Samo ga obaveštavam. Mogu da obavestim i vas, gospodine Bečiću. „Gardi“ D.O.O., preduzeće za projektovanje, inženjering, urbanističko projektovanje i dizajn, Temerinska 102, broj zaposlenih, gospodine Sertiću, broj zaposlenih jedan, jedan jedini. Sada se mi čudimo zašto nije završen dvorac Heterlend u Novom Bečeju. Pa, ko da ga završi sa jednim zaposlenim? Ali, zato je čovek uzeo pare.

Šta je još uradio? Evo, gospodine Nikoliću, ako vi ne znate, pitajte vašeg partijskog šefa da vam pokaže ugovor zaključen između ovog preduzeća „Gardi“ D.O.O. iz Novog Sada i bivšeg direktora Fonda za kapitalna ulaganja Momčila Milovića, pri čemu je „Gardi“ prodala stan Momčilu Miloviću površine 78 kvadrata u Novom Sadu, u ulici Bulevar Oslobođenja 82. Stan je kupljen 3. septembra 2007. godine, gospodine Bečiću, po ceni od 16,5 miliona dinara, a rok za isplatu kupoprodajne cene bio je po ugovoru 31. decembar 2007. godine.

Po knjigovodstvenom stanju, na dan 31. jula 2013. godine, 2013. godina je inače godina kada je trebalo da bude završen objekat u Novom Bečeju, na kartici kupaca, fizičkih lica, privrednog društva „Gardi“, na kontu 2.02.1, komitent 1.07.70 Milović Momčilo duguje 2.175.000 dinara. Šta je čudno?

Gospodine Nikoliću pitajte vašeg partijskog šefa. Sa plaćanjem kupoprodajne cene stana Momčilo Milović prestaje u vreme kada počinje angažovanje privrednog društva „Gardi“ na poslovima izvođenja radova koje finansira Fond za kapitalno ulaganje AP Vojvodine. Šta vam ovde nije jasno?

Kako ljudi da tuže one koji su vam kupovali stanove iz para Fonda za kapitalna ulaganja? Ko tu protiv koga da vodi spor? Koza da čuva kupus. Nemojte da zasmejavate građane Vojvodine. Vi ne živite u Vojvodini. Ja vam zbog toga skidam deo odgovornosti. Vi verovatno i ne znate za sve ove mahinacije, ali verujte mi, ja ću nastaviti sa traženjem ugovora koje je zaključio Fond za kapitalna ulaganja, a predsednik upravnog odbora je Bojan Pajtić, pa ćete da vidite…

… da ste sami sebe doveli u poziciju, što bi rekli Latini, advocatus diaboli, đavoljeg advokata. Branite nešto što ni Sveti Petar ne može da odbrani.

Hvala vam, gospodine Bečiću.

Gospodin Pavićević ne propušta priliku da upućuje ovako da kažem, „otrovne političke strelice“ na račun poslaničke grupe SNS.

Evo, ja sam u trećem mandatu narodni poslanik i verujte mi, gospodine ministre, prvi put čujem da neko podnosi amandman na slovna mesta. Ali, evo, izgleda da je i to moguće. To podnošenje amandmana na slovna mesta me je podsetilo na jednog arapskog filozofa koji se zvao Alfa Rabi, za koga kažu da je bio veliki zaljubljenih u Aristotelovu filozofiju i u Aristotelova dela, kažu da je taj Alfa Rabi Aristotelovu poetiku pročitao 40 puta, a čuveno Aristotelovo delo „Politika“ 200 puta, i da pri tome nije osetio nikakvu prezasićenost.

Onda je čuveni nemački filozof Hegel iz 19 veka u svom stilu napisao jednu lakonsku rečenicu za tog arapskog filozofa koja kaže: „Mora da je imao dobar želudac“.

Verujte mi za ovakve amandmane gde se podnose amandmani na slovna mesta verujem da moje kolege iz poslaničke grupe SNS, a i vi gospodine ministre, morate da imate dobar želudac.

Dame i gospodo narodni poslanici, povređen je član 107. našeg Poslovnika. Pored toga što, naravno, u politici morate da imate malo i prepotencije, a ponekad i ljubavi prema različitim evropskim liderima za koje priznajete da su vam uzori, doduše, malo su grčki, malo su kubanski, pa su onda britanski, znate, morate da imate malo i pravničkog znanja.
Čudi me da gospodin Stefanović ne zna da „Telekom“ nije javno preduzeće, da „Elektroprivreda Srbije“ nije javno preduzeće. Što bi rekla njegova uvažena koleginica i ministarka u senci, ne znam da li za odbranu ili za neke druge poslove, gospođa Gordana Čomić, to je ona meni govorila kada je predsedavala sednicama Narodne skupštine, ja upućujem gospodina Stefanovića, pored toga što čita knjige o Če Gevari, Ciprasu i britanskim laburistima, da malo uzme, na primer, Zakon o privrednim društvima i da uzme Zakon o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa. Tako će, na primer, u Zakonu o privrednim društvima da pročita koji sve oblici privrednih društava u Srbiji postoje i onda će videti da „Telekom“ i „Elektroprivreda Srbije“, o kojima je govorio i za koje roni krokodilske suze, nisu nikakva javna preduzeća nego potpadaju pod odredbe Zakona o privrednim društvima.
Dakle, „Elektroprivreda Srbije“ i „Telekom“ su privredna društva, a nisu javna preduzeća. A inače, ta javna preduzeća koja su nam preostala, Demokratska stranka je upropastila do te mere da jednostavno situacija u tim javnim preduzećima ne može da bude gora.

Završavam.
Vlada Srbije je bila prinuđena da preduzima teške i bolne mere ne bi li sačuvala ono što…

Zahvaljujem, gospođo predsednice. Zaista nisam imao nameru da kolegu Petrića prekinem u njegovom izlaganju.
Reklamiram član 108. Želim da kažem da je Srbija danas ostvarila veliku pobedu. Politika Vlade Republike Srbije je danas trijumfovala na najbolji mogući način. Odblokirana je granica sa Hrvatskom i pokazalo se da je politika Aleksandra Vučića i Vlade Republike Srbije dala rezultate. Pokazali smo da možemo, da umemo da na najbolji mogući način odbranimo državne i nacionalne interese, da odbranimo interese srpske privrede, da odbranimo interese srpske države, ali tako da nas ovoga puta Evropa u tome u potpunosti podržava.
Želim da pozovem sve građane Republike Srbije da večeras u 21,00 čas gledaju konferenciju za novinare predsednika Vlade Republike Srbije Aleksandra Vučića i da se svi zajedno radujemo našoj zajedničkoj pobedi. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi gospodine ministre, ja se apsolutno slažem sa vašim obrazloženjem zašto ste odbili amandman gospodina Janka Veselinovića.
Ono što mi nije do kraja jasno, a kada je reč o intencijama podnosioca ovog amandmana, da li se on zalaže za etatizaciju univerziteta, odnosno visoko školskih ustanova ili se zalaže za afirmaciju principa autonomije univerziteta.
Moje mišljenje je da je predlogom zakona, koji ste vi obrazlagali, Vlada išla za tim da se afirmiše princip autonomije univerziteta, odnosno da se afirmiše princip autonomije visoko školskih ustanova.
Taj princip, između ostalog, podrazumeva i pravo koje do sada nije postojalo, dakle pravo samih visoko školskih ustanova da odrede broj ispitnih rokova.
Ja mislim da je to potpuno u redu. Time je autonomija univerziteta, da kažem, zaokružena u potpunosti.
Postavlja se pitanje – zašto bi uopšte država intervenisala u ovu materiju broja ispitnih rokova.
Dakle, ja ne vidim ni jedan razlog da se zakonom propisuje broj ispitnih rokova. Ako bismo išli tom logikom da se zakonom propisuje broj ispitnih rokova, kao što je sada slučaj, formalno-pravno je to moguće, nije sporno, ali ako bismo tom logikom da se zakonom propisuje broj ispitnih rokova, onda bismo zakonom mogli da propišemo i npr. broj studenata, koji svaki fakultet može da upiše, bilo budžetski, bilo samofinansirajući.
Onda bi se postavilo pitanje - gde bi nas to sve odvelo i šta bi ostalo od te autonomije univerziteta, za koju valjda svaki onaj, ko je nekad bio student, ili ko još uvek radi na univerzitetu i koji ima neke emocije prema univerzitetu, za taj princip treba da se zalaže?
Ono što mislim da je dobro u ovom rešenju, to je da će sada fakulteti, odnosno univerziteti, odnosno ja bih voleo da to tako bude, da kada je reč o broju ispitnih rokova, da se pred početak svake školske godine dogovaraju sa studentskim udruženjima, koja postoje na svakom univerzitetu, odnosno na svakom fakultetu, o tome koji je optimalan broj ispitnih rokova za tu školsku godinu.
Onda ćemo upravo da izbegnemo ovu situaciju o kojoj je govorio gospodin Veselinović, a to je da imamo, možda je teško reći, proteste studenata, ali neko nezadovoljstvo sa brojem ispitnih rokova.
Dakle, kada se univerziteti, odnosno fakulteti, tj. rukovodstvo univerziteta odnosno fakulteta, dogovore sa reprezentativnim udruženjima studenata o broju ispitnih rokova, onda ćemo, ja sam siguran potpuno da izbegnemo masovno nezadovoljstvo studenata sa brojem ispitnih rokova.
Naravno uvek će biti pojedinačnih slučajeva studenata koji su nezadovoljni brojem ispitnih rokova, ali nekog masovnog nezadovoljstva sigurno neće da bude.
Dalje, mislim da je ovo rešenje iz Predloga zakona dobro i zbog toga što se neguju specifičnosti pojedinih visoko školskih ustanova.
Dakle, nije isto kada imate visoko školsku ustanovu koja se bavi društvenim naukama, koja se bavi prirodno-matematičkim naukama, tehničkim naukama, medicinskim naukama itd.
Gospodin Veselinović je govorio o tome da treba postoji dualno obrazovanje i na univerzitetima. Treba da postoji, ali činjenica je da mi do sada taj princip dualnog obrazovanja, kada je u pitanju visoko-školski sistem u Republici Srbiji, nismo implementirali do kraja.
Da budemo potpuno iskreni, i gospodin Veselinović i ja, obojica smo pravnici, obojica smo završili, ako se ne varam isti pravni fakultet, pa nismo nešto mnogo praktikovali praktičnu nastavu ni on ni ja.
Ja mogu da kažem u svoje ime, vrlo malo jesam, ali čini mi se ne baš u nekoj velikoj meri.
Mislim da bi upravo ovakvo određivanje broja ispitnih rokova išlo za tim da se omogući studentima da imaju mnogo više praktične nastave nego što je to do sada bio slučaj.
Potpuno se slažem sa tim da studenti treba da pored teorijskog obrazovanja, da im se ostavi dovoljno prostora i za praktičnu nastavu, ali mislim da rešenje iz Predloga zakona, takvom dualnom visokom obrazovanju apsolutno ne stoji na putu.
Još jedna stvar, i time ću da završim. Rešenje iz Predloga zakona je dobro i zbog toga što imamo, u poslednjih nekoliko godina, sve veći broj studenata koji jednostavno ne žele da budu na teret svojih roditelja.
Ima mnogo vredne i pametne dece koja se školuju na našim univerzitetima i na našim fakultetima, bez obzira da li su državni ili su privatni, koji rade, koji su u radnom odnosu i koji će sada lakše moći svoje obaveze na univerzitetima, odnosno fakultetima, pa i kada je u pitanju polaganje ispita da usklađuju sa svojim, uslovno rečeno, vannastavnim obavezama.
Naravno, ja zaista, bez ikakve namere ne ulazim u dnevnu političku polemiku sa gospodinom Veselinovićem, oko toga smanjili ste plate, penzije, kako će jadni studenti itd.
Ono što su moja iskustva, to je da ima mnogo studenata koji se sami bore i da završe fakultet, a istovremeno da uz fakultet obezbede i neka novčana sredstva, odnosno da obezbede sami, ako su npr. u poziciji samofinansirajućih studenata da obezbede finansijska sredstva iz kojih će se školovati. I nisu na teretu svojih roditelja.
Ima, naravno, i one razmažene dece koja očekuju, ne samo da im roditelji daju novac nego da maltene umesto njih završe fakultete, ali takve razmažene dece uvek je bilo i uvek će biti.
Ono što mene ohrabruje to je da ima mnogo studenata koji se zaista lavovski sami bore i da završe fakultet a istovremeno i da uz fakultet se radno angažuju i da na taj način obezbede sredstva i za svoje školovanje i za džeparac i za plaćanje stana itd. itd.
Dakle, mislim da je ovo rešenje dobro iz čitavog niza razloga i dobro je što niste prihvatili amandman gospodina Veselinovića i što ste ostali dosledni u odbrani ovog principa autonomije univerziteta, jer ponavljam još jedanput, omogućavanje univerzitetima odnosno fakultetima da sami odredbe broj ispitnih rokova.
Ja pretpostavljam i želim da se to desi u dogovoru sa studentskim udruženjima. Mi ćemo tu građevinu koja se zove jedan autonoman i slobodan univerzitet, da završimo do kraja.

Zahvaljujem se, gospodine Arsiću Povređen je član 107, koji govori o dostojanstvu Narodne skupštine.

Vi ste lepo obrazložili da su povređeni članovi 106. i 109. Ja govorim o povredi člana 107. Prvo, hrast, sam po sebi, je drvo, biljka ne može da bude kulturno dobro. Drugo, ministarka Mihajlović je ponudila validne dokaze da ta famozna bazilika je konzervirana i da je zaštićena od svih građevinskih radova koji se na toj deonici puta izvode.

Želim da podsetim uvaženu gospodu Pavićevića i njegovog stranačkog šefa Živkovića da je i ova Skupština takođe jedno kulturno dobro. Petog oktobra 2000. godine, ovo što se sada zove Dom Narodne skupštine zvalo se Savezna skupština. E, u tu Saveznu skupštinu, ne znam da li ste vi tada bili gospodine Pavićeviću, ali gospodin Zoran Živković je sigurno bio, upala je masa ljudi, zapalila je, odnela je mnoga kulturna dobra iz ovog zdanja koje je podignuto 1936. godine. Gradnja je počela još za vreme života kralja Aleksandra Karađorđevića. Nažalost, zbog toga što su ga ustaše ubile u Marseju 1934. godine, nije uspeo da doživi da vidi završeno zdanje, ali su zato gospoda iz DOS-a uspela 5. oktobra 2000. godine da temeljno spale i da opljačkaju vrlo značajnu kulturnu baštinu iz perioda Kraljevine Jugoslavije, tako da, kada pokazujete to malo drvce…

…tog hrasta, verujte mi, mnogo značajnija kulturna dobra je odneo vaš šef stranke, nego što je to parče hrasta.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo predsednice, povređen je član 107. Poslovnika Narodne skupštine.

Ja sam strpljivo slušao ova komediografska izlaganja gospodina Pavićevića i nisam hteo da reagujem, ali mislim da je sada svaka mera prevršena. Ozbiljno je dovedeno u pitanje dostojanstvo Narodne skupštine. Ja poštujem pravo svakog narodnog poslanika da izigrava ovde glumca i da pokušava da privuče pažnju nekog novog Sofokla ili Nušića ili nekog komediografa koji će u satiričnom smislu da prikaže politički život Srbije, ali ne smete da dozvolite da se ministar ovde dovodi u situaciju da se brani zato što gospodin Pavićević nije ni sudija ni tužilac, a ministar nije okrivljeni i nema potrebe da se brani ili da ga neko brani.

Sem toga, nisam hteo da reagujem na početku današnjeg dana. Ministar kada dođe u Narodnu skupštinu nije gost. Gosti sede gore na galeriji. Ministar je ovlašćeni predstavnik Vlade i u toku rasprave u Narodnoj skupštini ima ista prava i obaveze kao i narodni poslanici i to bi gospodin Pavićević trebalo da zna zato što je narodni poslanik od aprila 2014. godine i za ovih godinu i nešto dana mogao je to i da nauči.

Dakle, nemojte da dozvolite da se gospodin Pavićević ili bilo ko drugi lično obraća ni gospodinu Babiću, ni gospodinu Arsiću, niti bilo kom drugom narodnom poslaniku, niti da dozvolite da ministar se ovde doživljava kao neko ko je okrivljeni i koga neko treba da brani ili koji sam treba da se brani. Od koga da se brani, od onih koji su upropastili Srbiju?

Dakle, ukazujem da je povređen član 107. stav 2. koji kaže – Na sednici Narodne skupštine nije dozvoljeno neposredno obraćanje narodnog poslanika drugom narodnom poslaniku, korišćenje uvredljivih izraza, kao ni iznošenje činjenica i ocena koje se odnose na privatni život…

Ja sam ukazao na povredu člana 107. stav 1.

Ali, član 107. ima dva stava. Ja sam se pozvao na stav 1, a sada se pozivam na stav 2.

Ali stav 2.

Ja imam milosti, gospođo Gojković, prema vama…