Želi, a pre toga želi da zna koliko imamo vremena na raspolaganju.

Hvala. Članom 47. Vlada je predvidela da priređivači igara na sreću imaju rok do kraja ove godine da svoje poslovanje usklade sa odredbama ovog zakona, posebno sa članom 35.
Mi iz SRS smatramo da je u pitanju prekratak, neostvariv rok. Iz tog razloga smo predložili da se taj rok produži do 30. juna sledeće godine.
Vlada je ovaj amandman odbila bez valjanog, racionalnog obrazloženja. Smatram da je to učinila po inerciji. Koristim priliku da podsetim da smo u zadnje dve godine više od deset puta predlagali amandmane kojima smo predlagali da se rokovi za primenu određenih zakona i određenih zakonskih rešenja produže za šest meseci, godinu i dve, da smo svaki put nailazili na nerazumevanje Vlade, Vlada nije htela da sasluša naše argumente. Onda smo nekoliko meseci kasnije od te iste Vlade dobijali predloge za produženje tih rokova, često upravo onako kako je to predlagala SRS.
Iz podataka koje je ovde izneo narodni poslanik Zoran Krasić o broju kockarnica, kladionica, broju aparata, evidentno je da se uporedo sa porastom bede u Srbiji događa jedna prava poplava kockanja, igraonica i kockarnica. U Srbiji danas uspevaju jedino igre na sreću i narodne kuhinje.
Ovi što su sada na vlasti su pre 10 godina svoju kampanju protiv Slobodana Miloševića bazirali na optužbama da on organizovanjem raznih igara na sreću, raznih zabavnih emisija, koje kako smo govorili, poseljačuju Srbiju, obmanjuje narod, stvara privid neke lepše nepostojeće stvarnosti.
Tvrdim da je sada, 10 godina nakon dolaska tzv. demokratskih stranaka na vlast, stanje u Srbiji 10 puta gore nego što je bilo pre 5. oktobra 2000. godine.
Navešću nekoliko podataka. Na državnoj televiziji pre 10 godina imali smo dve igre na sreću – Loto i Bingo. Danas ih ima više od 10. Bog živi više ne zna ko ih organizuje, kako se zovu i kada se emituju. Kad god upalite televiziju vidite neku igru na sreću. Što kaže gospodin Krasić, organizuje ih ko stigne i kako stigne.
U zaluđivanju naroda sadašnja vlast je otišla toliko daleko da sada umesto jednog izvlačenja ove srećne igre loto, jednog izvlačenja sedmično, imamo dva izvlačenja. Sa ekrana privatnih televizija svakodnevno u etar pršte milioni, milioneri, kuće, automobili, frižideri, mikrotalasne pećnice, mikseri, čuda živa. Sve vrvi od bogatstva.
Međutim, postoji još jedna razlika, nije samo u količini, nego u onome što kockari ulažu. Pre 10 godina u Srbiji su se ljudi kockali uglavnom samo novcem. U ovim sadašnjim igrama na sreću ljudi zalažu sopstvene supruge, porodice, budućnost sopstvene porodice, zalažu čast, dostojanstvo, da ne pominjem igre Menjam ženu, Trenutak istine itd.
Ranije se jednom u godinu dana događalo da neke dnevne novine organizuju neku veliku nagradnu igru. Najčešće su to radile i najuspešnije Večernje novosti. Sada u većini dnevnih novina imamo neprekidne nagradne igre. One više ne traju nedeljama, mesecima, nego traju godinama. Nema im kraja, ni početka.
Ljudi su ranije u Srbiji kupovali novine da bi ih čitali, radi čitanja. Stičem utisak kada čekam u redu da kupim novine, pa kad vidim reakcije ljudi da ljudi sada novine u Srbiji ne kupuju radi čitanja, nego ih kupuju radi grebanja, pa je neko procenio da je očigledno malo da ljudi grebu jednom, sada vidim da ima novina koje objavljuju nekakve nagradne igre sa kuponima gde piše – ogrebi jednom, ogrebi dva puta, ogrebi treći put.
Sada me zanima koja je to količina grebanja gde će neko reći – dosta je ljudi, nemojte više zaluđivati narod, dajte da se bavimo nekakvim ozbiljnijim poslom, da otvorimo bar 200 od onih 200 hiljada obećanih radnih mesta?
Do 5. oktobra 2000. godine u Srbiji je u Beogradu bilo desetak poznatih kockarnica i kladionica, a u većini mesta u unutrašnjosti Srbije jedna ili dve kockarnice, kladionice. Sada u Beogradu ima duplo više kockarnica nego što ima osnovnih škola i četiri puta više kockarnica nego što ima dečijih vrtića i obdaništa.
Stanje u Srbiji je identično stanju u Beogradu. Jednostavno, život u Srbiji pod vlašću DS se pretvorio u jednu veliku lutriju, u jednu igru na sreću. U toj igri građani Srbije uglavnom učestvuju. Nažalost, uglavnom bivaju prevareni zato što poveruju moru obećanja koja dobijaju, a na kraju redovno gube.

Dame i gospodo, dok mi vodimo ovu raspravu, deo ove države se nalazi pod okupacijom. Mislim na Kosovo i Metohiju. U Raškoj Muftija Zukorlić preti novim ratom, stvara novo Kosovo, drži mitinge na kojima se vijore turske zastave i kliče obnovi Osmanske imperije. Na severu Mađari traže teritorijalnu autonomiju. Na zapadu Republika Srpska Krajina je okupirana, a NATO pakt i sledbenici Alije Izetbegovića nastoje da unište Republiku Srpsku.
Svaka normalna država koja bi se našla pred ovim bezbednosnim izazovima, jačala bi svoju vojsku. Srbija radi suprotno. Ona slabi svoju vojsku, a umesto vojne parade organizuje parade pedera.
Od 5. oktobra 2000. godine traje plansko urušavanje Vojske Srbije kroz drastično, stihijsko, nekontrolisano, što je ovde priznao i ministar Šutanovac, smanjivanje broja vojnika i oficira, kroz nekontrolisano uništavanje vojne tehnike i kroz nerazumno prevremeno penzionisanje ratnih kadrova.
Najdrastičniji primer uništavanja vojne tehnike svakako predstavlja uništavanje 2.000 ručnih protivavionskih sistema Strela, koje su uništene po naređenju tadašnjeg ministra odbrane, a sadašnjeg predsednika Borisa Tadića.
U poslednjih deset godina izvršeno je prevremeno penzionisanje više od 1.000 oficira, koji su se uspešno sa svojom vojskom suprotstavili NATO paktu, najmoćnijoj alijansi vojnoj u istoriji civilizacije i koje bi poželela svaka armija na svetu. Svi oni su penzionisani upravo zbog toga što su uspešno ratovali protiv NATO pakta.
To uništavanje sopstvene vojske, aktuelno državno rukovodstvo naziva uspešnom vojnom reformom. Rezultat te reforme je sledeći – Vojsku Srbije, jednu izuzetno snažnu armiju koja se uspešno suprotstavila NATO paktu, koja je zadivila domaću i svetsku javnost, više niko ni u Srbiji ni izvan Srbije ne smatra za dovoljno jaku, realnu snagu i pretnju nekom novom agresoru.
Podsećam na činjenicu ponovo da smo mi država čiji se deo teritorije nalazi pod okupacijom. Kad-tad, za pet ili 50 godina, Srbija će, ako želi da bude normalna država, morati da oslobodi svoju teritoriju. Kada će to biti zavisi od međunarodnih okolnosti. Biće onog trenutka kada naši prijatelji u svetu postanu jači od naših neprijatelja.
Ali, čak i da se odrekne KiM, Srbija mora da ima snažnu vojsku zato što se neprijatelji nisu odrekli teritorije Republike Srbije. Da li ima nekog u ovoj sali ko veruje da NATO pakt i SAD neće nastaviti da vode specijalni rat protiv Srbije, sa namerom da izvrše dalje komadanje njene teritorije ili da Šiptari neće nastaviti da rade na ostvarivanju svoje ideje o stvaranju velike Albanije na teritoriji Srbije? Ima li nekog ko veruje da su Hrvatska i Mađarska i njihovi sponzori sa zapada odustali od ideje da Vojvodinu odvoje od Srbije i da granica ove republike bude 500 metara severno od Ade, na Brankovom mostu?
Dame i gospodo, slažemo se da je pri sadašnjem stepenu razvoja tehnike profesionalizacija vojske jedna neminovnost, jedna potreba i mi iz SRS to podržavamo. Međutim, ne slažemo se da profesionalnu vojsku stvaramo po standardima NATO pakta, a još manje se slažemo da Srbija u budućnosti postane član ove međunarodne terorističke organizacije.
Drugo, Srbija sebi ne sme da dozvoli taj luksuz da joj vojno sposobno stanovništvo ne poseduje onu najosnovniju elementarnu obuku iz vojnih znanja i veština, da mladići od 20 ili 30 godina uopšte ne znaju da rukuju naoružanjem, najobičnijom puškom.
Postavljam jedno pitanje – šta će se dogoditi ako Srbija u sledećih 20 ili 30 godina ipak bude ratovala? Moraće da mobiliše ovih 90.000 mladića koje je pominjao ministar Šutanovac, koji su služili zvanično vojni rok, a nikada nisu videli ni pušku, ni kasarnu. Postavljam pitanje – šta će ti mladi ljudi predstavljati na bojnom polju? Predstavljaće glinene golubove i smrtnu opasnost i po sebe i po svoje saborce.
Po ovome zakonu, mladići koji navrše 18 godina biće regrutovani, dobiće vojnu knjižicu i dobiće ratni raspored. Mislim da je to u zavadi sa zdravim razumom, najblaže rečeno. Kako je moguće mladiće koji imaju 18 godina, za koje niste planirali da prođu bilo kakvu vojnu obuku, određivati ratni raspored i ako zatreba sutra ih slati u rat, na isti način na koji je Josip Broz 1945. godine desetine hiljada srpskih mladića poslao da ginu na Sremski front?
Gospodin Ivanji se ovde žali da je 1991. godine u Paulin dvoru zadužio dve zolje, a nije znao da rukuje. Zamislite koji je tek apsurd da mi, ne daj bože, sutra mobilišemo 90.000 vojnika, a nijedan ne zna kako izgleda najobičnija puška.
Dame i gospodo, nema dobre vojske, bez obzira na naoružanje, bez snažne nacionalne svesti i patriotizma njenih pripadnika, bez spremnosti žrtvovanja za svoju otadžbinu. Vi ste svojom politikom, odbranu otadžbine, najveću dužnost svakog građana, doveli u ravan rabote, opasne rabote, pa čak i zločina. Evo kako.
Pod pritiskom moćne turske carevine, svojevremeno Miloš Obrenović je u Istanbul, Carigrad, izručio glavu mrtvog Karađorđa Petrovića. To se i dan-danas smatra jednom od najvećih sramota u srpskoj istoriji. Vi ste, podsećamo, ovim novim Osmanlijama od 1999. od 2000. godine do danas izručili 20 živih srpskih vođa, onih koji su komandovali odbranom srpskog naroda u ratovima od 1991. do 1999. godine.
Podsećam, pošto je na dnevnom redu vojna tematika, izručili ste kompletnu vrhovnu komandu Republike Srpske Krajine, Republike Srpske i Republike Srbije, uključujući vrhovnog komandanta odbrane od NATO agresije Slobodana Miloševića, da ga tamo odvedu i da ga tamo ubiju. Umesto da od Vladimira Lazarevića, Ratka Mladića i drugih dokazanih ratnih komandanata…

Dobro. Hvala vam na upozorenju, neću se više doticati ove teme. Znači, umesto da od Vladimira Lazarevića i drugih srpskih komandanata, koji su se dokazali u ratovima za odbranu Republike Srbije, Republike Srpske i Republike Srpske Krajine, stvarate uzor i nacionalne mitove, vi njih kroz medijski linč pravite ratnim zločincima.

Gospođo Čomić, dugujem jedno objašnjenje. Govorio sam da nema snažne vojske bez snažne nacionalne svesti, a snažne nacionalne svesti ne može biti ako vi ljude koji su ratovali za odbranu otadžbine žigošete pre nego što su pravosnažno sudski osuđeni da su ratni zločinci, krivci, kriminalci itd. No, idemo dalje.
Postavljam još jedno pitanje – da li ste razmišljali koliko bi se danas vojnih obveznika, u slučaju da, ne daj bože, dođe do potrebe da se izvrši ratna mobilizacija, odazvalo na poziv da brani Republiku Srbiju? Mislim, nažalost, da bi broj dezertera bio mnogo veći nego broj vojnika. To je rezultat jedne politike koja se vodi od 5. oktobra 2000. godine do danas, politike koja srpske mladiće ubeđuje da je bolje biti dezerter nego vojnik koji brani svoju otadžbinu.
Na kraju, tražim od ministra da objasni, isto ono što je tražio gospodin Dragan Todorović, kako nije vojna u direktnom televizijskom prenosu saopštiti da Vojska Srbije ima 800 tenkova, od čega tenkova T55 - 500, tenkova M84 - 300, ima 4.000 Strela, a vojna je tajna koliko je Strela uništeno po naređenju tadašnjeg ministra odbrane?
Drugo, ko je i na osnovu čega odredio da je 4.000 Strela dovoljno za odbranu Republike Srbije? Odgovor glasi - NATO pakt. Mislim da je ovo još jedna stvar koja nije u dobrim odnosima sa zdravim razumom. Jedini koji može da izvrši vazdušnu agresiju na Republiku Srbiju je NATO pakt i taj isti NATO pakt nama određuje sa koliko sredstava ćemo se braniti od njegove agresije.
Podsećam, za vreme agresije NATO pakta na Republiku Srbiju događalo se da dnevno iznad Srbije, dnevne nalete vrši 700 aviona ove alijanse. Sad izvodim jednu prostu matematiku, ako imamo 700 aviona, neka je u pitanju samo jedan alat, ako na svaki avion ispalimo po jednu strelu, imamo 4.000 strela, mi ćemo sve ove zalihe istrošiti za pet dana. Ako gađamo tek svaki deseti avion, što je po meni ovako racionalnije, ove zalihe će nam trajati otprilike oko 40 dana.
Sad postavljam pitanje – čime ćemo posle gađati eventualnog agresora? Da li ćemo to uraditi puškama? Da li će to raditi ovih 90.000 vojnika koji nisu videli pušku ili ćemo to uraditi praćkom?

Gospodine ministre, vi ste ovde izvršili zamenu teza. Ponavljam pitanje, koliko je Strela uništeno po naređenju tadašnjeg ministra odbrane Borisa Tadića?
Drugo, na osnovu čega ste zaključili da je baš 4.000 Strela dovoljno za odbranu Republike Srbije, njenog ustavnog poretka i teritorije. Očekujem odgovor, jer danas odgovarate na sva pitanja.
Treće, ko je potencijalni agresor nad Srbijom, na osnovu čega ste pravili ovu procenu? Da li je to NATO pakt ili možda očekujete agresiju od strane Ruske Federacije ili Republike Kine? Učestvovao sam u ratu, na moju sreću, na moj ponos, jedinica kojom sam komandovao je gađala avione NATO pakta, znam da Strela ne može da pogodi avion koji se nalazi na velikim visinama, ali može da odvrati te avione, da izvrše poniranje, da se spuste na manje visine i da preciznije gađaju.
Znači, ako ništa drugo, ta raketa ima nekakav značaj u smislu odvraćanja neprijateljskih aviona. U svakom slučaju, nije bilo nijednog razumnog razloga da uništite 2.000 raketa.
Sledeće, mene stvarno zanima kako ćete davati ratni raspored mladićima koji nisu služili vojsku, koji nemaju pojma kako izgleda puška, a kamoli da znaju da pucaju iz nje.
Znači, morate naći neko rešenje. SRS jeste za profesionalnu vojsku, ali smatramo da nije normalno da imamo mladića od 20 godina koji ima ratni raspored, a da ne zna da opali metak iz puške. Jednostavno, to nije normalno.
Mi ne možemo te ljude slati u rat, niko ne priziva rat, ali zašto vojske postoje. Vojske postoje zbog toga da bi, ako zatreba sutra, branili svoju otadžbinu, da bi vodile ratove.
Što se tiče penzionisanja i ratnih kadrova, ti oficiri i njihovo ratno iskustvo koje steknu na KiM i u ratu protiv NATO pakta su jedino dobro ako se dobro može govoriti što je ova zemlja imala od te agresije. Umesto da iskoristite njihovo znanje i njihovo iskustvo, vi ste ih sve oterali u penziju, u prevremenu penziju, gospodine Šutanovac.
Zaista vas molim da mi odgovorite na ova pitanja.

Biću vrlo kratak, gospodine ministre. Mislim da nije korektno da govorite sa nipodaštavanjem. Ni u jednom trenutku nisam rekao da su oficiri koji trenutno komanduju Vojskom Srbije nesposobni. Rekao sam samo da se na nerazuman način ova država odrekla znanja i iskustva više od 1.000 oficira koji su učestvovali u odbrani Republike Srbije od agresije NATO pakta. To je prvo.
Drugo, uopšte nisam rekao da ste ih u penziju poslali vi. Oni su u penziju poslati posle 5. oktobra 2000. godine, a za mene su svi oni koji vladaju Srbijom posle 5. oktobra apsolutno isti. Znači, tu zaista ne vidim nikakve bitne razlike.
Sledeća stvar što se tiče ovih imena verujte mi, znači, u pitanju je egzaktan i proverljiv podatak, u pitanju je više od hiljadu oficira i podoficira. Zaista sad ne bih navodio njihova imena. Neki od njih se nalaze, nažalost, u Haškom tribunalu, penzionisani pre vremena zbog haških optužnica, a neki se nalazi i u ovim skupštinskim klupama.
Još jednom insistiram da mi još jednom odgovorite na pitanje, zašto je vojna tajna reći koliko je Strela uništeno, a nije vojna tajna u direktnom TV prenosu reći da raspolažemo sa 4000 Strela? Zašto je vojna tajna reći, Boris Tadić je naredio da se uništi 2000 Strela, a nije vojna tajna reći imamo 495 tenkova M 55, T 55 i imamo 300 tenkova M84.
Molim vas da građanima Srbije objasnite te stvari i da objasnite jednu svoju rečenicu ovde, mislim da bi bilo zanimljivo da građani čuju, rekli ste, nema više vojne tajne. Recite mi, da li postoji na svetu vojska u kojoj ne postoji vojna tajna? Mi smo prva država na svetu koja nema državnu tajnu, a sad ćemo biti prva država na svetu koja nema vojnu tajnu. Ne znam dokle će vaše reforme da nas dovedu.

Gospodine ministre, još jednom da razjasnim, SRS se zalaže za profesionalizaciju vojske, ali sumnjam u vaše motive zbog čega to radite. Smatramo da Vojsku Srbije prilagođavate NATO standardima da bi sutra lakše mogli da realizujete onaj svoj osnovni nalog da Srbija postane član NATO pakta.
Sledeće, SRS nije glasala za usvajanje tog zakona da ne postoji vojna tajna. Naprotiv, mi smo u svojim skupštinskim klupama….

Gospođo Čomić, ne sporim da zakon postoji i da ga treba poštovati, mi iz SRS ćemo to u svakom slučaju učiniti, kao što uvek činimo. Međutim, bio sam dužan da javnost obavestim da jednostavno nije tačna činjenica da smo mi podržali usvajanje takvog zakona. To je jedna stvar.
Druga stvar, nije mi jasno kako ministar Šutanovac može da nastupi po sistemu, ja sam ministar odbrane, ne postoji kontinuitet i nemam odgovornost za ono što su radili moji prethodnici, iako su i prethodnici bili iz istih političkih struktura.
Sledeća stvar, nije tačno da su Strele prodate. Znači, Strele su uništene, Strele su izgažene i bukvalno uništene. Znam da je postojao dogovor sa Amerikancima da svaku uništenu Strelu plate. Međutim, to nikad nije učinjeno i javnost Srbije o tome nije obaveštena, kao što nije obaveštena šta je sa onih pet miliona dolara za izručenje Slobodana Miloševića ili pet miliona dolara za izručenje Radovana Karadžića…

Dame i gospodo, u ime SRS podneo sam amandman kojim se reguliše da se odredba ovog zakona odnosi samo na transport opasnog tereta koji vrši Vojska Srbije ili policija Srbije.

U obrazloženju odbijanja amandmana Vlada kaže da se amandman odbija zato što je u suprotnosti sa obavezama koje je Republika Srbija preuzela na osnovu posebnih sporazuma sa drugim državama i međunarodnim organizacijama.

Jedine obaveze koje Republika Srbija ima po ovom osnovu jesu obaveze prema NATO paktu, vojnom savezu koji već 11 godina deo teritorije Republike Srbije drži pod okupacijom. Te obaveze su preuzete u julu 2005. godine, kada je tadašnja dosovska vlast, u nizu antidržavnih poteza koje je povukla nakon 5. oktobra 2000. godine, potpisala Sporazum sa NATO paktom kojim je pristala da ova međunarodna teroristička organizacija nesmetano i bez ikakvih ograničenja teritoriju Republike Srbije koristi– za transport ljudstva, tehnike, vojnog i ratnog materijala.

Nadam se da ne moram da objašnjavam da vojni ratni materijal uglavnom čini opasan teret, od municije, preko vojnih, transportnih oružja i oruđa, do onog najopasnijeg tereta, to su vojnici.

Po tom sporazumu vojnici NATO pakta u Srbiji imaju imunitet od hapšenja, mogu bukvalno da rade prilikom prolaska teritorijom Republike Srbije šta hoće. Mogu narodski rečeno, da žare i pale, mogu da ubijaju, mogu da siluju, oni po tom sporazumu iz jula 2000. godine i 2005. godine, ne mogu da odgovaraju pred pravosudnim sistemom Republike Srbije.

To znači da vojnici NATO pakta i NATO pakt kroz Srbiju mogu da vrše neograničeno transport svih vrsta opasnog tereta. Smatram da ovakav sporazum ne bi potpisala nijedna slobodna, suverena, međunarodno priznata država.

Podsećam da je Srbija pre 70 godina odbila da sprovodi jedan sporazum koji je potpisala tadašnja vlast u Beogradu, podsećam Srbija je čini mi se 1941. godine potpisala sporazum o pristupanju Trojnom paktu. Tim paktom je bilo predviđeno, i to je bila najspornija odredba Trojnog pakta, da se teritorija Srbije može nesmetano koristiti od strane trupa Nemačke za prebacivanje sredstava i ljudstva iz Evrope preko teritorije Republike Srbije u Grčku i na Bliski istok.

Narod Kraljevine Jugoslavije, narod Beograda, nije prihvatio te ponižavajuće uslove i nekoliko dana nakon toga došlo je do državnog prevrata u Beogradu. Postavlja se pitanje čime NATO pakt zaslužuje tu privilegiju da po putevima Srbije može da prevozi šta god hoće, kad hoće i kako hoće.

Vi ste dali dozvolu da bez ikakve kontrole opasan teret preko teritorije Republike Srbije prevozi neko ko se dokazao, ko se potvrdio kao ekspert za nekontrolisanu protivzakonitu upotrebu opasnog tereta.

Podsećam da je NATO pakt pre deset godina na Republiku Srbiju, na srpske gradove i sela istresao 20 hiljada tona najopasnijeg mogućeg tereta avionskih bombi i raketa, koje su razorile desetine srpskih gradova i sela, ubile oko tri hiljade i ranile više od 15 hiljada ljudi.

Pet godina pre toga NATO pakt je istresao deset hiljada tona opasnog tereta na Republiku Srpsku.

Podsećam da je utvrđeno i dokazano da se u smrtonosnom teretu kojim su gađana srpska naselja, srpske bolnice, obdaništa, škole, nalazio i osiromašeni uranijum, tako da će generacije srpske dece u narednih hiljada godina umirati zbog ove nekontrolisane i nezakonite upotrebe opasnog tereta od strane NATO pakta.

Podsećam da je utvrđeno da se u ovom opasnom teretu, ovim granatama i bombama, pored osiromašenog uranijuma u više navrata nalazio i mnogo otrovniji plutonijum.

Samo ću podsetiti na neke posledice nezakonite upotrebe opasnog tereta od strane NATO pakta, trista srušenih škola i mostova u Srbiji, deset razorenih gradova, razorena srpska industrija, nekoliko srušenih bolnica i obdaništa, 73 ubijene dece, desetine mrtvih albanskih civila u zbegu na KiM ubijeno, razorenih zgrada i ubijenih radnika RTS, bombardovani civili na niškoj pijaci, u Paraćinu, na mostu u Varvarinu.

Još jednom postavljam pitanje koje su to zasluge NATO pakta, da li je to tromesečno bombardovanje Srbije ili deset godina okupacije Republike Srbije.

Da li je to tri hiljade civila i srpskih vojnika ubijenih u vreme bombardovanja ili dve hiljade srpskih civila koji su ubijeni na KiM, od početka okupacije, kada je bezbednost na KiM navodno garantovao NATO pakt.

Kada se imaju u vidu sve ove činjenice, svi zločini koje je NATO pakt počinio nad Srbijom i srpskim narodom, smatram da ne postoji nijedan razuman razlog da Vlada Republike Srbije ne prihvati ovaj amandman SRS.

Može se dogoditi da, ukoliko sutra, NATO pakt bez ikakve kontrole, možda u trenutku dok mi držimo ovu sednicu, kroz Beograd proveze opasan teret sa osiromašenim uranijumom ili plutonijumom, odnosno da sa tim teretom ponovo ubija neku srpsku decu.

SRS smatra, i to je nesporna činjenica i to ne treba nikome dokazivati, da je NATO pakt u Srbiji okupator, da mu ne treba dozvoliti da prelazi preko teritorije RS, a kamoli da njenim putevima prevozi opasan teret.

Dame i gospodo, ravnopravnost je reč koja se često čuje u ovoj skupštini i u društvu uopšte, ali i jedna od tekovina koja se i na jednom i na drugom mestu malo poštuje. Sva priča o ravnopravnosti u Srbiji uglavnom se svodi na odbranu navodno ugroženih pedera i lezbijki i navodno ugroženih nacionalnih manjina u Srbiji.
Ne bi bilo ništa čudno da se to ne događa u zemlju u kojoj caruje bela kuga, u kojoj je mortalitet veći od nataliteta, u kojoj godišnje umre 33.000 ljudi više nego što ih se rodi, u kojoj se broj penzionera opasno približava broju radnika, u kojoj ima više od 60.000 napuštenih seoskih imanja, u kojoj ima više od 300 pustih, napuštenih, umrlih sela, u koja se razvodi svaki četvrti brak.
Umesto kampanje za zaštitu prava porodilja, prava dece, umesto kampanje za podsticaj rađanja ogromnu društvenu energiju, ogroman novac trošimo za odbranu, za afirmaciju prava pedera i lezbejki.
O ugroženosti nacionalnih manjina u Srbiji govori se u trenutku kada jedna nacionalna manjina drži okupirano 15% teritorije RS, u trenutku kada Srbi na KiM pod terorom jedne nacionalne manjine žive u getu bez osnovnih ljudskih prava, u trenutku kada Srbi u Novom Pazaru kada reprezentacija Turske, posebno u nekim sportovima kao što su košarka i fudbal, odnese neku značaju pobedu ne smeju da izađu na ulicu, ne smeju da skandiraju – ovo je Srbija, ali zato nekoliko hiljada pripadnika muslimanskog naroda slobodno bez ikakve reakcije države mogu da skandiraju sat vremena – ovo je Turska i da u rukama mašu sa desetinama turskih zastava.
To se događa u zemlji Srbiji gde imate desetine naselja na severu Vojvodine, na severu Srbije u kojima su natpisi mesa, nazivi ulica ispisani isključivo na mađarskom jeziku, što je potpuno suprotno Ustavu i zakonu.
Govoriću o nekim primerima neravnopravnosti kojima bi poverenik za ravnopravnost i njegove stručne službe trebalo da se bave. Počeću primerima narušavanja načela ravnopravnosti ovde u skupštini. Moja koleginica Vjerica Radeta je već govorila o neravnopravnosti parlamentarnih stranaka.
Vladajuće stranke ovde u skupštini mogu da menjaju sopstvene poslanike kad hoće i kako hoće, a opozicionim strankama je to dozvoljeno samo u slučaju kada to odgovara DS i strankama vladajuće većine. Još jednom ukazujem na tužnu neverovatnu činjenicu da je SRS otet 21 poslanički mandat, a da je nedavno i DSS otet jedan poslanički mandat, pa sada imamo jednu nenormalnu situaciju da u najvišem zakonodavnom telu RS sede predstavnici političke partije koja nije postojala u vreme kada su se održavali izbori za ovaj saziv skupštine RS.
Takođe smo svedoci neravnopravnosti narodni poslanika. Kaznene mere koje se primenjuju prema poslanicima opozicije su daleko rigoroznije nego mere koje se primenjuju prema poslanicima vladajuće većine.
Moram da istaknem i svoj lični primer. Na sednici koja je održana 12. oktobra meni je zamenik predsednika Skupštine Gordana Čomić izrekla meru kršenja reda na sednici u trenutku kada sam u skupštinskom restoranu gledao televizijski prenos sednice.
Treći primer iz Skupštine jeste narušavanje prava žrtava rata, odnosno neravnopravnost žrtava rata na osnovu nacionalne pripadnosti. Najteži primer diskriminacije svakako predstavlja usvajanje Rezolucije o osudi zločina nad Muslimanima u Srebrenici i to nekoliko meseci pre pošto je usvojena Deklaracija o osudi zločina nad pripadnicima srpskog naroda i građanima Srbije i pripadnicima nacionalnih manjina.
Da je vlast u Srbiji poštovala načelo ravnopravnost, ljudskosti i pravičnosti onda bi Skupština Srbije sve zločine osudila istovremeno jednom deklaracijom. Ako se htelo ići na usvajanje dve deklaracije onda je prvo moralo da bude donesena Deklaracija o osudi zločina koji su počinjeni nad srpskim narodom.
Evo zbog čega – prvo, zato što je ovo matična država srpskog naroda. Ako mi nećemo braniti sebe, ko drugi ima obavezu da nas brani? Drugo, Srbi su najveće žrtve poslednjih ratova koji su se od 1991. do 2000. godine vodili na prostoru Balkanskog poluostrva. Treće, vrlo indikativno činjenica je da su Hrvati i Muslimani u poslednjih 100 godina počinili dva zločina genocida nad srpskim narodom.
Međutim, parlamenti u Sarajevu i Zagrebu te zločine nikada nisu usudili, ni u vreme kada je postojala nezavisna država Hrvatska, ni u vreme kada je postojala SFRJ, ni u vreme kada su Hrvatska i BiH kako se sada po ovom novom govoru kaže demokratske evropske države.
Jednostavno, smatram da nije normalno da jedan narod nad kojim su počinjena dva zločina genocida, prvi osuđuje, prvi se izvinjava onima koji su nad njim počinili te zločine genocida.
Sledeći primer, jeste i ova deklaracija o osudi zločina nad Srbima i ostalim građanima Srbije koju je Skupština usvojila, čini mi se, 7. oktobra. U toj deklaraciji ima više primera diskriminacije i to ne samo diskriminacije prema Srbima, nego i diskriminacija nad Hrvatima i Muslimanima.
O čemu se radi. Prvo, ni jednom rečju se ne pominju zločini nad srpskim vojnicima u Sloveniji. Drugo, ako je u Deklaraciji o osudi zločina koji su počinili Srbi, naveden konkretan primer Srebrenice, onda je i u ovoj drugoj deklaraciji morao da bude naveden bar jedan konkretan primer masovnih zločina nad srpskim narodom.
Konkretno, mislim na zločin u Sarajevu, zločine u Posavini i zločine u Podrinju, iz razloga što su ti zločini, ako ne teži, onda po svom obimu, po svojoj brutalnosti ravni zločinu koji je počinjen u Srebrenici.
Samo podsećam na jednu činjenicu, da su većina žrtava u Srebrenici gde je očigledno počinjen zločin, bili pripadnici muslimanske vojske koja je pre toga počinila stravične zločina nad srpskim stanovništvom, a da su u Sarajevu ubijeni Srbi.
Prema zvaničnim podacima MUP Republike Srpske, u Sarajevu je ubijeno 9.300 Srba, otprilike polovina vojnika i polovina civila. Većina tih civila nije imala nikakve veze sa ratom, nikada nisu uzeli pušku u ruku, nikada nisu obukli uniformu, jednostavno su izvedeni iz svojih stanova, često i čitave porodice i brutalno ubijeni. Mislim da je naša obaveza bila da osudimo prvo te zločine.
Treće načelo je ravnopravnost je pogaženo i u kvalifikaciji zločina i osudi zločinaca. Mi smo ovde muslimanske i hrvatske zločine nazvali zločinom. Muslimane i Hrvate koji su počinili te zločine smo nazvali zločincima. A zločince iz NATO pakta, koji su izvršili agresiju nad Srbijom, koji su pobili tri hiljade i ranili 15 hiljada građana Srbije nismo nazvali zločincima. Njihovu intervenciju, njihovu agresiju na Srbiju u Jugoslaviju nismo nazvali zločinom nego intervencijom.
Ne opravdavam nijedan zločin, posebno nad pripadnicima sopstvenog naroda, ali imam više razumevanja za zločine koji su počinili Hrvati i Muslimani zato što nas vezuju nekakvi istorijski nesporazumi, krvne osvete, hiljadu neraščišćenih računa i njih nekako i mogu da razumem. Ali, ne mogu da razumem i opravdam da neko dođe iz SAD, iz Velike Britanije, iz Belgije, iz Holandije sa kraja sveta koji nemaju nikakve veze sa Srbijom, digne hiljadu aviona i tri meseca ubija srpsku decu.
Sledeći primer gaženja načela ravnopravnosti jeste kada predsednik Srbije Boris Tadić 11. jula ode u Srebrenicu, izrazi žaljenje zbog pogibije i stradanja muslimanskih vojnika, a onda sledećeg dana na Petrovdan, odbije da ode u Bratunac i da izrazi žaljenje zbog pogibije i ubistva 3.500 pripadnika sopstvenog naroda, od čega su većina civili – žene i deca.
Umesto da ode u Bratunac, on ode u Novi Pazar na druženje sa predsednikom Turske. U Bratunac pošalje jednog svog, neka mi oprosti, ipak manje značajnog drugorazrednog savetnika.
Sledeći primer neravnopravnosti jeste primer diskriminacija građanina Srbije, Ratka Mladića. Skrećem pažnju na činjenicu, da građanin Srbije Ratko Mladić nikada nije pravosnažno osuđen ni za jedan zločin. Nikada nije platio prekršajnu kaznu. Imate svakoga dana primere gde se Ratko Mladić od strane najviših državnih funkcionera naziva ratnim zločincem.
Od poverenika za zaštitu ravnopravnosti, od ovih stručnih službi, a vidim da je u pitanju brojna služba, hvala bogu ima ih dovoljno, imaju dosta para na raspolaganju, tražim da se malo posvete zaštiti prava, ljudskih prava članova porodice Ratka Mladića. Mislim da oni kao i svi građani Srbije, tim pre što nikada nisu pravosnažno osuđeni, imaju prava na normalan život i na svoju privatnost.
Podsećam građane Srbije da se supruga Ratka Mladiće, njen sin i njegova porodica nalaze pod 24-časovnom nadzorom, da se prisluškuju svi njihovi ne samo telefonski razgovori, nego razgovori koje vode u kući, koje vode čak i u spavaćoj sobi i bračnoj postelji.
Skrećem pažnju da je porodici Ratka Mladića uskraćeno pravo da uživa penziju koju je Ratko Mladić časno zaslužio. Skrećem pažnju i na činjenicu, država sprečava sina Ratka Mladića, Darka Mladića, da se normalno bavi poslom, da zarađuje pare i da tim parama prehranjuje svoju porodicu.
Istaći ću još samo dva primera. Po Ustavu RS svi građani Srbije su jednaki pred zakonom. Svi imaju pravo na pravnu pomoć i zaštitu sopstvene države, posebno ako im ta pravna pomoć i zaštita zatrebaju u inostranstvu, ako se nalaze uhapšeni negde u inostranom zatvoru.
Ističem činjenicu da se predsednik SRS već osam godina ni kriv ni dužan nalazi zatočen u haškoj tamnici. Sudi mu se na osnovu lažne optužnice. U toku postupka su mu prekršena sva moguća procesna i ljudska prava, uključujući i pravo na lečenje, država Srbija sramotno ćuti.
Postavljam pitanje, ljudsko pitanje, ne kao poslanik SRS, nego kao Srbin i pripadnik ovoga naroda, kao građanin Srbije –šta još treba da se dogodi Vojislavu Šešelju? Šta treba da se dogodi da predsednik parlamenta RS, da predsednik RS, da predsednik Vlade RS kaže dosta – aman, ljudi, on jeste naš politički protivnik, on jeste nepomirljivi protivnik i neprijatelj zapada zato što taj zapad vodi zločinačku politiku prema srpskom narodu, ali je on građanin Srbije.
On je čovek koji nije počinio nijedno krivično delo. On je otac četvoro dece i ima prava na osnovnu elementarnu zaštitu.
Imali smo sada slučaj da je Vojislav Šešelj bio operisan u nekoj bolnici "Š" kategorije, pod potpuno nerazjašnjenim okolnostima, pod lažnim identitetom. Za mene je neshvatljivo, verujte mi, neshvatljivo sa ljudske strane. Da se tamo nalazio Hašim Tači i da mu je to učinjeno, za mene je neshvatljivo da država Srbija kao matična država njegovog naroda ne reaguje, bar jednom jedinom kurtoaznom izjavom i osudom tog zločina koji se čini nad Vojislavom Šešeljem.
Zadnji primer, o njemu sam jednom govorio, očigledne jedne neravnopravnosti i očiglednih dvojnih aršina. Podsećam da su 5. oktobra 2000. godine članovi političkih partija, ali i članovi raznih mafijaških, navijačkih i ko zna kojih grupa zapalili Skupštinu Srbije, zapalili zgradu televizije, dobrano opljačkali i jedno i drugo.
Razbili su izloge na, čini mi se, oko tri stotine radnji u Beogradu, povredili su oko 70 policajaca. Svukli su 300 policajaca u donji veš, zauzeli stanicu policije "Stari grad", odneli 300 komada oružja, među njima snajpere, mitraljeze, a posle to delili po Beogradu.
Ti ljudi su tada kvalifikovani, citiram tadašnje izjave visokih funkcionera DOS – u pitanju su naša deca. To je jedna izjava. Druga izjava – to je savest našeg naroda. Treća kvalifikacija – oni su budućnost Srbije.
Ista priča, samo sa manjim razmerama i sa manjim posledicama se desila 10. oktobra 2010. godine. Razbijana jedna radnja, povređeno 50 policajaca …

Hvala, gospođo Čomić. Sve ovo što sam do sada govorio je bilo u vezi sa temom.
Sada ću konkretno na ovaj zakon o stručnoj službi poverenika za informacije, samo moram da završim prethodnu rečenicu. Znači, ovi koji su sada razbili jednu radnju…

Gospođo Čomić, hvala vam. Smatram da je ovom vašom intervencijom potvrđena moja tvrdnja na početku ove diskusije i tvrdnja gospođe Vjerice Radete da u ovoj skupštini, u ovome domu, ne postoji ravnopravnost narodnih poslanika. U znak protesta završavam svoju diskusiju, a građani Srbije vide šta se događa u ovoj Skupštini i u svakom slučaju će izvući zaključke.

Dame i gospodo, razvijanje dobrih komšijskih odnosa i potpisivanje međudržavnih sporazuma sa BiH je od prvorazrednog značaja za Srbiju i srpski narod, zato što je BiH matična država srpskog naroda, pravoslavne, rimokatoličke i islamske veroispovesti. Potpisivanje ovog sporazuma će u svakom slučaju doprineti da građani i jedne i druge zemlje lakše dolaze do onih turističkih destinacija koje ih zanimaju.
Međutim, ono što meni smeta, jeste to što stičem utisak da se ovi odnosi između BiH i Srbije razvijaju isključivo tako što Srbija stalno jednostrano čini određene ustupke na političkom, ali i ekonomskom planu, često i na svoju štetu. Smatram da bi potpisivanje pojedinih međudržavnih ugovora sa BiH, zbog ove skorije prošlosti, trebalo usloviti rešavanjem nekih spornih pitanja koja opterećuju odnose između dve države i odnose između dva naroda. Bez toga nema pomirenja između Srba i Muslimana, a bez pomirenja između Srba i Muslimana nema pomirenja i nema dobrih odnosa između BiH i Srbije.
Prvo što Beograd mora da zahteva, to je da se u Sarajevu i Federaciji BiH zaustavi ratna retorika i govor mržnje protiv Srbije i Republike Srpske. Govori dosadašnjeg člana predsedništva BiH, Harisa Silajdžića, vrhovnog verskog poglavara islamske zajednice, Mustafe Cerića i još nekih muslimanskih prvaka i zvaničnika, su puni patološke mržnje prema svemu što je srpsko i srbijansko.
Kada pratite informativni program Federacije BiH stanje je još gore. Jednostavno teško se oteti utisku da je rat u BiH završen. U tom programu Srbija je još uvek agresor na BiH, Srbi su četnici i zločinci, a Republika Srpska genocidna tvorevina koju što pre treba ukinuti. Sa druge strane, Naser Orić, Sefer Halilović, Alija Izetbegović i Muslimani uopšte su nevinašcad. Jedino što im se nekako omaklo da izazovu rat i da u tom ratu ubiju više od 20 hiljada Srba. Jednostavno, uporno i sistematski Srbima se nameće uloga dežurnog krivca i nekog remetilačkog faktora u BiH i to stvara osećaj mržnje između dva naroda u BiH.
Uporedo sa medijskom, protiv Srba se vodi i jedna kampanja kroz pravosudni sistem BiH. Praktično svi Srbi muškarci koji su proterani ili izbegli iz BiH su zbog pravosudnog…
Ovo je tema, zato što govorim o odnosima između dve države.
Praktično ne prođe mesec dana a da tužilaštvo BiH ne podigne neku optužnicu za zločine koji su počinjeni u toku rata. Od 10 optužnica koje podiže tužilaštvo u Sarajevu, devet je podignuto protiv Srba, jedna je podignuta protiv Muslimana ili protiv Hrvata.
(Predsednik: Izvinite, zaista pokušavam od početka da nađem nit koja vas spaja sa temom i ne uspevam. Molim vas da ipak malo primerite vokabular temi. Zahvaljujem.)
Znate o čemu se radi? Mi razgovaramo o međudržavnom sporazumu između BiH i Srbije. Ako dve države potpisuje međudržavni sporazum, onda teme rasprave u parlamentu, jedne ili druge države, u svakom slučaju moraju da budu celokupni odnosi između dve države i dva naroda.
Ja ću se kasnije baviti i nekim temama koje se konkretno tiču turizma, ali smatrao sam da imam pravo da napravim jedan ovakav uvod zato što ukazujem na jedan neravnopravan položaj srpskog naroda u BiH i ukazujem na potrebu da Republika Srbija zbog toga prilikom potpisivanja međudržavnih ugovora uloži određeni napor da se taj odnos prema srpskom narodu poboljša.
Treće, smatram da Srbija na dnevni red razgovora sa Sarajevom treba da postavi pitanje eliminisanja posledica etničkog čišćenja koje je počinjeno nad srpskim narodom u BiH. Tu pre svega mislim na uslove, na stvaranje uslova da se prognani Srbi vrate u BiH. Podsećam da je iz Federacije BiH proterano nekoliko stotina hiljada ljudi. Navešću samo nekoliko primera pa da se, kako vi kažete, vratim temi i turizmu.
U Sarajevu je pre rata živelo 160 hiljada Srba. Sada u Sarajevu živi sedam hiljada Srba. Više od pet hiljada Srba iz Sarajeva je pobijeno, 140 hiljada je proterano u ratu ili nekoliko meseci nakon završetka rata, a u posleratnim godinama iz Sarajeva se iselilo 15 hiljada Srba. Zašto se Srbi iseljavaju iz Sarajeva? Zato što su po svemu građani drugog reda. Apsolutno je skoro nemoguće da Srbin u Sarajevu dobije posao u državnoj instituciji, a mogućnost da Srbin dobije neko rukovodeće radno mesto u privredi ili neku političku funkciju je misaona imenica.
Sad da se malo pozabavimo nekim turističkim temama. Jedna od najvećih turističkih atrakcija u BiH je Visoko. Ljubitelji lika i dela Alije Izetbegovića, arheolozi tvrde da su na jednom lokalitetu kod Visokog pronašli piramidu. Naglo su ustanovili da jedna planina iznad Visokog nije planina nego piramida, jedno 50 puta veća od egipatskih piramida. Podsećam da je Visoko svojevremeno u srednjem veku bilo sedište bosanske srednjovekovne države i sedište nekoliko bosanskih kraljeva.
Kakve ovo veze ima sa turizmom? Ima veze što turisti dolaze u Visoko nadajući se da će videti piramidu. Ono što hoću da kažem jeste da je mnogo veća mogućnost da turisti koji dođu u Visoko sretnu živog faraona nego da sretnu živog Srbina. Zašto ovo kažem? Zato što na području Visokog postoji 57 srpskih sela u kojima su Srbi bili stoprocentno stanovništvo do 2. aprila 1992. godine. Trenutno u tim selima nema žive duše.
Još jednom podsećam na jednu od najpoznatijih bosanskih sevdalinki koja je glasila: "Sa Igmana pogledat je lijepo, gdje se Bosna razlijeva daleko". Kad pogledate sa Igmana, vidite Bosnu, vidite na jednoj strani život, vidite sela u kojima se živi, to su muslimanska sela, a na drugoj strani vidite u korov zarasle ruševine. Srbi pobijeni ili proterani, voćnjaci i šume posečeni, crkve porušene, groblja porušena, njive neuzorane.
Sledeća turistička atrakcija u BiH je vodopad "Visočica" na Ozrenu, koji je visok oko 80 metara. To je bio i ostao jedan od najvećih vodopada na području bivše Jugoslavije i na području Balkana. Uz vodopad, turisti koji su dolazili pre rata mogli su da vide lepa srpska sela, razvijena, sa određenim turističkim sadržajima.
Ta sela su čak imala mogućnost da razvijaju ovo što vi sada nazivate seoski turizam. Sada turisti koji dođu da vide vodopad "Visočicu" mogu da vide više od 30 potpuno uništenih srpskih sela na Ozrenu, koja se nalaze pod muslimanskom vlašću, koja se nalaze na teritoriji Federacije BiH i u kojima slovom i brojem ne živi ni jedna živa duša.
Ukazujem na još nekoliko činjenica. Kupres, takođe turističko mesto, olimpijski tereni, zimski olimpijski centar, četiri žičare, hoteli A i B kategorije. Izgradilo je 700 ljudi iz Splita i Dubrovnika vikendice. Šta je problem? Problem u vezi ovog sporazuma o turističkoj saradnji između Srbije i BiH nije problem, ali je problem što nije problem. Problem je vlasti u Srbiji.
U gradu Kupresu je pre rata živelo 60% Srba, ukupno 4.500 Srba. Sada u Kupresu živi slovom i brojem sedam Srba prosečne starosti iznad 60 godina, u Tomislavgradu devet Srba, u Čapljini nema nijednog Srbina, u starom srpskom gradu Ključu, koji je jedna izuzetno turistička atrakcija, stara tvrđava u Ključu, u kojem su srpski plemići Kotromanići najduže odolevali turskom okupatoru, slovom i brojem živi 18 Srba. U Bihaću, a ne moram da vam nabrajam sve turističke potencijale Bihaća, verovatno ste čitali Branka Ćopića i znate o čemu se radi, pre rata je živelo 16.000 Srba, sada ih ima 380.
Navešću još jedan podatak, vrlo bitan, podatak o kojem bi Srbija, kao matična država srpskog naroda, trebalo da vodi računa. U najmanje 70 srpskih naselja u Federaciji BiH, u kojima živi ukupno 15.000 stanovnika, među kojima je i 2.000 dece, još uvek nema električne energije, a podsećam da je od rata prošlo 15 godina.
Predlažem da Republika Srbija onih 10 miliona evra koje je predvidela za nagradu za hapšenje Ratka Mladića uloži u infrastrukturu, u razvijanje ovih sela, u dovođenje električne energije u ova sela, kako bi ova naselja mogla da razvijaju seoski turizam i primaju turiste iz Srbije.
Četvrto pitanje koje dve države moraju da reše jeste pitanje razgraničenja između dve zemlje i pokušaj BiH da se na jedan podmukao način dočepa ogromnih prirodnih, ekonomskih, ali i turističkih potencijala Republike Srbije. BiH svojata i bez ikakve naknade godinama koristi nekoliko hiljada hektara zemljišta, uglavnom u dolini reke Drine, koja je u vlasništvu Republike Srbije.
Za građane koji prate ovaj prenos verovatno je zanimljiv jedan neverovatan podatak, da se čak i granični prelazi BiH prema Srbiji, u Rači i granični prelaz Pavlovića most, nalaze na teritoriji Srbije. Do ove situacije je došlo zbog pomeranja korita reke Drine. Reka Drina se vremenom pomerala na teritoriju Srbije. Ranije je granica bila određena sredinom reke Drine, sada vlasti u Sarajevu žele da iskoriste ovo delovanje prirode i da sa pomeranjem reke Drine pomere i granicu sa Srbijom u teritoriju Republike Srbije. Naime, oni insistiraju da je prirodna granica reka i da granica treba da ide sredinom reke, što se i praktikuje u međudržavnim odnosima. Međutim, jasno je da u ovom slučaju to ne može da se primeni, iz razloga što se narušava teritorijalni integritet Republike Srbije.
Na taj način BiH želi da Srbiji otme ne samo nekoliko hiljada hektara zemljišta na levoj obali Drine, ne samo atraktivnih turističkih potencijala na području Zvornika, Bajine Bašte, Perućca, nego i dve hidrocentrale. Samo ističem jedan bitan podatak, učesnici Drinske regate malo bolje znaju o čemu govorim, kada su građene hidrocentrale na Drini, u Zvorniku i Bajinoj Bašti, od prvog do poslednjeg dinara njihovu izgradnju je finansirala Republika Srbija. Na osnovu sporazuma Vlade u Beogradu i Vlade u Sarajevu, Srbija je otkupila zemljišta i postala vlasnik zemljišta na kojem su izgrađene hidrocentrale i zemljišta koje je potopljeno akumulacijom zvorničkog jezera i jezera kod Bajine Bašte.
Sa stanovišta ovog zakona, bitno je to da na ovaj način BiH nastoji da postane i suvlasnike nepresušnih turističkih potencijala na spornom području u dolini reke Drine. Međudržavni razgovori o ovom pitanju vode se deset godina. Međutim, nema nikakvog pomaka, iako postoji zajednička komisija, zato što vlast u Sarajevu ne želi da napravi nikakav kompromis.
Zadnja stvar, reći ću nekoliko reči od jednom od najpoznatijih turističkih lokaliteta u BiH. U pitanju je značajno kulturno-istorijsko srpsko nasleđe, a ukazujem na njega iz razloga što smatram da bi Republika Srbija, prilikom potpisivanja ovakvog sporazuma, morala da povede više računa o zaštiti srpskog istorijskog i kulturnog nasleđa koji, u svakom slučaju, predstavlja i turistički potencijal BiH.
Naime, neizostavni deo svih ekskurzije iz Srbije u Sarajevo, svih poseta turista u Sarajevu, bila je i poseta mestima i eksponatima koji su bili vezani za atentat u Sarajevu 1914. godine, za Gavrila Principa i "Mladu Bosnu". Muzej "Mlade Bosne" je zatvoren. Većina muzejskih eksponata je uništena.
Znate koji eksponati su uništeni? Uništeni su oni eksponati koji se odnose na "Mladu Bosnu" i Gavrila Principa, a eksponati koji se odnose na Franca Ferdinanda, na austrougarskog okupatora, nisu dirnuti. Spomen ploča koja je postojala na mestu atentata, na zgradi sarajevske Vjećnice, završila je u Miljacki.
Na mestu sa kojeg je Gavrilo Princip pucao, to je takođe bila turistička atrakcija, nalazi se jedno spomen obeležje, u pitanju su bile stope Gavrila Principa. Te stope su smetale i zalivene su betonom. Ono što je najvažnije jeste da u Sarajevu više ne postoji most Gavrila Principa, sada se taj most zove most Franca Ferdinanda.
Ovo nasilje nad srpskom kulturno-istorijskom baštinom, nad turističkom ponudom srpskog Sarajeva, obrazloženo je naučnim objašnjenjem utemeljenim na moralnim načelima i mišljenjem muslimanskih vlasti u Sarajevu da je Gavrilo Princip četnik i terorista, preteča Radovana Karadžića i Ratka Mladića, mada ima onih koji tvrde da je on učesnik zajedničkog zločinačkog poduhvata sa njima dvojicom, a prestolonaslednik austrougarske i komandant germanske vojske koja je BiH držala pod okupacijom, po stanovištu muslimanskih prvaka u Sarajevu, bio je jedan posve fini gospodin i prijatelj BiH.
Ono što se najviše ističe kao njegova zasluga i dokaz prijateljstva prema BiH jeste to što se zalagao za vojničku okupaciju BiH. Podsećam da je Franc Ferdinand u BiH došao kao komandant vojske austrougarske da izvrši smotru jedinica koje su vršile manevre u priobalju uz reku Drinu i pripremala se da izvrši agresiju na Republiku Srbiju.
Znači, dame i gospodo, radi se o grubom pokušaju prekrajanja istorije jednog događaja koji ima izuzetan značaj u istorijskom, moralnom, psihološkom smislu, za kompletan srpski narod, za Republiku Srbiju i za Republiku Srpsku.
Smatram da je Republika Srbija, kao matična država srpskog naroda, kao garant Dejtonskog sporazuma i postojanje ovakve Dejtonske BiH, dužna da se tom pokušaju suprotstavi. Konkretno, smatram da bi Vlada Republike Srbije, odnosno da je Vlada Republike Srbije, pre potpisivanja ovog sporazuma, morala da zahteva i da izdejstvuje od muslimanskih vlasti u Sarajevu da se mostu Gavrila Principa na Miljacki vrati njegovo ime.

Dame i gospodo, da bi gledaocima koji gledaju ovu sednicu bilo jasnije zbog čega je važno da oblast transporta opasnih materija bude regulisana posebnim zakonom, podsetiću na nekoliko primera takozvanih akcidenata sa tragičnim posledicama.
Kanada 1989. godina; voz kojim je prevožen hlor iskočio je iz šina, pri čemu je došlo do isticanja hlora iz nekoliko cisterni, posledice evakuacija dve stotine hiljada ljudi. Avganistan 1982. godina; cisterne natovarene benzinom u tunelu, nažalost, prepunom ljudi, poginulo 2.700 lica. Pančevo 1982. godina; "Petrohemija", izgorela autocisterna sa tečnim etilenom, dvoje ljudi poginulo. Nemačka 1987. godina; cisterna koje je prevozila benzin izazvala je sudar, život je izgubilo šest lica i Krnjača kod Beograda 1998. godina, eksplozija autocisterne sa tečnim amonijakom, jedno lice poginulo, troje teško povređeno.
Što se samog Predloga zakona tiče, čak da je on u ostatku teksta idealan, čak i ako se on bude doslovno sprovodio i poštovao, prvi član ovog predloga je takav da ostavlja neograničenu mogućnost da se u Srbiji događaju ekološki incidenti i da to bude u skladu sa ovim zakonom.
Citiraću tačku 2. stav 1. član 2) kaže: "Odredbe ovog zakona ne primenjuju se na transport opasnog tereta koji se obavlja vozilima ministarstva nadležnog za poslove odbrane, ministarstva nadležnog za unutrašnje poslove, Vojske Srbije, kao i vojnih snaga druge države i organizacija koje prema posebnom sporazumu koriste saobraćajnu infrastrukturu RS". Jasno je da se ovaj drugi deo ove odredbe odnosi na vojne jedinice NATO pakta.
Podsećam da je Srbija, čini mi se u julu 2005. godine potpisala sporazum sa NATO paktom kojim je pristala da ova međunarodna vojna organizacija nesmetano i bez ikakvih ograničenja teritoriju RS koristi za transport ljudstva, tehnike, vojnog i ratnog materijala. U vojnom i ratnom materijalu praktično ne postoji materijal koji se može podvesti pod ovu kategoriju i opasan teret. Ne zna se šta je opasniji teret, da li vojnici, posebno ako su u pitanju okupatorski vojnici, kao i njihova tehnika i njihovi topovi i minobacači, municija ili oružje koje nosi sa sobom.
Ovaj sporazum se odnosi i na oružane snage NATO pakta koje se nalaze u misiji okupacije KiM. Po tom sporazumu mi smo, praktično, na jednom delu teritorije RS obavezni da pružimo neograničeno gostoprimstvo, kada je u pitanju prihvat transportnih jedinica NATO pakta, okupatorskoj vojsci koja drži okupiran drugi deo teritorije RS.
Moram da napravim jednu paralelu sa 1914. godinom, nakon atentata na Franca Ferdinanda u Sarajevu. Austro-ugarska je tražila od Kraljevine Srbije da dozvoli da dvojica policijskih inspektora Kraljevine učestvuju u istrazi koja je vođena na teritoriji Kraljevine Srbije, kako bi se otkrila organizaciona mreža atentatora. Iako je bila suočena sa ultimatumom koji je značio: ili ćete prihvatiti naše inspektore ili ćete biti napadnuti, Kraljevina Srbija je procenila da zahtev Austrougarske nedopustivo mnogo zadire u njen suverenitet i odbila je zahtev.
Po ovom sporazumu, koji je potpisan 2005. godine, snage NATO pakta na teritoriji RS, znači, u toku prelaska teritorije Srbije uživaju potpuni imunitet od svega i svačega. Vojnici NATO pakta imaju imunitet od hapšenja, pritvaranja ili zapleni njihove imovine. Imaju potpuni imunitet za sve što izgovore, napišu ili učine. Zaštićeni su od bilo kakvog sudskog zakonskog procesa. Znači, bukvalno mogu da učine šta hoće.
To znači, praktično, a to piše u sporazumu, da vojnici NATO pakta u Srbiji mogu da pljačkaju, mogu da ubijaju, mogu da rade šta god hoće, oni će proći, što se tiče zakonodavstva i pravnog poretka RS, potpuno nekažnjeno. To znači da oni preko teritorije Republike Srbije mogu da voze sve vrste opasnih tereta i opasnih materija, bez ikakvog ograničenja, od bojnih otrova do, recimo, municije sa osiromašenim uranijumom, koja je sastavni de naoružanja NATO pakta.
Postavljam pitanje da li je NATO pakt ovu neverovatnu privilegiju da po Srbiji može da prevozi šta hoće i kad hoće zaslužio možda time što je samo pre deset godina na teritoriju RS bacio 20 hiljada tona bombi, na teritoriju Republike Srpske 10 hiljada tona bombi, od čega je nekoliko hiljada tona bombi i granata koje su ispaljena sadržalo osiromašeni uranijum?
Čitao sam neke analize pre nekoliko godina i potvrđeno je da je u delu municije koja je korišćena za bombardovanje srpskih položaja na KiM i u Republici Srpskoj korišćena municija sa plutonijumom, koji je višestruko otrovniji od osiromašenog uranijuma. Šta to znači? To u praksi znači da će u narednih 20-30 generacija najmanje srpski narod biti trovan ovom municijom: osiromašenim uranijumom i plutonijumom.
Takođe, podsećam i pitam da li je možda to ta zasluga kojom je NATO pakt zaslužio tu privilegiju , to što je izvršio bombardovanje RS, u kome je, podsećam, ubijeno 3.500 ljudi, ranjeno 15.000 ljudi, ubijeno 73 dece, srušeno više od 300 mostova i škola ili možda okupacijom KiM ili možda ubistvom više od 2.000 Srba koji su na KiM kidnapovani i ubijeni u vreme kada je u njihovoj bezbednosti brinuo NATO pakt.
Takođe podsećam na ubistvo male Milice Rakić u kupatilu u Batajnici, na bombardovanje zgrade RTS, na bombardovanje voza na mostu u Grdeličkoj klisuri. Kada se imaju u vidu svi ovi zločini, nečasno, neljudsko ponašanje NATO pakta i država članica NATO pakta prema srpskom narodu i Srbiji, nameće se jedno suštinsko pitanje – kako možemo da verujemo da koliko sutra NATO pakt kroz Srbiju ili kroz Beograd neće prevoziti municiju sa osiromašenim uranijumom?
Nemamo dokaza da to već ne čini. Tom municijom će kad-tad gađati i ubijati neku drugi narod, kao što je pre deset godina ubijao srpsku decu. SRS smatra da je NATO pakt okupator, da jedinicama NATO pakta ne treba dozvoliti prolazak preko teritorije RS, a kamoli dozvoliti da prilikom prelaska teritorije RS prevoze i opasan teret. U tom smislu smo predložili da se briše tačka 2) u članu 1. Predloga zakona.
Takođe želim da podsetim na činjenicu da nije dovoljno samo usvajati zakone, mnogo je važnije da li će ti zakoni biti primenjivani i kako će biti primenjivani. Kako da verujemo da će ova Vlada primenjivati ovaj zakon iz oblasti transporta i ekologije, ako imamo primer da isto ta Vlada ne poštuje neke zakona koje je sama predložila, neke propise upravo iz oblasti ekologije?
Više puta sam ovde govorio o odluci Vlade iz juna 2008. godine da u nekadašnjem vojnom skladištu u Krnjevu kod Velike Plane napravi skladište za opasan otpad. Iako je ta odluka potpuno nezakonita, o čemu ću sad govoriti i ako zbog otpora meštana nije primenjena i ne može biti primenjena, Vlada već dve godine odboja da ovu odluku stavi van snage. Pitam, ovde je gospodin Mrkonjić, čemu ta tvrdoglavost i teranje inata, otkud tolika nespremnost Vlade da prizna jednu očiglednu pogrešnu odluku?
Podsećam, Vladin Pravilnik o načinu postupanja sa opasnim otpadom izričit je da se opasan otpad ne može skladištiti na manjoj udaljenosti od pet kilometara od naseljenog mesta. Ovo potencijalno skladište se nalazi na samo nekoliko stotina metara od prvih seoskih kuća.
Ovo pitanje pokreće se već godinu i po dana, ovde defiluju ministri, međutim, još uvek ne dobijam ni jedan jedini odgovor niti Vlada menja ovu nerazumnu odluku. Po istom tom propisu otpad mora biti udaljen najmanje tri kilometara od najbližeg prirodnog dobra i tri kilometra od spomenika kulture.
Ovo skladište se nalazi na nekoliko stotina metara od najstarije zgrade osnovne škole u Srbiji i u neposrednoj blizini crkve brvnare, koja je sagrađena negde u 17. veku i jedna je od najstarijih crkvi brvnara u našoj državi. Takođe, skladište je udaljeno manje od 500 metara od izvora vode sa kojih se naselje Krnjevo, koje ima četiri hiljade stanovnika i škola u kojoj ima 300 učenika, snabdevaju vodom.
Takođe, ističem da je Prostorni plan opštine Velika Plana potvrđen od nadležnog republičkog organa, a taj nadležni republički organ je pod patronatom Vlade Republike Srbije i regulacionim planom naseljenog mesta Krnjevo nije predviđena mogućnost da se na tom prostoru skladišti opasan otpad.
Poslednje pitanje koje ću postaviti, a odnosi se na ovaj problem, ako vi i dalje istrajavate na sprovođenju jedne ovakve odluke onda se zaista nameće jedno pitanje – da li vi ove zakone usvajate da bi ih sprovodili, da bi obezbedili bezbedan transport, da bi zaštitili prirodu Srbije, da bi dostigli neke ekološke standarde ili ih usvajate reda radi.
Moram da se osvrnem na jednu tvrdnju kolege iz vladajuće koalicije, braneći ovaj zakon i ovaj brzi tempo usvajanja ovog zakona rekao je – pogledajte kako žive građani Francuske, Nemačke, Velike Britanije, Holandije, SAD, zahvaljujući dobrim zakonima oni imaju standard koji imaju.
Mislim da nema čoveka u Srbiji koji gleda ovaj prenos i koji veruje da građani Francuske, Nemačke, Velike Britanije, žive dobro prevashodno zahvaljujući dobrim zakonima. Oni žive dobro prevashodno zahvaljujući tome što su poslednjih pet vekova preselili kolonijalne sile koje su pod okupacijom držale pola planete i pljačkale prirodna bogatstva širom Amerike, Evrope, Afrike i Azije.