Hvala. Izvinjavam se, mogu li znati koliko poslanička grupa ima još vremena?

Hvala.
Vjerica Radeta je podnela amandman u kojem predlaže sledeće - licima mlađim od tri godine života pasoše izdaje sa rokom važenja od dve godine, licima od tri do deset godina života sa rokom važenja od tri godine, a licima od 10 do 15 godina života sa rokom važenja od pet godina.
Mislim da bi prihvatanje ovog amandmana bilo u interesu sigurnosti dece u Srbiji, smatram da bi bilo u funkciji smanjenja mogućnosti za kidnapovanje i krijumčarenje prekograničnog, krijumčarenje dece iz Srbije u inostranstvo.
Ovu diskusiju ću početi jednim pitanjem i voleo bih da mi ministar ili neko od njegovih saradnika odgovori. Naime, mene zanima ko je nosilac biometrijskog pasoša broj 1. u Republici Srbiji.
Podsećam, taj pasoš je dodeljen na osnovu konkursa koji je raspisan, čini mi se, u aprilu 2008. godine. Na konkurs se javilo 2.100 kandidata, a pasoš je dodeljen, čini mi se, taj svečani poseban pasoš dobilo je 204 lica. Na tom spisku lica koja su dobila pasoš državljana Srbije na prvom mestu se nalazi Miroslav Mlinar, rođen u Benkovcu iz Beograda.
Sad mene zanima koji je Miroslav Mlinar u pitanju. Da li je u pitanju Miroslav Mlinar, predsednik Srpske demokratske stranke iz Benkovca, kojeg su, čini mi se, u maju još 1990. godine, Hrvati pokušali da zakolju, a on pobegao, jadnik, u Srbiju. Građani Srbije i narodni poslanici se sigurno sećaju tužnog, da tako kažem, mladića, sa tragom posekotina na vratu, koji je hodao sa jednog na drugi miting po Srbiji i vapajem apelovao na Srbe, na braću u Srbiji, da spreče pokolj srpskog naroda u Hrvatskoj.
Da li je u pitanju taj Miroslav Mlinar ili je u pitanju Miroslav Mlinar iz Benkovca, koji je namagarčio svetsku javnost, namagarčio građane Srbije, namagarčio i srpski i hrvatski narod, sam se povredio, da bi od sebe napravio zvezdu i mučenika, a onda tu izmišljenu tragediju iskoristio da bi se obogatio.
Taj Miroslav Mlinar, taj drugi Miroslav Mlinar, trenutno ima firmu "Rafaelo" u Australiji, tako da mi nikako nije jasno kako može ovde da piše da je on iz Beograda. Firma se bavi izradom enterijera i na sajtu, u Vikipediji sam našao podatak, piše - jedna od pet najjačih firmi u Australiji, pazite, na kontinentu, koja se bavi tom delatnošću. Taj isti Miroslav Mlinar ima privatnu televiziju i, po informacijama koje imam, ima jednu polovinu tržnog centra "Milenijum", između Knez Mihailove ulice i Obilićevog venca u centru Beograda.
Stvarno smatram da je Vlada Srbije, posebno Božidar Đelić, koji je glavni akter ove sage o pasošima, trebalo da vodi računa o tome kome daje pasoš. Znači, mene zanima odgovor na pitanje - da li je u pitanju Miroslav Mlinar koji je žrtva hrvatskih ustaša, kako je on tvrdio, ili je u pitanju drugi Miroslav Mlinar, koji je namagarčio i srpski i hrvatski narod i svetsku javnost i iskoristio to magarčenje za lično bogaćenje?
Malo ću podsetiti na hronologiju ove sage o biometrijskom pasošu, koja traje dve godine, a njen zaplet počinje negde uoči majskih izbora 2008. godine, otprilike kao deo nekog predizbornog prodavanja evropske magle, u cilju obmanjivanja građana Srbije, obećanja boljeg života, itd, radi postizanja boljeg izbornog rezultata.
Opet podsećam da smo postali prva zemlja u svetu koja sopstveni pasoš, pasoš kojim se toliko dičimo, počela da deli preko konkursa. Tada je rečeno da će svi građani Srbije pasoš dobiti do kraja 2008. godine, a da će prvi građanin pasoš dobiti u maju mesecu. U maju nije bilo ni "p" od pasoša. Kao što je sada rekao gospodin ministar, vrlo je zanimljivo, zaista, da je prvi pasoš podnet 7. jula, kada je formirana sadašnja Vlada Republike Srbije. Znači, i to je iskorišćeno u nekakve propagandne svrhe.
Posle 3. maja, kada je podeljeno prvih tih 204 pasoša, utvrdilo se da su pasoši urađeni sa greškom, pa su zamenjeni. Onda su krenule afere sa kašnjenjem i za glavnog krivca zbog tih kašnjenja proglašena je oprema za izradu pasoša. Moram, radi građana Srbije, da podsetim da je ta oprema koštala negde oko 60 miliona evra, 100 miliona dolara, valjda je to oko 60 miliona evra, da je ta oprema nabavljena bez tendera i vrlo zanimljivo, nabavio ju je jedan potpredsednik Vlade Srbije, još zanimljivije, oprema je kupljena od američke "Motorole".
Gospodin Todorović je malopre napravo grešku. Rekao je da je kompletna oprema, svi poslovi oko izrade ovog pasoša, da su koštali Republiku Srbiju 98 miliona evra.
U pitanju je greška. Ukupni troškovi iznose 137 miliona evra, citiram gospodina Dačića, ne računajući troškove koje će Zavod za izradu novčanica imati, na osnovu izrade pasoša, do sada je 98 miliona evra, u proteklih osam godina, potrošeno u te svrhe. Ugovor Zavoda za izradu novčanica, za izradu pasoša, je oko 29 miliona evra.
Sledeće, ova skupština, o produženju pasoša raspravlja treći put. Da ste prihvatili prvi stav SRS, da plavi pasoši važe do njihovog isteka, do isteka roka trajanja, mi bi o ovoj temi raspravljali samo jednom i na taj način uštedeli oko 100 hiljada evra u budžetu Republike Srbije.
Kada ste vodili kampanju protiv SRS, optuživali ste nas da beskorisno diskutujemo u Skupštini. Vi ste tada baratali podatkom da jedno dnevno zasedanje Skupštine košta 4 miliona dinara, znači, dva bespotrebna zasedanja - više od 8 miliona dinara, odnosno oko 100 hiljada evra. Za te pare se moglo izgraditi pet stanova, od po 20 hiljada evra, za sirotinju u Srbiji.
Ministar je malopre rekao da će pasoši važiti pet godina. Moram da ukažem na činjenicu da mi u poslednje vreme često menjamo države, a još češće menjamo dokumente, to je ogroman teret za građane. Građani gube mnogo vremena. Zamislite koliko košta, koliko vremena i koliko novca košta kada milion ljudi vadi određeni dokument i zbog tog dokumenta treba da izvadi, recimo, po dve ili tri potvrde? Druga stvar, gubi se mnogo novca, ako bude izrađeno milion pasoša, za pet godina će morati da se vade novi pasoši, po 25 evra, to je 25 miliona evra, pretvoreno u stanove u unutrašnjosti Srbije, to je 1.250 stanova.
Dame i gospodo, mislim da za građane Srbije nije najvažnije pitanje da li imaju pasoš i da li mogu da putuju bez viza. Dobro je da možemo da putujemo bez viza, ali mnogo važnije pitanje od ova dva pitanja jeste da li je imaju novca da putuju. Džaba novi pasoš, džaba ukidanje viza kada građani Srbije žive u teškoj besparici.
Od kada se Srbija nalazi pod vlašću sadašnje policije u Srbiji je bez posla milion ljudi. Samo u poslednjih godinu dana bez posla u Srbiji je ostalo između 185 hiljada i 225 hiljada ljudi i prema zvaničnim podacima, u Srbiji 700 hiljada ljudi živi ispod granice siromaštva. Dnevno imaju prihod od 40 dinara. Imaju dovoljno da kupe hleb i ne mogu čak da kupe hleb i litar mleka. Naravno, nemaju para ni za šta druga, a kamo li da putuju po Evropi.
Samo ću još da skrenem pažnju na jedan problem, a tiče se položaja nekoliko stotina hiljada Srba koji su proterani iz Republike Hrvatske, koji sada žive u Srbiji i nekoliko desetina hiljada Srba koji su građani Srbije od početka, stalno građani Srbije, rođeni u Srbiji, koji su učestvovali u ratnim dejstvima u Hrvatskoj.
Problem je u tome što je protiv tih ljudi Hrvatska država podigla lažne i tajne optužnice. Prema nekim podacima koje sam našao na nekim hrvatskim sajtovima, u pitanju je 72.000 ljudi, 72.000 državljana Srbije i Republike Hrvatske, srpske nacionalnosti. Te optužnice su stavljene u fioke i izvlače se po potrebi, uglavnom u predizborne svrhe i za potrebe nekih političkih obračuna u Hrvatskoj. Građani Srbije znaju da praktično ne prođe mesec dana u zadnjih pet šest godina da neko od Srba ne bude uhapšen na graničnom prelazu sa Hrvatskom. Ono što je zanimljivo i zbog čega postavljamo pitanje jeste da su mnogi od tih ljudi pre hapšenja po pet, šest, čak i sedam puta boravili u Hrvatskoj. Optužnice nisu obelodanjivane, nisu ljudi hapšeni.
Tek onda kada se Hrvatske država uveri da ti ljudi imaju nameru da se stvarno vrate u Hrvatsku, protiv njih se podižu besmislene optužnice, međutim oni po njima bivaju optuženi za ratne zločine. Navešću samo dva slučaja iz jednog sela kod Skrdina. Čovek je osuđen zbog ratnog zločina, izvinite na izrazu, tako je utvrđeno na suđenju, dva udarca nogom u zadnjicu. Svi znate i onaj slučaj Svetozara Karana koji je osuđen na 13 godina zatvora za zločine koje su on i njegovi preci nad hrvatskim narodom počinili u zadnjih 500 godina.
Ovo pitanje je vezano za pitanje putovanja i pitanje pasoša. Smatram da bi Vlada Srbije i ministar unutrašnjih poslova morali više da se angažuju na rešavanju ovoga problema. Vidim da imate dobru komunikaciju sa hrvatskom policijom. To nije loše, ali pod uslovom da se ta komunikacija iskoristi za rešavanje ovog suštinskog pitanja. Hvala.

Dame i gospodo, u ime SRS sam predložio brisanje člana 62, koji predviđa da AP Vojvodina ima nadležnost da utvrđuje javni interes u oblasti informisanja na svojoj teritoriji. Koji je to javni interes u oblasti informisanja koji imaju građani Vojvodine, a koji nemaju i drugi građani u Srbiji i obrnuto? Takav interes ne postoji.
Tvrdite da je donošenje ovog zakona, ovog statuta u interesu građana Vojvodine. To nije istina. Ovaj statut je suštinski, dugoročno uperen protiv vitalnih životnih interesa građana Vojvodine. U Vojvodini 70% stanovništva čine Srbi. Njihov je interes da Vojvodine bude što više, što čvršće integrisana u državni okvir RS, jer su svesni da samo u srpskoj državi mogu da ostvare u potpunosti svoje nacionalne i pojedinačne interese. Da je to tako govori i tragično iskustvo koje imaju Srbi iz BiH, Hrvatske, Makedonije, u poslednje vreme Crne Gore.
Usvajanjem ovog statuta stvarate pravni okvir koji će omogućiti onima koji žele da odvoje Vojvodinu od Srbije da taj posao u neko dogledno vreme završe na lakši način.
Položaj nacionalnih manjina u RS je bolji nego i u jednoj državi u Evropi. Uprkos tome, stalno nam namećete raspravu o položaju nacionalnih manjina u Srbiji i donošenje zakona. Predlažem da radi promene obezbedite da u ovoj skupštini jednom raspravljamo o položaju srpskog naroda u susednim državama, npr. o položaju srpskog naroda u Mađarskoj, pa da vidimo šta se dogodilo sa nekoliko stotina hiljada pripadnika srpskog naroda koji su živeli u Mađarskoj, a koji su nestali. Od njih su ostali samo tragovi.

Dame i gospodo, mi iz SRS smo predložili brisanje svih članova ovog predloga zakona, zato što smatramo da je predlog zakona, kao i statut Vojvodine u stvari sredstvo plaćanja kojim DS i vladajuća koalicija plaćaju neke svoje račune.
Boris Tadić ovim statutom kupuje lojalnost Bojana Pajtića i obezbeđuje unutarstranački mir. DS ovim statutom kupuje podršku malih koalicionih partnera iz Vojvodine, čiji su vam glasovi neophodni za usvajanje budžeta RS i tu je ova trgovina najvidljivija. Vi nama statut, mi vam budžet i upravo zbog toga o statutu raspravljamo uoči usvajanja republičkog budžeta.
Treće, vladajuća koalicija ovim statutom plaća cenu podrške koju dobija sa zapada. Konkretno, njime se u Briselu i donekle u Vašingtonu plaća ukidanje viza i najavljeno odmrzavanje SSP, koji su vladajućoj koaliciji neophodni za nastavak politike bacanja prašine u oči građanima Srbije. Vi ste građanima Srbije obećali bolji život, obećali ste brda i doline. Pošto to niste uspeli da im obezbedite, onda nastojite da im obezbedite evropsku maglu, a tu maglu kupujete tako što je plaćate kršenjem državnog suvereniteta i ugrožavanjem teritorijalnog integriteta RS. Hvala.

Hvala. Gospodine Novakoviću, da li mogu da izvršim diseminaciju ovog amandmana? Ne razumete. Ne razumem ni ja. Zbog toga sam podneo predlog da se u tekstu zakona na 30 mesta termin „diseminacija“ zameni srpskom rečju „predstavljanje“, mada ni taj izraz nije odgovarajući, nije mi jasno kakvu bi on svrhu imao u Predlogu zakona. Izraz „diseminacija“ našao sam u medicinskoj terminologiji i on tamo znači rasejavanje – rasejavanje bilo kog patološkog materijala, mikroorganizama, virusa, bakterija, ali to sa statistikom nema nikakve veze.

U obrazloženju ovog zakona Vlada kaže da je diseminacija predstavljanje podataka. Onda mi apsolutno nije jasno, ako je već diseminacija predstavljanje podataka, zašto nije upotrebljena ta srpska reč?

U obrazloženju zašto je odbijen moj amandman Vlada kaže – reč „diseminacija“ se koristi zato što je u Predlogu zakona data definicija ove reči. Morate priznati, u pitanju je jedno potpuno nesuvislo obrazloženje. Mogla je da bude upotrebljena bilo koja reč i bilo bi dovoljno da se da obrazloženje te reči i da ta reč ostane u Predlogu zakona.

Nama su zvanični dokumenti, pa i predlozi zakona, prepuni stranih reči i izraza čije značenje većina građana Srbije ne naslućuje, a kamoli da ga razume. Upotreba ovih reči i izraza je čak suprotna Ustavu Srbije, koji jasno reguliše da su u Srbiji u upotrebi srpski jezik i ćirilično pismo. Izraz „diseminacija“ u svakom slučaju nije srpska reč. Upotreba ove i sličnih reči bila bi razumljiva samo u slučaju da ne postoje adekvatne reči u srpskom jeziku.

Predlažem da Vlada pokaže malo dobru volju i da prihvati ovaj amandman, da izbaci ovu tuđu, besmislenu reč, medicinsku reč „diseminacija“ i da uvrsti reč „predstavljanje“. Hvala vam.

Dame i gospodo, ovaj amandman sam podneo iz istih razloga iz kojih smo predložili zamenu reči „diseminacija“.
Da sam u pravu vidi se iz obrazloženja koje je Vlada dala, zbog čega nije prihvatila moj amandman. U obrazloženju se kaže: „Amandman se ne prihvata zbog toga što je reč o terminu koji se primenjuje u statistici...“. Potenciram ovo: „koji se primenjuje“; zašto niste upotrebili reč „implementira“? Niste upotrebili reč „implementira“ zato što vam je urođen, bliži vam je ovaj izraz „primenjuje se“. Znači, iz tog razloga ste napisali ovo što ste napisali u obrazloženju.
Druga stvar, gde to piše da se ovaj termin primenjuje u statistici? Ne piše nigde. Apsolutno nigde.
Izvinjavam se, gospođa ministarka klima glavom. Da li to znači da je amandman prihvaćen?

Dame i gospodo narodni poslanici, mi iz Srpske radikalne stranke smo podneli nekoliko amandmana kojim predlažemo da se iznos ovih predviđenih kazni smanji, otprilike u trostrukom iznosu. To smo učinili zato što smatramo da su u uslovima u kojima se naše društvo nalazi, posebno s obzirom na ovu ekonomsku krizu, ovi iznosi koji su predviđeni previsoki.
Jedna od osnovnih odlika svih ovih vlada od 5. oktobra 2000. do danas, a koje se nazivaju narodnim, demokratskim vladama, jeste to da stalno pooštravaju kaznenu politiku, stalno povećavaju iznose raznih poreza i nameta koje privreda i građani moraju da plaćaju državi. To bi se čak u uslovima ove krize moglo prihvatiti, ali pod uslovom da se tako prikupljena sredstva preusmere, recimo, za oživljavanje privrede, za pokretanje proizvodnje, za socijalne programe, pre svega za pomoć najsiromašnijim slojevima stanovništva. Međutim, to se ne čini u dovoljnoj meri. Sredstva koja se izdvajaju za oživljavanja privrede su nedovoljna.
Navešću samo jedan podatak: u poslednjih godinu dana, prema zvaničnim podacima, bez posla je u Srbiji ostalo između 185.000 i 225.000 ljudi. Ovaj podatak izgleda još poraznije ako se imaju u vidu ona predizborna obećanja Borisa Tadića i Mlađana Dinkića, data pre samo 15 meseci, da će u slučaju njihove pobede u Srbiji tokom sledeće četiri godine biti zaposleno oko 200.000 ljudi.
Što se tiče socijalne politike i izdvajanja za socijalne namene, navešću samo jedan podatak: kada je ova vlada počela svoj mandat u Srbiji je, prema zvaničnim podacima, bilo 400.000 ljudi koji su živeli ispod granice siromaštva. Prema sadašnjim zvaničnim podacima, taj broj je porastao na 700.000. Istovremeno imate trend da broj narodnih kuhinja opada i da se smanjuju sredstva koja se izdvajaju za rad narodnih kuhinja.
Smatram da ovaj amandman i sledeće amandmane, a sledeći je amandman gospodina Srboljuba Živanovića, sa istom temom, iz istih razloga treba prihvatiti.

Dame i gospodo, radi građana koji gledaju ovaj prenos pročitaću stav 1. člana 14: „Ministarstvo unutrašnjih poslova, u saradnji sa Republičkim zavodom za statistiku, izvršiće na graničnim prelazima distribuciju pomoćnih popisnih obrazaca našim građanima na privremenom radu i boravku u inostranstvu prilikom njihovog ulaska u zemlju u periodu od 1. decembra 2010. godine do 20. januara 2011. godine.“
Mi iz Srpske radikalne stranke smo podneli amandman kojim predlažemo da se ovaj rok sa 20. januara pomeri na 20. mart. Vlada je odbila ovaj amandman uz sledeće obrazloženje: „Amandman se ne prihvata zbog toga što se na osnovu iskustava iz ranijih popisa ovaj period smatra najpovoljnijim za distribuciju pomoćnih popisnih obrazaca, s obzirom na to da je za vreme božićnih i novogodišnjih praznika najveća frekvencija dolaska u zemlju naših građana koji se nalaze na radu ili boravku u inostranstvu. Ovo je istovremeno optimalni period i sa finansijskog aspekta“.
Sve što je Vlada napisala u svom obrazloženju stoji. Međutim, ovaj amandman koji smo mi podneli ni na koji način ne menja suštinu ovog vladinog obrazloženja, mi samo predlažemo da se ovaj rok produži. To predlažemo zato što smatramo da bi dodatni vremenski period obezbedio da postignemo cilj popisa stanovništva, a to je da imamo tačne rezultate. Jednostavno, država bi imala više vremena da obavesti građane koji se nalaze na privremenom radu u inostranstvu, da ih upozna sa načinom na koji će se popis vršiti.
Znači, ne postoji nijedan opravdan razlog da ovaj amandman ne bude prihvaćen. Čak prihvatam i varijantu da to ne mora biti do 20. marta, ali, u svakom slučaju, ovaj rok do 20. januara je previše kratak i ne vidim zašto ne bi bio produžen.
Iz istog razloga, znači, radi tačnosti podataka, apelujem na Vladu da prihvati amandman Milorada Buhe koji se odnosi na poseban popis izbeglog i raseljenog stanovništva. Jednostavno, broj izbeglih i raseljenih lica, posebno sa teritorije Republike Srpske Krajine, sa teritorije Republike Hrvatske i sa teritorije Bosne i Hercegovine, jedan je od najvažnijih argumenata koje Srbija ima u raspravama koje vodi u okviru međunarodne zajednice o položaju srpskog naroda u tim republikama.
Posebno je to značajno za tužbu koju Srbija najavljuje protiv Hrvatske pred Međunarodnim sudom pravde. Na taj način Srbija bi na najbolji način pred svetskom javnošću razotkrila još jednu veliku obmanu hrvatske države, a ona se odnosi na broj Srba koji su se vratili u Hrvatsku. Naime, hrvatska država već nekoliko godina operiše sa podatkom o 100.000 - 120.000 Srba koji su se navodno vratili u Hrvatsku. Međutim, činjenice govore da se u Hrvatskoj trenutno nalazi oko 40.000 Srba koji su 1995. godine prognani iz Hrvatske.
Kao što oni tvrde da ih ima 120.000, mi možemo da tvrdimo da ih ima 40.000; oni mogu da tvrde da je iz Hrvatske prognano 100.000 Srba, mi možemo da tvrdimo da ih je proterano 400.000. Da bi ti podaci bili relevantni, neophodno je izvršiti popis tog stanovništva, a najbolja prilika je upravo redovan popis stanovništva koji će biti obavljen 2011. godine.

Dame i gospodo, u skladu sa principijalnim stavom Srpske radikalne stranke da visinu raznih kazni i poreza treba primeriti društvenom stanju, platežnoj moći privrede i stanovništva, predložili smo da se iznos kazni smanji sa 50.000 na 20.000, odnosno sa 30.000 na 10.000.
Iskoristiću vreme Poslaničke grupe SRS koje imam na raspolaganju da kažem još nekoliko reči uopšte o stanju stanovništva u Srbiji. Podsećam još jednom na fakat da su stranke koje Srbijom vladaju poslednjih devet godina pre 5. oktobra 2000. godine u nizu datih obećanja tvrdile i da imaju demografsku strategiju koja će kad oni preuzmu vlast obezbediti opšte poboljšanje stanja Srbije, pre svega smanjiti mortalitet i povećati natalitet.
Navešću neke podatke koji su najbolji pokazatelj rezultata koje su te stranke ostvarile. U 2008. godini u Srbiji je umrlo 33.628 ljudi više nego što je rođeno. To znači da je Srbija u prošloj godini ostala bez jednog grada veličine Zaječara. Poređenja radi, 1998. godine, a znate da je to bila i ratna godina, broj umrlih u Srbiji je bio za 23.046 veći od broja rođenih. Praktično, broj umrlih u odnosu na broj rođenih je za ovih devet godina vaše vlasti povećan za 45%. U 1998. godini u Srbiji je umrlo 99.376 stanovnika, a u prošloj godini 102.711. U 1998. godini novorođenih je bilo 76.330, a prošle godine 69.083, znači, sedam hiljada dece manje.
Ako poredimo 2005. sa 1990. godinom, dobijamo podatak da se broj novorođenih smanjio za 1/5, više od 20%, dok se broj umrlih povećao za 24,9%. U Evropi je jedino u Bugarskoj i Mađarskoj smrtnost veća u odnosu na rađanje nego u Republici Srbiji.
Prosečna starost stanovnika Srbija je 41 godina. Po tome spadamo među deset najstarijih nacija u svetu i prema nekim stručnim kriterijumima nalazimo se u stadijumu duboke demografske starosti. Taj stadijum bi poprimio razmere demografske katastrofe da se nisu dogodile nasilne migracije stanovništva od 1991. godine do 2001. godine, kada se dogodio priliv od oko 700.000 Srba koji su proterani iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine.
U Knjaževcu, Svrljigu, Gadžinom Hanu, Crnoj Travi, Babušnici prosečna starost stanovništva iznosi 47 godina. Smatram da ovom podatku nikakav komentar nije potreban.
Čak je i u Beogradu, u kome se nalaze dva najveća porodilišta u Srbiji, prošle godine bilo više umrlih nego rođenih za 2%.
Broj starijih od 65 godina je veći od broja mlađih od 15 godina. Ta razlika će se, sva istraživanja pokazuju, stalno povećavati, na štetu mladih.
Prošle godine, od ukupno 165 opština u Srbiji samo u osam opština bilo je više rođenih nego umrlih. Te opštine su Zemun, Novi Sad, Bujanovac, Vranje, Preševo, Sjenica itd. Od tih sedam opština, u pet je prirodni priraštaj bio izuzetno nizak. Jedino u Preševu, Novom Pazaru i Tutinu priraštaj, natalitet stanovništva u odnosu na mortalitet je bio na nekom zadovoljavajućem nivou.
Prošle godine u 1.346 naselja u Srbiji nije rođeno nijedno dete.
Sledeći podatak koji treba da nas zabrine jeste činjenica da u Vojvodini imamo 25.000 napuštenih kuća.
Sledeće, po pretposlednjem popisu stanovništva 1981. godine 9,9% stanovništva Srbije činila su deca mlađa deca od sedam godina. Po popisu stanovništva koji je bio 2002. godine taj broj se smanjio skoro za trećinu i iznosi 6,6%. Tek svaki četvrti stanovnik Srbije je mlađi od 19 godina. Poređenja radi, bez ikakve zle namere, ističem podatak da 54% stanovništva Kosova i Metohije čine mlađi od 19 godina.
Ono što dodatno zabrinjava jeste činjenica da je u Srbiji procesom starenja više zahvaćeno žensko nego muško stanovništvo. Posebno je primetno opadanje broja žena koje se nalaze u najboljem životnom i biološkom dobu, dobu za rađanje, to je između 24 i 35 godina.
Kao logičnu posledicu jednog opšteg stanja u društvu, jednog opšteg moralnog sunovrata, jednog opšteg društvenog beznađa imamo isto tako činjenicu da je u Srbiji sve manje brakova, a sve više razvoda. U 1998. godini na sto sklopljenih brakova bilo je 18 razvoda, a prošle godine na sto sklopljenih brakova čak 22 razvoda. Blizu smo granice kada će se svaki četvrti brak u Srbiji završavati razvodom. Nažalost, i u brakovima koji opstaju rađa se sve manje dece. Na svaki brak u Srbiji, statistički gledano, dolazi 0,88% dece. Praktično, nemamo ni jedno rođeno dete u jednom braku u Srbiji.
Kao posledicu opšteg stanja u društvu imamo činjenicu da se svake godine u Srbiji izvrši nekoliko desetina hiljada abortusa. Zvanični podatak kaže da je prošle godine u državnim zdravstvenim ustanovama izvršeno 19.000 pobačaja, a procene govore da je broj pobačaja koji su izvršeni u privatnim klinikama najmanje dva puta veći. Ako tome dodate pobačaje koji su izvršeni iz zdravstvenih razloga, pobačaje koji su urađeni negde na divlje, dobijete podatak od najmanje 60.000 Srba i ostalih građana Srbije koji su ubijeni pre rođenja. Poređenja radi, u ratovima koji su vođeni od 1991. do 1999. godine, prema grubim podacima, poginulo je 45.000 ljudi; znači, 15.000 manje nego što ih je samo za godinu ubijeno izvršenim abortusima.
Ovu sumornu demografsku sliku upotpunjuju i podaci o broju Srba i stanovnika Srbije koji život završe nasilnom smrću. Samo prošle godine u saobraćajnim i drugim nesrećama, u samoubistvima itd. nastradalo je 3.692 građana Srbije; od toga, 1.500 ljudi je prošle godine u Srbiji izvršilo samoubistvo. To znači da svakog dana u saobraćajnim nesrećama u Srbiji strada troje, a samoubistvo izvrši četvoro ljudi.
Demografska politika vladajućih stranaka u Srbiji ogleda se i u odnosu prema trudnicama i deci. Skrećem pažnju na jedan podatak o kojem smo dosta govorili prilikom rasprave o budžetu i rebalansu budžeta, a to je da se stalno smanjuju budžetska sredstva za trudnice i decu.
Takođe, imamo jednu pojavu o kojoj se ovde više puta govorilo, da je danas u Srbiji nemoguća misija da trudnica nađe posao, da nađe stalno zaposlenje. Čak su se pojavljivali u novinama podaci i oglasi, ispovesti trudnica, ispovesti mladih devojaka i žena koje su uslovljavane da potpišu pismenu izjavu da u slučaju da dobiju posao u naredne tri ili pet godina neće rađati.
Ukoliko prirodni priraštaj ostane na ovom nivou, a ne dođe do nekog većeg migracionog talasa ka Srbiji, a nadam se da do njega neće doći jer on nažalost može da dođe samo iz Crne Gore i Republike Srpske, za 40 godina broj stanovnika Srbije će se smanjiti za 1.500.000, što je više od jedne petine.
Srbi su jedini narod na Balkanskom poluostrvu, ovo je zvanični statistički podatak, koji je danas malobrojniji nego na početku dvadesetog veka! Nemački geograf Alojz Fišer je uradio jednu analizu brojnosti balkanskih naroda u poslednjih sto godina i u njoj imate sledeće podatke: turski narod se brojčano uvećao za 400%, albanski za 700%, rumunski za 45%, bugarski za 38%, grčki za 35% itd., jedino je Srba sve manje.
Nažalost, situacija će se dramatično pogoršati. Tome će posebno doprineti prijem Srbije u EU. Evo zbog čega – zbog toga što će, pretpostavljam, desetine, a moguće i stotine hiljada građana Srbije, posebno mladih i obrazovanih ljudi, zavedenih pričama o boljem životu, iskoristiti tu priliku da putuju bez viza i pasoša i trajno napustiti Srbiju. Imamo dva podatka koja ukazuju na opravdanost ove moje zabrinutosti. Kaže – nakon prijema u EU, Bugarska je ostala skoro bez milion stanovnika, dok je Rumuniju napustilo tri miliona ljudi. Većina njih je, naravno, otišla privremeno, kao što, već znate, odlaze naši ljudi u inostranstvo, kažu – idem na nekoliko godina da zaradim za sebe i za decu, a svi oni tamo ostanu trajno.
Još jednom ću predložiti, daću neke ideje, izneću neke predloge šta bi država mogla da učini da se ovo dramatično demografsko stanje poboljša, da se ovaj porazni i pogubni trend zaustavi. Prvo, da se osnuje jedan državni fond za obnavljanje stanovništva u koji bi se izdvajao određeni procenat finansijskih transakcija koje se izvrše na teritoriji Srbije. Zatim, da se starosna granica za odlazak žena u penziju koje rode prvo dete smanji za jednu godinu, za drugo dete dve godine, za treće dete tri godine, za četvrto dete pet godina. Zatim, da se ženama koje rode petoro dece dodeli nacionalna penzija u visini jedne prosečne plate u Srbiji i da se tim ženama koje rode petoro dece a nemaju rešeno stambeno pitanje dodeli stan.
Sledeće, da se otkupe i mladim bračnim parovima podele besplatno napuštena seoska imanja, pod uslovom da se obavežu da će, ukoliko budu biološki sposobni, da rode dvoje ili troje dece. Ponavljam ovaj podatak o 25.000 napuštenih kuća u Vojvodini i najmanje oko 40.000 napuštenih kuća u ostalim delovima Srbije.
Zatim, da se donese jedan stimulativni zakon o zapošljavanju trudnica koji bi omogućio da sve trudnice koje nisu na stalnom radu, koje nemaju stalno radno mesto, a koje žele da se zaposle, dobiju posao. Sledeće, da se porodiljsko odsustvo za prvo dete produži sa tri meseca (zaista je sramota da porodilje imaju samo tri meseca bolovanje, tri meseca odsustva), da se to sa tri meseca produži na 12 meseci, za drugo dete na 18 meseci, za treće dete na 24 meseca. Znam da je to teško, da je to veliki namet na vilajet, veliki teret za državni budžet, međutim, ovde biramo između državnog budžeta i opstanka nacije.
Sledeće je da se pooštre uslovi pod kojima trudnice mogu da izvrše abortus, da se povećaju izdvajanja za zdravstvenu zaštitu, vaspitanje i obrazovanje dece i da se donese jedan zaista kvalitetan, sveobuhvatni državni program za besplatno lečenje neplodnosti. Samo u slučaju da ove i slične mere budu usvojene, mi ćemo moći da sledeće popise stanovništva, 2011, 2021, 2031. godine, dočekujemo spokojniji nego sada.

Dame i gospodo, pročitaću stavove 2. i 3: „Popisni obrazac popunjava ovlašćeno lice prema metodološkom uputstvu Republičkog zavoda za statistiku.“ Stav 3: „Lice koje daje podatke o jedinici popisa dužno je da na bazi raspoložive dokumentacije u roku i bez naknade popuni odgovore na sva pitanja u popisanom obrascu.“
Ovde vidimo jednu nelogičnost – ostalo je nejasno ko u stvari popunjava obrazac. Znači, imamo ovlašćeno lice koje popunjava obrazac i imamo lice koje daje podatke, koje takođe popunjava obrazac. To je nelogično. Ako je u pitanju isto lice, onda to treba da piše u ovom stavu 2. i stavu 3. Ako su u pitanju različita lica, onda ne mogu oba da popunjavaju obrazac. Ako je već stavom 2. jasno rečeno da popisni obrazac popunjava ovlašćeno lice, onda ovo lice koje daje podatke o jedinici popisa može samo da da odgovore na sva pitanja u popisnom obrascu. U tom smislu sam podneo amandman da se ova reč „popuni“ zameni rečcom „da“.
Inače, u slučaju da ovaj amandman ne bude prihvaćen, doći ćete u jednu nelogičnu situaciju – nećete znati ko vam vrši popis.

Dame i gospodo, ovim predlogom zakona Vlada je predložila da sedište Pravosudne akademije bude u Beogradu. U ime SRS predložio sam da sedište akademije bude u Kragujevcu.
Mi smo svedoci da je već decenijama, a posebno je to izraženo u nekoliko poslednjih godina, u Srbiji prisutan trend „beogradizacije“. Po nadležnostima koje ima, a posebno po finansijskim sredstvima kojima raspolaže i po institucijama koje se u njemu nalaze, Beograd je sve više država u državi. Mislim da se svi slažemo da je u pitanju jedna štetna pojava koju treba zaustaviti.
Ta pojava za posledicu ima velike i stalne migracije stanovništva, posebno iz rubnih područja Srbije, prema Beogradu, posebno kada su u pitanju mladi i stručni ljudi. To na drugoj strani za posledicu ima sadašnje stanje, a to je da imamo nekoliko stotina sela u unutrašnjosti Srbije i rubnim područjima Srbije, bolje rečeno bivših sela, u kojima sada nema stanovnika.
Prema podacima koje sam prikupio pre nekoliko dana, pripremajući se za raspravu o zakonu o popisu stanovništva, u Srbiji ima više od 50.000 napuštenih kuća i domaćinstava. Na drugoj strani, u Beogradu imamo najmanje nekoliko desetina hiljada beskućnika.
Mi već nekoliko godina, posebno u predizbornim kampanjama, od najviših državnih funkcionera i najviših funkcionera vodećih političkih stranaka čujemo da će, ako pobede na izborima, država preduzeti konkretne mere da se Beograd rastereti ogromne koncentracije vlasti, ogromne koncentracije institucija i ogromne koncentracije novca, međutim, u praksi od toga nema ništa.
Mislim da je ovo prava simbolična prilika da Vlada pokaže da to opredeljenje koje njeni ministri iskazuju u predizbornoj kampanji nije samo dnevnopolitičko, predizborno, nego da je to stvarno opredeljenje u nekom opštem društvenom interesu i zato predlažem da se prihvati ovaj amandman.
Voleo bih da od gospođe Malović čujem logično objašnjenje zbog čega sedište Pravosudne akademije mora da bude u Beogradu. Zbog čega, recimo, ne bi bilo u Kragujevcu?
U obrazloženju zašto odbija amandman Vlada je navela sledeće: „Vlada ne prihvata amandman. Predlogom zakona predviđeno je da sedište Pravosudne akademije bude u Beogradu“, pa zato sam i predložio da se to promeni, „iz razloga ekonomičnosti, budući da su u glavnom gradu sedišta najviših pravosudnih institucija i najvećeg broja sudova i javnih tužilaštava.“ Vlada već u sledećoj rečenici obrazloženja demantuje samu sebe i kaže sledeće: „Pored toga, statutom Pravosudne akademije može se predvideti obrazovanje organizacionih jedinica van sedišta akademije.“
Ne vidim zašto je neekonomično da sedište bude u Kragujevcu, samo po sebi, ali je ekonomično da, recimo, Pravosudna akademija statutom predvidi da ima još pet ili šest nekih područnih jedinica, što bi u svakom slučaju poskupelo ovaj projekat.
Na kraju, još jednom skrećem pažnju na činjenicu da je sedište svih značajnijih pravosudnih i drugih institucija u Beogradu. Mislim da sa tom praksom treba prestati, a za Kragujevac sam se odlučio iz sledećih razloga: prvo, on se nalazi u centru Srbije, podjednako je udaljen od svih delova Srbije, pa bi, eto, i taj razlog ekonomičnosti bio zadovoljen; drugi razlog je to što se u Kragujevcu nalazilo sedište srpskog parlamenta i treći razlog je to što je Kragujevac jedan od najvećih centara u Srbiji. Hvala.

Dame i gospodo, činjenica je da je oblast autorskih prava sama po sebi vrlo složena materija koju je teško pravno urediti, ali imam utisak da su autori ovog predloga zakona malo preterali, da su sve ovo toliko iskomplikovali da ovo, po mom mišljenju, sveti Petar ne bi rastumačio, a kamoli primenio u praksi.
Jednostavno, u ovom predlogu zakona postoje brojna rešenja koja, po mom mišljenju, nije moguće primeniti čak ni u nekim potpuno pravno uređenim državama, a kamoli u Republici Srbiji.
Neki delovi ovog predloga zakona malo me podsećaju na određene komunističke programe – sadrže puno lepih želja i rešenja, ali kada je u pitanju primena u praksi dolazimo u situaciju da je to nemoguće realizovati.
Smatram da bi ovaj predlog zakona, odnosno zakon kada bude usvojen, mogao biti realizovan samo u slučaju da država angažuje, recimo, nekoliko desetina hiljada ljudi koje bi bukvalno 24 sata dežurali na svim javnim mestima, u restoranima, kafićima, sličnim objektima, u sredstvima javnog saobraćaja, u svim radnjama u kojima postoje fotokopir aparati.
Danas su jedne dnevne novine objavile tekst o tome da 150 kafana i restorana u Valjevu već dve godine ne puštaju muziku, znači, ne emituju radio program, i svoje goste ne zabavljaju televizijskim programom, u znak protesta zbog visine naknada koje moraju da plate po osnovu korišćenja autorskih prava. Jedan od njih tvrdi da mesečno mora da plaća 60 evra i navodi podatak da vlasnik restorana iste površine u Nemačkoj po tom osnovu mesečno plaća šest evra. Koliko ja razumem ovaj predlog zakona, ukoliko on bude usvojen, te dažbine, koje su sada prema izjavama ovih ljudi nesnošljive, biće još veće.
Prokomentarisaću nekoliko konkretnih rešenja. Članom 18. predviđeno je da autor ima pravo da se suprotstavlja iskorišćavanju svog autorskog dela na način koji ugrožava njegovu čast ili ugled, ali nije predviđeno da autor ima pravo da se suprotstavlja iskorišćavanju svog autorskog dela na način koji mu nanosi materijalnu štetu. Podneo sam amandman, mislio sam da je u pitanju propust, međutim, taj amandman nije prihvaćen. Jednostavno, smatram da bez usvajanja tog amandmana kompletan ovaj zakon nema smisla. Znači, vi štitite autora, ali ga ne štitite od najčešće zloupotrebe, zloupotrebe koja mu pričinjava materijalnu štetu.
Drugo rešenje koje je po meni sporno je rešenje iz člana 22. kojim je predviđeno da se autor ne može odreći prava na naknadu za privremeno ustupanje ili davanje u zakup svog autorskog dela. Smatram da niko ne može autoru zabraniti da se odrekne naknade za korišćenje njegovog dela.
Postavljam pitanje da li je normalno, objavio sam tri knjige, da li ja kao autor imam pravo da te knjige ustupim bilo kome da ih koristi privremeno, na određeni vremenski period, ili trajno? Smatram da je to moje neotuđivo ljudsko pravo i da to pravo ne treba da mi se uskraćuje bilo kojim zakonom. To pravo mi se može uskratiti jedino ako ja to činim na neki način koji ugrožava javni interes, ugrožava nečija druga prava.
Sledeće rešenje, član 39, on sadrži više nakaradnih rešenja, a ja ću prokomentarisati dva. Prvo je, citiram – u slučaju umnožavanja autorskih dela fotokopiranjem ili na drugi način, autor, pored prava na autorsku naknadu, ima pravo i na dodatnu naknadu od pravnog ili fizičkog lica koje je izvršilo fotokopiranje. Ovo rešenje je potpuno neprimenjivo u praksi i potpuno je besmisleno.
Pitam, ako pretpostavimo da neki mladić, recimo, iz Stajkovca ili iz Leskovca napiše neku finu ljubavnu pesmu koja se dopadne tinejdžerima i neki tinejdžeri iz Velike Plane uzmu tu pesmu u knjižari u Velikoj Plani i fotokopiraju u 5.000 primeraka, kako će autor pesme znati da je ta pesma fotokopirana? Kako će ovaj momčić koji fotokopira pesmu i deli je besplatno znati da ima određenu zakonsku obavezu po osnovu tog fotokopiranja? Ko će, na kraju krajeva, da nadgleda sve fotokopir aparate u Srbiji? To je nemoguće. Posle ću nešto više reći o tome.
U istom članu ovog zakona kaže se sledeće – vlasnici fotokopir aparata su dužni da na zahtev dostave informaciju o broju napravljenih fotokopija. Ovo je još gore. Izvinjavam se na izrazu, ali po meni je zaista ovo potpuno blesavo rešenje! Evo zbog čega: dođe mušterija u knjižaru sa 500 papira, na svakom papiru se nalazi odštampana po jedna izreka različitih autora. Po ovom zakonu, vlasnik knjižare, vlasnik fotokopir aparata treba da ubeleži koje su izreke fotokopirane, imena njihovih autora. On treba da zatvori radnju u naredna dva-tri sata, da to sve pribeleži, dok ostale mušterije čekaju, ili da angažuje jednog novog radnika da ovo zapisuje.
Vi možete da se smeškate koliko god hoćete, ali ovo proizilazi iz ovoga što je napisano. To su životne situacije, što kaže moja koleginica Dušanka Plećević, i zaista bi bilo neophodno da svi vlasnici fotokopir aparata angažuju po još jednog pomoćnog radnika da bi ovaj zakon bio ispoštovan.
Članom 45. idete u jednu drugu krajnost – dozvoljavate bibliotekama, obrazovnim ustanovama i arhivama da bez znanja i dozvole autora i bez plaćanja autorske naknade umnožavaju autorska dela, ukoliko to ne rade u komercijalne svrhe.
Pojavi se sad jedan mladi književnik, napiše jednu dobru knjigu, knjiga postane hit na tržištu, a jedna privatna obrazovna ustanova – vi znate da se one ne formiraju radi opšteg interesa, radi širenja kulture i obrazovanja, nego radi profita – uzme i radi sopstvene reklame, odštampa recimo 20.000 primeraka te knjige i podeli to besplatno mladim naraštajima. Oni će učiniti uslugu kulturi, raširiće ljubav prema knjizi, ali ovom autoru će napraviti jednu nenadoknadivu materijalnu štetu.
Vi članom 18. ovog zakona, o kojem sam govorio na početku, niste ostavili mogućnost autoru da se suprotstavi iskorišćavanju svog dela na način koji mu nanosi materijalnu štetu.
Ukratko ću prokomentarisati član 32. Po članu 32. samo autor ima pravo da dozvoli da se njegovo delo koje se javno emituje saopštava na javnom mestu. Prevedeno na narodski jezik, vlasnik kafane, recimo, na Staroj planini ima pravo da na svom tranzistoru sluša koju god hoće pesmu, kojeg god hoće pevača. Međutim, ako odluči da Tanju Savić ili Miroslava Ilića koji u tom trenutku pevaju čuju i ostali gosti u kafani, on to ne može učiniti bez njihove dozvole. Sad se tu javlja nekoliko problema. Prvo, on bi morao da bude vidovit pa da zna unapred koje će pesme biti emitovane. Druga stvar, morao bi da poseduje neka sadašnjoj civilizaciji nepoznata naučna znanja, tehnološka znanja, da u narednih nekoliko sekundi obezbedi saglasnost autora, što je nemoguće.
Postoje još dve situacije kako bi on mogao da ispoštuje ovaj član zakona. To je da od radio-stanica unapred dobije spisak svih pesama i autora svih pesama koje će biti emitovane, recimo, sledećih godinu dana. To je tehnički neizvodljivo. On ne bi trebalo ništa drugo da radi, nego to.
Postoji još jedan način, a to je da se sa svim autorima, svim pevačima čije se pesme emituju na teritoriji Srbije unapred konsultuje, obezbedi njihovu saglasnost, verovatno će oni tražiti i neku materijalnu nadoknadu, da im to plati, ali, znate, to ne bi mogao da plati ni Miroslav Mišković, a kamoli vlasnik neke obične kafane.
Jednostavno, smatram da postoje neka rešenja koja bi trebalo povući iz ovog predloga zakona. Mislim da ih treba povući ili prihvatiti amandmane Srpske radikalne stranke. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, po opšteprihvaćenim međunarodnim i domaćim standardima, srpski narod je popis stanovništva iz 2002. godine dočekao u stanju duboke demografske starosti.
U proteklih osam godina država nije preduzela apsolutno ništa da zaustavi proces ubrzanog starenja i nestajanja srpske nacije. Naprotiv, stanje u kome dočekujemo popis 2011. godine gore je nego 2002. godine, iako ste vi uoči 5. oktobra, podsećam, 2000. godine, tvrdili da imate demografsku strategiju koja će, kada preuzmete vlast obezbediti, smanjenje smrtnosti i povećanje nataliteta. Evo rezultata.
Samo 2008. godine, u Srbiji je umrlo 33.628 ljudi više nego što ih je rođeno. To znači da je prošle godine Srbija ostala bez jednog grada veličine Jagodine. Poređenja radi, 1998. godine, koja je, kao što znate, bila ratna godina, broj umrlih je bio 23.064 veći od broja rođenih. Praktično, vaša ''demokratija'', kako je nazivate, Miloševićevu "diktaturu" je u ovom neslavnom nadmetanju nadmašila za 10.500 duša, a u procentima to iznosi 45%.
Takođe, u 1998. godini umrlo je 99.376 stanovnika Srbije, a prošle godine – 102.711. Dok je u 1998. godini u Srbiji rođeno 76.330 dece, prošle godine ih je bilo 69.083, odnosno 7.000 manje.
Ako napravimo poređenje između 2005. i 1990. godine, dobijamo podatak da se broj novorođenčadi u Srbiji smanjio za 20%, dok je broj umrlih povećan za 24,9%. U Evropi je jedino u Bugarskoj i Mađarskoj razlika između broja umrlih i rođenih veća nego u Srbiji.
Ima istoričara koji tvrde da su Srbi po poreklu najstariji narod. Po poreklu možda i nisu, ali po starosti jesu. Prosečna starost stanovnika Srbije iznosi 41 godinu.
(Žagor u sali.)
Gospođo Čomić, ja vas molim da mi omogućite da nastavim. Nemam nameru da se nadvikujem s narodnim poslanicima iz vladajućih stranaka.
(Predsedavajuća zvonom opominje poslanike.)
Hvala.
Prosečna starost stanovnika je 41 godina – po tome smo prvi u Evropi i među deset najstarijih nacija na svetu. Smanjenje ukupnog broja stanovništva Srbije, posebno Srba u Srbiji, već bi poprimilo katastrofalne razmere da se nije dogodilo doseljavanje 700.000 Srba iz Hrvatske i BiH u vreme ratova od 1991. do 2000. godine.
U Knjaževcu, Svrljigu, Gadžinom Hanu, Crnoj Travi i Babušnici, prosečna starost stanovništva iznosi neverovatnih 47 godina.
(Žagor u sali. Dragan Todorović, s mesta: Šta se ovo dešava u Skupštini?)

Ja vas molim da mi uračunate ovih pola minuta vremena. Hvala vam.
Čak i u Beogradu, u kojem se nalaze dva najveća porodilišta u Srbiji, prošle godine je broj umrlih bio za 2% veći od broja rođenih. Broj starijih od 65 godina je veći od broja mlađih od 15 godina i ta razlika će se, prema procenama, stalno povećavati.
Prošle godine, od ukupno 165 opština u Srbiji, samo u osam opština je broj rođenih bio veći od broja umrlih. Od tih osam opština, samo u tri opštine (Preševo, Novi Pazar i Tutin) može se govoriti o željenoj stopi nataliteta.
Takođe, prošle godine, u 1346 naselja u Srbiji nije rođeno nijedno dete. Samo u Vojvodini je prošle godine registrovano 25.000 potpuno napuštenih seoskih imanja.
Po pretposlednjem popisu stanovništva 1981. godine, 9,9% stanovništva u Srbiji činila su deca mlađa od sedam godina. Po popisu koji je izvršen 2002. godine, taj broj se smanjio za jednu trećinu i iznosio je 6,6%. Tek svaki četvrti stanovnik Srbije mlađi je od 19 godina. Poređenja radi, mlađi ljudi od 19 godina čine 54% stanovništva KiM-a.
Dodatno zabrinjava činjenica da je u Srbiji procesom starenja više zahvaćeno žensko nego muško stanovništvo. Posebno je primetno opadanje broja žena u najboljem životnom dobu za rađanje, između 24 i 35 godina.
Što se tiče mladih, oni i dalje beže iz Srbije, ništa manje nego pre 15 godina. Poslednje ankete pokazuju da je čak neverovatnih 84% mladih Srba spremno da radi boljeg života napusti zemlju. Inače, godišnje Srbiju napusti 20.000 stanovnika.
Kao logična posledica lošeg odnosa države prema sopstvenom narodu, jednog opšteg beznađa, moralnog sunovrata i socijalno- ekonomske situacije, u Srbiji je sve manje brakova, a sve više razvoda. U 1998. godini, na 100 sklopljenih brakova bilo je 18 razvoda, a prošle godine – više od 22 razvoda. Još malo, pa će se svaki četvrti brak u Srbiji završavati razvodom.
Što se tiče brakova koji opstaju, stanje je sledeće – Srbi smatraju da im je jedno dete sasvim dovoljno, međutim, statistika pokazuje da ne rađaju ni to jedno. Na svaki brak u Srbiji statistički dolazi 0,88% dece.
Posledica takvog opredeljenja je činjenica da je prošle godine samo u državnim zdravstvenim ustanovama izvršeno 19.000 abortusa. Procene govore da je najmanje dva puta toliko pobačaja izvršeno u privatnim zdravstvenim ambulantama.
Ako se tome dodaju namerni pobačaji izvršeni na divlje i pobačaji koji nisu rezultat opredeljenja trudnica, nego posledica zdravstvenih problema – godišnje oko 60.000 Srba biva ubijeno pre rođenja. To je otprilike za 15.000 više nego što iznosi ukupan broj žrtava srpskog naroda u svim ratovima koji su vođeni od 1991. do 1999. godine.
Sumornu demografsku sliku u Srbiji upotpunjava činjenica da svake godine nekoliko hiljada Srba nastrada nasilnom smrću. Samo prošle godine, u saobraćajnim i drugim nesrećama, ubistvima i samoubistvima, stradalo je 3.692 građana Srbije. Od toga, njih 1.500 je izvršilo samoubistvo. Praktično, u proseku, svakog dana u Srbiji u raznim nesrećama strada troje, a samoubistvo izvrši četvoro ljudi.
Postavlja se pitanje – šta ste vi kao vlast preduzeli da se ova sumorna slika promeni, da broj rođenih u Srbiji bude veći od broja umrlih? Ništa vredno pomena. S jedne strane, stalno smanjujete budžetska sredstva namenjena trudnicama i deci. S druge strane, stvorili ste društveni ambijent u kojem su trudnice, objektivno, u nekim segmentima postale građani drugog reda. Stvar je otišla toliko daleko da trudnica u Srbiji ne može da dobije posao, a devojke i mlađe žene koje se zapošljavaju se čak i javno prisiljavaju, često i pismeno obavezuju da potpišu da u narednih tri ili pet godina neće rađati.
Ukoliko prirodni priraštaj ostane na ovakvom nivou, a ne dogodi se određena migracija stanovništva u Srbiji, što je malo verovatno, za 40 godina broj stanovnika Srbije će se smanjiti za 1.500.000, odnosno 20%.
Inače, Srbi su jedini narod na Balkanskom poluostrvu čiji se broj smanjio u odnosu na broj stanovnika na početku 20. veka. Po analizi koju je radio nemački geograf Alojz Fišer, u poslednjih 100 godina, turski narod se brojčano uvećao za 400%, albanski narod – 700%, rumunski – 45%, grčki – za 35%. Jedino je Srba manje nego 1901. godine.
Situacija će se drastično pogoršati ukoliko uđemo u EU. Procene govore da će u tom slučaju stotine hiljada građana, uglavnom mladih, trajno napustiti Srbiju. Poređenja radi i kao ilustracija, nakon prijema u EU, Bugarsku je napustilo milion, a Rumuniju je napustilo tri miliona građana. Svi oni su otišli privremeno, a ostali trajno.
Sve ovo upozorava da je poslednji trenutak za duhovnu i biološku obnovu Srbije, da Srbi za 200-300 godina ne bi bili lekcija u nekom tuđem udžbeniku istorije i geografije. U okviru te strategije, po mom mišljenju, potrebno je učiniti sledeće: prvo, osnovati državni fond za obnavljanje stanovništva, u koji bi se izdvajao određeni procenat od svake novčane transakcije koja se obavi u Srbiji. Tom fondu bi trebalo da pripadne i sva imovina oduzeta u borbi države protiv organizovanog kriminala i sva imovina koja nema naslednike.
Drugo, starosnu granicu za odlazak žena u penziju, ženi koje rode prvo dete, smanjiti za godinu, za drugo dete – dve godine, za treće – tri godine, za četvrto – pet godina. Treće, ženama koje rode petoro dece treba dodeliti nacionalnu penziju u visini prosečne plate u Srbiji. Ukoliko nije rešeno, rešiti im stambeno pitanje.
Četvrto, otkupiti mladim bračnim parovima i besplatno podeliti napuštena seoska imanja. Rekao sam da ih samo u Vojvodini ima 25.000. Peto, doneti zakon o stimulativnim merama za zapošljavanje trudnica koji bi obezbedio da sve trudnice koje nisu u stalnom radnom odnosu odmah dobiju posao. Ukoliko nasilno prekinu trudnoću, dobile bi otkaz.
Šesto, porodiljsko odsustvo za prvo dete produžiti, sa tri, na 12 meseci, za drugo dete na 18, a za treće dete na 24 meseca. Sedmo, pooštriti uslove pod kojima trudnica može da izvrši abortus. Osmo, uvesti neku vrstu tzv, kako Vojvođani kažu, bećarskog poreza na neženje i bračne parove koji su starije životne dobi i koji namerno neće da imaju decu. Deveto, povećati izdvajanja za zdravstvenu zaštitu, vaspitanje i obrazovanje dece i, deseto, hitno doneti državni program za besplatno lečenje neplodnosti.
Jedino u slučaju da ove i slične mere budu usvojene i sprovedene u delo, Srbi bi sledeće popise stanovništva mogli da očekuju spokojno, sigurni u svoju budućnost. Na kraju, podsećam na onu narodnu poslovicu – čije je stado, njegova je i planina.

Dame i gospodo, ako je neko ko je neupućen u političke prilike u Srbiji juče slušao izlaganje ministra Mlađana Dinkića, ubeđen sam da je posle toga morao da pomisli sledeće: molim Boga da ovaj dođe na vlast; jer, ministar Dinkić je veći deo svog izlaganja govorio kao ljuta opozicija, kao da se devet godina ne nalazi na vlasti i kao da nije jedan od najodgovornijih državnih funkcionera u Srbiji za činjenicu da je republička i lokalna administracija pretrpana hiljadama službenika viška. On je ovde najavio niz mera koje treba preduzeti da se taj problem reši. Međutim, on je imao priliku da taj problem reši za proteklih devet godina stotinu puta da je hteo to da uradi.
Sledeća stvar, sva obećanja koja je juče dao gospodin Dinkić i koja danas ponavljaju predstavnici vladine većine građani Srbije su slušali pre 5. oktobra 2000. godine. Vi ste tada tvrdili da je državni aparat preglomazan i preskup i obećavali ste da će jedna od prvih mera koje ćete preduzeti biti smanjenje državne administracije. Vi ste uradili potpuno suprotno: u proteklih devet godina vi ste broj državnih službenika povećali četiri puta. U vreme Miloševićeve, kako ste vi govorili, diktature i nenarodne vlasti, u Vladi i ministarstvima bilo je zaposleno 8.000 službenika. Sada ih ima, pod ovom narodnom, demokratskom vlašću, kako je vi zovete, ne znamo tačno, da li 28.000 ili, kako smo juče čuli, 30.600.
Sada koristim priliku da postavim pitanje ministru Ljajiću – koliko službenika radi u Vladi Srbije, u ministarstvima? Zbog čega ovo pitam? Zato što je juče ministar Dinkić rekao da su u pitanju 30.624 zaposlena. To je za sve poslanike i za građane Srbije novi podatak. Podsećam da se godinu dana operiše sa cifrom od 28.500 zaposlenih. Mi smo imali u Skupštini usvajanje budžeta, pa smo imali rebalans budžeta. U propratnim materijalima, podacima koji su nam dostavljani, kada se sve sabere, ispada da u vladinoj administraciji radi oko 28.500 ljudi.
Sada postavljam pitanje koji je podatak tačan, ko laže? Ako je u pitanju 30.624 plus tri hiljade onih koji rade na određeno vreme, preko studentskih i omladinskih zadruga, onda se nameće pitanje zašto je Vlada godinu dana od javnosti u Srbiji krila 2.000 službenika?
Kao i većina poslanika SRS, smatram da je dobro da se smanjuje preglomazni državni aparat. Međutim, kratkoročno gledano, to neće obezbediti značajnije uštede u budžetu. Novac koji se uštedi od neisplaćenih plata biće potrošen na isplaćivanje otpremnina radnicima koji dobiju otkaz.
Drugo, ovo što je govorio kolega Martinović, jasno je da se među vladinim službenicima koji će dobiti otkaz neće naći oni koji najviše koštaju državu Srbiju, a to su državni sekretari, pomoćnici ministara, savetnici, a čuli smo danas da ih ima više od 300. Po običaju koji u Srbiji postoji posle 5. oktobra 2000. godine, kola će se slomiti na leđima sirotinje, na leđima kafe kuvarica, čistačica, spremačica, vozača i kurira.
Sledeća stvar koja mene zanima: zašto Vlada novac koji nedostaje u budžetu ne traži kod onih koji ga najviše imaju? To građane Srbije najviše zanima. Zašto se taj novac ne traži na milionskim računima Miroslava Miškovića, Predraga Rankovića Peconija, Vuka Hamovića, Bogoljuba Karića, Vojina Lazarevića, Miodraga Kostića, Zorana Drakulića, Stanka Subotića, Filipa Ceptera, Petra Matića, Milana Beka i sličnih?
Četvrta stvar: zašto ovim smanjenjem nisu obuhvaćeni radnici javnih preduzeća? Mi smo u protekloj godini u raspravi u Skupštini često slušali podatke da tamo postoje službenici koji zarađuju više od milion dinara mesečno. Znamo da u javnim preduzećima, od ovih na republičkom do onih na lokalnom nivou, imaju desetine hiljada radnika viška. Većina njih je zaposlena po partijskoj pripadnosti, po rođačkoj liniji.
Sledeća stvar: zašto novac ne obezbedite ukidanjem ovih silnih agencija, uprava? Danas smo čuli podatak da ih ima više od sto.
Miroslav Mišković se hvali da ima godišnji promet od nekoliko milijardi evra. Zvanično smo čuli da na mito i korupciju u javnim nabavkama u Srbiji godišnje ode 850.000.000 evra, ukrade se. Kroz privatizaciju Luke Beograd ukradeno je dve i po milijarde evra; kroz izgradnju Poslovnog centra „Ušće“ država je oštećena za 30.000.000 evra; kroz proces privatizacije građani Srbije su opljačkani za nekoliko desetina miliona evra.
Ministar finansija tvrdi da država ne zna gde se potroši 130 milijardi dinara, tačno onoliko koliko iznosi budžetski deficit, a vi odlučili da novac za preživljavanje države tražite od spremačica i čistačica.
Inače, od kad ste vi na vlasti, od 5. oktobra, ova praksa zapošljavanja po partijskoj liniji je prisutna i u većini lokalnih samouprava.
Međutim, na sreću građana, postoje i neke opštine gde se vodi računa o potrošnji narodnih para, gde se vlast odgovorno odnosi prema državi i prema svojim građanima.
Moram da istaknem da je jedna od tih opština Velika Plana, u kojoj se na vlasti nalazi SRS.
Sa ponosom ističem podatak da dolazak SRS na vlast u Velikoj Plani građane ove opštine nije koštao ni jednog jedinog dinara dodatnih budžetskih izdataka. Nismo izmislili nijedno direktorsko, nijedno funkcionersko radno mesto.
Naprotiv, samo u poslednjih pet meseci ukinuli smo pet direktorskih mesta, smanjili smo broj radnika u opštinskoj upravi, smanjili smo broj službenika u javnim preduzećima.
Juče je ministar Dinkić istakao da, po ovom novom zakonu, nama sleduju četiri zaposlena na 1.000 stanovnika. Mi imamo 3,4 zaposlena. Znači, po odredbama ovog predloga zakona, imamo 30 zaposlenih manje nego što nam sleduje.
Ovih dana u javnosti se kao primer domaćinskog poslovanja, domaćinskog odnosa po pitanju zapošljavanja pominje i opština Ljig. Moram da istaknem da se u Ljigu na vlasti nalazi SRS. Ovde se, takođe, kao primer domaćinskog poslovanja pominju opštine Aleksinac, Čačak. U Aleksincu već nekoliko godina opštinsku vlast vodi SRS, u Čačku se, takođe, u vladajućoj koaliciji nalazi SRS.
Na kraju želim da kažem da je ovim zakonom Vlada predvidela određene kaznene disciplinske mere za opštine koje imaju višak zaposlenih, i to je dobro.
Međutim, nije dobro što nisu predviđene nikakve stimulativne mere za opštine kao što je Velika Plana, koje su poštovale zakon, koje su domaćinskim radom uštedele milione evra iz državnog budžeta. To je moja osnovna primedba na ovaj zakon. Velika Plana ima 30 službenika manje. Ako to pomnožite sa nekom prosečnom platom, dođete do podatka da je svake godine u državnom budžetu ostajalo oko 25.000.000 dinara, za deset godina je to 250.000.000.
Podsećam na jedan podatak, poznat ovom domu, da pet godina 45.000 ljudi u Plani nema ispravnu vodu za piće. Piju otrovnu vodu, koja ostavlja trajne i teške posledice po njihovo zdravlje. Sada apelujem na Vladu Srbije da iskoristi ovako pošten odnos opštine Velika Plana prema budžetskim sredstvima i da deo budžetskih sredstava prebaci, kao znak stimulacije, opštini Velika Plana. Hvala.