Dame i gospodo, na svim mjestima u ovom prijedlogu zakona gdje je upotrebljen termin "matična država" mi iz SRS podneli smo amandmane kojima predlažemo da se on zameni terminom "Republika Srbija".

Republika Srbija jeste matična država srpskog naroda, ali nije jedina. Matične države srpskog naroda su i Crna Gora, Bosna i Hercegovina i Hrvatska. Kad tvrdite da je samo Srbija matična država srpskog naroda, pa još to unesete u zakon, vi ignorišete činjenice, vršite reviziju istorije i nanosite ogromnu štetu srpskom narodu, njegovim nacionalnim i državnim interesima, a posebno interesima Srba izvan Srbije, zbog kojih se, pretpostavljam, ovaj zakon i donosi.

Navešću sad nekoliko činjenica u prilog tvrdnji da su Bosna i Hercegovina, Hrvatska i Crna Gora matične države srpskog naroda.

Istorija srpske državnosti na području Bosne i Hercegovine, mislim na Hercegovinu, nekoliko vijekova je starija od Srbije Nemanjića. Otkad postoje pisani tragovi, Srbi su bili apsolutna većina stanovništva u BiH. To potvrđuju i svi popisi stanovništva od turskog zemana do kraja 20. vijeka.

Čak i nakon Drugog svjetskog rata i strašnog zločina genocida koji su nad Srbima počinili Hrvati i Muslimani, u kojem je ubijeno preko pola miliona i protjerano nekoliko stotina hiljada Srba iz Hrvatske, čak i nakon kolonizacije koja je izvršena nakon Drugog svjetskog rata, a u kojoj je nekoliko stotina hiljada ljudi, Srba iz Hrvatske i BiH, iseljeno u Vojvodinu, Srbi su ostali apsolutna većina stanovništva u Bosni i Hercegovini.

Tek 70-ih godina 20. vijeka, kada su komunisti, radi razbijanja srpske nacije, izmislili muslimansku naciju, Srbi su prestali biti apsolutna većina stanovništva u BiH, ali su i dalje ostali najbrojnija etnička grupa u toj republici.

Uvjeren sam da većina poslanika i građana Srbije ne zna za činjenicu da je krajem 18. vijeka više Srba živjelo u Bosanskom nego u Beogradskom pašaluku. Procenat stanovnika koji imaju srpsko i južnoslovensko porijeklo veći je u BiH nego u Srbiji. Cijela Bosna i Hercegovina govori srpskim jezikom, piše srpskim ćiriličkim ili latiničkim pismom. Više od 2/3 teritorije BiH nalazi se u srpskom privatnom vlasništvu, na osnovu podataka iz katastra. Kad to kažem, mislim na Srbe koji se tako izjašnjavaju.

Međutim, nadam se da ne moram da vam objašnjavam, istorijske činjenice nepobitno ukazuju na to da je većina stanovnika BiH hrvatske i muslimanske nacionalnosti srpskog etničkog porijekla. U pitanju su Srbi pravoslavne, Srbi islamske i Srbi rimokatoličke vjere – jedan narod koji su Turci, Vatikan i komunisti podijelili na tri naroda i međusobno zakrvili.

Srbi su sebe kao autohtoni narod u BiH potvrdili i u dva velika rata, 1941. i 1991. godine, kada su uz ogromne žrtve uspjeli da sačuvaju svoj pravni status, kada su uspjeli da odbrane svoju slobodu i da odbrane većinu srpskih etničkih teritorija.

Podsjećam da su Srbi bili konstitutivni narod u BiH kada je ova postojala u sastavu Jugoslavije kao socijalistička republika. I po sadašnjem Ustavu BiH Srbi su konstitutivni narod u BiH i BiH je njihova matična država. I po međunarodnom sporazumu iz Dejtona, na kojima počiva današnja BiH, Srbi su autohtoni narod i BiH je njihova matična država.

Slična je situacija i u Hrvatskoj. I pored zločina genocida i tri zločina etničkog čišćenja, prvog od 1941. do 1945. godine, koji su počinili ustaše i nacisti, drugog nakon Drugog svetskog rata, koji su počinili komunisti kolonizacijom Srba iz Hrvatske u Vojvodinu i trećeg od 1991. do 1995. godine, etnički Srbi, Srbi poreklom, u Hrvatskoj i dalje čine većinu stanovništva.

Da vas ne bih zamarao istorijskim činjenicama, navešću samo dva podatka. Prvo ću navesti imena hrvatskih vladara od 8. veka: Vladislav, Mislav, Trpimir, Inoslav, Zdeslav, Branimir, Mutimir, Tomislav, Krešimir, Miroslav, Držislav i Petar. Kao što vidite, uglavnom su srpska imena. Sada ću navesti imena, 12 vekova kasnije, komandanata Hrvatskog vijeća obrane u poslednjem ratu u BiH: Slobodan, Tihomir, Živko i Milivoj. Nema nijednog imena koje nije srpsko.

Podsjećam da Hrvatska takođe govori srpskim jezikom. Sve do 1991. godine i protivustavnih promjena koje je izvršio režim Franje Tuđmana, Srbi su bili konstitutivni narod u Hrvatskoj.

I danas, nakon svih počinjenih zločina, svih zločina etničkog čišćenja, više od jedne trećine teritorije Hrvatske katastarski pripada srpskom stanovništvu.

Što se tiče Crne Gore, nadam se da nikome ne treba objašnjavati da su Crnogorci Srbi, da je Petar Petrović Njegoš srpski pisac, koji je sve što je napisao napisao na srpskom jeziku i ćiriličkim pismom.

Nadam se da ne moram objašnjavati da je manastir Ostrog srpski manastir, da je sveti Vasilije Ostroški srpski svetac, a gusle srpski nacionalni instrument.

Pored svih ovih činjenica, vi nam predlažete da prihvatimo da je samo Srbija matična država srpskog naroda i tražite da to unesemo u zakon. Ako to učinimo, mi negiramo autohtonost srpskog naroda u BiH, Hrvatskoj i Crnoj Gori. Dajemo za pravo Hrvatima, muslimanima i svima koji tvrde da su Srbi u Hrvatskoj i BiH u poslednjem ratu izvršili agresiju na svoju djedovinu, na svoju očevinu. Dajete za pravo onima koji tvrde da su Srbi u BiH i Hrvatskoj dođoši.

Dajete za pravo sudiji Branku Milanoviću iz Gospića, koji je Srbina Svetozara Karana iz Korenice osudio na 14 godina robije uz sledeće obrazloženje:

Očigledno je da se optuženi Karan vratio u Hrvatsku jer je shvatio da se Hrvatska nalazi u takvom stanju da će brzo i jednostavno nestati s pozornice svijeta, jer su Hrvati nezadovoljni svojim statusom, te između njih može doći do takve nesloge da će ponovo zbog toga zatražiti nekoga da im ponovo sjedne na grbaču, kao što je to bilo 900 godina, a u poslednjih 80 godina na grbači su bili optuženik i njegovi preci.

Sada se u Hrvatsku vraćaju svi oni zločinci koji su činili genocid nad Hrvatima, ne samo u ovom ratu nego skupa sa ostalima, činili su to 500 godina, od dolaska Osmanlija, kada su skupa sa Osmanlijama dolazili i uništavali Hrvate, a od kada su prisajedinili ove krajeve Jugoslaviji, i praktično ih uništili na određenim područjima. Sada žele da zauzmu ono dokle je Osmanlija došao.

Dame i gospodo, usvajanjem ovog zakona dajete za pravo predsjedniku Hrvatske Stjepanu Mesiću, koji je 1991. godine, na početku rata u Hrvatskoj, na početku zločina protiv mira koji je Hrvatska počinila protiv međunarodnog prava, pozvao Srbe da napuste Hrvatsku, da se vrate u Srbiju i sa sobom ponesu i prašinu koju su oni i njihovi preci u Hrvatsku donijeli na svojim opancima.

 

Dame i gospodo, s obzirom na to da država Srbija nije jedina matična država srpskog naroda, podnio sam amandman da se termin "matične države" zamijeni pojmom "Republike Srbije".

Iskoristiću ovu priliku da kažem nekoliko riječi o položaju srpskog naroda u bivšim jugoslovenskim republikama. U Sloveniji duže od 15 godina živi više od deset hiljada Srba bez državljanstva i pasoša. U Hrvatskoj, 14 godina nakon završetka rata, Srbi su građani drugog reda. Više od pola miliona prognanih ne može da se vrati na svoja ognjišta, Hrvatska odbija da im vrati 50.000 stanova, protiv srpskih povratnika stalno se podižu nove optužnice, a više od hiljadu porodica uzalud traga za posmrtnim ostacima svojih najmilijih.

Uprkos svemu navedenom, Hrvatska je Međunarodnom sudu pravde u Hagu podnijela tužbu za genocid protiv Srbije, a predsednik Srbije Boris Tadić se više puta Hrvatima izvinio za zločine koje su Srbi počinili nad Hrvatima, a da prije toga nije obezbedio da se Stjepan Mesić ili bilo ko iz države Hrvatske Srbima izvine za mnogo teže i masovnije zločine koje su Hrvati počinili nad Srbima.

Što se Crne Gore tiče, Milo Đukanović se svojski trudi da pokaže da, kada su Srbi u pitanju, može biti veći Hrvat od Hrvata. Broj Srba u Federaciji BiH mjeri se hiljadama. Stotine hiljada su protjerane, hiljade ubijene. U 527 predratnih srpskih sela u Federaciji BiH više nema tragova života. Kuće su porušene, crkve porušene, groblja porušena.

Jedino gdje Srbi u BiH imaju potpuna prava i slobode po evropskim standardima jeste Republika Srpska. Upravo zato SAD, NATO i njihovi ratni saveznici Hrvati i muslimani svojski nastoje da unište Republiku Srpsku. Za to vreme Srbija jača specijalne veze sa Miloradom Dodikom.

Vlada je predložila da Srbi izvan granica Srbije budu zastupljeni u jednoj skupštini, a mi svojim amandmanima predlažemo da postoje dvije skupštine: skupština Srba iz bivših jugoslovenskih republika i, druga, skupština Srba iz ostalih država.

Jednostavno, mi smatramo da pitanja i problemi koji muče Srbe iz Hrvatske, BiH i recimo Crne Gore nemaju skoro ničeg zajedničkog sa Srbima koji žive u Australiji ili SAD. Narodski rečeno, u pitanju su dva svijeta, različita i geografski i istorijski i suštinski.

Srbe u Hrvatskoj i BiH muči pitanje povratka, kolektivne bezbednosti, kolektivnog statusa, naknade ratne štete, pronalaska nestalih u ratnim zbivanjima i druga pitanja koja nemaju skoro nikakvih dodirnih tačaka sa Srbima u dijaspori.

S druge strane, Srbe u dijaspori uglavnom muči pitanje njihovog ekonomskog statusa, pitanje održavanja kulturnih veza sa rodnim krajem i, u vrlo malom procentu, pitanje mogućnosti investiranja u Srbiju.

To priznaje i Vlada samom činjenicom da u čitavom predlogu zakona govori o Srbima u regionu i o Srbima u dijaspori. Iz tog razloga mene više čudi to insistiranje na ovom rješenju da oni budu zastupljeni u jednoj skupštini.

Zaista mislim da oni mogu da imaju jednu skupštinu, na nivou simbola možda to nije ni loše, međutim praktično mislim da je to loše rešenje zato što oni bukvalno neće imati zajedničkih tema. Neće imati o čemu da razgovaraju.

Pošto naši amandmani, amandmani opozicije, suštinski menjaju ovaj predlog zakona, znam da ih je teško usvojiti. Mislim da je zaista najbolje rješenje povući ovaj prijedlog zakona iz procedure, uvažiti ova korisna rešenja i sugestije, i izaći pred Narodnu skupštinu sa novim prijedlogom zakona.

Dame i gospodo iz vladajuće većine, vaš osnovni problem je, a to je i državni problem, s obzirom da ste na vlasti, to što vi svoju politiku prema Srbima izvan Srbije ne vodite na osnovu neke dugoročne strategije, zato što je i nemate, već na osnovu najviše stranačkih, partijskih interesa i vaših nekih ličnih odnosa sa predstavnicima Srba izvan Srbije.

Navešću vam dva primera. Prvi primer je Radovan Karadžić. Na početku rata u BiH grupacija koja je sada okupljena oko DS-a bila je vrlo kritički raspoložena prema Radovanu Karadžiću i odbrambenom ratu koji su vodili Srbi u BiH, samo iz razloga što je Radovan Karadžić bio u to vreme vrlo blizak sa Slobodanom Miloševićem i režimom u Beogradu. U sadašnjoj vladi Srbije ima čak i jedna stranka čiji je predsednik govorio – kada bih morao da učestvujem u ratu u BiH, ne bih imao izbora, ratovao bih na strani muslimana.

Dve godine kasnije ste sa tim istim Radovanom Karadžićem na Palama pekli vola, samo zato što je u tom trenutku bio u lošim odnosima sa Miloševićem i zato što ste procenili da će vam to podići rejting kod biračkog tela. Na kraju prošle godine, opet zbog stranačkih interesa, tog Radovana Karadžića ste prodali Haškom tribunalu.

Sada sličan odnos imate i prema Miloradu Dodiku. Podsećam građane Srbije da je na početku poslednje predizborne kampanje Milorad Dodik govorio na predizbornom skupu G17 u Loznici. Dvadesetak dana kasnije govorio je na predizbornom skupu DS-a u Novom Sadu i tada je, sećam se dobro, pozvao građane da glasaju za DS, a ni u kom slučaju da ne glasaju za SRS. Na kraju je Milorad Dodik govorio na završnom mitingu ove grupacije ZES u Beogradskoj areni.

Smatram da od tog iskorišćavanja premijera Republike Srpske u predizborne svrhe ni Srbija ni Republika Srpska nisu imale nikakve koristi. Republika Srpska je izgubila podršku dela građana Srbije koji smatraju da se predsednik, odnosno premijer Republike Srpske ne bi trebalo mešati u unutrašnje stvari...

Dame i gospodo, u skladu sa stavom SRS-a da postoje dve skupštine, mi ovim amandmanima predlažemo da postoje i dva budžetska fonda.

Gospodine ministre, ne znam ništa o pečenju tih prasića i jagnjića na Ravnoj Gori. Znam samo da su u to vreme, dok ste vi pod znamenjima, četničkim zastavama i pod šatorima junački jurišali na jagnjiće i prasiće, samo 200 km dalje pravi srpski četnici junački ratovali za odbranu srpskih sela i gradova. Vi ste to mogli da gledate samo na televiziji, i to kad siđete sa Ravne Gore.

Što se vola tiče, njega su na Palama pekli Zoran Đinđić i ovi iz DS-a, zajedno sa Radovanom Karadžićem. Nama iz SRS-a uopšte ne smeta to njihovo druženje na Palama. Smeta nam samo što je vo stradao zbog stranačkih interesa DS-a, a ne zbog nacionalnih interesa.

Što se nas tiče, nama bi odgovaralo da su oni vola sa Radovanom Karadžićem pekli i 1991. i 1995. i 2005. i 2009. godine, i da ga, kamo lepe sreće, zajedno peku i 2010. godine.

Međutim, kao što znate, to je nemoguće, zato što su oni Radovana Karadžića izručili Haškom tribunalu.

Dame i gospodo, svojim amandmanom predlažem da uslove za dodeljivanje nacionalnih priznanja, kada su u pitanju Srbi izvan Srbije, propisuju Savet za dijasporu i Savet za Srbe u regionu. Želim da upozorim na činjenicu da politiku nezameranja i dodvoravanja Srbije u odnosu na susedne države mora da zameni politika odlučnog insistiranja na poštovanju međunarodnog prava, na poštovanju državnih interesa Srbije i na poštovanju nacionalnog interesa srpskog naroda u Hrvatskoj, BiH i Crnoj Gori.

U slučaju Hrvatske, Srbija mora da podnese protivtužbu Stalnom međunarodnom sudu pravde u Hagu protiv Hrvatske za zločin protiv mira, koji je po međunarodnom pravu zločin teži od zločina genocida. Podsećam, 10. aprila 1992. godine, na mitingu u Zagrebu, Franjo Tuđman je izjavio da je Hrvatska izazvala rat da bi izborila nezavisnost.

Srbija mora da insistira na doslovnom poštovanju Povelje UN i Rezolucije 743 Saveta bezbednosti UN, koje se odnose na status Republike Srpske Krajine. Podsećam, te rezolucije nikada nisu ukinute, nikada nisu stavljene van snage, i praktično, po važećim rezolucijama Saveta bezbednosti, Republika Srpska Krajina još uvek postoji kao srpski entitet u Hrvatskoj. Srbija treba da insistira da UN izvrše svoje obaveze iz Povelje UN i navedene rezolucije i okončaju hrvatsku okupaciju Republike Srpske Krajine. Srbija mora da uspostavi reciprocitet u odnosima sa Hrvatskom. Kakav god odnos hrvatska država ubuduće bude imala prema Srbima u Hrvatskoj, takav odnos treba da ima srpska država prema Hrvatima u Srbiji.

Srbija mora podneti tužbu stalnom Međunarodnom sudu pravde protiv muslimansko-hrvatskog dela BiH zbog izazivanja rata i zločina protiv mira. Podsećam, u svojim memoarima Alija Izetbegović priznaje da je između mira i nezavisnosti i rata izabrao nezavisnost i rat. I na kraju, Republika Srbija mora dosledno da insistira na poštovanju Dejtonskog sporazuma i da se bori svim sredstvima.

Dame i gospodo, svojim amandmanom predlažem da se u nazivu ovog zakona precizira – da su u pitanju mirovne i humanitarne operacije, što je u skladu sa Ustavom Republike Srbije.
SRS je principijelno protiv upućivanja srpskih vojnika i državljana u bilo kakve vojne misije izvan granica Republike Srbije, iz razloga što praksa pokazuje da većina tih misija na kraju, manje ili više, bude iskorišćena za kršenje međunarodnog prava i za ostvarivanje određenih pojedinačnih interesa velikih sila. Za nas bi bilo prihvatljivo, i to je u skladu sa Ustavom, učešće srpskih vojnika u mirovnim i humanitarnim misijama pod uslovom da su one organizovane pod pokroviteljstvom UN, na osnovu odluke Saveta bezbednosti UN, da su ograničene po obimu i dužini trajanja i da postoje čvrste garancije da one neće biti iskorišćene, zloupotrebljene, u osvajačke svrhe za širenje uticaja SAD i NATO pakta, kao i da neće biti iskorišćene za narušavanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta zemlje domaćina.
U postojećim okolnostima takve garancije jednostavno nisu moguće. U poslednjih 20 godina sve mirovne misije u svetu, uglavnom su bile sredstvo za ostvarivanje američkih planova – da ostvare dominaciju na planeti i da uspostave kontrolu nad prirodnim bogatstvima. To smo mi, Srbi, najbolje osetili u proteklih 20 godina. Podsećam, mirovna misija je u Hrvatskoj iskorišćena za okupaciju Republike Srpske Krajine i za najveće etničko čišćenje u Evropi posle Drugog svetskog rata.
Mirovna misija u Bosni i Hercegovini iskorišćena je za naoružavanje Hrvata i muslimana i za okupaciju dela teritorije Republike Srpske. Nakon okončanja rata i potpisivanja Dejtonskog sporazuma, mirovna misija u Bosni i Hercegovini je praktično u funkciji ostvarivanja ratnih ciljeva muslimana i Hrvata, a to je ukidanje Republike Srpske.
Mirovna misija na KiM, koju je vodio čuveni general Voker, poslužila je da se obezbedi formalni izgovor za agresiju NATO pakta na SRJ i za okupaciju dela teritorije Srbije.
E sada, mi Srbi treba da radimo to isto, da se pridružimo Amerikancima i da im pomažemo da terorišu druge države i narode, da svoju decu šaljemo da za američke interese ginu u Iraku, Avganistanu, sutra možda u Iranu. Kakve mi veze imamo sa Iranom ili sa Avganistanom? Nikakve, a jedina dodirna tačka između nas i njih jeste to što smo i mi i oni žrtve NATO i američkog fašizma. Nama je deo države okupiran od strane Amerikanaca, a mi sutra ili za pet godina treba svoju decu pod američkom komandom da šaljemo da terorišu i okupiraju neke druge narode i države. Usvajanjem ovog zakona stvorio bi se jedan pravni okvir da se to dogodi.
Mi iz SRS smatramo da je ovo u funkciji psihološke pripreme nacije, srpske nacije, da to prihvati za pet ili deset godina. Mi smo protiv toga i iz tog razloga glasaćemo protiv usvajanja ovog zakona. (Aplauz.)

Član 76. propisuje obaveze regruta i rezervista da u određenom zakonskom roku nadležnom vojnom organu prijave određene promene u svom statusu. Te promene i te obaveze su u Predlogu zakona navedene zbirno, a ja sam podneo amandman kojim predlažem da se te obaveze razdvoje, da u jednom stavu budu propisane obaveze regruta, a u drugom stavu obaveze rezervista, iz prostog razloga, jer smatram da se ne radi o istoj stvari.
Takođe, predložio sam brisanje određenih obaveza, za koje smatram da su naprosto suvišne.
Na primer, Predlogom zakona se, u stavu 1. tačka 3) člana 76, predviđa: „Regrut i lice u rezervnom sastavu su dužni da u roku od osam dana od dana nastale promene teritorijalnom organu kod kojeg se vode u evidenciji prijave: 3) svaku promenu zdravstvenog stanja značajnu za sposobnost za vojnu službu.“
Smatram da je u pitanju maltretiranje, ovo bi imalo smisla da je, recimo, stavljeno – svaku trajnu promenu zdravstvenog stanja. Dakle, kako jedan rezervista da zna koje su to zdravstvene promene koje su baš bitne za izvršavanje vojne obaveze.
Drugo, propisuje se obaveza da prijave vrstu i mesto obavljanja registrovane samostalne ili preduzetničke delatnosti. Smatram da je ovo potpuno suvišno, da ovo bukvalno nema nikakve veze sa vojnom obavezom.
Treća obaveza kaže, da prijavi i druge podatke od značaja za izvršavanje vojne obaveze. Ovde se opet postavlja pitanje kako jedan vojni obveznik, kako jedan pojedinac da proceni koji su to podaci od značaja za izvršavanje vojne obaveze? Trebalo je zakonopisac da ih navede.
Vi praktično idete iz krajnosti u krajnost. Na jednoj strani pojedincima dozvoljavate da ne služe Vojsku, da Vojsku služe bez uniforme i oružja, da nakon tog takozvanog odsluženja vojnog roka nemaju više nikakve obaveze prema odbrani zemlje, a na drugoj strani, ove savesne pojedince, koji korektno izvršavaju sve svoje zakonske obaveze, koji se moralno i odgovorno odnose prema odbrani zemlje maltretirate, između ostalog i propisivanjem ovakvih nakaradnih obaveza. (Aplauz.)

Iz istih razloga koje je navela Gordana Pop-Lazić predložio sam brisanje člana 94, koji govori o evidenciji angažovanja jedinica radne obaveze. Te jedinice se uglavnom angažuju u ratnom i vanrednom stanju, a po mišljenju SRS, u takvim okolnostima evidenciju o angažovanju vojnih ali i radnih jedinica treba da vodi isključivo Ministarstvo odbrane.
Vi iz vladajuće koalicije konačno treba da odlučite da li hoćete da Srbija ima snažnu vojsku, koja je sposobna da odgovori svojim ustavnim obavezama, ili hoćete da Srbija ima slabu vojsku. Ako vam je cilj da Srbija ima slabu Vojsku koja ne uživa poverenje javnosti u Srbiji, građana Srbije, koju niko u svetu ne shvata ozbiljno, onda ste na dobrom putu.
Nastavite da penzionišete najbolje oficire, nastavite da rasprodajete tehniku, nastavite ovaj cirkus sa civilnim služenjem vojnog roka. Ako hoćete da Srbija ima snažnu vojsku koja je sposobna da odgovori svojim ustavnim obavezama, a to je odvraćanje agresora u slučaju agresije na teritoriji Srbije i kada se steknu povoljne međunarodne okolnosti, oslobađanje okupiranog dela teritorije Srbije, odnosno KiM, postoje tri rešenja.
Prvo rešenje je, da vratite obavezno služenje vojnog roka i ukinete mogućnost služenja vojnog roka bez oružja i da trajanje vojnog roka produžite sa šest na devet meseci. Prosto je nemoguće da od jednog neobučenog regruta, mladog čoveka, za šest meseci napravite obučenog vojnika.
Drugo rešenje je, da izvršite potpunu profesionalizaciju Vojske Srbije, da povećate broj njenih pripadnika na 50 hiljada i da starosnu granicu za prijem pojedinaca, vojnih obveznika u profesionalnu službu sa sadašnjih 30 povećate na 40 godina, pri tome mislim na obične vojnike a ne na oficire.
Treće rešenje je, da uvedete dobrovoljno služenje vojnog roka. U tom slučaju da broj profesionalnih vojnika povećate na 30 hiljada, a radi stimulacije mladih ljudi, da se redovno odzivaju na služenje vojnog roka, da uvedete beneficirani radni staž za sve mlade ljude koji odsluže Vojsku sa oružjem. Hvala vam. (Aplauz.)

SRS je protiv civilnog služenja vojnog roka i zbog toga smo predložili brisanje svih članova ovog predloga zakona.
Koristim priliku i prisustvo gospodina ministra da ga zamolim da mi, ukoliko je dobre volje, pruži nekoliko objašnjenja. Možda ću posle njih promeniti mišljenje o civilnom služenju vojnog roka.
Prvo, da mi terminološki razjasni pojam civilno služenje vojnog roka. Priznajem da mi ni posle nekoliko dana rasprave to nije baš najjasnije. Po meni, to je čak nemoguće objasniti iz razloga što se radi o nespojivim stvarima. Vojni rok je vojni rok ili nije vojni rok. Kada regruta uputite da bude vaspitačica u vrtiću ili čistačica u Crvenom krstu, to je isto kao i da tog omladinca primite u planinarsko društvo pa ga onda uputite da pešači po ravnicama u Vojvodini i da kažete da ste ga uputili na planinarenje.
Drugo objašnjenje koje mi je potrebno, ni to mi nije jasno, kako je moguće da regrut odsluži vojni rok, a da nikad u životu ne uđe u kasarnu, da nikada u životu ne obuče uniformu i da nikada u životu ne uzme pušku u ruku, a da mu posle toga date vojnu knjižicu, u tu vojnu knjižicu napišete da je odslužio svoju vojnu obavezu prema državi i to potvrdite pečatom.
Treće objašnjenje, kako je moguće da taj lažni vojnik nakon odsluženja lažnog vojnog roka nema apsolutno nikakvih obaveza prema Republici Srbiji, prema odbrani Republike Srbije. Ovde pominjete njegovo upućivanje u rezervni sastav. Zanima me ovo što je pitao kolega Petković, koji je to rezervni sastav u koji se upućuje nakon takozvanog odsluženja vojnog roka?
Moj kolega Popović kaže da je u dilemi da li je u pitanju rezervni sastav za pranje pelena, rezervni sastav za pranje tepiha, rezervni sastav za pranje prozora ili ulica. Hvala. (Aplauz.)

Brisanje ovog člana predložio sam iz sledećih razloga – smatram ukoliko ovaj zakon bude usvojen da će on direktno biti u funkciji slabljenja Vojske Srbije i odbrambene moći Republike Srbije, kao što smatram da će svako ko bude glasao za usvajanje ovog predloga zakona učiniti lošu stvar svojoj državi i učiniti medveđu uslugu srpskoj omladini.
Zahvaljujući DS i ostalim Dosovskim strankama, a sada vidim i uz značajan doprinos SPS, umesto da svoje sinove uči i osposobljava da budu muškarci, vojnici, da budu hranitelji porodice i branioci otadžbine odgovorni ljudi, domaćini, Srbija ih uči da budu dezerteri. Učite ih da je normalno da umesto u kasarni sa puškom i drugim vojnicima, sa oficirima, tamo gde im je mesto, vojni rok služe kao tetkice u vrtićima ili čistačice u domovima zdravlja.
Zahvaljujući tome, umesto podšišanih urednih muškaraca, obučenih vojnika, nišandžija, artiljeraca, iz Vojske nam se vraćaju u kosu zarasli mamini i tatini sinovi, koji su stručno i moralno pripremljeni da se pre pojave na nekoj ''paradi ponosa'' nego na vojnoj paradi.
Na kraju, ministru Šutanovcu, Vladi, ali i svima nama u ovom visokom domu postavljam jedno pitanje, koje me zaista muči, šta će se dogoditi ako u jednom trenutku, u jednom danu ili u jednoj godini dogodi sledeće – da se svi regruti, svi vojnici, mogu i svi oficiri i svi rezervisti pozovu na prigovor savesti. Srbija će ostati bez Vojske. (Aplauz.)

Iz razloga koje su naveli poslanici SRS, o kojima sam i ja govorio i o kojima ću sada govoriti, predložio sam brisanje ovog člana Predloga zakona. Ono što je moja sledeća, možda, najveća dilema jeste šta će se dogoditi ako Srbija nekada bude morala da izvrši mobilizaciju. Šta će raditi sa trećinom ili polovinom vojnih obveznika koji su služili vojni rok, civilno služenje vojnog roka, a koji ne znaju kako puška izgleda, a kamoli da puškom rukuju. Ne zna se šta je gore – da li ih mobilisati ili ne mobilisati.
Ako ih ne mobilišemo mobilizacija će propasti, jer pretpostavljam da ona druga polovina vojnih obveznika neće pristati da se odazove na vojni poziv, tim pre što već 18 godina i dok ste bili opozicija i sada kada ste na vlasti građane Srbije ubeđujete da odbrana zemlje nije ni čast, ni obaveza već stvar izbora, a može da bude i stvar rizika, jer svako ko bude učestvovao u odbrani ove države ista ta država, koliko sutra, može da ga proglasi za ratnog zločinca. Takve primere već imamo.
Ako ih mobilišete opet je opasnost u tome što oni predstavljaju veću opasnost po sebe i svoje saborce nego po neprijatelja. Svako ko je učestvovao u ratu i ko je držao oružje u rukama, posebno u ratu gde se gine i ubija, zna o čemu govorim, jer dok oni nauče da rukuju oružjem, tvrdim vam da će pobiti više svojih saboraca nego neprijateljskih vojnika.
Donošenjem ovakvih zakona pravite probleme koje u skorijoj budućnosti neće biti moguće rešiti i koji za 15, 20 godina najkasnije mogu ozbiljno da ugroze opstanak ove države. Pravite Vojsku koja će za 10 ili 15 godina biti potpuno neupotrebljiva.

Predložio sam brisanje ovog člana, a da sam u pravu govori sledeća činjenica – znate da su nekada Srbi svoje sinove u Vojsku ispraćali sa trubačima uz narodno veselje. Od kada vi vladate Srbijom sve je masovnijih ispraćaja u tišini i sve više sa stidom, zato što ih ne šalju u kasarne, tamo gde se od kada je sveta i veka šalju regruti vojnici, već u obdaništa, domove zdravlja, Crveni krst, komunalna preduzeća.
Vi znate da su nekada očevi živeli u strahu da im sina neće pozvati u Vojsku, a danas Boga mole da im vojni pozivar ne zakuca na vrata sa vojnim pozivom.
Nekada su očevi potezali debele veze da bi obezbedili da im sinovi koji imaju neku falinku dobiju poziv za odsluženje vojnog roka, da ne budu kako se narodski govorilo ''škartirani'' od strane lekarske komisije. Danas potplaćuju članove lekarskih komisija da im sinove proglase da su nesposobni za Vojsku. Nekada su očevi potezali debele veze u odsecima za narodnu odbranu da bi obezbedili da im sinovi služe vojni rok, recimo, u Školi rezervnih oficira u Bileći.
E, danas, traže da im sinovi služe vojni rok najčešće u vrtićima i domovima zdravlja. Domovi zdravlja su danas najelitnije ustanove za služenje vojnog roka. To je u suštini posledica vaše neodgovorne politike i to je rezultat vaših reformi u oblasti odbrane i bezbednosti odbrambenih snaga Republike Srbije. (Aplauz.)

 Predložio sam da se briše i ovaj član zakona. Predlažem da prihvatite moj amandman. Predlažem da prihvatite sve amandmane poslanika SRS, da povučete ovaj zakon iz procedure. Sve mladiće takozvane vojnike koji se nalaze na takozvanom odsluženju vojnog roka da uputite na odsluženje vojnog roka u najbližu kasarnu ili vojnu jedinicu. Tako ćete jednim potezom učiniti više korisnih stvari.
Prvo, spasićete čast srpskog vojnika. Drugo, pojačaćete Vojsku Srbije. Treće, povećaćete odbrambenu moć Republike Srbije. Četvrto, oslobodićete pet, šest hiljada radnih mesta koja trenutno zauzimaju ovi lažni vojnici. Na taj način ćete između ostalog ispuniti ono svoje predizborno obećanje koje ste dali pre poslednjih izbora, da ćete ukoliko vam građani ukažu poverenje otvoriti dve stotine hiljada novih radnih mesta. Šest hiljada, nije dvesta hiljada, ali kada ste vi u pitanju i to je dosta. Smatram da je nedopustivo da oni koji izbegavaju služenje vojnog roka, osim što izležavajući se ugrožavaju bezbednost zemlje, zauzimaju radna mesta onim građanima Srbije koji bi hteli da rade. (Aplauz.)

Nemam šta da kažem.