranju, i u Smederevu, u mnogim gradovima u Srbiji koji su nekada bili poznati još u bivšoj Jugoslaviji kao veliki industrijski centri, Trstenik, Kruševac itd. To je sve bilo uništeno. Sve te firme su bile prodate pod vrlo sumnjivim okolnostima, po sumama koje su bile ispod bilo kakve tržišne vrednosti, a ono što je najgore od svega, makar da su ti koji su kupili te firme nastavili proizvodnju, oni su ih pretvarali u skladišta, u auto salone, u magacine, na njima zidali zgrade, stambene prostore itd.

Šta smo mi počeli da radimo 2012, 2013, 2014. godine? Da iznova industrijalizujemo Srbiju, i to nam je dobrim delom pošlo za rukom, između ostalog, i zbog toga što smo vodili pametnu i uravnoteženu spoljnu politiku.

Ja znam da ste vi sada u poziciji jedne stranke koja je opoziciona i koja ima jedan lagodan, odnosno malo lagodniji status od nas koji smo u vlasti. Vi kažete treba proterati sve strane investitore, ne trebaju nam investitori iz Nemačke, Italije, Francuske, oni su u NATO paktu, to su države koje su nas bombardovale itd. To je dobrim delom tačno.

Šta ćemo sa radnicima koji rade u tim firmama? Šta ćemo sa činjenicom da 70% našeg izvoza ide na tržište EU? Ok, zatvorićemo sve nemačke, italijanske, francuske firme koje su otvorile svoja predstavništva ovde u Srbiji. Inače, to su sve domaće privredne kompanije, posluju po Zakonu o privrednim društvima, registrovane su u Republici Srbiji, u Agenciji za privredne registre, zapošljavaju građane Srbije, plaćaju poreze i doprinose po zakonima Srbije. Dakle, to nisu strane firme u smislu da posluju po zakonima Nemačke. Kapital je nemački, kapital je italijanski, kapital je francuski, ali taj kapital kada dođe u Srbiju, on posluje po srpskim zakonima i po srpskim propisima, isto kao i srpski kapital. To je veliki uspeh ove Vlade koju je vodio Aleksandar Vučić i koju sada vodi Ana Brnabić.

(Predsedavajući: Hvala.)

Završavam.

Kapital može biti domaći i strani, ali kada strani kapital dođe u Srbiju, on je podvrgnut istom pravnom režimu kao i srpski kapital, i to je ono što je veoma važno. Dakle, izvršili smo reindustrijalizaciju Srbiju. Više nismo puka agrarna zemlja koja izvozi sirovi kukuruz, pšenicu, šećernu repu itd.

(Predsedavajući: Hvala.)

Sada možemo da prerađujemo i te poljoprivredne proizvode i da ih plasiramo na tržište EU, na tržište Ruske Federacije i svuda gde naši proizvodi mogu da prođu.

Spomenuto je „Gorenje“ iz Valjeva. Jedna informacija za vas gospodine Mirčiću. Većinski vlasnik „Gorenja“, čije je sedište u Sloveniji su Kinezi. Znači, većinski vlasnik „Gorenja“ su Kinezi. Kineska kompanija „Hisens“, čisto da se zna.

Kada „Gorenje“ proizvede frižider ili neki drugi rashladni uređaj u Valjevu, pa taj uređaj rashladni ode u Rusiju, on ne odlazi kao slovenački, niti kao kineski proizvod, nego kao srpski. To treba da znate.

Drugo, ono što stalno ponavljate i to mislite da vam je verovatno jedan od glavnih argumenata protiv ekonomske politike SNS, to je da su građani Srbije pod vlašću Aleksandra Vučića pretvoreni u jeftinu radnu snagu. To jednostavno nije tačno.

Prosečna plata u Srbiji je danas 463 evra i ne možete da pronađete nijednu kompaniju koja je došla u Srbiju od 2014. godine, pa do danas, znači za ovih pet godina, u kojoj radnici ne rade za pristojne plate i pod vrlo humanim uslovima po tehnologiji, koja je najsavremenija moguća.

Ta priča, to je inače priča Balše Božovića i Aleksandre Jerkov, oni kada nisu znali šta će, Balša Božović je rekao da ova kineska kompanija koju smo doveli u Obrenovac "Meita", da su građani Obrenovca pretvoreni u robove, a da su Kinezi neki robovlasnici. Onda je Aleksandra Jerkov, opet zato što nije imala drugih argumenata, onda je počela da tvrdi kako srpski radnici koji rade po kompanijama čiji je osnivački kapital došao iz inostranstva, moraju da nose pelene. Ja sam je više puta pitao u kojoj to kompaniji u Srbiji, bilo domaćoj, bilo stranoj srpski radnik mora da nosi pelene? Nema nijedne. Kao što Kinezi, "Meita" u Obrenovcu nisu pretvorili građane u robove tako se ne nose ni pelene i kao što niste u pravu za "Gorenje".

Dakle, taj srpski proizvod koji se napravio u Valjevu, kada ode na tržište EU, na tržište Ruske federacije ide kao srpski proizvod.

(Milorad Mirlić: A pare idu u Sloveniju.)

Pare idu u Kinu, ako ćemo o tokovima novca. Pare idu u Kinu, vi se zalažete za prijateljstvo sa Kinom, ne znam šta vam je to problem.

Znači, po toj vašoj logici, pare iz Srbije, idu u Sloveniju, pa iz Slovenije idu u Kinu.

Ono što je mnogo važnije za građane Srbije, i "Gorenje" i "Hačinson" i sve druge kompanije koje posluju u Srbiji, plaćaju poreze i doprinose u Srbiji. Plate isplaćuju srpskim radnicima i posluju apsolutno po srpskim zakonima. Po svim zakonima koji se odnose i na privredna društva i na zaštitu životne sredine, socijalnu zaštitu, zaštitu prava radnika, poštuje se Zakon o radu itd. U tom smislu ne postoji bilo kakva diskriminacija između domaćih i stranih investitora.

Što se tiče "Behtela" i to građani Srbije treba da znaju, vi insistirate na tome, ja razumem zašto insistirate, iz političkih razloga, ali u zakonu koji smo usvojili pre neki dan, nigde se ne pominje "Behtel". Pominje se da će Vlada Srbije izabrati strateškog partnera koji će izvoditi radove na tom tzv. Moravskom koridoru.

(Vjerica Radeta: I biće "Behtel".)

Dobro, vi kažete - biće "Behtel", ja vam kažem da u zakonu piše …

(Milorad Mirčić: Vjerica kaže da će biti "Behtel".)

Dobro, Vjerica kaže - biće "Behtel", ja vam kažem da u zakonu piše i to građani Srbije mogu da pročitaju da će izbor strateškog partnera da izvrši Vlada Srbije po kriterijumima koji će biti povoljni za državu Srbiju, za građane Srbije, a pogotovo za one građane koji žive na trasi tog Moravskog koridora.

Evo, ja vas molim, pokažite mi taj ugovor sa „Behtelom“, pokažite mi da u njemu stoji 800 miliona evra, da vidimo ko su ugovorne strane, koliki su rokovi za izvođenje radova, i tako dalje. Ja uopšte ne znam o čemu vi govorite.

Prvo, cela jedna poslanička grupa je u nekom ratu sa jednim ministrom u Vladi Srbije, koji se zove Zorana Mihajlović, što je samo po sebi pomalo čudna situacija. Drugo, da treba da se branimo od nečega što ne postoji. Kakav ugovor sa „Behtelom“? Ko je zaključio taj ugovor sa „Behtelom? Gde piše 800? Gde piše 300 miliona evra? Još kaže koleginica – „Plaćeno 300.000.000 evra“. Šta plaćeno? Još nije ni počeo postupak eksproprijacije zemljišta za izgradnju te trase. Ja uopšte ne znam o čemu vi govorite.

Razumem da ste opozicija, razumem da ne volite Zoranu Mihajlović, razumem da ne volite SNS, ali ipak, morate da vodite računa o tome šta govorite, ja vas moli, evo, zbog javnosti, pokažite mi taj ugovor. Mi smo vam danas lepo rekli, evo ja sad čekam da mi kolege, gore iz kancelarije donesu ovaj Zakon koji smo usvojili.

U zakonu lepo piše – strateškog partnera će izabrati Vlada Srbije za izgradnju Moravskog koridora na predlog komisije, odnosno radne grupe koju će Vlada da formira, pri čemu će se voditi računa, pre svega, o interesima države Srbije i građana Srbije.

Vi uporno insistirate na nečemu čega nema. Nema ugovora sa „Behtelom“. Ništa još nije plaćeno. Nema ugovora ne sa „Behtelom“, nego sa bilo kojom građevinskom kompanijom iz bilo kog dela sveta.

Što se tiče tog vašeg sablažnjavanja nad činjenicom da nema javnih nabavki vezano za ovaj posao, pa nije bilo javnih nabavki ni kad je u pitanju Železara u Smederevu. Nije bilo javnih nabavki ni kada je u pitanju rudnik u Boru. Nije bilo javnih nabavki kada su posao u Srbiji na izgradnji pojedinih deonica autoputeva dobijale kompanije iz Azerbejdžana, iz Kine. Nije bilo javnih nabavki kada su „Ruske državne železnice“ dobile posao da obnove železničku infrastrukturu u Srbiji ne zato što je prekršen bilo koji propis u Srbiji, nego zato što naše zakonodavstvo da u takvim situacijama, kada su u pitanju strateški infrastrukturni radovi, nema javnih nabavki, ali to ne znači da se ne vodi računa o ekonomskim i finansijskim interesima države Srbije.

Nemojte da mi kažete da je bilo koji posao sa Kinezima loš, bez obzira da li je u pitanju izgradnja saobraćajne infrastrukture, da li je u pitanju „Železara Smederevo“ ili borski rudnik? Da li je bilo šta štetno urađeno kada smo zaključivali posao npr. sa građevinskom kompanijom „Azvirt“ iz Azerbejdžana? Da li je neka šteta napravljena državi Srbiji? Nije, ali vi uporno insistirate samo na jednoj kompaniji - „Behtel“ i onda sad to koristite kao neko sredstvo zastrašivanja građana Srbije - sad će doći neki strašni Amerikanci da prave autoput u Srbiji.

Da li će posao u Srbiji dobiti „Behtel“, da li će posao dobiti neka ruska ili kineska kompanija, o tome će odlučiti Vlada Srbije. Za sada nikakva odluka nije doneta, jer je suviše rano da se takva odluka donese, kad smo tek pre nekoliko dana usvojili zakon i kada tek treba da se uđe u postupak eksproprijacije zemljišta duž trase tog budućeg autoputa, tako da to što sada radite,možda je prijemčivo za vaše uši ili možda mislite da time možete da dobijete neki politički poen, ali ja vam kažem, zbog građana, nikakav ugovor sa „Behtelom“ nije potpisan.

Na kraju krajeva, ja ne znam šta vama smeta i da posao dobije „Behtel“? Kaže – to je republikanska kompanija. Pa, valjda je Donald Tramp republikanac. Pa, da li ste nosili majice sa njegovim likom? Da li ste rekli da će, kada pobedi Donald Tramp, radikalno da se promeni politika Amerike prema Srbiji. Odmah, čim pobedi Donald Tramp, ukida se priznanje Kosova; čim pobedi Donald Tramp ulazimo u Knin. Da li ste to govorili?

(Vjerica Radeta: Nismo. Nemoj da lažeš!)

Šta je sad? Pa, šta lažem? Da li ste nosili majice sa likom Donalda Trampa i pevali pesme…

Čekajte, gospodine Mirčiću. Dobro, vi ste sada ljuti, besni, ali ja vam kažem, pevali ste pesme - Srbija-Rusija, Tramp i Melanija. Da li ste pevali tako i nosili majice sa njihovim likom? Sada, odjedanput, ne valja firma „Behtel“, kažete da je to republikanska kompanija, a Donald Tramp republikanac i sad čekamo da sa Donaldom Trampom uđemo u Knin, da sa Donaldom Trampom uđemo u Prištinu? Sada vam odjedanput smeta „Behtel“?

Ali, hajde na stranu to, da prestanemo da se šalimo, ja vam kažem da nikakav ugovor sa „Behtelom“ nije potpisan, da nikome ništa nije plaćeno i da nema potrebe stvarate zabunu kod građana Srbije.

Ako ne možete da pronađete neki drugi argument protiv Zorane Mihajlović… Ne znam da li ste vi svesni da ovo što vi govorite može samo da afirmiše Zoranu Mihajlović?

Ako hoćete da joj nanesete štetu, pa morate da se bavite onda nekim činjenicama. Morate da pronađete nešto što je realno, što je ta žena loše uradila, pa da vam to bude argument. Ako vam je jedini argument da je Zorana Mihajlović potpisala ugovor sa „Behtelom“, a nije potpisala, i da je platila 800 miliona evra, a nije platila, to može samo da bude plus za Zoranu Mihajlović i onda, umesto da vodite neku kampanju u kojoj možete da pobedite Zoranu Mihajlović, Zorana Mihajlović će da pobedi vas.

Evo, stigao mi je Predlog zakona. Pevajte malo u međuvremenu, dok ne pročitam ovaj predlog zakona. Kako ono beše - Srbija-Rusija, Tramp i Melanija.

Član 17 - U cilju realizacije Projekta izgradnje Moravskog koridora, Vlada, na predlog radne grupe Vlade, vrši izbor strateškog partnera. Kriterijumi i način izbora strateškog partnera i stručnog nadzora nad izvođenjem radova bliže se uređuju podzakonskim aktom koji donosi Vlada. U cilju izbora strateškog partnera iz stava 1. ovog člana, kao i praćenje realizacije izgradnje Moravskog koridora Vlada obrazuje Radnu grupu. Po izboru strateškog partnera iz stava 1. ovog člana, Vlada kao finansijer i lice iz člana 5. stav 1. ovog zakona kao investitor zaključiće sa strateškim partnerom ugovor o projektovanju, odnosno pružanju usluga i izvođenju radova na izgradnji Moravskog koridora itd, itd.

Član 18 - Primena međunarodnih standarda u oblasti stručne kontrole i nadzora nad projektovanjem i izvođenjem radova.

Dakle, to je istina. Tako piše u Zakonu o utvrđivanju javnog interesa i posebnim postupcima radi realizacije Projekta izgradnje infrastrukturnog koridora autoputa E-761, deonica Pojate-Preljina.

Ako mi ovde pronađete „Behtel“, da je potpisan ugovor sa „Behtelom“, da je vrednost radova 800 miliona evra, evo, ja vam dajem ovaj zakon, pronađite gde to piše. Ja vam kažem da ne piše i nema potrebe time da se služite.

Pronađite nešto iz resora Zorane Mihajlović gde je žena zaista možda, eventualno, napravila neku grešku, pa probajte da na tome politički profitirate. Na ovome ne možete ništa da profitirate, jer sve što govorite je neistina.

Pa, ja sam hteo da SRS dođe na vlast, ali vi kakvi ste, sa vama čovek ne može da dođe na vlast. To je vaš problem i možete vi da koristite tu frazu – mi kad dođemo na vlast, mi kada dođemo na vlast. Ko? Vi? Vi da pobedite Aleksandra Vučića? Teško.

Ali, dok ne pobedite Aleksandra Vučića, samo da vam kažem kako stoje stvari. Prvo, Aleksandar Vučić nikada nije podržao Bila Klintona, u kampanji za predsedničke izbore, nego je istina potpuno drugačija. Ovo govorim zbog građana Srbije.

Aleksandar Vučić, je u svojstvu predsednika Vlade 20. septembra 2016. godine učestvovao na panelu, koji se zvao „Pomirenje i podeljena društva“. Na tom panelu je učestvovao i tadašnji predsednik opštine, odnosno načelnik opštine Srebrenica Đamil Duraković, a u tu emisiju, odnosno u taj panel se putem video linka uključila i Avdija Ibrahimović, koja je preživela masakr u Srebrenici.

Vučić je na njeno izlaganje da se u Srebrenici desio genocid, rekao sledeće - ja sam ponosan Srbin. Dakle to je rekao u Americi, pred Klintonom, pred Đamilom Durakovićem i pred ovom gospođom koja je tvrdila da se u Srebrenici desio genocid - ja sam ponosan Srbin i što sam premijer Srbije i išao sam u Srebrenicu, da odam poštovanje jednog ogromnog zločina koji se dogodio 1995. godine, ali isto tako želim da istaknem da je mnogo zločina bilo i na drugoj, muslimanskoj, odnosno bošnjačkoj strani.

Tako se ponaša jedan odgovorni predsednik Vlade. Dakle, on je otišao u SAD, ne da bi podržao Bila Klintona, nego da bi odbranio poziciju Srbije i da bi odbranio poziciju, na kraju krajeva i Republike Srbije, odnosno Republike Srpske i spasao je na neki način od optužbe da je u Srebrenici izvršen genocid. Niti je davao pare Bilu Klintonu. Ima Klinton dovoljno para i bez nas. Dakle, niti je davao pare Bilu Klintonu, niti je podržavao Hilari Klinton kao kandidata za predsednika SAD, nego je kao predsednik Vlade učestovao na jednom panelu i time pokazao ogromnu državničku odgovornost i političku hrabrost da bude na jednom mestu, na kome uopšte nije prijatno da se bude. Nije prijatno kada ste sami protiv svih. Pa Klinton kaže da se u Srebrenici desio genocid, pa Ćamil Duraković kaže da se desio genocid, pa ta gospođa koja se uključila putem video linka kaže da se desio genocid. Pa se uključio Bakir Izetbegović i to da vas podsetim, pa kaže da se desio genocid i Vučić jedino sam kao predsednik Vlade Srbije, kao jedini Srbin tamo kaže - ja sam išao u Srebrenicu da odam poštovanje žrtvama, tamo se desio zločin, ali isto tako da vas podsetim da se zločin desio pre nego što se desio taj zločin u Srebrenici, dešavali su se zločini nad Srbima u Podrinju tokom 1992. i 1993. godine. To je rekao u SAD, na tom panelu koji je održan 20. septembra 2016. godine i to je prava istina. I pokazao je veliko razumevanje za ljude koji žive u Srebrenici bez obzira da li su Srbi ili muslimani, jer je rekao - Vlada Srbije je obećala da će Srebrenici da donira pet miliona evra. Dva miliona evra smo već dali, ostalo je da damo još tri miliona da bi se u Srebrenici napravili novi vrtići, nove škole, novi domovi zdravlja, novi putevi, zato što mi Srbi i Bošnjaci treba da živimo zajedno i zato što treba da gradimo mir na području, odnosno u regionu zapadnog Balkana.

Tako se ponaša jedan odgovoran i ozbiljan predsednik Vlade. Šta je trebao, da ode u Ameriku i da kaže - ja sam na čelu Vlade koja će da pobedi u budućem ratu SAD, ja hoću rat sa Amerikom, ja hoću rat sa NATO paktom? Super, to može da se kaže, ali to nije izvodljivo i to nije realno. Ovo je jedna realna nacionalna politika. I vi nikako da napravite distinkciju između maštarija i realne nacionalne politike. Mi sada možemo da maštamo o tome kako smo najjači, kako možemo da pobedimo sve, kako smo jači od Amerike i do NATO pakta, kako samo što se Amerika nije raspala, kako samo što se nije raspala EU, kako samo što se nije raspao NATO pakt, ali stvari nažalost, ili na sreću, stoje drugačije. Ja vam samo kažem kako je bilo i to građani Srbije treba da znaju.

Predsednik Vlade Aleksandar Vučić niti je podržao Klintona, ni Bila, ni Hilari, niti im je davao pare, nego je branio i Republiku Srbiju i Republiku Srpsku i to sam, u prisustvu Bila Klintona, Ćamila Durakovića, obe gospođe iz Srebrenice koja se uključila putem video linka i Bakira Izetbegovića, koji se takođe uključio putem video linka i u sred Amerike rekao - da, desio se zločin u Srebrenici. Ne mislim da je bio genocid, bio je zločin velikih razmera, ali pre tog zločina u Srebrenici desili su se zločini nad Srbima u Podrinju tokom 1992. i 1993. godine. to je ogromna politička hrabrost da se kaže i ovde u Srbiji, a kamoli u Americi.

Tako da, to je istina o nastupu Aleksandra Vučića na tom panelu iz 2016. godine.

Evo, sada su građani Srbije čuli, ja sam najodgovorniji što SRS nije prešla cenzus 2012. godine. Zaista jesam, to vi veoma dobro znate, ja sam glavni krivac za to i žao mi je zbog toga.

Spočitavate mi da sam prešao u SNS. Pa vi ste, gospođo Belačić, ako se ne varam, bili više od godinu dana predsednik mesnog odbora „Stari aerodrom“ u bloku 37 na Novom Beogradu Srpske napredne stranke. Vi ste bili u SNS. Vi ste bili predsednik mesnog odbora.

(Aleksandra Belačić: Nisam.)

Vi ste bili predsednik mesnog odbora SNS. Ali, nije to sada važno, dobro, bili ste, niste bili, ja vam kažem da ste bili.

(Aleksandra Belačić: Ja vam kažem da nisam bila.)

Ja vam kažem da ste bili, ali nema to sada veze. Postoje neke mnogo važnije teme od toga da li vi jeste ili niste bili član SNS. Kaže gospodin Šešelj – moraćemo da uđemo u NATO pakt, moraćemo da priznamo Kosovo i Metohiju. Niti ćemo ući u NATO pakt, niti ćemo priznati nezavisnost Kosova i Metohije i to vam je predsednik Republike, građanima Srbije, ne vama, građanima Srbije, više puta ponovio. Pozicija Srbije je kada su u pitanju vojni blokovi, vojna neutralnost, ne želimo da uđemo u NATO pakt, želimo da uđemo u Evropsku uniju, ali nikada nismo rekli, iako vi to ponavljate do u beskonačnost, da Evropska unija nema alternativu. Kada je bilo ko od funkcionera SNS rekao da nema alternative Evropskoj uniji i da nema života Srbiji bez Evropske unije? Pa mi smo izvršili fiskalnu konsolidaciju bez članstava u Evropskoj uniji. Mi smo oživeli srpsku privredu bez članstva u Evropskoj uniji, mi imamo rast bruto društvenog proizvoda, iako nismo članovi Evropske unije, ne da imamo rast, imamo mnogo veći rast nego države koje su članice Evropske unije.

Dakle, može Srbija da preživi i preživeće, i biće mnogo jača, bila ili ne bila član Evropske unije. Naše strateško opredeljenje je da budemo članovi Evropske unije zato što mislimo da je to dobro za građane Srbije. Da li će Srbija biti ili neće biti član Evropske unije, to ne zavisi samo od Srbije, to zavisi od Evropske unije, ali nikada nismo utvrdili da Evropska unija nema alternativu i da je potpisana smrtna presuda Srbiji ako ne uđe u Evropsku uniju. Živeće Srbija i ako ne bude u Evropskoj uniji. I mi smo pokazali da se to može, od 2014. godine smo pokazali da možemo da ojačamo Srbiju, iako nismo formalno članovi Evropske unije.

Što se tiče ovog panela iz 2016. godine, dokazali smo da nismo podržavali Hilari Klinton, da nismo davali nikakve pare ni Bilu Klintonu, ni Hilari Klinton. Ali, znate, kada ste predsednik Vlade jedne male države kao što je Srbija, a pri tome se ozbiljan i odgovoran političar, onda vi ne možete da birate da li ćete biti ili nećete biti na nekom mestu na kome se brani pozicija Srbije. Morate da budete, ma koliko da je to za vas prijatno ili neprijatno. Ako vas pozovu iz Amerike da branite Srbiju, idete u Ameriku. Ako vas pozovu iz Rusije da branite Srbiju, idete u Rusiju. Ako vas pozovu iz Kine, idete u Kinu. Ako vas pozovu iz Hrvatske, idete u Hrvatsku. Ali ne možete kao predsednik Vlade Srbije da birate – u Ameriku neću da idem, u Hrvatsku neću da idem, idem samo tamo gde su mi otvoreni i iskreni prijatelji. Ne može se dobiti Boj na Kosovu, da se tako metaforično izrazim, ako ne odete na Kosovo. Pa kako da odbranite interese Srbije, ako ne odete tamo gde vas zovu da je branite? To da birate gde ćete da idete ili gde nećete da idete, to sebi mogu da u ovom trenutku priušte predsednik Amerike, predsednik Ruske Federacije, predsednik Kine, to sebi možda može, možda, mada ni ona to ne radi, ja mislim da ne radi, Angela Merkel, ali to definitivno ne može da radi nijedan ozbiljan i odgovoran predsednik Vlade ili predsednik Republike Srbije.

Svuda gde postoji minimalna šansa da promovišete srpske nacionalne i državne interese, vi morate da se pojavite. Pa jel vi mislite da bilo prijatno Vučiću da sedi zajedno sa Bilom Klintonom, Ćamilom Durakovićem i da se uključuje gospođa iz Srebrenice koja kaže da se tamo desio genocid? Pa jel mislite da je bilo prijatno Aleksandru Vučiću da 2015. godine ide u Srebrenicu i da tamo doživi pokušaj atentata, da ga gomila skoro pa linčuje? Naravno da mu nije bilo prijatno. Ali kada ste ozbiljan političar, odgovoran prema svom narodu, prema svojoj državi, vi tu nemate mogućnost izbora. Morate da idete tamo, bilo teško ili ne bilo teško.

Vučić je pokazao, i zato ga narod i podržava, zato ga narod i podržava što ide tamo gde zna da je unapred teško, što ne beži od teških mesta, što ne beži od teških tema, što ne beži od teških sagovornika, nego se hvata u koštac sa njima. Ali nije sagnuo glavu ni kada je bio sa Klintonom i Ćamilom Durakovićem 2016. godine, kao što nije sagnuo glavu, ako ste gledali pažljivo one snimke, ni 2015. godine u Srebrenici. Probijao se kroz masu uzdignute glave. Nije hteo da pogne glavu i da pokaže da se bilo čega plaši. Pa bio je spreman čovek, na kraju krajeva, i da pogine, ako ćemo pošteno, jer je dlaka falila da izgubi glavu u Srebrenici. Zahvaljujući malo sreći, malo pribranosti njegovog obezbeđenja, malo hrabrosti policajaca iz Republike Srpske, uspeo je živ da se vrati iz Srebrenice. Ali nije pognuo glavu. Kao što nije pognuo glavu ni pred Klintonom, kao što nije pognuo glavu ni pred Angelom Merkel i kao što nije pognuo glavu ni pred jednim svetskim političarem ili svetskim državnikom, jer mi ne vodimo ni proameričku, ni pronemačku, ni prorusku, nego vodimo otvorenu i nesumnjivo srpsku politiku.

Mi nemamo ambicije da mi, ovakvi kakvi smo, mali, brojčano mali, teritorijalno mali, menjamo odnose na globalnoj političkoj sceni. Kad god smo mi Srbi smatrali da od nas zavisi sudbina sveta, pa mi smo to plaćali svojim glavama. Ja sam to rekao i u raspravi o Izveštaju o Kosovu i Metohiji, pa su ovi iz Dosta je bilo rekli da promovišem Hitlera i Nemačku. Mi smo 27. marta 1941. godine mislili da sudbina Drugog svetskog rata zavisi od nas, izvršili vojni puč, odnosno državni udar, zbacili vladu Cvetković-Maček. Šta smo doživeli? Da nam se država raspala za 17 dana, da su ustaše došle na vlast u Zagrebu, da su nam rasparčali Kraljevinu Jugoslaviju i da se desio užasan zločin nad Srbima, pre svega u NDH, u Vojvodini, u centralnoj Srbiji, koliko su stradali Kraljevo, Šabac, Kragujevac, koliko smo stradali na Kosovu i Metohiji, sve zbog te naše sulude srpske ideje da od nas zavisi sudbina sveta.

I sad nam to nije dovoljno iskustvo, nego vi sad u 2019. godini kažete – e, raspašće se Evropska unija, e, raspašće se NATO pakt. Pa možda će se raspasti, ali ne zbog nas. Nemojte da gajite te iluzije da mi Srbi, kojih u Srbiji nema brat bratu ni punih sedam miliona, da ćemo mi da srušimo Evropsku uniju, da ćemo mi da srušimo NATO pakt, teško, i mi takve iluzije ne treba ni da gajimo.

Mi treba da hodamo, kao što je to rekao i Aleksandar Vučić, po onoj tankoj žici i da vodimo računa da između jedne i druge strane planine ne padnemo u provaliju, ni sa leve, ni sa desne strane i da sačuvamo Srbiju, da sačuvamo srpski narod, da sačuvamo Republiku Srpsku i pre svega da sačuvamo srpski narod na KiM. Pustite Ameriku, pustite Rusiju, to su velike države, to su moderne imperije, oni imaju svoje interese, oni imaju dovoljno snage da se međusobno razračunavaju. Oni imaju toliko atomskog naoružanja da u desetinama puta mogu jedni druge da unište i ne jedni druge, nego ceo svet.

Mi, na čelu sa Aleksandrom Vučićem, imamo samo jedan zadatak da sačuvamo Srbiju, a ne kao ovi koji su j. majku Srbiji, Crnoj Gori nam smanjivali državu iz godine u godinu. Naš zadatak je, i to je cilj i politika SNS, da našoj deci i da našim unucima, ostavimo Srbiju istu onakvu kakva je danas, da ne bude manja. Ali, da bude jača i ekonomski da bude jača i kulturno da bude jača i vojno da bude jača i da onih koji u nam do juče bili otvoreni neprijatelji pokušamo makar da stvorimo neke solidne partnere, a na dobrom smo putu da to uradimo i da naravno sa onima koji su nam već prijatelji to prijateljstvo ojačamo još više. Nema potrebe da vi sad nama držite lekcije o tome kako mi treba da se integrišemo sa Ruskom Federacijom, mada ja ne znam šta ta sintagma integracija sa Ruskom Federacijom znači.

Mi smo dostigli, gospođo Belačić, toliki stepen saradnje sa Ruskom Federacijom na političkom, ekonomskom i vojno-tehničkom planu, da postoji samo još jedna stvar koju treba da uradimo, a to je da ukinemo nezavisnost Srbije i da se proglasimo federalnom jedinicom Ruske Federacije. Da li znate ko je to uradio? To su uradili crnogorski komunisti u februaru 1942. godine kada su na Skupštini partizanskoj u blizini manastira Ostrog doneli odluku da je od 8. februara 1942. godine Crna Gora sastavni deo Sovjetskog Saveza. Pa, jel mislite da to treba da uradimo?

Nećemo da budemo ni deo Rusije, ni deo Amerike, ni deo Nemačke, ni deo Kine, hoćemo da budemo Srbija, ali hoćemo saradnju sa svima. Ako je iko otvorio tržište, ako je iko omogućio i ruskim kompanijama i azerbejdžanskim kompanijama i kineskim kompanijama i turskim kompanijama da rade u Srbiji, pa to je uradio Aleksandar Vučić. To je uradio Aleksandar Vučić niko pre njega. Tržište je bilo zatvoreno. On je taj koji je omogućio i ruske i kineske i azerbejdžanske i sve druge investicije u Srbiji.

Vi stalno insistirate na tim investicijama koje su došle sa zapada, a došle su i dobro je što su došle, jer zahvaljujući tim investitorima mi imamo na stotine hiljada novih radnih mesta. Imamo preko 200 novih fabrika u Srbiji u poslednjih godina, ali vi prećutkujete činjenicu da je Aleksandar Vučić doveo u Srbiju i ruske i kineske i azerbejdžanske investitore i izvođače radova, i to je ono što narod Srbije dobro razume.

Ako hoćete da Srbija opstane, a ne da nestane morate da živite u realnom svetu. Realni svet je nepravedan. U realnom svetu se dešavaju nepravde, u realnom svetu međunarodno pravo važi za jake i snažne, za male nekad važi, nekad ne važi, ali mi živimo u tom realnom svetu, mi ne možemo da ga promenimo.

Mi ne možemo da izmislimo neko drugo vreme, neki drugi svet, neku drugu Evropu. Mi moramo da vodimo politiku u ovoj i ovakvoj Evropi i u ovom i ovakvom svetu i u ovakvom rasporedu međunarodnih snaga. To je jedina realna nacionalna politika. Sve drugo je čist avanturizam koji može da nas odvede u bespuće kao što nas je odveo 1941. godine.

Mi smo se 50 godina hvalili kako smo mi odložili napad Nemačke na Sovjetski Savez zato što smo izveli puč od 27. marta. Evropski istoričari tvrde nešto drugo. Hitler je odložio napad na Sovjetski Savez, ne zbog Borivoja Mirkovića i Dušana Simovića, on je pokorio Jugoslaviju za 17 dana, nego zato što je imao problem sa prebacivanjem trupa iz Francuske na istočno bojište. I zašto smo mi Srbi izgubili tolike glave? Ni za šta.

Kada uzmete statistiku Drugog svetskog rata, pa ona vam jasno pokazuje ko je zapravo pobedio u Drugom svetskom ratu, a ko je izgubio. Mi Srbi smo pobedili nesumnjivo, ali je naša pobeda skupo plaćena, svaki sedmi Srbin je izgubio glavu u Drugom svetskom ratu, a svaki 49 Englez je izgubio glavu u Drugom svetskom ratu. Sada Engleza ima 60 i nešto miliona, a nas ima sedam miliona.

Aleksandra Vučić hoće da nas bude 15 miliona, a ne da nas za četiri godine bude tri miliona. To je politika SNS. Ne mrtvi Srbi pa da pevamo o mrtvim Srbima i njihovom junaštvu, nama trebaju žive sprske glave i u Srbiji i u Republici Srpskoj i u Hrvatskoj i u Crnoj Gori. Kako možemo da sačuvamo te žive srpske glave? Tako što ćemo da vodimo mudru i odgovornu nacionalnu politiku.

Lako je udarati u talambase, lako je hvaliti se junaštvom u Beogradu ali treba otići u Njujork, pa reći u Srebrenici se desio veliki zločin, ali se pre toga desio veliki zločin nad Srbima. Treba otići u Zagreb, pa u centru Zagreba reći, Srbi u Hrvatskoj imaju maksimalno ugrožena ljudska prava. Treba otići u Krnjak, treba otići na određena mesta na Kordunu, na Baniji i tako dalje, kao što je uradio Aleksandra Vučić. Treba Srbima na Kordunu obezbediti traktore, treba im sagraditi vrtiće, treba im sagraditi domove zdravlja, kao što to treba i Srbima u Crnoj Gori, kao što treba i našem narodu na Kosovu i Metohiji. Ko to radi? To radi Vlada Srbije i to radi predsednik Republike. Mi tako zamišljamo odgovornu nacionalnu politiku.

Ako pitate po srcu svakog Srbina, da li bi voleo da je Knin u Srbiji? Pa, 99% bi vam reklo – voleo bih. Da li je to u ovom trenutku realno? Nije realno, ali šta je realno? Realno je da sačuvamo i da ojačamo ovu našu Srbiju, da sačuvamo srpski narod na Kosovu i Metohiji, da ne doživi „Bljesak“ i „Oluju“, da ga ekonomski ojačamo, da ga bezbednosno ojačamo. Da sačuvamo srpski narod u Crnoj Gori, da sačuvamo Republiku Srpsku, a zahvaljujući diplomatskoj politici upravo Aleksandra Vučića i njegovoj inicijativi i naravno, zahvaljujući podršci naših prijatelja iz Rusije i Kine, sprečeno je da se u Savetu bezbednosti stavi žig genocida nad ceo srpski narod. Realno je da ojačamo poziciju srpskog naroda u Hrvatskoj.

To je realno, sve drugo nije realno ali je najrealnija, najživotnija politika da imamo živ narod, jak narod, snažan narod, demografski snažan narod i u Hrvatskoj i u BiH, i Crnoj Gori, i naravno ovde u Srbiji. Naravno, da ćemo da se nastavimo da se pojavljujemo svuda tamo gde je teško, gde god nas budu zvali, mislim na predsednika Republike, mislim na ministre, mislim na predsednika Vlade, pa i nas narodne poslanike.

Gde god bude teško, ići ćemo da branimo poziciju Srbije. Na kraju krajeva i vaši poslanici to rade.

Zahvalan sam kolegi Aleksandru Šešelju što je član ove delegacije u Savetu Evrope i ništa ružno nije rekao o svojoj državi i ništa ružno nije rekao, na kraju krajeva, ni o politici Aleksandra Vučića u Savetu Evrope.

Tako se odgovorno vodi nacionalna politika. Negde vam je prijatno, negde vam nije prijatno. Ali, ako ste odgovorni idete i tamo gde je prijatno i gde je neprijatno, ako znate da možete da odbranite poziciju Srbije. To je politika Aleksandra Vučića, to je politika Srpske napredne stranke i zbog toga nam narod veruje.

Dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se formalno po Poslovniku zato što nemam drugi način da dobijem reč. Želim da objasnim o čemu se radi.

Gospodine Pašalić me je pre nekoliko dana zamolio da dođe u Narodnu skupštinu u 12,30 časova, pošto je u 11,00 časova imao jedan veoma važan sastanak koji skopčan sa određenim međunarodnim obavezama Republike Srbije. Ja sam o tome obavestio ljude koji su u rukovodstvu Narodne skupštine. Čini mi se da je došlo do nesporazuma.

Želim da se izvinim gospodinu Pašaliću zbog eventualnih neprijatnosti koje je danas doživeo i moguće da je krivica na meni, odnosno da ja nisam dobro preneo sadržinu našeg dogovora, ali prosto želim da obavestim i narodne poslanike i građane Srbije da gospodin Pašalić nije imao nikakvu lošu nameru, da na bilo koji način diskredituje parlament i narodne poslanike i raspravu o njegovom izveštaju.

Prihvatam odgovornost da sam verovatno nedovoljno kvalitetno i nedovoljno jasno obavestio one koje sam trebao da obavestim da gospodin Pašalić ne može da dođe na sednicu Narodne skupštine nakon postavljanja poslaničkih pitanja, nego tek od 12,30 časova. Da ne bi bilo nikakve zabune oko toga da je gospodin Pašalić imao bilo kakvu nameru da svojim ne pojavljivanjem u 11,00 časova, odnosno nakon završetka postavljanja poslaničkih pitanja od strane narodnih poslanika, diskredituje ovaj visoki dom.

Zahvaljujem.

Ukazujem na povredu člana 107, koji govori o dostojanstvu Narodne skupštine.

Nije prvi put da se ovih dana u Narodnoj skupštini čuje kako mi poslanici SNS nešto moramo da uradimo zato što nam je to naredio šef delegacije EU u Srbiji. To jednostavno nije tačno.

Postoje dva osnovna razloga zašto smo se odlučili da ova sednica izgleda ovako kao što izgleda, odnosno da se razmatra Izveštaj Poverenika za informacije od javnog značaja za 2018. godinu. Prvi razlog je krajnje formalne prirode, dakle, to što je to obaveza Narodne skupštine po Poslovniku. Dakle, mi, poštujući odredbe Poslovnika, razmatramo Izveštaj Poverenika za informacije od javnog značaja, kao što ćemo sutra razmatrati Izveštaj Zaštitnika građana, a u petak Izveštaj Agencije za borbu protiv korupcije. To je formalni razlog.

Ima jedan mnogo važniji, suštinski, politički razlog i nema nikakve veze sa Semom Fabriciom, a to je da građanima Srbije u direktnom televizijskom prenosu dokažemo da se Rodoljub Šabić, kako mu se približavao kraj mandata, sve više pretvarao u klasičnog političara, što je u stvari i bio i to političara koji otvoreno nastupa, pre svega, protiv predsednika Vlade, tadašnjeg predsednika Vlade, a sadašnjeg predsednika Republike Aleksandra Vučića, protiv ministara, protiv poslanika SNS.

I, na kraju, Rodoljub Šabić se od nekoga ko je trebao da bude Poverenik, ali Poverenik parlamenta, dakle Narodne skupštine, za informacije od javnog značaja, pretvorio u jednog pukog glasnogovornika Đilasovog Saveza za Srbiju. To je osnovni i glavni razlog zašto smo se opredelili da razmatramo izveštaj gospodina Šabića, jer ovo je suštinski izveštaj gospodina Šabića, iako ga je potpisala gospođa Mandić, koja je njegov zamenik.

Inače, gospođo Mandić, uz svo dužno poštovanje, ja sam očekivao da ćete vi danas da razgovarate sa narodnim poslanicima, da odgovarate na njihova pitanja, da objašnjavate neke detalje iz vašeg izveštaja, pošto vidim da u izveštaju ima mnogo kritičkih tonova na račun Narodne skupštine o tome kako vas nismo pozivali, kako niste imali prilike da se obraćate vi i vaš tadašnji šef Rodoljub Šabić Narodnoj skupštini, kako niste imali prilike da putem Narodne skupštine obaveštavate javnost o problemima u vašem radu.

Evo, vi ste danas ovde, vi ste dali jedno uvodno izlaganje onako prilično kratko i šturo. Požalili ste se da nemate dovoljno kapaciteta, i to uglavnom finansijski, što ja mislim da nije tačno, jer kao predsednik Administrativnog odbora sam uvek izlazio u susret, i ja i moj prethodnik Zoran Babić, kad god ste nešto tražili od Administrativnog odbora vezano za kadrovski plan, vezano za vaš budžet, nikada vam Administrativni odbor ništa nije odbio. To morate da priznate.

Evo, danas vam se ukazala šansa da razgovarate sa narodnim poslanicima i onima koji su na vlasti, odnosno poslanicima koji podržavaju Vladu i poslanicima iz opozicije, ali vidim da vi uglavnom ćutite i čini mi se kao da jedva čekate da se ova sednica završi.

Ova sednica će da se završi, to je nesumnjivo, odnosno ovaj današnji radni dan će da se završi, da budem potpuno precizan, ali neće da se završi tako što poslanici SNS, ako to već ne žele da učine neki drugi poslanici, neće do detalja da raskrinkaju lažnu ulogu Rodoljuba Šabića kao Poverenika za informacije od javnog značaja, a u stvari čovek koji se sve vreme bavio dnevnom politikom, vređajući na najgnusniji mogući način predsednika Republike, ministre u Vladi Srbije, narodne poslanike, pogotovo Marijana Rističevića, Vladimira Orlića, moju malenkost, Aleksandra Markovića i mnoge druge, što preko medija, što preko tvitera itd.

Vlada Orlić je postavio pitanje šta će Rodoljubu Šabiću telefon od 180 hiljada dinara? Pa, isto kao i Saši Jankoviću, da tvituju u radno vreme, da nas naziva lažovima, lupežima, da smo bednici, da smo ne znam ni ja kakvi. Za to mu je trebao telefon od 180 hiljada evra.

Ja sad vas pitam kao njegovog zamenika, pošto mu je prestala funkcija Poverenika, da li će on da vrati taj telefon, pošto ga je kupio zato što je obavljao dužnost Poverenika? Pošto više ne obavlja dužnost Poverenika, ono što zanima građane Srbije, a vidim da se vi žalite na to kako nemate dovoljno para za funkcionisanje službe Poverenika, a imate para da kupujete telefon za Šabića od 180 hiljada dinara, dakle, nas sve zajedno ovde, poslanike SNS, zanima da li će gospodin Šabić da vrati taj telefon, da li ga je možda vratio i zašto mu je baš bio potreban telefon od 180 hiljada dinara? Evo, ja kao predsednik poslaničke grupe imam telefon koji sad ne vredi, brat bratu, 100 evra, star je pet godina, a mogu sa ovim telefonom da obavlja sve najnormalnije kao i sa onim telefonom od 180 hiljada dinara.

Dakle, ima mnogo pitanja na koja biste vi kao njegov zamenik i te kako trebali da odgovorite.

Gospodine Arsiću, član 27.

Gospođa Radeta nije u pravu. Mi ovaj izveštaj nismo stavili na dnevni red zato što nam je bilo ko to naredio. Vi znate da je EU od nas tražila da uvedemo sankcije Rusiji, pa to nismo uradili. Kad nismo uveli sankcije Rusiji, zar možete da poverujete da neko može da nas natera da stavimo na dnevni red sednice Narodne skupštine izveštaj Rodoljuba Šabića? Dakle, mislim da je iz same te činjenice potpuno jasno da Srbiji, poslaničkoj grupi SNS i našem predsedniku Aleksandru Vučiću niko, pa niko ni iz EU ne može da naređuje.

Gospođo Radeta, ima jedna druga stvar na kojoj vi i vaša poslanička grupa insistirate i sa pravom insistirate, a ja o tome u Izveštaju za 2018. godinu nisam pročitao ni jednu jedinu reč. Govorim o Izveštaju Poverenika za informacije od javnog značaja.

U julu 2019. godine navršava se četiri godine od kako je u Potočarima pokušan atentat, odnosno pokušano ubistvo tadašnjeg predsednika Vlade, a sadašnjeg predsednika Republike Aleksandra Vučića, koji je otišao u Srebrenicu, koji je otišao u Potočare da oda počast ljudima koji su stradali u Srebrenici 1995. godine. Svi se slažemo da se tamo desio zločin. Ne slažu se svi oko kvalifikacija tog zločina, ali da sad ne ulazimo u to.

U Izveštaju za 2018. godinu nema ni jedne jedine reči i sad je moje pitanje za gospođu Mandić - kako je moguće da Poverenika za informacije od javnog značaja nije zanimalo nešto što je, ne od javnog, nego od opštenacionalnog, od državnog značaja? Znate, kad neko pokušava da vam ubije predsednika Vlade, to ne da je informacija od javnog značaja, to je prvorazredna, nacionalna i opštedržavna, opšte nacionalna informacija. O tome u Izveštaju za 2018. godinu nema ni jedne jedine reči.

Dakle, to je jedan od razloga zašto hoćemo da se raspravlja o Izveštaju Poverenika za informacije od javnog značaja, i to ceo dan danas da se raspravlja, ne da se raspravlja forme radi do pauze u dva, u dva idemo da ručamo i posle toga idemo kući. Ceo dan ćemo da raspravljamo o Izveštaju Poverenika za informacije od javnog značaja.

Dakle, mene zanima kako to, a ja ću vam navesti kad dođe red na mene da govorim po spisku narodnih poslanika, kako to da Rodoljuba Šabića zanima kako su zaposleni policajci, odnosno određeni građani Republike Srbije u MUP-u Republike Srbije, a rade na KiM? Pa ga zanima kako smo nabavili helikoptere, pa ga zanima kako smo nabavili avione, pa ga zanima… a uvek ga zanima nešto što je jako osetljivo za državu Srbiju i za bezbednost države Srbije. Pa ga zanima „Savamala“, pa ga zanima Siniša Mali, pa ga zanima doktorat Siniše Malog, pa ga zanima kako je Siniša Mali zaposlio neke ljude u svom kabinetu. Sve to ga zanima.

Ali, zamislite, Rodoljuba Šabića ne zanima ko je hteo da ubije njegovog predsednika. Valjda je to i njegov predsednik. Znate, kad je neko predsednik Vlade, on je predsednik Vlade Republike Srbije. Kad je neko predsednik Republike, on je predsednik svih njenih građana, i onih koji su za njega glasali i onih koji za njega nisu glasali. Ali, Rodoljuba Šabića to apsolutno nije zanimalo.

Nas iz SNS, a verujem i većinu građana Srbije, verujem i vas, zanima ko je hteo da ubije Aleksandra Vučića kada je 2015. godine bio u Potočarima. Da mi ne izbegavamo te neke lagane izraze koji ne znače ništa, da se tamo desio neki incident, da je bila jedna neprijatna situacija. U Potočarima su 2015. godine, po mom mišljenju, hteli da ubiju Aleksandra Vučića.

Pitanje za Poverenika za informacije od javnog značaja – kako to da za njega to nije informacija od javnog značaja? Kako to da se ne pita ko stoji iza pokušaja atentata i pokušaja ubistva Aleksandra Vučića? Kada je rulja od nekolik stotina ljudi krenula na jednog čoveka i da nije bilo njegove hrabrosti, njegove prisebnosti, čoveka koji nije sagnuo glavu pred tom razularenom ruljom, i da nije bilo hrabrosti tih nekoliko momaka iz njegovog obezbeđenja, i da nije bilo hrabrosti i pribranosti nekoliko policajaca iz MUP-a Republike Srpske, pitanje je šta bi bilo sa Aleksandrom Vučićem u Potočarima 2015. godine. Toga u izveštaju nema.

Ja mislim da je to važnije da znaju građani Srbije, nego da li je Siniša Mali, navodno, plagirao ili nije plagirao svoj doktorat i koga je zaposlio u svom kabinetu.

Videćete, kad budem govorio o izveštaju, 88, nije mi bilo teško da izbrojim, 88 upita jedne advokatske kancelarije preko Poverenika za informacije od javnog značaja Rodoljuba Šabića, upućeno MUP Republike Srbije, kako su određeni građani Republike Srbije zaposleni u MUP-u Republike Srbije, a rade na KiM. Zar vam to pitanje nije tendenciozno? Da li treba da ostavimo naš narod na KiM na cedilu?

Ko odgovoran, ko onaj ko misli dobro državi Srbiji uopšte dolazi na ideju da postavi takva pitanja? Ajde postavite takva pitanja, pošto se ovde stalno neki pozivaju na EU, ajde postavite to pitanje u Velikoj Britaniji. Ajde postavite to pitanje u Francuskoj. Ajde postavite to pitanje u Nemačkoj ili u Hrvatskoj postavite to pitanje. Nema šanse. Britanci neće da otvore do kraja arhivu iz Drugog svetskog rata. Mi smo sve naše na izvolite.

Onda se nađe Rodoljub Šabić koji napada rođenu državu. Kaže – ne daju mi ovi iz Ministarstva odbrane podatke kako su nabavljeni helikopteri i kako su nabavljeni avioni. A, nije ga zanimalo kako je Dragan Šutanovac pretapao te iste avione i tenkove u „Železari“ u Smederevu. Nije ga zanimalo kako su sprovođene privatizacije dvehiljaditih godina. Nije ga zanimalo bogaćenje Dragana Đilasa. Ne Dragana Đilasa kao pojedinca, kao građanina, nego Dragana Đilasa kao javnog funkcionera. Dragan Đilas se nije obogatio kao građanin. On kao građanin je imao za viršle i za sendvič i za hamburger, ali on se čovek obogatio kao političar. Najpre kao direktor Narodne kancelarije, izmišljene, koja po Ustavu nije postojala, pa onda kao ministar u Vladi Srbije, pa na kraju kao kradonačelnik grada Beograda. On je tad stekao sve te silne milione i sve one hiljade kvadrata stambenog i poslovnog prostora kojim raspolaže. Ali, ja u ovom izveštaju ne vidim da je to zanimalo Rodoljuba Šabića.

Rodoljuba Šabića je isključivo zanimalo nešto što je važno za bezbednost Republike Srbije i tu je izgleda ciljno gađao, ne bi li otkrio nešto što bi moglo da ugrozi bezbednost države Srbije. Kad sam ga ja pitao dokle će da radi za strane obaveštajne službe, jer nemoguće da ta pitanja postavlja zato što mu je to palo na pamet, a da mu to neko nije rekao da pita, onda me je nazvao, i to je list „Danas“ objavio, da sam lažljivi lupež, da ja lažem da on radi za strane obaveštajne službe.

Kog građanina Srbije koji je dobronameran, koji misli dobro državi Srbiji, zanimaju detalji o tome kako smo mi nabavili helikoptere i avione? Svaki građanin Srbije koji je dobronameran, on je srećan da Srbija ima više aviona nego što ih je imala 2012. godine, da ima više helikoptera i vojnih i policijskih, da imamo više tenkova, da imamo jaču vojsku, da imamo jaču policiju. Bezbednija nam je država, bezbedniji nam je narod, bezbednija su nam deca.

Običnog građanina ne zanima detalj oko toga kako je taj avion iz Rusije ili Belorusije, ili taj helikopter, došao u Beograd na aerodrom u Batajnicu. Ali, to baš zanima Rodoljuba Šabića. Ne zanima ga ko je hteo da ubije Aleksandra Vučića, ali ga zanima Savamala, ali ga zanima kako zapošljavamo ljude u MUP-u, a rade na KiM, ali ga zanima Siniša Mali, ali ga zanima „Beograd na vodi“, znači sve one teme na kojima je pokušao politički da poentira Dragan Đilas, Vuk Jeremić, Boško Obradović, ovi iz ove raspale DS i njima slični. Zbog toga, a ne zbog tog Sema Fabricia koga se u Srbiji niko ne plaši i po čijem naređenju niko ništa ne radi. Nas, poslanike SNS i građane Srbije, zanima zašto je Rodoljub Šabić stavio u izveštaj ovo što je stavio, a nije stavio nešto što je po našem mišljenju mnogo važnije i za državu i za građane?

Dame i gospodo narodni poslanici, opet kažem, uz sve dužno poštovanje gospođo Mandić prema vama kao dami, ali vi nama na mnoga pitanja niste odgovorili.

Prvo, niste nam odgovorili na pitanje kakva je sudbina mobilnog telefona od 180.000 dinara i šta će Rodoljubu Šabiću telefon od 180.000 dinara. U vreme kada država štedi, kada narod štedi, Rodoljub Šabić koji svakoga dana preko Tvitera, a vi ste tome svedok, vodi kampanju protiv Aleksandra Vučića, od državnog novca sebi kupuje telefon od 180.000 dinara. Verovatno da bi, kao što je to radio i Saša Janković, tvitovao u radno vreme.

Drugo, ne možete vi kao zamenik Rodoljuba Šabića da kažete – to pitajte Rodoljuba Šabića, ja sam samo njegov zamenik, ja nisam njegov zakonski zastupnik ili nisam njegov punomoćnik. Vi ste bili i još uvek ste zamenik Poverenika za informacije od javnog značaja. Vi delite istu odgovornost kao i Rodoljub Šabić. Vi ste zajedno radili na svim ovim poslovima i u najmanju ruku to što ste sada rekli je i politički, a pogotovo pravno neumesno i neutemeljeno. To je isto kao kad bih ja sada rekao, ja sam predsednik poslaničke grupe SNS, Aleksandr Vučić je nešto rekao i vi dođete u Skupštinu i pitate me – a šta je Aleksandar Vučić time hteo da kaže? Ja kažem – pa nemam pojma, nema veze što sam ja predsednik poslaničke grupe, pitajte Aleksandra Vučića. Pitamo vas. Vi ste zamenik Rodoljuba Šabića. Na kraju krajeva, vi ste potpisnik ovog izveštaja, nije Rodoljub Šabić, i mi sa vama vodimo razgovor, mi sa vama hoćemo dijalog.

Kažete, o tome će nešto više moj uvaženi kolega Orlić da govori, da ja sad ne otvaram tu temu o tome kako niste pozivani u Narodnu skupštinu i kako niste imali prilike da diskutujete sa narodnim poslanicima. To jednostavno nije tačno. Ali nešto drugo hoću da kažem.

Uvaženi građani Republike Srbije, ovaj izveštaj Poverenika za informacije od javnog značaja ima tri dela – centralni deo, to je izveštaj, onda imate rezime izveštaja i na kraju imate pregled rešenja Poverenika donetih u 2018. godini. Šta možemo da vidimo iz ovog pregleda, a vi gospođo Mandić recite da ja nisam u pravu? Najmanji je broj građana, dakle, običnih građana, ako mogu tako da kažem, običnih građana, dakle, ljudi od krvi i mesa koji su tražioci neke informacije.

Evo ko su vam u najvećoj meri tražioci informacije i u ime koga ste vi tražili informacije, inače, u velikom broju slučajeva bezbednosno vrlo osetljive po Republiku Srbiju: novinar CINS-a, novinar CINS-a, novinar CINS-a, novinar KRIK-a, Nezavisni policijski sindikat Srbije, Sindikat policije „Sloga“, novinar CINS-a, novinar KRIK-a, 88 rešenja po zahtevima jedne advokatske kancelarije, a vezano za zasnivanje radnog odnosa određenog lica u MUP-u Republike Srbije na Kosovu i Metohiji, 88 od jedne iste advokatske kancelarije. E, ovo je sve advokatska kancelarija.

Evo, građani Srbije, ko je sve tražio informacije preko Rodoljuba Šabića: Fond za humanitarno pravo, Fond za humanitarno pravo, Fond za humanitarno pravo, Fond za humanitarno pravo, Fond za humanitarno pravo, Fond za humanitarno pravo, Fond za humanitarno pravo, Fond za humanitarno pravo, Fond, Fond, Fond, i to sve za delovanje pojedinih pripadnika Vojske Srbije na Kosovu i Metohiji 1999. godine. A vi mi, gospođo Mandić, recite da to nije tendenciozno i da nije slučajno. Novinar KRIK-a, novinar CINS-a, novinar KRIK-a, novinar Insajdera, novinar N1, Radio Slobodna Evropa, novinar BIRN-a, novinar N1, novinar Istinomera, novinar Nedeljnika „Vreme“, novinar CINS-a, novinar KRIK-a, novinar Insajdera, novinar BIRN-a, novinar CINS-a, Transparentnost Srbija. To su organizacije u čije ime ste vi tražili informacije. Ovde kad bismo sad hteli da se bavimo pukim prebrojavanjem, najmanje je građana kao tražilaca informacije od javnog značaja.

Vi ste, u stvari, i to građani Srbije treba da znaju, da mi prestanemo da govorimo ovim nemuštim jezikom koji niko živi ne razume. Vi ste u stvari bili služba i ekspozitura raznih cinsova, krikova, birnova, birodija, Nataše Kandić, Nemanje Nenadića itd. koji su, u stvari, tražili od nadležnih državnih organa, u najvećem broju slučajeva, to ponavljam, bezbednosno vrlo osetljive podatke. Ono što se iz ovog vašeg izveštaja vidi, kako se približavao kraj mandata Rodoljuba Šabića, tako se povećavao broj onih koji su tražili informacije koje su bezbednosno vrlo osetljive po Republiku Srbiju.

Na kraju krajeva, ne možete da me ubedite, vi gospođo Mandić niste u dečijem zabavištu, mi smo ipak koliko-toliko ozbiljni ljudi, nemoguće da se Rodoljub Šabić kao Poverenik za informacije od javnog značaja, kao državni organ, pazite mi ne govorimo o Rodoljubu Šabiću kao građaninu, to da li on voli da popije ili da ne popije, pa se smandrljao i udario glavom o pločnik, ja se time ne bavim, ali Rodoljub Šabić je državni organ, navodno nezavisni državni organ, koliko je nezavistan to se vidi iz ovog izveštaja.

Ali nemoguće da jedan državni organ se ne upita, javno da se upita, pa ko je hteo da ubije drugog državnog organa? Jel, predsednik Republike takođe državni organ? A Vučića su hteli da ubiju u Potočajima, videli ste valjda one snimke. Nije ono bio, neko mu prišao pa rekao – e, ti si četnik, ti si velikosrbin, ti si ovakav, ti si onakav, ne, rulja od nekoliko stotina ljudi krenula na jednog čoveka, ne sa namerom da ga linčuje, da ga ubije. Da ubije predsednika Vlade i nikom ništa. To nikog ne zanima. Nemoguće da vas CINS, BIRN, Fond za humanitarna prava, nemoguće da vas Nataša Kandić nije pitala ko je hteo da ubije predsednika Republike. Ona žena ima tako osetljivo srce za ljudske žrtve, ma koje nacionalnosti pripadao, da je to prosto neopisivo, pa makar se taj čovek zvao i toliko o njoj omraženi Aleksandar Vučić.

Sada ću vam pročitati, kada bude došao na mene red, šta je Fond za humanitarno pravo tražio od vas da vi pitate Ministarstvo odbrane, šta su radili pojedini građani Republike Srbije na Kosovu i Metohije 1999. godine? Pa, šta su mogli da rade? Evo, sad, hajde da pričamo zdravo razumski, šta su mogli da rade? Pa, da brane državu i da brane srpski narod na Kosovu i Metohji, pa nisu išli dole da kampuju, pa nisu išli dole da prave roštilj. Nisu išli dole da razapinju šator ko ovi ispred predsedništva Srbije. Išli su da brane srpski narod, išli su da brane teritorijalni integritet Srbije. Od koga da ga brane? Od šiptarskih terorista, od NATO-pakta, od regularne vojske Albanije.

Da li ste vi svesni o čemu mi govorimo? Vi banalizujete stvari. Najvažniji problem je Hercegovačka ulica i Sava mala. Nije, nego ovi upiti koji su tendenciozni, koji idu na to da sruše bezbednosni sistem Republike Srbije. Vi ste se zapitali šta je stotinu i nešto građana Republike Srbije radilo na Kosovu i Metohiji u vreme NATO agresije 1999. godine? Borili se na Paštriku, borili se na Juničkim planinama, a neki ovde sede, ne vidim generala Delića, branili državu Srbiju, u vrlo teško vreme. Vi sada očekujete, eto vi ste došli u Narodnu skupštinu, hajde sada malo da pričamo o tome kako je Siniša Mali zaposlio nekoliko žena u svoj kabinet. Hajde da pričamo i o tome, ali hajde da pričamo i o tome kako je moguće da vi postupate isključivo po nalozima i po zahtevima CINS-ova, BIRN-ova, transparentnosti, Birodija, Nataše Kandić i koje kakvih drugih koji ne misle dobro.

Po mom mišljenju, ja se sada ograđujem, neću da govorim da je to mišljenje SNS, ali govorim u svoje lično ime, kao narodni poslanik, koji ne misle dobro državi Srbiji. Ja ne mislim da misli dobro državi Srbiji onaj ko od vas traži da pitate Ministarstvo odbrane kako smo nabavili helikoptere, kako smo nabavili avione, kako smo nabavili tenkove, šta je radio određeni građanin, mislim građanina, pa zna se šta je bio, bio je oficir, hajde da se ne lažemo, Vojske Jugoslavije na Kosovu i Metohiji 1999. godine. Šta je mogao da radi? Šta je mogao da radi u to vreme pukovnik Delić? Šta je mogao da radi general Lazarević? Šta je mogao da radi general Pavković? Šta je mogao da radi 1999. godine na Kosovu i Metohiji, nego da se bori protiv udruženih zlikovaca, onih iz vazduha i onih sa kopna. Šta je mogao da radi? I da se bori.

U 2018. godini imate toliko upita Fonda za humanitarno pravo, a vi gospođo Mandić opet recite da to nije slučajno, ja u slučajnosti u politici ne verujem. Ja sam možda glup čovek ili nisam dovoljno inteligentan, ali neko životno iskustvo me naučilo, nema slučajnosti u politici ili je ima jako malo. Nemoguće je da se u 2018. godini pojavi toliko upita, bolje rečeno da Fond za humanitarno pravo se pojavi kao tražilac informacija, a vi brže bolje reagujete na desetine njihovih zahteva o tome šta su radili pojedini oficiri tada Vojske Jugoslavije, danas Vojske Srbije na Kosovu i Metohiji 1999. godine.

Dakle, kada uzmete i saberete, pa vi ste najmanje postupali po zahtevima građana, najmanje. Vi ste bili u službi raznih nevladinih organizacija. Vi ste bili u službi tobožnjih nezavisnih novinara. Vi ste bili u službi Fonda za humanitarno pravo i vi ste time bavili. Vi ste se time bavili i time ću da završim ovaj deo svog izlaganja.

U 2018. godini kada su se pojavili zahtevi i kada je Republika Srbija bila izložena jednoj baržnoj vatri, što spolja, što iznutra, kad smo počeli da slavimo i da se sećamo tih slavnih dana junačke borbe Vojske Jugoslavije i MUP-a Republike Srbije na Kosovu i Metohiji 1999. godine. Kada smo prestali da se sramimo generala Lazarevića. Kad je prestalo da nas bude sramota zbog onoga što je radio general Pavković. Kad nas prestalo da nas bude sramota šta je radio u to vreme pukovnik Delić. Kada nas je prestalo da bude sramota što smo se junački borili na Košarama, na Juniku i tako dalje, na Paštriku.

Sad vi meni hoćete da kažete, ma nema to nikakve veze, a evo, baš sad, ovih dana, Šiptari pošto Nebojši Pavkoviću krajem 2019. godine ističe dve trećine kazne, iako mislim da ne znam za šta je optužen i zašta je osuđen, jer ne vidim da je zločin braniti svoj narod, ističe mu dve trećine kazne krajem 2019. godine. Sada Šiptari traže, zamislite Ramuš Haradinaj traži, čovek koji je u svojoj knjizi priznao da je klao, da je vadio oči živim ljudima, on traži da se direktno iz zatvora general Pavković isporuči njemu, velikom borcu za ljudska prava i slobode.

Vi sada ovde sedite, ovako mudro ćutite, kao o čemu sad priča ovaj Martinović, bitna je Sava mala, bitan je Siniša Mali, šta ima još u ovom izveštaju? Čime ste se još bavili? E, da, ono što je za vas jako bitno. Novinar BIRN-a vas pita, zamislite, pa nije bitan ni ovaj Pavković, ni Kosovo, ništa nije bitno, nego jako je bitno to što vas novinar BIRN pita, kako su radno angažovani narodni poslanici, funkcioneri Vladimir Orlić, Aleksandar Martinović, Darko Laketić, neki Milorad Jerkan, Rade Grbić, Goran Reljić, Predrag Čanović, Ivan Bošnjak u Visokoj medicinskoj školi strukovnih studija u Đupriji. Znači, to zanima građane Srbije, kako ja kao doktor pravnih nauka mogu da predajem jedan pravni predmet. To zanima građane Srbije, ali građane Srbije po vama ne zanima ko je hteo da nam ubije predsednika?

Vas ne zanima ko i zašto traži informacije o delovanju Vojske Jugoslavije na KiM.

Pa, piše Marko, evo uzmite izveštaj, pa pročitajte, ja sam ga detaljno čitao, on ima tri dela.

Imate izveštaj, rezime izveštaja i pregled rešenja Poverenika. Kada saberete pregled rešenja Poverenika, u dve trećine slučajeva CINS, BIRN, KRIK, Nataša Kandić, „Transparentnost Srbije„ itd. To sve u 2018. godini.

A, ti što dobacuješ imaćeš priliku da kažeš svoje mišljenje. Evo, dva sata je bliži ti se vreme ručku, nemoj da dođeš gladan na nastavak sednice, kada si gladan slabo ti mozak radi. Nije mi pri ruci nikakav sendvič da ti dam, tako da, idi dole u restoran.