Dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je Predlog zakona o transportu opasnog tereta koji bi trebalo da uredi ovu oblast, ali ostaje pitanje da se vidi kako sve to sprovesti u praksi.
Srbija je u poslednjih desetak godina postala, rekao bih, idealna stanica za okončavanje transportnih tura, raznih otrova, raznih otpada koji su nažalost umesto na granici završavali u našim šumama, pored izvorišta voda, u nacionalnim parkovima, na obodu velikih gradova po lokalnim deponijama itd.
Kada smo već kod nacionalnih parkova, evo jedan najnoviji primer. Opasni teret ide rekom Dunav iz Beča. Sve rampe su na Dunavu otvorene, mislim na zemlje EU. Dolazi do Ledinaca, na Fruškoj Gori, nacionalni park. Trebalo bi da se pitamo – šta se dešava sa tim teretom koji do Ledinaca dolazi iz Beča? To je pitanje za vas, proverite o čemu se radi.
Pod vidom predusretljive naše države Srbije koja, koliko vidimo, nezadrživo juri prema EU već nekih 11 godina, a ta EU sve više izmiče, sve je dalje, neko je dobro iskoristio to diskretno zatvaranje očiju da bi Srbijom posejao tone i tone opasnog stranog otpada koji bi se mirne duše mogao svrstati u najopasnije.
Tako su se u Srbiji, na primer, na raznim lokacijama, po planinama, u privatizovanim fabrikama, možda čak i za tu namenu su privatizovane, pogotovo one koje su na sumnjiv način i sumnjivim pojedincima dospele u ruke, pronalazili su se razni kontejneri, burad, čitave pošiljke tone brižljivo upakovanih lekova kojima je istekao rok kako čekaju, zarasli u krov da polako iscure u zemljište i tako da se besprirodno kontaminiraju, a to je nekada neko morao da preveze. Da ne govorimo o spaljivanju opasnog otpada, pogotovo u visokim pećima koje imaju cementare, železare i neka druga preduzeća slične namene.
Naravno, ovaj zakon se ne odnosi samo na transport opasnog otpada, već i na teret koji se može definisati kao opasan a u pitanju su, recimo, neophodne sirovine za industrijsku proizvodnju, pogotovo u hemijskoj, naftnoj industriji, kao i za potrebe vojne industrije, kao i teret koji je u tranzitu kroz našu Republiku Srbiju.
Vi ste ovim zakonom želeli da sublimirate sve one zakone, kao i međunarodne konvencije usvojene u srpskom parlamentu, a koje se na neki način odnose na opasne materije i na njihovu upotrebu u nadi da će se njime preduprediti sve moguće neke situacije koje bi mogle biti u nekom trenutku katastrofalne za ljude i za životnu sredinu.
Veliki deo zakona se odnosi na preventivno postupanje izraženih organa i pravnih lica koja učestvuju u transportu opasnog otpada. Mada, znajući kako se poštuju i sprovode zakone koji se donose ovde u parlamentu Republike Srbije i koji su na snazi, teško da će se nešto promeniti kada je ovaj zakon u pitanju.
Određene sugestije u vezi ovog zakona, daće vam i poslanici SRS, i one su uglavnom prebačene u amandmane.
Već na samom početku, u uvodnoj odredbi, u članu 1. nailazimo na tačku 2) u stavu 2 na osnovu koje odmah možemo da kažemo da će upravo zbog te tačke 2) dobar deo ovog zakona biti obesmišljen, a ta tačka glasi, citiram: "Odredbe ovog zakona ne primenjuju se na" pa sad tačka 2), znači citiram deo te tačke "kao i vojnih snaga i drugih državnih organizacija koje prema posebnom sporazumu koriste saobraćajnu infrastrukturu Republike Srbije".
Dakle, poštovani građani Srbije, ovaj zakon, odnosno njegove odredbe, neće se odnositi na vojne snage drugih država i organizacije koje po posebnom sporazumu koriste našu saobraćajnu infrastrukturu, a te vojne snage drugih država koje prolaze, koje krstare našim drumovima su u stvari vojne trupe NATO pakta.
Ako vi znate da neke druge snage postoje u Srbiji koje krstare našim drumovima, onda me ispravite.
Možda mislite da ste izbegli da NATO vojnike obavežete na poštovanje ovog zakona. Verujte mi, nigde se ne bi promenilo ni da je pisalo da se odredbe ovog zakona primenjuju i na vojne snage drugih država koje prolaze kroz Srbiju, već se taj NATO pakt nije libio da prekrši Povelju UN, nije se libio da nam ruši bolnice, škole, mostove, staračke domove, da ubija nedužne građane, da ubija decu, da gađa porodilišta.
Nije se libio da seje kasetne bombe širom Srbije, a sada će, recimo, da poštuje zakon koji je, gospodine Mrkonjiću, izašao iz vašeg kabineta, tako da ste vi pravilno procenili da bi bilo uzaludno da ste ih ovim zakonom obavezivali da poštuju odredbe. Ne samo što nikom neće polagati računa šta voze kroz Srbiju i kome, oni čak ne vode računa ni kako voze.
Primer imamo i u Srbiji i u okruženju, jer iza njih ostaju mrtvi i pešaci i ostali učesnici u saobraćaju, a u Makedoniji, to verovatno znate, američki vojnici su uspeli da pregaze čak i makedonskog ministra. Raspitajte se kako je kažnjen taj vojnik koji je načinio taj težak prekršaj. Svu štetu i odgovornost je preuzela makedonska država.
Tako je i sa ovim kapitulantskim SOFA sporazumom kojim se Srbija propisno obrukala dajući NATO na korišćenje saobraćajnu i ostalu infrastrukturu prilikom prolaska kroz našu zemlju. Sporazum koji se ovde spominje u ovom zakonu apsolutno ne obrađuje u širem smislu ovu oblast jer su njegove odredbe u suštini deklarativnog karaktera.
Član 8. u ovom predlogu zakona odnosi se na situaciju kada učesnik u transportu opasnog tereta pričini štetu koja treba da se namiri od osiguranja koju taj učesnik mora da ima. Sada se postavlja pitanje šta sa onom štetom gde je daleko premašen limit koje osiguranje može da plati?
Pošto se radi o opasnim materijama koje mogu proizvesti veliku ekološku štetu, kao na primer, izazivanje zagađenja reka, izvorišta i uništenje celokupnog biljnog i životinjskog sveta, pomor riba, šteta je ogromna možda i nenadoknadiva ili, recimo, kontaminiranje zemljišta usled akcidenta koji se dogodio recimo na nekom magistralnom putu, gde se učesnik u transportu, konkretno prevoznik nije rukovodio odredbama ovog zakona.
Uništeno je zemljište, ugrožene su podzemne vode, preti sušenje šume i sve to košta. SRS vam predlaže da se kao neki vid nadoknade pričinjene štete ostavi mogućnost nadoknade štete i imovine učesnika u transportu a ne samo suma koju je prihvatio kao osiguranje učesnik u transportu.
Možete to posmatrati i na primeru koji ću navesti da bi ste uvideli da se upravo u ovom članu kriju mogućnosti da neko smišljeno, rekao bih, kao preduzetnik prihvati mirne duše kaznu od 100-500 hiljada dinara ili kaznu zatvora od 30 dana što se nije osigurao. To je situacija ako ga uhvate, a isto će se desiti u slučaju vanrednog događaja kako ste nazvali "oslobađanje" opasnog tereta.
Zato sam spomenuo ovaj iznos propisan u članu 89. u tački 2) koji se direktno odnosi na član 8, tako ste naveli vi, zato gospodine ministre što neko može svesno da se debelo ovajdi od namernog prevrtanja cisterne u nekoj nedođiji sa hemikalijama kojih se neka kompanija ratosiljala na praktičan način i koji bi verovatno bio veliki izdatak da taj otpad izvozi u inostranstvo na dalju preradu.
Cifre su astronomske i sigurno će se pojaviti neko ko će za veliki novac prihvatiti da tako nešto inscenira jer vi ovim zakonom pokušavate da osigurate bezbedan i legalan transport opasnog tereta i da sprečite ovakve situacije.
Mislim da postoji veliki disparitet u visini kazni, zatim ceni smeštaja odnosno deponovanja ili prerade za izvoz ovog opasnog tereta i čisto imamo sliku po gradovima Srbije, verovatno ste i vi imali prilike da to vidite, da na pijacama vidimo seljake kako prodaju neku čudnu burad, ispražnjenu i opranu, pitanje gde, kao ambalažu za smeštaj žitarica ili drugih namernica a na buradima su nalepnice sa jasno vidljivom mrtvačkom glavom.
Setimo se primera one firme "Helijus" od pre nekoliko godina iz Gornjeg Milanovca, čiji se transport opasnog otpada koji je bio smešten u buradima koji je završio na planini Rudnik, gde su seljaci tu burad pronašli u šumi, uzimali su, čistili ambalažu i prodavali na pijaci.
Nije zgoreg da spomenemo da je samo jedan kilogram na ilegalnom tržištu zbrinjavanju nuklearnog otpada vredan 1.600 dolara. Verovatno ima onih koji će posegnuti da svoj radioaktivni otpad iz svoje zemlje ilegalnim putem možda dopremi u Srbiji zahvaljujući nesavesnim pojedincima.
Dobro će biti ako ovim zakonom uspete da propratite ceo tok transporta, počev od utovara, transporta, zadržavanja opasnog tereta u vozilu, zatim pretovara, promena prevoznog sredstva ili vida u saobraćaju pa sve do istovara i odlaganja odnosno skladištenja opasnog tereta.
Takođe postoji mogućnost da ćete sa nekim zakonima koje ste naveli u obrazloženju biti u koliziji jer u pojedinim aktivnostima u procesu transporta opasnog tereta ne mogu da se usklade svi ti zakoni jer svaki zakon ima svojih specifičnosti pa se neko može pozivati na neki član iz zakona, recimo o ambalažnom otpadu ili na Zakon o upravljanju otpadom koji mu nešto ne dozvoljava, a ovaj zakon mu to dozvoljava.
Ovo je član koji se tiče ovoga što sam do sada govorio i navodio primere. To je član 27, koji propisuje šta da radi učesnik u transportu opasnog tereta ako mu on, evo citiram, nestane. Kako to može da se dogodi da, recimo, nestane tovar od 25 tona pirolena ili tečnog cijanida, i onda se pojavi prevoznik i po ovom članu 27. prijavljuje nestanak opasnog tereta, pa onda kreće, pošto ima obavezu po tom članu, da ga i sam traži?
I ovde mogu oni koji to hoće da mešetare i da zarađuju ne hajući za živote ljudi, za životnu sredinu, da recimo, insceniraju krađu, neko im negde rasipao toj opasni tovar, kasnije pronađu vozilo, prevoznik po članu 89. tačka 2) plati 500.000 dinara ili ode 30 dana u zatvor zato što nije bio osiguran kako treba, a u džep stavi sumu koja je veća 10 puta od ove kazne. I to je vrlo moguća solucija, gospodine ministre, koja može da se desi u stvarnosti.
Zbog vremena pokušaću da se osvrnem na još par članova ovog zakona. Jedan je i član 37, po kome je učesnik u transportu dužan da lice koje primi u radni odnos osposobi za poslove u transportu opasnog tereta. S obzirom da se radi o osetljivoj materiji, da postoji puno lica koja su već osposobljena i poseduju određene sertifikate za te poslove, logično bi bilo da se za ove potrebe, upošljavaju već osposobljena lica.
Mnogi će zloupotrebljavati ovu mogućnost koju im vi dajete pod izgovorom, ako dođe do vanrednog događaja, da je lice u fazi obuke ili osposobljavanja i da je pod nadzorom instruktora za opasni otpad učestvovalo u transportu opasnog otpada.
U članu 44. u stavu 1. pominjete odrednicu koja kaže – vozilom za transport opasnog tereta upravlja vozač ako je, u tački 3) kažete – upućen u svoje obaveze. Mislim da tu nema šta da se kaže, da neko bude upućen ili neupućen. To se može tumačiti kao da je usputno neko površno obavešten o svojim obavezama. Pravo i pravilnije zakonsko rešenje bi bilo da vozač dobro poznaje svoje obaveze, umesto da bude samo upućen.
Pitanje – da li može sudija da bude samo upućen u zakone i propise ili elektroinženjer za poslove vezane za struju ili neki neimar koji bi projektovao mostove, saobraćajnice itd? Oni moraju da poznaju svoje obaveze i svoj posao.
Takođe, gospodine ministre, mislim da naša železničke stanice u kojima se transportuje velike količine opasnog tereta nemaju adekvatne uslove za pretovar i za prijem opasnog tereta. Prolaze se kroz velike gradove i, zamislite da dođe do sudara kompozicija vozova, od kojih jedna, recimo, vuče 20 cisterni sa amonijakom ili još nekom drugom opasnom hemikalijom?
Na kraju bih prokomentarisao član 80. u odeljku koji se odnosi na nadzor. U stavu 1. ste predložili inspekcijski nadzor metodom slučajnog izbora vozila. Kada je ovaj vid transporta u pitanju, potreban je drugačiji vid kontrole kroz koju bi prošli maltene svi preduzetnici, pravna lica koji učestvuju u transportu opasnog tereta. Za ovakve vrste transporta, nema slučajnog izbora vozila.
Na kraju, ono što je karakteristika ovog zakona je administrativno određivanje uprave, savetnika i instruktora. Stiče se utisak da su oni upravo cilj donošenja zakona. Stiče se utisak, takođe, da se u pojedinim članovima koji se dotiču nekih ozbiljnih pitanja u vezi transporta opasnih otpada, da se ostavlja mogućnost njihovog dvosmislenog tumačenja, što mislim da nije dobro.