Dame i gospodo, u predloženom članu 14. u stavu 3. stoji tekst: "Vizu izdaje diplomatsko ili konzularno predstavništvo Republike Srbije, ako ovim zakonom nije drugačije određeno." Predložio sam da se taj tekst zameni rečima: "Vizu izdaje zakonom utvrđeni državni organ." Smatram da je ova odredba jasnija, da je pravno, logički i jezički ispravnija.
Suština problema ulaska stranaca u Srbiju i njihovog boravka u zemlji nije postojanje i nepostojanje zakonske regulative, i do sada smo imali zakone koji su regulisali tu oblast, nego u tome da li se ta zakonska regulativa poštuje, da li se zakoni sprovode. Praksa pokazuje da to do sada nije bio slučaj, da presudnu reč o boravku stranaca u zemlji, posebno o njihovom delovanju u zemlji, nemaju nadležni organi, policija, granične službe, nego vladajuće političke partije.
Kad govorimo o strancima, da razjasnim, ne mislim ovde na obične ljude, turiste ili radnike iz drugih zemalja koji dolaze u Srbiju, nego na one strance koji dolaze u Srbiju da je ekonomski, medijski i u krajnjem slučaju vojno pokore. Zahvaljujući toj praksi Srbija je, ima tome već dosta godina, postala praktično jedno vašarište stranih obaveštajnih službi u kojem stranci rade šta hoće. Zahvaljujući tome, mi ovaj predlog zakona razmatramo u jednoj situaciji koja je toliko specifična da ne znamo na kojoj teritoriji i prema kojim strancima će se ovaj zakon primenjivati.
Jedan deo teritorije Srbije, Kosovo i Metohija, okupiran je od strane Amerike i NATO pakta i nemamo nikakvu kontrolu nad tom teritorijom, nemamo kontrolu ko ulazi u zemlju, ko u njoj ostaje i šta radi. Na Kosovu i Metohiji se u ovom trenutku nalazi, po nekim procenama, između dve i tri stotine hiljada stranaca, uglavnom Albanaca, državljana Albanije i Makedonije, nad kojima takođe nemamo nikakvu kontrolu. Od pre nekoliko meseci na teritoriji Kosova nalazi se nekoliko stotina, a možda i nekoliko hiljada, pripadnika misije Euleks, koja na Kosovu boravi protivno međunarodnom i domaćem pravu.
Umesto da po svaku cenu tu misiju učinimo nemogućom, znači, da se borimo za njeno proterivanje iz zemlje, stičem utisak da državni organi njeno prisustvo verbalno osuđuju, a da u potaji rade na tome da izvrše njenu legalizaciju. Na to upućuju izjave, koje čujemo u poslednjih nekoliko dana od predstavnika EU i te misije, da su u toku završni razgovori sa Borisom Tadićem koji bi trebalo da izvrše legalizaciju te misije.
Međutim, čak i da kontrolišemo granicu sa Albanijom, da kontrolišemo granicu sa Makedonijom, mi nemamo mehanizme da se odupremo najezdi stranaca na našu teritoriju.
Navešću vam primer Amerike, koja masovni ulazak emigranata iz Meksika sprečava podizanjem zidova i upotrebom vojske. Mi ne možemo raditi ni jedno ni drugo, a i da možemo ne bi bilo prikladno da podižemo zidove, ali čak i da pokušamo, mi to ne možemo jer nemamo novca. Što se tiče vojske, nemamo ni vojsku. Pre nego što je zaseo u fotelju predsednika Srbije Boris Tadić je, da se tako izrazim, svratio u Ministarstvo odbrane i praktično demontirao Vojsku Jugoslavije, odnosno Vojsku Srbije.
Takođe, imamo situaciju u pojedinim ministarstvima, kao što je Ministarstvo odbrane, da se na mestima savetnika i nadzornika nalaze stranci iz zapadnih zemalja, koji nas savetuju kako da dovršimo demontiranje Vojske Srbije, kako da to isto uradimo sa policijom i kako da uništimo obrazovni sistem, ono što je od njega ostalo. Zahvaljujući tim njihovim naporima i rezultatima njihovog rada, mi imamo demonstracije koje već nekoliko dana traju u Beogradu.
Činjenica je da nam stranci dobrim delom kontrolišu, sve više kontrolišu, i službe bezbednosti. U ovom trenutku stranci u Srbiji učestvuju na neki način u pokušajima naše policije da uhapsi dvojicu državljana Srbije, Gorana Hadžića i Ratka Mladića.
Moram da kažem da sam za vreme rata bio u situaciji da se više puta sretnem sa Ratkom Mladićem, da dugo sa njim razgovaram. Kod njega sam primetio jednu osobinu... Evo, gospodin Todorović kaže da je sa njim nedavno pio kafu, ja nisam nažalost bio u toj situaciji, a bila bi mi čast. Za sve nas Srbe zapadno od Drine, a tu sam osobinu primetio i kod Ratka Mladića, postoji nekoliko svetinja, to su: Srbija, Beograd, SPC, "Politika" i, većinom, "Crvena zvezda". Taj odnos sam primetio kod Ratka Mladića. Neverovatno je to sa koliko je ljubavi govorio o Srbiji. Sad je došao u situaciju da ga po toj istoj Srbiji stranci jure da bi ga uhapsili i da bi ga odveli u Hag.
Podsećam na jednu situaciju iz 1914. godine: posle atentata na Franca Ferdinanda u Sarajevu Austrougarska je postavila ultimatum Srbiji da dozvoli da se na njenoj teritoriji vrši istraga o tome da li postoji veza između Kraljevine Srbije, vlasti u Beogradu, "Crne ruke" i pripadnika "Mlade Bosne" i Gavrila Principa. Ultimatum je bio više nego jasan - ako ne prihvatite, sledi napad na Srbiju. Kralj Petar je bio svestan kakvog neprijatelja ima protiv sebe, bio je svestan svih posledica koje će Srbija trpeti, međutim, on je odbio taj ultimatum, nije dozvolio da, čini mi se da su bila u pitanju trojica inspektora austrougarske policije, znači, on nije dozvolio da dođu na teritoriju Srbije.
Mi danas u Srbiji imamo, prema izjavi predsednika Nacionalnog saveta za saradnju sa Haškim tribunalom Rasima Ljajića, priznanje da pripadnici stranih službi pomažu u hapšenju Ratka Mladića i Gorana Hadžića, koji su državljani Srbije.
Imamo još jednu ponižavajuću situaciju, da nam istragu o ubistvu gardista, znači pripadnika najelitnije jedinice vojske ili onoga što je od vojske preostalo, vrše stranci, pripadnici Federalnog istražnog biroa iz Amerike. U proteklih nekoliko meseci bili smo svedoci da strani ambasadori u Beogradu slobodno organizuju konsultacije šefova političkih partija što se tiče formiranja vladajuće koalicije, ne samo u Beogradu, nego i na nižem nivou.
U organizaciji domaćih nevladinih organizacija, koje uglavnom, znači, te koje su najaktivnije, predstavljaju agenture ovih stranih obaveštajnih službi, predstavnici istih tih agentura, odnosno nevladinih organizacija, malo pomalo, praktično jednom sedmično, dolaze u Srbiju, drže raznorazne tribine i predavanja. Znate šta je osnovna poruka tih tribina? Osnovna poruka tih tribina jeste da smo mi loš, zločinački, genocidni narod, da Srbiju treba kazniti zbog raznoraznih stvarnih i izmišljenih krivica i da treba ukinuti Republiku Srpsku.
Naravno, posle svih tih tribina oni dobijaju maksimalan medijski prostor, pozivaju se da gostuju na televiziji, objavljuju se intervjui sa njima u novinama.
Navešću vam sada dva konkretna primera, dve apsurdne situacije, dve paralele koje pokazuju šta sve može zakon, da li on postoji ili ne postoji, da li se tumačio ili ne tumačio, jer znate, svaki zakon... Evo, sad je Buha pomenuo da ima 65.000 propisa koje treba da uskladimo sa propisima EU; zamislite na koji način se može tih 65.000 zakona, sa još 650.000 članova, tumačiti – kako ko hoće.
Imam komšiju, dođe mi dalji stric, Miloš Marić, ima 98 godina (nadam se da ću biti dugovečan na njega); kada bi on sad krenuo da poseti svoju ćerku Milicu Knežić u Pančevu ne bi mogao da uđe u Srbiju. Znate li zašto? On je izvadio ličnu kartu Republike Srpske. Čovek zna da mu je život pri kraju i neće da vadi ovu novu ličnu kartu. Bez te nove lične karte on u Srbiju može da uđe samo kroz kukuruze. Imamo jednu drugu situaciju... (Dobacivanje sa mesta.) Čovek je živ i zdrav, ali ne može da dođe u Srbiju, praktično, po postojećim zakonima neće da mu izdaju ličnu kartu. Hoće da umre sa ličnom kartom Republike Srpske zato što, za razliku od koleginice koja dobacuje, on ima poštovanja prema 20.000 srpskih mladića koji su poginuli boreći se za Republiku Srpsku, prema 36.000 onih koji su ranjeni boreći se za tu Republiku Srpsku, među njima i preko hiljadu mladića iz Srbije. Znači, dali su život da srpski narod obnovi svoju državnost zapadno od Drine i on to poštuje, za razliku od vas.
Međutim, imamo drugu situaciju: za razliku od njega, u ovom trenutku, u bilo kom trenutku u Srbiju može da uđe vojna kolona NATO pakta iz Bosne i Hercegovine, na prolasku za Kosovo, i može usput da počini brojna krivična dela. Mogu da gaze automobile po autoputu, mogu da pucaju po naseljima koja se nalaze uz autoput, da ubijaju ljude, oni neće odgovarati. Sporazumom koji je Boris Tadić potpisao sa NATO paktom, ovaj režim, Vuk Drašković, oni su amnestirani od bilo kakve krivične i druge odgovornosti, znači, mogu da rade bukvalno šta hoće.
Završiću... Baš mi je drago što je ovde moj kolega novinar, ministar Ivica Dačić. Završiću sa jednim primerom koji se tiče bivšeg predsednika Srbije i predsednika SPS-a, pokojnog Slobodana Miloševića. Na Vidovdan 2001. godine, sticajem okolnosti, ja sam se našao na granici između Bosne i Hercegovine i Srbije. Granična policija nam je, da tako kažem, onemogućavala više od pola sata ulazak u Srbiju zbog toga što se u autobusu našla jedna starica, Srpkinja iz Zenice, imala je oko 70 godina, koja je imala ličnu kartu Socijalističke Republike Bosne i Hercegovine, znači, nije imala neku novu važeću ličnu kartu, ne znam šta su od nje tražili.
U ličnoj karti, koja je bila dobro očuvana, bila je fotografija na osnovu koje se jasno videlo da je u pitanju ta žena, znači jasno se mogao utvrditi njen identitet. Tek kad smo se svi mi iz autobusa solidarisali sa ženom i rekli da nećemo da idemo dalje ako ona ne ide sa nama, onda su oni napravili propust, kako oni kažu, i pustili ženu da uđe u Srbiju.
Istog tog dana, u centru Beograda, kako saznajemo iz raznih memoara, stranci, pripadnici engleske obaveštajne službe, u saradnji sa predstavnicima vlasti, sa službenicima policije, uz blagoslov premijera Zorana Đinđića, hapsili su trostrukog, dvostrukog predsednika Srbije i predsednika Jugoslavije, kojeg je narod na izborima birao ne dvotrećinskom nego tročetvrtinskom većinom za predsednika države.
Znate koju apsurdnu situaciju imate: ne date jednoj ženi, Srpkinji iz Zenice, da dođe, išla je u posetu ćerci, da dođe u maticu Srbiju. To je za nju praznik. Možda jedini, poslednji put ide da vidi ćerku, ona ne može da uđe u Srbiju. A stranac, ne jedan nego više njih, pripadnici obaveštajnih službi mogu da uđu u Srbiju i mogu da uhapse njenog predsednika da bi ga odveli negde u inostranstvo i da bi ga tamo kao poslednjeg bednika ubili.
Hoću da kažem, nije suština u tome koliko ima zakona, da li ih ima 65.000 ili ih ima 65. U Srbiji postoji dovoljno zakona da mi budemo srećno društvo, međutim, problem je u tome što nema pametnih i odgovornih političara, odgovornih prema ovoj državi, prema ovoj naciji, koji bi te zakone odgovorno sprovodili.

Javljam se povodom čl. 218, 225. i 226. Tražim hitan izveštaj i objašnjenje od Ministarstva inostranih poslova Republike Srbije – zbog čega Srbija ni na koji način nije reagovala na veliku provokaciju koju je Srbija pre nekoliko dana doživela od režima Milorada Dodika.
O čemu se radi? Jedanaestog oktobra, samo dan nakon što je Crna Gora priznala terorističku tvorevinu, nezavisno Kosovo, predsednik Republike Srpske, Rajko Kuzmanović, boravi u zvaničnoj poseti Crnoj Gori. Rajko Kuzmanović, koji je na tu dužnost izabran kao kandidat Milorada Dodika, prvi je strani zvaničnik koji je posetio Crnu Goru nakon što je Crna Gora priznala nezavisno Kosovo. Nije u pitanju samo diplomatski skandal, u pitanju je direktno i brutalno kršenje Sporazuma o specijalnim vezama koji je u ovom parlamentu usvajan dva puta.
Ova ''so na živu srpsku ranu'' još više boli ako se ima u vidu činjenica da je Milorad Dodik, već dugo vremena, miljenik svih režima iz Beograda.
Zahvaljujući tome, Milorad Dodik je za bagatelne pare kupio vilu na Dedinju, kupio je beogradsku firmu ''Komgrap''. Već dugo vremena, njegova firma, mislim da se zove, ''Integral inženjering'', izvodi građevinske radove na putnoj mreži u Srbiji.
Milorad Dodik učestvuje u svim predizbornim kampanjama DS i stranke G17. Prvi predizborni skup ove godine stranke G17, čini mi se da je bio u Loznici. Milorad Dodik je bio počastan gost i govorio je na predizbornom skupu Demokratske stranke u Novom Sadu. Govorio je i na završnom mitingu Demokratske stranke u ''Areni''.
Zanimljivo je da je u predizbornoj kampanji u Republici Srpskoj za lokalne izbore koji su održavani 5. oktobra Milorad Dodik imao nepodeljenu, potpunu, podršku režima u Beogradu.
Samo pet dana nakon što je ubedljivo pobedio na tim izborima, između ostalog i zahvaljujući podršci iz Beograda, Milorad Dodik, predsednika države, predsednika Republike Srpske šalje u zvaničnu posetu Podgorici i, praktično, zabija nož u leđa tom istom režimu u Beogradu.
Tražim objašnjenje, da li je u međuvremenu, za tih pet dana, došlo do prekida ljubavi između Borisa Tadića i Milorada Dodika? Da li Sporazum o specijalnim vezama još uvek važi?
Činjenica da Republika Srbija ni na koji način nije reagovala na ovu provokaciju upućuje na zaključak da je u pitanju nešto sasvim drugo, da je Rajko Kuzmanović u Crnu Goru otputovao uz saglasnost režima u Beogradu. Na to upućuje i činjenica da su se pre deset dana u Podgorici, na otvaranju jedne prodavnice, sastali premijer Republike Srbije, Cvetković, premijer Republike Srpske, Milorad Dodik, i premijer Crne Gore, Milo Đukanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, raspravu o ovom zakonu ću iskoristiti da pažnju javnosti, nadležnih organa, skrenem na jedan konkretan slučaj, gde su tri pravna lica, udruženo, počinila više krivičnih dela i državu oštetila za više od stotinu hiljada evra.
U pitanju je privatizacija Ugostiteljsko-turističkog preduzeća "Šumadija" iz Velike Plane. U čemu se sastoji krivično delo? Prilikom pravljenja procene kapitala i programa privatizacije tadašnji direktor preduzeća Goran Jović i druga ovlašćena lica nisu prikazala stvarnu, već znatno umanjenu imovinu preduzeća. Konkretno, Goran Jović je kao ovlašćeno lice, direktor "Šumadije", Agenciji za privatizaciju dostavio podatak da je površina svih objekata "Šumadije" 1329 metara, iako ona iznosi 3964 kvadratna metra. Znači, u papirima se izgubilo oko 2600 metara površine.
Zvuči neverovatno, ali tadašnji direktor preduzeća je zaboravio da Agenciji za privatizaciju spomene sledeće objekte: paviljon kod motela "Stari hrast", inače motel "Stari hrast" se nalazi u sastavu preduzeća "Šumadija", na autoputu Beograd-Niš, kod Markovca, zatim, više kućica i kioska kod istog objekta, jedan kompletan restoran, koji se nalazi u selu Trnovče, magacinski prostor, klanicu i kotlarnicu u okviru restorana "Šumadija", i da ne poverujete, upravnu zgradu preduzeća "Šumadija", koja se nalazi u glavnoj ulici u Velikoj Plani.
Zahvaljujući tome, procenjena vrednost preduzeća je umanjena za 56 miliona 975 hiljada dinara, pa je ono ponuđeno i prodato za ukupno 8 miliona 660 hiljada 220 dinara, što je nešto više od 100 hiljada evra. Znači, 100 hiljada evra za 3964 kvadratna metra, odnosno 30 evra po metru. Kvadratni poslovni prostor u Velikoj Plani se kreće otprilike, najmanje 500 evra po kvadratu, a prelazi 1000 evra po kvadratu.
O kom kriminalu se radi vidi se iz sledećeg primera, iz jednog poređenja – 20 metara od upravne zgrade "Šumadije" se nalazi poslovni prostor koji je kupila banka ''Inteza''. Poslovni prostor ima površinu 100 kvadratnih metara i banka ga je platila 110 hiljada evra. Znači, 30 puta veća cena od cene po kojoj su prodati ovi kvadrati Ugostiteljsko-turističkog preduzeća "Šumadija".
Sumnjam, ne verujem, da je ovo moglo biti urađeno, čak postoje neki podaci koji na to ukazuju, bez saglasnosti direktorke Agencije za privatizaciju, gospođe Dabović, i tadašnjeg ministra za privatizaciju iz DS, Aleksandra Vlahovića.
Zamenik Opštinskog javnog tužioca u Velikoj Plani, Vesna Ivanović, podnela je protiv Jovića zahtev za sprovođenje istrage, zbog osnovane sumnje da je zloupotrebom službenog položaja u procesu privatizacije državu oštetio za više od stotinu hiljada evra. Sve se završilo na tome da taj predmet stoji u fiokama.
Sličnu sudbinu doživelo je 12 krivičnih prijava, koje su nekadašnji radnici preduzeća, koji su sada mali akcionari, podneli protiv svog bivšeg direktora i protiv novog vlasnika.
Istu sudbinu, bez potpunog efekta, doživelo je 59 prijava koje su radnici podneli Agenciji za privatizaciju, u kojima su ukazali gde je prekršen zakon.
Hoću da kažem da samo usvajanje zakona ne predstavlja ništa ako se taj zakon neće poštovati. Kada se događao ovaj kriminal, postojali su zakoni koji su to sprečavali, postojali su zakoni koji su zabranjivali pljačkašku privatizaciju, kaubojsku privatizaciju, ali je problem što se ti zakoni nisu poštovali i primenjivali.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam ubeđen da će ovaj zakon ostati mrtvo slovo na papiru, kao i drugi zakoni u Srbiji. Verujem da ovo nikada neće stupiti na snagu, odnosno da će Boris Tadić odbiti da potpiše ukaz o njegovom proglašenju.
Pokušaću u vremenu koje mi stoji na raspolaganju da iznesem argumente na kojima temeljim svoje ubeđenje i da objasnim zašto sam predložio amandman na član 70.
Član 6. stav 1. Predloga zakona glasi: ''Pravno lice odgovara za krivično delo koje u okviru svojih poslova, odnosno ovlašćenja učini odgovorno lice u nameri da za pravno lice ostvari korist.''
U ovoj skupštini, od pre sedam dana, imamo pravno lice koje se predstavlja kao politička stranka ili poslanička grupa – iako je počinilo više krivičnih dela.
Pošto još uvek nije jasno kako se ta grupa ili stranka zove, da li Srpska narodna stranka, SNS ili ''Napred, Srbijo'', ja ću je i dalje i u diskusiji zvati jedinstvenim imenom ''udruženje čuvara ukradenih ostavki''.
Tomislav Nikolić, kao odgovorno lice ''udruženja'', ukrao je ostavke koje je potpisalo 78 poslanika SRS, sa namerom da drugo pravno lice, ''udruženje čuvara ukradenih ostavki'', od toga ostvari korist. Evo dokaza.
U intervju u Politici od 12. septembra, na konstataciju novinara – dakle, vi ste ostavke sklonili, gospodin Nikolić odgovara: da, ja sam ih sklonio. Dakle, Nikolić je priznao da ostavke nisu izgubljene, nego da su sklonjene.
Pre nedelju dana, sa ove govornice, Nikolić je dva puta ponovio da se njegova ostavka nalazi u njegovom džepu. Pošto su sve ostavke, svih 78 ostavki, bile u jednoj fascikli, apsolutno je nemoguće da 79 ostavki bude izgubljeno, a da se jedna nalazi u džepu gospodina Nikolića. Zaključak je više nego jasan.
Ostavke postoje, uopšte nisu izgubljene, već su samo sklonjene. Sklonio ih je Tomislav Nikolić i on zna gde se one nalaze. Te ostavke su imovina SRS i njenih poslanika.
To opet znači da Tomislav Nikolić kod sebe, neovlašćeno i protivzakonito, zloupotrebom položaja, drži izuzetno vrednu, neprocenjivu imovinu SRS i njenih narodnih poslanika, ali i imovinu građana Srbije, njihovu izbornu volju, njihovo biračko pravo.
Oni su na izborima 11. maja jasno rekli kakav Parlament žele, a Tomislav Nikolić pokušava, upornim ponavljanjem krivičnih dela, da spreči sprovođenje te njihove volje. Njegovo ''udruženje'', u vreme kada su izbori održani nije postojalo.
U parlamentu ima 20 predstavnika sa jasnim ciljem da drugom pravnom licu, ''udruženju čuvara ukradenih ostavki'', protivpravno, nezakonito pribavi ogromnu imovinsku i političku korist.
Ako pođemo od računice da jedan poslanički mandat u četvorogodišnjem vremenskom periodu vredi oko 80 hiljada evra (to je neka moja računica) verovatno je ona i veća, i to pomnožimo sa 20 ukradenih mandata, dobijamo iznos od milion i 600 hiljada evra. Isto tako, članovi ''udruženja čuvara ukradenih ostavki'' već mesec dana pokušavaju da, istovremeno sa poslaničkim, otmu i nekoliko stotina odborničkih mandata SRS, čija je vrednost, prema nekoj mojoj slobodnoj računici, oko dva miliona evra.
Član 11. u prvom stavu Predlog ovog zakona sankcioniše – produženo krivično delo: "Pravno lice odgovara za produženo krivično delo ako je u skladu sa članom 6. ovog zakona odgovorno za više krivičnih dela koja su izvršila dva ili više odgovornih lica, pod uslovom da krivična dela predstavljaju celinu u smislu člana 61. stav 1. Krivičnog zakonika.''
Ovo što radi Tomislav Nikolić i pomenuto ''udruženje'', upravo je to produženo krivično delo. Ispunjena su oba zakonska uslova. Prvi uslov – imamo više krivičnih dela. I, drugi uslov – imamo više odgovornih lica. Postoje svi potrebni preduslovi da se, odmah po usvajanju ovog zakona, protiv navedenog udruženja pokrene krivični postupak upravo po ovom zakonu.
Po članu 13: ''Pravnom licu mogu se izreći sledeće kazne: 1) novčana kazna; 2) prestanak pravnog lica.''
Članom 14. Predloga zakona određena je visina novčane kazne za pravno lice i ona se kreće u rasponu od 100 hiljada do 500 miliona dinara.
S obzirom na težinu i broj krivičnih dela koja su počinili Tomislav Nikolić i ''udruženje čuvara ukradenih ostavki'' skoro da nema nikakve sumnje da bi oni dobili kaznu veću od 20 miliona, a možda i svih 500 miliona dinara. To pokazuje i član 15. Predloga zakona koji glasi:
"Sud će pravnom licu za učinjeno krivično delo odmeriti novčanu kaznu u granicama koje su zakonom propisane za to delo, imajući u vidu svrhu kažnjavanja i uzimajući u obzir sve okolnosti koje utiču da kazna bude veća ili manja (olakšavajuće i otežavajuće okolnosti), a naročito: stepen odgovornosti pravnog lica za učinjeno krivično delo, veličinu pravnog lica, položaj i broj odgovornih lica u pravnom licu koja su učinila krivično delo, mere koje je pravno lice preduzelo u cilju sprečavanja i otkrivanja krivičnog dela i mere koje je nakon učinjenog krivičnog dela preduzelo prema odgovornom licu".
Pođimo redom. Stepen odgovornosti pravnog lica za učinjeno krivično delo – nesumnjivo, 100 posto.
U pitanju su svesno napravljena, dugo i brižljivo pripremana krivična dela, zloupotreba službenog položaja, krađa imovine SRS, otimanje poslaničkih mandata, prekrajanje izborne volje građana, lažno predstavljanje i drugo, pri čemu su odgovorna lica koja su planirala bila svesna njihovih štetnih posledica po državu Srbiju i njene građane.
Drugo, položaj odgovornih lica u pravnom licu koja su učinila krivično delo, u pitanju su čelni ljudi ''udruženja'' koji su uz to visoki državni funkcioneri, da ih tako nazovem, predstavnici naroda od kojih su neki bili i potpredsednici Vlade.
Treće, broj odgovornih lica u pravnom licu koja su učinila krivično delo – u pitanju je 20 odgovornih lica. Prema tome, ispunjen je i taj uslov.
Kad sve sabereš i oduzmeš, jasno je da su u pitanju krivična dela za koje bi se morala izreći maksimalna kazna, najverovatnije u iznosu od 500 miliona dinara.
Pošto je Tomislav Nikolić siromašan čovek koji nema toliko novca, novčana kazna za njega nije prihvatljiva, čak mislim da ona u ovom slučaju ne bi bila društveno opravdana. Ostaje ona druga kazna, prestanak pravnog lica. Prestanak postojanja ''udruženja čuvara ukradenih ostavki'', to je najbolja varijanta za sve. Evo zbog čega.
Prvo, Tomislav Nikolić zadržava svoj novac koji je zaradio, teškom mukom, boreći se za srpsku sirotinju i Srbiju. Juče za onu Srbiju od ''Bitolja do Virovitice i Karlobaga'', danas za Srbiju od ''Bajčetine do Beograda''.
Drugo, SRS dobija nazad otete poslaničke mandate, koje su joj na čuvanje poverili građani Srbije.
Treće, u Skupštini Srbije uspostavlja se izborna volja građana i ona nesmetano nastavlja da radi i usvaja zakone.
Četvrto, sa političke scene nestaje ista stranka koja je svoj život započela na krađi i otimanju poslaničkih i odborničkih mandata, na osporavanju izborne volje građana, što je direktan put u diktaturu. Jer, kad jedna stranka svoj politički život, i to pre porođaja, počne krađom i osporavanjem izborne volje građana, možemo samo pretpostaviti šta bi se dogodilo da ta stranka, ne daj bože, za 20 ili 30 godina dođe na vlast.
Peto, to je najbolje i za građane Srbije. Naime, Boris Tadić i DS bi izgubili rezervu, jedinu rezervu koju sada imaju i ukoliko žele da sačuvaju vlast, morali bi ubuduće da rade bolje i kvalitetnije, nego do sada.
Na izricanje kazne, prestanak pravnog lica u ovom slučaju, upućuje član 18. Predloga zakona, koji kaže: ''Kazna prestanka pravnog lica može se izreći ako je delatnost pravnog lica u celini ili znatnoj meri bila u funkciji vršenja krivičnih dela.''
Kompletan projekat ''udruženja čuvara ukradenih ostavki'' baziran je na vršenju krivičnih dela. Pokušaj uništenja najjače opozicione stranke, krađa što više po mogućnosti, svih poslaničkih i odborničkih mandata, otimanje prostorija i imovine SRS širom Srbije, prekrajanje izborne volje građana i drugo.
Zakonopisac je u ovaj predlog zakona uneo i neophodnu dimenziju humanosti i ljudskosti, koja odgovornim licima u pravnom licu koja su skrenula na stranputicu kriminala, omogućava da se vrati na pravi put. O tome govori član 10. stav 3: ''Pravno lice koje je sprečilo dovršenje krivičnog dela može se osloboditi od kazne.'' Šta ovo u praksi znači?
Ovo znači da za Tomislava Nikolića i članove ''udruženja čuvara otetih ostavki'' još ima nade, i sa zakonske i sa moralne strane. Dovoljno je samo da se pokaju, da ukradene ostavke i poslaničke mandate vrate SRS i građanima Srbije, da vrate otete odborničke mandate i tako sudove u Srbiji rasterete bespotrebnog posla, da vrate otete prostorije, arhive, pečate, novac i ostalo.
U tom slučaju mogao bi se primeniti član 24. stav 1. ovog predloga zakona, koji glasi: ''Sud može odgovornom pravnom licu zabraniti da obavlja određene registrovane delatnosti ili poslove u vezi sa kojim je krivično delo učinjeno.'' U ovom slučaju, to bi za ''udruženje čuvara otetih ostavki'' značilo da mu se zabranjuje da se i dalje bavi politikom i poslovima čuvanja i obezbeđivanja lica i imovine. Jer, gde ćeš zeca kojeg si upravo isterao iz kupusa, ponovo pustiti u kupus?
Ali bi zato ''udruženje'' moglo da se bavi, recimo, naplatom TV pretplate, trgovinom džipovima marke "Hamer", izgradnjom šumadijskih kućica, krečenih u belo, od 500 metara kvadratnih, sa bazenom, izgradnjom termoelektrane sa ruskim i austrijskim kapitalom, sa kapitalom ruske i austrijske mafije, otvaranjem vinoteka itd.
Ukoliko se u ovom i sličnim slučajevima sve uradi po zakonu, smatram da bi to bila dovoljna kazna i da bi objavljivanje sudskih odluka i preduzetih mera u sredstvima informisanja bilo suvišno, kako je to predloženo članom 70. ovog zakona. Iz tog razloga predlažem da u Danu za glasanje Skupština usvoji ovaj amandman i briše član 70. predloženog zakona. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Đukić-Dejanović, javljam se na osnovu čl. 225. i 226.
Da bih mogao da obavljam dužnost narodnog poslanika, zahtevam odgovor, objašnjenje od Vlade Republike Srbije – ko i kako premijera Mirka Cvetkovića informiše o stanju u zemlji? Ovo pitanje postavljam iz razloga što je pre dva dana, povodom 100 dana Vlade, premijer Cvetković izrekao tvrdnju da je Vlada u proteklom periodu radila odlično, što je potpuno u neskladu sa činjenicama.
Radi kratkoće, radi uštede vremena, navešću samo nekoliko činjenica: inflacija u septembru – 11%, penzije povećane za 10%, ali je njihova realna vrednost ostala ista, gas je poskupeo 63%, telefon je poskupeo više od 100%, gradonačelnik Beograda je najavio znatno povećanje cena komunalija; uhapšen je i Haškom tribunalu predat Radovan Karadžić, na mitingu opozicije je ubijen jedan čovek, a policija je pretukla narodne poslanike; Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju smo džabe usvojili, ovi sa Zapada kažu – džabe ste krečili, Misija Euleks vrši dodatnu okupaciju Kosova; od obećanih najmanje 200 hiljada radnih mesta nema ništa.
Pored svega, to je za premijera odličan pet. Na osnovu toga zaključujem da premijer nije dovoljno dobro informisan i tražim odgovor na pitanje – ko ga informiše?
Koristim priliku da ukažem na još jedan problem, da se ne bih javljao drugi put, povodom povrede Poslovnika. Jutros sam bio na razgovoru kod predsednika opštine Velika Plana, Dejana Šulkića.
Čovek se hvata za glavu zbog zahteva građana da im odobri sredstva, da im odobri finansijsku pomoć za lečenje. O čemu se radi?
Radi se o tome što u Velikoj Plani 20% stanovnika nije obuhvaćeno zdravstvenim osiguranjem. U pitanju je 10.000 ljudi. U jednom gradu 80 kilometara udaljenom od Beograda, 10.000 ljudi nema zdravstvenu knjižicu i ne može da se leči. Uglavnom su u pitanju radnici, 6.000 radnika preduzeća iz Velike Plane, koja su u proteklih 10 godina, zahvaljujući, pre svega, vlasti DS-a, uništena. Radnici su isterani na ulicu, preduzeća stoje. Preduzeća se mogu privatizovati, predsednik opštine tvrdi da postoje uslovi da se izvrši privatizacija preduzeća, ali da se iz nepoznatih razloga ne ulazi u proces privatizacije.
Tražim obaveštenje od Vlade Republike Srbije, od nadležnog Ministarstva zdravlja, da li ima nameru da išta preduzme u pogledu rešavanja ovog problema? U pitanju je 10.000 ljudi u Velikoj Plani koji nemaju zdravstvenu knjižicu i ne mogu da se leče. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, smatram da je ovaj amandman dobar i da ga treba prihvatiti iz sledećih razloga: novim Zakonom o ličnoj karti, kojim je uvedena elektronska lična karta sa biometrijskim čipom, stvoreno je toliko prostora za zloupotrebu ličnih podataka da to nije moguće sprečiti ni jednim drugim zakonom, pa ni ovim predlogom zakona. Smatram da je to moguće sprečiti jedino donošenjem novog zakona o ličnoj karti, kojim bi postojeći zakon bio stavljen van snage. Ako taj zakon koji je sad na snazi bude primenjivan, mi ćemo morati da nosimo lične karte sa biometrijskim čipom. Praktično, svako od nas biće kodiran, žigosan, na isti način na koji su kodirana ili žigosana grla stoke, flaša "koka-kole", flaša kisele vode. Praktično, to predstavlja neki prvi korak, međufazu ka nekom budućem vremenu kada će nam, verovatno, te biometrijske čipove ubrizgavati ispod kože ili nam stavljati na uši da ih nosimo, kao što je sada slučaj sa grlima stoke.
Sledeća stvar, ako budemo nosili takve lične karte, izgubićemo najvrednije što imamo - svoju slobodu i privatnost. Neki "Veliki brat" ili neko ko bude kontrolisao taj sistem moći će u svakom trenutku da zna gde se nalazimo, gde se krećemo. Vi znate da se u izradi dokumenata, pa i ličnih karata, često javljaju određene greške. Te greške posle stvaraju velike probleme. Međutim, prednost ovih postojećih dokumenata jeste što se te greške mogu ispraviti.
Znači, te greške su transparentne i mi možemo da ih ispravimo u svakom trenutku. Kada su u pitanju ovi novi elektronski dokumenti, mi nećemo znati šta u njima piše, tako da nećemo moći ukazivati na te greške.
U isto vreme, dok mi ne znamo šta se nalazi u našim elektronskim dokumentima, u ovom konkretnom slučaju u elektronskoj ličnoj karti, ovlašćeno lice koje bude rukovodilo softverom moći će u svakom trenutku ne samo da zna koji su podaci u pitanju, nego će moći slobodno te podatke da menja, da ih dopisuje, da ih briše bez ikakvih tragova da je to učinilo.
Praktično, imaće neograničenu mogućnost da u naše biometrijske podatke ubaci neke podatke zbog kojih možemo imati problema, ne znam, da smo pripadnici antihaškog lobija, da smo članovi DS-a, da smo problematične ličnosti itd.
Postavlja se pitanje, zašto je država Srbija među prvima u Evropi krenula u uvođenje ovih elektronskih isprava? Zvanično objašnjenje koje smo čuli jeste da je to urađeno iz razloga racionalnosti i brzine, da će se lični dokumenti brže dobijati. Međutim, to nije tačno. Razgovarao sam sa pripadnicima MUP-a koji rade na ovim poslovima i oni tvrde da je procedura sada komplikovanija nego što je bila ranije. Vremenski period koji je potreban da bi se izvadila nova lična karta je otprilike jednak vremenskom periodu koji je bio potreban za stare lične karte.
Druga stvar, lične karte se ne vade svakih pet dana ili pet meseci nego jednom u pet ili deset godina i to ne može biti presudan momenat koji treba da nas opredeli za kakve lične dokumente ćemo da se opredelimo.
Drugi razlog koji je naveden i koji se stalno pominje u raspravi o ovim zakonima jeste da će njihovo usvajanje omogućiti lakši ulazak Srbije na tzv. belu šengen listu.
Znači, ovde se često pominje da je to jedan od preduslova. Međutim, to nije tačno. Ne postoji nijedna međunarodna konvencija, ne postoji nijedan međunarodni ugovor koji Srbiju ili bilo koju drugu zemlju u Evropi obavezuje na uvođenje ovakvih dokumenata. Biometrijske karte u ovom trenutku postoje samo u Španiji. Njihovo uvođenje je pokušano u Grčkoj, međutim, to je dovelo do višemilionskih demonstracija, nakon čega je vlada povukla zakon iz razmatranja. U Velikoj Britaniji ministar unutrašnjih poslova je zbog predloga ovog zakona bio prinuđen da podnese ostavku. Iz istih razloga, zbog masovnih protesta, zakon je povučen iz procedure u Kanadi i Japanu.
Postoje dva mnogo prizemnija razloga zbog kojih se žuri sa uvođenjem ovih dokumenata.
Jedan mogući, ne tvrdim da je to u pitanju, ali s obzirom na sve ono što nam se događa u poslednjih 20 godina ne bih isključio ni tu mogućnost: 20 godina traje permanentna satanizacija srpskog naroda gde se mi predstavljamo kao opasan narod, genocidan narod, opasni pojedinci, ratni zločinci i ne treba isključiti mogućnost da je neko došao na ideju da je ovo dobar način da nas kontrolišu.
Drugi razlog je mnogo prizemniji. U pitanju je provizija. Vi znate da je oprema za izradu ovih ličnih dokumenata, a pre svega ličnih karata, nabavljena od američke "Motorole" u vreme kada je ministar unutrašnjih poslova bio Dušan Mihajlović. Ta oprema je plaćena 120 miliona dolara. Ono što je bitno, pored same cifre, jeste činjenice da je oprema nabavljena bez tendera. Vi znate da se ti poslovi na zapadu sklapaju uz proviziju koja se kreće od 5 do 10%, pa čak i do 15%. S obzirom na visinu ugovora i s obzirom na to da je sporazum sklopljen bez tendera, možemo pretpostaviti da je u pitanju iznos provizije od 10 do 15 miliona evra.
Kada smo već kod ovih podataka o ličnosti, ono na šta još hoću da skrenem pažnju jeste činjenica da već dve godine u školama u Srbiji traje anketiranje prosvetnih radnika i đaka; od prosvetnih radnika i njihovih učenika se traži da popune formulare u kojima se iznose podaci koji su bukvalno privatni podaci i koji se odnose na stanje u porodici. Recimo, tamo imate pitanja, ne znam, koliko vas spava u sobi; da li imate kompjuter; koliko vremena učite; da li vam se roditelji svađaju; ako su otac i majka razvedeni a majka se preudala za drugog, da li vas očuh priznaje kao zakonito dete itd.
Veliki broj građana Srbije u ovom trenutku koristi platne kartice. Najavljuje se uvođenje elektronskih biometrijskih zdravstvenih knjižica. Većina građana Srbije koristi mobilne telefone. Hoću da kažem da se približavamo jednom trenutku, možda će to biti u bliskoj budućnosti, u narednih pet ili 10 godina, kada nekome može pasti na pamet da iz razloga racionalnosti predloži uvođenje jednog elektronskog superdokumenta koji bi istovremeno bio lična karta, zdravstvena knjižica, vozačka dozvola. Do čega bi to dovelo? To bi dovelo do toga da neko ko kontroliše te podatke u svakom trenutku zna gde se nalazimo, sa kim razgovaramo, šta razgovaramo, da li smo bolesni i od kojih bolesti bolujemo, koliko para imamo, šta kupujemo, šta jedemo itd. To znači da bismo postali neka vrsta modernih robova.
Smatram da jedini način da se to spreči jeste da se ovaj zakon ne usvoji, da se pristupi donošenju i usvajanju novog zakona o ličnoj karti. Međutim, pošto se to neće dogoditi i pošto će većina usvojiti ovaj zakon, predlažem da se prihvati amandman narodne poslanice Aleksandre Janković jer smatram da će on na neki način dati veća prava Povereniku da spreči zloupotrebu ličnih podataka. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, građani Srbije, danas je, kao što se čulo, održana sednica Administrativnog odbora kojoj je predsedavao gospodin Tomislav Nikolić. Smatram da je tim činom narušeno dostojanstvo Narodne skupštine, evo zbog čega.
Na sednici poslaničkog kluba SRS 9. septembra Tomislav Nikolić je poslanike SRS obavestio da je izgubio naše ostavke.
Istog dana, dva časa kasnije, u hodniku Skupštine u izjavi novinarima on je ponovio tu izjavu, objašnjavajući da je gubljenje nastalo kao posledica zaboravnosti. Posledica toga je teza koja se odomaćila i u ovome domu i u javnosti - da su ostavke poslanika SRS izgubljene. Međutim, to nije tačno i za to postoje dokazi, a dokaze nam je dao konkretno gospodin Tomislav Nikolić. U intervjuu u "Politici", 12. septembra, na pitanje novinarke o poslaničkim mandatima i ostavkama: "Dakle, sklonili ste ostavke?", gospodin Nikolić odgovara: "Tako je". Pre pet dana ste bili svedoci da je gospodin Nikolić sa skupštinske govornice rekao: "Moja ostavka se nalazi u mom džepu".
Na osnovu ove dve izjave nameće se samo jedan logičan zaključak - da ostavke nisu izgubljene, da ostavke postoje. Te ostavke se nalaze na nepoznatom mestu, to mesto je poznato samo gospodinu Nikoliću. Sa pravne i moralne strane, stvar je jasna: Tomislav Nikolić u svom posedu neovlašćeno drži tuđu stvar, tuđu imovinu. U ovom konkretnom slučaju, imovinu SRS, imovinu nas narodnih poslanika koji smo potpisali te ostavke i imovinu građana Srbije koji su u naše mandate kovertirali svoju izbornu volju.
Iz tog razloga smatram da je povređeno dostojanstvo Narodne skupštine samom činjenicom da Tomislav Nikolić, kao takav, predsedava Administrativnim odborom, koji je najvažniji odbor u Skupštini Srbije.
Sledeći razlog, apsolutno nije u skladu sa zdravim razumom i sa Ustavom Srbije, ni sa Poslovnikom Narodne skupštine da u radu Narodne skupštine učestvuju poslanici stranke koja nije postojala kada su održani poslednji izbori. Ja se izvinjavam, ali to je potpuno van zdravog razuma, a kamoli da predstavnik te političke stranke koja nije postojala, koja se tek porađa, vodi najvažniji skupštinski odbor!
Sledeća stvar, vi znate da postoji praksa, od kad postoji parlamentarizam u Srbiji, da Administrativni odbor, znači najjači odbor u Skupštini Srbije, vodi predstavnik najjače opozicione stranke. U ovom slučaju to je SRS. Iz tih razloga sam izašao i javio se da reklamiram ovaj poslovnik.
Izvinjavam se, zamoliću gospođu Čomić da mi dozvoli samo da citiram još jednu izjavu gospodina Tomislava Nikolića o poslaničkim mandatima. Hoću da sa ove govornice kažem da se zalažem da se iz ove pravne zavrzlame izađe uz poštovanje stava Tomislava Nikolića, znači da ispoštujemo stav Tomislava Nikolića. Evo šta on kaže: "Je li Srpska radikalna stranka osvojila 82 poslanička mesta? Pa mi toliko moramo da imamo svakog časa. Je li osvojio Bogoljub Karić neko poslaničko mesto? Nije. Pa odakle mu? Ovo je prosta stvar, ali ovo je fundamentalno pitanje za Srbiju. Na prekretnici smo. Ja se ne bih odricao morala..."
(Predsedavajuća: Tri minuta i 30 sekundi.)
Izvinjavam se, još 10 sekundi. "Koliko god da imate loše mišljenje o političarima insistirajte na tome ko je od njih moralan, a ko nije", kaže Tomislav Nikolić 19. maja 2005. godine sa ove govornice. Hvala vam.

Dame i gospodo, gospodine ministre, koristim priliku da su predstavnici Vlade prisutni na ovoj sednici da postavim pitanje Vladi: šta Vlada Srbije misli da preduzme po pitanju zaustavljanja elementarne nepogode koja već pet godina traje u Velikoj Plani?
Već pet godina 50.000 stanovnika Velike Plane, a među njima 8.000 dece, umesto vode za piće iz vodovoda pije tehničku vodu, koja je zbog velike koncentracije nitrata, izuzetno štetna, ne samo po zdravlje nego nije dozvoljeno po medicinskim parametrima da ta ista voda bude korićena za pranje sudova, za kupanje i kuvanje.
Znači, 20.000 stanovnika grada Velika Plana već pet godina vodom snabdeva jedna cisterna stara 35 godina kapaciteta 5.000 litara. Ponavljam, grad od 20.000 stanovnika vodom za piće snabdeva jedna cisterna kapaciteta 5.000 litara. To je 250 mililitara vode za piće po glavi stanovnika.
Građani Velike Plane imaju tri mogućnosti. Jedna je da svakog dana odvoje dva-tri sata vremena da dežuraju u gradu i čekaju nailazak cisterne, druga mogućnost je da kupuju flaširanu vodu za piće. Ako uzmemo da jedna porodica dnevno potroši oko 10 litara vode za piće, to je dnevno 150 dinara, a mesečno 4.500 dinara. Taj luksuz da mesečno za vodu izdvoji 4.500 dinara u Velikoj Plani sebi može da priušti jedan ili dva posto stanovništva. U Velikoj Plani većina ljudi ne radi. Oni koji rade, rade uglavnom za mjesečnu nadoknadu...

Znači, oni koji rade, rade uglavnom za nadoknadu za osam do 12.000 dinara.
Treća mogućnost koju koristi najveći broj građana Velike Plane jeste da pije vodu iz vodovoda i tako na direktan način ugrožava svoje zdravlje. Postoji samo jedno rešenje ovog problema i zato sam se javio za reč, a to je izgradnja vodovoda za prečišćavanje vode u Velikoj Plani. Prema procenama, ta fabrika treba da košta negde oko pet-šest miliona evra.
Možda je to za nekoga veliki novac, međutim stvarno da pet miliona evra za zdravlje 50.000 ljudi nije veliki novac i da Vlada treba da odvoji ta sredstva. Poređenja radi, prije mesec dana pojavio se problem snabdevanje vodom nekoliko opština u zapadnom delu Republike. U roku od dva dana Vlada Republike Srbije odvojila je 75 miliona evra za rešavanje tog problema.
Kao što sam rekao, Velika Plana čeka pet godina da Vlada Srbije izdvoji pet miliona evra za rešavanje ovog problema. Molim predstavnika Vlade da prenese gospodinu premijeru ovo što sam rekao i da Vlada zaista preduzme neke mere kako bi se ovaj problem što prije riješio. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, reklamiram povredu člana 90. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine: "Predlozi za proširenje dnevnog reda predlozima akata koji su, po odredbama ovog poslovnika, ispunili uslove da se uvrste u dnevni red, dostavljaju se najkasnije tri dana pre dana određenog za održavanje sednice Narodne skupštine, a predlozi koji se odnose na izbor, imenovanja, razrešenja i prestanak funkcije, povlačenje pojedinih tačaka iz predloženog dnevnog reda, spajanje rasprave i za promenu redosleda tačaka, dostavljaju se najkasnije 24 časa pre određenog početka sednice Narodne skupštine."
U dnevnom redu imamo tačku – zakon o visokom školstvu, koja je predložena danas, posle početka sednice. Zatim, imamo slučaj da je danas povučeno 13 tačaka dnevnog reda, promenjen je redosled više tačaka dnevnog reda, praktično, dnevni red je potpuno pretumban i došlo je do spajanja rasprave o pojedinim tačkama dnevnog reda. Praktično, rasprava o 12 tačaka dnevnog reda spojena je u tri tačke.
Po članu 84. Poslovnika, ostavljena je izvesna mogućnost, mada nejasno, ovaj član je u potpunoj koliziji sa članom 90.
Kaže se – izuzetno, obaveštenje o vremenu održavanja sednice i dnevnom redu može se dostaviti u kraćem roku, pri čemu je predsednik Narodne skupštine dužan da na početku sednice obrazloži takav postupak.
Ovde se kaže – obrazloženje, obaveštenje o vremenu održavanja sednice i dnevnom redu, a ne kaže se – obaveštenje o promeni dnevnog reda, ne kaže se – obaveštenje o povlačenju pojedinih tačaka i, apsolutno, ne spominje se spajanje rasprave o pojedinim tačkama dnevnog reda.
Ovde smo od gospođe Kolundžije čuli tri razloga zašto bi danas trebalo da raspravljamo o spojenim tačkama dnevnog reda. Prvi razlog je brzina.
Znate šta, ako je to u pitanju, ako je u pitanju moranje, mi svih 13, 14 tačaka na dnevnom redu možemo da smandrljamo kao jednu tačku dnevnog reda. Zatim je rečeno da je u pitanju regulisanje nekih problema u ovom zakonu i da se primenjuju zakoni iz 70-ih godina.
Ako je nešto čekalo 38 godina da se nađe na dnevnom redu Narodne skupštine Republike Srbije, ne vidim zašto bi bio problem da se to pitanje na dnevnom redu nađe sutra a ne danas. Znači, ako razdvojimo raspravu o ovim tačkama dnevnog reda, mi ćemo izgubiti jedan dan, pa ako smo izgubili 38 godina, ne vidim zašto bi bio problem da izgubimo još jedan dan. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas treba da donesemo odluku o razrešenju 70 sudija i 30 drugih nosilaca pravosudnih funkcija, a uglavnom su u pitanju javni tužioci i njihovi zamenici.
Treba da se izjasnimo na osnovu njihovog imena i prezimena i mesta prebivališta. To su uglavnom jedini podaci koji su nam dostavljeni u ovom materijalu koji smo dobili. Smatram da je zaista neozbiljno da se u jednoj ovakvoj instituciji odluka o razrešenju tako značajnih državnih funkcionera kao što su sudije donosi samo na osnovu njihovog imena i prezimena i mesta prebivališta. Možemo samo da nagađamo da li odluku o razrešenju treba da donesemo na njihov lični zahtev zbog godina starosti, zbog godina rada, zbog toga što oni svoj posao ne obavljaju valjano i savesno, zbog toga što su politički nepodobni ili zbog toga što su se zamerili nekome od političkih ili ekonomskih moćnika, ovih tzv. tajkuna.
Drugo, suštinsko pitanje koje se nameće jeste zašto mi o ovom pitanju raspravljamo tek danas. Gospodin Ristić je pre tri dana rekao da je većina ovih pravosudnih funkcionera prestala da obavlja svoj posao otprilike pre dve godine, ili pre godinu dana. Tom prilikom on je takođe istakao da oni za sve ovo vreme primaju platu i pomenuo je iznos od 100.000 dinara. Ako na taj iznos od 100.000 dinara dodate poreze, doprinose, dobijate iznos od oko 160.000 dinara. To je 2.100 evra. Kada to pomnožite sa dve godine rada dobijete iznos od 50.000 evra. Pedeset hiljada evra košta jedno zasedanje, jedna dnevna sednica Narodne skupštine Republike Srbije. Ako to pomnožite sa brojem 100 dobijate iznos od pet miliona evra.
Juče sam razgovarao sa jednim svojim poznanikom iz Velike Plane koji se bavi građevinom. Rekao mi je da u Velikoj Plani za iznos od pet miliona evra može da se napravi oko 200 jednosobnih stanova.
Sledeći problem koji se ovde javlja jeste taj što je jedan broj ovih sudija i tužilaca u protekle dve godine, dok su primali plate kao sudije i tužioci, obavljao posao advokata. Konkretno znam trojicu bivših sudija koji su ovo vreme radili kao advokati.
Znate, to je jedan veliki moralni, etički i pravni problem. Kako neko može dolaziti u zgradu suda u kojoj prima platu kao sudija, a istovremeno u toj zgradi suda obavlja posao advokata? Obavljajući taj drugi posao prima jednu drugu, paralelnu platu. Sve to u državi koja ima nekoliko stotina mladih ljudi, pravnika koji su položili pravosudni ispit i koji uzaludno čekaju da dobiju zaposlenje; u državi u kojoj imamo milion ljudi koji su nezaposleni, koji čekaju posao i u državi u kojoj, kao što sam juče rekao, prema zvaničnim podacima Zavoda za statistiku, 400.000 ljudi živi ispod granice siromaštva.
Zbog svega ovoga ponavljam pitanja koja sam postavio pre tri dana. Prvo pitanje jeste: koliko novca iz budžeta je nenamenski, bespotrebno, izdvojeno u ove svrhe? Drugo pitanje je: koliko je sudija koje danas treba da razrešimo u međuvremenu obavljalo advokatske poslove? Treće pitanje je: ko je kriv što se ovo pitanje na dnevnom redu Skupštine nije našlo pre godinu dana, pre 15 meseci ili pre pet meseci, nego tek danas?

Dame i gospodo, pošto sam pravno prilično neuk, a kao što sam rekao mi nismo dobili nikakve dodatne potrebne podatke o materijalu koji smo dobili za ovu tačku dnevnog reda, ja sam se namerno na početku svog izlaganja oslonio na izjavu gospodina Ristića. Pre tri dana on je sa ove govornice rekao da sudije o kojima mi sada raspravljamo primaju platu poslednje dve godine. Držao sam se za reč gospodina Ristića. Ne verujem da je on to rekao nesvesno; rekao je to vrlo svesno i vrlo tendenciozno. Osnovna poruka je bila – dok vi ovde, radikali, vršite opstrukciju, pare iz budžeta idu, ovi ljudi primaju platu od 100.000 dinara, a vi ne date da mi izglasamo da ih razrešimo dužnosti sudija. To je prvo.
Drugo, u svom izlaganju nakon mog izlaganja gospodin Ristić je uglavnom potvrdio 90% onoga što sam ja rekao. Nisam rekao da je svih 100 sudija, javnih tužilaca primalo platu poslednje dve godine. Ja sam samo na osnovu te brojke, jer u pitanju je broj od 70 sudija, 30 tužilaca i njihovih zamenika, izveo jednu računicu orijentaciono, da se vidi koliko je državni budžet bio opterećen, bespotrebno. Sada je nebitno da li je u pitanju 100, da li je u pitanju 55 ili 10, u pitanju je jednako pravni i moralni problem.
Poslednja stvar, vremenski rok od dve godine takođe sam uzeo iz izlaganja gospodina Ristića. Ima onih koji je trebalo da budu razrešeni pre toga, ima onih koji je trebalo da budu razrešeni posle toga; sad sam čuo od gospodina Krasića da ima onih koji posao sudija ne rade od 1. marta 2006. godine.

Dame i gospodo narodni poslanici, u svom izveštaju o stanju ljudskih prava u prošloj godini zaštitnik prava građana se ne bavi zaštitom ljudskih prava na Kosovu i Metohiji, tamo gde su ta ljudska prava najviše ugrožena. Zaštitnik građana je izabran otprilike prije 10 mjeseci. Sada ću vas podsetiti šta se, kada je kršenje ljudskih prava u pitanju, u proteklih 10 mjeseci dogodilo na Kosovu i Metohiji.
Zabeleženo je više od 20 slučajeva paljenja srpskih kuća. Više desetina oružanih napada na Srbe pucanjem, bacanjem bombi i paljenjem automobila. Više desetina fizičkih napada. Nekoliko masovnih razmera u severnom delu Kosovske Mitrovice.
Srbima na Kosovu i Metohiji je oduzeto pravo da sami biraju svoju lokalnu vlast. Srbima je oduzeto pravo da ostvare dobit od privatizacije preduzeća u kojima su radili decenijama. Srbi na Kosovu i Metohiji ne mogu da obrađuju svoja imanja, svoje njive, osim u samom centru enklava u kojima žive.
Srbi na Kosovu i Metohiji nemaju pravo na posao. Srpska deca u većini mesta na Kosovu i Metohiji do škola odlaze u pratnji tenkova i transportera NATO pakta. Kamenovanje autobusa i automobila u kojima se kreću Srbi na Kosovu i Metohiji su redovna pojava.
Ukratko, Srbi na Kosovu i Metohiji žive u modernim logorima. O svemu tome u izveštaju o kršenju ljudskih prava u prošloj godini u državi Srbiji nema apsolutno ni jedne reči. Na osnovu toga može se izvući samo jedan zaključak, da zaštitnik građana posredno, svesno ili nesvesno, priznaje da Kosovo i Metohija nije u sastavu Srbije.
Znate, kada zaštitnik ljudskih prava u jednoj državi pravi izveštaj o kršenju ljudskih prava u toj državi, a ne obuhvati jedan dio teritorije, onda se može izvući zaključak da on taj dio teritorije ne smatra sastavnim delom te države. Osim Srba na Kosovu i Metohiji, zaštitnik građana u svom izveštaju zanemario je kršenje ljudskih prava još nekoliko kategorija stanovništva.
U ovom izveštaju nema riječi o 400.000 građana Srbije koji, prema zvaničnim podacima Zavoda za statistiku, žive ispod granice siromaštva. Nema riječi o kršenju ljudskih prava Vojislava Šešelja i drugih haških optuženika srpske nacionalnosti. Nema ni riječi o kršenju ljudskih prava nekoliko desetina Srba, građana Srbije koji su poreklom iz Hrvatske, a koji su uhapšeni prilikom odlaska u Republiku Srpsku Krajinu, u zavičaj.
Nema riječi o kršenju ljudskih prava Ratka Mladića, Radovana Karadžića i Gorana Hadžića, koje mediji u Srbiji, a i najviši zvaničnici države Srbije, već nekoliko godina nazivaju najvećim ratnim zločincima. Protiv Radovana Karadžića i Ratka Mladića je podignuta haška optužnica, međutim ne postoji nijedna pravosnažna sudska presuda kojom su oni okrivljeni da su počinili bilo koji ratni zločin. Znači, sve dok ne postoji ta pravosnažna presuda nazivati ljude ratnim zločincima je teško krivično delo.
Sledeća stvar o kojoj bi trebalo da se izjasni zaštitnik ljudskih prava jeste činjenica da Srbi proterani sa Kosova i Metohije već osam godina nemaju pravo da glasaju i da biraju predstavnike vlasti u lokalnim zajednicama gde žive.
Sa druge strane ovaj izveštaj je prepun detalja o izmišljenim i stvarnim primerima kršenja ljudskih prava. Vrlo detaljno se bavi kršenjem ljudskih prava pripadnika nacionalnih manjina. Inače, nastavlja se ta jedna praksa, koja u Srbiji postoji već deset godina, da se stalno potencira da su nacionalne manjine u Srbiji ugrožene. Živim u ubeđenju da je što se tiče poštovanja prava nacionalnih manjina Srbija sigurno među vodećim državama u Evropi.
Izveštaj se detaljno se bavi ljudskim pravima ubica i kriminalaca koji se nalaze u zatvorima, zatim homoseksualaca i drugih nastranih ličnosti. "Mnoge javne ličnosti se u javnim nastupima slobodno koriste govorom mržnje i diskriminacije prema homoseksualnoj populaciji, a postojeći zakoni i institucije koje ih primenjuju ne pružaju adekvatnu zaštitu od tog verbalnog vida homofobnog nasilja i diskriminacije".
"Aktivisti i aktivistkinje ljudskih prava su u kontaktu sa Zaštitnikom predočili argumente da su lezbejke, gej osobe, biseksualci i transsrodne osobe posebno izloženi zločinima mržnje u Srbiji i da zbog toga postoji posebna potreba da se raznim merama reaguje na takvu situaciju".
Po ovom izvještaju na Kosovu i Metohiji, gde Srbe progone i ubijaju, ne postoje zločini mržnje, ali jadni homoseksualci i lezbejke strašno postradaše, prosto da se čovek rastuži.
Mene zanima zaista da li je neko u ovoj skupštini i uopšte u Srbiji čuo za neki zločin mržnje koji je učinjen nad pripadnicima gej populacije, nad lezbijkama i tom kategorijom društva.
Izveštaj se takođe detaljno bavi kršenjem ljudskih prava pripadnika nevladinih organizacija koje rade na rasturanju Srbije i što je posebno potencirano i izdvojeno političkih partija i pojedinaca koji se javno zalažu za nezavisnost Kosova i Metohije. Znate, u jednoj zemlji ljudi se otvoreno zalažu za razbijanje i okupaciju te zemlje, za odvajanje dijela teritorije te zemlje i zamislite umesto da im ljudi tapšu, da im odobravaju, ljudi ih prekorevaju i šalju preteće poruke.
Ono što meni bode oči u ovom izveštaju i ovom predlogu jeste činjenica da je sve četvoro zamenika zaštitnika građana rođeno u Beogradu. Zaista ne mogu da vjerujem da u zemlji Srbiji u dijelu koji ne pripada Beogradu ne postoje ljudi koji bi se mogli kvalitetno i adekvatno baviti ovom problematikom.
Mi smo ovih dana optuživani da pravimo opstrukciju zato što sprečavamo donošenje važnih odluka, između ostalog odluke o izboru zamenika zaštitnika građana. Iz toga se može steći utisak kako vladajuća koalicija u Srbiji drži mnogo do ljudskih prava, drži mnogo do institucije zaštitnika građana i drži mnogo do funkcionisanja službe zaštitnika građana.
Navešću samo tri činjenice iz ovog izveštaja koje govore sasvim suprotno. "Uprkos zakonskoj odredbi prema kojoj će Skupština izabrati zamenike zaštitnika građana u roku od dva meseca od dana podnošenja predloga, Narodna skupština o predlogu nije odlučila do zaključenja izveštajnog perioda, niti do dana podnošenja izveštaja. Zaštitnik građana se dopisom od 18. decembra 2007. godine obratio svim narodnim poslanicima i ukazao na neophodnost izbora zamenika ombudsmana radi stvaranja uslova za obavljanje zakonom utvrđenog delokruga institucija i zakonom utvrđenog roka.''
Nažalost, do dana podnošenja ovog izveštaja ovo obraćanje ostalo je bez efekta. Od podnošenja izveštaja prošlo je još nekoliko meseci, međutim to se pitanje na dnevnom redu nalazi tek danas i postavljam pitanje - ako smo vršili opstrukciju u protekla dva dana i ako vršimo opstrukciju danas, ko je vršio opstrukciju proteklih deset meseci pa se ovo pitanje nije našlo na dnevnom redu?
Sledeće, zakon o zaštitniku građana predvideo je da će Narodna skupština Republike Srbije uskladiti odredbe ovog poslovnika sa odredbama zakona u roku od šest meseci od dana stupanja zakona na snagu. Poslovnikom Skupštine trebalo je da bude uređen i način postupanja po podnetom redovnom izveštaju kao i po posebnim izveštajima zaštitnika građana. Do isteka izveštajnog perioda to nije učinjeno. Nadam se da za ovo neće biti okrivljena SRS.

Dame i gospodo narodni poslanici, javljam se po čl. 225. i 226. U proteklih nedelju dana šest skupština opština u Srbiji i tri okružna suda vratili su svojim presudama i odlukama otete mandate SRS. To nisu učinili samo Skupština grada Smedereva i Okružni sud u Smederevu. Kao što sam juče rekao, u utorak, 16. septembra, aktivirali smo blanko ostavke odbornika u Skupštini grada Smedereva ...

Imam da postavim pitanje. Juče sam se javio drugi put, tražio objašnjenje, niste mi dali reč. Biću kratak, tri minuta. Znači, mi smo ...