Dame i gospodo, Vlada je predložila da najkraći rok za prijave za učešće u restriktivnom postupku za sklapanje javno-privatnog partnerstva bude 37 dana od dana slanja javnog poziva. Mi iz SRS smo predložili da taj rok sa 37 bude skraćen na 30 dana. Međutim, sad vidim da smo mogli da predložimo da taj rok bude, recimo, 29 dana šest sati i 17 minuta ili 33 dana, pet sati i 43 minuta. Verovatno se pitate zbog čega, iz kojih razloga ovaj rok? Iz istih razloga iz kojih je Vlada predložila ovaj rok od 37 dana. Ja sam ubeđen da ni ministar, ni ljudi koji su pisali ovaj zakon, ne znaju tačno zašto rok od 37 dana. Zašto je baš taj rok optimalan? Zašto, recimo, nije 35 dana ili 40 dana? Lakše je za pamćenje.
Pri pisanju zakona kada se određuju određeni rokovi, ti rokovi se obično izražavaju nedeljama, mesecima ili se odredi tačan datum, ili su u pitanju rokovi brojevi koji se zaokružuju sa peticama, deseticama, stotinama. Nikad, stvarno, nisam pročitao neki zakon gde se određuje neki rok od 29 dana, 33 dana ili 43 dana. pomislio sam da su se ovi koji su pisali šalili. Igrali se malo, zakon je bio dosadan, pošto su ga prepisivali iz EU pa, kao, hajde da mi ugradimo nešto svoje. Međutim, kao što kaže gospodin Marković, ugradili su, a to se vidi iz obrazloženja Vlade. Vlada kaže – amandman se ne prihvata iz razloga što su rokovi usklađeni sa sekundarnim izvorima prava EU. Kako lepa formulacija i vrlo razumljiva za građane Srbije.
Skrećem pažnju, ovi iz EU zaista jesu nakaradni, ali ne verujem da su toliko ludi da određuju rokove od 37 dana. Drugo, mene zanima da oni predlože da mi ovde sad dubimo na glavi, da li bi vi to prihvatili?
Treće, podsećam da mi još uvek nismo članovi EU. Četvrto, stvarno mi nije jasno zašto ste toliko navalili sa tom EU, sa pozivanjem na EU. Ne znam da neko normalan žuri u zgradu koja se ruši, koja puca po svim šavovima, apsolutno. Znači, prema vašim istraživanjima, 54% građana Srbije je protiv ulaska Srbije u EU. Ako je po vašim 54% onda to mora da bude 64%. Znači, dve trećine građana Srbije neće da čuje za EU, a vi donosite zakone i odbijate ovaj amandman sa pozivom na tu EU.
Vi 5. decembra očekujete ovo pozitivno mišljenje o kandidaturi Srbije. Dve hiljade i devetnaeste godine očekujete datum početka pregovora. Godine 2389. Srbija će postati član EU. E tek tada, znači, kad obeležimo hiljadu godina od boja na Kosovu, onda možemo da prihvatimo jedno ovakvo obrazloženje sa pozivanjem na EU. Ali, pošto i vi i ja znamo da EU neće postojati ni za 10 godina, onda je ovo obrazloženje sasvim besmisleno. Hvala vam.

Samo kratko, ja sam postavio pitanje zašto ovaj rok od 37 dana. dobio sam sledeći odgovor, ovo citiram zbog građana Srbije, citiram: "Radi se o direktivi EU". Ovo je još jedno krunsko priznanje da ova vlast zakone donosi po direktivama iz Brisela.

Dame i gospodo, u osnovnom zakonu koji je ova Skupština usvojila pre dve godine piše: "da nadležni organi i međunarodne organizacije za zaštitu novih biljnih sorti mogu svoje primedbe na registrovano ime nove biljne sorte da podnesu nadležnom ministarstvu Republike Srbije".
Vlada sada ovim izmenama predlaže da se ova odredba: "registrovano" briše. Šta to znači? To znači da nadležni za ove međunarodne organizacije svoje eventualne primedbe ministarstvu mogu da dostave na sve biljne sorte, bez obzira da li su to biljne sorte čije je ime registrovano ili nije registrovano.
Mi smo protiv ove izmene i zato smo predložili potpuno brisanje ovog člana 8. Vlada je odbila amandman uz obrazloženje: "Članom 8. Predloga zakona ispravlja se greška načinjena u članu 12. stav 3. Zakona o zaštiti prava oplemenjivača biljnih sorti kojim je propisano da nadležni organi i članice UPOV mogu svoje primedbe na registrovano ime sorte da dostave Ministarstvu poljoprivrede, trgovine, šumarstva i vodoprivrede".
SRS smatra da staro rešenje nije bilo greška nego da je to bilo bolje rešenje od ovog koje predlaže Vlada. Jednostavno, mi smatramo da naše ministarstvo treba da se bavi samo imenima onih sorte koje su registrovane. Ako određena sorta nije registrovana, ako nema ime, ona praktično ne postoji. Zašto bi se naše ministarstvo opterećivalo i bavilo nečim što formalno ne postoji?
Drugo, smatramo da ovoj međunarodnoj organizaciji ne treba da se daje pravo da se, narodski rečeno, petlja sa imenima sorti koje nisu priznate i koje nemaju svoje ime. Ovde se postavlja pitanje koja je to faza u kojoj će ova međunarodna organizacija moći da se uključi? Onda je možda najbolje rešenje da Republika Srbija pokrene inicijativu za izmenu ove konvencije, u smislu da je svaka članica obavezna da prilikom predlaganja i registrovanja novih sorti ovoj međunarodnoj organizaciji dostavi unapred predlog imena, pa da se ona na osnovu toga izjašnjava.
Još na šta sam hteo da ukažem to je da ovaj zakon ima 24 člana. Predlaganje čak 11 članova Vlada je obrazložila i opravdala usklađivanjem sa ovom međunarodnom konvencijom. Šta je tu neobično? Neobično je zato što je ova međunarodna konvencija o zaštiti novih biljnih sorti usvojena 1961. godine. U međuvremenu je menjana tri puta – 1968, 1972, i 1991. godine, znači, pre 19 godina, a mi smo osnovni zakon usvojili pre dve godine. Moje pitanje glasi – kako se moglo dogoditi da se prilikom pisanja osnovnog teksta zakona pre dve godine naprave tolike greške, da se ponude rešenja koja su u tolikoj meri suprotna ovoj međunarodnoj konvenciji?

Pa, uz svo uvažavanje ovoga što ste vi rekli, ostaje opet ono pitanje, ona dilema na koju sam ja ukazao, a to je koja je to faza u kojoj se uključuje ova međunarodna organizacija? Vi kažete – na predlog imena. Ako neko predloži da se određena sorta registruje pod određenim imenom, onda mislim da bi bilo dobro da u zakonu postoji rešenje gde bi se reklo – ova međunarodna organizacija za zaštitu novih biljnih sorti može svoje primedbe dati na predloženo ili registrovano ime biljke. Mislim da bi bilo korektnije, da bi bilo preciznije, bolje zakonsko rešenje, odnosno ne bi bilo nikakve dileme  da kad neko predloži novo ime, kad predloži registraciju nove sorte, onda ova međunarodna organizacija može da reaguje. Mislim. Bespredmetno da reaguje pre toga, da ostane nekakav zakonski prostor za to.

Dame i gospodo, predložili smo brisanje stava 2. koji predviđa pravo da priređivanje klasičnih igara na sreću preko sredstava elektronske komunikacije ima samo Državna lutrija Srbije. Mi iz SRS smatramo da organizacija igara, ovih i bilo kojih drugih igara na sreću, ne treba da postoji monopol, pa smo predložili da se ovaj stav briše.
Vlada je ovaj amandman odbila uz jedno nemušto objašnjenje čija je suština otprilike: amandman se ne prihvata zato što nije u skladu sa tekstom zakona, a znamo da se amandmani podnose upravo zato da bi se tekst zakona menjao.
Podsećam da je opozicija svojevremeno kritikovala Slobodana Miloševića, kako je radi zamajavanja naroda i očuvanja vlasti naredio organizovanje one čuvene igre Bingo. To je počelo negde u to vreme. Dozvolio je prenos, organizovao prenos izvlačenja brojeva u igri na državnoj televiziji. Tada smo pored Binga, koliko se sećam, imali samo još jednu igru Loto. Sada umesto dve lutrije sedmično, na televiziji gledamo 10 igara na sreću, ali dnevno. Dok upalite televizor nema šanse da na nekom od televizijskih kanala ne gledate kako sve pršti od milionera, milijardera, mikrotalasnih pećnica, frižidera, automobila i Bog zna čega sve ne.
Sada ljudi kad igraju igre na sreću u Srbiji ne ulažu više novac, ne ulažu samo novac, ulažu sve što imaju, ženu, porodicu, čast, biografiju, apsolutno sve. Ranije se jednom događalo da neke novine objave neku nagradnu igru, otprilike najčešće jednom godišnje i to su bile uglavnom Večernje novosti, ozbiljne nagradne igre. Danas nemate novine koja skoro svakodnevno ne objavljuje neku nagradnu igru. Ljudi u Srbiji novine više ne kupuju zato da bi ih čitali, nego zato da bi grebali. Onda su ovi genijalci, koji su to osmislili, procenili da nije dovoljno da ljudi jednom grebu, sad mogu da grebu dva, tri puta i rezultat je uvek isti – više sreće u sutrašnjem broju.
Do 5. oktobra 2000. godine, ovo je zvanični podatak, u Beogradu i Srbiji bilo je oko 75 kladionica. Znači, u svakoj drugoj opštini po jedna ozbiljna kladionica, 2004. godine oko 350, prošle godine ih je bilo oko 1900, sad ovi koji se bave tom problematikom tvrde da ih nema više od 1300 i procenjuju da ima još 300 nelegalnih, znači, oko 1600 kladionica. Imamo više kladionica i kockarnica nego osnovni, srednjih škola i vrtića zajedno. Do 5. oktobra u Srbiji je bilo nešto manje od 2000 poker aparata, danas ih ima 19 hiljada. U ovom obrazloženju, Predlogu ovog zakona, kaže se da se procenjuje da će se do 2013. godine taj broj udvostručiti.
Prema podacima SOS centra za odvikavanje od zavisnosti od igara za sreću, u Srbiji 3,5 miliona ljudi učestvuje u ovim igrama na sreću koje vi organizujete, kojima ste zarazili ljude. Od toga 700 hiljada su patološki zavisnosti od igara na sreću. Među njima ima nekoliko hiljada dece, a u ovom centru je registrovan najmlađi zavisnik koji ima 11 godina. Sad posle 10 godina vlasti dosovskih stranaka imate sledeći rezultat – 700 hiljada patoloških kockara i 700 hiljada građana Srbije koji danas nemaju šta da jedu. Prema zvaničnim podacima žive ispod granice siromaštva, ne mogu danas da kupe kilogram hleba, da kupe litar mleka i kilogram krompira.
Podsećam, uoči poslednjih izbora Boris Tadić i Mlađan Dinkić su obećali da će za četiri godine otvoriti 200 hiljada radnih mesta. Svi znamo da je oko 300 hiljada ljudi od 2008. godine do danas otpušteno sa posla. Znate gde jedino nisu omanuli? Nisu omanuli kada je u pitanju zapošljavanje u kockarnicama. Tu se ostvaruje svakodnevni napredak.
Podsećam da je Dinkić rekao, kako je slagao kada je obećavao hiljadu evra po glavi stanovnika i proizvodnju stotinu hiljada automobila iz ove fabrike Fijat u Kragujevcu, imam jedan dobar predlog da u sledećoj predizbornoj kampanji obeća otvaranje hiljadu kockarnica i nabavku 100 hiljada poker aparata, mislim da tu neće da omane. Pod vlašću ovih sadašnjih stranaka u Srbiji život se uglavnom pretvorio u jednu lutriju, u igru na sreću. Sve je lutrija, apsolutno sve.
(Predsedavajući: Gospodine Mariću, morate se dogovoriti u okviru poslaničke grupe da li je u pitanju sreća ili nesreća. Vi govorite o nesreći, gospodin Krasić je pričao o sreći, pa me zbunjujete, a inače ni jedno ni drugo nije baš u naročitoj vezi sa brisanjem stava 2. člana 22.)
Ja ću uvažiti ovu vašu sugestiju i kad se završi ova sednica, razgovaraću sa gospodinom Krasićem. Mi mislimo da je ipak u pitanju nesreća, nesreća koja se zove DS i stranke koje se nalaze sa DS u koaliciji u sadašnjoj republičkoj Vladi.
Pošto se ovde govori da postoji potreba da se organizuje još više igara na sreću, pošto se iznosi procena da će broj ovih kladioničarskih mesta do 2013. godine da se poveća i pošto vidim da sredstva ostvarena od igara na sreću predstavljaju značajan udeo u budžetu Republike Srbije, ja sam osmislio da vladajućim strankama predložim da organizuju dve nove igre na sreću u predizbornoj kampanji.
Vi znate da u Srbiji godišnje umre 30 hiljada ljudi više nego što ih se rodi. Od toga dve hiljade…
(Predsedavajući: To ste mogli amandmanom. Ali, vaš amandman ne govori o novim igrama na sreću, nego o brisanju stava 2. člana 22.)
Ako mi dozvolite, posle tri rečenice ću to dovesti u vezu.
Dakle, pošto od ovih nesrećnika koji umiru dve hiljade njih se sahranjuju o trošku države, ja predlažem da vi organizujete jednu nagradnu igru gde bi dnevna nagrada bila besplatna sahrana a nedeljna nagrada sahrana u Aleji zaslužnih građana. Znate zašto ovo kažem? Zato što smatram da svaki građanin Srbije koji je 10 godina živeo pod dosovskom vlašću zaslužuje da bude sahranjen u Aleji zaslužnih građana, zaslužuje status zaslužnog građanina.
Sledeća igra – pošto imamo 700 hiljada gladnih, ovo ozbiljno predlažem, od toga 80 hiljada dece, od toga 620 hiljada onih koji pokušavaju da obezbede mesto u narodnim kuhinjama, ja vama predlažem da vi lepo organizujete nagradnu igru gde će dnevna nagrada biti godišnja pretplata na besplatno korišćenje ovih narodnih kuhinja. Hvala vam.

Gospodine Novakoviću, ne o amandmanu nego reklamiram povredu Poslovnika, članovi 104, 107. i 27. Vi ste bili dužni, kao predsedavajući, da izreknete disciplinsku meru gospođi Kolundžiji za ono što je rekla. U ovoj skupštini izrečene su teške uvrede, ali tvrdim da za ove četiri godine…

Govorim o amandmanu, pa ću objasniti šta sam rekao. Gospođa Kolundžija je rekla sledeće: "On je uvreda za sebe i za sve koji ga gledaju". Ako vi smatrate da to ne zaslužuje opomenu, neka vam to služi na čast. Srećom, shvatio sam da, govoreći o meni, gospođa Kolundžija misli na sebe. Rekao sam sledeće…

Govoriću.

Dozvolite da završim rečenicu. Znači, predsednik Republike je u predizbornoj kampanji rekao da, ukoliko DS pobedi na izborima, otvoriće 200.000 radnih mesta…

Dame i gospodo, Vlada je ovim predlogom zakona predvidela da jedinice lokalne samouprave, skupštine opštine, skupštine gradova imaju obavezu da korisnicima komunalnih usluga obezbede sigurnost. Pod sigurnošću se podrazumeva to da imaju sigurnost da će imati kontinuitet određenih komunalnih usluga.
Mi smo ovim amandmanom predložili da se opštine obavežu da korisnicima komunalnih usluga garantuju i zaštitu. Šta smo mislili prilikom predlaganja amandmana? Na koju zaštitu? Znači, zaštita od ugroženosti zdravlja, zaštita od previsokih cena, zaštita od loših usluga i zaštita u biranju kompanija partnera kojima opština povjerava određenu komunalnu delatnost.
Postavljam pitanje ko će građane zaštititi od ove poslednje zloupotrebe? U postojećim okolnostima neće niko. Jednostavno, to nije moguće. Evo i zbog čega. Da li postoji neko ko će u postojećim okolnostima sprečiti nekog predsednika opštine da proda koju god hoće komunalnu delatnost, da je ustupi, da ustupi neko komunalno preduzeće, da ga proda nekoj kompaniji koju on odabere, sa kojom napravi bilo kakav dil, iz nekog svog ličnog interesa?
Prvo, predsednik opštine po ovom predlogu zakona ima pravo da sam odluči, da naruči izradu studije opravdanosti te prodaje. Mi iz SRS smatramo da to nije logično, da bi to ovlašćenje trebalo da ima samo jedinica lokalne samouprave, skupština lokalne samouprave.
Drugo, predsednik opštine kao predsednik opštinskog veća određuje sastav konkursne komisije, određuje uslove konkursa i na kraju diktira odluku konkursne komisije. To je činjenica koju ne može niko da ospori.
Treće, predsednik opštine kontroliše skupštinsku većinu. Ako neko od odbornika iz skupštinske većine odbije u određenom trenutku da podrži predlog predsednika opštine, tvrdim vam da predsednik opštine i ova kompanija, koja hoće, koja se nameračila da preuzme određenu komunalnu delatnost, vrlo lako mogu da obezbede novu skupštinsku većinu. Jednostavno, mogu da izvrše kupovinu odbornika za male pare, da li davanje mita, da li davanje radnih mesta.
Skupštine opštine u Srbiji imaju prosek od 40 do 50 odbornika. Prevagu u skupštinskoj većini uvek čini nekoliko odbornika, tri, četiri ili pet odbornika. Znate li šta za jednu kompaniju, stranu ili domaću kompaniju, znači da u poslu, koji vredi 20 ili 30 miliona evra, izvrši zapošljavanje troje ili četvoro ljudi? Ne znači apsolutno ništa. Do pre godinu dana to nije bilo moguće. Međutim, nije bilo moguće zato što su političke stranke kontrolisale svoje odbornika. Vi ste pre godinu dana usvojili jedan nakaradni zakon, po kojem mandati pripadaju odbornicima i sad su odbornici slobodni strelci, a skupštine jedinica lokalnih samouprava su pretvorene u pijace.
Navešću samo jedan konkretan prime, da bi videli koja se opasnost krije. Konkretno govorim o opštini Velika Plana. Tamo je predsednik opštine pre godinu dana odlučio da komunalnu delatnost iznošenja smeća poveri nekoj drugoj kompaniji, a do tada je te poslove obavljalo Javno komunalno preduzeće "Miloš Mitrović". Raspisan je konkurs, na konkurs su se javile dve kompanije i konkurs je raspisan na 25
godina. Javile su se kompanije "ASA" i "Verner Veber Por". Evo njihovih ponuda. Kaže – predviđena visina ulaganja u opremu u prvoj godini "ASA" oko 250 miliona, "Por" negde oko 94 miliona dinara. Predviđena visina ulaganja u opremu u narednim godinama, "ASA" oko 880 miliona, a "Por" 340 miliona. Cena iznošenja smeća za građane po članu domaćinstva, 150 dinara "ASA" i 165 dinara "Por". Zadnja je cena iznošenja smeća za pravna lica po metru kvadratnom, "ASA" devet dinara, a "Por" od 11 do 24 dinara.
Znači, kako god uporedite, po svim parametrima, ponuda "ASA" je bila daleko povoljnija i za građane i za privredu, ali su predsednik opštine, konkursna komisija i opštinsko veće dali prednost ponudi "Pora". Međutim, pojavio se jedan problem. Nije postojala skupštinska većina koja bi ovo izglasala. Ljudi su smatrali da je u pitanju sumnjiv posao, da ni ponuda "ASE" ni ponuda "Pora" nisu odgovarajuće ponude. Čak je većina odbornika bila na stanovništvu da ove usluge i dalje treba da vrši Javno komunalno preduzeće "Miloš Mitrović".
Znate šta se dogodilo? Uoči sednice skupštine opštine, na kojoj je trebalo da se odluči o ovom pitanju, šestoro odbornika, koji ne samo što su bili protiv toga da se prihvati ponuda "Pora", nego su bili protiv toga da se komunalna delatnost odnošenja smeća u Velikoj Plani uopšte oduzima od Javnog komunalnog preduzeća "Miloš Mitrović". Znači, bili su najveći protivnici toga, a u roku od 24 sata su postali najveći zagovornici toga i svi su glasali za tu odluku. U međuvremenu se dogodila samo jedna mala promena. Svi oni su dobili zaposlenje, ili oni ili članovi njihovih porodica, ili su, kako mi je jedan od njih rekao, dobili ponudu koja se ne odbija.
Krajnji rezultat je sledeći - predsednik opštine Dejan Šulkić je dobio šta je hteo, ovo preduzeće "Verner Veber Por" je takođe dobilo šta je htelo, smeće u Velikoj Plani se ne iznosi ništa bolje nego što se iznosilo pre pet meseci, a građani su dobili tačno 100% veće cene nego što su bile pre pet-šest meseci.
Sada, ovo je problem u opštini Velika Plana, koja ima 13 hiljada domaćinstava. Ona je relativno srednja ili mala opština. Taj posao na nivou 25 godina, ako se računaju prihodi od reciklaže smeća, vredi negde između 30 i 40 miliona evra. Pitam, šta će se dogoditi, kakve zloupotrebe će se dogoditi u opštinama i gradovima koji imaju 10 puta više korisnika komunalnih usluga, nego što je to Velika Plana, gde ovi poslovi vrede stotinama miliona evra? Kad je u pitanju Beograd, na period od 25 do 30 godina sigurno preko milijardu evra. Ko će sprečiti predsednike opština, gradonačelnike da uz pomoć odbornika, koji slobodno raspolažu svojim mandatima, u skupštinama opštine, koje ste pretvorili u pijace, prodaju komunalne delatnosti kome hoće, svojim favoritima?
Na kraju, želim da vas podsetim, prema podacima Evropske komisije, prema podacima EU, prema podacima Agencije za borbu protiv korupcije, svaki peti evro u Srbiji u poslovima javnih nabavki ode na mito i korupciju. Postavljam pitanje, gospodine ministre, kako ćete to sprečiti nakon usvajanja ovog zakona? Tvrdim da ne postoji način. Postoji samo jedan način, da ukinete nakaradnu odluku da odbornici raspolažu odborničkim mandatima i da uvedete obavezu odbornika da poštuju odluke političkih stranaka na čijim listama su izabrani za odbornike u jedinicama lokalne samouprave.

Suština amandmana SRS je sledeća - Vlada je predložila da kompanija koja vrši iskopavanje, nakon završetka radova ima obavezu da finansira vraćanje zemljišta u prvobitno stanje.
Mi smo predložili da se ta obaveza kompanije proširi, odnosno da kompanija ima obavezu da zemljište vrati u prvobitno stanje. Znači, nas ne zanima kako, da li će to kompanija uraditi sama, sopstvenim kapacitetima, da li će to nekome platiti ili će naći nekoga ko će joj to dobrovoljno uraditi.
Vlada je prihvatila ovaj amandman i to je dobro. Koliko je to dobro, najbolje se vidi ako pogledate obale naših reka. Tu, pre svega, mislim na obale Velike Morave i na obalu Drine, nizvodno od Zvornika. Vađenjem šljunka, nekontrolisano vađenje šljunka, koje se odvija posebno u poslednjih 20 godina, obale ovih reka su u pojedinim delovima potpuno uništene. Imate stotine mesta na kojima je vađen pesak, mineralna sirovina na Moravi, na Drini i na drugim rekama, ali tvrdim da ne postoji jedno jedino mesto na kojem je onaj ko je vadio šljunak obalu vratio u prvobitno stanje. To se neće događati ni posle ovog zakona.
Osnovni razlog zašto se to neće dogoditi jeste što ovu oblast, vađenje peska u Srbiji, kontroliše mafija. Na ovom poslu se godišnje u Srbiji zaradi, govorim čisto o zaradi, nekoliko desetina miliona evra. Procenjuje se da samo na delu obale reke Morave u toku kroz teritoriju opštine Velika Plana, šljunkarska mafija zaradi nekoliko desetina hiljada evra. Da bi se shvatilo koja je cifra u pitanju, skrećem pažnju na činjenicu da je budžet opštine Velika Plana… (Isključen mikrofon.)

Suština našeg amandmana jeste da se među merama i aktivnostima u onome što ovim zakonom nazivate mineralnom politikom nađe i obaveza sanacije zemljišta nad kojim se vrše geološka istraživanja ili rudarska ili neka druga iskopavanja.
Svrha amandmana je ista, kao i svrha amandmana koji smo podneli na član 8. Međutim, Vlada je ovaj amandman na član 8. prihvatila, a ovaj na član 11. nije uz sledeće obrazloženje – amandman se ne prihvata iz razloga jer se u članu 11. stav 1. predloga zakona posle tačke 3) Predloga zakona navodi da mineralna politika obuhvata i mere usklađivanja i primene evropskih direktiva iz oblasti rudarstva i geoloških istraživanja, a naročito u oblasti zaštite radne i životne sredine itd. Znači, Vlada amandman odbija pozivajući se na evropske direktive, bez konkretizovanja na šta se odnosi, o čemu se konkretno radi. Smatramo da mere za zaštitu životne sredine moraju biti navedene u zakonu.
Kada neko prekrši zakon, pa kada sudija sutra bude donosio presudu o ovom zakonu on neće moći u obrazloženju presude da napiše – zato što tako i tako piše u evropskim direktivama mi donosimo takvu i takvu presudu. On će konkretno morati da navede član zakona i to zakona koji danas usvajamo. Iz tog razloga ne vidim zbog čega Vlada ne prihvata ovaj amandman.
Vratio bih se na ono što sam govorio o eksploataciji šljunka na području opštine Velika Plana. Tamo mafija zaradi godišnje desetine hiljada evra, a budžet opštine iznosi samo osam miliona evra.

Hvala. Vlada je predložila da se konkursi za geološka istraživanja objavljuju u "Službenom glasniku Republike Srbije" i to je normalno, ali i u "Službenom glasniku EU" što po nama nije normalno i zato smo predložili da se to briše, iz razloga što Srbija nije član EU.
Ako prihvatimo da postoji potreba da se ovi konkursi objavljuju u inostranstvu, zašto bi to činili samo u "Službenom glasniku EU"? Zašto ne bi to činili recimo u službenim glasnicima Rusije ili Službenom glasniku Republike Kine? Ne znam čime je EU zaslužila da bude ovoliko favorizovana. Ako su u pitanju ekonomski razlozi, Kina i Rusija su u ovom slučaju stabilnije ekonomije, ove zemlje EU, koja se sada raspada, već mesecima mole Rusiju i Kinu da im pruže ekonomsku pomoć. Ako su u pitanju politički razlozi, Kina i Rusija su nam prijateljske zemlje, što se ne bi moglo reći za EU. Evropska unija je, podsećam, imala ključnu ulogu u razbijanju obe Jugoslavije, EU je učestvovala u bombardovanju SRJ, u kojem je ubijeno tri hiljade, a ranjeno 15 hiljada ljudi. Evropska unija nam kroz Euleks otima KiM i od jedne paradržave pravi novu državu na teritoriji Republike Srbije. Zadnji argument, EU već 20 godina Srbiji i srpskom narodu nudi politiku štapa i šargarepe. Već 20 godina po srpskim leđima dobijamo samo štap. Od ove šargarepe nema ni traga.
U decembru očekujete da ćete dobiti pozitivno mišljenje o kandidaturi. Najavljujete da ćete 2029. godine dobiti datum početka pregovora, da ćete 2389. godine, na hiljadu godina od Kosovske bitke, postati članovi EU. A građane zanima samo jedna stvar – kada će ta evropska šargarepa?

Dame i gospodo, predložili smo amandman kojim tražimo brisanje stava 2. u članu 108. Ovaj stav, kao i član, govore o zakupnini aviona. Predložili smo brisanje ovog stava iz razloga što smatramo da se podrazumeva da će onaj ko kupuje ili zakupljuje određeni vazduhoplov, pre nego što potpiše ugovor, u svakom slučaju do detalja proveriti njegovu ispravnost. Naknadno je teško utvrditi dali se neki skriveni nedostatak, o kome se govori u ovom stavu i ovom članu, da li je taj skriveni nedostatak postojao ranije, kada se javio, a da ne govorimo koliko je nemoguće utvrditi da li je vlasnik znao za postojanje tog nedostatak, da li ga je namerno prikrio ili ko zna šta je u pitanju.
Takođe skrećem pažnju da tzv. evropski standardi o kojima se ovde govori ne priznaju taj termin – skriveni nedostatak – na avionima. U ovom zakonu raspravljamo o jednoj situaciji kada imamo potpuno nesređeno stanje u toj oblasti, imamo aerodrom na kojem nema ni jedne sobe u kojoj putnici mogu da preleće, od velikih svetskih kompanija koje su se zanimale za privatizacije našeg avio-prevoznika, došli smo u situaciju da se za njegovu privatizaciju zanimaju još samo Litvanci, najbolji piloti nam odlaze u inostranstvo, a ovo preduzeće je poslednjih godina bilo izvor velikih afera. Najveći krivac za ovakvo stanje je Vlada Republike Srbije koja tamo usvaja program poslovanja, postavlja direktore, postavlja članove i nadzornog i upravnog odbora. Ovo govorim iz razloga što će upravo ti ljudi biti najodgovorniji za sprovođenje ovog zakona, posebno kada je u pitanju ova zakupnina, iznajmljivanje vazduhoplova, iznajmljivanje aviona.
Podsećam na činjenicu da je do skorašnji direktor aerodroma imao platu 380 hiljada dinara, što je po tadašnjem kursu bilo 4.700 evra. Direktor marketinga je za jedan mesec dobio platu na ime stimulacije i plate milion i 32 hiljade dinara, odnosno 12.900 evra. Budžetska inspekcija se bavila poslovanjem ova dva preduzeća i utvrdila je da je direktor aerodroma na platu od 380 hiljada evra samo u februaru 2008. godine sebi isplatio stimulaciju od 338 hiljada dinara, pretvoren u evre – 8.900 evra. U martu, aprilu, junu, julu i avgustu sledeće godine ukupno je, na ime stimulacije, isplaćeno 1.519.323 dinara, što je skoro 19 hiljada evra, ponavljam, uz mesečnu platu od 4.700 evra, a pojedini radnici u tom preduzeću su imali platu od 14 hiljada dinara.
(Milutin Mrkonjić: U kom preduzeću?)
(Predsedavajuća: Bez direktne komunikacije, ministre, molim vas, zabranjuje Poslovnik, a narodnog poslanika molim da se podseti teme dnevnog reda.)
Upravo to hoću da uradim. Znači, u junu 2008. godine menadžment preduzeća, ovo je bitno zato što je menadžment preduzeća ostao isti, direktor Bojan Krišto je smenjen, direktor aerodroma, a menadžment preduzeća je ostao isti, on će sprovoditi ovaj zakon. Oni su sebi u jednom mesecu, junu, isplatili stimulaciju po 413.103 dinara, u septembru po još 400 hiljada dinara, što je ukupno 10.100 evra na ime stimulacije. I to im je bilo malo, pa su na kraju godine uzeli kredit u preduzeću u iznosu od 60 hiljada dinara, da bi mogli sirotani da sebi uzmu zimnicu.
Ukupno za prvih 10 meseci 2008. godine ovaj menadžment je sebe častio stimulacijom većom od 101 hiljada evra. Komercijalni direktor je imao platu 3.000 evra, na kraju je to komercijalnom direktoru aerodrom platio 11.412 dinara za kupovinu školskih udžbenika. Taj komercijalni direktor se i dalje nalazi na toj poziciji.
Za prvih 10 meseci, umesto predviđenih 38.098.110 dinara, za platu zaposlenih potrošeno je 44.411.433 dinara, po tadašnjem kursu, kada je evro bio oko 80 dinara, to je više od 80 hiljada evra nego što je planirano. Inače, poslovanje ova dva preduzeća trebalo je da kontrolišu upravni i nadzorni Odbor. Zanimljivo je da Vlada Republike Srbije u to vreme nije formirala nadzorni Odbor ovog preduzeća, a članovi upravnog Odbora koji su trebali da vode računa o domaćinskom ponašanju ova dva preduzeća to nisu radili iz razloga što su i sami imali astronomske plate. Predsednik upravnog Odbora je imao platu od 190.834 dinara, odnosno 2.300 evra mesečno, a osam članova upravnog Odbora koji su i dalje uglavnom članovi upravnog Odbora po 152.667 dinara, odnosno 1.900 evra mesečno. Svi oni su imali po 600 evra, 50 hiljada dinara svakog meseca za gorivo, kafane i restorana. To su nalazi budžetske inspekcije.
Podsećam da je za renoviranje onog srećnog "vip" salona bilo predviđeno 800 hiljada evra, a potrošeno dva miliona evra, da su slike koje su procenjene na 7.000 evra plaćene 37 hiljade evra, jedan trosed je plaćen 15 hiljada evra, fotelje su plaćene 10 hiljade evra, tepisi pet hiljada evra, fikusi po 370 evra, žardinjere po nekoliko stotina evra. Sada imamo situaciju, dok pojedini radnici koji brinu o bezbednosti putnika, koji će, između ostalog, brinuti o sprovođenju ova dva zakona, gledaju kako da prežive, jer primaju platu oko 20 hiljada dinara mesečno, a u novinama čitamo tako bivši direktor na Novom Beogradu, misli na Bojana Krišta, kupuje tri stana ukupne površine…
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, upozoravam vas da četiri minuta i 30 sekundi izlažete bez ikakvih dodirnih tačaka sa temom dnevnog reda. Moja je obaveza da vas upozorim, pa da onda izričem mere kojima vas podsećam da ste u obavezi da poštujete temu dnevnog reda. Molim vas, dovedite sve što izlažete trenutno u vezu sa amandmanom koji ste predložili.)
Evo kakva je veza. Hvala vam. Pitam se pred vama i pred građanima Srbije da li će menadžer koji vodi preduzeće, koji je sebi za 10 meseci isplatio platu, stimulaciju od 100 hiljada evra…

Dame i gospodo, naziv ovog zakona glasi – Zakon o zabrani usavršavanja, proizvodnje i stvaranja zaliha bakteriološkog, biološkog i toksičkog oružja i o njihovom uništavanju. Podneo sam amandman kojim predlažem da se u nazivu zakona doda i reč "korišćenje".
Da bi se izbegla šteta od upotrebe ovog oružja, svakako je najvažnije zabraniti njegovu proizvodnju, a zatim korišćenje istog. Pošto je zabrana proizvodnje biološkog oružja praktično nemoguća, jer se u biološko oružje svrstavaju i neke supstance koje se koriste u medicini, u medicinskim istraživanjima za lečenje, kao prva sledeća mera za zaštitu od biološkog, bakteriološkog i toksičkog oružja dolazi zabrana njegove upotrebe, odnosno njegove zloupotrebe.
Nelogično je da donosimo zakon o zabrani korišćenja ovog oružja, a da u samom nazivu zakona, pored pet, šest zabrana nema one najvažnije zabrane, zabrane korišćenja.
Da je ovaj amandman opravdan, potvrđuje prvi član zakona, u kojem se kaže – ovim zakonom propisuje se zabrana usavršavanja proizvodnje i stvaranja zaliha bakteriološkog oružja i korišćenja bakteriološkog oružja. Velika, u stvari najveća mana ovog zakona jeste to, što neće biti primenjivan na celoj teritoriji Republike Srbije, što će biti primenjivan selektivno po više osnova. Konkretno, neće biti primenjivan na teritoriji KiM.
Ako sami sebi postavimo pitanje, gde na teritoriji Srbije postoji najveća opasnost od korišćenja biološkog oružja? Gde postoji najveća potreba da odredbe ovog zakona budu primenjene? Svi ćemo se složiti da je u pitanju KiM.
Senku na usvajanje ovog zakona i ovu raspravu baca i činjenica da mi 11 godina otkako se dogodilo bombardovanje Republike Srbije i SRJ, sa raznim otrovima, uključujući i osiromašeni uranijum i dalje ćutimo o tome zločinu, izbegavamo da se suočimo sa posledicama tog zločina i da aktivnije radimo na njihovom otklanjanju.
Podsećam da u Srbiji postoji 111 lokacija koje je NATO pakt zatrovao. Na njih je bačeno, procenjuje se, čak 30 tona osiromašenog uranijuma. Sto sedam lokacija nalazi se na KiM i nijedna još uvek nije očišćena. Ponovo podsećam da je od rata prošlo 11 godina.
Da bih još jednom skrenuo pažnju javnosti, koliko je ovo pitanje značajno i izgleda značajnije svima nego nama samima, još jednom ću citirati deo priručnika koji se deli vojnicima NATO pakta na KiM. Taj priručnik je potpisao pukovnik Osvaldo Bizari. Citiram - držite se dalje od tenkova, vozila i zgrada pogođenih projektilima ili krstarećim raketama sa osiromašenim uranijumom. Nosite zaštitnu masku, ukoliko radite na udaljenosti od 500 metara od tenka, vozila ili zgrade pogođene projektilom sa osiromašenim uranijumom. Udisanje nerastvorljivih čestica ove prašine dugoročno je povezano sa zdravstvenim posledicama, uključujući i kancer i deformaciju novorođenčadi. Ove posledice mogu da postanu vidljive tek nakon nekoliko godina. Hrana i voda, postaće nejestive zbog kontaminacije ovom prašinom i zadnje, nikako ne jedite hranu koja nije kontrolisana.
Ovo je znači što se tiče zaštite vojnika NATO pakta. I ovo je korektno i pošteno što se ljudi upozoravaju da vode računa šta rade.
Međutim, postavljam pitanje šta je sa zaštitom ljudi koji žive na KiM, koji neće jednom u pet godina doći u blizinu lokacije koja je gađana sa ovim otrovom, koji žive pored tih lokacija ili na tim lokacijama. Da li je NATO pakt štampao ijedno upozorenje? Da li je Republika Srbija štampala ijedno upozorenje stanovništu KiM, u kojem ga je upozorila na ovu opasnost? Nije.
Kakva je opasnost u pitanju vidi se iz sledećih podataka. Na KiM je pre rata od malignih oboljenja godišnje umiralo 1.500 ljudi. Sada ih umire tri puta više, oko pet hiljada. Kosovo je crna tačka na karti Evrope kada su u pitanju maligne bolesti.
Od 225 italijanskih vojnika koji su u sastavu KFOR boravili na KiM, do sada je njih 45 umrlo od malignih bolesti, dok su kod 25 njih rođena deca sa genetskim anomalijama.
Navešću i neke podatke Instituta za javno zdravlje DR Milan Milovanović Vatut. To je istraživanje koje je pravljeno 2005. godine, znači, šest godina nakon bombardovanja. Istraživanje je pokazalo da je učestalost oboljevanja od raka u centralnoj Srbiji porasla kod muškaraca za 22%, a kod žena za 16%. Učestalost raka prostate je porasla za 60%, mokraćne bešike za 37%, debelog creva za 29%, karcinom pluća za 16%. Kod žena je porast oboljenja od raka debelog creva 25%, pluća 24%, materice 17% i tumor dojke 7%.
Stvarno smatram i kao poslanik SRS i kao građanin Srbije da je ćutanje Republike Srbije o ovom zločinu sraman, i iz humanističkih i iz političkih razloga. KiM je sastavni deo Republike Srbije. Srbi i Šiptari koji žive na KiM su građani Republike Srbije, a država mora da vodi računa o svim svojim građanima.
Praktično, Srbija učestvuje u zaveri ćutanja o zločinima nad sopstvenim narodom, zajedno sa NATO paktom, Svetskom zdravstvenom organizacijom, UN. Ova zavera postoji, ima više dokaza, a ja ću navesti samo dva. UN je 1999. godine na Kosovo poslalo jednu ekipu stručnjaka. Oni su tamo radili dva meseca. Napravili su jedan alarmantan izveštaj. Dostavili su taj izveštaj UN. Taj izveštaj je potpisao funkcioner UN, Bakari Kante. Međutim, taj izveštaj nikada nije ugledao svetlost dana.
Dve godine kasnije, SZO je uradila isto. Poslala je ljude na teren, oni su napravili izveštaj. Nakon toga, iz tog izveštaja je izbačeno osam poglavlja koja govore o upotrebi osiromašenog uranijuma.
Mi iz SRS smatramo da Srbija treba da preduzme sledeće korake. Prvo, da od Saveta bezbednosti UN zatraži da donese rezoluciju o formiranju jednog tima stručnjaka – fizičara, hemičara, biologa i lekara, koji bi došli na teren Srbije, na KiM i ima sledeći zadatak, da utvrdi kojom vrstom i količinom otrovnog oružja je NATO pakt bombardovao teritoriju Republike Srbije, da se tačno utvrdi koje su lokacije pogođene i kakve su posledice jedanaest godina posle bombardovanja po zdravlje ljudi, po biljni i životinjski svet. Sledeće, da preko Generalne skupštine UN ili preko tužbe Međunarodnom sudu pravde, Srbija zatraži da NATO pakt očisti ove lokacije. Do sada su očišćene samo četiri na jugu Srbije. Te četiri je očistila Republika Srbija. Treće, da Srbija podnese tužbu protiv svih zemalja koje su u ovoj nelegalnoj, kaubojskoj agresiji koristile osiromašeni uranijum, a ima naznaka da je korišćen i plutonijum. Zadnje, da protiv svih tih zemalja Srbija podnese tužbu za naknadu štete žrtvama bombardovanja.
Ubeđen sam da bi ovakva inicijativa, ovakva akcija Republike Srbije naišla na velike simpatije svih stanovnika Kosova, bez razlike da li su u pitanju Srbi ili Šiptari. Smatram da bi to podiglo ugled Republike Srbije u njenoj južnoj pokrajini i, u svakom slučaju, pomoglo njenu diplomatsku bitku za odbranu KiM kao sastavnog dela Republike Srbije.