Dame i gospodo, ako je moja evidencija tačna, ovo je deseti put da država Srbija daje neposrednu novčanu pomoć građanima, ustanovama i privredi, da bi im pomogla da prevaziđu probleme koje svi imamo zbog epidemije korone.

Ono što ovaj paket pomoći, za koji će biti izdvojeno negde oko 130 miliona evra, izdvaja od dosadašnjih jeste što je on namenjen mladim ljudima. Kada govorim o mladim ljudima, podsećam da je država u decembru mesecu donela nekoliko mera kojima će olakšati mladim ljudima, mladim bračnim parovima da reše stambeno pitanje.

Kao i većinu mera, sličnih mera koje je država donosila u protekle dve godine, najavu da će mladi dobiti po sto evra deo opozicije dočekao je na nož, sa sprdnjom, uz komentare da Vučić ne deli svoje pare, nego deli narodne pare i uz obrazloženje da država uzima novac od građana i onda im taj isti novac vraća kao milostinju.

Prvo, u kojoj to državi na svetu predsednik države daje pare građanima, daje svoj novac građanima? To ne postoji. To ne postoji čak ni u bajkama. Što se tiče ove druge tvrdnje, da država uzima novac od građana, pa ga onda vraća građanima, to je ništa drugo do jeftina propaganda, jeftini pokušaj manipulacije.

Ono što državu definiše kao pojam, jedan od osnovnih atributa po kojima se država prepoznaje jeste upravo to da ona uzima novac od građana na razne načine, kroz poreze, takse i razne druge namete, a onda taj novac koristi i troši za opšte dobro, u interesu države, u interesu građana. Onda imamo izbore na kojima građani ocenjuju da li je država, odnosno da li su ljudi koji vode državu taj građanski novac, držani novac trošili onako kako treba.

Dok je na vlasti bila koalicija DOS, to je bilo pre desetak godina, država je takođe uzimala novac od građana, ali kao što reče jedan moj prijatelj, kada smo juče razgovarali na ovu temu, on uzimaše, a nikom ne davaše, a vi uzimate, ali nešto i dajete.

Ja podsećam da je u to vreme negde oko 350.000 ljudi u Srbiji ostalo bez posla. Ljudi su sa svojih radnih mesta izbačeni na ulicu, bukvalno neki od njih su gladovali, nisu imali od čega da žive. Međutim, ta tzv. narodna, brižna, demokratska vlast, nije se nijednom dosetila da im dodeli bilo kakvu finansijsku pomoć, makar od 10, 20, 100 evra.

Nas optužuju da smo diktatorska, ne narodna vlast, da ne vodimo računa o interesu građana, međutim, kao što se vidi iz ovih današnjih diskusija, mi već deseti put dajemo novac građanima Republike Srbije, dajemo novac privredi, dajemo novac ustanovama, a dajemo ga u situaciji nakon što smo u proteklih nekoliko godina zaposlili više stotina hiljada ljudi u Srbiji. Znači, oni su ljude otpuštali s posla, nisu im davali pomoć. Mi zapošljavamo ljude i istovremeno kad je god država u situaciji, te ljude finansijski pomažemo.

Istina je, oni su jednom obećali da će pomoći građane Srbije, ako se sećate, to je bilo pre desetak godina uoči izbora, kada su građanima obećali da će svaki punoletni građanin Srbije dobiti 1.000, ne sećam se više da li je u pitanju bilo 1.000 evra ili dolara, pod uslovom da Boris Tadić i DS na izborima pobede Tomislava Nikolića. Boris Tadić je pobedio na izborima, međutim, građani Srbije od tih obećanih 1.000 dolara nisu videli nijedan dolar.

Znači, u ovoj predloženoj meri u dodeli 100 evra mladim ljudima Srbije starosti od 16 do 29 godina nema ničeg spornog, to je jedna dobra mera. Ta mera pokazuje dve stvari. Prva je stvar da država vodi računa o svojim građanima, da im pomaže kad god je u prilici da to učini, a drugo govori da se privreda Srbije oporavila od sunovrata u kojem se nalazila u vreme kada su Srbiju vodile ove stranke koje se sad predstavljaju kao prava opozicija, koje se predstavljaju kao nekakva narodna nada koja će građane Srbije spasiti od naše strahovlade, kako oni to kažu.

Iskoristiću ovu priliku da mlade u Velikoj Plani obavestim da ovih 100 evra neće biti jedina novčana pomoć, jedina novčana sredstva koja će oni dobiti u toku ove zime. Naime, krajem prošle godine mi u opštinskom rukovodstvu smo se dogovorili da ćemo nagraditi sve učenike osnovnih i srednjih škola u Velikoj Plani koji školsku godinu završe sa odličnim uspehom, počev od prethodne školske godine. Znači, svaki učenik u Velikoj Plani koji je prošlu školsku godinu završio sa odličnim uspehom dobiće 10.000 dinara, bez obzira da li su u pitanju učenici osnovnih ili srednjih škola.

Prošle godine smo u gimnaziji, ekonomsko-ugostiteljskoj školi, srednjoj tehničkoj školi imali više od 200 učenika koji su na kraju godine bili odlični. U osnovnim školama smo imali više od 1.000 učenika, kažem, svi će oni u februaru mesecu dobiti po 10.000 dinara, a mi se nadamo da će u junu posle završetka ove školske godine taj broj biti još veći, jer ćemo u junu, nakon završetka ove školske godine, podeliti još po 10.000 dinara. Sve to ne bi bilo moguće da se privreda Srbije ne razvija, da stanje u privredi Srbije i stanje u privredi Velike Plane nije dobro.

Da je stanje dobro, da se stanje poboljšava na bolje, govore i sledeći podaci. Kada je odgovornost za vođenje opštine u Velikoj Plani preuzela SNS, realizacija budžeta je iznosila 850 miliona dinara. U prošloj godini mi smo ostvarili budžet veći od milijardu i 300 miliona dinara, a na pretposlednjoj sednici Skupštine opštine usvojili smo budžet za ovu godinu u iznosu od milijardu i 400 miliona dinara.

Na kraju želim da našoj braći u Bosni i Hercegovini, u Republici Srpskoj, od Zvornika do Kupresa, od Prijedora do Trebinja čestitam 30 godina od osnivanja Republike Srpske. Želim im da Republika Srpska bude uspešna i da bude dugovečna. Hvala vam.

Dame i gospodo, ako računamo 10 sudija o kojima danas raspravljamo, a koje ćemo sutra svakako izabrati, Skupština Srbije je u decembru izabrala skoro stotinu novih sudija i javnih tužilaca i to je dobra stvar. To će u svakom slučaju doprineti poboljšanju stanja u srpskom pravosuđu.

Meni je posebno drago što se među opštinama koje će u Novu godinu ući sa novim pravosudnim kadrovima nalazi i Velika Plana.

Podsećam, među sudijama koje smo izabrali 15. decembra nalazi se i pet novih sudija iz Velike Plane. Ja ću pročitati njihova imena, jer smatram da to zaslužuju.

Prvi put na sudijsku dužnost izabrani su Bojana Lalić, tužilački pomoćnik u Osnovnom javnom tužilaštvu u Velikoj Plani, Dušan Milošević, korisnik početne obuke na Pravosudnoj akademiji, Svetlana Jovović, sudijski pomoćnik u Osnovnom sudu u Požarevcu, Tamara Radovanović, sudijski pomoćnik u Osnovnom sudu u Velikoj Plani i Jelena Vučković, takođe sudijski pomoćnik u sudu u Velikoj Plani.

Svojevremeno je Visoki savet sudstva doneo odluku da u Osnovnom sudu u Velikoj Plani sudi 14 sudija. Međutim, taj broj nikada nije dostignut iz dva razloga. S jedne strane, zbog odlaska ljudi u penziju i na druga radna mesta. S druge strane, zbog spore procedure izbora novih sudija.

U međuvremenu, u julu mesecu Visoki sudski savet je doneo odluku da se broj sudija u Velikoj Plani poveća na 18. Poređenja radi, prošle godine u Osnovnom sudu u Velikoj Plani je sudilo osam sudija. Znači, od 14 dozvoljenih, Osnovni sud je imao na raspolaganju osam sudija. Sada je stanje znatno bolje.

Četvoro sudija koje su primljeni u međuvremenu sa ovih pet sudija koje smo izabrali 15. decembra sud u Velikoj Plani sada ima 17 sudija. U toku je procedura za izbor još jednog sudije. Znači, prvi put posle dugo vremena sud u Velikoj Plani će raditi u punom kapacitetu.

Ono što je bitno jeste da su uglavnom u pitanju mladi ljudi koji predstavljaju budućnost pravosuđa i Velike Plane i Srbije. Druga stvar, građani s pravom očekuju, s obzirom na postojeći broj sudija, na povećanje broja sudija, da će sudski postupci sada kraće trajati, da se sudski postupci neće otezati, kao što je do sada bio slučaj, po tri, četiri, pa i po pet, šest godina.

Inače, u ovom trenutku u sudu u Velikoj Plani ima 11.000 nerešenih predmeta. Do izbora ovih pet sudija, po sudiji je bilo 900 sudećih predmeta. Kada se ovi predmeti raspodele sada na ukupan broj sudija sa ovim novim sudijama stanje će biti znatno bolje. Znači, 650 predmeta po sudiji.

Na novim sudijama kako u Velikoj Plani, tako i u celoj Srbiji je jedan težak zadatak da svojim radom povrate poverenje građana Srbije u pravosudni sistem. To poverenje već godinama ne postoji.

U narodu je rasprostranjeno mišljenje da sudovi ne sude po pravu, nego da u velikom broju slučajeva sude po vezama, po ličnim poznanstvima, da sude na osnovu primljenog mita, posebno kada su u pitanju ljudi koji imaju mnogo novca i kada su u pitanju politički uticajni pojedinci.

Po istraživanju iz decembra meseca 2014. godine, građani najmanje veruju tužilaštvu i sudovima, njih 68% od svih bitnih državnih institucija.

Po istraživanju javnog mnjenja u septembru 2019. godine, samo 21% građana Srbije ima poverenje u pravosuđe, dok čak 48% gaji potpuno nepoverenje prema sudijama i tužiocima.

Po istraživanju iz jula ove godine, procenat građana koji ima poverenje u sudstvo pao je na 15%, dok njih 53% gaji potpuno nepoverenje prema sudijama i tužiocima.

U jednom relevantnom istraživanju iz 2017. godine u kojem je anketirano 1.218 sudija iz 83 osnovna i viša suda, njih 84% je izrazilo nepoverenje u sudski sistem, a njih 78% veruje da u sudskom sistemu nisu dominantna stručnost i znanje, već slične veze i nepotizam.

Istom anketom obuhvaćeno je 385 javnih tužilaca iz 47 tužilaštava. Njih 85% veruje da su u pravosuđu dominantne lične veze i nepotizam. Dakle, sudije i tužioci ukupno skoro 1.600 sudija i tužioca veruju da je u velikoj meri za napredovanje u njihovoj karijeri i za opšte stanje u sudstvu su bitne rođačke, kumovske veze, da je bitan nepotizam.

Ja ističem da ovakvo stanje imamo u situaciji kada sudije i tužioce još uvek bira Narodna skupština.

Ja sada moram da izrazim bojazan šta će se dogoditi ako na referendumu 16. januara budu usvojene predložene ustavne promene po kojima će parlamentu skoro u potpunosti biti oduzeta ingerencija da bira sudije i tužioce.

Po predloženom rešenju, sudije i tužioci će, malo možda preterano rečeno, ali suština je ista, birati sami sebe.

Mi u Srbiji imamo tri grane vlasti. Imamo zakonodavnu vlast, imamo izvršnu vlast i imamo sudsku vlast. zakonodavnu vlast kontrolišu građani. Oni je biraju na izborima. Izvršnu vlast kontrolišu parlament Srbije i lokalni parlamenti, a sudsku i tužilačku vlast neće kontrolisati niko. Ja smatram da to nije dobro. Čak smatram da je to i opasno. Bojim se da sudovi, da pravosuđe ne postane produžena ruka nekog drugog centra moći. Jednostavno, smatram da niko u Srbiji ne treba i ne može da bude iznad države i iznad građana.

Hvala vam.

Dame i gospodo, iz izlaganja ministarke Obradović očigledno da je odlaganje početka primene novog načina obračuna zarada kod zaposlenih u javnom sektoru neminovnost, kao posledica objektivnih okolnosti. Mi danas, odnosno sutra u danu za glasanje treba da izglasamo zakone koje Vlada predlaže.

Ja ću danas govoriti o nekim anomalijama u politici zapošljavanja u javnom sektoru, a osvrnuću se i na ovaj najnoviji pokušaj DOS-ovske opozicije da preko ulice osvoji vlast u Srbiji.

U vreme kada je donesena Odluka o zabrani zapošljavanja u javnom sektoru je bila opravdana, dala je dobre rezultate. Pre svega, država je njome uštedela značajna sredstva, a drugo zaustavljena je jedna lavina partijskog zapošljavanja koje je počelo u oktobru 2000. godine, nakon državnog udara koje su izvele DS i ostale DOS-ovske stranke. U toj lavini je na državne jasle, na izmišljena radna mesta, zaposleno nekoliko desetina hiljada novih državnih službenika.

Međutim, sama Uredba Vlade Srbije o zabrani zapošljavanja, ograničavanju broja zaposlenih ima neke manjkavosti. Te manjkavosti je trebalo otkloniti. Međutim, to za osam godina nije učinjeno. Praktično, Uredbom Vlade Republike Srbije o, da je tako naslovim, zabrani zapošljavanja nagrađene su one opštine koje su se nedomaćinski ponašale prema narodnom novcu, prema Republici Srbiji, a kažnjene su one opštine koje su poslovale domaćinski, koje su štedele narodne pare i koje nisu imale višak zaposlenih.

Primera ima mnogo i ja ću navesti samo tri primera. U vreme stupanja na snagu zabrane grad Niš je imao 2.500 zaposlenih više nego što je to bilo potrebno. Znači, u gradskoj upravi, opštinskim uprava, u javnim preduzećima i ustanovama. Prvo su zapošljavali socijalisti, posle njih su zapošljavali predstavnici DS, DSS, G17, URS, LDP, Građanskog saveza itd, itd. Drugi primer je grad Leskovac koji je u vreme donošenja ove zabrane imao 400 zaposlenih više nego što je to opravdano.

Da li su u proteklih osam godina grad Niš, Leskovac ili bilo koji drugi grad, bilo koja druga opština koja je imala višak zaposlenih, snosili bilo kakve posledice? Nisu snosili nikakve posledice. Naprotiv, sve ovo vreme imaju korist od svoje neodgovorne politike – imaju višak zaposlenih, jedni radnici, službenici odlaze u penziju, jedni odlaze na bolja radna mesta, ali oni sve ovo vreme ne kubure sa nedostatkom službenika.

Na drugoj strani imamo opštine koje su u vreme donošenja ove zabrane imale manjak zaposlenih. Jedna od tih opština je opština iz koje dolazim, Velika Plana.

U vreme stupanja na snagu te zabrane, mislim da je to bilo 2013. godine, mi smo zahvaljujući domaćinskom ponašanju, zahvaljujući domaćinskom vođenju opštine imali 30 zaposlenih manje nego što nam je to bilo dozvoljeno. I mi sve ove godine, svih ovih osam godina kuburimo sa manjkom zaposlenih. Narodski rečeno, krpimo se.

U ovom trenutku opština ima jednog portira. On nam je i portir i noćni čuvar i kovid redar. Imamo dve čistačice. U odeljenju za društvene delatnosti nedostaje nam najmanje 30 službenika sa visokom stručnom spremom. U opštini koja ima 40.000 stanovnika, imamo jednog komunalnog inspektora, a pre sedam, osam godina imali smo ih šest.

Opštine koje su se odgovorno ponašale prema budžetu su na neki način kažnjene i odredbama koje se odnose na broj radnika, službenika koji se mogu primiti na određeno radno vreme, na određeno.

Član 1. stav 2. Uredbe o postupku za pribavljanje saglasnosti za novo zapošljavanje iz 2013. godine kaže – ukupan broj zaposlenih na određeno vreme ne može da bude veći od 10% od ukupnog broja zaposlenih kod tog korisnika na neodređeno vreme.

Šta to znači? To znači da je opštinama koje su imale višak zaposlenih dozvoljeno da imaju ista prava kao one opštine koje su imale manjak zaposlenih.

Što u praksi znači? U praksi to znači da je opština koja je imala, recimo 300 zaposlenih, od toga 70 viška, 70 partijskih aktivista Demokratske stranke, G 17, Demokratske stranke Srbije itd, itd, toj opštini je dato pravo da zaposli još 30 službenika na određeno vreme i praktično da ima 100 službenika više nego što je to potrebno a opština, recimo, kao Velika Plana, koja je imala 100 zaposlenih dobila je pravo da primi još 10 radnika, 10 službenika na određeno vreme i da opet imamo 20 službenika manje nego što nam je to potrebno.

Slična stvar je i kad su u pitanju koeficijenti za plate zaposlenih u javnom sektoru. Po Uredbi Vlade Srbije iz 2008. godine, znači, u vreme vladavine DS, imenovana i postavljena lica u opštinama imaju koeficijent devet. Ista ta lica u gradovima imaju koeficijent 13,5, u Beogradu je on čak 18. Viši saradnik u opštinama ima koeficijent 8,20, u gradovima 12,30 u Beogradu 16,40. Znači viši saradnik u gradovima 50% ,ne baš 50% ali približno toliko veću platu nego viši saradnik u opštinama, a radi praktično isti ili sličan posao.

Neko kaže čuo sam to objašnjenje, kažu, u gradovima je veći obim posla. Jeste obim posla veći ali je i broj izvršilaca veći. Posao komunalnog inspektora u Smederevu, koji nema gradske opštine je isti kao komunalnog inspektora u Velikoj Plani, on prima drastično veću platu. Posao čistačice u Velikoj Plani isti je kao posao čistačice u Kragujevcu, Subotici, Leskovcu a ona prima daleko nižu platu. Pravnik u Centru za socijalni rad u Velikoj Plani prima platu oko 60.000 dinara. Njegov kolega koga lično poznaje u Centru za socijalni rad u Starom Gradu u Beogradu prima više od 100.000 dinara.

Razlika u platama u privredi između unutrašnjosti, između gradskih centara i Beograda je takođe drastična. Zahvaljujući tome imamo situaciju da nam se Srbija prazni, da imamo desetine i stotine sela u kojima ima vrlo malo stanovnika. Znači, ako hoćemo da sačuvamo Srbiju, da delovi Srbije ne budu prazni, onda se ova politika plata u javnom sektoru mora promeniti. Mora se uskladiti tako da matičar u Crnoj Travi, Surdulici ili Bajinoj Bašti ima istu platu kao matičar u Subotici, matičar na Vračaru ili matičar u Zemunu.

Po zvaničnim podacima za septembar 2021. godine prosečna plata u Srbiji je 65.000 dinara. Prosečna neto zarada u javnom sektoru je 72.235 dinara i ovo su podaci za svaku pohvalu. Ovo su podaci kojima sadašnje rukovodstvo Srbije može da se pohvali, predsednik Republike i Vlada Srbije.

Međutim, zahvaljujući ovim nakaradnim koeficijentima, u opštini Velika Plana koja ima 100 zaposlenih na neodređeno, samo tri službenika imaju veću platu od republičkog proseka. Prosečna plata, neto zarada 97 plus tri, znači 100 zaposlenih u opštini Velika Plana je 47.635 dinara, 24.600 dinara manje od republičkog proseka, u procentima to je 34%. Minimalna plata u Srbiji u novembru je iznosila 32.371 dinar, čak 27 zaposlenih u opštinskoj upravi u Velikoj Plani ne može da dobaci do te plate pa im se mora doplaćivati da bi primili minimalac. To je 27% zaposlenih.

Mislim da je to nedopustivo i mislim da nijedna Vlada Srbije u poslednjih 50 godina, to je žalosno, nije položila ovaj ispit. Jeste bila teška situacija u vreme kada su ovom zemljom vladale DS i DOS-ovske stranke pa nije bilo para. Jeste da mi neke stvari menjamo na bolje, ali nije domaćinski da država nagrađuje one opštine koje ne štede državni novac, a da kažnjava one opštine koje posluju domaćinski.

Sada da kažem nekoliko reči o postavljanju blokada širom Srbije. Svakom ko razmišlja svojom glavom je jasno da je u pitanju klasični primer nasilja i terora manjine nad većinom. Niko nema pravo da građanima Srbije ograničava slobodu kretanja. Ja sam ubeđen da većina građana Srbije u tim blokadama, u tim protestima učestvuje čiste duše, u uverenju da rade jednu korisnu stvar, da se bore za zdraviju prirodu Srbije, da se bore za zdraviju životnu sredinu i da se bore za neke srpske i državne interese.

Međutim, isto tako sam ubeđen da kolovođe tih protesta, inspiratori tih protesta na umu imaju nešto drugo. Njima je cilj da u Srbiji izazovu sukobe, da stvore kritičnu masu i da pokušaju po ko zna koji put da naprave neku reprizu 5. oktobra. Svako ima pravo da sanja. Ima pravo i opozicija da sanja.

Ja ću sada da podsetim građane Srbije i vas poštovane kolege na neke posledice 5. oktobra. Kada sam razmišljao o ovome, pokušao sam da se setim jedne dobre stvari koju je 5. oktobar doneo Srbiji. Stvarno nisam mogao da se setim nijedne. Zapaljena je Skupština Srbije. Tog dana sam bio pred Skupštinom Srbije kao novinar „Srpskog oslobođenja“. Znate gde je izbio požar? Vrlo zanimljivo? U prostoriji u kojoj se nalazio izborni materijal. Srbija je tako postala prva zemlja posle nacističke Nemačke u kojoj je zapaljen parlament. Parlament su zapalili oni koji su Miloševića rušili optužujući ga da je fašista, da je Hitler i da je diktator. Iste te optužbe sada čujemo na račun Aleksandra Vučića.

Kao što znate, zapaljena je televizija. Osvojena je na silu stanica policija Stari grad. Policajci su razoružani, neki od njih su poskidani u donji veš. Iz stanice policije je opljačkano 400, nepravilno je reći opljačkano, izneseno, znači, organizovano, izneto 400 komada oružja, među njima je bilo čak i puškomitraljeza. To oružje je podeljeno pripadnicima Zemunskog klana i ostalim saradnicima dosovske opozicije u izvođenju tog državnog udara i tim oružjem u sledećih nekoliko godina u Srbiji izvršeno više od 50 ubistava.

Sprovedena je pljačkaška privatizacija u kojoj više od 400.000 ljudi sa svojih radnih mesta, na tim radnim mestima plate nisu bog zna kakve, ali bolje ikakve nego nikakve. Znači, 400.000 ljudi je sa svojih radnih mesta izbačeno na ulicu. Vojska Jugoslavije je skoro uništena. Svi viši oficiri koji su komandovali junačkom odbranom Srbije od agresije terorista iz NATO pakta i šiptarskih terorista su penzionisani. Između ostalog, 400 tenkova i 2000 protivavionskih sistema „strela“ je istopljeno u Železari „Smederevo“ i hiljade i hiljade tona druge vrste naoružanja. Išli su dotle u uništavanju Vojske Jugoslavije da su rasformirali dve najbolje elitne jedinice, 63 padobransku i 72 specijalnu brigadu Vojsku Jugoslavije.

Na kraju svi predsednici, praktično svi predsednici u Srbiji, u Republici Srpskoj, u Republici Srpskoj Krajini su izručeni Haškom tribunalu, a kruna tog ponižavanja Srbije, ponižavanja srpskog naroda bilo je izručenje Slobodana Miloševića Haškom tribunalu na Vidovdan najveći srpski nacionalni praznik.

Dakle, dame i gospodo ovo što se događa na ulicama Beograda, na ulicama drugih gradova Srbije nije ništa drugo nego klasični pokušaj izvođenja tzv. narandžaste revolucije. Takvih pokušaja smo poslednjih godina imali više puta, više puta smo imali nasrtaje na zgradu predsedništva, više puta smo imali pokušaj upada u zgradu državne televizije, upada u zgradu Skupštine Srbije.

Nesrećni narod svoju vlast bira na ulici, bira je međusobni sukobima, pa i potezanjem oružja. Kako to izgleda videli smo i u Srbiji 5. oktobra. Mogli smo da se uverimo na primerima Ukrajine, na primeru Libana, na primeru Libije, na primeru Alžira, na primeru Jemena i niza drugih arapskih zemalja. Srećni i pametni narodi svoju vlast biraju na izborima, sa olovkom u rukama, probude se ujutru, odu na biračka mesta, glasaju, zaokruže za onoga čiju politiku podržavaju i uveče pozdrave rezultate izbora.

Izbori su u Srbiji zakazani, biće zakazani, najavljeni su za 3. april. Sva opozicija je najavila da će učestvovati na izborima. Do izbora je ostalo 100 dana. Postavlja se pitanje zašto ne mogu da se strpe, zašto ne mogu da sačekaju tih 100 dana, pa da vide sud naroda? Postoji samo jedan logičan i normalan odgovor. Oni ne žele da čekaju izbore u ovakvom stanju zato što znaju da na izborima nemaju šta da traže, zato što znaju da će građani Srbije ponovo ogromnom većinom glasati za SNS i Aleksandra Vučića.

Bez obzira na sve naše mane, a nije ih malo, bez obzira na sve naše greške, a nije ih malo, bez obzira na sve afere čiji smo akteri, a nije ih malo, i neke od njih nam ne služe na čast, činjenica koju ne može niko osporiti jeste da je Srbija pod vođstvom SNS i Aleksandra Vučića doživela jedan snažan ekonomski i nacionalni napredak i oporavak. Hvala vam.

Dame i gospodo, kao što ste i čuli, ovim amandmanom poboljšava se tekst osnovnog zakona. Ispravlja se jedna tehnička greška o Predlogu zakona o izmenama Zakona na dohodak građana u oblasti poreza na autorska prava.

Zahvaljujući dobroj ekonomskoj politici Vlade Srbije, zahvaljujući dobroj državničkoj politici predsednika Republike, o čemu svedoče i rezultati posete Rusiji i razgovori sa Vladimirom Putinom, u Srbiji se otvara sve više radnih mesta, u Srbiji sve više ljudi, sve više građana ima priliku da radi i zarađuje, a samim tim, u državni budžet se sliva sve više sredstava od poreza na zarade.

Nažalost, država je često prinuđena da novac iz budžeta, da novac građana troši na neke aktivnosti koje nisu društveno opravdane, koje nanose štetu društvu i državi i ja ću danas govoriti o jednom takvom slučaju.

Država je pre 15 dana bila prinuđena da angažuje jake policijske snage da bi sprečila veće nerede zbog pokušaja neodgovornih ljudi da uklone jedan mural u centru Beograda. U pitanju je slika mog ratnog komandanta, mog prijatelja, načelnika Glavnog štaba Vojske Republike Srpske Ratka Mladića, koju je neki nepoznati autor naslikao na jednoj fasadi u Beogradu. Inače, taj mural nema neku umetničku vrednost.

Zbog te slike već dve nedelje vodi se jedna kampanja koja je dovela do toga da je taj mural postao jedan od predmeta velikog interesovanja ne samo javnosti u Srbiji, nego i javnosti u regionu. Zbog te slike već dve nedelje sva antisrpska bolumenta, upotrebljavam taj izraz, u kojoj učestvuju aktivisti nevladinih organizacija i pojedinih opozicionih stranaka dosovske orijentacije, vode kampanju koja ima četiri cilja: prvi je cilj, ne najvažniji, da uklone mural, drugi cilj je da izazovu sukobe među građanima Srbije, treći cilj je da naruže ugled Republike Srbije i državnog rukovodstva i četvrti cilj jeste da ponize srpski narod.

Kako god to ko gledao, uklanjanje murala na način na koji se pokušava i uz obrazloženja koja se daju, bilo bi veliko poniženje za srpski narod.

Glavni kreator te akcije i kampanje koja se vodi protiv Republike Srbije i srpskog naroda je izvesna Aida Ćorović iz Novog Pazara, domaćica koja ima članske karte Socijademokratije, Demokratske stranke i Građanskog saveza, a član je i sledećih nevladinih organizacija: Žene u crnom, Centar za antiratnu akciju i Beogradski krug. Praktično, koje god antisrpsko kolo je zaigralo u Beogradu, Aida se u njega uhvatila.

Aida je nedavno, pre izvesnog vremena osnovala i sopstvenu nevladinu organizaciju, ne znam kako se zove. Jednostavno, dosadilo joj je da čitav život bude u senci Sonje Biserko, Nataše Kandić, Staše Zajević, ili kako se već zove, i da deli sa njima slavu i novac, jer je procenila da nema potrebe za tim, pošto ona zna da deluje i radi protiv Srbije jednako dobro kao što rade i one.

Ne sporim da je to što radi gospođa Ćorović legitimno. Zbog čega ovo i govorim, zbog čega ovu diskusiju danas posvećujem tome? To je u Srbiji normalno. U Srbiji je potpuno normalno da protestujete protiv Ratka Mladića i protiv drugih srpskih junaka, protiv srpskih simbola.

Međutim, zamislite sada da predsednik udruženja „Istočna alternativa“ Republike Srpske, Vojin Pavlović, krene u Sarajevo da uništava mural, recimo, Nasera Orića ili da uništava bilo koji grafit koji veliča Nasera Orića ili nekog drugog bošnjačkog, odnosno muslimanskog komandanta i da tu svoju akciju najavljuje u medijima, da tačno zakaže datum i sat kada će tu akciju sprovesti i da tu svoju akciju objašnjava potrebom da Sarajevo spašava, da ga čisti od fašizma.

Možete pretpostaviti kako bi ga dočekali. Dočekalo bi ga stotine bivših pripadnika „patriotske lige“, stotinu bivših pripadnika „zelenih beretki“ i u najboljem slučaju po njega, dobio bi batine.

Zamislite i da li možete da zamislite i da li bi vam bilo normalno, kao što je normalno ovo što se događa u Beogradu, da se u Sarajevu nađe neka opoziciona stranka i da da podršku Vojinu Pavloviću ili da se nađu mediji koji će dati podršku Vojinu Pavloviću? Tek je nezamislivo da se nađe jedan jedini građanin Sarajeva koji bi izašao u zakazano vreme, na zakazano mesto i učestvovao u pokušaju uklanjanja murala ili grafita Naseru Oriću ili nekom drugom Bošnjakom komandantu.

To je u Beogradu normalno. U Beogradu je normalno da deo opozicije dosovske orjentacije, nastao iz bivšeg DOS-a, da podršku izazivanju nereda radi uklanjanja murala Ratku Mladiću. U Beogradu je normalno, u Srbiji je normalno da dosovska opoziciona štampa daje podršku jednoj takvoj aktivnosti, a našlo se i nekoliko desetina budala koje su došle da učestvuju u uklanjanju murala.

Ili, da navedem jedan drugi primer, zamislite da se Milica Đurđević, iz „Zavetnika“, zaputi u Novi Pazar da skida tablu sa imenom Aćif Efendije. Aćif Efendija je za vreme Drugog svetskog rata bio pristalica Adolfa Hitlera i odgovoran je za smrt više stotina srpskih civila, a bogami i muslimanskih civila. Zamislite da ona krene i, recimo, povede sa sobom Simu Spasića, a podršku joj daje Sulejman Ugljanin. To je jednostavno nezamislivo.

Kreatori ove kampanje, zbog koje država mora da troši narodne pare, kažu da je Ratko Mladić zločinac, da je počinio genocid, da je fašista. U presudama Haškog tribunala ne postoji nijedan dokaz i ne postoji izjava nijednog svedoka koja Ratka Mladića direktno povezuje sa naređenjem za izvršenje nekog zločina, a kamoli sa neposrednim izvršenjem zločina. Ratko Mladić je u Haškom tribunalu osuđen samo iz razloga što je komandovao Vojskom Republike Srpske i to što je uspešno komandovao Vojskom Republike Srpske. Da je Vojska Republike Srpske poražena, da Republika Srpska nije stvorena, Ratko Mladić bi bio oslobođen, ne bi ni bilo optužnice protiv njega.

U isto vreme postoje desetine svedoka koji svedoče o tome da je Naser Orić lično predvodio pljačkaške horde koje su uništavale srpska sela u Podrinju, koja su ubijala srpske civile, a imamo i svedoke njegovih saboraca da je lično ubijao pojedine zarobljenike, pa imamo slučaj profesora, mislim da se zove Ilić u Zalaziju, a imamo slučaj, o tome ću govoriti kasnije, jednog njegovog saborca koji u izjavama koje je dao Haškom tribunalu i nadležnim organima objašnjava da je Naser Orić lično svojom rukom ubio dve Srpkinje koje su bile u drugom stanju. Sada, pazite, taj Naser Orić može da hoda po Sarajevu slobodno, on je u Sarajevu nacionalni junak, niko mu ništa ne može, a u Beogradu treba zabraniti da se ističu slike Ratka Mladića.

Naravno, njih ne zanimaju ni Ratko Mladić, ni njegov mural. Ratka Mladića su eliminisali. On se sada nalazi u zatvoru Haškog tribunala, a sa muralom će vreme ili neki neodgovorni ljudi učiniti svoje.

O čemu se ovde radi? Ovde se radi o slanju poruka, vrlo opasnih po Srbiju i po srpski narod, o nastavku kampanje koja se vodi protiv Srbije i srpskog naroda. Jer, ako je Ratko Mladić ratni zločinac, čovek koji je fašista, čovek koji je počinio genocid, onda iz toga proizilazi da je vojska kojom je komandovao bila zločinačka i genocidna. Ako je Vojska Republike Srpske bila genocidna, onda je i Republika Srpska, kako oni kažu, genocidna tvorevina. A, jelte, nije normalno da u 21. veku u Evropi postoji jedna država koja je nastala na genocidu, iz čega se izvlači zaključak da Republiku Srpsku treba ukinuti.

Otud ta kampanja za uklanjanje murala Ratka Mladića. Otud Valentin Incko, sin oficira Gestapoa, donosi jedan propis kojim pokušava da ozakoni laž da je u Srebrenici počinjen genocid i otud provokacije koje mi malo-malo pa imamo u ovoj Skupštini, gde nekoliko poslanika stalno predlaže da ova Skupština usvoji deklaraciju kojom bi se osudio navodni genocid u Srebrenici.

Ne može se osuditi nešto što ne postoji. U Srebrenici nije bilo nikakvog genocida. Po međunarodnom pravu, po Povelji UN, genocid je kad neko po unapred smišljenom planu pokuša da zatre, da uništi jednu etničku grupu i njene pripadnike.

Shodno tome da je Ratko Mladić hteo da počini genocid i pokušao da počini genocid, on bi, pre svega, gledao da eliminiše najvitalniji deo muslimanskog naroda i reproduktivni deo muslimanskog naroda, znači, ubijao bi žene i decu.

Šta mi imamo, šta se dogodilo u Srebrenici? U Srebrenici je Vojska Republike Srpske, pod komandom Ratka Mladića, kojeg nazivaju fašistom, spasila više od 26.000 muslimanskih civila, žena i dece. Svi oni su kamionima i autobusima Vojske Republike Srpske, gorivom Vojske Republike Srpske, u vreme kad mi na Kupresu nismo imali goriva za pola rezervoara za tenkove, znači, svi oni su prebačeni na teritoriju pod muslimanskom kontrolom, pod kontrolom armije BiH, takozvane armije BiH, na području Kladnja i Tuzle.

Sledeća stvar. U julu 1995. godine u Srebrenici nije zabeležen nijedan slučaj silovanja, ni pokušaja silovanja žena muslimanske nacionalnosti. Sad ja vas pitam ovde, pokušajte da nađete jedan slučaj u istoriji ratovanja da se na tako malom prostoru našlo toliko žena i toliko neprijateljskih vojnika a da se nije dogodio nijedan slučaj silovanja, nijedan slučaj ubistva deteta.

Ako je u Srebrenici počinjen genocid, počinjen je nad srpskim stanovništvom. Svi znate za podatak da je u Srebrenici i okolnim selima ubijeno više od 3.300 Srba, od toga njih nekoliko stotina su žene i deca. Naser Orić i njegovi vojnici, pripadnici regularne muslimanske vojske, pod komandom Sarajeva, su upadali u srpska sela, u Zalazje, u Bjelovac, Donju Ježesticu, Gornju Ježesticu, Podravanje itd. i u njima ubili više stotina civila.

Što se silovanja tiče, ja ću vam sada pročitati izjavu Samira Adića iz Glogove kod Bratunca, koji je od 1992. do 1995. godine bio u jedinici Nasera Orića, jedan od njegovih najboljih prijatelja i saradnika. On objašnjava u svojoj izjavi koja ima 105 strana, imam tu izjavu, uzeta službeno od ljudi iz Haškog tribunala. Međutim, oni su mu rekli: „Nemoj to potezati, ćuti o tome, nemoj govoriti takve stvari, nama je cilj da mi osudimo Srbe za događaje u Srebrenici“.

On opisuje događaj kada je njegova jedinica upala u selo Voljevicu i zarobila desetak devojaka starosti do 25 godina, citiram: „Devojke su odvedene u kuću u kojoj je pre rata bila kafana koju je držao čovek po imenu Samir. U istoj su prenoćile i u istoj su ih silovali, vodeći sa njima ljubav protiv njihove volje komandiri koji su učestvovali u napadu na Voljevicu, a to su Naser Orić, Zulfo Tursunović, Smajo Mandžić, Ejub Golić ih Glogove koji je poginuo, Ibro Dudić zvani Duda. Nisam bio neposredni očevidac i učesnik silovanja i ubijanja, ali nakon ubijanja ušao sam u tu kuću gde sam ih video mrtve. Tela pobijenih nalazila su se na spratu te kafane u tri sobe, a o silovanju su pričali sami“.

Podsećam, niko od pomenutih, Nasera Orića i drugih muslimanskih komandanata, nije osuđen za ovaj ili za bilo koji drugi zločin u Podrinju, a od Srbije, od Beograda, od srpskog naroda se očekuje nešto što je potpuno nenormalno, nešto što je suludo, da u Beogradu uklanja slike ratnog komandanta Vojske Republike Srpske, Ratka Mladića. Hvala.

Dame i gospodo, Srbija je država koja ima dobre zakone o zaštiti prirode i o zaštiti životne sredine. Međutim, problem je što se ti zakoni pre svega zbog kadrovskih slabosti lokalnih inspekcija ne sprovode u meri u kojoj bi to bilo potrebno.

Usvajanjem dva zakona o kojima danas raspravljamo o zaštiti životne sredine, biće usvojena neka rešenja bolja od ovih postojećih. Međutim, bez promene ekološke svesti građana Srbije, bez drastične promene ekološke svesti o važnosti ove teme, ni ova dva zakona, ni stotine drugih zakona ne bi bilo dovoljni da značajnije promene, da poboljšaju stanje životne sredine na terenu, a stanje je vrlo loše, ja se usuđujem reći katastrofalno.

Imamo hiljade većih deponija smeća, imamo desetine hiljada manjih deponija smeća i smetlišta, imamo zemljište oko reka i oko saobraćajnica, posebno oko saobraćajnica na planinama, seoskim i atarskim putevima koje je pritisnuto sa milionima kubika smeća.

Pohvalno je to što je Vlada Srbije u poslednjih nekoliko godina uklonila više deponija smeća na teritoriji Srbije, pohvalno je to što, koliko čujemo, privodi kraju nekoliko projekata zatvaranja još nekoliko velikih deponija, međutim bez ovoga o čemu sam govorio, bez promene svesti, bez nekih radikalnih akcija mi ovaj problem nećemo moći da rešimo iz razloga što za ovo vreme dok je država zatvorila tri, četiri ili pet deponija smeća na drugim mestima je verovatno niklo nekoliko desetina novih deponija.

Prosto smatram da se ovaj problem može rešiti samo na jedan način, organizovanjem jedne nacionalne akcije čišćenja Srbije od smeća. Tu akciju bi vodila Vlada Srbije, ta akcija bi bila oročena na deset godina i ta akcija bi bila vođena svakodnevno uz veliku medijsku podršku.

Smatram da bi u okviru te akcije bilo dobro uraditi sledeće stvari. Pod broj jedan, zadužiti svaku opštinu da izradi plan sa konkretnim projektima uklanjanja smeća na svojoj teritoriji u sledećih deset godina. Pod broj dva, u svakoj opštini organizovati lokalne dobrovoljne radne akcije za čišćenje smeća i nacionalne radne akcije.

Ja vam tvrdim, ako država stane iza ovog projekta, ako ovaj projekat dobije adekvatnu medijsku podršku, ako naslovne strane naših medija ne budu rezervisane samo za političare, rijaliti igrače i kriminalce, na ove pozive za učešće u akcijama čišćenja Srbije odazvaće se stotine hiljada ljudi. Pre izvesnog vremena u Sloveniji organizovana je jedna takva akcija i odazvalo se više od pola miliona ljudi.

Šta bi na taj način postigli? Prvo, uštedeli bi velika sredstva u budžetu. Druga stvar, izveli bi desetine ili stotine hiljada ljudi iz gradova i stanova u prirodu. Treća stvar, očistili bi Srbiju. Četvrta stvar, milim da bi na taj način podstakli svest ljudi, jer kada ljudi vide da njihove komšije i članovi njihovih familija idu da čiste smeće koje su oni bacali, onda će sledeći put razmisliti o tome da li će to smeće da bacaju pored kontejnera, pored kanti za smeće, na zelenim površinama ili će ipak da ga odlože tamo gde to pristojni ljudi rade.

Sledeća stvar, smatram da treba osmisliti i svakodnevno voditi medijsku kampanju u cilju podizanja svesti ljudi o tome koliko je životna sredina važno pitanje. U sklopu toga obavezati sve televizije sa nacionalnom frekvencijom da svakodnevno emituju programe na tu temu. Ministarstvo za ekologiju treba da izradi spotove u kojima će se apelovati na građane da ne bacaju smeće. Te spotove bi emitovale televizije sa nacionalnom frekvencijom svakog dana u udarnim terminima.

Ako razni Kristijani, Mace Diskrecije i razni društveni šljam na televizijama sa nacionalnom frekvencijom bukvalno svakog dana imaju zagarantovano po nekoliko sati programa, ja mislim da bi bilo društveno opravdano da i borba za Srbiju, za čistu Srbiju dobije bar 10 minuta programa dnevno na svim televizijama sa nacionalnom frekvencijom. Televizije koje odbiju da učestvuju u tome treba da ostanu bez nacionalne frekvencije.

Sledeća stvar, treba pooštriti kaznenu politiku. U Beogradu imamo hiljade kamera koje nadziru saobraćaj u glavnom gradu, ali ja ne znam da li postoji i jedna kamera koja nadzire bacanje smeća.

Sledeća stvar, velikim subvencijama iz državnog budžeta treba podsticati osnivanje preduzeća za prikupljanje i preradu otpada.

Poslednja stvar koju po mom mišljenju treba uraditi, treba osmisliti jednu kampanju afirmisanja i nagrađivanja opština koje postižu dobre rezultate u čišćenju smeća na svojoj teritoriji. Konkretno, mislim da treba organizovati izbor najčistije opštine u Srbiji, svake godine izabrati po 10 opština, nagraditi značajnim sredstvima iz budžeta, pa kada opštine čuju da je neka opština dobila milion ili dva evra iz budžeta Republike Srbije zato što je postigla dobre rezultate na čišćenju svoje teritorije, onda će se i te opštine potruditi da dobiju ta sredstva.

Ovde ću navesti dva primera i time ću završiti. Prvi primer je opština Ražanj. Opština Ražanj je jedna mala opština pored Aleksinca. Mala je po broju stanovnika i po teritoriji, ali velika po svesti svojih građana koliko je čistoća njihovog mesta bitna za život u tom mestu. Ja sam tamo bio tri puta i za ta tri puta nisam video nijednu kesu, nisam video nijednu masku, nisam video nijedan pikavac pored kontejnera. Posle smo išli da obilazimo neke seoske puteve očekujući da ćemo tamo naći neko smetlište. Međutim, nismo našli nijedno. Prosto, smatram da bi bilo razumno da država na neki način nagradi tu i takve opštine.

Drugi lošiji primer je primer Kopaonika. Prošle godine sam išao da se penjem na Pančićev vrh. Kada smo se vraćali dogovorili smo se da svratimo kroz to turističko naselje, mislim da se zove Sunčana dolina. Očekivao sam, s obzirom koliko je Kopaonik izvikan, s obzirom na to da je u pitanju nacionalni park, s obzirom da nema srpskog tajkuna koji tamo nema apartman, očekivao sam da ću tamo zateći lepotu, da ću zateći jednu čistu sredinu. Međutim, zatekao sam ruglo, na sve strane po zelenim površinama smeće, grade se zgrade bez ikakvog reda. Uz put prema Pančićevom vrhu deponija je građevinskog otpada i smeća, jer je ovim tajkunima koji prave zgrade od milion i pet miliona evra mnogo da plate da im kamioni građevinski šut odvezu na za to predviđene deponije, pa ga istresaju pored puta.

Ono što nas je najviše porazilo, jeste da smo u centru Sunčane doline zatekli jednu rupu dužine 60, 70 metara, širine 20, 30 metara, koja je bukvalno zatrpana sa desetinama kubika smeća. Znači, imate ekskluzivne zgrade u kojima stanuje ili se odmara srpska elita, a bukvalno 10, 15 metara ispred njihovih prozora nalaze se desetine i desetine kubika smeća. Kako je to moguće? Pa, moguće je iz razloga upravo zato što tamo žive ti tajkuni, bogati ljudi, društvena elita i zbog toga što se ja plašim da država tamo ne sme narodski rečeno da promoli nos.

Da završim, posle povratka sa Kopaonika ja sam napisao jedan tekst gde sam predložio da se Kopaoniku oduzme status nacionalnog parka. Znam da to vama izgleda, većini ljudi da to izgleda preoštro, previše radikalno, ali tvrdim da bez takvih radikalnih mera, bez radikalnih mera države, bez radikalnih mera društva mi ovaj problem, problem smeća, problem zagađenja životne sredine nećemo rešiti još sto godina, a problem je veći nego što nam se čini. Hvala vam.

Dame i gospodo, verovatno nije mali broj onih kojima se na prvi pogled čini da su ovi sporazumi sa BiH o graničnim prelazima, o zajedničkim graničnim prelazima i o pograničnom saobraćaju puka formalnost. Međutim, korist od njih će imati stotine hiljada građana Republike Srbije i BiH. Svi koji putuju iz jedne u drugu državu.

Najveću korist će imati više od 500.000 ljudi, građana dve države koji žive u pograničnom području, zatim negde oko milion i po građana Srbije koji su poreklom iz BiH ili iz okupirane Republike Srpske Krajine, a koji stalno ili povremeno posećuju svoj ili zavičaj svojih predaka. Naravno, veliku korist će imati privreda Srbije, hiljade preduzeća koje sarađuju sa privredom BiH.

Od svih ovih sporazuma najveći značaj ima Sporazum o pograničnom saobraćaju, a ja ću sada izneti nekoliko podataka koji govore o značaju tog sporazuma. Sporazumom je obuhvaćeno ukupno 17 opština – 11 u Srbiji, šest u BiH. Ukupno je sporazumom obuhvaćeno 610 naselja – 160 u Srbiji, 450 u Republici Srpskoj i BiH. Sporazum se odnosi na 12 gradskih naselja – sedam u Republici Srbiji, pet u BiH. U Srbiji su to Bogatić, Banja Koviljača, Loznica, Mali Zvornik, Ljubovija, Bajina Bašta i Priboj, a u Republici Srpskoj i BiH Bijeljina, Zvornik, Bratunac, Srebrenica, Rudo. Otprilike i na jednoj i na drugoj strani sporazum obuhvata negde oko 250, 300 hiljada građana.

Koje će posledice biti primenom ovog sporazuma? Ljudi će, kao što je više kolega ovde reklo, lakše prelaziti granicu, ljudi će češće prelaziti granicu, na taj način će neraskidive veze između BiH i Srbije biti čvršće, još čvršće će biti veze između Srbije i Republike Srpske, još čvršće će biti veze između dva dela srpskog naroda, kao i veza između Republike Srbije i naše muslimanske braće u BiH.

Ovi sporazumi sa BiH su nastavak jedne pametne i uspešne politike regionalne saradnje koju Srbija vodi otkako se na njenom čelu nalaze Aleksandar Vučić i SNS, politike koja je rezultirala potpisivanjem više značajnih sporazuma sa susednim državama – Makedonijom, Albanijom, Crnom Gorom, BiH i Mađarskom.

Između ostalog, da podsetim da državljani Srbije u Makedoniju, Albaniju, Crnu Goru i BiH mogu da putuju samo sa ličnom kartom i da u tim državama važe cene telefonskog saobraćaja koje važe i u Srbiji, za građane BiH, znači, nema više rominga.

Neko je ovde pomenuo, imamo već dva zajednička granična prelaza, jedan je u Preševu sa Makedonijom i imamo jedan zajednički granični prelaz sa Mađarskom.

Ja ću ovde samo da podsetim na neke posledice međudržavnih sporazuma sa BiH. Državljani Srbije u BiH mogu da putuju samo sa ličnom kartom i da tamo ostanu tri meseca, bez obzira na stanje epidemije u BiH, bez obzira na epidemiološke mere koje važe u susednoj državi. Državljani Srbije u BiH mogu da putuju bez ikakve potvrde o vakcinaciji, bez ikakvog dokaza o pozitivnom PCR testu ili antigen testu. U slučaju da imaju zdravstvene probleme, državljani Srbije u BiH imaju pravo na besplatnu zdravstvenu zaštitu u svim domovima zdravlja i bolnicama.

Na današnji dan prošle godine, u stvari od današnjeg dana prošle godine, vozači iz Srbije prilikom ulaska u BiH ne moraju da imaju zeleni karton. Od 1. jula ove godine ukinut je roming u telefonskom saobraćaju između BiH i Srbije, pa sad kad telefonirate iz Beograda, kad zovete Banja Luku, Kupres ili Prijedor, isto je kao da zovete Smederevo, Niš ili bilo koji drugi grad u Srbiji, i obrnuto - kad telefonirate iz Trebinja, Bugojna ili Sarajeva, kad zovete Beograd, isto je kao da zovete Gradišku, Prijedor ili Bosanski Novi. Takođe, svi ovi paketi mobilne telefonije koji važe u Srbiji, uglavnom važe i na teritoriji BiH.

Svi ovi sporazumi su pojednostavili i pojeftinili prelazak granice između BiH i Srbije. Do pre nekoliko godina, do potpisivanja svih ovih sporazuma, svako putovanje u BiH, kao i svako putovanje u inostranstvo, je bilo komplikovano i u nekom administrativnom i u psihološkom smislu. Sada vam za ulazak u BiH od dokumenata ne treba ništa više nego što vam treba, recimo, kad iz Velike Plane krenete do Beograda. Dovoljno je da imate ličnu kartu, a ako imate automobil, dovoljno je da imate saobraćajnu dozvolu. Nema više potrebe da vadite zeleni karton, nema više potrebe da vadite posebno zdravstveno osiguranje za sebe i članove porodice, nema potrebe da imate još jedan mobilni telefon u koji ćete po prelasku u BiH kupiti neku karticu njihove mobilne telefonije, nema više potrebe da po prelasku granice isključujete internet i da kupujete mobilni paket od nekog njihovog operatera.

Mi danas raspravljamo i o Sporazumu o zajedničkim graničnim prelazima. Taj sporazum će svakako ubrzati prelazak granice i smanjiti gužve na granici. Kad sam već kod gužvi, ja koristim priliku da zamolim ministra policije, svog zemljaka sa junačke Manjače, Aleksandra Vulina, da natera šefove granične policije da malo ažurnije, efikasnije, rade svoj posao, da im se svako malo ne dogodi, recimo, da na graničnom prelazu Rača kraj kolone automobila na ulasku u Srbiju bude na sredini mosta na Savi, pa da se tek onda sete da za ulazak u Srbiju puste i drugu ili treću traku.

Kad sam već kod policije, koristim priliku da gospodina Vulina pohvalim za zaista izuzetan pomak u radu policije u borbi protiv organizovanog kriminala, od trenutka od kada se on nalazi na čelu srpske policije.

Mislim da odnose Srbije i BiH na neki način, ili možda je bolje reći odnos Srbije prema BiH najbolje oslikavaju i simbolizuju dva mosta - jedan je most na Drini, koji je već završen i drugi je most na Savi, između Rače i Bjeljine. Ovaj most na Drini između Bratunca i Ljubovije koji nosi simbolično ime "Bratoljub" je finansirala Republika Srbija. U njegovu izgradnju je uloženo 13 miliona evra. On je spreman za puštanje u saobraćaj a kada će se to dogoditi zavisi od administrativnih razloga, od dogovora Vlade u Beogradu i Vlade u Sarajevu.

Ono što je činjenica jeste da je to lep most, da će osnažiti i ojačati veze između Podrinja i Republike Srbije, između BiH i Republike Srbije. Most je dugačak 213 metara, širok 14 metara, ima osam stubova od kojih se četiri nalaze u reci Drini.

Prilikom jučerašnjeg povratka sa Kupresa iz rodnog kraja uverio sam se da dobrim tempom napreduju i radovi na izgradnji mosta preko Save, između Rače i Bjeljine. Mislim da fale još jedan ili dva stuba koja treba sagraditi u reci, pa da most stigne na drugu srpsku stranu, na obalu Republike Srpske. Taj most će biti dugačak 1.300 metara, širok oko 30 metara i predstavljaće jedan od najdužih i najlepših mostova u regionu. Most će biti deo auto-puta koji će povezivati Auto-put Beograd-Zagreb preko Kuzmina sa Bjeljinom. Auto-put će koštati negde oko 220 miliona evra i veći deo tog novca obezbedila je Republika Srbija.

Šta govore ovi sporazumi o kojima danas raspravljamo i šta govore ovi milioni evra koje pominjem? Govore dve stvari, najmanje dve stvari. Prva stvar je da se Srbija razvija, da se ekonomija Srbije razvija, da se ekonomija Srbije oporavila od pljačkaške privatizacije, jedne od najvećih pljački u novijoj srpskoj istoriji, koja je izvršena u vreme vladavine DOS, pod dirigentskom palicom DS i njenih lidera.

Druga stvar koju govori, govori da priča o bratstvu, o čvrstim vezama, o povezivanju Bosne i Hercegovine i Srbije, nije samo prazna priča kao što je to bilo pre deset ili 15 godina, nego da je strateško opredeljenje države Srbije, Vlade Republike Srbije i predsednika Aleksandra Vučića. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ako odredbe ovog predloga zakona o zaštiti od buke, o kojem mi danas raspravljamo, budu primenjivane to će u značajnoj meri olakšati život velikom broju građana Republike Srbije.

Stotine hiljada ljudi u ovoj zemlji su povremeno ili stalno ugrožene bukom, pre svega bukom od saobraćaja i bukom iz ugostiteljskih objekata. Država objektivno nema neke veliko mogućnosti kada je u pitanju zaštita stanovnika od buke koja potiče od saobraćaja, osim postavljanja tih zaštitnih ograda. Kada je u pitanju zaštita stanovništva od buke koja dolazi iz ugostiteljskih objekata, sve zavisi od jednog faktora, od dobre volje države i dobre volje lokalne samouprave.

Ovaj predlog zakona je potvrda da u Vladi Srbije, postoji dobra volja, da kod ministra postoji dobra volja da se ovaj problem reši, sada ostaje samo da se ta dobra volja dokaže i u praksi. Tu odgovornost leži pre svega na jedinicama lokalne samouprave, a na ljudima koji vode opštine i gradove i koji su dužni da svoje građane zaštite od prekomerne buke.

Retki su gradovi u Srbiji, više kolega je o tome govorili, u kojima ne postoje određen ugostiteljski objekti koji građane, koje komšiluk maltretiraju prejakom bukom. Ovde sam pre mesec dana govorio i o Velikoj Plani iz koje dolazim, gde u glavnoj ulici imamo tri, četiri ugostiteljska objekta koja godinama u danima vikenda, maltretiraju celi komšiluk preglasnom muzikom.

Jedno od osnovnih ljudskih prava, jeste pravo na privatnost, pa i pravo da čovek ima mir u svojoj kući, u svom stanu, da može da odmara kada hoće, da može da sluša muziku kada hoće, da može da spava kada hoće.

Ovde imamo nešto potpuno suprotno, nekoliko ljudi, a čuli smo da je slučaj takav i u mnogim drugim gradovima, nekoliko ljudi, bukvalno diktira kada će nekoliko hiljada ljudi ići na spavanje, čak im biraju i vrstu muzike koju moraju da slušaju.

Vi, kada imate preko puta stana ili kuće, neki ugostiteljski objekat, čiji vlasnik izbaci zvučnike u letnju baštu ili na prozore, odvrne do kraja, jedino što možete da uradite, jeste da zatvorite vrata i prozore, i da pojačate televizor. Praktično morate da se nadgovornjavate sa nekim kretenom, koji nema obzira prema svom komšiluku.

Iako je glasna muzika, iz ugostiteljskih objekata, koja se čuje po dva tri kilometara daleko, školski primer narušavanja javnog reda i mira, policija uglavnom ne interveniše, uz obrazloženje da to nije u njihovoj nadležnosti.

Međutim, to nije tačno, Zakon o javnom redu i miru, članovi 3, 7, 19. i 20, mislim da sam dobro zapamtio, propisuju da je svaka buka koja ugrožava stanovništvo, koja ugrožava životnu sredinu, pa i buka iz ugostiteljskih objekata, primer kršenja javnog reda i mira i policija je dužna da interveniše. Međutim, policija prebacuje odgovornost, prebacuje loptu u dvorište komunalne inspekcije.

Komunalna inspekcija opet ima vezane ruke iz razloga, što komunalna inspekcija nije ovlašćena da meri nivo buke. Komunalna inspekcija dođe, konstatuje da postoji preglasna muzika, napiše prijavu, kad slučaj dođe pred sud, sud odbacuje prijavu iz razloga što komunalna inspekcija nema dokaz da je buka bila iznad dozvoljene granice.

Ovaj predlog zakona sugeriše jedno odlično rešenje i to je najbolji deo ovog zakona, a to je formiranje komunalne policije u svim opštinama. Kada ovaj predlog zakona bude usvojen, a ja se nadam da će se to dogoditi sutra, komunalne milicije, komunalna milicija, komunalni milicionari će imati ovlašćenja da preduzimaju mere protiv bahatih vlasnika kafića i drugih ugostiteljskih objekata, imaće pravo da mere jačinu buke, imaće pravo da oduzimaju zvučnike i ostale muzičke uređaje koji proizvode buku i imaće pravo da pokreću inicijativu za privremeno zatvaranje takvih ugostiteljskih objekata.

Sada, da bi se formirala komunalna milicija, tu je neophodna pomoć Vlade Srbije, naime Vlada Srbije mora da da saglasnost za zapošljavanje novih službenika i Ministarstvo finansija mora da odobri sredstva da bi ti ljudi primali plate.

Po Zakonu o komunalnoj miliciji, da bi jedna lokalna samouprava formirala komunalnu miliciju, mora da je formira, kao posebnu službu. Ta služba mora da ima svog načelnika i mora da ima najmanje tri službenika. U tom smislu, opština Velika Plana će se obratiti Vladi Srbije, sa zahtevom da nam se dozvoli zapošljavanje tri komunalna milicionera i da nam se odobre sredstva za njihove plate.

Takođe, ćemo od Vlade Srbije tražiti da nam omogući zapošljavanje nekoliko komunalnih inspektora, evo iz kojih razloga. Opština Velika Plana je pre 12 godina imala stalno zaposlenih šest komunalnih inspektora i pet redara, znači ukupno 11 službenika.

Danas, opština ima jednog inspektora, tri redara i jednog pripravnika, zbog odlazaka u penziju i zbog Zakona o zabrani zapošljavanja, praktično komunalna inspekcija je spala na jednog službenika, a obim poslova se više nego udvostručio, jer Velika Plana danas, i Velika Plana pre 10 godina, objektivno nisu iste opštine.

Zahvaljujući dobroj politici, pre svega ekonomskoj politici Vlade Srbije, zahvaljujući politici predsednika republike, zahvaljujući odgovornoj politici rukovodstva opštine, Velika Plana se značajno razvija.

Sagrađeno je 10 tak većih stambenih zgrada, otvoreno je desetak fabrika, neke od njih zapošljavaju po desetak, ali imamo oko dve koje zapošljavaju oko 150 ljudi i one svakog dana generišu određene komunalne probleme koje treba rešavati. Povećan broj radnih mesta, doprinele su povećanju standardu stanovništva, ljudi kupuju više automobila, i sada već imamo problem, ne samo sa parkiranjem, nego problem sa ulaskom u grad, problem sa izlaskom iz grada, u vreme najvećih saobraćajnih špica, ujutro od 3 sata, kada ljudi idu s posla itd. Sve su to neki pokazatelji, da je ovaj naš zahtev koji ćemo uputiti Vladi Srbije, opravdan i ja očekujem po tom pitanju razumevanje i očekujem pozitivan odgovor.

Kao što sam rekao, predlog zakona je dobar, ali ima dve manje primedbe i ja ću ovde da ih iznesem, član 18. stav 1. Pravno lice koje je vlasnik, odnosno korisnik izvora buke, dužno je da pre stavljanja izvora buke upotrebe, obezbedi merenje na lokaciji, pribavi izveštaj o merenju buke ovlašćene stručne organizacije i snosi troškove tih merenja, i po potrebi sprovede mere stručne zaštite, u skladu sa ovim zakonom.

Šta ovo u praksi znači? Znači, kada neko otvara kafić, ili ugostiteljski objekat, da mora da dovede ovlašćenu agenciju, da izmeri nivo buke i da onda postavi graničnik, neki limitator, koji će onemogućavati da sa istog objekta emituje buka preko dozvoljene granice, međutim ovde se postavlja pitanja šta ćemo sa objektima koji već rade?

Ja mislim da je dobro rešenje bilo da sa ovim predlogom zakona ugostiteljskim objektima koji već rade, ostavi neki razuman rok, 2, 3 ili pet meseci i da oni izvrše ovo početno merenje. Iz kog razloga?

Iz razloga što po ovom predlogu zakona oni će praktično biti u obavezi tek u leto 2024. godine, i član 23. stav 1. kaže – redovno, periodično merenje buke u životnoj sredini, upravljač objektom koji emituje buku, vlasnik, odnosno korisnik izvora buke vrši jednom u 3 godine. Ja smatram da je ovo previše retko i ako hoćemo da se zaista uvede red u ovoj oblasti, da se građani Srbije zaštite od prevelike muke iz ugostiteljskih objekata, ja mislim da se vlasnici tih objekata trebaju obavezati da merenja vrše najmanje jednom u godinu dana.

Bez obzira, na ove manjkavosti, smatram da je zakon dobar, a najbolje što zakon sadrži jeste to što će se sada ovom bukom baviti komunalna milicija, koja će imati pravo da kao što sam rekao oduzima uređaje koji emituju prekomernu buku.

Na kraju, želim da istaknem da ni ova diskusija, ni ovaj zakon, nije usmeren protiv svih ugostitelja, već protiv onih bahatih ugostitelja koji maltretiraju svoj komšiluk i koji maltretiraju većinu drugih ugostitelja koji pošteno odgovorno rade svoj posao, koji ne emituju glasnu muziku, i ne maltretiraju komšiluk, tako da je usvajanje ovog zakona i u njihovom interesu. Hvala vam.

Dame i gospodo, Predlog zakona o zaštiti manastira Hilandar još jedan je dokaz kontinuiteta odgovorne politike koju sadašnje rukovodstvo Srbije vodi prema važnim nacionalnim temama.

Ja ću vas podsetiti da je pre dva meseca u Srbiji počelo snimanje filma i televizijske serije „Oluja“. Tako će Srbija prvi put posle 26 godina dobiti prvo filmsko svedočanstvo o najvećem etničkom čišćenju u Evropi posle Drugog svetskog rata u kojem su Hrvati i Hrvatska država ubili 2.000 Srba, a njih 250.000 proterali u beli svet, pri čemu ne treba zaboraviti ni još 250.000 Srba koje su hrvatske vlasti ranije proterale iz Zagreba, drugih hrvatskih gradova i krajeva.

Pre mesec i po dana, 5. avgusta, u blizini Beograda jednom impozantnom manifestacijom, Srbija je podsetila domaću i svetsku javnost na stradanje srpskog naroda u Hrvatskoj u Drugom svetskom ratu, u ratu od 1991. do 1995. godine, a posebno ovoj pomenutoj zločinačkoj akciji „Oluja“, uz prisustvo, što je vrlo važno, kompletnog rukovodstva Republike Srbije, rukovodstva Republike Srpske, patrijarha srpskog Porfirija i najviših predstavnika srpskog naroda i susednih zemalja.

Pre sedam dana, 15. septembra, na godišnjicu proboja Solunskog fronta, na godišnjicu vođenja Kajmakčalanske bitke, u Beogradu je održan jedan impresivan skup srpskog nacionalnog jedinstva povodom Dana srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave, opet uz prisustvo najviših predstavnika srpskog naroda iz Srbije i Republike Srpske i iz regiona.

Tog istog dana ovde u Skupštini Srbije donet je Zakon o zaštiti ćirilice. Tako je Srbija prvi put u svojoj istoriji dobila Zakon o zaštiti nacionalnog pisma. I danas ovde na ovoj sednici raspravljamo o zakonu o zaštiti manastira Hilandar. Ako Bog da, sutra Srbija će prvi put u svojoj istoriji dobiti zakon koji će štititi jednu od najvećih srpskih i nacionalnih svetinja.

Kao što vidite, u samo dva meseca imamo pet značajnih događaja, pet značajnih dešavanja, pet značajnih tema, značajnih za očuvanje istorije sećanja, za očuvanje istorijske istine, za očuvanje nacionalnog identiteta i samopoštovanja. I sve to imamo u organizaciji države.

Sad se vratite, recimo, 10, 15 ili 20 godina unazad, pa pokušajte da zamislite da se sve ovo događa u vreme nekih prethodnih vlasti. Da li možete da zamislite da se po nalogu nekadašnjih i sadašnjih lidera DOS-a snimaju filmovi o Paštriku, o Košarama, o proboju Koridora 1992. godine, o Jasenovcu ili o „Oluji“. Mislim, možete da zamislite, ali to prosto u to vreme nije bilo moguće.

Za to postoji nekoliko objašnjenja. Prvo je da prosto ti ljudi nisu pridavali pažnje nacionalnim pitanjima, da je to za njih bilo važno kao lanjski sneg. Drugo moguće objašnjenje jeste, što ne treba isključiti, da ti ljudi nisu bili svesni značaja ovih pitanja za srpsku naciju i za srpsku državu i treće moguće objašnjenje jeste da oni nisu hteli ili nisu smeli da se zamere ovim svojim mentorima sa zapada koji su ih 5. oktobra državnim udarom doveli na vlast, a možda da se ne zamere ni zvaničnom Zagrebu, Sarajevu, Prištini, itd, sve računajući da će jednom takvom servilnom politikom, politikom dodvoravanja obezbediti duži opstanak na vlasti. Mada je najverovatnije da su u pitanju sva tri ova objašnjenja.

Da nije tako, ne bi se moglo dogoditi, recimo, da umesto zakona koji su bitni za srpsku naciju, u vreme dosovske vlasti u ovoj Skupštini usvajaju deklaraciju kojom osuđuju nepostojeći genocid u Srebrenici, udarajući na taj način žig na obraz srpskog naroda, žig na obraz naroda nad kojim je izvršen najveći zločin genocida u istoriji civilizacije. Ne bi se moglo dogoditi ono što se dogodilo na Vidovdan, mislim na izručenje Slobodana Miloševića Haškom tribunalu, što je svakako jedno od najvećih nacionalnih poniženja u novijoj srpskoj istoriji.

Sada ovih dana iz nemara Florens Artman, ona je bila portparolka Haškog tribunala, čitamo da tadašnji lideri DOS-a nisu bili zadovoljni stepenom poniženja kojim će poniziti srpski narod izručenjem Slobodana Miloševića, nego da su zahtevale od NATO pakta i Haškog tribunala da istog dana, ali eksplicitno na Vidovdan izruči Ratka Mladića.

Ja ću vam sada pročitati dve rečenice iz njene knjige – srpski premijer, to je bio Zoran Đinđić, pokoj mu duši, koji tog popodneva telefonom zove glavnu tužiteljku kako bi je obavestio da je izručenje Slobodana Miloševića u toku, predlaže da joj odmah izruči Mladića ukoliko NATO može da dejstvuje bez odlaganja u toku od četiri sata, predlaže on. O čemu se ovde radi? Radi se o proceni da policija nije kadra da savlada obezbeđenje Ratka Mladića. Radi se o proceni da vojska neće pristati da učestvuje u tome sramnom činu i onda se poziva NATO pakt. Iz ove formulacije, ako može da dejstvuje u roku od četiri sata, ja jedino mogu zaključiti da je čovek pozvao NATO pakt da izvrši desant, neku komandovsku akciju u Srbiji, pa ako može u roku od četiri sata da zajedno, da uhapsi Ratka Mladića, da ga prebace u Tuzlu, iz Tuzle u Haški tribunal, pa da onda imamo jedno kompletno nacionalno poniženje. Srbiju smo ponizili izručenjem Slobodana Miloševića, a Republiku Srpsku smo do kraja ponizili izručenjem Ratka Mladića.

U ovom Predlogu zakona ja bih posebno istakao jednu odredbu kojom se predviđa obaveza Vlade Srbije da obrazuje komisiju za manastir Hilandar koja će nadgledati sprovođenju ovoga zakona. Ja mislim da je to dobro rešenje. Vlada Srbije inače ima više od 100 raznoraznih agencija, saveta, komisija. Mnoge od njih su potpuno bespotrebne, postale su paraministarstva i treba ozbiljno razmišljati o njihovom ukidanju. Ova vlast je nešto po tom pitanju već uradila, ali mislim da treba učiniti više. Većina tih agencija je formirana u vreme prethodnih vlasti. Da ne bude da govorim napamet, u vreme dve poslednje vlade koju je kontrolisala DS formirane su čak 63 agencije i komisije. Meni je drago što mi posle prave poplave tih bespotrebnih agencija, komisija danas usvajamo zakon koji predviđa formiranje jedne komisije za čije postojanje postoji potpuno opravdanje.

Ovakav odnos države prema svojoj istoriji, ovakvim donošenjem zakona koji su nacionalnom i državnom interesu, obeležavanjem značajnih događaja iz nacionalne istorije Srbija podstiče buđenje nacionalne svesti. Kod nekog više, kod nekog manje, ali kod svakog.

Ja mislim da ne postoji Srbin kojem nisu navrle emocije pre sedam dana dok je gledao kako ulicama i Beograda defiluju ešaloni srpske vojske sa zastavama slavnih pukova vojske i Kraljevine Srbije iz balkanskih i Prvog svetskog rata. Upravo po tim snažnim utiscima koje sam poneo sa Savskog trga, ja sam sledećeg dana zajedno sa delegacijom opštine Velika Plana ponovo posetio Kajmakčalan. Poveli smo sa sobom tri sveštenika i jednog narodnog guslara. Uspeli smo da osposobimo zvono na crkvi Svetog Ilije na Kajmakčalanu i gore se, kako su mediji objavili, prvi put posle pola veka planinom razleglo crkveno zvono. Posle ko zna koliko vremena u crkvi je konačno očitana jedna prava pravoslavna molitva, a pored Spomen-kosturnice u kojoj počivaju kosti četiri stotine srpskih junaka služen je parastos.

Koliko je svečano tog dana bilo na Kajmakčalanu i šta nam je to značilo, ilustrovaću jednim primerom. Najstariji član delegacije Ivo Pisarević, predsednik Udruženja potomaka ratnih od 1912. do 1918. godine, starina od 82 godina, je na vrh planine izašao peške, bos, svo vreme držeći srpsku zastavu u rukama. E, kao što je tog dana bila velika privilegija građane Srbije i Veliku Planu predstavljati na Kajmakčalanu, tako isto velika je privilegija danas građane Srbije i građane Velike Plane predstavljati u Skupštini Srbije koja usvaja Zakon o zaštiti manastira Hilandar, zakon o zaštiti jedne svoje velike nacionalne i državne svetinje. Hvala vam.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo, činjenica da su Vlada Srbije i skupštinski odbori na zakon o zaštiti srpskog pisma i ćirilice prihvatili sva tri amandmana koja su podneli poslanici nacionalne manjine govori o demokratskom kapacitetu Vlade Srbije, o demokratskom kapacitetu ovoga doma i o demokratskom kapacitetu srpskog društva. To je najbolja potvrda da ovaj zakon ni na koji način nije usmeren protiv nacionalnih manjina.

Kao što je i predsednik rekao, ovo je svečani dan ne samo za Skupštinu, ne samo za Srbiju i Republiku Srpsku, nego za srpski narod u celini. Ne samo zbog toga što danas obeležavamo Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave, već što će danas Srbija prvi put u svojoj istoriji dobiti zakon o zaštiti nacionalnog pisma i ćirilice.

Samo deset dana nakon što je ustoličenjem mitropolita Joanikija na Cetinju Srpska pravoslavna crkva u Crnoj Gori odbranjena od još jednog napada, samo deset dana nakon što je velikim narodnim saborom na dočeku patrijarha srpskog Porfirija srpski narod u Crnoj Gori pokazao svoju političku snagu, Srbi sa obe strane Drine imaju još jedan razlog za nacionalni ponos. Uz jezik, Srpsku pravoslavnu crkvu, krsnu slavu i gusle, ćirilica je najvažniji element identiteta srpskog naroda, jedan od stubova njegovog postojanja i opstanka.

Za svaku pohvalu je to što je rasprava o ovom zakonu zakazana kao jedina tačka dnevnog reda posebne sednice Skupštine Srbije. Dame i gospodo, mi smo proceduru za usvajanje ovog zakona počeli 13. septembra. Pre 105 godina, 13. septembra 1916. godine počela je bitna na Kajmakčalanu, jedna od najvećih bitaka Prvog svetskog rada, koju su srpska i bugarska vojska vodile na 2.500 metara visine, nebu pod oblacima. Dva dana posle početka bitke, na današnji dan, 15. septembra 1916. godine, junačka srpska vojska je prvi put osvojila vrh Kajmakčalana i tako prvi put posle napuštanja otadžbine, prvi put posle albanske golgote, nogom kročila na srpsku zemlju.

Boj na Kajmakčalanu je trajao od 13. do 30. septembra, ratna sreća je menjala strane, da bi 30. septembra srpska vojska konačno zaposela vrh planine i prisilila bugarsku vojsku da se povlači prema Prilepu i Đevđeliji. U bici na Kajmakčalanu poginulo je, ranjeno i nestalo 4.600 srpskih vojnika. Njih 400 je sahranjeno na spomen-kosturnici koja je na vrhu planine sagrađena po naređenju kralja Aleksandra Karađorđevića, a još nekoliko hiljada posmrtnih ostataka sahranjeno je na još 80 većih i manjih grobalja na Kajmakčalanu i u selima u podnožju te planine.

Ono što je bitno i što mislim da treba istaći baš na današnji dan, jeste činjenica da u bici na Kajmakčalanu srpska vojska nije bila sama, Srbi nisu bili sami, zajedno sa nama, makar u simboličnom broju tu bitku su bili Makedonci, Crnogorci, Albanci i braća Muslimani. Pomenuću samo dvojicu znamenitih srpskih komita Mustafu Golubića i Mehmeda Mehmedbašića. Prvi juriš i ovo je isto zanimljivo, na bugarske rovove izvela su dva odabrana odreda. Prvi su činili najbolji srpski vojnici, četnici pod komandom Vojvode Vuka Popovića, a drugi odred su činili Albanci, 300 Albanaca pod komandom Esad-paše Toptanija. U bici na Kajmakčalanu Vojvoda Vuk je poginuo, Esad-paša Toptani je ranjen.

Donošenjem Zakona o zaštiti ćirilice, donošenje zakona je samo jedan korak kojim Srbija prilično rasrbljena u vreme vladavine Demokratske stranke i ostalih dosovskih stranaka, vraća se sebi, vraća se svojoj tradiciji, vraća se svojoj državotvornosti. A, koliko je to rasrbljavanje bilo otišlo daleko govori i primer da je država štampanje školskih udžbenika bila poverila izdavačima iz drugih zemalja, najviše iz Nemačke i Hrvatske. To zvuči kao crni humor, kao dobra šala, međutim u tome nema ništa šaljivo. Samo neko ko nije normalan ili neko ko nema iole nacionalne svesti mogao je doneti odluku da štampanje udžbenika poveri izdavačima iz države u kojoj 80% stanovništva smatra da Jasenovac bio radni logor.

Zamislite i da li možete uopšte da zamislite, recimo, da Rusi štampanje udžbenika iz istorije povere Nemcima, da Grci štampanje udžbenika povere Turcima ili da Sirija štampanje udžbenika poveri Amerikancima. Nadam se da će to već krajem ove godine postati prošlost i da će biti realizovana inicijativa predsednika Republike Aleksandra Vučića da udžbenike makar iz istorije i geografije, srpskog jezika u Srbiji može da štampa samo država, pa da nam se više nikada ne dogodi ono što se događalo ranije da nam učenici osnovne škole iz predmeta - Poznavanje prirode i društva uče da je država Raška u 9. veku graničila sa Hrvatskom. Ja ovde imam kartu koju sam preslikao iz udžbenika, ovde se vidi nešto neverovatno, imate državu Rašku i imate oko nje Hrvatsku. Hrvatska sa Raškom po ovoj karti graniči na zapadu na Drini, na severu na zapadnoj Moravi, na jugu na Tari i na Ibru. Znate, na ovoj karti Hrvatska obuhvata današnju Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru, Severnu Albaniju do ušća reke Drim u Jadransko more i Srbiju severno od zapadne Morave uključujući Kraljevo, Kragujevac, Smederevo i Beograd.

Kada se u budućnosti budu sumirali rezultati rada Aleksandra Vučića, kada se budu sumirali rezultati rada SNS, kada se budu sumirali rezultati rada ovog parlamenta, budite ubeđeni da će usvajanje Zakona o zaštiti srpskog jezika i ćirilice biti knjiženo kao naš veliki doprinos svom narodu i svojoj državi.

Dame i gospodo, pošto je danas Dan zastave, ja sam ovde doneo zastavu koja je prvi put razvijena baš na Kajmakčalanu. Poslednji put je razvijena na Kajmakčalanu pre 14 dana, 1. septembra kada smo išli tamo da sređujemo crkvu Svetog Ilije za obeležavanje 105. godišnjice proboja Solunskog fronta. Sledeći put će se zavijoriti na Kajmakčalanu prekosutra kada zajedno sa svojim saradnicima iz opštine Velika Plana, idem tamo da se poklonimo senima srpskih junaka.

Inače, ovo je srpska zastava, prva srpska zastava koja se posle 1999. godine prošle godine zavijorila na Dušanovom gradu iznad Prizrena. Ova srpska zastava se vijorila, pročitaću da ne zaboravim: na Karpatima, na Ceru i Tekerišu, Olimpu i Zebrinjaku, na Midžoru i Kadinjači, u Pećkoj patrijaršiji i Dečanima, na Šar-planini, Novom Brdu i Gazimestanu, na Čvrsnici iznad Mostara, na Zejtilniku, na Velikom Vitorogu, Raduši i tako dalje, a 4. avgusta ove godine, naravno, ni malo slučajno zavijorila se iznad Knina, na najvišem vrhu planine Dinare. Hvala vam.

Gospodine, Orliću, dame i gospodo, mislim da ovaj predlog zakona je dobar, sveobuhvatan. Mislim da je pomak napred u odnosu na postojeći zakon i glasaću za njegovo usvajanje.

Međutim, imam i nekoliko primedbi i sada ću zbog vremena izneti samo dve. Prva primedba se odnosi na to što smatram da predlagač nije dovoljno pažnje posvetio zaštiti potrošača od kupovine robe, od kupovine proizvoda kojima je istekao rok trajanja, to pre svega mislim na prehrambene proizvode. Ako razgovarate sa trgovcima, sa radnicima koji rade u trgovačkim radnjama, čućete da je to masovna pojava. Vlasnici trgovačkih radnji su praktično razradili sisteme, kako oni kažu, za uvaljivanje robe i trgovci koji odbijaju da zajedno sa robom kojoj se bliži rok trajanja ne prodaju robu kojoj je istakao rok trajanja i imaju često problema i dobijaju otkaz.

Druga stvar, smatram da niste dovoljno pažnje posvetili zaštiti potrošača od agresivnog marketinga. O čemu se radi? Radi se o tome što već dvadeset godina nekoliko najvećih trgovačkih lanaca u Srbiji građane svakodnevno preko televizijskih ekrana bombarduju imbecilnim lažima kako neki proizvod košta 99,99 dinara ili 399 dinara i 99 para. Radi se o bezočnom laganju. Prva stvar, para kao platežno sredstvo u Republici Srbiji ne postoji. Znači, meni onako, kako ja shvatam rad tržišnih organa pada na pamet, da bi posle emitovanja takve reklame trgovačka inspekcija sutra trebalo da ode u taj trgovački lanac i da pita da mu objasne kako je moguće da neka roba košta 99,99 dinara.

Smatram da je ovaj predlog zakona, a i važeći zakon, bez obzira na sve manjkavosti predstavlja dokaz da Srbija ima dobre propise. Mi smo država sa dobrim zakonima, problem je u tome što primena tih zakona ponekad nije adekvatna. Ja ću navesti dva primera iz ovog zakona, a osvrnuću se na dva člana, oni su isti i u starom zakonu i u ovom predlogu zakona. Član 23. – zabranjena je prodaja, usluživanje i poklanjanje alkoholnih pića uključujući pivo, duvanski proizvodi ili pirotehničkih sredstava licima mlađim od 18 godina života.

U slučaju sumnje da je potrošač lice mlađe od 18 godina, trgovac nije dužan da proda ili usluži alkoholno piće, pivo, duvanski proizvod ili pirotehnička sredstva dok potrošač ne omogući trgovcu uvid u važeću ličnu kartu, pasoš ili vozačku dozvolu. Sve je jasno i glasno. Nažalost, ovo je uglavnom mrtvo slovo na papiru.

Ako uveče, posebno vikendom, izađete u bilo koji grad u Srbiji, videćete kafiće pune dece i videćete da mnogi od njih piju pivo i druga alkoholna pića i videćete da su mnogi od njih u pijanom stanju. Ali vam tvrdim da nećete videti da dođe konobar ili vlasnik ugostiteljskog objekta da traže ličnu kartu od deteta, a kamoli da ga upozoravaju da ne bi trebalo da pije i kamoli da mu uskrate da dobije piće. Naprotiv, i konobari i vlasnici ugostiteljskih objekata podstiču decu da piju, zato što na taj način podstiču svoj promet a i zbog jednog drugog razloga, ima ih više ali ja ću pomenuti ovaj, statistika pokazuje da najviše dece u Srbiji prvi put narkotike proba u kafićima. Kada dete popije, kada konzumira malo veću količinu alkohola, ono je spremno da učini nešto što u treznom stanju nikada ne bi učinilo.

O čemu se ovde radi? Radi se o lošem radu inspekcijskih službi i za to postoje tri objašnjenja. Prvo objašnjenje - objektivno nedostatak kvalitetnih kadrova. Drugo objašnjenje - korupcija i treće objašnjenje - nespremnost inspektora da se zameraju. Znate, vlasnici kafića su uglavnom ljudi koji imaju određeni uticaj u sredini, posebno kada je u pitanju mali grad i nekako je inspektorima mnogo lakše da se zbog dečurlije ne zameraju moćnim ljudima iz svog grada od kojih mogu imati probleme.

Ovaj problem se može rešiti vrlo lako, za dva meseca, primenom zakona. Znači, u svakom gradu napraviti kontrolu, zatvoriti po dva-tri kafića u kojima se deci prodaju alkoholna pića na mesec-dva dana. Kad ponovo počnu sa radom, ako ponove taj prekršaj, zabrana obavlja delatnosti. Drugim vlasnicima kafića i drugih ugostiteljskih objekata neće posle toga pasti napamet da opijaju decu.

Osvrnuću se još na član 9. u Predlogu zakona i član 9. u važećem zakonu, a taj član govori o prodaji goriva i, da tako formulišem, iznajmljivanju parking mesta. Kada u Beogradu parkirate automobil, ako u roku od četiri minuta i 59 sekundi ne pošaljete SMS poruku da ste platili parking, dobijate čestitku u vidu kazne od 1.850 dinara. Ovi u parking servisu kažu da je to dnevna karta. Iskreno, meni to više naliči na pljačku. A sad ću vam objasniti zašto.

Za ljude koji žive u Beogradu, koji otprilike znaju raspored ulica, koji znaju gde idu, kuda idu, itd, koji znaju kako se plaća parkiranje, koji znaju otprilike gde je granica prve, druge, treće zone i na koje brojeve telefona treba slati SMS poruke, pet minuta je neko pristojno vreme za koje oni mogu da kupe određeno parking vreme. Međutim, u Beograd dnevno dođe i po nekoliko hiljada ljudi iz unutrašnjosti. Dođu ljudi iz Velike Plane, u kojoj živim. Tamo nema parking službe. Ima ljudi koji ne znaju kako se plaća parking. I sad zamislite kad dođe neko u Beograd, namuči se da nađe parking mesto, jer, znate, kad izlazite iz automobila u Beogradu vi ste došli nekim poslom, prvo pregledate stvari koje ćete uzeti, šta vam treba, koji vam dokumenti trebaju, šta ostavljate u autu itd, nekakve normalne radnje koje radi svaki normalan čovek.

Posle toga treba da izađete iz automobila i da se date u potragu za onom tablom na kojoj piše obaveštenje o tome kako plaćate parking. Tu tablu nekad možete da nađete posle 10 sekundi a nekad ne možete da nađete ni posle minut vremena. Ne dao bog ako u automobilu imate saputnike, pa još starije ljude, pa još decu, onda je vaša mogućnost da platite za četiri minuta i 59 sekundi parking apsolutno nemoguća. Jedino da ste Husein Bolt ili Vera Nikolić.

Ja predlažem gradskoj Vladi sa dobrom namerom da promeni ovo vreme, da produži vreme na 10 minuta ili da ovo vreme stepenuje. Kako? Vrlo jednostavno. Znači, ako zakasnite da platite parking do pet minuta, platićete dva ili tri sata parking. Ako ne platite u roku od pola sata, platićete pola dana. A ako ne platite u roku od sat vremena ili dva sata, nebitno, e, platićete parking mesto za celi dan.

Da ne bude da samo kritikujem vlast u gradu, ja moram da pohvalim odluku grada Beograda, čini mi se da ona stupa na snagu danas, to je za mene jedna izuzetna odluka, da ugostiteljski objekti posle 22 sata neće moći da puštaju muziku na otvorenom radnim danima a vikendom posle 23 sata.

Mi smo svedoci širom Srbije da su građani uglavnom terorisani od vlasnika ugostiteljskih objekata i kafića koji terorišu muzikom i ja mislim da lokalne samouprave po ovom pitanju treba da se ugledaju na grad Beograd. Vladi predlažem da izradi i Skupštini hitno dostavi novi predlog zakona o zaštiti stanovništva od buke i da sastavni deo tog zakona bude pravo komunalne inspekcije da ima ručne uređaje za merenje buke, jer inspekcije danas bukvalno nemaju nijedan jedini način da stanu u kraj bahatim ugostiteljima koji stanovništvo terorišu muzikom, građanima koji žive tu.

Gradovima koji imaju komunalnu policiju je malo lakše, zato što komunalna policija ima ovlašćenja i u svakom slučaju treba razmišljati o tome da se komunalnim inspekcijama u opštinama daju neka ovlašćenja komunalne policije. Hvala vam.

Gospodine Orliću, dame i gospodo, da ne bi bilo zabune, ja mislim da je danas vrlo važno podsetiti na jednu nespornu činjenicu. Među zaposlenima u kulturi u Srbiji, među zaposlenima u zdravstvu, u školstvu, u pravosuđu, u državnoj upravi i lokalnoj samoupravi muškarci su u ubedljivoj manjini. Negde čak u drastično ubedljivoj manjini, negde je odnos jedan na prema pet.

Velika Plana, opština iz koje dolazim, nije izuzetak. Ja ću vam sada pročitati neke podatke: zaposleni u javnim preduzećima, ustanovama, školama itd. 931 žena - 69%, 427 muškaraca - 31%, jedna trećina; Gradska biblioteka - osam žena, jedan muškarac; opštinska uprava - 65 žena, 37 muškaraca; Dom zdravlja - 184 žene, 39 muškaraca; vrtić - 136 žena, osam muškaraca; sud i tužilaštvo - 61 žena, 25 muškaraca; škole - 389 žena, samo 158 muškaraca; direktori javnih preduzeća, ustanova, škola - 13 žena, osam muškaraca; načelnici, šefovi odeljenja, razni drugi rukovodioci - 37 žena i 23 muškarca.

Prema tome, ako bi se ovde moglo govoriti o nekoj diskriminaciji, moglo bi se govoriti o diskriminacijama muškaraca. Ja se nadam da će ove izmene o kojima mi danas raspravljamo, da će usvajanje tih izmena obezbediti bar da u kulturi malo ublažimo tu zaposlenost muškaraca.

Ovde je više govornika ukazalo na značaj koji infrastruktura ima za stanje kulture i za položaj kulture. Kada je 2015. godine odgovornost za vođenje opštine Velika Plana preuzela SNS, mi smo objekte kulture zatekli u vrlo lošem stanju - krovovi prokišnjavaju, fasade otpadaju, ispod vrata i prozora duva promaja.

U ovome trenutku, dok ja ovo govorim, u Velikoj Plani ima 17 objekata, institucija kulture i domova kulture i svi su za ovih šest godina obnovljeni i rekonstruisani. Gradsku biblioteku smo potpuno rekonstruisali i to je sigurno jedna od najlepših biblioteka u Srbiji. Rekonstruisali smo Centar za kulturu „Masuka“, rekonstruisali Dom omladine, čak u njemu izgradili nove prostorije koje smo ustupili na korišćenje muzičkoj školi, rekonstruisali vilu „Klefiš“, što je jedna izuzetna zgrada, izuzetna građena u Velikoj Plani koja je sad verovatno najlepša građevina u opštini.

Pre 241 godine u Krnjevu kod Velike Plane je počela sa radom prva seoska osnovna škola južno od Save. Naravno da smo rekonstruisali i taj objekat. Rekonstruisali smo domove kulture u Lozoviku, u Miloševcu, u Trnovču, Velikom Orašju, Kruševu, Donjoj Livadici, Bresju, Bugariji, Novom selu, Starom selu, Markovcu, Rakincu. U svim tim objektima zamenili smo stolariju, sredili krovnu konstrukciju, uradili fasade, u mnogima izveli vrlo bitne unutrašnje radove. Ono što je najbitnije jeste da ti objekti nisu prazni.

Koleginica iz SPS je pominjala značaj koja imaju kulturno-umetnička društva. Mi u Velikoj Plani imamo 12 kulturno-umetničkih društava. U Srbiji ima, mislim, negde oko 780 registrovanih kulturno-umetničkih društava, znači u proseku pet po opštini, a Velika Plana ih ima 12. Samo jedno naseljeno mesto na teritoriji opštine Velika Plana nema kulturno-umetničko društvo.

Šta ovo pokazuje? Ovi podaci koje sad iznosim pokazuju odgovaran odnos opštinske vlasti prema kulturi, pokazuju da je opštinsko rukovodstvo svesno značaja koje objekti kulture imaju za jedno društvo, pokazuju koja je razlika između nas i prethodnih vlasti. Moram da ih pomenem, jer često se može čuti gde oni nas nazivaju seljačkom Srbijom, nazadnjacima itd. Mi takvi smo obnovili sve institucije i sve domove kulture u Velikoj Plani, a oni poslednjih godina svoje vlasti nisu obnovili ni jedan. Ovo u krajnjem slučaju pokazuje da ekonomija u Srbiji raste, da jača ekonomija u Velikoj Plani i da se može izdvojiti više para za sve, pa i za kulturu. Iz tog razloga, čini mi se, ove godine u budžetu Republike Srbije za kulturu je predviđeno više od 1% sredstava.

Za kraj, sinoć u Velikoj Plani završena je jedna manifestacija – Voždovi dani kulture. To je jedna manifestacija kojom mi obeležavamo tragični događaj – ubistvo Đorđa Petrovića Karađorđa u Radovanjskom lugu. Logično, centralni događaj te manifestacije se svake godine odvija u Radovanjskom lugu ispred crkve Zahvalnice. Zašto ovo govorim?

Zato što je ta crkva u lošem stanju. Gledao sam juče i unutrašnji malter je počeo da otpada, temelji više nisu stabilni, krov je na pojedinim mestima počeo da prokišnjava. Mislim da je neophodna hitna sanacija. Zavod za zaštitu spomenika iz Smedereva je uradio jedan projekat sanacije. Potrebno je negde 10, 11 miliona dinara da se to izvrši i na ovaj način apelujem na Vladu da odobri sredstva za sanaciju crkve Zahvalnice u Radovanjskom lugu, a mislim da treba razmišljati o izgradnji jednog kompleksa.

Ja se nadam da na današnji dan, moji prethodnici su govorili, na današnji dan Austrougarska je izvršila agresiju na Srbiju… Znači, ne treba podsećati koji je značaj Karađorđa u srpskoj istoriji i koji značaj i koju ulogu u srpskoj duhovnoj vertikali ima taj nesrećni događaj koji se dogodio u Radovanjskom lugu. Hvala vam.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo, poštovani građani Srbije, velika je čast posle devet godina ponovo govoriti u Narodnoj skupštini.

Koristim ovu priliku da se zahvalim građanima Srbije, građanima Velike Plane i SNS na ukazanom poverenju.

Podržavam ovaj amandman, zato što smatram da on u pravno-tehničkom smislu poboljšava predloženi zakon. Takođe, smatram da izmene koje je predložila Vlada u Zakonu o vodama, uz Zakon o zaštiti prirode, stvaraju jedan bolji pravni okvir za zaštitu prirode u Srbiji.

U poslednjih nekoliko godina u Srbiji je primetan porast broja udruženja građana koja se bave zaštitom prirode. Ta udruženja su sve aktivnija i sve agresivnija, i to je dobro. Što tih udruženja bude više, što ona budu aktivnija, to će Vlada i nadležni državni organi bolje raditi svoj posao na zaštiti životne sredine.

Loše je to što u nekim od tih udruženja koja su najglasnija glavnu reč vode ljudi koji više vode računa o politici, više se bave politikom nego zaštitom prirode.

Činjenica je da je Srbija, ma kako to možda preteško zvučalo, prekrivena deponijama smeća. Imamo hiljade velikih deponija smeća. Imamo desetine hiljada malih deponija smeća. Za njihovo čišćenje je potrebno nekoliko milijardi evra.

Imamo situaciju da je retko naći obalu neke srpske reke koja nije naružena plastičnim kesama i sličnim smećem.

Poslanik Stojmirović je govorio o tome da su nam putevi naruženi smećem koje se nalazi sa jedne i sa druge strane. Međutim, kada slušate lidere ovih pojedinih udruženja, onda stičete utisak da je jedini problem koji Srbija ima što se ekologije tiče šta će biti sa splavovima na Savi i Dunavu u Beogradu i da li će u Srbiji biti dozvoljeno pravljenje malih hidrocentrala.

Razumem da neko iz određenih razloga ima argumente protiv izgradnje neke male hidrocentrale na određenom mesto i ako su ti argumenti opravdani, naravno da tu hidrocentralu ne treba praviti.

Međutim, ako neko apriori u startu bez ikakvih argumenata kaže - ja sam protiv toga da se u Srbiji uopšte bilo gde prave male hidrocentrale, pa još pri tom poziva narod na bunt, pod parolom odbranimo naše reke i naše planine, onda je jasno da tu nije u pitanju borba za zaštitu životne sredine, nego da je u pitanju poslovni politički interes. Interes da se na pitanju životne sredine, na pitanju odbrane naših reka i planina, kao da te reke i planine neko ugrožava, kao da to nisu i naše reke i planine, znači, da se na tom pitanju otvori još jedan front protiv sadašnje vlasti u Srbiji.

Oni kažu - male hidrocentrale ugrožavaju postojeći ekosistem ugrožavaju životnu sredinu, pa naravno da ugrožavaju. Sve što ljudska ruka napravi, skoro sve na neki način ugrožava životnu sredinu. Kada napravite kuću vi ugrožavate ekosistem, kada napravite put vi otvarate jednu živu ranu u prirodi, kada napravite autoput to je kao da bacite atomsku bombu u prirodu. Vi praktično jedan ekosistem, jednu životnu zajednicu delite na dva dela, ali to ne znači da ne treba praviti autoputeve, da ne treba praviti fabrike, jednostavno to je cena koja se mora platiti razvoju. To je civilizacijski iskorak napred.

Ako zabranimo, završavam, izgradnju malih hidrocentrala onda bi moralo da zabranimo izgradnju velikih hidrocentrala, jer ako malih hidrocentrale ugrožavaju životnu sistem, životnu zajednicu, a ugrožavaju, onda je logično da velike hidrocentrale još više ugrožavaju životnu sredinu. Po toj logici onda mi ne bi trebali da pravimo ni hidrocentrale, ni termocentrale i onda ostaje samo još jedan problem - kako da obezbedimo dovoljne količine električne energije? Verovatno bi uskoro došli u situaciju da tu električnu energiju uvozimo iz EU, upravo iz ovih zemalja koje su izgradile 14.000 malih hidrocentrala, a koje finansiraju ekološke pokrete u Srbiji koji zagovaraju da u Srbiji ne treba uopšte graditi male hidrocentrale. Hvala vam.

Dame i gospodo, moj kolega Boris Aleksić je rekao da će po sporazumu o učešću Srbije u operacijama EU za upravljanje krizama snagama Srbije komandovati oficiri EU.
Nakon toga predstavnik DS je 10 minuta objašnjavala da to nije tačno, da predstavnici SRS obmanjuju javnost, da će srpskim snagama komandovati srpski oficiri, čitala razne članove Sporazuma, ali nije pročitala najvažnije, to je član 10. Član 10. govori o lancu komandovanja i glasi: "Nacionalni organi će preneti operativnu i taktičku komandu nad svojim snagama i osobljem na komandanta operacije EU". To nije najgore. Najgore tek sledi: "koji ima pravo da prenosi svoja ovlašćenja". Ne kaže se na koga. Ne postoji nikakvo ograničenje. Može da prenese na oficira NATO pakta, a može u krajnjem slučaju i na oficira oslobodilačke vojske Kosovo.
Prvi zakon, jedna od kriza kojom upravlja EU zajedno sa NATO paktom je upravo kriza na Kosovu. Prvi zakon o kome ću govoriti je Zakon o potvrđivanju okvirnog sporazuma između Republike Srbije i Banke za razvoj Saveta Evrope o finansiranju projekta "Obrazovanje za socijalnu inkluziju". Ovim zakonom Republika Srbija se zadužuje za novih 28 miliona 500 hiljada evra. Ako vladajuća većina usvoji, a nema sumnje da će usvojiti i ovaj zakon i zakone o kojima smo raspravljali u prvom delu sednice, to znači da će Srbija u sredu, u danu za glasanje, biti zadužena za novih 1.711.600.000 evra. Uračunao sam sve ove zakone, znači zadnji zakon koji sam uračunao, ovaj zakon o potvrđivanju okvirnog sporazuma o socijalnoj inkluziji. Znači, 25.500.000 evra.
Ovo je, inače, 81 zakon o zaduživanju Republike Srbije o kojem raspravlja Skupština Republike Srbije u ovom sazivu. Usvajanjem ovog zakona, usvajanjem ovog zaduženja, ukupni iznos zaduženja Republike Srbije u ovom mandatu Skupštine, u mandatu Vlade Mirka Cvetkovića, iznosi 8.338.542.000 evra. Inače, u sredu kada ćemo glasati o ovim zakonima, navršiće se 1.330 dana mandata ovog skupštinskog saziva. Sad, ako ukupni iznos zaduženja ovih 8.338.000.000 podelimo sa 1.300, onda dobijemo rezultat da su poslanici vladajućih stranaka, DS, SPS, G17, SPO, Jedinstvene Srbije, PUPS i Nacionalnih manjina, svakog dana svog mandata.
Znači, od 11. juna 2008. godine, građane Srbije u proseku zaduživali sa po 6.269.580 evra. Ako to podelimo sa 7.120.000 građana Srbije, to znači da ste svakog građanina Republike Srbije za tri i po godine zadužili za 1.170 evra novog duga. Ovde nije uračunato zaduženje po osnovu onog starog duga od 24 milijarde spoljnog duga i 17 milijardi unutrašnjeg javnog duga. Što je najgore, sa ovih 1.170 evra vi ste zadužili sve građane Srbije, čak i one tek rođene, zadužili ste više od milion nezaposlenih koji nemaju nikakva primanja i zadužili ste 700.000 ljudi koji po zvaničnim statističkim podacima žive ispod granice siromaštva, jer danas nemaju evro i po da kupe neke osnovne životne namirnice.
Ako izglasate ovaj zakon o novom zaduživanju Republike Srbije za 28.500.000 evra, to znači da ste za tri i po godine svoje vlasti, svako domaćinstvo u Srbiji, a ima ih 2.497.000 zadužili za 3.339 evra. Ako usvojite sve zakone o kojima danas raspravljamo i kojima zadužujemo Republiku Srbiju za novih 1.711.000.000 evra, pa taj iznos dodamo svim zaduženjima od 11. juna 2008. godine, pa podelimo na 127 poslanika vladajuće koalicije koliko ih je u proseku glasalo za usvajanje ovih zakona, dobijemo jedan neverovatan podatak, da je svaki poslanik vladajuće većine, građane u proseku zadužio sa 65.657.811 evra, prava sitnica.
Znate, ovih 28.500.000 evra, koji se odnosi na socijalnu oblast, možda i ne deluje previše opasno i zastrašujuće, međutim kada se sagledava u kontekstu ukupnog zaduživanja Republike Srbije pod vlašću Mirka Cvetkovića, onda je jasno da je i taj zakon neprihvatljiv.
Znate, kada vlast za tri i po godine zaduži državu za 8.333.000.000 evra bilo bi logično da se u zemlji poboljša životni standard, da se pokrene proizvodnja, da se otvori nekoliko stotina hiljada ranih mesta, da se desetkuje nezaposlenost i broj siromašnih građana, kod nas u Srbiji se događa upravo suprotno. Stalno usvajamo nove zakone, stalno se zadužujemo, a u međuvremenu 300.000 radnika je izgubilo radna mesta, broj građana Republike Srbije koji žive ispod granice siromaštva je premašio broj od 700.000.
Broj građana Republike Srbije koji živi ispod granice siromaštva je premašio brojku od 700.000, 730.000 ljudi traži spas iz bede u kojoj se nalazi u svakodnevnom kockanju, a 70.000 ljudi preživljava zahvaljujući narodnim kuhinjama.
Zadnja računica, koju sam izveo sabirajući ova zaduženja, pokazuje da je svako dizanje ruku poslanika vladajuće koalicije prilikom glasanja o zakonima, o novim zaduženjima građane Republike Srbije koštao 810.590 evra novog duga. Znači, skrećem pažnju poslanicima vladajuće koalicije, pre nego što glasaju za usvajanje ovog zakona o zaduženju Republike Srbije za novih 28.500.000 evra da imaju na umu to, da je svako dizanje ruku novo zaduživanje za Republiku Srbiju u iznosu od 810.590 evra.
Još jednom podsećam da javni dug Republike Srbije 17 milijardi evra, spoljni dug iznosi 24 milijarde evra i sa ovih današnjih 1.711.000.000 vi Srbiju sa obe noge nepovratno gurate u dužničko ropstvo. Srpska radikalna stranka neće da vam u tome pomaže i iz tog razloga mi ne možemo podržati ove predloge zakona.
Što se tiče ovog sporazuma o bezbednosnim procedurama u razmeni i zaštiti tajnih podataka između Republike Srbije i Evropske unije, u pitanju je jedan iz niza sporazuma koji smo mi ovde usvojili, tačnije koji su usvojili predstavnici vladajuće većine, vladajućih stranaka, a koji odgovorno tvrdim predstavljaju uvredu, ne samo za nacionalno i državno dostojanstvo, već i za zdrav razum. Vi sporazum o razmeni i zaštiti tajnih podataka sa Evropskom unijom potpisujete u trenutku kada Evropska unija grubo kršeći Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, praktično, učestvuje u okupaciji Kosova i Metohije, u okupaciji dela državne teritorije Republike Srbije.
Vi sa tom Evropskom unijom potpisujete sporazum o razmeni i zaštiti tajnih podataka. To je van zdravog razuma. Prvorazredni crni humor. Dželat davi žrtvu, a onda predloži hajde napravimo pauzu da se malo odmorimo da potpišemo sporazum o uzajamnoj saradnji u poboljšanju naše međusobne bezbednosti i kada potpišu taj sporazum dželat nastavlja svoj posao.
Evropska unija preko misije Euleks čini bukvalno sve da zaokruži nezavisnost takozvane Republike Kosovo i da joj obezbedi međunarodno priznanje. Podsećam da su zemlje Evropske unije imale vodeću ulogu u razbijanju Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, zatim u razbijanju Savezne Republike Jugoslavije, zatim u razbijanju Državne zajednice Srbije i Crne Gore, a sada zajedno sa Sjedinjenim Američkim državama udarnički rade na razbijanju Republike Srbije.
Takođe vas podsećam da su zemlje te Evropske unije, sa kojima ćete vi razmenjivati i čuvati podatke, značajne podatke, značajne za nacionalnu državnu bezbednost, izazvale seriju ratova na području bivše Jugoslavije u kojima je poginulo 110.000 ljudi, 500.000 ljudi ranjeno, 2.000.000 ljudi raseljeno, ubijeno više od 43.000 pripadnika srpskog naroda.
Takođe, podsećam da su zemlje Evropske unije učestvovale u okupaciji Republike Srpske Krajine, da imaju svoje učešće u najvećem etničkom čišćenju u Evropi posle Drugog svetskog rata u kojem je više od 600.000 Srba proterano iz Republike Srpske Krajine i Republike Hrvatske.
Evropska unija ne posustaje u tom zločinu. Ona svim snagama i dan danas pomaže Hrvatskoj da sačuva rezultate etničkog čišćenja, da spreči povratak prognanog srpskog stanovništva i da spreči plaćanje štete, ratne, materijalne i nematerijalne štete. Vi sa takvom Evropskom unijom potpisujete ovakav sporazum. To je ignorisanje realnosti, ismejavanje realnosti. Podsećam da je ta ista Evropska unija učestvovala u bombardovanju Republike Srpske. Sećate se njihovih snaga za brza dejstva kako su granatirala srpsko Sarajevo i kako su učestvovale u operaciji "Maestral" kojima su hrvatska i muslimanska vojska u septembru 2005. godine okupirale 13 opština u Bosanskoj Krajini.
Evropska unija je imala vodeću ulogu u bombardovanju Savezne Republike Jugoslavije. Stoički su nas bombardovali tri meseca. Porušili nam 300 mostova, škola, bolnica, ubili nam 3.000 ljudi, ranili 15.000 ljudi, ubili nam 73 dece. Naneli nam štetu koja se meri desetinama milijardi evra, drže pod okupacijom Kosovo i Metohiju, razbijaju Srbiju pobunjujući Sandžak, pobunjujući Vojvodinu, a vi sa njima potpisujete sporazum koji se tiče čuvanja važnih bezbedonosnih tajni.
Evropska unija je odgovorna za progon 250.000 Srba sa Kosova i Metohije. Nakon što je brigu o bezbednosti Srba na Kosovu i Metohiji preuzela Evropska unija zajedno sa SAD na Kosovu i Metohiji su ubijena 1,004 srpska civila, 300 srpskih ljudi, u najboljoj životnoj dobi, su odvedeni u Albaniju da bi tamo bili iskasapljeni radi prodaje organa na svetskom tržištu.
Sve ovo napominjem, apelujem na vas, apelujem na poslanike vladajućih partija da se dozovu pameti i da na kraju svog mandata pokažu minimum dostojanstva, da se usprave i da ne usvoje bar jedan od nekoliko desetina ponižavajućih zakona koje im je servirala Vlada Republike Srbije.
Sledeći zakon o kojem ću da govorim jeste Sporazum sa Evropskom organizacijom na nuklearna istraživanja. Po ovom pitanju želim da ukažem samo na dve činjenice. Ova organizacija nikada, ni jednom jedinom reči, nije osudila bombardovanje Republike Srbije osiromašenim uranijumom. Znači, to da se zna. Podsećam vas da je NATO pakt priznao da je na Republiku Srbiju bacio 15 tona osiromašenog uranijuma, Vojska Srbije tvrdi da se radi o 35 tona, Vojska Rusije tvrdi da se radi o 90.000 projektila ukupne težine 45 tona. Jedna ovakva organizacija koja bi trebalo da bude savest Evrope, kada je u pitanju ova problematika, nijednom rečju nije osudila taj zločin. Samo na Kosovu, znači ne govorim o Srbima, govorim pre svega o Albancima, broj ljudi koji umiru od bolesti karcinoma je nakon ovog bombardovanja porastao za 100%.
Imamo jedinu državu u Evropi koja je bila žrtva bombardovanja i to masovnog bombardovanja osiromašenim uranijumom, a ta država ne samo što nije stalni član ove organizacije, nego čak nije ni pridruženi član. To je još jedan u nizu apsurda i samim tim i sam ovaj predlog zakona čini apsurdnim.
Sledeći Sporazum sa Turskom u međusobnoj zaštiti, slušajte molim vas, poverljivih informacija i materijala razmenjenih u okviru saradnje u oblasti vojne industrije. Pitam da li postoji neko u ovoj sali ko zaista veruje da će Turska koja je imala vodeću ulogu u ratu Bosne i Hercegovine protiv srpskog naroda, značajnu ulogu u ratu u Hrvatskoj, značajnu ulogu u agresiji NATO pakta na Saveznu Republiku Jugoslaviju, koja je glavni vojni savez iz SAD, koja uskoro preuzima bazu Bonstil i koja uskoro preuzima vodeću ulogu u okupaciji dela teritorije Republike Srbije podatke od značaja za vojnu industriju sakriti od svog saveznika SAD i drugih članica NATO pakta? U to samo lud može da poveruje.
Znači, zašto usvajamo jedan zakon za koji znamo da se neće sprovoditi? Čisto forme radi da bi rekli usvojili smo 1.200 zakona i potpisali smo sporazum o jednoj vrsti vojne saradnje sa Turskom.
Zadnji zakon na koji ću se osvrnuti, Zakon o Sporazumu i učešću Srbije u operacijama Evropske unije za otklanjanje krizama i odricanju tužbi. Ovde naziv zakona sve govori. Znači, operacija za upravljanje krizama. Fali samo jedan podatak - operacije za izazivanje kriza i upravljanje krizama. Ne radi se o operacijama za rešavanje kriza, što bi bilo logično. U tom slučaju bi bilo logično da Srbija pristupi ovom sporazumu.
Inače, ovo je jedan formalni dokaz da zemlje EU izazivaju krize i upravljaju krizama, a kako to rade najbolje se vidi na primeru Kosova i Metohije, na primeru Republike Srbije.
Zajedno sa Amerikom, EU je izazvala krizu koja je dovela do raspada SFRJ, do niza ratova sa strašnim posledicama. Ta kriza i dalje traje, a ovim sporazumom Republika Srbija se kandiduje da sve one loše stvari koje njoj EU čini u proteklih 20 godina, sada ona za račun EU čini drugim državama i narodima. Hvala.

Dame i gospodo, Vlada predlaže da izmene ovog krivičnog zakonika stupe na snagu 15. januara sledeće godine, a mi smo podneli amandman kojim predlažemo da te izmene stupe na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku", iz razloga što smatramo da ne postoji ni jedan opravdan razlog da zakon ne stupi na snagu u ustaljenom roku. To bi verovatno bilo negde oko 10. januara, čak pre ovog datuma koji je predvidela Vlada.

Inače, u slučaju ovog zakona napravljena je jedna prava mala zbrka sa datumima. Podsećam, Zakonik o krivičnom postupku, znači, osnovni Zakon, usvojen je 26. septembra ove godine. Nije prošlo ni tri meseca, a mi na dnevnom redu imamo predlog izmena tog zakona, i to predlog koji sadrži neke suštinske izmene zakona. Dvadeset šestog septembra je odlučeno da Zakonik stupi na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku", a da će njegova primena početi tek 15. januara 2013. godine, znači, za godinu i po dana. Sada imamo izmene tog zakona koje će stupiti na snagu 15. januara sledeće godine. To, praktično, znači da će izmene Predloga zakona stupiti na snagu tačno godinu dana pre nego što će početi primena osnovnog zakona.

Sve ove nelogičnosti sa rokovima Vlada - predlagač obrazlaže potrebom efikasnije borbe protiv organizovanog kriminala i potrebu da se procesuiraju ratni zločini. Mi iz SRS nismo protiv toga, naprotiv, podržavamo to. Međutim, za nas su sporne dve stvari.

Prvo je sporno što se ti procesi za ratne zločine i organizovani kriminal vode pred specijalnim sudovima, zato što postupke vode specijalna tužilaštva. Mi, jednostavno smatramo da to treba raditi u redovnim sudskim postupcima. Drugo što je sporno, jeste to što statistika pokazuje da je predmet rada, predmet pravosuđa, srpskog pravosuđa, da su uglavnom zločini koji su počinili Srbi u velikoj meri, a u znatnoj meri zločini koji su počinjeni nad Srbima. Navešću neke vrlo bitne činjenice koje su apsolutno nesporne. Znači, od ukupnog broja postupaka koji se vode pred sudovima za ratne zločine - 61% su postupci koji se vode protiv Srba.

Praktično, kad uporedite statistiku, ne postoji neka bitnija razlika u postupanju srpskog pravosuđa u odnosu na postupanje hrvatskog pravosuđa, bosanskog pravosuđa, slovenačkog pravosuđa i pravosuđa zemalja NATO pakta, koje su učestvovali u ratnim sukobima protiv srpskog naroda.

U Hrvatskoj 98% krivičnih postupaka za ratne zločine, što je predmet ovog zakona, vodi se protiv pripadnika srpskog naroda, a samo 2% protiv pripadnika hrvatskog naroda. U Haškom tribunalu, za koji se svi slažemo da je praktično sud NATO pakta, 73% postupaka se vodi za zločine, stvarne ili navodne zločine koji su počinili pripadnici srpskog naroda, a samo 27% postupaka se vodi protiv Hrvata i protiv Muslimana.

Sledeće, u sudu BiH 10% postupaka za ratne zločine se vodi protiv Muslimana, 20% se vodi protiv Hrvata i to uglavnom za zločine počinjene nad Muslimanima, a 70% postupaka protiv pripadnika srpskog naroda. U Sloveniji taj procenat nešto nepovoljniji, znači 80% krivičnih postupaka za ratne zločine su postupci protiv Srba pred sudovima na KiM 80% sudskih postupaka vodi se protiv pripadnika srpskog naroda i za NATO-pakt sam već rekao.

Mi se takođe svi slažemo i nadam se da se slažu vladajuće stranke, da mi već 20 godina praktično prisustvujemo jednom postupku, jednom kampanji satanizacije srpskog naroda. Do sada je ta kampanja vođena uglavnom kroz medije, međutim, poslednjih godina ta kampanja je u najvećoj meri preseljena u sudnice. Cilj tih procesa jeste da se dokaže da su Srbi i Srbija, država čiji smo mi parlament najveći krivci za izazivanje ratova na prostoru bivše SFRJ a da su Srbi ti koji su u tim ratovima počinili najveće i najteže zločine.

Podsećam da je u tim ratovima poginulo ukupno 100, najmanje 110.000 pripadnika svih naroda, na prostoru bivše Jugoslavije negde oko 500.000 ranjeno, preko pola dva miliona je proterano sa svojim ognjišta. I sada neko nastoji da kroz sudske postupke teret za te strašne zločine uglavnom prevali na leđa srpskog naroda a mi smatramo da vi usvajanjem ovakvih zakona i ovakvom sudskom praksom pomažete toj nečijoj nameri.

Ako se u pravosuđu Hrvatske, u pravosuđu Slovenije, u pravosuđu na KiM, u pravosuđu BiH, ako se u Haškom tribunalu većina postupaka vodi protiv pripadnika srpskog naroda a to se isto događa u sudskom pravosuđu Republike Srbije, onda se nameće jedan zaključak da su oni koji optužuju Srbe kao najveće krivce za izazivanje ratova i kao najveće počinioce najtežih ratnih zločina u pravu, a to, kao što znate, ne odgovara istina. Podsećam da Srbi nisu počeli ni rat u Sloveniji, tamo je rat počeo napadom na vojnike …

Izmena ovog zakona se odnosi na proširenje ovlašćenja tužilaštva koja se bave posebnim zločinima, znači tužilaštva koja imaju posebne nadležnosti, to su nadležnosti za organizovani kriminal i ratne zločine.

Kroz svoju diskusiju nastojim da dokažem da je usvajanje ovog zakona bespotrebno, da je postojanje javnih tužilaštva koja se bave procesuiranjem ratnih zločina bespotrebno da to treba vratiti u redovnu sudsku proceduru redovnim tužilaštvima i redovnim sudovima i kao argument navodim činjenicu da je kroz praksu, kroz primenu ovih zakona, da se pokazalo da pravosuđe Republike Srbije ide naruku onima koji pokušavaju da dokažu da su Srbija i srpski narod najodgovorniji za ratne zločine koji su se dogodili na prostoru …

(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, sada vas upozoravam da je tema dnevnog reda – izmena i dopuna Zakonika o krivičnom postupku i da se amandman, da ga ne bih čitala ponovo, na koji ste se javili, imate pravo, imate vreme, samo imate i obavezu da poštujete član koji vas obavezuje da govorite o temi dnevnog reda. Na bilo koji način dovedite u vezu vašu argumentaciju i temu dnevnog reda.)

Gospođo Čomić, pošto sam rekao suštinu onoga što sam hteo da kažem, zahvaljujem se.