Dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je osam zakona koji su objedinjeni u ovom ekološkom setu. Pre godinu i više dana donet je set zakona iz oblasti zaštite životne sredine, čije se izmene i dopune danas nalaze pred nama.
Juče smo čuli od gospodina ministra da su neke izmene i dopune bile neophodne da bi se određeni zakoni mogli sprovesti. Međutim, činjenica je da su i pored izmena pojedinih članova ostali mnogi drugi koji se ne sprovode u Republici Srbiji, i to su oni koji su uglavnom obavezivali jedinice lokalnih samouprava, ali nisu se ispunjavali iz dva razloga, pre svega, zbog nedostatka kadrova i zbog nedostatka sredstava.
Tada ste se pozivali na direktive evropske komisije i govorili ste da je to zacrtano u njihovim preporukama i da se Srbija mora povinovati takvim zakonskim rešenjima. Međutim, sada vidimo, na osnovu ovih izmena i dopuna, da te direktive ipak mogu na neki način da se modifikuju, menjaju, pošto se u nekoliko zakona pozivate na direktive iz 2001, 2002, 2003, 2004. godine, a koje su, valjda, i tada bile osnova za izradu ovih zakona.
Na Odboru za zaštitu životne sredine, čuli smo od predstavnika Vlade da na ovaj način jednim delom priskačete u pomoć opštinama i gradovima, zatim preduzetnicima, pravnim licima, tj. onima koji nisu u mogućnosti da ispune ono što ste im zakonom propisali, što znači da su prethodna zakonska rešenja bila nerealna, a da je to zaista tako vidi se i po izveštaju o stanju životne sredine u Republici Srbiji za 2009. godinu, a tako će biti verovatno i u narednoj 2010. godini.
Tamo gde piše, na primer, sami kažete, što se tiče uklanjanja otpada, da u Republici Srbiji ne postoji sistematski organizovano sakupljanje i sortiranje za reciklažu otpada, zatim, ne postoji nijedna lokacija za odlaganje opasnog otpada niti ovlašćena postrojenja, odnosno operateri koji poseduju dozvolu od nadležnih organa za tretman opasnog otpada itd.
Gospodine ministre, kada smo već kod postrojenja, treba da se zapitamo zašto je tako, zašto se silom guraju projekti pojedinim lokalnim samoupravama, a da se pri tome krše standardi upravo iz tih direktiva, stavova Evropske komisije koji propisuju kriterijume za izgradnju neke deponije ili postrojenja i gde se zanemaruje i udaljenost objekta od naselja, od škola, od oranica, podzemnih voda, blizina prirodnih dobara, kulturno-istorijskih spomenika, vodotokova itd.
Uzmimo najnoviji primer Ćićevca. Našli ste jednoj, rekao bih, nerazvijenoj siromašnoj opštini, čiji je glavni resurs poljoprivreda, da ne kažem darujete postrojenje za preradu opasnog otpada i sada nije bitno ni šta kažu građani, ni standardi i kriterijumi EU, bitno je da li će opštinska vlast skupiti većinu da izglasa saglasnost za tako nešto.
Međutim, bitno je da je Vlada Republike Srbije, kako bih rekao, utrapila ukradeni mercedes najnovije klase predsedniku opštine Ćićevac da se vozika po belom svetu. Nažalost, obrukali smo se u Sloveniji. Taj auto je oduzet jer je bio ukraden. Kako se on našao u vlasništvu Vlade Republike Srbije, to nikome nije jasno.
Kada predsednik opštine Ćićevac, Zlatan Krkić ubeđuje svoje sugrađane krucijalnim argumentom da se ne plaše postrojenja, rečima: ''Pa takvo isto postrojenje se nalazi u centru Beča''. Odmah se nameće pitanje zašto se takvo postrojenje ne napravi recimo na Novom Beogradu ili uz samu Suboticu, da vi na ličnom primeru pokažete građanima Srbije, i onim u Šapcu, i onima u Divostinu kod Kragujevca, i onima u Ćupriji, i onima u Krnjevu, i onima u Ćićevcu da je to sve bezazleno i bezopasno?
Mi u Srbiji, u ovom parlamentu moramo da donosimo zakone koji će da se primenjuju i koji će poboljšati sve sfere života, pa samim tim i životnu sredinu. Mislim da se i vi, gospodine ministre, slažete s tim. Međutim, čitavo vreme nas ubeđujete, kad kažem vi mislim i na vaše kolege ministre, da je najbitnije da se veliki broj ''evropskih zakona i konvencija'' ovde usvaja brzopleto, samo da bi se ispunila obaveza pred evropskim komesarima da se, eto, i Srbija na neki način prilagođava, odnosno prilagođava svoje zakonodavstvo EU.
Pročitao bih vam najnoviji naslov u nemačkim novinama "Zidojče cajtung" od danas koji kaže – podnaslov: "EU čini grešku kada Srbiji stavlja u izgled mogućnost prijema...'', pa u daljem tekstu: ''Srbija će, dugoročno gledano, svakako dospeti u EU, ali tek onda kada sa svojim susedima i samom sobom bude živela u miru, kada bude izručila svoje ratne zločince i kada postane demokratska i pravna država.'', a tu se podrazumeva i priznanje Kosova.
Suština svih tih zakona koji se usvajaju nije bitna, to što su neprimenljivi u mnogim segmentima nikom ne znači ništa. Za većinu lokalnih samouprava pojedine odredbe ekoloških zakona su, verujte mi iz ličnih saznanja, prava misaona imenica. Mnogi nisu ni čuli za pojedine akcione planove, za strateške procene, integrisane dozvole i za šta sve još ne.
Hoćete li možda reći da su, recimo, Bugari, Rumuni, Mađari ili kandidati za EU - Hrvati, Makedonci, Turci ispred nas, da su oni sproveli te standarde, da upravljaju otpadom bolje od nas, da imaju savršeniji monitoring, da imaju urađene akcione planove za opštine? Pogledajmo samo najnoviji slučaj iz Mađarske – otrovni mulj je potopio dva sela, rezervoari su ruinirani. Ne znam kako je to promaklo evropeiziranom mađarskom zakonodavstvu.
To je samo dokaz vama iz izvršne vlasti da u EU ne postoji politička volja za prijem u članstvo Srbije i da se namerno taj proces oteže uslovljavanjem sa svim i svačim. Kada se radilo o prijemu Bugarske i Rumunije, recimo, nisu postavljeni tako visoko ucenjivački standardi, jer je njihov prijem u EU u stvari strateško i političko pitanje značajno za NATO.
Doneti zakon, koji se u suštini ne može sprovoditi, besmisleno je gubljenje i vremena i sredstava. Uzmimo npr. Zakon o ambalaži i ambalažnom otpadu, kojeg nema u ovom setu, verujem da se on ne sprovodi u 70% slučajeva. Ili, recimo, Zakon o dobrobiti životinja, koji takođe nije u ovom setu, a koji se sprovodi samo u nekim eksplicitnim situacijama, kada neki snimak dospe na "Ju-Tjub" ili kada neka slika iživljavanja nad životinjama dospe u novine.
Danas se postavlja pitanje – gde su azili za pse lutalice? Šta je sa klanjem stoke koju ste zakonom zabranili i propisali visoke kazne? Jeste li izrekli nekom neku novčanu meru na osnovu ovog zakona? To, jednostavno, nije moguće. To bi značilo, na neki način, birokratski rat sa svim građanima u Srbiji.
Samo da navedem primer, posle donošenja Zakona o dobrobiti životinja, gde se lepo i sistematski navodi kako se zbrinjavaju psi lutalice, pa prihvatilišta, azili. Dogodilo se ovde ispred same Skupštine da su psi lutalice maltene izujedali našu koleginicu, narodnu poslanicu, gospođu Jelenu Trivan. Što lokalna samouprava nije ispunila svoje zakonske obaveze da spreči tako nešto? Nije da nemaju sredstava i da nemaju para.
Znate li da u mnogim opštinama radnici u komunalnim preduzećima maltene nemaju gde da se presvuku, gde da jedu, a vi od njih i njihovih preduzeća tražite da obezbede prihvatilišta za pse, da jure pse lutalice, rekao bih, drvenom motkom i sa omčom po ulicama, koje naravno nikada neće uhvatiti. Tako je i sa drugim zakonima koji se ovde danas razmatraju.
Što se tiče određenih zakona, osvrnuću se na neke, sa napomenom da smo kao poslanička grupa SRS podneli određeni broj amandmana isključivo sa ciljem sprovođenja određenih zakonskih odredbi, i u praksi, što do sada nije bio slučaj. Na primer, u Zakonu o upravljanju otpadom priznali ste da postoje određeni problemi u sprovođenju ovog zakona od strane jedinica lokalne samouprave.
U članu 21. imamo konkretnu situaciju kada dve ili više jedinica lokalne samouprave zajednički sprovode upravljanje otpadom. Oni međusobno utvrde sporazum, međutim, to nažalost, u većini slučajeva, zapadne u neki ćorsokak i zbog neznanja, i zbog neadekvatnih uslova, nedostatka kadra, zbog sujete, zbog svađe itd.
Vlada sada izmenom ovog člana 21, umesto da preseče tu pat poziciju i da sama postavi i imenuje rukovodeći organ direktno iz Ministarstva, opet se fokusira na zajedničko upravljanje otpadom sa onima koji su se pokazali kao nesposobni. Sredstva koja su u budžetu lokalne samouprave već opredeljena za tu namenu koristila bi Vlada, a sve u interesu kvalitetnog upravljanja otpadom. Tu se podrazumevaju i deponije, reciklaže, postrojenja za preradu otpada itd.
U Zakonu o hemikalijama, npr, u članu 6. osnovnog zakona smatramo da je zadatak ministarstva, a ne agencija da propisuju način obračuna, visine i plaćanja naknada koje su utvrđene ovim zakonom. Sledeći ovu logiku, budžet Srbije bi onda trebalo da kreiraju agencije, a ne ministarstva, pogotovo Ministarstvo finansija, pošto se značajna sredstva slivaju u budžet upravo preko taksi i naknada.
Takođe, smatramo da je u članu 34. ovog zakona o hemikalijama omogućena diskriminacija određenih snabdevača opasnih hemikalija, jer očigledno da neki neće biti dužni da angažuju savetnika za hemikalije. Zato smo predložili brisanje ovog člana.
Zbog vremena, spomenuću još par zakona, a o nekima će opširnije govoriti u načelnoj raspravi i moje kolege, pošto je dosta zakona, a i po matematičkoj računici ispada da se o svakom zakonu može govoriti po dva i po minuta. Izmene i dopune Zakona o zaštiti prirode su izazvale velike reakcije, ali i polemike u javnosti, naročito su osporeni članovi 13. i 28. Predloga zakona, koji se odnose na zaštićena prirodna dobra i na koje je SRS takođe podnela amandmane sa predlogom da se pomenuta dva člana brišu.
Kratko ću prokomentarisati član 55. izmena i dopuna ovog zakona koji kaže da će "Natura 2000" obuhvatiti i naša zaštićena prirodna dobra, kao i posebna ekološka područja, a tu možemo ubrojiti nacionalne parkove koji će postati deo te evropske ekološke mreže. Ono što odlikuje "Naturu 2000" jesu veoma rigorozni zahtevi i kriterijumi u realizaciji propisanih mera zaštite.
Vama, gospodine ministre, predlažem da lepo izvestite svoje prijatelje iz Evrope koji vam toplo preporučuju direktive EU i "Naturu 2000", da naša zaštićena prirodna dobra, naši nacionalni parkovi moraju prethodno da prođu jedan veoma skup tretman za koji su i te kako zaslužne upravo zemlje EU.
Reč je, recimo, o Fruškoj Gori, Tari, Kopaoniku, Zasavici i mnogim drugim značajnim prirodnim dobrima i bogatstvima ove zemlje, koja su bila zasipana tonama i tonama uranijumskih bombi, upravo avionima iz pojedinih zemalja EU, koje su doprinele kontaminaciji velikih površina zemljišta, voda, biljnog i životinjskog sveta.
Neka "Natura 2000" iz EU i sama EU odreši kesu, da počiste ono što su zagadili 1999. godine, pa da i mi sa svojim prirodnim lepotoma stanemo rame uz rame sa njihovim Alpima, Pirinejima, Švarcvaldom, Valdizerom itd.
Nadam se, gospodine ministre, da se i vi slažete, mada ne mislim da je u redu to što su zasipali uranijumskim bombama pre deset godina.
Na kraju bih se osvrnuo na Zakon o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu, ali bih se dotakao i nekih drugih projekata koji se tiču očuvanja životne sredine, kao i javnosti pojedinih projekata, pošto se stiče utisak da i Vlada i ministarstvo se u nekim situacijama ponašaju krajnje kontradiktorno i neodređeno.
Na primer, izgradnja famozne rafinerije u Smederevu. To ću vam lako dokazati, pošto pred sobom imam određena dokumenta sa konkretnim datumima, kao i izvode iz dnevne štampe sa vašim izjavama, gospodine ministre, koji zahtevaju pojašnjenje nama narodnim poslanicima, javnosti Srbije, a pogotovo građanima Smedereva.
Odbor za zaštitu životne sredine vam je, na inicijativu SRS, uputio dopis 17. septembra radi dobijanja informacija u vezi sa izgradnjom rafinerije za preradu sirove nafte u Smederevu kapaciteta 100.000 barela dnevno.
Međutim, vaše ministarstvo sa pečatom i vašim imenom odgovara da do tog datuma nije dobilo nikakav zahtev za izdavanje nekog akta u vezi izgradnje smederevske rafinerije sa stanovišta životne sredine. To se podrazumeva da vi kao ministarstvo nemate nikakva saznanja o celom ovom projektu koji nekoliko meseci zaokupljao pažnju javnosti u Srbiji.
Naravno, nisam ni pomišljao da vi nešto možete da sakrijete od građana Srbije, smatrao sam da nemate apsolutno nikakvih konkretnih saznanja o svemu tome. Međutim, pretražujući štampu u vezi sa ovom temom, pronalazim u "Glasu javnosti" od 21.08.2010. godine, gospodine ministre, vašu izjavu, sa naslovom ''Izgradnja rafinerije u Smederevu važna za državu'', gde kažete: ''Smederevčani mogu da budu mirni, jer fabrika koja se bude gradila biće istog intenziteta, u smislu uticaja na životnu sredinu i produkata koje ispušta u životnu sredinu, kao što je bilo koja druga moderna rafinerija danas u Evropi.''
Gospodine ministre, vi ste imali određena saznanja o samom projektu, o ideji za izgradnju rafinerije. Sada vam postavljam pitanje – zašto ta vaša saznanja, a radi se o datumu 21. avgust, niste uputili i predstavili narodnim poslanicima i članovima Odbora za zaštitu životne sredine, pošto smo vam mi 17. septembra uputili dopis da nam pošaljete taj odgovor? Vi ste Odboru dali nepotpunu informaciju.
Da stvar bude još više komplikovana, vaše ministarstvo je po uredbi od 10. septembra, tu uredbu takođe ovde posedujem, i te kako upoznato sa čitavim ovim projektom, pošto se ova uredba odnosi na prostorni plan dela industrijske zone, sektor severoistok u Smederevu. Bezbroj puta se pominje u ovom planu, gde se takođe iznose pojedinosti u vezi sa izgradnjom rafinerije, kao što su prilazni putevi, pruge, elektrosnabdevanje, kapaciteti, parcele, troškovi itd. Gospodine ministre, promovišete projekat za koji Odboru odgovarate, i o tako nečemu nemate nikakvog saznanja, i to 1. 10. 2010. godine.
Već sam rekao da 21. 8. dajete izjavu medijima u kojoj iznosite pojedinosti o rafineriji, a kao kruna svega vaše ministarstvo, koje je odgovorilo negativno skupštinskom odboru, učestvuje u donošenju uredbe Vlade upravo u vezi sa rafinerijom, i to 10. septembra 2010. godine. Šta ovo treba da znači, gospodine ministre? Da vi krijete istinu od Narodne skupštine, od narodnih poslanika, od građana Srbije?
Kada smo već kod cene izgradnje, gospodine ministre, u ovoj uredbi Vlade Srbije, za koju vi niste znali, a učestvovali ste u njenoj izradi, koju ste zaboravili da navedete u odgovoru Odboru, na strani 35. "Službenog glasnika" od 21. septembra, pojavljuje se zbirna rekapitulacija potrebnih ulaganja za izgradnju rafinerije, kapaciteta 100 hiljada barela dnevno, od 200 miliona i 370 hiljada evra, mada se u javnosti spekulisalo o ceni od 250 miliona evra.
Gospodine ministre, za vašu informaciju, trebalo bi da znate, ako vam je već neko predložio da će napraviti rafineriju za 250 miliona dolara kapaciteta 100 hiljada barela, red bi bio da vam prenesem koliko košta izgradnja rafinerije tog kapaciteta u svetu, na osnovu praktičnih primera.
Recimo, brazilska kompanija za rafineriju, "Petrobras", koja ima isti kapacitet od 100 barela dnevno, planira da uloži 975 miliona dolara, i to samo u modernizaciju rafinerije na japanskom ostrvu Okinava. Kompanija "Saudi Aramco" i francuska "Total" za 9,6 milijardi dolara gradiće rafineriju od 400 hiljada barela dnevno, a ako to podelimo ispada da bi za 100 hiljada barela dnevno koštala dve milijarde dolara.
Treći primer je ruska kompanija "Zarubežnjeft", koja će uložiti milijardu evra u rekonstrukciju postojećih rafinerija u Republici Srpskoj. Onda se postavlja pitanje kako neko može da napravi novu, savremenu rafineriju za sredstva koja su deset puta manja od iznosa koji su potrebni za izgradnju bilo koje rafinerije širom sveta?