Član 1. govori o zabranama koje se propisuju ovim zakonom. Citiram: "ovim zakonom propisuje se zabrana usavršavanja proizvodnje, korišćenja i stvaranja zaliha bakteriološkog, biološkog i toksičnog oružja". Kolega Momir Marković je svojim amandmanom predložio da se ovim zabranama doda i zabrana reklamiranja biološkog i toksičnog oružja. Međutim, Vlada nije prihvatila ovaj amandman. Zbog toga imamo jednu popriličnu apsurdnu situaciju, po mom mišljenju. Usvajamo zakon o zabrani proizvodnje biološkog, bakteriološkog, toksičnog ili otrovnog oružja, a tim zakonom ne zabranjujemo reklamiranje istog.

Prilikom predlaganja ovog amandmana pre svega smo se rukovodili činjenicom da smo svedoci sve češćeg otvorenog reklamiranja određenih sumnjivih lekova, vakcina i sličnih proizvoda koji u sebi sadrže biološke agense koji se mogu tretirali kao biološko oružje. Praktično, svaki lek koji nije ispravan, svaka vakcina koja nije ispravna, svaki lek koji se ne koristi na pravi način predstavlja toksično oružje.

Kako reklamiranje lekova može biti pogubno, građani Srbije i građani cele planete su najbolje videli u slučaju svinjskog gripa. Podsećam da su televizijski kanali, televizijski programi, novinske stranice mesecima bili zatrpani pričom o svinjskom gripu i spasonosnoj injekciji, vakcini protiv svinjskog gripa. Najviši državni funkcioneri su se vakcinisali, svakodnevno pozivali narod da se vakciniše, zemlja je mesecima živela u panici.

(Predsedavajući: Gospodine Mariću, izvinjavam se, moram da vas uputim na amandman. Znam da su lekovi i oružje protiv bolesti, ali u ovom konkretnom slučaju se ne odnosi na to. Dakle, ovde se radi o oružju u pravom smislu reči. Molim vas, gospodine Krasiću, da me ne ometate dok upozoravam gospodina Marića na obaveze Poslovnika i hvala obojici.)

Ako pročitate pažljivo ovaj zakon, onda ćete videti da se pod biološkim oružjem podrazumevaju i određeni biološki agensi, određene biološke supstance koje se koriste u medicinske svrhe, koje se koriste za proizvodnju lekova i drugih materijala koji se upotrebljavaju za lečenje ljudi. To je jedno. Drugo, ovde govorimo o amandmanu kojim mi predlažemo da se zabrani reklamiranje biološkog oružja.

Da nastavim, kad je ova sva ujdurma prošla oko ove famozne spasonosne vakcine, utvrđene su sledeće činjenice. Prva činjenica je bila da je otkriveno da se u vakcini protiv svinjskog gripa nalazio virus svinjskog gripa. Gospodine Novakoviću, izvinjavam se, ali ako imate vakcinu za koju se utvrdi da u sebi sadrži virus, virus je biološko oružje, u ovom zakonu piše da je biološko oružje, onda ne možete reći da se nalazim izvan teme.

Znači, utvrđeno je da je više ljudi umrlo od vakcinacije, od ove famozne vakcine, nego od samog svinjskog gripa. Sledeće što je utvrđeno jeste da je vakcina protiv svinjskog gripa proizvedena godinu dana pre početka ove epidemije i njenog proglašenja. Pre nego što je vakcina pronađena pronađen je virus. Sledeća činjenica vrlo bitna jeste da je međunarodna farmaceutska mafija na proizvodnji vakcine zaradila sedam milijardi evra.

U raspravi u načelu govorio sam o scenariju koji primenjuje svetska farmaceutska mafija, ova mafija koja na ovaj perfidan način kroz lekove i vakcine plasira biološko oružje. Prvo farmaceutske kompanije naprave virus, tim virusom izazovu određenu bolest, a nakon toga plasiraju vakcinu protiv tog virusa. Ono što je najvažnije, naprave veliku medijsku galamu koju diže plaćena medijska mafija i zarađuju milijarde dolara.

Iz tih razloga, kolega Momir Marković je predložio da se među zabranama iz člana 1. ovog predloga zakona nađe i zabrana reklamiranja biološkog, bakteriološkog i toksičkog oružja. Kakva je podvala i zavera u pitanju, može se videti iz činjenice da ogroman broj deonica u kompaniji koja proizvodi ovu vakcinu, "Tamiflu", građani se sećaju, to je bila vakcina kojom su ljudi vakcinisani protiv ptičijeg gripa, da dobar deo akcija ima bivši ministar odbrane SAD, Donald Ramsald. Hvala.

Kao što sam rekao, član 1. govori o zabranama koje se propisuju ovim zakonom. U ovom prvom članu ima jedna neshvatljiva, nepodnošljiva gramatička govorna greška. Ona se nalazi u nazivu zakona. Rešenje koje je predložila Vlada je blago rečeno potpuno nepismeno. Citiram: "Ovim zakonom propisuje se zabrana usavršavanja proizvodnje, korišćenja i stvaranja zaliha bakteriološkog, biološkog i toksičkog oružja i o njihovom uništavanju."
Moram pročitati još jednom i molim vas da obratite pažnju: "Ovim zakonom propisuje se zabrana usavršavanja proizvodnje, korišćenja i stvaranja oružja i o njihovom uništavanju".
Milan Škrbić je predložio u svom amandmanu da se ova nakaradna formulacija uskladi sa srpskim pravopisom i gramatikom i da glasi – ovim zakonom propisuje se zabrana usavršavanja proizvodnje, korišćenja, stvaranja itd. biološkog, bakteriološkog i toksičkog oružja, kao i način njegovog uništavanja.
Vlada je amandman odbila uz obrazloženje da se amandman ne prihvata iz razloga što Konvencija ne sadrži odredbe o načinu uništavanja naoružanja koje je zabranjeno Konvencijom.
Ovde je u pitanju jedna klasična zamena teza, o čemu je govorio i kolega Radiša Ilić. Ovde se ne govori o tome kako će ovo oružje biti uništavano, kako će se uništavati, ovde se govori o elementarnom poštovanju svakodnevnog govora, o poštovanju gramatike, padeža i vremena.
Ovo je, inače, jedan od desetak amandmana koje je predložila SRS, koje je Vlada, da je bilo imalo dobre volje, morala da prihvati. Ona ih je odbila uz obrazloženje da nisu u saglasnosti sa Konvencijom o zabrani usavršavanja, proizvodnje i stvaranja zaliha bakteriološkog, biološkog i toksičkog oružja.
Čak se u amandmanu, u kojem smo predložili izmenu naziva zakona, kaže da to nije zakon Konvencije. Pa, mi ovde ne usvajamo konvenciju, Konvencija je usvojena 1972. godine, a mi ovde usvajamo zakon Republike Srbije, koji tretira ovu problematiku. Mi smo dosada znali, to je javna tajna, da vladajuća koalicija mnoge zakone prepisuje od zemalja članica EU. Međutim, sada imamo jedno konkretno priznanje da ne prepisuju samo zakone, nego da prepisuju i njihove naslove.
Znači, odgovorno tvrdim da ni jedan amandman SRS nije suprotan ovoj konvenciji. Pozivanje na ovu konvenciju u obrazloženju odbijanja amandmana bilo bi logično da su rešenja koja bi predlažemo liberalnija od rešenja koja postoje u Konvenciji, pa da njihovim prihvatanjem postoji opasnost da se poveća opasnost od proizvodnje, upotrebe, korišćenja itd. biološkog, bakteriološkog i toksičkog oružja.
Međutim, stvari stoje potpuno suprotno. Mi samo dopunjujemo praznine koje postoje u Konvenciji. To se vidi u ovom predlogu zakona, velike praznine. Tako praktično smanjujemo mogućnost proizvodnje ili upotrebe ovog oružja.
Radi građana Srbije moram da istaknem da ste odbili naš amandman da se među zabranama u nazivu zakona nađe i zabrana korišćenja bakteriološkog oružja, pa ste odbili naš predlog da se zabrani prikrivanje bakteriološkog, biološkog i otrovnog oružja, a o tome ćemo kasnije. Doslovce se odbija taj amandman i opet se poziva na famoznu Konvenciju. Odbili ste naš predlog da se izričito zabrani reklamiranje ovog oružja. Sada odbijate da uklonite gramatičke greške, pravopisne i neverovatne greške iz Predloga zakona i pri tome se stalno pozivate na ovu konvenciju.
Što se tiče ovog podsećanja na to ko je kriv, a ko je zaslužan, moram samo da kažem u dve rečenice. Dok je SRS bila na vlasti, Srbi i Srbija su KiM branili onoliko koliko smo mogli i odbranili smo svaki pedalj teritorije Republike Srbije, a na milost i nemilost okupatorima Srbi i Albanci na Kosovu su odstranjeni nakon sprovođenja Kumanovskog sporazuma.
(Predsedavajući: Tema, gospodine Mariću, nije geopolitička, nego je konkretan amandman.)
Završavam. Zahvaljujem vam se i podsećam da je moj prethodnik govorio pet minuta o ovoj temi, a vi ga niste prekinuli, tek na kraju.
Završavam rečenicom da SRS nije glasala za Kumanovski sporazum. Hvala.

Član 2. tačka 1. podtačka b) "Oružje, oprema i sredstva namenjena za korišćenje takvog agensa ili toksina u neprijateljske svrhe ili u oružanim sukobima". Ovde se radi o objašnjavanju pojmova koji su upotrebljeni u ovom zakonu.
Mi iz SRS smo podneli amandman gde smo predložili da se ove reči: "u neprijateljske svrhe ili u oružanim sukobima" brišu. Evo zbog čega. Zamislite jednu rečenicu u kojoj se kaže da su lekovi oni lekovi koji se koriste za lečenje i medicinska ispitivanja. Naravno, dok se koriste za lečenje, naravno da su u pitanju lekovi. Po ovome bi morali da postoje i neki lekovi koji se ne koriste za lečenje, a znamo da takvih lekova nema. Isti je slučaj i sa oružjem. Oružje je oružje, bez obzira da li se koristi u neprijateljske svrhe i da li se koristilo ili ne koristilo u oruža-nim sukobima. Ako kažete da je oružje samo oružje koje se koristi u neprijateljske svrhe, vi sugerišete da postoji neko oružje koje se koristi u prijateljske srhe. Takvo oružje ne postoji. Isti je slučaj kad kažete da postoji oružje koje se koristi u sukobima koji nisu oružani. Ako dođe do nekog sukoba, dok u njemu upotrebite oružje, da li je u pitanju sukob između dva čoveka ili dve države, taj sukob je oružani sukob.
Jednostavno smo smatrali da ovo nije logično. Bespotrebne su ove reči čije brisanje predlažemo. Mi smo Vladi predložili da izbriše te reči. Međutim, Vlada je, iz razloga o kojima smo govorili, a osnovni je razlog taj što amandman podnosi SRS, odbacila ovaj amandman.
Ponovo upozoravam na onu činjenicu, smatram da je to najveća mana ovog zakona, da taj zakon neće biti primenjivan prema svima koji ga budu kršili. Ako bi se sad pravila lista onih od kojih preti najveća opasnost da će građane Srbije ugroziti bakteriološkim, biološkim ili toksičnim oružjem, na prvih 10 mesta bi bile zemlje NATO pakta, zato što su te zemlje najveći proizvođači ovog oružja, zato što su jedino te zemlje u dosadašnjoj istoriji ratova koristile to oružje, zato što su te zemlje oružje o kojem govori ovaj zakon već koristile na teritoriji Srbije i zato što te zemlje, praktično, deo teritorije Republike Srbije drže pod okupacijom, jer su izašle iz okvira Rezolucije 1244.
Zato što su te zemlje najveći proizvođači ovog oružja. Zato što su jedino te zemlje o dosadašnjoj istoriji ratova koristilo je to oružje. Zato što su te zemlje oružje o kojem govori ovaj zakon, već koristile na teritoriji Srbiji i zato što te zemlje praktično deo teritorije Republike Srbije drže pod okupacijom jer su im izašli iz okvira Rezolucija 1241.
Sada imamo jednu apsurdnu situaciju da usvajamo jedan vrlo važan zakon, posebno može biti važan u budućnosti, a taj zakon se neće primenjivati jedino prema onima od kojih preti najveća opasnost da će kršiti ovaj zakon.
Zbog čega smo došli u apsurdnu situaciju? Zbog toga što je kao što smo već nekoliko puta govorili u načelnoj raspravi Srbija 2005. godine, potpisala je onaj famozni sporazum sa NATO paktom, po kojem su vojnici pripadnici NATO pakta pravno nedodirljivi na teritoriji Republike Srbije. Sada kada mi raspravljamo o ovom zakonu bilo koji vojnik NATO pakta, a koje imaju kakve zalihe, uzmimo da je u pitanju ludak, može da uzme jedan ili pet kilograma nekog biološkog agensa, da prođe auto-putem, da prospe i uništi biljni svet oko auto-puta, izazove smrt pet ili pet hiljada ljudi, on apsolutno neće odgovarati po ovome zakonu.
Znači, nameće se jedno pitanje kakva je svrha usvajati jedan zakon ako taj zakon mogu da krše upravo oni od kojih preti najveća opasnost. Moram zaista ponovo da postavim pitanje, čime je to NATO pakt zaslužio ovu privilegiju. Čak, iako se morao potpisati taj sramotni sporazum u nekim segmentima ali morao je da ostane otklon, da se država zaštiti i da kaže, postoje neke oblasti gde ćete odgovarati ako prekršite zakone. Ako izazovete masovnu smrt ljudi, masovno trovanje.
Podsećam da je NATO pakt ubio tri hiljada građana Republike Srbije, Srba i Šiptara, ranio 15 hiljada ljudi, ubio 80 dece, na teritoriji Republike Srbije i spalio 420 hiljada projektila ukupne težine 22 hiljade tona, a od toga prema sopstvenom priznanju 31 hiljada projektila, znači svaki 13 projektil je u sebi sadržao otrov koji je predmet ovoga zakona osiromašeni uranijum.
Da ne bi bilo zabune, priručnik RHB zaštiti JNA, Izveštaj ekspertskog tima UN iz 1999. godine koji su ispitivali, istraživali upotrebu nedozvoljenih sredstava o agresiji NATO pakta na SRJ, Izveštaj svetske zdravstvene organizacije iz 2001. godine i mišljenje doktora Radomira Kovačevića, toksikologa Instituta za medicinu rada i radiološku zaštitu, institut se zove " Doktor Dragomir Karajović", znači svi su saglasni da je osiromašeni uranijum radioaktivno, radiološko ali i toksično oružje, da ne bi bilo neke zabune.
Znači, NATO pakt kaže, mi smo na srpsku decu, na srpske gradove i sela istresli 31 hiljadu projektila sa ovim otrovom, ukupne težine sedam tona. Vojska Srbije tvrdi da je u pitanju 45 hiljada, teški 15 tona, a ruski vojni izvori tvrde da je u pitanju 90 hiljada projektila sa 30 tona osiromašenog uranijuma. Sav taj otrov se nalazi na teritoriji Srbije.
Mi sada ovde u skupštini Srbije, pred građanima Srbije, pravimo se nešto važni, usvajamo zakon o zaštiti od otrovnog oružja, a teritorija Republike Srbije je već 11 godina zasejana tim otrovom i niko ne preduzima apsolutno ništa. Kolika je, znači praktična primena ovog zakona? Kolike su naše mogućnosti? Koliko je apsurdno njegovo usvajanje u ovim okolnostima to se najbolje videlo u četvrtak, 20. oktobra.
Podsećam vas dok smo mi u načelnoj raspravi raspravljali o donošenju Zakona o upotrebi biološkog, bakteriološkog i toksičnog oružja, na teritoriji Srbije, na samo 300 kilometara odavde, na Kosovu i Metohiji, dogodio se napad NATO pakta na građane Republike Srbije tim toksikološkim oružjem.
Podsećam dok smo mi ovde raspravljali NATO pakt je bacio suzavac na Srbe koji su se nalazili na tim nesrećnim carinskim prelazima u pitanju je suzavac, nepoznate sadržine i ono što je zanimljivo, jeste da je više od 10 vojnika NATO pakta izvršilo samo ranjavanje. Kada sam razgovarao sa ljudima koji se malo razumeju u ovu problematiku, znate šta su mi rekli? Najverovatnije je bilo u pitanju isprobavanje nekog novog naoružanja koje koristi ove otrove. Vi znate, kada se ispaljuje suzavac, suzavac zna da ispali svaki običan policajac, svaki vojnik. Nemoguće je da je neko vojnike NATO pakta poslao u mirovnu misiju na Kosovu i Metohiji, da se ovde nalaze nekoliko meseci i da nisu naučili da ispale jedan suzavac. Hvala.

Kolega Jojić je podneo amandman na stav 2. koji glasi "biološki agens je svaki materijal biološkog porekla koji može da izazove štetu, bolest ili oboljenje". On je predložio da se briše reč svaki zato što je u pitanju suvišna, bespotrebna reč.
Znači, opet se vraćamo na onaj teren, nespremnosti Vlade da prihvati predlog opozicije, pre svega predloge SRS koji bi doprineli kvalitetnim zakonskim rešenjima. Tekst zakona treba da bude što jasniji, što kraći. Vlada je odbila amandman uz obrazloženje da je rešenje koje je ona predložila preciznije i opet je u pitanju klasična zamena teza.
Znači, mi ovde ne govorimo o takmičenju u streljaštvu već govorimo o tekstu zakona i o poštovanju nekih pravila koja je regulisala oblast koja se zove gramatika. Jedno od pravila jeste da se u pisanju ne koriste reči koje su bespotrebne, koje su suvišne. Zaista bih voleo da čujem objašnjenje, gospođa Malović nije stručnjak za ovu oblast i ne mislim da je za ovo kriva, ona se slučajno našla danas ovde u Skupštini, da sluša ovu raspravu.
Međutim, zaista bih voleo da ovde dođe neki činovnik Vlade koji je čitao ove amandmane, koji ih je odbijao i koji je pisao obrazloženja zašto ih je odbio. Znači, ne postoji ni jedan razlog da ovaj amandman ne bude prihvaćen.

Evo, kratko ću. Vlada je prilikom pisanja ovog zakona očigledno mislila na zaštitu ljudi, od biološkog, bakteriološkog i toksičnog oružja. Mi iz SRS smatramo da bi jedan ovakav zakon trebao da garantuje zaštitu ne samo ljudi nego i biljno i životinjskog sveta.
Znači, jedna kompletna zaštita. Znate, ne možete usvajati zakon kojim kažete "Zabranjena je upotreba biološkog oružja protiv ljudi", a ne usvojiti zakon da je zabranjena upotreba bakteriološkog, biološkog oružja protiv biljaka i životinja. Zbog toga je kolega Milorad Krstin podneo amandman da se u članu 2. u tački 2. posle reči "oboljenje", znači biološki agens je svaki materijal biološkog porekla koji može da izazove štetu, bolest i oboljenje, da se dodaju reči oboljenje kod ljudi, životinja ili biljaka. Smatramo da bi na ovaj način bila otklonjena ova velika manjkavost koja je posledica neodgovornosti Vlade Republike Srbije.

Dame i gospodo, svi odgovorni građani državljani Republike Srbije imaju moralnu obavezu da neguju srpski jezik, da neguju srpski jezik i ćirilično pismo, da u svakodnevnom životu, u razgovoru, u pisanju koriste domaće reči i izraze tamo gde god mogu i gde postoje adekvatne reči.
Državni organi nemaju smo moralnu obavezu, nego imaju i zakonsku obavezu. Ko će drugi poštovati zakon ako ga ne poštuje Vlada i ako ga ne poštuje parlament? Ako Vlada u pisanju zakona koristi strane izraze tamo gde postoje adekvatni izrazi iz srpskog jezika, ako poslanici koji se odgovorno ponašaju prema srpskom jeziku predlože da se tuđi izrazi zamene srpskim izrazima, a skupštinska većina to odbije, onda se ne trebamo čuditi što imamo situaciju da na severu Vojvodine imamo više od 50% mesta u kojima se na tablama na ulazu u ta mesta nalaze ispisani nazivi na latiničnom pismu, na mađarskom jeziku, a od ćirilice i srpskog jezika nema ni traga ni glasa.
Da bi to malo ispravili mi iz SRS smo podneli amandman da se u članu 3. i u svim ostalim članovima reč "direktno" zameni sa rečju "neposredno". Ovo je jedan od onih amandmana za koje ne postoji nijedno normalno logično opravdanje da ne budu prihvaćeni, ali nije prihvaćen zato što ga je predložila poslanička grupa SRS.

Kolega Božidar Delić je podneo amandman na stav 3. koji govori o tome da je na teritoriji Republike Srbije zabranjeno na bilo koji način pomagati, finansirati, ohrabrivati ili podsticati druge da se uključe u aktivnosti iz tačaka 1) i 2) ovog člana, znači u aktivnosti koje su zabranjene ovim zakonom.
Kolega Delić je predložio da se ovim zabranama, znači zabrani pomaganja, finansiranja, ohrabrivanja i podsticanja doda i zabrana prisiljavanja nekog pravnog ili fizičkog lica na proizvodnju, promet, upotrebu i slično biološkog, bakteriološkog, toksičkog oružja. Zaista smatram da je ovaj amandman toliko dobar da ga nije potrebno obrazlagati.
Proizvodnjom i upotrebom biološkog i bakteriološkog oružja, svih ovih oružja za masovno uništenje, bave se najveće svetske sile i najveće kompanije. U pitanju je svetska mafija, državna mafija i farmaceutska mafija.
Sada postavljam pitanje – da li neko ko je pisao ovaj zakon zaista misli da će oni koji se odluče da proizvode biološko oružje, koji upotrebljavaju biološko oružje, da će se ustručavati od toga da se koriste i prisilom, da prisiljavaju nekog da nekog drugog prisili na učešće u ovom kriminalu? Zaista bih voleo da čujem neki razuman razlog zašto je ovaj amandman odbijen.
Obrazloženje Vlade glasi – amandman se ne prihvata iz razloga što je terminologija koja se koristi u Predlogu zakona… Znači, Vlada kaže – amandman se ne prihvata zato što je terminologija koju mi koristimo u skladu sa međunarodnim standardima i ne obuhvata mogućnost prisiljavanja. Šta nas briga što vaša terminologija ne prihvata mogućnost prisiljavanja, ovo je zaista smešno.
Vi niste predvideli, kada ste ovo pisali, da upotrebite termin prisiljavanje. Ovde nije u pitanju samo termin, ovde je u pitanju kriminal. Kada nekog prisiljavate da čini određeno krivično delo, vi činite krivično delo, to postoji u Krivičnom zakoniku Republike Srbije.
Prvo, ovo je potpuno nepismeno. Pazite – amandman se ne prihvata iz razloga što je terminologija koja se koristi u Predlogu zakona u skladu sa međunarodnim standardima, ne obuhvata mogućnost prisiljavanja. Potpuno pomešani padeži, vremena i sve živo. Priča se o jednoj i prelazi na drugu temu.
Drugo, nemate pravo, verujte, ovo su nenormalne stvari, nemate pravo da u zakonu kojim propisujete zabranu usavršavanja proizvodnje, stvaranja zaliha bakteriološkog, biološkog, toksičkog oružja, da ostavite mogućnost da neko nekog prisiljava da proizvodi, upotrebi oružje i da kažete – to nije kriminal. Bilo ko može sad nekog da prisili da iz Bonstila prošvercuje pet kilograma nekog toksičkog otrova u Beograd, taj koji je prisiljen, ucenjen ili iz bilo kojih razloga, će odgovarati, a onaj koji ga je prisilio neće odgovarati ni na koji način.
Podsećam, odbili ste naš amandman da se u nazivu zakona među zabranama nađe i zabrana korišćenja, zabrana upotrebe ovog oružja. Odbili ste naš predlog da se zabrani prikrivanje ovog oružja. Odbili ste naš predlog da se zabrani reklamiranje ovog oružja i sada odbijate predlog da se zabrani da neko nekog prisili da proizvodi ili upotrebi ovo oružje. Onda, postavljam pitanje – koja je svrha ovog zakona, zašto ga usvajamo? Nije bilo nikakve potrebe da ga usvajamo, samo ste mogli napisati jedan član zakona – usvaja se, potvrđuje se Konvencija o zabrani usavršavanja proizvodnje i stvaranja zaliha bakteriološkog, biološkog i toksičkog oružja, koja je potpisana 10. aprila 1972. godine, ali i tu bi postojao jedan mali problem, zato što je ta konvencija potvrđena od strane parlamenta tadašnje SFRJ. Znači, narodski rečeno, da oprostite, mi onda mlatimo praznu slamu.

Malo je zakona koje smo usvojili u ovoj Skupštini na predlog Vlade, a da u njima nije predloženo osnivanje nekog tela, saveta, komisije, bez obzira kako se zove, koja će se starati o njegovom sprovođenju, kao da nadležna ministarstva uopšte ne postoje.
Podsećam da u Vladi trenutno radi 32.000 službenika. Radi podsećanja i radi poređenja, u vreme Slobodana Miloševića ih je radilo 8.000. Znači, imamo 32.000 ljudi. Pored te armije zaposlenih, mi stalno izmišljamo nova radna tela i izmišljamo nova radna mesta za zapošljavanje nezaposlenih stranačkih aktivista. Na žalost, ni ovaj zakon nije izuzetak. Pored živog i zdravog Ministarstva zdravlja, o sprovođenju ovog zakona će se brinuti komisija.
Kolega Dragan Aćimović je podneo amandman na član 5. stav 2. koji glasi – komisiju obrazuje Vlada. On je predložio da se ovaj stav malo izmeni i da se doda da komisiju obrazuje Vlada na zajednički obrazloženi predlog ministarstva nadležnog za zdravlje i ministarstva nadležnog za nauku.
Ne vidim šta je ovde sporno. Znači, Vlada imenuje komisiju i mi to ne sporimo. Smatramo da je ta komisija suvišna, jer imamo nadležno ministarstvo. Ali, kada već hoćete da je formirate, vi ćete je formirati. Samo predlažemo da Vlada tu komisiju formira na predlog stručnih ljudi, da ne bude da se opet zapošljavaju nestručni ljudi, ovo je izuzetno ozbiljna oblast – biološko, bakteriološko, toksičko oružje. Znači, nije oblast za šalabajzere.
Predlažemo, da bi se to sprečilo, da se komisija formira na predlog stručnih ljudi. Pretpostavljamo da stručni ljudi sede u Ministarstvu zdravlja i u ministarstvu koje je nadležno za nauku. Hvala.

Ovaj član govori o radu i nadležnostima Komisije, pa ću iskoristiti da se osvrnem na diskusiju prethodnog kolege. Tačno je ono što se tiče broja zaposlenih u nekadašnjim saveznim organima, što se tiče njihovog preuzimanja od strane republičkih organa. Tačno je da se formiranjem ove komisije broj zaposlenih u republičkoj adminsitraciji neće značajno povećati. Znači, verovatno je u pitanju desetak ljudi. Ali, ako pored 28 članova Vlade, pored više od 20 ministarstava, formirate još 150 raznih regulatornih tela, saveta,  komisija, kancelarija i u svaki od tih organa zaposlite po deset ljudi, to je 1500 ljudi.
Međutim, tačni su i podaci koje sam izneo o broju zaposlenih u Vladi Republike Srbije. Te podatke sam preuzeo iz obrazloženja budžeta Vlade Republike Srbije za 2009, 2010. i 2011. godinu. Tamo piše – do 5. oktobra 2000. godine u Vladi je radilo oko 8000 službenika. Sada u Vladi radi 28000 službenika na stalnom radu i 4000 službenika po ugovoru. Ako laže Vlada, onda sam slagao i ja.

Član 8. govori o aktivnostima za koje će po ovom zakonu biti izricane novčane kazne. Predložio sam da se doda nova tačka, po kojoj bi se kazne izricale i za: "bakteriološko, biološko ili toksično oružje". Znači, onome ko bakteriološko, biološko ili toksično oružje uništava samoinicijativno, bez znanja, odobrenja i nadzora komisije i nadležnih organa koji učestvuju u sprovođenju ovog zakona.
Na moje zaprepašćenje, Vlada je odbila ovaj amandman, uz sledeće obrazloženje: "Amandman se ne prihvata iz razloga što Republika Srbija ne poseduje bakteriološko, biološko oružje, jer je ona strana Konvencije od njenog stupanja na snagu, 1975. godine". Po ovom obrazloženju Vlade, nama ovaj zakon onda uopšte nije ni bio potreban. I kakve veze ima ovo obrazloženje sa predmetom amandmana? Ovo obrazloženje bi bilo odlično, logično i prihvatljivo da se ovaj zakon odnosi na državu Srbiju. Ali, on se odnosi ne samo na državu Srbiju nego se odnosi na njene građane, odnosi se na pravna i fizička lica, odnosi se na strane državljane koji u trenutku izvršenja nekog krivičnog dela koje je predmet ovog zakona borave na teritoriji Republike Srbije.
To je što je Srbija 1975. godine potpisala Konvenciju o zabrani ovog oružja i što ne poseduje ovo oružje, i naravno da ga ne poseduje, samo po sebi nije garancija da se na teritoriji Republike Srbije ne nalazi takvo oružje. Sami znamo da se nalazi najmanje na 107 lokacija na KiM. I sad po ovom zakonu, s obzirom da odbijate naš amandman, svaki pojedinac ima pravo, ako dođe u kontakt sa biološkim oružjem, recimo, neki pojedinac koji radi u nekoj farmaceutskoj kompaniji, koji radi u nekom institutu gde se vrše medicinska istraživanja, gde se vrše testiranja lekova, čovek iznese biološke agense, iz ko zna kojih razloga, hoće da ih uništi, on po ovom zakonu ima pravo da izađe u dvorište, na sred ulice i da ih uništava onako kako on smatra da treba, onako kako zna i kako ume. Mi smatramo da je ovo neprihvatljivo.
Na kraju ove rasprave, moram građane Srbije da podsetim na sledeće. Vi ste odbili predlog SRS da se u nazivu zakona, među zabranama, nađe i zabrana upotrebe ovog oružja. Odbili ste predlog SRS da se zabrani prikrivanje bakteriološkog, biološkog i toksičkog oružja. Odbili ste predlog SRS da se zabrani reklamiranje ovog oružja, kao što ste odbili i predlog da se zabrani prisiljavanje da neko prisili nekog drugog da proizvodi, skriva ili koristi ovo oružje i na kraju, odbijate naš predlog da se zakonski zabrani da neko u Srbiji samoinicijativno uništava eventualne zalihe biološkog, bakteriološkog ili toksičnog oružja. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, 21. oktobra u Kragujevcu je obeležena godišnjica streljanja 2.700 srpskih đaka i civila. Istog dana u Zagrebu Hrvatski parlament doneo je odluku da hrvatski ratni zločinci koji su učestvovali u ubijanju srpskih civila ne mogu da odgovaraju za svoje zločine. Ni ova odluka ni datum njenog donošenja nisu slučajni, oni su nastavak hrvatske državne politike koja je u poslednjih 70 godina počinila dva teška zločina nad srpskim narodom, genocid u Drugom svetskom ratu i produženi genocid u ratu 1991. do 1995. godine. Samo pet dana nakon što je parlament u Zagrebu doneo ovu sramnu i uvredljivu odluku, Vlada Republike Srbije predlaže da mi u centru Beogradu, u srpskom parlamentu usvojimo zakon o saradnji sa Hrvatskom, zamislite, u oblasti odbrane.
Mi iz SRS ovaj predlog zakona doživljavamo kao uvredu za svakog nacionalno svesnog Srbina, a smatramo da će usvajanje ovog zakona predstavljati veliku moralnu kapitulaciju, veliko nacionalno poniženje. Mi za SRS se zalažemo za dobre odnose sa svim državama i sa svim narodima, ali, kao što je istakao kolega Dujović, sklapanje sporazuma o saradnji u oblasti odbrane sa Hrvatskom u ovom trenutku, posle svega, je van pameti.
Navešću razloge zbog kojih će poslanici SRS glasati protiv ovog zakona. u Drugom srpskom ratu Hrvatska država je ubila više od milion Srbina u BiH, Hrvatskoj i Srbiji. Samo u Jasenovcu 700 hiljada, među njima 40 hiljade dece. Pre samo 20 godina Hrvatska je ponovo izvršila masovni zločin nad srpskim narodom. Podsećam da su hrvatska vojska i policija, njihove vojne i paravojne informacije u Hrvatskoj su ubile više 7.500 srpskih vojnika i civila, a u BiH oko 3.000. Od tih zločina prošlo je 16 godina, a samo 8.000 zarobljenih i ubijenih srpskih vojnika i civila je sahranjeno. Više od 2.000 ovih nesrećnika još uvek nije sahranjeno zato što Hrvatska krije njihove posmrtne ostatke. Tamo gde se znaju grobna mesta, a u pitanju je negde oko 600 grobnica, grupnih i pojedinačnih, Hrvatska odbija da dozvoli njihovu eshumaciju.
Sada postavljam jedno moralno pitanje – da li je normalno da srpska država potpisuje sporazum o saradnji u oblasti odbrane sa državom koja krije posmrtne ostatke srpskih vojnika i odbija da ih vrati njihovim porodicama da bi te porodice sahranile po svojim običajima na svojim grobljima? Predsednik Republike Srbije, Boris Tadić, i drugi zvaničnici Republike Srbije su se više puta izvinjavali za zločine koji su Srbi počinili nad Hrvatima, ali niko nikada nije čuo da je iz Zagreba stigla i jedna jedina reč izvinjenja za zločine, mnogo teže i mnogo masovnije, koje su Hrvati počinili nad srpskim narodom. Naprotiv, mi smo svedoci da Jadranka Kosor javno ponavlja da oni koji su navodno branili Hrvatsku ne mogu da budu ratni zločinci, jer su oni državni Hrvatski nacionalni heroji.
Samo u poslednje dve decenije Hrvatska sa kojom mi potpisujemo sporazum o saradnji u oblasti odbrane je dva puta izazvala ratove protiv srpskog naroda. U tim ratovima od Hrvatske ruke ubijeno je najmanje 10.500 ljudi, počinjeno je najveće etničko čišćenje u Evropi posle Drugog svetskog rata. Nakon svega toga, nakon zločina protiv mira Hrvatska je Međunarodnom sudu pravde u Strazburu podnela tužbu protiv Srbije za agresiju i genocid.
Ponavljam da je Hrvatska izvršila najveće etničko čišćenje u Evropi posle Drugog svetskog rata. Prethodnih dana sam govorio da se iz Zagreba i drugih hrvatskih gradova proterali više od 300 hiljada ljudi, a onda je 1995. godine još 200 hiljada iz Krajine.
Znate šta je zaprepašćujuće, kada to sagledavate u nekom istorijskom kontekstu. Znači, ono što nikad niko nije uradio, ni Franačka republika, ni Mleci, ni Austrougarska, ni Švabe, ni Napoleon, Turci, da Republiku Srpsku Krajinu, odnosno Srpsku Krajinu potpuno očiste od srpskog stanovništva. To je učinila ova današnja Hrvatska tzv. demokratska Hrvatska od koje vi na silu hoćete da napravite prijatelja srpskog naroda, prijatelja Republike Srbije i sa njima sklapate sporazume, između ostalog i sporazum o saradnji u oblasti odbrane.
Podsećam da je Hrvatska država koja pod okupacijom drži Republiku Srpsku Krajinu, a takođe podsećam prema Vensovom planu i Rezoluciji 741 Saveta bezbednosti UN, da je Republika Srpska Krajina zona pod zaštitom UN. Takođe podsećam da je Republika Srbija potpisnik tog sporazuma i podsećam da je Srbija garant postojanja Republike Srpske Krajine. Po međunarodnom pravu, formalno pravno Republika Srpska Krajina danas postoji.
Skrećem pažnju da Savet bezbednosti UN nikad nije van snage nekom novom rezolucijom stavio Rezoluciju 741. Umesto da svakog dana Vlada u Beogradu bukvalno vrišti pred UN, pred međunarodnom javnošću i pita šta je sa zonom koja je pod vašom zaštitom, kada ćete da je oslobodite. Vlada Republike Srbije predlaže da mi sa državom koja srpsku oblast drži pod okupacijom potpišemo sporazum o saradnji u oblasti odbrane. Podsećam da Hrvatska kao dan zahvalnosti slavi dan godišnjice kada je izvedena "Oluja". U toj akciji je ubijeno najmanje 2.000 Srba, a više od 200 hiljada proterano iz Hrvatske. To je dan zahvalnosti za akciju "Bljesak". Za 283 srpskih civila koji su ubijeni u zapadnoj Slavoniji, za one tenkove koji gusenicama gazili traktore sa srpskim izbeglicama tamo na cesti između Okučana i Nove Gradiške. Dan zahvalnosti za 183 srpska sela u zapadnoj Slavoniji koja više ne postoje. Dan zahvalnosti za 80 hiljada ljudi, stanovnika tih sela, koji su bezdušno proterani preko Save u Republiku Srpsku i Srbiju.
Hrvatska je država koja otvoreno brani rezultate svojih ratnih zločina i rezultate etničkog čišćenja. Kud ćete veći dokaz od ovoga? Od 500 hiljada proteranih ljudi, 16 godina posle završetka rata, u Hrvatsku se vratilo njih 45 hiljada. Znači, ni svaki deseti.
Neki dan sam upozorio na činjenicu da imamo masovnu pojavu da srpska deca po nagovoru svojih roditelja iz straha pohađaju rimokatoličku veronauku u školama. U novinama ste imali nekoliko primera prekrštavanja srpske dece u Hrvatskoj. Takođe podsećam da je ova Hrvatska, sa kojom trebamo da uspostavimo saradnju u oblasti odbrane, Srbima otela imovinu koja se procenjuje na 30 milijardi evra. Između ostalog, u pitanju je 40 hiljada stanova.
Postavljam jedno pitanje – šta bi bilo da Srbija primeni diplomatsku praksu, ne daj Bože, da pristupi na isti način pitanju Hrvata u Beogradu i Novom Sadu, da iseli 50 hiljada ljudi iz Beograda i Novog Sada? Znate šta bi se dogodilo? Do decembra kad vi očekujete da ovi iz Brisela jave da će nas 2839. godine prihvatiti da budemo njihova kolonija, do tog dana bi Beograd bio bombardovan.
Podsećam da se u Hrvatskoj javno dižu spomenici Jovi Francetiću i Mili Budaku koljaču iz Jasenovca. Svake godine u Hrvatskoj održava se jedan veliki miting, najveći kulturni muzički događaj, to je koncert Ustaški dernek, kako ga oni nazivaju tamo u Čavoglavama, koji drži Marko Perković Tompson.
Hrvatska odbija da Srbima vrati 600 hiljada hektara zemljišta. Odbija da vrati 10 hiljada vinograda sa više od milion čokota vinove loze. Odbija da vrati 320 hiljada hektara oranica. Odbija da vrati 120 hiljada hektara šume, preko 400 hiljada traktora i drugih priključnih mašina i preko 900 hiljada grla krupne stoke.
Takođe, upozoravam da sporazum o saradnji u oblasti odbrane potpisujete sa državom koja je najveći švercer oružja u novijoj svetskoj istoriji. Vi znate da je Hrvatska 1991. godine uvezla preko 200 kalašnjikova, ali nije ih uvezla da se brani, da brani mir i stabilnost u bivšoj Jugoslaviji nego da izazove seriju ratova, da ostvari ciljeve zločinačke politike nezavisne države Hrvatske i Ante Pavelića. Podsećam da je u tim ratovima ubijeno 120 hiljada Srba, Muslimana i Hrvata, a preko 550 hiljada ljudi ranjeno.
Premijer Hrvatske javno izjavljuje, da Hrvati koji su počinili zločin nad Srbima ne mogu biti zločinci zato što su Hrvatski nacionalni heroji, a kao potvrda Hrvatska država u noći između 10 i 11. oktobra, na tvrđavi u Kninu organizuje proslavu 54 rođendana, ratnog zločinca Ante Gotovine. I sada vi od nas tražite da sa tom i takvom Hrvatskom potpišemo sporazum o saradnji u oblasti odbrane i da glasamo za taj sporazum. Ostalih deset minuta ću iskoristiti na kraju. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, i ova rasprava pokazuje da krv iz poslednjih ratova koju je izazvala Hrvatska, u kojima je ubijeno 120.000,  ranjeno 550.000 ljudi još nije prestala da ključa, 2.000 srpskih žrtava još nije sahranjeno, 450.000 Srba ne mogu da se vrate u Hrvatsku svojim kućama. Hrvatska vojska svojim helikopterima prevozi šiptarske carinike Brnjak i Jarinje. Imamo nerešeno pitanje granice na Dunavu.
Pred Međunarodnim sudom pravde vodi se sudski postupak po tužbi Vlade Republike Srbije protiv Hrvatske za najteže zločine, za zločin protiv mira, za zločin genocida, za agresiju. Parlament u Zagrebu donosi odluku da Hrvatski ratni zločinci koji su masovno ubijali Srpske civile ne mogu da odgovaraju za te zločine, a pet dana kasnije mi u Beogradu, u Srpskom parlamentu raspravljamo o sklapanju sporazuma sa Hrvatskom u oblasti odbrane, o dobrosusedskim odnosima. Samo pitam – gde je tu pamet, gde je tu minimum pameti, minimum nacionalnog dostojanstva, minimum nacionalne i državne odgovornosti?
Osvrnuću se na nekoliko razloga za sklapanje sporazuma sa Hrvatskom koje smo čuli. Prvo, upoznavanje sa iskustvima Hrvatske u međunarodnim misijama. Ne znam čemu nas Hrvati mogu da uče? Kako za račun Amerikanaca učestvuju u okupaciji KiM ili kako za račun Amerikanaca ubijaju nesrećni narod u Avganistanu? Drugo obrazloženje, razmena iskustava u transformaciji vojske. Kakva crna transformacija, pa po diktatu Amerikanaca obe vojske svedene na nivo 10 bataljona. Slušajte samo kako se zovu brigade Vojske Srbije – Prva brigada, Druga brigada, Treća brigada, Četvrta brigada. U Hrvatskoj – Prva brigada , Druga brigada, Treća brigada, Četvrta brigada. U Bosni isto tako. Jedino o čemu mogu da razgovaraju to je kako da se prepoznaju ako dođe do neke nove klanice, da znaju ko je iz koje Prve brigade. Sledeće obrazloženje, organizacija zajedničkih vojnih vežbi. Čuli smo da je jedna od tih vojnih vežbi već održana na poligonu Eugen Kvaternik. Taj poligon se nalazi kod Petrinje, na teritoriji koja je pod zaštitom UN, koju je Hrvatska protiv pravno okupirala.
Sada postavljam jedno pitanje, bez obzira na sve što ste uradili da li je zaista moguće da Vlada Republike Srbije srpske vojnike poslala da vežbaju na poligonu koji nosi ime onog čuvenog ustaškog zločinca? Zove se Eugen Faternik. Ovde smo čuli da se ovaj sporazum već uveliko primenjuje. To je rekao i predstavnik vladajuće koalicije Saša Dujović. Ja još jednom postavljam pitanje – kako je moguće da Vlada Republike Srbije primenjuje jedan sporazum, posebno sporazum koji se tiče osetljive oblasti, kao što je oblast odbrane, a da taj sporazum nije potvrđen u parlamentu. Čemu onda služi ova rasprava?
U sporazumu piše da ćemo mi sa Hrvatskom sarađivati u izgradnji planova odbrane. Svi znamo, mala deca u Srbiji, svako srpsko malo dete zna da je Hrvatska uvek bila najverniji i najveći saveznik svih onih koji su napadali Srbiju, kao što znamo da je Hrvatska potencijalni saveznik svih onih koji potencijalno mogu da ugroze Srbiju. Koga će to nas Hrvati da brane zajedničkim planovima? Možda od Nemačke sa kojom su u poslednjih 60, 70 godina, tri puta izvršili agresiju na srpski narod. Izvršili dva zločina genocida. Možda zajednički plan odbrane od NATO pakta, sa kojim su isplanirali i sproveli ove zločinačke akcije "Bljesak" i "Oluju", ili možda zajednički plan odbrane od Hašima Tačima. Jadranka Kosor u trenutku najveće krize na KiM kad je objektivno postojala opasnost da dođe do rata, brže bolje žuri u Prištinu i huška Hašima Tačija da izazove rat. Izjavljuje tamo kako su Hrvatska i Kosovo odvajkada najveći prijatelji.
Sad ja postavljam pitanje, zaista kako je moguće da Srbija bude prijatelj sa nekim ko je najveći prijatelj Hašima Tačija? Da li je normalno da Boris Tadić bude prijatelj sa Jadrankom Kosor i sa Ivom Josipovićem. Ako su Ivo Josipović i Jadranka Kosor prema sopstvenom priznanju najbolji prijatelji Hašima Tačija. Postavljam pitanje, zašto sa Hrvatskom nije potpisan sporazum o razgraničenju. Vi znate da imamo sporno pitanje razgraničenja na Dunavu. Zato što oni neće da potpišemo taj sporazum. Oni su uzeli zapadnu i istočnu Slavoniju, uzeli Baranju, uzeli Srem, uzeli Liku, Baniju, Kordun, srednju Dalmaciju i to im nije dosta. Imaju desnu obalu Dunava, ali bi ako mogu da otmu i leve obale.
Kako je moguće da dve zemlje potpisuju sporazum o saradnji u oblasti odbrane a nemaju rešeno pitanje razgraničenja. Na koju se onda to teritoriju odnosi? Recimo postignemo dogovor o zajedničkoj odbrani, antiraketni štit. Mi tražimo da se postavi na desnoj obali Dunava, oni kaže u ne postavićemo ga na levoj, to je naša teritorija.
U članu 11. kaže se dok boravi na teritoriji države primaoca osnov je države pošiljaoca, u ovom slučaju Hrvatske, uživaće pravnu nedodirljivost. Znači odgovaraće u skladu sa nacionalnim zakonodavstvom. Znate šta ovo znači? Znači da će hrvatski vojnici na teritoriji Srbije biti pravno nedodirljivi kao što su pravno nedodirljivi vojnici NATO pakta. Ovo praktično znači da pripadnik hrvatske vojske koji je ubijao srpske civile u Gospiću, u Pakračkoj Poljani, na Kupresu, hipotetički, znači postoji mogućnost da dođe u Srbiju kao član ove misije i može ponovo da počini zločin na teritoriji Srbije. Znate šta će se dogoditi po ovom sporazumu? Ništa. Čovek će sesti u vozilo kojim je došao na teritoriju Srbije, napustiti teritoriju Srbiju, i otići u Hrvatsku.
Vlada ovde predlaže i sklapanje dva sporazuma sa Slovenijom o izručenju i sporazum o saradnji u krivičnim stvarima. Nemamo ništa protiv toga, ali skrećemo pažnju da se ti sporazumi odnose na beznačajno mali broj ljudi, uglavnom na kriminalce. Postavljam pitanje zašto pre niste rešili pitanje 10.000 Srba poreklom iz Srbije koji žive u Sloveniji kojima je Vlada Republike Slovenije 1991. godine oduzela državljanstvo. Ti ljudi već 10 godina žive kao građani drugog reda. Žive ilegalno u Sloveniji. Žive kao taoci slovenačke vlasti.
Da završim. Mi iz SRS ne mrzimo Hrvate, imamo članova stranke koji su Hrvati, imamo funkcionera stranke koji su Hrvati. Naprotiv, smatramo da u budućnosti Srbi i Hrvati treba da žive u dobrim odnosima, da granica između Hrvatske i velike Srbije na liniji Virovitica, Ogulin, Karlobag treba da bude granica spajanja, a ne granica razdvajanja. Međutim, u postojećim okolnostima, okolnostima kad na sledećim parlamentarnim izborima jednu hrvatsku listu predvodi Branimir Glavaš, čovek koji je pravosnažno osuđen na 11 godina za zločine koje je počinio nad srpskim civilima u uslovima kad Hrvatska neguje rezultate ratnih zločina etničkog čišćenja, u situaciji kad bi nas hrvatska vlast, oni javno izjavljuju, popili kao čašu vode, mi ne možemo da pristanemo da glasamo za ovaj sramni i uvredljivi sporazum.

Dame i gospodo, pobrojaću nekoliko životno važnih pitanja za Srbe u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj, na čijem rešavanju, po mom mišljenju, gospodin Srećković nije radio onoliko koliko je mogao i koliko je morao. Jednostavno, mi iz SRS smatramo da je sredstva u iznosu od 30 miliona, koje je potrošio na ove stvari za koje smo čuli, bilo mnogo korisnije upotrebiti za ukazivanje na nerešene životne probleme koji se tiču položaja srpskog naroda u BiH i Hrvatskoj.
Osnovno, najvažnije je pitanje kojim je ministar Srećković trebao da se bavi u svom mandatu jeste pitanje povratka prognanog srpskog stanovništva u Hrvatsku. Podsećam da je u vreme rata iz Zagreba i ostalih hrvatskih gradova proterano 250 hiljada Srba, a iz Republike Srpske Krajine oko 300 hiljada pripadnika srpskog naroda.
Do sada u Hrvatsku, 16 godine posle rata, vratilo njih slovom i brojem 45 hiljada. Smatram da je to problem koji vi zanemarujete. Hrvatska politika, Hrvatska država svojom politikom sprečava povratak srpskog stanovništva. To je politika zastrašivanja koja se stalno svodi na iznenadna, ali i stalna hapšenja, na podizanja lažnih optužnica i na montirane sudske procese.
Podsećam na onaj čuveni podatak o suđenju Svetozaru Karanu iz Korenice, koji je osuđen na 14 godina zatvora za zločine koji su, citiram presudu – on i njegovi preci zajedno sa Turcima Osmanlijama nad hrvatskim narodom sproveli pre 500 godina.
Takođe, ukazujem na činjenicu da je Hrvatska protiv pripadnika srpskog naroda pokrenula 72 hiljade istražnih postupaka. Sledeći postupak kojim bi trebalo da se bavite je taj da je više od dve hiljade Srba iz Krajine u odsustvu, u montiranim sudskim procesima osuđeno na višegodišnje kazne zatvora.
Sledeće, što je možda sada i najvažnije, jeste to da Srbi koji su se vratili u Hrvatsku ne mogu da nađu posao, posebno ne mogu da se zaposle u javnim službama. Sledeće pitanje je pitanje slobode izražavanja Srba u Hrvatskoj. Oni nemaju potpunu slobodu izražavanja, kada je u pitanju nacionalna i verska pripadnost. Vi znate za podatak da je već bilo nekoliko slučajeva da su Srbi u Hrvatskoj nasilno pokrštavani, kao što znate za podatak da imate niz škola u Hrvatskoj gde su srpska deca, pravoslavna deca prinuđena da slušaju rimokatoličku veronauku.
Sledeća stvar koja nije nimalo banalna je činjenica da Srbi u Hrvatskoj nemaju pravo da sahrane svoje mrtve. Podsećam vas da je u ratu u Hrvatskoj poginulo više od sedam hiljada Srba iz Krajine i ostalih delova Hrvatske. Do sada nije sahranjeno po pravoslavnim običajima, na grobljima, od strane njihovih porodica, 1.800 ovih nesrećnika. Hrvatska vojska, hrvatska policija skrivaju masovne grobnice ubijenih Srba. Sa druge strane, postoji 600 grupnih i pojedinačnih grobnih mesta koja su poznata lokalnim srpskim vlastima u Hrvatskoj i poznata porodicama, ali Hrvatska sprečava ekshumaciju tih grobnica.
Sledeće, Hrvatska odbija da Srbima vrati otetu imovinu. Procenjuje se da je Srbima u Hrvatskoj oteta imovina koja vredi oko 30 milijardi evra. Pored ostalog, u pitanju je 40 hiljada stanova. Znate za taj problem oduzimanja stanarskog prava ljudima koji su živeli i radili u Hrvatskoj. Šeststotina hiljada hektara zemljišta, od toga 320 hiljada hektara oranica, 120 hiljada hektara šuma, čak 400 hiljada traktora i drugih poljoprivrednih priključnih mašina, 10 hiljada vinograda sa više od milion čokota vinove loze i više od 900 hiljada grla stoke, zvanični podaci 220 hiljada goveda, 20 hiljada konja, 260 hiljada svinja, 280 hiljada ovaca, 100 hiljada koza i 120 hiljada košnica pčela.
Isto je stanje, ista meta, isto odstojanje kada je u pitanju položaj srpskog naroda u BiH. Podsećam vas da je u srednjoj Bosni izvršeno etničko čišćenje, u toku kojeg je više od 500 hiljada pripadnika srpskog naroda proterano sa tog područja. Od rata je prošlo 16 godina. U BiH vlada mir, međutim, do sada se u srednju Bosnu vratilo manje od 10 hiljada Srba. Nisam čuo da ste vi kao ministar nadležan za to pitanje nekad pomenuli to pitanje, pomenuli taj progon, u javnosti, u intervjuu, u novinama, u nekom političkom nastupu, a kamo li da ste to pitanje postavili u političkom dijalogu sa predstavnicima vlasti u Sarajevu.
Imate 580 čisto srpskih sela i zaseoka u BiH koja su potpuno mrtva. Muslimani su za vreme rata pobili ili prognali stanovništvo. Posle rata su sprečili povratak prognanog stanovništva.
Imate sledeći zvaničan podatak, podatak od srpskih udruženja, u najmanje 70 srpskih naselja u Federaciji živi 15 hiljada ljudi, među njima dve hiljade dece. Ta sela, ta naselja u 21. veku još uvek nemaju električnu energiju. Kaže – od 527 plus 60 srpskih naselja koja su etnički očišćena, 71 se nalazi u opštini Ravno, na Ozrenu 32, kod Bugojna i Gornjeg Vakufa 42, a od Sarajeva do Zenice više ne postoji 57 srpskih sela.
Kada je u pitanju povratak srpskog stanovništva u gradska područja, navešću samo nekoliko podataka. Od dve hiljade predratnih stanovnika u Kupres se vratilo njih osmoro, dvoje je u međuvremenu umrlo, u Tomislavgrad 11, u Čaplji više nemate nijednog Srbina, u Ključu ih ima 27, u Bihaću od 16 hiljada Srba vratilo se 415. Od 24 hiljade Srba u Sanskom Mostu sada živi 2.700. Najveće etničko čišćenje je izvršeno u glavnom gradu BiH Sarajevu, od predratnih 160 hiljada Srba, sada u glavnom gradu BiH živi njih sedam hiljada. Nemaju pravo na posao, nemaju pravo na nacionalno i kulturno izražavanje, a misaona imenica je da dobiju posao u javnim preduzećima, javnim službama ili da obavljaju neki istaknutu političku funkciju.
Na kraju samo, da podsetim na problem Srba u Sloveniji. Podsećam vas da je vlada u Ljubljani od 1991. i 1992. godine donela odluku kojom je više od 10 hiljada Srba koji su državljani Srbije ostavila bez državljanstva. Tim ljudima je oduzeto državljanstvo. Ti ljudi već 20 godina žive u Sloveniji kao građani trećeg reda, praktično ne mogu da rešavaju najosnovnije egzistencijalne probleme zato što su ljudi koji su izvan zakona.
Umesto da rešavate te probleme, umesto da ovih 30 miliona trošite na rešavanje tih problema, na kampanju, kojom bi svetskoj javnosti ukazivali na postojanje problema, vi sredstva koristite za finansiranje džudo turnira, koji se održava u Srbiji i na kojem ne učestvuje ni jedan predstavnik srpskog naroda iz dijaspore. Finansirate književne večere koje se održavaju u Srbiji i gde su svi učesnici Srbije. Finansirate šahovski turnir, koji se održava u Srbiji i finansirate fudbalski klub u Herceg Novom. To zaista nema nikakve veze sa nadležnostima Ministarstva za dijasporu, sa brigom za očuvanje srpskog identiteta, srpskog pisma, srpske kulture. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, najveća mana ovog zakona jeste to što će on biti primenjivan selektivno. Ukoliko se kod bilo kog građanina Republike Srbije pronađe biološko oružje, on će po ovom zakonu odgovarati i biti kažnjen.
Međutim, ukoliko neko od vojnika NATO pakta prilikom prolaska kroz Srbiju, namerno ili slučajno izbaci pet kilograma nekog biološkog oružja, od tog otrova umre 10 ili 110 hiljada ljudi, on neće snositi nikakvu odgovornost po ovom predlogu zakona, zato što je Srbija u julu 2005. godine potpisala taj čuveni Sporazum sa NATO paktom, koji između ostalog, vojnicima NATO pakta, na teritoriji Republike Srbije, garantuje potpunu pravnu nedodirljivost, bez obzira šta učine i bez obzira u kakvoj kriminalnoj aktivnosti učestvuju ili bez obzira kakv zločin počine.
Nameću se dva suštinska pitanja. Prvo pitanje jeste koja je svrha usvajanja ovog zakona, ako se on ne odnosi, ako neće biti primenjivan prema onima od kojih objektivno preti najveća opasnost, prema NATO paktu i Amerikancima, koji proizvode biološko oružje, prvi su u svetu po tome, koji su to biološko i toksičko oružje već upotrebili protiv Republike Srbije i njenih građana i koji ga jedini u nekoj bliskoj budućnosti mogu dalje upotrebiti.
Drugo pitanje jeste čime je NATO pakt zaslužio ovu privilegiju? Da li time što je bombardovao Republiku Srbiju, da li okupacijom KiM, da li ubistvom oko 3.000 srpskih i albanskih civila, da li ranjavanjem 15.000 ljudi, ubistvom 80 srpske i albanske dece, ili možda time što je gradove i sela u Srbiji gađao sa projektilima u kojima se nalazi osiromašeni uranijum?
Prema podacima samog NATO pakta, ova alijansa je na Republiku Srbiju bacila 420.000 projektila, ukupne težine 22.000 tona. Takođe, prema priznanju NATO pakta, 31.000 projektila u sebi je sadržala ovaj osiromašeni uranijum, koji je radioaktivno i toksičko oružje.
Prema podacima Vojske Srbije, na Srbiju je bačeno 45.000 projektila sa osiromašenim uranijumom, ukupne težine 15 tona, dok Rusi tvrde da je tih projektila bilo čak 90.000 i da je u njima bilo ukupno 30 tona ovog osiromašenog uranijuma.
Na Srbiju je u agresiji, uz radioaktivno korišćenje, korišćeno još i biološko i hemijsko oružje, a na to ukazuje i jedan priručnik koji nosi datum 22. novembar 2009. godine, a koji vojnici NATO pakta dobijaju kada dođu na KiM.
Priručnik je potpisao pukovnik Osvaldo Bizari, a javnosti ga je prvi put otkrio bivši italijanski admiral Falko Akamen, nekadašnji predsednik Odbora za odbranu, u italijanskom parlamentu.
Naslov ove knjižice je "Nuklearno biološko hemijski priručnik", a na njenoj naslovnoj strani je mrtvačka glava.
Da NATO pakt Srbiju nije bombardovao biološkim i hemijskim oružjem, ne verujem da bi sami sebi skakali u stomak, pa da bi u naslovu ovog priručnika stavljali i biološko i hemijsko oružje.
Inače, u priručniku, pored ostalog piše – držite se dalje od tenkova, vozila i zgrada pogođenih projektilima NATO pakta, nosite zaštitnu masku, ukoliko radite na udaljenosti od 500 metara od tenka, vozila ili zgrade pogođene projektilom, jer udisanje čestica praktično, dugoročno je povezano sa zdravstvenim posledicama, uključujući i kancer i deformacije novorođenčadi.
Ove posledice mogu da postanu vidljive tek nekoliko godina kasnije.
Dalje, hrana i voda postaće nejestive zbog kontaminacije, nikako ne jedite hranu koja nije kontrolisana.
Znate li šta je najtragičnije u svemu ovome? Jeste to što ovo upozorenje nije podeljeno ljudima na Kosovu, ni srpskim civilima, ni albanskim civilima, koji su još veći zamorčići, veća žrtva ove NATO intervencije.
Da ovaj priručnik nije napisan tek tako, govore i sledeći podaci, prema pisanju prištinskog lista "Ekspres", stanovnici Kosova su prvi u regionu po stepenu smrtnosti od malignih oboljenja. Godišnje na Kosovu od malignih oboljenja izazvanih ovim raznim zračenjima i otrovima umre oko 5.000 ljudi, tri puta više nego što je to bilo 1998. godine, kada je umiralo 1.500.
Sledeći podatak, od 225 italijanskih vojnika koji su boravili u misiji KFOR na KiM, njih 45 je već umrlo, a kod 20 nesrećnika koji su živi, odnosno rođena su deca koja imaju genetske anomalije.
Inače, UN su u junu 1999. godine imale izveštaj o posledicama bombardovanja Kosova i Republike Srbije, taj izveštaj je podneo njihov funkcioner Bakari Kantea, ali s obzirom da UN učestvuju u ovom zločinu, taj izveštaj je sakriven od javnosti.
Sledeće, isto ponašanje zabeleženo od strane SZO. Kako je izjavio britanski fizičar dr Kejt Baverštok, SZO 2001. godine iz izveštaja UN o bombardovanju Republike Srbije, o štetnim posledicama tog bombardovanja, izbacila je ukupno osam poglavlja koja se odnose na osiromašeni uranijum, biološko oružje i hemijsko oružje.
Inače, ovim projektilima je gađano ukupno 111 lokacija na teritoriji Republike Srbije, od toga 107 se nalazi na Kosovu, četiri se nalaze na jugoistoku Srbije, jedino su ove četiri delimično koliko se moglo, one su dekontaminirane, a one na Kosovu nisu ni pipnute.
Prema podacima Instituta za javno zdravlje "Dr Milan Jovanović Batut", do kojih se došlo šest godina nakon bombardovanja, učestalost oboljevanja od raka u centralnoj Srbiji porasla je kod muškaraca za 22%, a kod žena za 16%.
U isto vreme, učestalost raka prostate porasla je za 60%, mokraćne bešike za 37%, debelog creva za 29%, karcinoma pluća za 16%.
Kod žena je uočena porast oboljevanja od raka debelog creva za 25%, pluća za 24%, materice za 17% i porast bolesti tumora raka dojke za otprilike 7%.
Pomenuću ovde, od hiljade nesretnih slučajeva, samo slučaj porodice Jović iz sela Grace kod Vučitrna. U istom danu kada je njihov sin jedinac umro od raka a rak je dobio zbog zračenja, konstatovano je da njegova dvogodišnja kćerkica ima tumor na mozgu, takođe kao posledica preteranog zračenja od ovih bombi NATO pakta.
NATO pakt je osiromašeni uranijum koristio i prilikom bombardovanja BiH. Navešću samo nekoliko podataka, da bi javnost znala koja je opasnost u pitanju. Tamo su gađali 15 lokacija. Najviše su gađali Vojno-remontni zavod u Hadžićima. U Hadžićima su pre rata živeli Srbi i Muslimani zajedno. Na početku rata, sticajem okolnosti, Muslimani su se iselili iz Hadžića. Godine 1995. NATO pakt je bombardovao Hadžiće. Na 15 hektara ovog remontnog zavoda izručeno je četiri projektila po metru kvadratnom, ukupno je izručeno na Sarajevo 10.800 komada ovih otrovnih, toksičnih projektila. Znate šta se dogodilo? Kada je srpsko Sarajevo predato Muslimanima, Srbi iz Hadžića su se iselili u Bratunac a Muslimani iz Hadžića su se vratili svojim kućama. Sada ovi jadnici, Muslimani i Srbi, dele istu sudbinu, i jedni i drugi su pokusni kunići, i jedni i drugi umiru od epidemije malignih bolesti. Samo u prve tri godine nakon doseljavanja u Bratunac, u Bratuncu je umrlo 300 ljudi koji su se iselili iz Hadžića.
Inače, na italijanskoj televiziji RAI, 5. januara 2004. godine emitovana je emisija "U prvom planu", o obolelima od raka na području BiH i tada je predstavnik Crvenog krsta Paolo Đanpijetro izjavio da se godišnje u Italiji sa područja Balkana prebacuje 50 dece koja su otrovana ovim biološkim, hemijskim, bakteriološkim i radiološkim oružjem i da je broj te dece svake godine sve veći.
Kolega Radiša Ilić je govorio o tome da su ove najveće zarazne bolesti najmasovnije, sida, svinjski i ptičiji grip, u stvari biološko oružje koje je proizvedeno u američkim laboratorijama. Ali, što je još gore, utvrđeno je da su i vakcine kojima su navodno lečene ove bolesti takođe proizvedene u američkim laboratorijama i da sadrže ove otrove. Upravo je to objašnjenje da je više ljudi umrlo od vakcinisanja protiv svinjskog gripa, protiv ptičijeg gripa, nego od samih ovih bolesti.
Čime se Amerika i njene farmaceutske kompanije služe u proizvodnji biološkog oružja ja ću vam pokazati na primeru svinjskog gripa. Vakcina protiv svinjskog gripa je urađena godinu dana pre nego što su Amerikanci ovu bolest pustili u promet. Drugo, utvrđeno je da se u vakcinama protiv svinjskog gripa koji je proizvela američka kompanija "Bakster" nalazi svinjski grip. Treće, više ljudi je, kao što sam rekao, umrlo od vakcine, od vakcinisanja protiv svinjskog gripa nego od same bolesti. Četvrto, na celoj kugli zemaljskoj nije bilo nijedne svinje koja je obolela od tzv. svinjskog gripa. Peto, virus svinjskog gripa nikako nije mogao nastati prirodnim putem. Evo kako se to jedino moglo dogoditi. Ja vas molim da slušate pa da sami zaključite kako se to moglo dogoditi.
Znači, prvo je neka ptica u severnoj Americi morala da se zarazi bilo kojim virusom gripa. Posle toga, ta bolesna ptica je morala da doleti preko Atlantika u Evropu. U Evropi je morala da stupi u kontakt sa svinjama, da zarazi te svinje virusom koji je donela iz Amerike. Nakon toga, taj virus je morao da mutira. Ptica iz Amerike se morala vratiti i ponovo stupiti u kontakt sa svinjama i zaraziti se virusom koji je mutirao. Nakon toga, dva puta zaražena ptica leti do Azije. U Aziji stupa u kontakt sa azijskim svinjama, prenosi na njih taj virus, stupa u kontakt sa azijskim pticama i prenosi na njih taj virus. Virus mutira i kod jednih i kod drugih, tako da može da bude prenesen na čoveka. Nakon toga, ova svemoguća feniks ptica iz Amerike ponovo stupa u kontakt sa azijskim svinjama, sa tri virusa u sebi, leti preko Azije, leti preko Evrope, leti preko Atlantika i gle čuda, ide baš u Meksiko i tamo se pojavi prvi čovek koji je oboleo od ovog svinjskog gripa. Na kraju, da bi se ova bajka dogodila, da bi ovo bilo moguće, mora da postoji jedna svinja u Aziji koja je zaražena tim gripom u kojoj je taj virus mutirao. Takva svinja ne postoji.
Znači, stvar je jasna. Recept je vrlo jasan. Farmaceutska američka mafija prvo osmisli jedan smrtonosni virus, zatim osmisli vakcinu protiv tog virusa u koju takođe stavi taj virus. Nakon toga krene u masovnu proizvodnju i izazove epidemiju raznih bolesti, da bi plasirala svoje vakcine i prodala ih. Dokaz vam je činjenica da je na prodaji vakcine svinjskog gripa u samo jednoj godini zarađeno sedam milijardi evra.

Nemoguće, izvinite. Od 66 minuta ovlašćeni predstavnik je potrošio svojih 20, nakon toga je govorila Nataša Jovanović, pa Ljubiša Petković i Bojan Mladenović. Nataša Jovanović je govorila 17 minuta, Ljubiša Petković je govorio osam minuta, a Bojan Mladenović je govorio 13 minuta.