Dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je set zakona i uglavnom ću se obratiti poslanicima u vezi zakona o šumama, dok će ostali poslanici SRS govoriti o ovim preostalim zakonima.
Retke su prilike kada Narodna skupština može da raspravlja o srpskim šumama, o tom bogatstvu kojim Srbija još uvek raspolaže. Ovaj zakon je dugo pripreman. Postajale su najave još od 2004. godine, tako da je, konačno, posle šest godina došao i taj dan.
Možemo se pohvaliti nekim šumskim bogatstvom. To govore brojke o procentu šumovitosti u Srbiji, o procentu degradiranih šuma, izdanačkih šuma, odnosno šuma panjača, koje su daleko ispod proseka u Evropi. Te brojke izgledaju ovako, o tome ste već čuli ovog dana.
Ukupna površina pod šumom iznosi 29% na teritoriji Srbije. Prosek u Evropi je 47%. Od ukupne površine, pod šumom u Srbiji samo 28% spada u visoke šume, odnosno u šume semenog porekla, što je procenat koji zabrinjava.
To što će Srbija na osnovu nacionalne strategije za pristupanje EU ratifikovati međunarodni sporazum o tropskom drvetu neće imati neki značaj za naše šumarstvo u Srbiji.
Ovaj zakon inače prati jedna kvalifikacija poznata i zaposlenima u Upravi za šume, a i u javnim preduzećima, gde je ovaj zakon jedan skup zakona, ne samo sa aspekta predviđenih sredstava od skoro jedne milijarde evra za period od 10 godina za unapređenje stanja šuma u Srbiji, već i sa aspekta nekih radnji koje su predviđene ovim zakonom.
Što se tiče ovih procenata šumovitosti u Srbiji, zatim procenata koji se odnose na visoke šume i izdanačke šume, činjenica je da se do njih došlo na osnovu izveštaja o sprovođenju godišnjih planova gazdovanja šumama, odnosno izvođačkih projekata koji se izrađuju za svako odeljenje posebno.
Verujem, a to verovatno znaju i gospoda iz Uprave za šume, da postoji sigurno bezbroj odeljenja u Šumama Srbije koje samo na papiru imaju neku konkretnu drvnu masu, a u stvari su desetkovane sečom stabala mimo doznake, a samim tim i mimo izvođačkog projekta. Postoje čitavi predeli koji su bukvalno očišćeni čistom sečom, a još uvek se vode da su to predeli obrasli visokom šumom. Ovo vam govorim iz nekog svog iskustva što se tiče šumarstva.
Znate i sami kada se zacrta u nekom šumskom gazdinstvu planirana proizvodnja, recimo, 15 hiljada metara kubnih trupaca od semeničkog drveta i recimo, 30 hiljada metara ogrevnog drveta i kako se bliži kraj godine količine nema, a doznakom se upravo pokrila samo ta količina koja je nedovoljna.
Novi izvođački projekat se ne može donositi u pola godine za tu istu godinu, tako da onda nastupa ono što sam maločas govorio. To lažno stanje se potom prenosi iz godine u godinu i kao takvo nepotpuno ulaze u plan razvoja šumskog područja i sada se tešimo da imamo taj procenat šumovitosti u Srbiji.
Naravno da niko od nas ne želi da nam šume tako izgledaju, ali ako mislimo da unapredimo šumarstvo i da povećamo šumovitost u Srbiji moramo da sagledamo pravo stanje na terenu.
Ovde se odmah javlja drugi problem. O čemu se radi? Kada se neplanski vrši seča u nekom ili nekoliko odeljenja neke šumske uprave, a u izvođačkim projektima to nije u tom obimu predviđeno, dolazimo do situacije da imamo čitava prostranstva sa izuzetno proređenom šumom, ako ne i potpuno posečenom čistom sečom.
Neophodno bi bilo sada izvršiti sanaciju tih odeljenja i to pošumljavanjem, ali kako to uraditi, kako to predvideti izvođačkim planom, kada tamo na osnovu stanja u materijalnim knjigama ima i te kako drvne mase. Da ne govorim o stanju u privatnim šumama, koje je još gore i gde imamo dosta drastičnije izraženo pustošenje šuma.
Kada smo već kod čiste seče koja je i ovim zakonom predviđena, članom 9, uz određene uslove, želeo bih da u ime svojih kolega pružim određene sugestije predlagaču. U članu 9. stav 4. nigde nije pomenuta situacija šta činiti sa šumom koja je uništena požarom. Pominju se samo opožarene neobrasle površine.
Kod lišćarskih vrsta, sušenje stabala posle požara se kasnije manifestuje i to obično počinje od panja, otpadanjem kore, da bi se posle nekih tri do pet godina sasvim osušilo. Kod četinara se to manifestuje odmah i štete su mnogo veće.
Vi ste samo predvideli otvaranje protiv požarnih linija i ništa više. Ako želimo da sprovedemo saniranje šume po članu 16, ispada da to neće biti moguće, jer vi tako nešto i ne predviđate ovim članom, osim što u stavu 3. člana 16, predviđate obavezu izvršenja sanacije požarišta.
Kako će se pošumiti ta površina, to požarište ako prvo ne posečete uništeno drveće? Logično je pitanje, ako ih ostavite da se suše, da padaju, a tada nestaje sklopa, na toj površini niko živi neće moći da se probije od žbunja, zbog korova popadalih i izukrštanih stabala itd. Osim toga, ta stabla će tada imati mnogo veću vrednost ako se poseku već prve godine posle požara nego da se čeka da se sasvim osuše.
Podneli smo amandmane na ove čl. 9. i 16. i mislimo da će njihovo usvajanje biti od koristi gazdovanju šumama. Da bi zaokružili ovu priču o požarištima, predložio bih vam da u cilju sagledavanja pravog stanja stvari na terenu, pokušate sa ortosnimanjem terena pod šumama.
Svaka nelogična čistina u šumi vrlo brzo se može locirati, a zatim proveriti da li stanje na terenu odgovara onome što piše u osnovi. Taj metod već uveliko koriste mnoge opštine zbog donošenja generalnog urbanističkog plana i po prvim reakcijama znatno se olakšava taj proces jer, ponavljam, bez pravog polaznog stanja šuma ništa nećemo uraditi.
Kada smo već kod projekta tih planova vezanih za rokove izrade, želeo bih da prenesem jednu sugestiju, ali i ocenu ljudi iz šumarske struke, koja bi mogle da utiče da promenite neke odredbe. Rok za donošenje izvođačkog projekta je 31. oktobar i taj rok bi trebalo pomeriti, ukoliko je moguće, do 30. novembra, eventualno do 15. novembra.
Izrada izvođačkog projekta je obiman i zahtevan posao koji će inženjere, odnosno revijerne inženjere maltene zarobiti u kancelarijama upravo kada su najpotrebniji na terenu, u šumi, radi privođenja kraju započetih seča, pogotovo oplodnih seča.
Oktobar je realno poslednji mesec u toku godine kada se nešto još uvek može uraditi pre pojave snega, ali zbog izrade izvođačkih projekata, umesto u šumi, inženjeri će sedeti u kancelariji. Samim ti bi se rok za donošenje godišnjeg plana pomerio za onoliko dana za koliko bi se rok za izradu izvođačkih projekata pomerio.
Sada bih vas zamolio da obratite pažnju na član 27, jer otvorene zamerke imaju i direktori gazdinstava, i upravnici šumskih uprava i šumarski inženjeri. Zamerke se tiču konkretno stava 2, u kome se kaže da se nova osnova, program, donosi najkasnije šest meseci pre isteka roka važenja prethodne osnove.
Ako nije u pitanju štamparska greška, onda će ovo biti jedan problem koji će se s mukom prevazilaziti. Vi na ovakav način primoravate nekog ko radi na izradi osnove, odnosno programa gazdovanja šumama da na buduću osnovu kalemi rekao bih na bivšoj osnovi kojoj nedostaje jedna godina, a najmanje šest meseci do isteka perioda od deset godina.
Kako zamišljate da neko nastavi kontinuitet sa prethodnom osnovom, ako se silom zakona pojavila ta rupa od najmanje šest meseci? Na kojim pokazateljima će se izrađivati buduća osnova i da li inženjeri treba da budu, rekao bih, proroci da znaju kako će se poslovati tih poslednjih šest meseci, da bi ti poslovi koji se nisu još ni dogodili bili spona za izradu nove osnove?
Ta poslednja godina je u stvari jedan vremenski period kada se može sve uraditi, to dobro znaju oni koji rade u šumarstvu. Taj period je bukvalno van kontrole. I posle donošenja nove osnove, koja će se zasnivati delom na izveštaju o prethodnoj, a koja će biti okrnjena za poslednju desetu godinu, niko se više na taj period neće obazirati, niti će se vraćati.
Što se tiče čuvanja planova po članu 37, to se odnosi samo na planove gazdovanja šumama. Bilo bi veoma nužno, ako želimo da imamo kontinuitet u praćenju razvoja svakog odeljenja u okviru gazdinskih jedinica, da se i ti izvođački planovi trajno čuvaju zajedno sa doznačnim knjižicama, što je veoma bitno.
Tako bi se znalo apsolutno sve o tom odeljenju, o svim sečama, sanitarnim, oplodnim, zaštitnim, o bolestima, o štetočinama, eventualnim pošumljavanjima, požarima, ukratko imali bismo pregled čitave ophodnje jednog odeljenja. Taj posao bi se generacijski prenosio na one koji gazduju šumama, jer ophodnja je dug period u životu jedne drvenaste vrste, recimo, ophodnja evropske bukve, fagus silvatice, traje 120 godina.
Sada bih prokomentarisao član 58. koji se odnosi na doznaku stabala za seču i ujedno član 95, koji se odnosi na licencu za obavljanje stručnih poslova u gazdovanju šumama. Na osnovu predloga zakona, ubuduće će šumarski inženjeri, koji su inače vršili doznaku stabala za seču, morati da polažu stručni ispiti za sticanje licence, možda i pred članovima komisije koji u životu nisu platili označni čekić, osim dok su se školovali. Bez obzira što su inženjeri profesionalno to radili, možda 15, 20 ili 30 godina, sada posle tolikog iskustva u gazdovanju šumama moraju, dobar deo njih u poodmaklim godinama, da polažu taj ispit.
Ministri bi trebalo da prilikom izrade programa polaganja ispita predvidi mogućnost dodeljivanja automatski licenci inženjerima koji su na poslovima gazdovanja šuma radile recimo 15 ili više godina. Ovako ćemo imati navalu hiljade zaposlenih iz "Srbijašuma" i ostalih javnih preduzeća da polože i taj, u nizu ostalih, ispit.
Takođe bih se osvrnuo na član 70, koji se odnosi na gazdovanje šumama u državnoj svojini. Jedno mišljenje takođe vlada među zaposlenima u javnim preduzećima koja gazduju šumama u državnoj svojini, a to je da ih ovim zakonom stavljate na neki način u podređen položaj, da ste kao pandan javnim preduzećima pripremili privredna društva u šumarstvu, čiji će osnivač takođe biti Republika Srbija. Stvara se nekakva DOO ili AD sa ograničenom odgovornošću i krenu da posluju. Ali, kako, na kom delu šuma, sa čime, to je posebno pitanje.
Poznato je, a u prilogu je data podela teritorije Republike Srbije na šumska područja. Maltene teritorija je skoro stopostotno podeljena i prosto se pitam koje su to šume, koji su to delovi šumskih područja koji će sutra pripasti nekom privrednom društvu.
Znamo da postoje neke manje opštinske šume na opštinskom zemljištu, zatim remize ili zaštitni pojasevi drveća i to se može razumeti, mada će i to opsluživati kadar "Srbijašume" ili nekog drugog javnog preduzeća. Ne verujem da će neko zapošljavati desetak inženjera, tehničara, administratora za 20-tak hektara šuma veličine dva odeljenja u nekoj gazdinskoj jedinici. Pitanje je - krije li se nešto iza ovakvog zakonskog predloga?
U članu 71, koji se odnosi na poslove u šumama sopstvenika za koje se donosi program, pominje se Udruženje sopstvenika šuma koje bi trebalo da poseduje više od 100 hektara šuma i koje može da ima zaposleno stručno lice.
Međutim, kada su u pitanju udruženja sopstvenika u oči upada član 73, koji kaže da će upravo ta udruženja imati prioritet pri korišćenju sredstava budžetskog fonda. Sada pitam – u odnosu na koga će imati prioritet, recimo, jedno udruženje sopstvenika koje se na primer nedavno formiralo u istočnoj Srbiji, tačnije u Podgorcu? Da li možda u odnosu JP "Srbijašume" ili drugo javno preduzeće ili nacionalne parkove? Ovo su sve nejasnoće koje zbunjuju zaposlene u javnim preduzećima koje gazduju državnim šumama.
Što se tiče ekološke strane ovog zakona, pomenuo bih član 49. koji se odnosi na odlaganje otpada u šumi. Poznato je da su šume, zbog svog prostranstva, nenaseljenosti, zbog prirodnih karakteristika, vrtača, jama i pećina, jako pogodne za odlaganje opasnog otpada, koga je sve više i više u našem okruženju.
Vi ste predvideli da se smeće, otrovne supstance i opasni otpad ne smeju odlagati u šumi i na šumskom zemljištu na udaljenosti manjoj od 200 metara od ruba šume, znači, na 250 metara i više može sve, te jedino oaze čistog vazduha, čistih izvorišta, mogu da se očas posla pretvore u najcrnje deponije opasnog otpada.
U istom ovom članu ste predvideli zabranu izgradnje objekata za skladištenje, preradu ili uništavanje smeća, otrovnih supstanci i ostalog opasnog otpada. Da upravo tako vaše kolege ministri misle drugačije, daću vam konkretan dokaz.
Gospodine ministre, kada se povela oštra diskusija oko izgradnje postrojenja za fizičko-hemijski tretman opasnog otpada kod Ćuprije, a u pitanju je prerada 43 hiljade opasnih materija godišnje, ministar Oliver Dulić, da bi nam objasnio da se ne radi o vojnim parcelama kod Ćuprije, a pogrešio je, već, verovali ili ne, o Pasuljanskim livadama.
Evo šta se kaže u zapisniku sa sednice Odbora za zaštitu životne sredine od 21. aprila 2009. godine. ''Ministar je dodao da je Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja ušlo u pregovore sa Ministarstvom odbrane o ustupanju zemljišta vojnog kompleksa, obratite pažnju, Pasuljanske livade za ovaj projekat, zbog toga što je na toj teritoriji niža koncentracija naseljenosti stanovništva. Pored toga, izgradnja ovog centra na teritoriji opštine Ćuprija (a u stvari na teritoriji opštine Despotovac) doprineće bržem ekonomskom razvoju opštine i biće otvoreno oko 200 novih radnih mesta, a dodatna sredstva će biti uložena u razvoj infrastrukture.'' Znači, ministar Oliver Dulić je imao nameru da jedno postrojenje za preradu opasnog otpada smesti u srce šuma južnog Kučaja.
Mislim da nije potrebno da vam govorim kada se radi o tim šumama i što je još gore radi se o šumama koje su Zakonom o restituciji iz 2006. godine vraćene SPC. Ovo je uvod u diskusiju koja će se odnositi na manastirske šume, koje po istorijskim, kulturnim i tradicionalnim vrednostima treba da dobiju poseban tretman po ovom zakonu, ali to je nažalost izostalo.
Manastirske šume bile su priznate posle sloma srpske države i u tursko doba. Takođe, knez Aleksandar Karađorđević 1847. godine odredio je državnu komisiju za ograničavanje šuma manastira Ravanica i drugih manastirskih šuma. U prvom srpskom Zakonu o šumama iz 1891. godine postoji odeljak posvećen manastirskim šumama i počev od člana 81. koji je izvorno glasio – postupanje sa manastirskim i crkvenim šumama. U ovom sadašnjem zakonu uspeo sam da samo na jednom mestu pročitam o manastirskim šumama.
Međutim, posle donošenja Zakona o restituciji 2006. godine jedan deo šuma u Braničevskoj eparhiji, a verovatno i širom Srbije, nije vraćen SPC. Među njima su i šume manastira Ravanice. Problem je očigledno u tome što se na jednom delu od približno 1.200 hektara nalazi vojni poligon "Pasuljanske livade". Taj vojni poligon obuhvata tačno 61 hektar i 15 ari od tih manastirskih šuma, ali ipak zbog tog je blokirana imovina SPC na svih 1.200 hektara.
Ono što se može reći za pomenute šume je da su u velikom procentu degradirane ili prosto rečeno uništene dejstvom minsko-eksplozivnih sredstava, veoma čestim požarima itd. SPC ne spori da vojni poligon postoji i dalje tamo gde jeste i da će i sama crkva preuzeti sve odredbe iz ovog ugovora o zakupu zemljišta, zaključenog 17.1.2006. godine između "Srbijašume" i Ministarstva odbrane.
U ovom predlogu zakona ste u obrazloženju naveli cifru od blizu milijardu evra za unapređenja šuma. Jedan deo tih sredstava biće izdvojen i za sanaciju oštećenih sastojina, kao i sastojina koje su opožarene, i to je neki ukupan iznos od 66 miliona evra za period od 10 godina.
Ovo navodim zbog jedne, rekao bih, nerealne, u ovom trenutku ideje koja je proteklog meseca zaokupljala javnost u Srbiji, a ticala se problema platana. Verujem da se i sam gradonačelnik Beograda, Đilas, neće usuditi da sprovede ideju kupovine 400 stabala platana prečnika oko 20 santimetara, i to iz inostranstva, kako bi se nadomestio postupak uklanjanja tih platana u Bulevaru kralja Aleksandra. Ta ideja je prezentovana u Gradskoj skupštini članovima Odbora za zaštitu životne sredine.
Imali smo priliku da vidimo na snimcima kako veliki tegljači vuku niskonoseće prikolice sa po dva stabla sa korenom i dizalice uz čiju pomoć se sade ta stabla. Cela ta operacija – platan, kako bih rekao, koštala bi grad Beograd i Srbiju, verovali ili ne, milion evra, po rečima samog gradonačelnika. Jedno takvo stablo u rasadniku u inostranstvu košta između 1.500 i 2.000 evra, plus troškovi transporta, sadnju, održavanje. Pitam vas – da li možemo sebi dozvoliti takav luksuz da u ovoj bedi, krizi izdvojimo milion evra za kupovinu drveća?
Samo da napomenem, završavam, za pošumljavanje jednog hektara, recimo, sadnicama crnog bora potrebno je izdvojiti ukupno oko 100.000 dinara. Tu su troškovi sadnica, transporta i radne snage. Za milion evra, koji se planiraju za kupovinu, ukoliko do toga dođe, platana, a to je 100 milina dinara, može se pošumiti ravno 1.000 hektara goleti, odnosno 10 kilometara kvadratnih.
Mislim da sam bio dovoljno jasan. U Srbiji se mogu naći sadnice kojima bi se uredno uredio drvored u pomenutom Bulevaru, doduše manjih prečnika, ali opstaće sasvim sigurno onoliko koliko im to Beograđani dozvole.