Iskoristiću 30 sekundi. Gospodine Čipliću, slažem se da je država Srbija konstatovala postojanje ovog problema, ali stičem utisak i mislim da činjenice govore u prilog tom mom utisku, da se sve uglavnom i završava na konstatovanju postojanja tog problema. Mislim da to nije dovoljno i mislim da Vlada Republike Srbije i država moraju agresivnije kod međunarodnih faktora insistirati na stvaranju uslova za povratak Srba na KiM. Ne od jedne do druge sednice Saveta bezbednosti UN, od jedne do druge sednice Generalne skupštine UN, nego bukvalno, svakodnevno.

Dame i gospodo, član 16. govori o uslovima pod kojima izbeglica gubi pravo na zbrinjavanje. Predložio sam brisanje tog člana. Vlada je amandman odbila uz sledeće obrazloženje: "Nacionalna strategija za rešavanje pitanja izbeglih i interno raseljenih lica predviđa zatvaranje kolektivnih centara. U cilju sprovođenja navedene strategije, izbeglicama se nude adekvatna rešenja, uvažavajući njihov najbolji interes i u skladu'', naglašavam, ''sa mogućnostima i kapacitetima Komesarijata."
Umesto komentara, postavljam jedno pitanje – šta će se dogoditi ako Komesarijat ne bude imao mogućnosti da, recimo, jednoj petočlanoj porodici, majci sa četvoro dece, nakon izbacivanja iz kolektivnog smeštaja, ponudi bilo kakav drugi smeštaj ili ako bude u mogućnosti da toj porodici ponudi neki smeštaj koji će biti daleko lošiji od ovog koji je imala u kolektivnom centru?
Kada je u pitanju položaj izbeglica, smatram da je država Srbija najviše podbacila u obezbeđivanju uslova, a te uslove je mogla obezbediti kroz međudržavne kontakte, uslova koji bi omogućili da se Srbi prognani iz BiH i Hrvatske vrate u zavičaj. Podsećam da je u sklopu stvaranja etnički čiste države iz Hrvatske proterano oko 700.000 Srba. Do sada se vratilo njih 50.000, odnosno 7%.
Hrvatska se deklarativno zalaže za povratak srpskog stanovništva, ali čini sve da to spreči. Najviše to čini kroz maltretiranje ljudi preko podizanja lažnih i tajnih optužnica.
Imate situaciju da i danas, 15 godina posle rata, ne prođe mesec dana a da neko od Srba povratnika u Hrvatskoj ne bude optužen i osuđen zbog neverovatnih banalnih zločina i izmišljenih zločina.
Podsetiću samo na dva slučaja. Prvi je slučaj Svetozara Karana iz Korenice. Njega je Županijski sud u Gospiću osudio na 14 godina zatvora zbog, citiram, ''zločina koji su on i njegovi preci u poslednjih 500 godina, zajedno sa Turcima Osmanlijama, počinili nad hrvatskim narodom.''
Drugi primer je slučaj Željka Kneževića iz Knina. Čovek sada živi u Velikoj Plani, ima određenih egzistencijalnih i zdravstvenih problema. On je osuđen u odsustvu na 20 godina zatvora, uz obrazloženje da je kao čuvar Vojnog zatvora u Kninu ubio jednog zatvorenika. Problem je u tome što Željko Knežević nikada u životu nije bio vojni policajac srpske Vojske Krajine, nikada u životu nogom nije kročio u zatvor u kojem je navodno počinio zločin.
Sada postavljam jedno pitanje ministru Čipliću – kako je moguće da Republika Srbija, Vlada Republike Srbije, još uvek nisu obezbedile od države Hrvatske, u međudržavnim kontaktima, da država Hrvatska dostavi spiskove Srba koji se nalaze na optužnicama? Smatram da bez toga nije moguće normalizovanje odnosa.
Nekoliko puta sam čuo saopštenje MUP da ima izuzetno dobru saradnju sa policijom u Hrvatskoj. Čini mi se, ministar Dačić je nedavno posetio Zagreb i posebno se ističe da je ta saradnja dobra u oblasti borbe protiv kriminala. Pa, da li postoji veći kriminal od toga da se ljudima koji su proterani iz svog zavičaja, kojima je oteta imovina, 650 000, ne omogući da se vrate u zavičaj i da tamo žive? Mislim da veći zločin ne postoji.
Važno je da se otkrije ko je ubio Ivu Pukanića, ali je valjda mnogo važnije ko je u "Bljesku", "Oluji" ubio više od 7. 000 Srba i u drugim operacijama hrvatske vojske.
Mene zanima, kao čoveka, obrazloženje – da li tražite spiskove optuženih Srba i koje odgovore dobijate?
Ništa bolje stanje nije ni u Federaciji BiH. Zbog vremena, navešću samo četiri primera. U BiH, u muslimansko-hrvatskom delu postoji 527 mrtvih srpskih sela, u kojima nema žive duše. U nekima od njih pre rata je živelo 5. 000 stanovnika. Sledeći primer je primer mog rodnog Kupresa. Pre rata u gradu Kupresu je živelo više od 2 000 Srba. Činili smo tamo 65% gradskog stanovništva, 70% zemlje je bilo u našem vlasništvu. Sada se u gradu Kupresu nalazi sedmoro Srba starije životne dobi.
Ništa bolji slučaj nije ni sa glavnim gradom BiH. U pitanju je Sarajevo. U Sarajevu je pre rata živelo 160 000 Srba, sada živi samo 7 000.
Poslednji podatak, kojim ću završiti ovo izlaganje, kao dokaz da Srbija nije dovoljno učinila da izvrši pritisak na međunarodne faktore, Bosnu i Hercegovinu i Hrvatsku, da se omogući povratak prognanim ljudima i da im se omogući dostojan život, a to je primer sedamdeset srpskih naselja u Federaciji BiH, u kojima živi ukupno 15.000 stanovnika, među njima 2 200 dece, koja još uvek, petnaest godina posle rata nemaju električnu energiju. (Aplauz)

Dame i gospodo, šanse da fudbalska reprezentacija Srbije na leto na prvenstvu u Južnoj Africi postane prvak sveta jesu realno vrlo male. Ali mislim da nema nikakve sumnje da će Skupština Republike Srbije ove godine postati prvak sveta u broju usvojenih zakona. Prošle godine smo u ovoj disciplini bili, ako sam dobro zapamtio, drugi ili treći u Evropi. Ove godine ćemo nema sumnje biti šampioni ne Evrope, nego sveta. S tim u vezi, mislim da ne bi bilo naodmet da se selektor fudbalske reprezentacije Radomir Antić i njegovi saradnici u najskorije vreme konsultuju sa gospođom Đukić-Dejanović oko efikasnosti rada i možda bi to dalo neke rezultate u konačnom uspehu fudbalske reprezentacije.
Imamo situacije da u Srbiji fabrike stoje, zemljom se širi opšta epidemija besposlice. Ljudi nemaju posla, ali zato Skupština Srbije radi u dve, a imali smo situaciju, kada smo raspravljali o Srebrenici, da radi čak i u tri smene i udarnički proizvodi zakone.
Problem je što od tih zakona uglavnom nema koristi, nema nekog praktičnog efekta.
Prošle godine smo, čini mi se, usvojili nešto između 250 i 300 zakona. U isto vreme u Srbiji je bez posla ostalo prema zvaničnim podacima između 180 i 200 hiljada ljudi. To nema direktne, ali ima indirektne veze.
Ponekad imam osećaj da Skupština radi kao da nas je narod izabrao da radimo na normu. Svojevremeno, kao student, preko Studentske zadruge, sa grupom kolega, kopao sam kanale na fudbalskom terenu u Železniku. Na početku smo to radili na satnicu. Međutim, kasnije da bi što pre završili posao i da bi što pre zaradili pare, sa poslodavcem smo dogovorili da to radimo na normu. Kako građevinski radnici imaju običaj da kažu radili smo na akord. Zaista imam osećaj, a to potvrđuje dnevni red ove sednice i način na koji se ona odvija, da ova skupština radi na normu, kao da je neko odredio ili naredio, zadao koliko zakona Narodna skupština mora da usvoji u određenom vremenskom periodu i sada nastojimo da ispunimo dobijeni zadatak. Nema veze što većina narodnih poslanika mnoge od tih zakona nije ni videla, a kamoli pročitala.
Na ovoj sednici raspravljamo, čini mi se, oko 60 zakona o potvrđivanju međunarodnih konvencija, sporazuma, ugovora itd. Pred građanima Srbije i ovim visokim domom tvrdim da u ovoj skupštini od 250 poslanika nema nijednog poslanika koji je pročitao većinu ovih konvencija, ugovora i sporazuma. Molim, ako postoji poslanik koji je to uradio da se javi da me demantuje, a ja ću pokušati da mu dokažem da ne govori istinu.
Mi danas raspravljamo o Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Republike Srbije i regionalnog Centra za životnu sredinu za Centralnu i Istočnu Evropu, o pravnom statusu Regionalnog centra za životnu sredinu u Republici Srbiji i o Predlogu zakona o potvrđivanju Protokola o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu, uz Konvenciju o proceni uticaja na životnu sredinu u prekograničnom kontekstu. Teško je da se pročita a kamoli da se zapamti.
Istovremeno imamo situaciju da Vlada Srbije krši sopstvene odluke o potrebi izrade procene uticaja na životnu sredinu.
Vlada Srbije je 11. decembra 2008. godine donela Uredbu po kojoj je procena uticaja na životnu sredinu neophodna za skladišta, za deponije opasnog otpada. To je nešto što se podrazumeva. Za šta drugo treba procena ako ne treba za deponije opasnog otpada?
Međutim, samo šest meseci kasnije, 25. juna 2009. godine, Vlada Srbije je donela odluku, Zaključak da se u vojnom objektu iznad sela Krnjeva, opština Velika Plana, koji je u državnoj svojini Republike, izvrši odlaganje opasnog otpada.
Istim zaključkom Vlada je navedeni objekat izuzela iz nadležnosti Ministarstva odbrane i ustupila ga Ministarstvu životne sredine i prostornog planiranja.
E sad, šta je ovde bitno? Bitno je da nema procene uticaja na životnu sredinu. Zvuči neverovatno. Mi usvajamo međunarodne konvencije kojima se obavezujemo da ćemo poštovati svoje obaveze, da ćemo voditi računa o tom vrlo bitnom segmentu kada su u pitanju ovakvi objekti, kada je u pitanju zaštita životne sredine, a pravimo skladište opasnog otpada bez procene uticaja na životnu sredinu.
Danas u Srbiji, po zakonu, ne možete da podignete šupu, ne možete da podignete kuću bez te procene, a Vlada donosi odluku da usred Šumadije, na granici između Šumadije i Pomoravlja, u naseljenom mestu, gde ima četiri hiljade stanovnika, nedaleko od seoske škole koju pohađa nekoliko stotina učenika, nekoliko od lokacija na kojima se nalaze izvorišta vode, nekoliko stotina metara od prvih seoskih kuća prave skladište opasnog otpada, bez procene uticaja na životnu sredinu. To je prosto, neverovatno.
Radovi na preuređenju ovog vojnog objekta počeli su u februaru mesecu. Vest da će u njihovom mestu biti izgrađeno skladište opasnog otpada uznemirila je građane Krnjeva i Velike Plane. Oni su organizovali, i od tada taj objekat drže pod stalnom blokadom, što fizičkim stražama, što blokadom građevinskim mašinama i tvrde da neće odustati od te blokade sve dok Vlada ne promeni svoju nerazumnu odluku.
Pod pritiskom javnosti Vlada je obustavila izvođenje radova na adaptaciji ovog objekta, međutim, čuli smo od ministra Dulića da Vlada neće odustati od svoje opasne namere da opasan otpad skladišti iznad sela Krnjevo.
Postavljam jedno logično, zdravorazumsko pitanje, koje bi verovatno postavio svaki građanin Srbije – kako je moguće da pored toliko napuštenih delova Srbije, nenaseljenih delova Srbije, pored toliko vojnih objekata na tim lokacijama, pored toliko vojnih objekata u planinama, pored toliko napuštenih rudnika, Vlada donosi odluku da opasan otpad skladišti pored autoputa, pored Morave na odvodu jednog gusto naseljenog mesta?
Skrećem pažnju da se ovde ne radi samo o izazivanju trajne opasnosti po zdravlje stanovnika Krnjeva i okoline, nego da je u pitanju grubo kršenje niza zakonskih propisa.
Sada ću iskoristiti ovo vreme koje mi je ostalo na raspolaganju da ukažem na te primedbe.
Radovi na navedenom objektu su počeli pre nego što su lokalna samouprava i mesna zajednica Krnjevo uopšte bili upoznati da je njihovo selo određeno za lokaciju na kojoj će skladištiti opasan otpad. Vlada je imala zakonsku obavezu da upozna lokalnu samoupravu sa svojom namerom. U krajnjem slučaju, u pitanju je jedan domaćinski običaj. Kada idete u goste kod nekog vi se najavljujete, a kamoli kada idete sa tovarom opasnog otpada. Idete kod njega da mu radite objekte koji će možda ugroziti zdravlje stanovništva i vi se ne najavljujete.
Sledeća stvar, Prostornim planom opštine Velika Plana koji je potvrđen od strane nadležnih republičkih organa i regulacionim planom za naseljeno mesto Krnjevo, nije predviđeno da se na toj lokaciji može izgraditi sličan objekat i da se na toj lokaciji može skladištiti opasan objekat.
Praktično, ukoliko Vlada ne odustane od svoje namere ona bi direktno prekršila Zakona o planiranju i izgradnji, član 145.
Vlada Srbije usvojila je i Pravilnik o načinu postupanja sa opasnim otpadom. Po tom Pravilniku objekat u kojem se odlaže opasan otpad ne može biti udaljen manje od pet kilometara od naseljenog mesta. Može biti samo u slučajevima ukoliko postoji neka velika prirodna zapreka, planina ili nešto što selo štiti od moguće opasnosti i u tom slučaju udaljenost mora biti najmanje dva kilometra.
Objekat u Krnjevu se nalazi nekoliko stotina metara od drugih seoskih kuća i ne postoje neke fizičke prepreke osim nekoliko stotina stabala i oranica koje su zasejane žitom.
Po istom propisu, po istom Pravilniku koji je usvojila Vlada Republike Srbije objekat u kojem se skladišti otpad mora biti udaljen najmanje tri kilometra od zaštićenog prirodnog dobra i spomenika kulture. Ovo skladište se nalazi nekoliko stotina metara od zgrade najstarije seoske osnovne škole u Srbiji i crkve brvnare iz 17. veka, koja se po svim turističkim i katalozima SPC tretiraju kao jedan od najznačajnijih spomenika kulture iz tog vremenskog perioda.
Sledeće skladište se nalazi nekoliko stotina metara od izvorišta pijaće vode, koje koriste građani Krnjeva i učenici osnovne škole. Radovi na ovom objektu započeti su bez građevinske dozvole. Građevinski inspektor je izišao na lice mesta i utvrdio da ne postoje potrebni papiri. Po tome je sačinio zapisnik u prisustvu svedoka. Upoznao je Ministarstvo za životnu sredinu. Upoznao je sve nadležne državne sekretare i Vladu. Međutim, oni po običaju ostaju gluvi. I, kao što sam rekao, poslednja stvar, nije urađena procena uticaja na životnu sredinu.
Vlada i nadležni iz Ministarstva pokušavaju da ovu svoju nameru opravdaju činjenicom, tvrdnjom, kako se objekat ne nalazi u nadležnosti civilnih organa, zato što je to vlasništvo Ministarstva odbrane. To nije tačno! Objekat je vlasništvo Republike Srbije. Republika Srbije je objekat svojevremeno ustupila Ministarstvu odbrane. Zaključkom od 25. juna prošle godine Vlada je taj objekat izuzela iz nadležnosti Ministarstva odbrane i predala ga u nadležnost Ministarstvu za životnu sredinu. Tom odlukom Ministarstvo za životnu sredinu se obavezalo da će voditi računa o bezbednosti tog objekta. Dakle, jasno je da se radi o civilnom objektu.
Sledeći bitan momenat koji govori u prilog ovoj tezi da Vlada nije u pravu jeste činjenica da će u objektu opasni otpad skladištiti privredno društvo koje je taj posao dobilo na javnom tenderu.
I, ono što, u svakom slučaju, nije nešto što će uspokojiti građane Krnjeva jeste činjenica da to privredno društvo, to preduzeće, ima sedište u Republici Hrvatskoj.
U vezi sa ovom temom, još je razumljiviji otpor građana Krnjeva ako se ima u vidu činjenica da se nekoliko kilometara odatle, na putu prema Smederevskoj Palanci, nalazi jedna velika deponija smeća koja bukvalno godinama onemogućava vlasnike okolnih parcela, okolnog poljoprivrednog zemljišta da ga obrađuje kako treba, da ne govorim sada o mogućem uticaju na ova izvorišta vode.
Opština Velika Plana i mesna zajednica Krnjevo su se više puta obraćali opštini Smederevska Palanka i nadležnim državnim organima da po ovim pitanjima preduzmu određene mere da se ova deponija ukloni, međutim, i ti zahtevi su ignorisani.
Sada, na kraju, kada država i njena vlada na jedan ovako očigledan i brutalan način i po pitanju, koje je izuzetno važno, najvažnije pitanje, to je životna sredina, zdravlje stanovništva, kada krše sopstvene zakone, a vidimo i međunarodne zakone, a potvrdićemo sada njihovo usvajanja, preuzećemo obaveze koje postoje u tim međunarodnim zakonima, oda se postavlja pitanje – kako se može od građana očekivati da oni poštuju te zakone i da poštuju tu sopstvenu državu?
Moram da izrazim i svoje nezadovoljstvo nereagovanjem Odbora za životnu sredinu. Skupština opštine Velika Plana je uputila zahtev Odboru za životnu sredinu da se po ovom pitanju održi hitna sednica. Predsednik Odbora, Čedomir Jovanović, zakazao je sednicu. Sednica je održana, međutim, bez prisustva kvoruma, zato što su sednicu bojkotovali poslanici vladajuće koalicije.
Na toj sednici, gospodin Jovanović je konstatovao, na osnovu raspoloživih činjenica, da se radi o vrlo opasnoj aktivnosti Vlade Republike Srbije, o protivzakonitoj aktivnosti. Zaključio je da će se pismeno obratiti premijeru Cvetkoviću, da će se obratiti ministru za životnu sredinu, da će konsultovati predsednike svih poslaničkih grupa, kako bi Odbor mogao da održi sednicu. Čak je konstatovao, ukoliko se to ne dogodi, da će obaviti konsultacije sa opozicionim predsednicima poslaničkih grupa, da zatražimo – da se pitanje opasnog otpada u Krnjevu nađe kao posebna tačka dnevnog reda Skupštine Srbije. Najavio je čak i mogućnost da članovi Odbora posete Krnjevo i da vide o čemu se radi.
Zaključujem, zaključkom, zahtevom predsednik Odbora za životnu sredinu da zakaže hitno sednicu Odbora. Apelujem na predstavnike svih poslaničkih grupa, da svi poslanici dođu na tu sednicu, da članovi Odbora odu na teren u Krnjevo i da utvrde o čemu se radi. Mislim da je to najpoštenije. Ako Skupština opštine Velika Plana, ako mi građani Krnjeva obmanjujemo javnost, onda mislim da je u interesu Vlade i u interesu Odbora da se izađe na teren, da se iznesu argumenti i kaže – gospodo, vi obmanjujete javnost, jer su ovde ispunjeni svi uslovi da se ovaj objekat pretvori u skladište opasnog otpada.
Na kraju, shodno svim iznetim činjenicama tražim od Vlade Republike Srbije da učini jedan razuman, logičan, potez, u skladu sa Zakonom, u skladu sa svojim zakonskim i moralnim obavezama – da stavi van snage svoju Odluku od 25. juna 2009. godine i da za skladištenje ovog otpada pronađe neku pogodniju lokaciju. Gde god ta lokacija bude, od nje će biti štete i od nje će postojati opasnost po lokalno stanovništvo. Međutim, kažem, nije isto ako se skladišti opasan otpad u nekom napuštenom rudniku, u nenaseljenom području ili ako se skladišti u selu koje ima 4.000 stanovnika. Hvala.

Dame i gospodo, najveća nenadoknadiva mana ovog zakona jeste to što njime nisu obuhvaćeni takozvani interno raseljeni. U pitanju je 250.000 Srba koji su proterani sa Kosova i Metohije, a koji za državu Srbiju nisu ni prognanici ni izbeglice, nego, kao što sam rekao, interno raseljena lica.
U pitanju je jedan rogobatan, uvredljiv termin koji banalizuje, umanjuje tragediju koju su doživeli Srbi sa Kosova i Metohije. Prikriva njihov stari status i njihovu sudbinu i, što je po meni još opasnije, ovaj termin prikriva razmere zločina koji je u proteklih 10 i 15 godina počinjen nad srpskim narodom na Kosovu i Metohiji.
Kostićima iz Retimlja kod Orahovca Šiptari su ubili 14 muških glava, zapalili im sve kuće, opljačkali svu imovinu, a onda ih proterali preko, kako su rekli, granice Kosova i Metohije. Za Republiku Srbiju oni su interno raseljeni.
Dame i gospodo, raseljeni su meštani sela u dolini Dunava ili dolini Drine, koji su raseljavani zbog izgradnja hidrocentrala. Raseljena lica su meštani koji žive u blizine kolubarskih ugljenokopa. Raseljena lica su Romi koji su živeli u divljem naselju pored mosta "Gazela" na Novom Beogradu, ali Srbi sa KiM nisu raseljena lica. Oni su silom, puškom i nožem, pod pretnjom smrću, izbačeni iz zavičaja u kojem su živeli, iz domova koji su im zapaljeni.
U Velikoj Plani živi nekoliko hiljada Srba sa KiM, živim tamo 15 godina i još nikada nisam čuo da je neko od njih rekao da je interno raseljeno lice, svi za sebe kažu da su izbeglice. Kad smo već kod KiM, postavljam jedno pitanje – kada će Vlada UNMIK i ''Euleks'' uputiti, bar, jedan blagi prekor zbog toga što nisu ispunili svoju obavezu koja se tiče povratka prognanih Srba na KiM? Po Rezoluciji 1244, oni su bili obavezni da u Prištinu vrate 40.000 Srba, a vratili su desetoro. U Prizrenu, od 10.000 Srba, vratilo se njih 15.
Kao što je Vlada podbacila u pisanju ovog predloga zakona, smatram da je država Srbija podbacila kada je u pitanju obezbeđivanje uslova za povratak prognanih ih Hrvatske i BiH u njihov zavičaj. Konkretno, smatram da je država Srbija u međudržavnim kontaktima, u kontaktima sa međunarodnom zajednicom mogla i morala da učini više da obezbedi da se Srbima omogući da se vrate u BiH i Hrvatsku. Srbija ima obavezu i pravo, kao država srpskog naroda, kao država iz koje se izbeglice vraćaju i kao potpisnik Dejtonskog sporazuma, Aneks sedam, da agresivnije insistira na rešavanju ovog problema.
Iako se deklarativno zalaže za povratak srpskog stanovništva u Hrvatsku, Hrvatska država, praktično, sve čini da spreči povratak. Od 700.000 prognanih, od toga 350.000 ukupno od 1991. do 1995. godine iz Republike Srpske Krajine, vratilo se samo 60.000. Posebno značajno mesto u sprečavanju povratka Srba koji su proterani iz Hrvatske imaju stalna hapšenja i maltretiranja od strane hrvatske policije, po lažnim i tajnim optužnicama za navodne ratne zločine. Broj tih optužnica je državna tajna, niko ne zna njihov broj, uglavnom se one pojavljuju, s vremena na vreme, zavisno od političkih i dnevnopolitičkih potreba. U proseku, ne prođe mesec dana a da neko od Srba povratnika ne bude uhapšen prilikom dolaska u Hrvatsku, iako imate slučajeve da su ljudi pre toga išli u Hrvatsku pet, šest puta i nisu imali nikakvih problema, da bi sedmi ili osmi put bili uhapšeni i optuženi za ratni zločin.
Stalno slušamo kako ministri pravde i policije imaju stalne kontakte, dobre kontakte, sa svojim kolegama u Hrvatskoj, sa svojim kolegama u Zagrebu i to je dobro. Oni se hvale, posebno saradnjom u borbi protiv kriminala. Postavljam jedno pitanje – da li postoji veći kriminal od toga da se sprečava povratak 500.000 proteranih ljudi iz Hrvatske? Nema većeg kriminala. Prema tome, apelujem na Vladu Republike Srbije da više pažnje posveti ovom problemu.
Isto je stanje i u BiH. Reći ću ovde nekoliko reči o povratku izbeglica u Federaciju BiH. Ima najmanje 527 naselja u muslimansko-hrvatskoj federaciji u koja se nije vratio ni jedan jedini izbeglica. Ta naselja više ne postoje, pošto su Srbi u njima bili jedino stanovništvo. Najviše tih naselja nalazi se u hercegovačkoj opštini Ravno, ukupno 71 naselje. Umrla su 32 srpska naselja, zamrla na Ozrenu. U Bugojnu i Gornjem Vakufu Srba nema u 42 sela. U dolini reke Bosne, u neposrednoj blizini Sarajeva, pusto je 57 srpskih sela, bez ijedne jedine žive duše. Isti je slučaj sa povratkom u gradove. Imate desetine gradova u kojima se broj povratnika može izbrojati na prste dve ruke.
U Kupresu je pre rata živelo 2.000 Srba i oni su činili 65% stanovništva. Danas u Kupresu živi sedmoro Srba starije životne dobi. U susednom Duvnu živi, takođe, devetoro Srba, u Čapljinu se nije vratio ni jedan jedini Srbin, u Ključu se vratilo 18. Od 16.000 Srba izbeglica iz Bihaća, vratilo se njih 380. U Sanskom Mostu, od 24.000, vratilo se 2.500. U Sarajevu, u koje predsednik Boris Tadić i njegovi saradnici rado odlaze i tamo se izvinjavaju za stvarne i izmišljene zločine Srba nad muslimanima, od predratnih 160.000 Srba, sada živi samo 7.000. Još jedan neverovatan podatak o kojem bi država Srbija trebalo da povede računa, u Federaciji postoji 70 naselja, u tih 70 naselju živi 15.000 stanovnika sa 2.000 dece, u kojima 15 godina posle rata još uvek nema električne energije.
Svedoci smo da se naši političari stalno izvinjavaju za zločine koji su Srbi počinili nad Hrvatima i muslimanima. Srpska tužilaštva za ratne zločine, narodski rečeno, štancuju optužnice za zločine nad Hrvatima i muslimanima, Skupština Srbije usvaja Deklaraciju, jednu sramotnu Deklaraciju kojom se izvinjava za zločin genocida koji nije počinjen. Sada postavljam pitanje, posle svih tih ustupaka, posle svih tih ispruženih ruku – da li je moguće da država Srbija nije u stanju da obezbedi da se Srbima u Hrvatskoj i BiH garantuje ono osnovno elementarno pravo, pravo da se vrate na svoje i da raspolažu svojom privatnom imovinom, svojom privatnom svojinom?
Kad sam već kod Srebrenice, pao mi je na pamet vrlo zanimljiv podatak – 12.500 Srba, koje je Naser Orić sa svojim banditima, koje ste vi juče ovde ožalili, proterao iz njihovih kuća, još uvek se nisu vratili u svoja naselja, jer nemaju gde da se vrate.
Na kraju ovog svog izlaganja ću pročitati jednu izbegličku ispovest iz novembra 1995. godine, koju je napisao čovek koji je dva dana pre toga gledao kako mu gori rodno selo na Kupreškoj visoravni. Kaže:
"Iščupan sam iz zavičaja, ali je zavičaj ostao u meni. Nikada se više neću vratiti u svoj rodni kraj. Njega su okupirale hrvatska vojska i srpska politika. Nikada više neću videti rodni Ćemalić i ući u roditeljski dom. Oni su nestali u plamenu ustaške mržnje i srpske nesloge. Ostale su samo kamene zidine, večni spomenik našem vekovnom postojanju na Kupreškoj visoravni.
Nikada neću ugledati majku Stanu kako ispod ''Oštrog kukića'', otimajući se teretu godina, žuri niz put da me dočeka na mojim povracima iz belog sveta. U tuđoj kući, u tuđem svetu ona željno iščekuje noć kako bi mogla na miru, krijući se od pogleda nepoznatih ljudi, isplakati delić, kao zvezdano nebo, beskrajne tuge za izgubljenim domom i zavičajem.
Nikada više na našim njivama neću početkom aprila posmatrati oca kako pogrbljen žuri za plugom i konjima i dok me propituje o srpskoj politici, Beogradu, Slobodanu Miloševiću, "Partizanu", braći Bajić, usput, nogom vešto ispravlja prevrnutu brazdu. Zagledan u tavanicu, ispod koje je pobegao njemu sličan nesrećnik, on noćas ne razmišlja hoće li sutra imati šta da jede, već o tome hoće li bar njegovi potomci ponekad odmarati u hladovini šume koju je 50 godina odgajao u Klekovima, da li će dočekati da pre smrti pogledom još jednom pomiluje pejzaže ispod Malog i Velikog Vitoroga.
Nikada više neću 6. maja sa roditeljima, bratom i komšijama, u našoj kući slaviti krsnu slavu Svetog Đorđa. Ostala je samo ikona upakovana u izbegličkom zavežljaju, nekoliko uramljenih fotografija i oni rasuti po izbegličkim stratištima, gladni i poniženi. Nikada više neću stati ispred oltara ''Blagajske'' crkve u kojoj sam kršten. Ispred njega je samo tišina vekova, nemi svedok naših molitvi i pokajanja, naših snova i posrtanja.
Nikada neću ući u zgradu škole u kojoj sam napisao prva slova, prvi put video loptu, prvi put se zaljubio. U praznoj učionici tuguju postrojene generacije uspomena, sa likovima koji sada, kad izgubismo rodni kraj, naviru jasnije nego ikada.
Nikada više neću otići na naše seosko groblje i zapaliti sveću na grobu pokojnog brata Dušana, na grobovima rođaka, školskih drugova, komšija, što izgiboše u bitkama koje smo vojevali za odbranu srpstva na Kupreškoj visoravni i u našoj Bosni, Milan na Koridoru, Luka na Goraždu, Špiro u Kupresu, Vukašin na Đolinoj Kosi, Stojan na Velikoj Šuljagi. Tamo je sada veća pustoš oko grobalja nego u grobljima.
Nikad više, dok rumeni horizont iznad Hrbljina prkosi sumraku, što se izvlači ispod okrilja šumovite Velike Vitoroge i u dolinama se spušta u selo, neću slušati pesmu kosaca što na konjskim kolima odmiču poljem. Livade su ostale nepokošene, žito nepožnjeveno, kose izgorele u zapaljenim domovima, a kosi neko u rovu, neko u grobu, a neko u tuđini u potrazi za hljebom, zaboravom i svojim nebom."
Meni se sada na kraju nameće jedno pitanje, ljudsko pitanje – kako će autori jučerašnje deklaracije o izmišljenom genocidu u Srebrenici, kojom je bačena jedna strašna anatema na srpski narod, kojom je na leđa srpskog naroda navaljen jedan strašan krst koji će ovaj narod nositi sto godina, kako oni mogu razumeti ovu ispovest i tragediju ovog čoveka i 700 hiljada sličnih nesrećnika? (Aplauz)

Dame i gospodo, nije tačno da nama smeta što se danas govori o muslimanskim žrtvama. Nama smeta što se govori samo o muslimanskim žrtvama, a ne govori se i o srpskim žrtvama, iz razloga što srpske žrtve nisu ni manje, niti po nama manje vrede od muslimanskih žrtava.
Ova deklaracija je jedna u nizu podvala srpskom narodu, kao što je podvala i sam ''slučaj Srebrenica''. Njeno usvajanje predstavlja zločin nad srpskim narodom, još veći zločin nad Republikom Srpskom, a najveći zločin nad istinom o ratu u BiH.
Prva podvala je da je u Srebrenici izvršen genocid. Da su Radovan Karadžić i Ratko Mladić hteli da unište muslimanski živalj u Srebrenici, oni bi prvo ubili životno najvitalniji i reproduktivni deo muslimana, ubili bi žene i decu. Oni ne samo da to nisu učinili, ne samo da ih nisu ubijali, nego su organizovano, autobusima, više od 20.000 muslimana evakuisali na područje Tuzle i Kladnja, na područje pod kontrolom Vlade u Sarajevu. Toliko o genocidu.
Druga podvala je tvrdnja da je u Srebrenici ubijeno 7.000 muslimana. Sve svoje mrtve iz Srebrenice i okoline, kako one koji su poginuli u borbi, tako i one koji su umrli prirodnom smrću, muslimani sahranjuju u Potočare. Tamo ukupno, slovom i brojem, govorim o kompletnim telima, ima 1.919 tela. Za njih 442 – postoje materijalni tragovi koji ukazuju na mogućnost da je nad njima izvršen zločin streljanja.
U "Knjizi nestalih" Međunarodnog crvenog krsta upisano je 6.610 Srebreničana. Za njih 3.381 navedeno je samo ime i prezime. Nema nijednog podatka. Nema imena roditelja, mesta, nema datuma rođenja. Zbog čega? Pa, zbog toga što ti ljudi ne postoje.
Ako se kaže da postoji Hamdo Idrizović, od oca Refika, iz mesta Zalazje, rođen tada i tada, onda se lako može proveriti da li taj čovek postoji ili ne postoji. Porodice iz Srebrenice su Međunarodnom crvenom krstu prijavile nestanak 10.000 najmilijih. Posle se ispostavilo da je 2.000 prijava duplikat, a 5.000 prijava se odnosi na osobe koje su Srebrenicu napustile pre jula 1995. godine. Po ovoj računici ostaje oko 3.000 poginulih vojnika Nasera Orića, koji su poginuli u borbi.
U izveštaju o padu Srebrenice, koji je podneo glavni štab muslimanske vojske, general Delić, u avgustu 1996. godine parlamentu u Sarajevu, navodi se da armija BiH ''u operaciji Srebrenica je imala gubitke od 2.300 boraca''. Posle su to, za potrebe medijske satanizacije srpskog naroda, pomnožili sa tri i dobili ovu cifru od 7.000. Svi ti ljudi, svi ti vojnici nalaze se na spisku navodnih žrtava genocida.
U knjizi ''Srebrenica – agresija, otpor, izdaja, genocid", štampana u Sarajevu, autor Nijaz Mašić, opet muslimanski izvor, navodi da je na ratištima oko Srebrenice pre 1995. godine poginulo oko 1.500 muslimanskih vojnika. I oni se vode kao žrtve genocida.
U tekstu pod naslovom "Golgotu preživeo svaki treći", od 17. jula 2005. godine, u sarajevskom "Oslobođenju", Šefko Hodžić tvrdi da je u proboj Srebrenice krenulo 14.000 muslimanskih vojnika, i čuli ste iz naslova da je poginuo svaki treći, ali nema ni jedne jedine reči o streljanu.
On opisuje borbe, borbe prsa u prsa, junačke borbe u Barama kod Kamenice, kod Snagova na Križevačkim njivama, u kojima je poginulo, kako on kaže, na hiljade muslimanskih vojnika.
Treća podvala je tvrdnja kako je zločin u Srebrenici najteži zločin koji je počinjen u bivšoj Jugoslaviji. To nije tačno! Streljanje nekoliko stotina zarobljenih vojnika je težak zločin za svaku osudu, ali su mnogo teži zločini koje su ti vojnici pre počinili nad srpskim stanovništvom u Podrinju.
U Podrinju je ukupno poginulo, otprilike, podjednak broj muslimana i Srba, oko 3.200 do 3.500. Razlika je samo što je poginulo 75% Srba civila, koji ni na koji način nisu učestvovali u ratu, a na strani muslimana je poginulo 95% vojnika, regularne 28. divizije armije BiH, iza kojih je ostalo 140 uništenih srpskih sela i 850 dece siročadi.
Sledeći podatak – broj ubijenih srpskih žena i dece na širem području Srebrenice, materijalni podatak, deset puta je veći od broja ubijenih muslimanki i ubijene muslimanske dece. Muslimanski vojnici u Srebrenici umrli su najlakšom i najbržom vojničkom smrću, izvinjavam se što tako moram da kažem, od metka.
Ti vojnici su pre toga počinili zločin nad 2.500 ljudi. Od toga su više od 1.000 ubili hladnim oružjem – nožem, sekirom, krampom, maljevima. Navešću nekoliko primera: u napadu na Podravno, 24. septembra 1992. godine, ubijeno je 60 meštana. Obdukcija, rezultati sledeći – samo manji broj žrtava usmrćen iz vatrenog oružja.
Ostalim nesrećnicima je prvo pucano u noge, onda su iskasapljeni. Najviše nožem i sekirom. Skoro svima je polomljena kičma, ruke i noge, odsečeni prsti ili cele šake, izvađeno jedno ili oba oka. Mnogima je glava bila odvojena od tela. Jedni muškarci su osunećeni, a drugi potpuno kastrirani. Više leševa je zapaljeno. Dvojica muškaraca su nabijena na kolac, ispečena! Sa svih leševa su skinuti satovi, izvađeni zlatni zubi, odneta im je obuća i odeća!
Navešću još jedan primer – sudbina sveštenika Janka Savića iz Kravice, njegovo telo je pronađeno bez ruku i nogu, sa izvađenim očima! Zločinci su ga tu ostavili, uz pomoć podupirača, u uspravnom položaju, a ispred njega poređali nekoliko fildžana kao da pije kafu.
Muslimani iz Srebrenice su počinili nekoliko desetina sličnih zločina. Nije zabeležen nijedan slučaj sličnog masakra muslimana od strane srpske vojske.
Uprkos tim činjenicama, vi ćete danas usvojiti dokument kojim ćete osuditi samo zločin nad muslimanskim vojnicima, ali ne i zločin nad srpskim civilima.
Kriminalni karakter ove deklaracije se posebno ogleda ako se muslimanske žrtve u Srebrenici uporede sa civilnim srpskim žrtvama u Sarajevu. U Sarajevu je, dame i gospodo, ubijeno 5.000 srpskih vojnika i najmanje 2.500 civila. Ubijeni civili ni na koji način nisu učestvovali u ratu. Nikog nisu ubili, nisu pucali, nisu imali oružje, nisu imali uniformu! Ljudi su izvedeni iz svojih stanova, često čitave porodice, na ulicu ili u logore, a kasnije ubijeni!
Po svim mogućim merilima, pravnim i ljudskim, hrišćanskim i islamskim, ubistvo 2.500 civila je veći zločin nego ubistvo 7.000 vojnika, taman da ih je bilo 7.000, a činjenice govore da ih nije bilo toliko!
Dame i gospodo, ovo je jedna od najsramnijih stranica novije srpske istorije! Skupština Srbije, ostaće zapamćeno, pre je ožalila nekoliko stotina neprijateljskih vojnika nego 30.000 Srba koji su ubijeni u poslednjem ratu u BiH, pre nego 8.000 Srba ubijenih u Hrvatskoj, pre nego 80.000 dece, srpske, romske, jevrejske, koja su ubijena u logoru Jasenovac, pre nego milion Srba iz BiH i Hrvatske koji su stradali u zločinu genocida!
Znate šta, to je ironija, da srpski parlament osuđuje srpski narod za zločin genocida. Pa, ako postoji narod na Balkanu koji je žrtva genocida – to je srpski narod. (Aplauz.)

Dame i gospodo, član 25. govori o redosledu podnošenja prijava i njihovom ispitivanju. Prijave se ispituju po redosledu podnošenja koji se utvrđuje prema datumu njihovog podnošenja. Izuzetno od odredaba stava 1, prijava se rešava po hitnom postupku u slučaju, pa tačka 2) – ako je podnet zahtev za međunarodno registrovanje oznake geografskog porekla, odnosno zahtev za registrovanje oznake geografskog porekla na nivou Evropske zajednice, u skladu sa propisom Evropske zajednice.
Predložio sam da se brišu reči „odnosno zahtev za registrovanje oznake geografskog porekla na nivou Evropske zajednice, u skladu sa propisima Evropske zajednice“, zato što smatram da se prethodna odrednica „međunarodno registrovanje oznake geografskog porekla“ odnosi na sve zemlje, pa da je tekst čije je brisanje predloženo suvišan.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 1. kojim se predviđa davanje amnestije svim licima koja su od 18. aprila 2006. godine do dana stupanja na snagu ovog zakona učinila odnosno za koje postoji osnovana sumnja da su učinila sledeća krivična dela: izbegavanje vojne obaveze, izbegavanje popisa i pregleda, neizvršavanje materijalne obaveze, izbegavanje vojne službe onesposobljavanjem i obmanom, samovoljno odsustvo i bekstvo iz Vojske Srbije. Amnestija bi obuhvatala oslobađanje od krivičnog gonjenja, oslobađanje od izvršenja kazni i brisanje osude.
Predložio sam da se briše ovaj datum, 18. april 2006. godine, i da amnestija obuhvati sva lica koja su do dana usvajanja ovog zakona učinila navedena krivična dela, sa željom da ovo bude poslednja amnestija ove vrste, posebno amnestija sa ovolikim obimom počinilaca ovih krivičnih dela.
Dame i gospodo, ovo je treći ili četvrti put da se u ovom domu usvaja zakon o amnestiji, zakon o oproštaju, o onima koji su počinili teška krivična dela protiv bezbednosti Republike Srbije. Sama ta činjenica je najbolja potvrda one narodne poslovice „Junakova majka kukala, beganova majka pjevala“.
Sam po sebi, oproštaj je plemenit čin. Opraštanje je suština hrišćanstva. Međutim, ako država redovno oprašta, ako nagrađuje one koji su dezertirali, one koji ne izvršavaju jednu od najvažnijih zakonskih i moralnih obaveza svakog građanina svake države, a to je obaveza učestvovanja u odbrani zemlje i obaveza pripremanja za odbranu zemlje, onda se postavlja pitanje odgovornosti države prema onim građanima koji te svoje obaveze izvršavaju na vreme i u skladu sa zakonom. Posebno je pitanje odgovornosti prema pojedincima koji su izvršavajući tu obavezu poginuli za Srbiju, i posebno pitanje odgovornosti prema njihovim porodicama. Ispada da je država njih brutalno prevarila, na prevaru ih odvela u smrt. Evo zbog čega.
U vreme mobilizacije za rat država je rekla da svi moraju da učestvuju u odbrani zemlje. Zapretila je da će svi oni koji se ne budu odazvali pozivu na mobilizaciju, koji budu dezertirali, odgovarati u skladu sa najstrožim zakonskim propisima.
Kao što znamo, kao što vidimo, država nije ispunila svoje obećanje, država je slagala svoje građane. Ni na koji način nije kaznila one koji su dezertirali, naprotiv, nagrađuje ih amnestijom.
Isti je slučaj i sa ljudima koji su odbili da služe redovan vojni rok. Oni koji su odslužili vojni rok, koji su ispoštovali svoju državu, koji su se godinu dana naporno osposobljavali za njenu odbranu, prevareni su. Ispali su naivni i izgubili godinu dana vremena. Možda su zbog odlaska u vojsku, posebno oni koji su radili kod privatnika, izgubili posao. U najboljem slučaju, oni koji su služili redovan vojni rok izgubili su prihode u iznosu od nekoliko hiljada evra zbog neprimljenih redovnih primanja. Možda je neko od njih propustio da završi izuzetno važne poslove na porodičnom imanju, možda je neko izgubio godinu dana studija ili godinu dana stručnog usavršavanja.
Sada ću napraviti jedno poređenje. Podsetiću da je Srbija pre nekoliko dana porodici Ivana Stambolića isplatila 250.000 evra za pretrpljene duševne bolove zbog njegove smrti. Postavljam jedno pitanje – ako je država porodici gospodina Stambolića isplatila 250.000 evra za duševni bol, koliko novca treba da isplati Dragoljubu i Nadi Milić iz Gojbulje kod Vučitrna, sada su izbeglice u Kraljevu, čija su dva sina Srđan i Boban poginuli na Kosovu i Metohiji braneći Srbiju?
Država nema nikakvu odgovornost za smrt gospodina Stambolića. Država ga nije ubila, niti ga je prevarom namamila u smrt. Presudom je utvrđeno da su zločin počinili pojedinci, ili grupa pojedinaca. Postavlja se pitanje zašto bi država plaćala zbog toga što je grupa pojedinaca iz nepoznatih razloga, možda upravo zato da bi nanela štetu državi Srbiji, ubila Ivana Stambolića?
Kada sam već kod ove teme, nameće mi se jedno pitanje – da li je država preuzimajući odgovornost za ovaj zločin preuzela podvalu Haškog tribunala o kolektivnoj krivici srpskog naroda, pa kada god neko od Srba počini zločin, za to se proglašavaju krivim srpski narod i cela država?
S druge strane, država je direktno odgovorna za smrt braće Milić. Mobilisala ih je da je brane. Oni su poginuli izvršavajući naređenje koje im je dala država Srbija. Ako je država porodici jednog čoveka isplatila 250.000 evra za pretrpljen duševni bol, postavljam pitanje – koliko desetina miliona evra bi trebalo da isplati porodici dvojice mladića od 25 godina, braće blizanaca koji su izvršavajući naređenje države poginuli, zatrli porodičnu lozu?
Postavlja se još jedno pitanje: zašto država ne isplati odštetu za duševni bol porodici Veselina Boškovića, Zvonka Osmajlića i ostalih koji su ubijeni na Ibarskoj magistrali?
Porodice vojnih dezertera amnestiju prihvataju sa oduševljenjem i to je razumljivo, ljudski, ali država mora da razmišlja kako tu amnestiju prihvataju porodice 1.005 policajaca i vojnika koji su poginuli braneći Kosovo i Metohiju. Država mora da razmišlja o tome kako se oni danas osećaju. Ili porodice više od 3.000 srpskih vojnika i policajaca koji su po naređenju države, po naređenju iz Beograda, otišli da ratuju u Hrvatsku i u BiH i tamo poginuli. Te porodice se, budite ubeđeni, osećaju prevareno, izigrano, namagarčeno. Poruka koju im država šalje je vrlo problematična, ponižavajuća – mi smo se šalili.
Suštinsko pitanje glasi: da li država treba više da vodi računa o osećanjima onih koji su je branili, koji izvršavaju njene zakone ili o osećanjima onih koji su je ostavili na cedilu, koji su je izdali?
Postavlja se pitanje ko će i koliko da plati duševni bol Ivana i Drage Filipović, kojima su u jednom danu rata za Kosovo i Metohiju poginula obojica sinova, Slaviša i Siniša? Ili porodici Kostić iz Retinja kod Orahovca, kojima su Šiptari u jednom danu ubili četrnaest ukućana, muških glava? Većina njih je bila mobilisana od strane države.
Još drastičniji primer, koliki je taj duševni bol i ko bi trebalo da proceni duševni bol porodice Beriša iz Kpuza kod Kline, čija su dva sina, Šiptara, poginula izvršavajući naređenje države Srbije? Izet je poginuo u Vukovaru, a Adem je poginuo u vreme agresije NATO pakta na SRJ u Prištini.
Kada je u pitanju obaveza odbrane države i obaveza služenja vojnog roka, postoje dve mogućnosti, dva logična rešenja. Prvo je da Skupština usvoji zakon da su odbrana zemlje i služenje vojnog roka sveta obaveza i da obezbedi poštovanje tih obaveza. Drugo je da ova skupština usvoji zakon da odbrana zemlje i služenje vojnog roka nisu zakonska obaveza, da vojsku služi samo onaj ko hoće; da Srbiju, ukoliko bude napadnuta, brani onaj ko hoće. I jedno i drugo je bolje rešenje od dosadašnje prakse da oni koji brane otadžbinu stradaju, a one druge država nagrađuje.
Dame i gospodo, sada se obraćam vladajućoj većini, na jednoj strani vodite medijsku i sudsku hajku protiv većine učesnika otadžbinskih ratova. Još malo pa ćete u podizanju optužnica protiv Srba dostići Haški tribunal. Ponašate se kao u onoj narodnoj pesmi koja govori o nagonjenju Turaka na buljuke: „Što propusti Mali Radojica, dočekuje Deli Radivoje, što propusti Deli Radivoje, dočekuje Starina Novače.“ Izvinjavam se što vas poredim sa ovim počiniocima teških i sistematskih zločina nad Turcima Osmanlijama. Što srpski političari ratnika ne optužiše, hrvatsko, muslimansko, slovenačko, šiptarsko tužilaštvo, što ih ne optuži Haški tribunal, to ih optuži tužilaštvo u Beogradu.
Na drugoj strani, nekim borcima ste isplatili po deset ratnih dnevnica za svaki dan proveden na ratištu, većini ste isplatili samo po jednu, a ima onih kojima niste dali ni jedan jedini dinar. Među njima sam i ja. Za četiri godine koje sam kao pripadnik oružanih snaga Srbije proveo na ratištu nisam dobio ni dinar. I dobro je što ga nisam dobio, braniti otadžbini u stroju sa svojom braćom je najveća čast koju jedan srpski sin može da doživi, i to se ne može platiti nikakvim parama.
Na trećoj strani, amnestirate vojne dezertere.
Na četvrtoj strani, većina vojnika vam odsluži vojni rok, a da ne zna kako izgleda puška, osim onog znanja koje su stekli gledajući američke filmove.
Na kraju, postavlja se suštinsko pitanje: ko će sutra braniti Srbiju ako bude napadnuta, posle svega što vi radite?

Dame i gospodo, podneo sam amandman kojim predlažem da se u stavu 2. formulacija "učenički i studentski standard ima za cilj" zameni formulacijom "svrha učeničkog i studentskog standarda je".
Smatram da je to logičnija i jezički ispravnija formulacija. Naprosto, jezički nije ispravno reći "učenički i studentski standard ima za cilj". To vam je isto kao da kažete "Poslovnik Narodne skupštine ima za cilj". Cilj može imati ustanova koja se bavi studentskim standardom, ministarstvo koje se bavi tom problematikom, studenti, ali standard ne može da ima cilj. Standard je sam po sebi cilj. Može se eventualno reći "cilj donošenja zakona o učeničkom i studentskom standardu", ali formulacija "učenički i studentski standard ima za cilj" nije dobra.
Što se tiče objekta u Krnjevu, prepoznajem dobru volju gospodina Obradovića, za razliku od njegovog kolege Dulića, koji je kompletan problem ovde u Skupštini potpuno ignorisao. Međutim, nije dovoljna dobra volja, ovde je neophodno da Vlada promeni svoju odluku. U pitanju je protivzakonit pokušaj da se jedan objekat iskoristi za skladištenje opasnog otpada. Od brojnih razloga koji na to ukazuju, navešću samo nekoliko, koji se tiču nadležnosti i odgovornosti Ministarstva prosvete.
Prvo, Vlada ovim pokušajem krši Pravilnik o načinu postupanja s opasnim otpadom koji je sama donela. U članu 7. tog pravilnika jasno stoji da se opasni otpad može skladištiti samo u objektima koji su najmanje pet kilometara udaljeni od naseljenog mesta. Objekat u Krnjevu nalazi se nekoliko stotina metara od prvih seoskih kuća i, što je bitno za ministra obrazovanja, nalazi se na otprilike kilometar, kilometar i po od zgrade seoske osnovne škole i seoskog dečijeg vrtića.
Po istom propisu otpad mora biti udaljen najmanje tri kilometra od zaštićenog prirodnog dobra ili spomenika kulture. Već sam ovde govorio da se u blizini ovog objekta nalazi zgrada najstarije seoske škole u Srbiji i crkva brvnara iz 17. veka.
Treći razlog zbog kojeg bi ministar trebalo da se založi da Vlada promeni odluku jeste činjenica da se potencijalno skladište nalazi u blizini izvora pitke vode kojom se građani Krnjeva i đaci u osnovnoj školi snabdevaju vodom. To su razlozi zbog kojih građani Krnjeva ne dozvoljavaju da se u tom objektu izvrši odlaganje otpada i oni već 40 dana danonoćnom blokadom sprečavaju radove na tom objektu.
Što se tiče Odbora za životnu sredinu, on je u utorak održao sednicu, međutim, činjenice su sledeće. Na sednicu nije došao niko od predstavnika Vlade, na sednicu nije došao nijedan predstavnik Ministarstva životne sredine, Vlada nije dostavila nijednu od traženih informacija. Ono što je vrlo zanimljivo jeste da sednici nije prisustvovao nijedan poslanik vladajućih stranaka. Ono što je mene posebno iznenadilo jeste da sednici nije prisustvovao ni poslanik SPS, koji se nalazi u vlasti u Velikoj Plani.
Dužan sam da obavestim javnost da je predsednik Odbora Čedomir Jovanović na sebe preuzeo obavezu da će zakazati drugu sednicu Odbora za zaštitu životne sredine, i ovim putem ga podsećam da to u što skorije vreme i učini.

Dame i gospodo, predložio sam da se ovaj termin ''ministar'' zameni terminom ''Ministarstvo'' iz razloga koje je izneo gospodin Krasić i neću se više baviti tom temom.
Gospodine ministre, za vaše dalje postupanje u vezi sa slučajem Krnjevo, smatram da je korisno da vam dam jednu informaciju, da ukažem na jednu zaista zapanjujuću činjenicu da za ovaj projekat nije urađena procena uticaja na životnu sredinu. Danas u Srbiji ne možete da podignete nijedan objekat, običnu garažu bez procene uticaja na životnu sredinu. Zaista je neshvatljivo da Vlada Srbije smatra da se skladište opasnog otpada može izvršiti na ivici oboda naseljenog mesta, u blizini seoske škole, bez ove procene.
Želim da iskoristim ovu priliku da pokrenem jedno važno pitanje, koje se tiče najmanje 70.000 porodica u Srbiji, a to je pitanje besplatnih udžbenika. Početkom prošle godine su ministarstvo obrazovanja i Vlada Republike Srbije đacima prvacima podelili besplatne udžbenike, s tim što su njihovi roditelji potpisali revers i preuzeli obavezu da te udžbenike na kraju školske godine vrate.
Problem je u tome što se bliži jun i što kod roditelja postoji velika nedoumica ko će morati da vrati i plati te udžbenike. Postoji strah da će većina morati da ih plati, pa bih tim povodom želeo da mi odgovorite na nekoliko pitanja.
Koji je to stepen oštećenja zbog kojeg će udžbenici morati da se plaćaju? Šta će biti s udžbenicima u kojima su učenici morali da pišu, a znate da je većina udžbenika takva? Sledeća stvar, šta će se dogoditi s učenikom prvog razreda čiji roditelji iz nekih razloga, verovatno iz razloga nemaštine, ne mogu da plate udžbenike, a budite ubeđeni da će biti i takvih?
To pitam iz razloga što je ministarstvo obrazovanja uputilo pismo direktorima osnovnih škola. U tom uputstvu piše da učenik koji ne plati udžbenike koji budu oštećeni, neće moći da dobije đačku knjižicu. S tim u vezi zanima me da li u Ministarstvu razmišljate o mogućnosti da učenicima prvog razreda, a od ove godine i učenicima drugog razreda, stvarno besplatno poklonite udžbenike, bez ove obaveze da ih u slučaju oštećenja plaćaju?
Smatram da nije baš logično očekivati od deteta koje ima sedam godina da od oštećenja sačuva knjige koje najmanje tri ili četiri puta dnevno stavlja u torbu, vadi iz torbe itd. Napraviću jedno poređenje. Poslanici Narodne skupštine su otprilike pre godinu dana dobili jednu knjižicu – Poslovnik Narodne skupštine. Tvrdim da bi, da smo đaci prvog razreda i da mora da se izvrši kontrola, 90% poslanika moralo da plati taj poslovnik, tu knjižicu. Ovde ne mislim na poslanike vladajuće koalicije pošto oni tu knjižicu uopšte ne koriste.
Nameće se logično pitanje – ako poslanici koji rade u ovim uslovima nisu u stanju da sačuvaju jedan jedini udžbenik koji imaju, kako očekivati od dece koja imaju sedam godina da sačuvaju od oštećenja 10 ili 12 knjiga?

Gospodine ministre, hvala vam na objašnjenju koje ste dali, zadovoljan sam. Želim samo da ukažem još jednom na ono što ste sami istakli. Vlada mora da vodi računa o interesima 70.000 đaka, o interesima obrazovanja, o opštedruštvenim interesima i ne sme da podlegne pritiscima izdavača, izdavačkih lobija, koji sigurno postoje jer su u pitanju ogromne pare.
Što se tiče ovog projekta podele besplatnih udžbenika, u pitanju je odličan potez. Potenciram da zaista ti udžbenici budu besplatni. Znam da je u pitanju skupa investicija, u pitanju su ogromne pare, ali ovo je jedna od retkih investicija za koje, nadam se, ne postoji nikakva sumnja da li je opravdana. To je investiranje bukvalno u budućnost ovog društva. Hvala.

Pročitaću stav 6. člana 30: "Učenici, odnosno studenti koji su smešteni u ustanovu kojoj je zabranjen rad imaju pravo na smeštaj i ishranu u tekućoj školskoj godini u drugoj ustanovi koju odredi Ministarstvo".
Podneo sam amandman kojim predlažem da se posle stava 6. doda stav 7: "Učenici, odnosno studenti koji imaju pravo na smeštaj po ovom osnovu, dobiće smeštaj u drugoj ustanovi, ukoliko ima slobodnih mesta u ustanovi sličnog tipa koja je od škole, odnosno fakulteta koji pohađaju udaljena manje od njihovog mesta prebivališta".
Obrazloženje je vrlo jednostavno - učenici i studenti koji su smešteni u ustanovu kojoj je zabranjen rad, ne mogu biti smešteni u neku drugu ustanovu ukoliko u toj drugoj ustanovi ne postoji mesto. Znači, teoretski se može dogoditi da bude zatvoren jedan studentski dom u Beogradu, da ni u jednom drugom studentskom domu u Srbiji nema mesta i onda studenti ne mogu ostvariti ovo svoje pravo. Iz tog razloga smatram da je neophodno ovaj član zakona dopuniti ovim amandmanom.
Sledeće, da bi se izbegle zloupotrebe, smatram da je potrebna, da je dobrodošla, ova odredba da se to odnosi samo na one ustanove koje su bliže mestu stanovanja studenta ili učenika, nego što je, recimo, neki novi studentski ili učenički dom u kojem oni mogu dobiti mesto.
Da bi bio malo jasnije, pre svega radi građana koji prate, navešću jedan primer. Recimo, student iz Smedereva stanuje u Beogradu i zatvori se studentski dom u Beogradu. Po ovom Predlogu zakona, ako amandman ne bude prihvaćen, on ima pravo na smeštaj u studentskom domu, recimo, u Leskovcu ili Nišu. On može insistirati da to svoje pravo ostvari, ali i meni i vama je jasno da on neće stanovati u studentskom domu u Leskovcu ili Novom Sadu ili Nišu, ali postoje oni studenti koji će se pozvati na ovo pravo, uzeti mesto u studentskom domu i, naravno, to mesto iskoristiti da ga prodaju ili ustupe nekom drugom.
Zato smatram da bi bilo zaista korisno da se usvoji ova odredba. Ovo jeste dobro rešenje, ali pod uslovom da ima mesta u studentskim ustanovama, odnosno u ustanovama za smeštaj učenika i da su te ustanove udaljenije od njihovog mesta stanovanja.

Dame i gospodo, pre nego što obrazložim ovaj amandman, zaista bih voleo da čujem objašnjenje od gospodina Obradovića zbog čega nisu prihvaćeni amandmani na članove 30. i 31. Jer, ne postoji ni jedan jedini logičan razlog da to ne bude učinjeno.
Podneo sam amandman na član 38. U stavu 1. se kaže: ''U ustanovi je zabranjeno stranačko i versko organizovanje i delovanje i korišćenje prostora u te svrhe'' i mislim da je to dobra odredba. Stav 2. glasi: ''Bogosluženje i verski obredi mogu se obavljati u ustanovama samo u prigodnim prilikama, u skladu sa zakonom kojim se uređuje pravni položaj crkava i verskih zajednica''.
Predložili smo brisanje stava 2. iz razloga što su domovi u kojima su smešteni studenti i učenici specifične ustanove. Tamo imate stanare različite nacionalne i verske pripadnosti, različite starosti, porekla, socijalnog statusa itd. Jednostavno, smatramo da bi vršenje bilo kakvih verskih obreda u tim objektima narušilo međuljudske odnose.
Postava se jedno prosto pitanje – da li je moguće danas u nekom studentskom domu u Srbiji, posebno u postojećim okolnostima, u kojima stanuju studenti različitih nacionalnosti, organizovati bogosluženje, a da to ne uveća tenziju među studentima? Tvrdim da to nije moguće, ne samo u Srbiji, nego i u ogromnoj većini evropskih zemalja.
Druga stvar, sporno je koje su to prigodne prilike u kojima su dozvoljena bogosluženja. Ko će te prilike odrediti, da li Ministarstvo zdravlja, verska zajednica ili sami studenti? Ako ova odredba ostane, onda mislim da je zaista potrebno precizirati, po verskim zajednicama, koje su te verske prilike, da ne bi došlo do nesporazuma i zloupotreba.
Može se dogoditi da pripadnici određene verske zajednice procene da su verske prigodne prilike, recimo, da jednom sedmično ili svakog dana drže bogosluženja. Imate studente pravoslavne ispovesti, imate katoličke, imate islamske veroispovesti i zamislite oni odluče da svakoga dana drže bogosluženja. Onda se zaista postavlja pitanje ko će reći da to nisu prigodne prilike.
Mislim da bi bilo korisno prihvatiti ovaj amandman.

Dame i gospodo, moram reći da sam malo iznenađen tokom ove rasprave. Mislio sam da bi ovo trebalo da bude rasprava o zaštiti zečeva i srna, a ona se pretvorila u raspravu o zaštiti jadnih lovaca.
Predložio sam amandman kojim predlažem da se član 4. dopuni novom tačkom kojom bi se definisao pojam lovstva. Predložena definicija glasi: "Lovstvo je delatnost koja obuhvata gajenje, zaštitu, unapređivanje populacije divljači i njihovih stanovišta, lov i korišćenje divljači". Po meni je nelogično da mi danas raspravljamo o zakonu o lovstvu u čijem predlogu imamo definicije 43 pojma i izraza koji se upotrebljavaju u ovom zakonu, a nemamo definiciju samog pojma lovstva. Mislim da je ona neophodna, iz razloga što imamo različita, potpuno suprotstavljena tumačenja ovog pojma.
Prvo je tumačenje onih koji lovstvo shvataju kao humanu delatnost i čiji je osnovni cilj, bukvalno, svakodnevna borba za očuvanje sve ugroženijih životinjskih i ptičjih vrsta. Nažalost, a to pokazuje i današnja rasprava u Skupštini, oni su očigledno u velikoj manjini. Drugo je tumačenje onih koji se lovom očigledno bave radi pukog zadovoljstva, radi izlazaka u prirodu, radi ubijanja životinja, radi ražnjića i kotlića. Kod njih se lovstvo očigledno shvata na takav način. Njihov najveći trijumf je da mogu da se pohvale da su ubili određenu životinju ili pticu, a što je trofej veći ili ređi, njihov trijumf je veći.
U obrazloženju za odbijanje ovog mog amandmana Vlada je napisala sledeće: ''Amandman se ne prihvata iz razloga što lovstvo kao delatnost od opšteg interesa predstavlja mnogo više od ponuđenog rešenja i'', obratite pažnju, ''ne može imati definiciju, jer u sebi između ostalog sadrži sve elemente održivog gazdovanja divljači, održivog i racionalnog korišćenja prostora - staništa divljači, na način i u obimu kojim se trajno održava i unapređuje vitalnost populacija divljači, proizvodna sposobnost staništa i biološka raznovrsnost, čime se postiže ispunjavanje ekonomskih, ekoloških i socijalnih funkcija lovstva''.
Šta ovde nije logično? Vlada prvo kaže da lovstvo kao delatnost ne može imati definiciju, što je potpuno nelogično jer ne postoji ništa što ne može imati definiciju, što se ne može definisati, a onda u nastavku rečenice sama daje definiciju lovstva. To je jedna nelogičnost, a poslužila je kao obrazloženje za odbijanje mog amandmana. Ako je definicija lovstva koju sam ja ponudio loša, ne bežim od toga da je možda loša, onda mi nije jasno zašto Vlada u Predlog zakona nije uvrstila ovu svoju definiciju. Ponavljam, nelogično je da imamo zakon o lovstvu, a da nemamo definiciju lovstva.
Drugo o čemu želim reći nekoliko reči jeste da ovde nije dovoljno rečeno o postupanju s ubijenom divljači. Konkretno mislim na predstavljanje divljači u javnosti. Razumem što lovci lažu, razumem i što ubijaju, ali, iskreno, neshvatljivo mi je što se time junače. Verujem da ovde nema narodnog poslanika koji bar jednom u životu nije video sliku koju ću opisati. Uglavnom lovac ujutru ustane, obuče lovačku uniformu, uzme pušku u ruku, ode u šumu, povede još pojačanje u vidu psa i, što kaže gospodin Krasić, ubije nenaoružanog zeca. Da mu sve to čovek oprosti, međutim, onda tog zeca zakači za kaiš lovačke uniforme ili ga prebaci preko ramena i zaputi se ulicom kroz grad ili u selo kroz šor.
Zaista smatram da je vreme da takve slike proteramo s naših ulica i sokaka. Ovo kažem iz razloga što sam pre pet-šest dana u Velikoj Plani prisustvovao jednoj takvoj slici, gde je grupa od trojice ili četvorice lovaca ulovila neku životinju, čini mi se da je bila lisica, doneli su je u park ispred fotografske radnje i tamo su napravili čitav cirkus fotografišući se s tom ubijenom divljači. Posebno me je porazilo to što su tu dotrčala deca iz obližnje osnovne škole, njih dvadesetak, i sve to posmatrala. Smatram da je zakon trebalo da reguliše obavezu lovaca da nas poštede takvih svojih trijumfa.

Izvinjavam se, kroz ove članove zakona na koje se vi pozivate objašnjeno je svih ovih 40 i nešto pojmova i termina. Prema tome, onda ni njih nije trebalo posebno objašnjavati članom 4. Mislim da bi trebalo da se složite sa mnom.
Drugo, što se tiče lovačkog kodeksa, nadam se da ne treba da vas ubeđujem da će lovci taj lovački kodeks prilagoditi svojim interesima. Smatram da izvršna i zakonodavna vlast koje se bave ovom problematikom treba da vode računa o interesima lovaca, ali mislim da pre svega treba da vode računa o interesima divljači i o stanju staništa u kojima ta divljač živi.

Dame i gospodo, član 22. govori o zabranama u cilju zaštite divljači. Ima ukupno 11 tačaka i, tačno sam izbrojao, ima ukupno 30 zabrana. Zabranjeno je proganjati, povređivati, uznemiravati zečeve, jelene, divokoze i ostalu divljač, zabranjeno je paliti travu, čak i korov u lovištima, jedino među zabranama nema zabrane ubijanja.
Podneo sam amandman sledeće sadržine: ''Zabranjeno je ubijati divljač, osim u cilju održanja optimalnog broja te vrste divljači u određenom staništu i ubijati divljač u vreme lovostaja na tu vrstu divljači i preko kvote propisane zakonom''.
Suština amandmana jeste da se zakonom jasno propiše da je divljač dozvoljeno ubijati samo u određeno vreme i samo u slučajevima kad za to postoje izuzetno opravdani razlozi. Prvi razlog je razmnožavanje određene vrste divljači do broja kada će ta divljač početi da ugrožava neku drugu vrstu divljači ili stanište. Sledeći je razlog u slučajevima kada divljač nanosi nepodnošljivu materijalnu štetu prirodi, usevima ili domaćinstvima. Treći razlog je u slučajevima kada je divljač bolesna.
Vlada je ovaj amandman odbila uz sledeće obrazloženje: ''Amandman se ne prihvata iz razloga što su zabrane u cilju zaštite divljači na posredan ili neposredan način preciznije, stručno i terminološki pravilnije uređene u Predlogu zakona, i to u članovima'', pa se nabraja 11 članova zakona. ''Napominjemo da izraz "ubijati" nije lovna terminologija, već "odstreliti", tako da je navedeni izraz neprihvatljiv od strane lovnih stručnjaka''. Podvlačim ovo ''od strane lovnih stručnjaka''.
Gospodine ministre, sve su ove zabrane iz člana 22, a ima ih 30, kako stoji u ovom obrazloženju, preciznije, stručno i terminološki pravilnije, dakle detaljnije uređene i razrađene u nizu drugih članova zakona. Onda imamo samo dva logična rešenja, ili da Vlada briše član 22. i zabrane koje su predložene članom 22. ili da prihvati moj amandman kojim se zabranjuje bezrazložno i neopravdano ubijanje divljači. Ovo je potpuno identičan slučaj kao s onim obrazloženjem kad sam tražio da se definiše pojam lovstva.
Moram da prokomentarišem i ovo licemerno obrazloženje od strane Vlade, gde se kaže da nije primereno, sa stanovišta lovnih stručnjaka, upotrebiti izraz "ubijati", nego je prihvatljiv izraz "odstreliti". Jer lovci, tvrdi Vlada, ne ubijaju životinje, oni ih samo odstreljuju. Lepše zvuči kad neko ubistvo ne zovete ubistvom, nego nazovete to na neki drugi način, bez obzira što je rezultat isti i u jednom i u drugom slučaju, jer životinja na kraju bude mrtva. Mislim da kad zečevi, lisice i jeleni u lovištima čuju ovu vest, da ih lovci više neće ubijati nego samo odstreljivati, da će im pasti kamen sa srca.