Dame i gospodo, u prilog ove argumentacije iz kojih razloga treba prihvatiti amandman Dušanke Plećević, ukazaću još na nekoliko poraznih činjenica o kojima sam govorio u raspravi u načelu.
Pod jedan, imamo samo nekoliko filmova o čitavom Prvom svetskom ratu. Pod dva, imamo gomilu dokumentarnih filmova, igranih filmova o narkomanima i kriminalcima, o ljudima iz podzemlja, ali nemamo ni jedan film o Svetom Savi koji je jedan od najvećih srpskih državnika i prosvetitelja. Nemamo ni jedan igrani film, kao što je rečeno, o Despotu Stefanu Lazareviću ili o Marku Mrnjavčeviću, koji je jedan od najvećih srpskih nacionalnih junaka. Imamo desetine filmova u kojima su Srbi predstavljeni kao zločinci, ali zato nemamo ni jedan igrani film o stradanju srpskog naroda u logoru "Jasenovac" u kojem je, kao što znate, ubijeno oko 700 hiljada pripadnika uglavnom srpskog naroda.
Kud ćete veće argumentacije za prihvatanje ovog amandmana i kud ćete veće primedbe na srpsku filmsku industriju od činjenice da ni 2011. godine, kada obeležavamo 50 godina od dana kada je na "Drini ćuprija" od Ive Andrića dobio Nobelovu nagradu, još uvek nemamo ni jedan igrani film snimljen po tom romanu. Takođe, nemamo ni jedan igrani film o stradanju srpskog naroda u Hrvatskoj, u BiH, Sloveniji, na KiM, ali imamo nekoliko filmova koji su, između ostalog, finansirani iz srpskog budžeta u kojima se na vrlo loš način govori o ulozi srpskog naroda u ratovima od 1991. do 1999. godine.
Da bi građani znali o čemu se govori u članu 10. ja ću citirati taj član da bi shvatili o čemu govorim.
Član 10. Opšti interes u oblasti kinematografije u smislu ovog zakona jeste: očuvanje kontinuiteta slobode i raznovrsnosti filmskog stvaralaštva, podsticanje domaćeg filmskog umetničkog stvaralaštva, podsticanje proizvodnje domaćih i stranih filmskih dela o Republici Srbiji, podsticanje distribucije javnog prikazivanja u oblasti kinematografskog stvaralaštva, podsticanje obnove, održavanja i standardizacije bioskopske mreže, podsticanje razvoja tehničke baze i kinematografije Republike Srbije i uvođenje informatičkih tehnologija i modernizacija u oblasti filmske industrije, uvođenje objedinjenog elektronskog informatičkog centra distribucije i prodaje bioskopskih ulaznica, podsticanje i očuvanje kulturnog identiteta domaćeg kinematografskog stvaralaštva, ostvarivanja prava na kulturnu posebnost u oblasti filmske industrije pripadnika nacionalnih manjina u Republici Srbiji, unapređenje međunarodne saradnje, integracije domaće filmske industrije u evropske i svetske programe razvoja, podsticanje kulturne raznolikosti, podsticanje predstavljanja domaćih filmskih dela na značajnim međunarodnim manifestacijama.
Kao što vidite, nema nigde ni jedne jedine reči o interesu srpskog naroda. Pominju se interesi filmske industrije, pominju se interesi nacionalnih manjina, to je u redu, tako treba da bude, ali nije normalno da nema jedne jedine reči o podsticanju i očuvanju kulturnog identiteta srpskog naroda i o potrebi da se podstiču i očuvaju sećanja na istoriju srpskog naroda, na značajne istorijske događaje i značajne istorijske ličnosti. Hvala vam.

Dame i gospodo, član 24. predviđa da će država, Republika Srbija da finansira i finansijski pomoći svaki bioskop u kojem 30% ukupnih sati projekcija, na godišnjem nivou potpada na domaće filmove i evropske filmove.

Mi smo predložili da se ovo "evropske" briše, a iz sledećih razloga. Pokazaću to na jednom konkretnom primeru. Pretpostavimo da se u bioskopu "Balkan" cele 2012. godine prikazuju sledeći srpski ratni filmovi: Život je čudo, Emira Kusturice; Nož, Miroslava Lekića; Vukovar jedna priča, Bore Draškovića; Kaži zašto me ostavi, Olega Novakovića; Dezerter, Živojina Pavlovića i Lepa sela lepo gore, Srđana Dragojevića. Uzmimo da se u isto vreme, u nekom drugom bioskopu, u toku cele 2012. godine prikazuju sledeći hrvatski ratni filmovi. Hrvatska je deo Evrope, a to su: Priče iz Hrvatske, Krste Papića; Vukovar se vraća kući, Branka Šmita; Vreme je, Oe Kodor; Cijena života, Fabijana Šovagovića; Bogorodica, Nevena Hitreca i Kad mrtvi zapevaju, Krste Papića.

Na jednoj strani imamo srpske ratne filmove za koje se može reći sve ali ne može se reći da na bilo koji način propagiraju mržnju i da na iskrivljen način, na štetu drugih naroda prikazuju događaje u ratovima od 1991. godine do 1999. godine. Na drugoj strani imamo hrvatske ratne filmove, za koje se i hrvatska kritika slaže da propagiraju mržnju prema srpskom narodu, da veličaju ideologiju Franje Tuđmana i novoustaškog pokreta. Recimo čitao sam u hrvatskoj kritici da se otprilike slažu da za film Nevena Hitreca, Bogorodica, da deluje kao poziv na osvetu, jer čovek u tom filmu o Srbima govori kao o kolektivu, kao ljudima koji su genetski predodređeni da vrše nasilje, da se opijaju, da siluju i da ubijaju nevine, posebno nevine Hrvate. Da ne komentarišem to da po mišljenju i domaće i strane filmske kritike ova srpska produkcija koju sam pomenuo je daleko kvalitetnija u stručnom smislu.

U članu 24. ovog predloga zakona na kraju godine Republika Srbija će i jednom i drugom bioskopu dati ista sredstva za renoviranje bioskopa i za kupovinu moderne opreme. Mi iz SRS smatramo ne da je to nedopustivo nego da je to, da oprostite na izrazu, glupavo, potpuno nije normalno. Novac građana Srbije treba ulagati u bioskope u kojima se prikazuju srpski filmovi. Zaista ne vidim nijedan razlog zašto bi mi stimulisali prikazivanje filmova iz Nemačke, iz Hrvatske, iz Bosne i Hercegovine, a ne bi recimo stimulisali prikazivanje filmova iz Indije i Čilea. Zašto bi forsirali prikazivanje loših evropskih filmova, a recimo ne bi smo stimulisali prikazivanje dobrih američkih filmova. Prosto mi nije jasno i ne vidim nikakvu logiku.

Shvatam da je Vlada i kroz ovaj predlog zakona htela malo da se dodvori ovim komesarima iz Brisela pa da kaže – evo i u filmskoj industriji vodimo računa o evropskoj dimenziji, nastavljamo ovaj put kroz evropsku maglu. Ovo srljanje putem "Vođe" Radoja Domanovića, a ovo je stvarno previše.

Ako je cilj Vlade da građane zaštiti od pogubnog uticaja američkih filmova, a pretpostavljam da je to bio cilj, onda zašto građane Srbije prvo ne zaštitite od pogubnog uticaja tih filmova na televiziji. Apsolutno sam ubeđen da u toku jednog dana više ljudi u Srbiji pogleda američke i druge filmove na televiziji nego što ih u toku cele godine pogleda u beogradskim i srpskim bioskopima. Znači, jednostavno ne postoji ni jedan normalan, logičan argument, zašto bi Republika Srbija bez ikakvog kriterijuma, znači blanko stimulisala prikazivanje evropskih filmova, samo zato što oni dolaze iz evropskih zemalja, bez da ulazi u suštinu kakvi su to filmovi i na kakav način tretiraju srpski narod i Republiku Srbiju.

Na kraju, stvarno moram da izrazim zadovoljstvo u ime narodnog poslanika Gordane Čomić zato što u vreme dok je ona izlagala sednicom nije predsedavala Gordana Čomić. Hvala vam.

Gospodine ministre, ipak ću radi gledalaca koji gledaju ovaj prenos da pročitam član 24. "bioskopi koji na svom redovnom godišnjem programu imaju preko 30% od ukupnih sati projekcija domaćih i evropskih kinematografskih dela mogu ostvariti pravo na stimulaciju programa i modernizaciju uslova za prikazivanje itd."

Gospodine predsedavajući i gospodine ministre, molim vas da mi kažete šta je sa sudbinom amandmana narodnog poslanika Gordane Čomić, da bih znao da li da povučem svoj amandman. Molim vas da dobijem to objašenje. Prvo smo čuli da je Vlada prihvatila amandman, a onda smo čuli da gospođa Čomić povlači svoj amandman, pa me zanima da li je po Poslovniku predviđeno, da li je moguće da Vlada prihvati amandman a da u toku rasprave narodni poslanik povuče svoj amandman. Moram to znati da bih znao da li da povučem svoj amandman ili da ga branim.

Gospodine ministre, niste čuli, razgovarali ste, to opravdam, ali računam na vašu dobru volju da bih znao da li ću povući amandman na član 26. neophodno mi je da znam šta je sa amandmanom gospođe Gordane Čomić. Prvo smo čuli i ovde piše da Vlada prihvata amandman a malo pre smo čuli da gospođa Čomić povlači svoj amandman.

Član 18.

Član 19, izvinjavam se.

Očigledno je da i vi i mi znamo odgovor. Ovo je meni bilo bitno zbog građana koji gledaju ovaj prenos.

Član 26. govori o zaštiti maloletnika, o zabrani podsticanja diskriminacije, nasilja i vređanja ljudskog dostojanstva u filmovima koji se prikazuju u našim bioskopima.

Mi iz SRS se slažemo sa ovom odrednicom. Smatramo da mere zaštite moraju da budu rigoroznije, mere zaštite od nasilja ne samo kada je u pitanju prikazivanje filmova u bioskopima nego još više na televiziji.

Takođe smatramo da u tim filmovima treba zaštiti i teritorijalni integritet Republike Srbije, suverenitet, nacionalna osećanja građana Republike Srbije, pa smo podneli sledeći amandman. Pročitaću ga. On je sam po sebi dovoljno obrazloženje. Predlažemo da se zabrani i snimanje i javno prikazivanje filmskog dela čija sadržina negira ili dovodi u pitanje suverenitet i teritorijalni integritet Republike Srbije, omalovažava ili vređa nacionalna osećanja, identitet i tradiciju srpskog naroda i nacionalnih manjina koji žive u Srbiji, podstiče na nasilje, mržnju na rasnoj, verskoj ili nacionalnoj osnovi ili teško ugrožava fizički, mentalni ili moralni razvoj maloletnika.

Kao što vidite, mi iz SRS vodimo računa ne samo o interesu srpskog naroda, nego o interesu pripadnika svih nacionalnih manjina i svih građana Republike Srbije. Hvala.

Dame i gospodo, sa ova tri zakona Republika Srbija se dodatno zadužuje za 76, odnosno 83 miliona evra. Mi iz SRS ćemo glasati protiv usvajanja ovog seta zakona iz razloga što smatramo da Republika Srbija ne treba da se više zadužuje. Od 100 evra koje Republika Srbija danas proizvede i prihoduje, 45 evra otpada na dug.
Inače, ovo je 1271. dan rada ovog saziva Skupštine Republike Srbije. Za tih 1271 dana vladajuća većina izglasala je ukupno 68 zakona o zaduženjima Republike Srbije uz manje kredita i zajmova. Kada izglasate ova tri zakona, a nema sumnje da ćete ih izglasati, o novom zaduženju od 83 miliona evra, vi ste za 1271 dan mandata ovog saziva Skupštine Republike Srbije državu zadužili za tačno 6.024.493.000 evra.
Kada se ovoj cifri dodaju kamate i troškovi servisiranja kredita i zajmova, to je ukupno 6.626.942.000 evra. Šta to praktično znači? To praktično znači da su poslanici vladajuće većine podizanjem ruku u danu za glasanje svakog dana građane Republike Srbije zadužili za tačno 5.213.396 evra. Svakog dana 5.213.396 evra i tako iz dana u dan 1271 dan.
Šta ovo praktično znači, ako se ovo zaduženje podeli na građane Republike Srbije? Po zadnjem popisu Republika Srbija ima 7. 120.666 stanovnika. To znači da ste svakog od njih, uključujući i tek rođenu decu, za vreme ovog mandata zadužili sa 930 evra. Ono što je posebno apsurdno jeste da ste sa 930 evra zadužili više od milion građana Srbije koji nemaju stalna primanja, koji su nezaposleni. Sa 930 evra ste zadužili više od 700 hiljada ljudi koji danas nemaju 1,5 evro da kupe osnovne životne namirnice, žive ispod granice siromaštva i sa 930 evra ste zadužili 70 hiljada ljudi koji se hrane na narodnim kuhinjama.
Postavlja se jedno pitanje. Danas trebamo da usvojimo zakone o zaduženju, danas raspravljamo o zakonima sa kojima se zadužujemo za dodatna 83 miliona evra. Osnovno je pitanje – kakve koristi od toga imaju građani Republike Srbije, posebno ovih milion nezaposlenih i posebno ovih 700 hiljada gladnih koji bi valjda trebali da budu prioritet svake, pa i ove vlasti.
Pozivam poslanike vladajuće koalicije da, pre nego što izglasaju novo zaduženje naše države za ovih 83 miliona evra, postave sebi jedno pitanje – kako je moguće da se Republika Srbija za 3,5 godine zaduži za 6.626.942 evra, a da se to ne oseti na standard građana Republike Srbije, da nema nikakvog poboljšanja života? Naprotiv, imamo situaciju da je broj nezaposlenih stalno veći i broj gladnih stalno veći. Postavlja se pitanje – gde su otišle te silne milijarde? U pitanju je šest milijardi i 626 miliona evra.
Ako izglasate, a nema sumnje da ćete izglasati ove zakone, to praktično znači da ste za vreme svog mandata 2. 497.187 domaćinstava u Srbiji zadužili svaku sam 2.653 evra. Evo kako zaduženja izgledaju po godinama. Ovo sve iznosim iz razloga da ubedim poslanike vladajuće većine da ne glasaju za usvajanje ovih zakona. Godine 2008. ukupno 15 zakona, ukupno zaduženje 946.330.000 evra. Godina 2009. – 22 zakona, ukupno zaduženje 2.679.380.000 evra. Treća godina, 16 zakona o uzimanju kredita i zajmova, ukupno zaduženje 1.630.266.000 evra. Ove godine, ako izglasate, a izglasaćete ova tri zakona, ukupno 15 zaduženja u ukupnom iznosu od 1.370.966.300 evra. Ukupno 6.626.942.000 evra.
Znate, ako ovaj iznos od 6.624.000.000 podelimo na poslanike vladajuće koalicije, koji su glasali za usvajanje ovih zakona, 127 poslanika, onda dobijamo jedan neverovatan podatak. Želim ovim podatkom da ubedim poslanike da ne glasaju za ovaj zakon. Dobijamo podatak da je svaki poslanik vladajuće koalicije u proseku Republiku Srbiju u protekle tri i po godine zadužio sa 52.180.645 evra. Još zanimljiviji podatak dobijemo ako zaduženje podelimo sa 68 glasanja. Znate li koji podatak dobijamo? Svakim glasanjem u ovoj skupštini o zaduženju Republike Srbije država je zadužena sa 97.455.029 evra.
Zadnji argument kojim ću ubediti bar nekog poslanika vladajuće većine da prilikom glasanja ne uđe u salu jeste sledeći. Ovih 68 zakona su usvojeni sa 8.735 glasova za poslanika vladajuće koalicije. Kada ukupno zaduženje od 6.624.000.000 podelite sa brojem glasanja za, ispada da je svaki poslanik vladajuće koalicije pojedinačno, svaki put kada je digao ruku za zaduženje Republike Srbije, zadužio državu samo sa jednim glasanjem sa 761.717 evra.
Građani Srbije često imaju priliku da u raspravama čuju termin – dan za glasanje. Slušajte kako izgledaju dani za glasanje u kojima se Republika Srbija zadužuje…
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, molim vas bar malo o temi dnevnog reda, a o danima za glasanje, tvrdim da ne znate kako izgledaju pošto ni jednom ni jedan poslanik nije prisustvovao istom. Molim vas, o temi dnevnog reda, član 106. Bez obzira na iscrtavanje brojki, sve je u skladu sa temom, osim ovog što ste sad počeli, pošto dan za glasanje ne znate kako izgleda.)
Zbog poslanika vladajuće koalicije želim da navedem samo nekoliko primera u kojima se Republika Srbija zadužila na ovaj isti način, za mnogo veće iznose, nadajući se da ću na taj način uticati na njihovu savest i da oni u danu za glasanje neće glasati da se građani Republike Srbije bespotrebno zaduže za nova 83 miliona evra. Kaže – unapređenje usluga na lokalnom nivou – 32 miliona evra. Pazite sad ovo…
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, podsetila sam vas na temu dnevnog reda. Dakle, pažljivo vas slušam, sav kreativan doprinos množenja i deljenja, ali ne možete o zakonima baš u istom kontekstu koji su davno usvojeno. Dakle, molim vas o temi dnevnog reda, četiri tačke imate, pa o jednoj ili o sve četiri. Izvolite.)
Dobro, treća tačka jeste zaduživanje od 25 miliona evra za poboljšanje vodosnabdevanja u Republici Srbiji. Koristim ovaj zadnji minut svoje diskusije da izrazim protest zašto se među investicijama, koje će biti finansiranje sa ovih 25 miliona evra, ne nalazi i Fabrika vode u Velikoj Plani. Ko zna koliko puta sam ovde upozoravao na činjenicu…
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, zamolila sam vas o temi dnevnog reda. Dakle, tema dnevnog reda, na vašu i možda na moju žalost, nije Fabrika vode u Velikoj Plani. Onda vas molim da ne omalovažavate Narodnu skupštinu pričajući 10 minuta o tome da se ne treba zaduživati, brojeći neprebrojivo, i onda tražiti da se zadužujemo za neku posebnu fabriku vode. Molim vas da, bez vređanja ugleda Narodne skupštine, privedete svoju diskusiju kraju o tačkama dnevnog reda.)
Izvinjavam se, naslov zakona glasi – Zakon o zaduživanju radi rehabilitacije svih sistema vodosnabdevanja. Prilikom uvodnog izlaganja gospodin ministar je rekao, odnosno nabrojao je opštine i nabrojao je projekte za koje će ta sredstava biti iskorišćena, a ja sam samo iskoristio ovu priliku da izrazim protest što se među tim projektima i među tim opštinama ne nalazi Velika Plana.

Dame i gospodo, kad sa Republikom Albanijom potpisujete Sporazum o saradnji protiv organizovanog kriminala, protiv međunarodnog terorizma, protiv trgovinom drogom, to vam je, otprilike, kao da sa Somalijom potpisujete sporazum o saradnji u borbi protiv gusara ili da sa Pakistanom potpisujete sporazum o saradnji u borbi protiv Al Kaide i Islamskog terorizma.
Podsećam da je u Republici Albaniji nestalo nekoliko stotina Srba sa KiM, da su ti ljudi tamo ubijeni radi vađenja njihovih vitalnih organa koji su kasnije prodati na svetskom tržištu. U Izveštaju Karle del Ponte se tvrdi da je u pitanju 300 ljudi. Već 10 godina Republika Albanija prikriva ovaj zločin i odbija da otkrije gde se nalaze posmrtni ostaci ovih nesrećnika.
Umesto da razmišlja o prekidanju diplomatskih odnosa sa Republikom Albanijom, što bi, po meni, bilo puno normalnije, Vlada Republike Srbije predlaže da sa tom i takvom Albanijom potpišemo Sporazum o saradnji protiv organizovanog kriminala, uključujući i borbu protiv trgovine ljudima.
Takođe, ponavljam činjenicu da je na kartama bukvalno svih policija sveta sever Republike Albanije označen kao centar koji se nalaze pod kontrolom organizovanog kriminala, da je Albanija označena kao glavni centar za trgovinom drogom u Evropi i kao glavni regrutni centar Al Kaide za evropsko područje.
Postavljam pitanje: Kako da sarađujemo u borbi protiv trgovine drogom sa državom kojoj je trgovina drogom jedna od glavnih privrednih delatnosti? Američka agencija za borbu protiv droge (DEA) u svom izveštaju tvrdi da Albanci kontrolišu 65% trgovine drogom koja se pojavi na svetskom tržištu i 90% trgovine drogom na evropskom tržištu. Kaže: "Albanska mafija iz Republike Albanije kontroliše tržište SAD, Evrope, Bliskog Istoka i severne Afrike".
Izveštaj "Stejt dipartment" o stanju svetskog kriminala: "Albanija je tranzitna država za šverc droge, oružja, ilegalnih migranata i falsifikovane robe." Izveštaj Komiteta za organizovani kriminal UN od pre dve godine: "Pipci albanske mafije, koja svoje izvore, osim u Albaniji, ima i na KiM, kreću se od Pakistana i Turske, preko srednje Evrope, do istočnih obala Amerike i Kanade. Trenutno najunosniji posao albanske mafije je trgovina ljudima, devojkama, mladim ženama, decom i dečjim organima". U ovom izveštaju se tvrdi da je albanska mafija samo tokom 2008. godine u zapadne zemlje prebacila "najmanje 70 hiljada ljude iz Turske, Pakistana, Šri Lanka, Kine" i dr.
Ako Vlada Republike Srbije nije posvetila pažnju ovim izveštajima o tome šta o Republici Albanije misli Vlada SAD, citiram Izveštaj Vlade Republike Srbije o umešanosti Albanije u kriminal na KiM. Citiraću samo jednu rečenicu: "Albanija je najveći centar za pranje novca i trgovinom drogom na Balkanu". Ovo se kaže u Izveštaju Vlade Republike Srbije, koja predlaže da sa Albanijom potpišemo Sporazum o borbi protiv trgovine drogom.
Ista Vlada Republike Srbije predlaže da sa Albanijom sarađujemo u borbi protiv terorizma.
Podesćam na nekoliko činjenica. Republika Albanija je bila i ostala centar, komandni centar oslobodilačka vojska Kosova. Sledeće, Tirana je sedište fronta za nacionalno oslobođenje Albanaca. Radi oslobođenja, kako oni kažu okupiranih teritorija na jugu Republike Srbije, u Makedoniji, u Grčkoj itd. Ovaj front je formirao terorističku organizaciju koja se zove, Albanska nacionalna armija, ANA. E sad, slušajte ovaj zvanični podatak, sedište, komandi centar ANE se nalazi u Tirani. Ovu terorističku grupaciju, organizaciju, kako oni kažu armiju, a u pitanju je zaista armija čiji je deo oslobodilačka vojska Kosova, vode operativci državne bezbednosti Republike Albanije, Gafur Aljilji i Aljban Josif. Takođe ukazujem na činjenicu, da pod svojom komandom ANA ima četiri divizije, četiri divizije terorističke vojske. Jedan od operativnih štabove ANE nalazi se u Prištini. Jedan se nalazi u Prizrenu, a sedište jedne od četiri divizije, a divizija se zove Adem Jašari, čine kosovski zaštitni korpus. Ovo je vrlo bitno i oslobodilačka vojska Kosova nalazi se na teritoriji tzv. republike Kosovo.
Sledeće, Vlada Republike Srbije je potpisala Sporazum o saradnji u borbi protiv organizovanog kriminala i terorizma, sa državom čiji bukvalni politički i mafijaški gospodar Sali Beriša. Na proslavi 130 godina Prizrenske lige izjavljuje sledeće, citiram – mi planiramo da do kraja 2013. godine bude stvorena Albanija u svojim prirodnim granicama.
Što se tiče trgovina ljudskim organima i ove žute kuće. Postavljam jedno pitanje da li neko zaista veruje da se organi Srba sa Kosova i Metohije vađeni u kućama bez struje i vode, u nehigijenskim i nemedicinskim uslovima.Žuta kuća je samo sporadični slučaj. Kidnapovanim Srbima organi su vađeni u za to specijalizovanim klinikama, koje su bile potpuno opremljene za vađenje organa, za čuvanje organa i za njihov brz transport do naručioca. Iz tih razloga sve te klinike su se nalazile na širem području Tirane. To potvrđuje specijalni izvestilac Saveta Evrope, Dik Martin, u čijem izveštaju piše, da su Srbi sa KiM dovođeni u selo Gure. Uzmite geografsku kartu i videćete da se to selo nalazi 25 km od centra Tirane.
U istom izveštaju se pominje i selo Ripe, koje se takođe, nalazi 30 km od aerodroma u Tirani. Karla del Ponte u svojoj knjizi kaže sledeće – u selu Ripe radi vađenja organa izkasapljeno je oko 50 srpskih civila dovedenih sa KiM.
Takođe, skrećem pažnju na činjenicu da je Dik Martin kategoričan, da je njegov izveštaj, citiram – zasnovan na istraživanju ali i na dostupnim dokumentima zapadnih obaveštajnih službi, posle čega je čovek izveo zaključak da su Amerika i zemlje EU znale za te zločine, ali da su citiram – odlučile da jednostavno zažmure pred tim navodima.
Da su vađenje ljudskih organa i trgovina ljudskim organima važan biznis u Republici Albaniji sa kojom mi treba da potpišemo sporazum i da Vlada ga je već potpisala u borbi protiv organizovanog kriminala, vidi se iz izveštaja Grčke Vlade koja kaže – u Albaniji je rasprostranjena trgovina decom i dečijim organima, vađenje organa vrši se u opremljenim klinikama od odakle se uglavnom diplomatskim kanalima prebaciju u Italiju i dalje na zapad radi prodaje. Citirao sam izveštaj Grče Vlade.
Citiram nedavni izveštaj Grče privatne televizije "Alfa" koja tvrdi da je objavila istraživanje i da je došla do saznanja da je u zadnjih sedam godina više od 12 hiljada dece iz Albanije postalo žrtva ilegalnog krijumčarenja, a u većini slučajeva deca ili njihovi organi su prodati za novac. Sa tom i takvom Republikom Albanijom mi treba da uspostavimo saradnju u borbi protiv organizovanog kriminala, u borbi protiv trgovine drogom, u borbi protiv trgovine ljudima.
Ovaj sporazum će ostati mrtvo slovo na papiru. On će jednino koristiti Republici Albaniji da poboljša svoj imidž u svetskoj javnosti. Svako će reći, pa da je Albanija takva ne bi valjda Vlada Srbije bila luda da sa njom potpiše ovakav sramotan sporazum.

Dame i gospodo, ja ću govoriti o Predlogu odluke o davanju saglasnosti na Plan finansijskog poslovanja Agencije za energetiku za tekuću, 2011. godinu.
Po mom mišljenju, sa Predlogom ove odluke ne bi bilo ničeg sporno, ali samo pod jednim uslovom – da je danas decembar 2010. godine. Međutim, mi 20. decembra 2011. godine, drugog dana Svetog Nikole, 10 dana pre isteka 2011. godine, dobijamo na usvajanje plan finansijskog poslovanja jednog državnog organa za godinu koja je prošla. Da bi cirkus bio potpuni, ja imam jedan konstruktivan predlog – da Vlada povuče Predlog ove odluke, da sačeka još 10-15 dana, da prođu novogodišnji i božićni praznici, pa da se onda lepo okupimo i da o jednom trošku završimo posao i da u isto vreme usvojimo i finansijski plan Agencije za energetiku za 2011. godinu i izveštaj o izvršenju ovog plana, ali da vodimo računa da ipak plan bude na dnevnom redu pre samog izveštaja.
Ovde se nameće nekoliko vrlo bitnih pitanja. Prvo je zašto Narodna skupština o ovoj odluci nije raspravljala ranije? Drugo, mnogo važnije pitanje, na osnovu čega, na osnovu kojeg dokumenta je Agencija za energetiku poslovala u tekućoj, 2011. godini? Ovde se nameće i pitanje šta je sa finansijskim planovima, a još više šta je sa izveštajima o izvršenju finansijskih planova ostalih agencija, kancelarija, odbora, itd, ima ih više od 130? Četvrto pitanje – da li je uopšte moguće i šta bi se dogodilo da jedno javno preduzeće iz unutrašnjosti, iz Surdulice, iz Velike Plane, iz Sremskih Karlovaca, decembar 2011. godine dočeka bez plana finansijskog poslovanja? I najvažnije pitanje – da li je Agencija bez finansijskog plana poslovanja mogla da odgovori obavezama koje ima po Zakonu o energetici Republike Srbije?
Da bi građani shvatili važnost ovog problema, ja ću citirati član 46. Zakona o energetici, koji govori o poslovima Agencije. Pošto ovde ima negde 70-80 zaduženja, ja ću pročitati samo ona najvažnija i zaista važna: "Poslovi Agencije. Agencija obavlja sledeće poslove: donosi metodologije za određivanje cene električne energije za javno snabdevanje; određivanje cene prirodnog gasa za javno snabdevanje; određivanje cene pristupa sistemu za prenos električne energije; određivanje cene pristupa sistemu za distribuciju električne energije; određivanje cene pristupa sistemu za transport prirodnog gasa; određivanje cene pristupa sistemu za distribuciju prirodnog gasa." Zaista je teško odrediti šta je od ovoga važnije. O svemu tome odlučuje državni republički organ koji 20. decembar 2011. godine dočekuje bez plana finansijskog poslovanja.
Sledeće, određivanje troškova priključenja na sistem za prenos i distribuciju električne energije. Određivanje troškova priključenja na sistem za transport i distribuciju prirodnog iz dela izdavanja raznoraznih licenci, pravilo o radu sistema za skladištenje prirodnog gasa, plan razvoja prenosnog i distributinvog sistema električne energije.
Inače, o usvajanju Finansijskog plana govori član 48. Zakona o energetici i sada ću citirati stav 5. "Ako se godišnjim obračunom prihoda i rashoda Agencije utvrdi da su ukupno ostvareni prihode Agencije veći od ukupno ostvarenih rashoda, razlika sredstava se prenosi u finansijski plan kao prihod za narednu godinu, s tim što se izvori i visina prihoda za narednu godinu usklađuju sa realnim troškovima Agencije za tu godinu".
Mi nemamo pojma da li je Agencija u prošloj i ovoj godini imala prihode, da li ima rashode, a kamoli da znamo koji su realni troškovi Agencije. Sada se postavlja jedno pitanje – na osnovu čega je napravljen ovaj finansijski plan Agencije za sledeću, 2012. godinu? Po zakonu, nije mogao biti napravljen na osnovu člana 48. bez izveštaja poslovanja u 2011. godini, a prethodno taj izveštaj nije mogao biti napravljen, nije logično da bude napravljen bez postojanja finansijskog plana. Znači, morali smo imati finansijski plan poslovanja za ovu godinu, morali smo razmatrati taj finansijski plan, morali smo razmatrati izveštaj o izvršenju tog finansijskog plana i tek na osnovu tog izveštaja Agencija je mogla da napravi plan finansijskog poslovanja za 2012. godinu.
Za kraj ću pokazati vama i građanima Srbije šta dobijete kada na Internetu pokušate da se bliže upoznate sa radom ove agencije za energetiku Republike Srbije. Dobijate sledeći papir: Agencija za energetiku Republike Srbije, organi i republičke organizacije - Kompanija Agencije za energetiku Republike Srbije nije objavila potpunu informaciju o svom radu, kao ni podatke o svojim proizvodima i uslugama. Tražite od ove firme više informacije, kontaktirajte je putem kontakt forme ili pogledajte ostale firme u delatnosti državni organi i republičke agencije.
Znači, ako hoćete da se upoznate bliže sa radom Agencije za energetiku Republike Srbije onda treba da se raspitate kod komšija, kod državnih organa i republičkih agencija. Sada, samo još da potrefite, da odete kod pravog komšije, ko ima pojma o radu ove agencije.
Da sve bude veselo, kaže: veb adresa – nedostupno, radno vreme – nedostupno, datum osnivanja – nedostupno, lokacija – Terazije 5/5 Beograd, Stari Grad, kategorija – opšte informacije, šuplje u prazno, delatnost – državni organi i republičke agencije, lična karata – Republika Srbija pod vlašću Borisa Tadića i DS, faks – nedostupno, info, telefon – nedostupno, platne kartice – nedostupno. Agencija za energetiku Republike Srbije. Svaki komentar je izlišan. Svako očekivanje odgovornosti i efikasnosti ove agencije je čista iluzija.
Podsećam da smo mi iz SRS glasali protiv usvajanja Zakona o energetici, protiv osnivanja ove Agencije i sad se pokazuje koliko smo bili u pravu.
` Zbog svega navedenog predlažem da Vlada povuče ove dve odluke iz procedure, i da Vlada Srbije pripremi i Narodnoj skupštini što hitnije dostavi novi zakon o energetici, u kojem neće biti predviđeno postojanje Agencije za energetiku. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, smatramo da ovaj zakon ne vodi dovoljno računa o zaštiti i očuvanju srpske filmske baštine, pa između ostalog i o zaštiti srpskog identiteta.
Citiraću član 2. Predloga zakona koji govori o delatnostima koje doprinose razvoju kinematografije. Član 2. "Delatnosti koje doprinose razvoju kinematografije jesu obrazovanje i širenje filmske kulture, unapređenje autorskog, teorijskog i praktičnog odnosa prema kinematografiji i popularisanje filmskih i drugih audio-vizuelnih dela koji čine istorije srpske kinematografije".
Po nama, nelogično je da se među ovim delatnostima, među ovim prioritetima ne nalazi i zaštita srpskog filma od fizičkog uništenja i od zaborava.
Ovo posebno čudi ako se ima u vidu činjenica koju je naveo gospodin ministar, kada su u pitanju institucije koje se bave čuvanje filmskog nasleđa, kinoteka spada svakako među najprestižnije svetske institucije.
Druga naša primedba jeste da se predloženim zakonskim rešenjima ni na koji način ne podstiče snimanje filmova sa tematikom iz srpske istorije, o značajnim događajima i ličnostima iz istorije srpskog naroda, ali i o ličnostima iz istorije nacionalnih manjina koje žive na teritoriji Republike Srbije.
Podsećam vas, Englezi, Francuzi, Nemci su prvo okupirali Ameriku. Nakon toga su izvršili genocid u kome su pobili 10 miliona Indijanaca. Posle toga su one koji su preživeli strpali u rezervate, oteli im imovinu koja vredi možda hiljade hiljada milijardi dolara, a onda zaradili još nekoliko hiljada milijardi dolara snimajući i prodajući filmove u kojima veličaju počinjeni zločin. Naravno, u tim filmovima Indijanci su loši momci, dakle, žrtve su loši momci, a crveni mundiri su pozitivne ličnosti.
Dakle, Amerikanci su od zločina koji su počinili, od genocida napravili jedan globalni filsmki i kulturološki brend. Srbi nisu bili u stanju, između ostalog zahvaljujući lošim zakonskim rešenjima, da u proteklih sto godina snime 10 filmova o jednoj herojskoj tragičnoj epopeji srpskog naroda u Prvom svetskom ratu.
Podsećam da imamo gomilu kratkih, dugometražnih igranih filmova o kriminalcima i ubicama sa beogradskih i drugih ulica, o glavnim junacima knjiga "Vidimo se u čitulji" i sličnih, ali zato nemamo ni jedan jedini igrani film o Svetom Savi, jednom od najvećih srpskih prosvetitelja i državnika.
Takođe, imamo desetine naših domaćih filmova u kojima su Srbi predstavljeni kao nasilnici, kao ludaci, ali za 60 godina Srbi nisu uspeli da snime jedan jedini film o logoru "Jasenovac", igrani film u kojem je ubijeno 700.000 ljudi, među njima 40.000 dece.
Takođe, podsećam, a na osnovu toga se može videti stanje u srpskoj filmskoj industriji, pa između ostalog u oblasti zakonske regulative, da mi nemamo ni jedan igrani film o jedinom srpskom književnom delu koje je dobilo Nobelovu nagradu za književnost. Naravno, mislim na roman "Na Drini ćuprija" od Ive Andrića. Nemamo još uvek ni jedan igrani film o biblijskom stradanju srpskog naroda na Kosovu, o stradanju u Hrvatskoj, u BiH, ali zato novac iz budžeta dajemo za snimanje filmova kao što su, mislim da se film zove "Turneja", u kome su srpski vojnici bukvalno predstavljeni kao ludaci i kasapini.
Dakle, mi iz SRS smatramo da zakon o ovoj oblasti mora da ima rešenja koja će podsticati snimanje filmova koji će afirmisati i od zaborava čuvati srpsku kulturnu baštinu, srpsku istoriju, značajne događaje iz istorije srpskog naroda, ali i istorije nacionalnih manjina koje žive na teritoriji Republike Srbije.
Član 7. Ovim članom predviđeno je da se stranim producentima koji svoje filmove snimaju na teritoriji Republike Srbije može isplatiti 20% sredstava, znači jedna petina sredstava koje su potrošili na snimanje i taj novac će se isplaćivati iz budžeta, znači, to je novac građana Republike Srbije.
Mi iz SRS smo protiv ovog rešenja. Podsećam da u filmskom svetu Republika Srbija već važi, ovim novogovorom rečeno, za destinaciju koja je među najjeftinijima u svetu za snimanje visokobudžetskih holivudskih filmova. Strane producente ovde čekaju vrlo jeftine lokacije na kojima snimaju filmove, čekaju vrlo jeftini objekti, vrlo jeftini glumci i još jeftiniji statisti. I samo još treba da im platimo snimanje filmova. Šta to praktično znači? Pokušaću da ilustrujem na jednom primeru.
Recimo, dođe Anđelina Džoli da snima svoj drugi film o Srbima kao navodnim zločincima. Podsećam da je prvi već snimila, to je film "Zemlja krvi i meda" o ratu u BiH, u kojem na najgori mogući način govori o srpskom narodu. Potroši Anđa za pljuvanje o Srbima recimo 50 miliona evra. Onda sretnica zaradi još 500 miliona evra na prodaju tog filma, te pljuvačine, te satanizacije srpskog naroda, a onda joj Republika Srbija iz svog sirotinjkog budžeta, valjda kao nagradu isplati pet ili deset miliona evra.

Gospodine Novakoviću, citiram član 7.

Citiraću član 7. od reči do reči: "radi podsticanja stranih producenata da u Republici Srbiji proizvode strana kinematografska dela iz člana 6. ovog zakona i koprodukciona dela iz člana 5. ovog zakona", naglašavam, "stranom producentu isplaćuje se iz budžeta Republike Srbije, u skladu sa sredstvima obezbeđenim u budžetu Republike Srbije, do 20% ukupno utrošenih sredstava za snimanje filma na teritoriji Republike Srbije u skladu sa posebnim aktom Vlade". Znači, potpuno u skladu sa ovim što sam rekao, ako je za snimanje filma, stranog filma na teritoriji Republike Srbije potrošeno 50 miliona evra, Republika Srbija po ovom zakonu ima mogućnost da producentu nadoknadi troškove u iznosu od jedan, pet ili 10 miliona evra.
Voleo bih, kada bi predstavnik Vlade, apro po predlaganja ovog člana zakona, mogao navesti jedan jedini film koji govori o Srbima, koji je snimljen na teritoriji Republike Srbije, a da Srbi u tom filmu nisu negativci, tzv. loši momci. Možda bi mi taj jedan jedini primer pomogao da shvatim ovo rešenje iz člana 7, ali takvog filma nema.
Ova lageda u kojoj živimo, između ostalog, je posledica jedne medijske satanizacije, između ostalog i satanizacije srpskog naroda i Republike Srbije kroz filmsku industriju i zaista ne vidim nikakvog opravdanja da sad te koji su nas satanizovali častimo milionima evra, koje moramo od njih uzeti na kredit.
Međutim, da bi ostala zakonska mogućnost da Republika Srbija pomogne snimanje nekog filma koji afirmiše Srbiju u njene građane, ako se neko seti da snimi takav film, mi iz SRS nismo tražili brisanje ovog člana, ali smo podneli sledeći amandman. Citiram – sredstva iz stava 1. ovog člana mogu se isplatiti samo onom stranom producentu čije filmsko delo ne negira ili ne dovodi u pitanje suverenitet i teritorijalni integritet Republike Srbije, ne omalovažava ili vređa nacionalna osećanja, identitet i tradiciju srpskog naroda i nacionalnih manjina koji žive u Srbiji i ne podstiče mržnju na rasnoj, nacionalnoj ili verskoj osnovi.
Prosto, smatramo da mora postojati neko zakonsko ograničenje da se ta stvar uredi. Mora postojati zabrana da se budžetska sredstva, sredstva građana Srbije troše za objavljivanje bilo kakvih autorskih dela u oblasti kulture, pa između ostalog i filmova koji svojim sadržajem osporavaju teritorijalni suverenitet i integritet Republike Srbije, ili podstiču mržnju među njenim građanima.
Član 10. govori o opštem interesu u filmskoj industriji. Sad je ovde nabrojano 12 stavki. Što se nas iz SRS tiče, sve one stoje, sve one su opravdane. Međutim, nedopustivo je da među tim merama i zadacima koje se po ovom članu finansiraju iz budžeta Republike Srbije, nema podsticanja i očuvanja kulturnog identiteta srpskog naroda. To je pod jedan.
Pod dva, nema podsticanja i očuvanja sećanja na istoriju Srbije i srpskog naroda, na tradiciju srpskog naroda, na tradiciju nacionalnih manjina u Srbiji, a posebno na značajne istorijske događaje i istaknute istorijske ličnosti iz srpskog naroda, iz reda drugih naroda i nacionalnih manjina, koji su svojim životnim delom zadužili srpski narod i građane Srbije. Smatramo da to treba da bude jedan od osnovnih prioriteta filmske industrije i uopšte kulture u Republici Srbiji.
Član 17. govori o uslovima konkursa koju Filmski centar Srbije raspisuje dva puta godišnje zbog finansiranja snimanja novih domaćih filmova. Znači, govori se o uslovima, o parametrima koji će se vrednovati prilikom izbora filmova. Tih parametara ima devet, ja ih zbog vremena neću citirati. Međutim, zanimljivo je da ni jedan od uslova ne pominje doprinos, koji scenario filma ili sam film mogu da imaju, u očuvanju kulturnog identiteta srpskog naroda, o čemu je malo pre govorio i ministar, ali i kulturnog identiteta nacionalnih manjina koji žive na teritoriji Republike Srbije.
Takođe, zanimljivo je da opet među kriterijumima na osnovu kojih će Republika Srbija, Ministarstvo za kulturu, Filmski centar dodeljivati sredstva na osnovu kojih će birati filmove, koja će primati sredstva iz budžeta, nema ni reči o doprinosu očuvanja sećanja na istoriju Srbije, na ono što sam rekao, značajne istorijske događaje i na značajne ličnosti iz istorije srpskog naroda i uopšte svih građana Republike Srbije.
Član 24. govori o finansijskoj pomoći koju će bioskopi primati zavisno od repertoara koji se u njima prikazuje. Kaže se sledeće – da će svaki bioskop u kojem, od ukupnog broja prikazanih filmova, manje od 30% čine domaći i evropski filmovi, ti bioskopi će moći računati na budžetska sredstva radi obnove renoviranja bioskopa i radi kupovine nove opreme.
Srpska radikalna stranka se slaže s tim, da novac građana Srbije, između ostalog, treba trošiti na renoviranje i opremanje bioskopa u kojima se prikazuju naši filmovi. Mislimo da ovaj procenat čak treba podići sa 30% na 50%, jer bi to doprinelo razvoju srpskog filma, ali ne postoji ni jedan jedini opravdani razlog da se novac građana Republike Srbije troši na posebno stimulisanje bioskopa koji prikazuju evropske filmove.
Postavljam pitanje - zašto bi se novac građana u Srbiji trošio na finansiranje na podsticanje prikazivanja, recimo, hrvatskih, albanskih ili nemačkih filmova? Zašto se ne bi trošio na podsticanje prikazivanja, recimo, indijskih filmova? Indijska kinematografija je i masovnija i kvalitetnija od ovih koje sam pomenuo.
Pretpostavljam da je Vlada ovu besmislenu odredbu uvrstila u ovaj predlog zakona, u ovoj suludoj kampanji koja je prethodila 9. decembru, u ovom tumaranju po magli, da bi se i u ovoj oblasti funkcionerima iz EU stavilo do znanja, koliko je ova vlast opredeljena za politiku evropskih integracija i njeno pristupanje EU po svaku cenu, pa između ostalog, kroz ovakva zakonska rešenja i kroz pisanje ovakvih zakona za koje očigledno da predstavljaju nastavak resavke škole, odnosno da predstavljaju prepisana zakonska rešenja iz zakonodavstva zemalja članica EU.
Postavljam pitanje i voleo bih da je ministar tu da mi odgovori – čime to Evropa, čime je to evropska kultura zaslužila jedan povlašćeni status, u odnosu na, pomenuo sam kulturu Indije ili Kine? Da li su tu u pitanju desetine filmova, hiljade knjiga ili milioni tekstova koji su u poslednjih 20 godina u Evropi proizvedeni, a u kojima se najcrnji način satanizuje srpski narod?
Skrećem pažnju na jednu notornu činjenicu, da se satanizacija srpskog naroda vodi i kroz filmsku industriju, kroz finansiranje filmova u kojima se Srbi predstavljaju kao totalni negativci. Takođe, skrećem pažnju na činjenicu da se samo u toku jedne godine u BiH i Hrvatskoj, iz fondova koji finansiraju satanizaciju srpskog naroda, snimi najmanje deset takvih filmova.
Sada, po ovome što Vlada predlaže, ako jedan bioskop u Beogradu odluči da mu svaki treći film koji za godinu dana prikaže da govori o Srbima kao zločincima, o srpskom narodu kao genocidnom narodu, taj bioskop će moći računati na finansijsku pomoć Vlade Republike Srbije, pa da se ove laži o srpskom narodu plasiraju u renoviranim bioskopskim salama i sa najmodernijom opremom.
Poslednji član koji ću prokomentarisati je član 26. Ovaj član govori o zaštiti maloletnika i zabrani podsticanja diskriminacije, nasilja i vređanja ljudskog dostojanstva u filmovima koji se prikazuju u našim bioskopima. Citiraću deo člana 26. – javno prikazivanje filmskog dela čija sadržina teško ugrožava fizički, metalni ili moralni razvoj maloletnika, zabranjeno je.
Postavljam samo jedno pitanje - ako se ovo zakonsko rešenje primeni, da li će nam ostati jedan bioskop? Da li će nam ostati jedan bioskop? U našim bioskopima nemamo filmove koji ne obiluju nasiljem.
Na nagovor prijatelja sam nedavno otišao u jedan beogradski bioskop da pogledam jedan izvikani domaći film. Svojevremeno sam čitao mišljenja kritičara o tom filmu i uglavnom su bila pozitivna mišljenja. Zaista sam bio zapanjen brutalnim i masovnim brutalnim scenama kojima obiluje taj film. U tom filmu, glave lete, otprilike, kao maslačak na beogradskoj Košavi.
Proveo sam četiri godine na ratištu, komandovao izviđačko – diverzantskim jedinicama Vojske Republike Srpske. Nažalost, učestvovao u nekim bitkama. Ne, nažalost. Učestvovao sam u nekim bitkama u kojima je, nažalost, bilo mnogo mrtvih. Tvrdim vam da nikad ni u jednoj borbi nisam video ovo što sam video u ovom filmu, da za pet minuta od puščane vatre padne toliko ljudskih glava. Posle tog filma sam se zaista zapitao, ako je taj film na mene ostavio takav utisak, sa kakvim utiskom, sa kakvim osećanjem iz bioskopske dvorane nakon gledanja tog i sličnih filmova, izlaze maloletna deca?
Zašto spominjem konkretno ovaj primer? Pominjem ga iz razloga što sam kasnije proverio i utvrdio činjenicu, da je između ostalog, ovaj film dobio sredstva iz budžeta Republike Srbije.
Na kraju mi iz SRS smatramo da ove zabrane iz člana 26. treba proširiti i zabranom prikazivanja filmova čiji sadržaj, čiji scenario negira teritorijalni suverenitet i integritet Republike Srbije, čiji sadržaj vređa nacionalno dostojanstvo srpskog naroda i nacionalnih manjina koje žive u Srbiji. Srpski narod već 20 godina se praktično nalazi u vanrednom poluratnom stanju. Mi u mnogim oblastima ne možemo da se branimo zato što imamo posla sa mnogo jačim neprijateljem.
Međutim, zaista mi nije jasno zašto se ne branimo tamo gde to možemo, nego stvaramo prostor neprijatelju, što kaže kolega Savić, pomažemo neprijatelju da nas ugrozi i tamo gde se možemo odbraniti. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao što su rekli moji prethodnici, mi iz SRS smatramo da je u postojećim okolnostima Rodoljub Šabić korektno obavljao svoj posao, ali očekujemo da nam se pre izjašnjavanja o njegovom reizboru, odnosno ponovnom izboru, objasni zašto ni organi javne vlasti ni njegova kancelarija nisu odgovorili na neka pitanja koja su postavljena i da nam objasni da li i ko iz izvršne vlasti sprečava dostavljanje traženih informacija. Iz tih razloga i zbog građana Srbije, pošto su u pitanju izuzetno značajne teme, podsetiću na neke od traženih informacija na koje nisu dobijeni odgovori.
Prvo, koliki je iznos pomoći i donacija iz inostranstva koje su u Republiku Srbiju ušle od 1. januara 2001. godine do danas? Podsećam javnost da je nakon postavljanja ovog pitanja ministru u Vladi Mirka Cvetkovića, gospodin Mrkonjić izjavio da je u pitanju suma od oko 65 milijardi evra, dok pojedini opozicioni političari tvrde da je u pitanju najmanje 90 milijardi.
Postavlja se pitanje gde su te milijarde? Ovo pitanje je izuzetno značajno ako se imaju u vidu sledeće činjenice. U Srbiji ima milion nezaposlenih. U poslednje četiri godine 350 hiljada ljudi je ostalo bez posla, 700 hiljada ljudi živi ispod granice siromaštva, 60 hiljada ljudi se hrani na kazanima narodnih kuhinja i 360 hiljada ljudi nema svoj krov nad glavom.
Druga informacija na koju nije dobijen odgovor je zašto se od javnosti krije objavljivanje delova ugovora koji je Vlada Republike sačinila sa italijanskim "Fijatom" o prodaji "Crvene Zastave" iz Kragujevca. Šta Vlada u tim zatanjenim delovima ugovora krije od svojih građana? Podsećam da je prodaja "Zastave" dogovorena u predizbornoj kampanji 2008. godine. Podsećam da su pojedini političari sada vladajuće koalicije, konkretno Mlađan Dinkić i Boris Tadić, izjavljivali da će "Fijat" po tom ugovoru u Srbiji investirati oko 700 miliona evra i da će nova fabrika proizvoditi godišnje najmanje stotinu hiljada novih automobila.
Nemamo odgovor na ovo pitanje, ali imamo činjenicu da još uvek, ni posle četiri godine, nemamo novog automobila, nemamo ni italijanskih miliona, imamo samo informaciju da su Republika Srbija i grad Kragujevac, što kroz direktne finansijske investicije, što kroz raznorazne olakšice, u ovaj zajednički posao uložile oko 300 miliona evra.
Sledeća informacija na koju još uvek nema odgovora – šta su nadležni organi utvrdili o ubistvu vođa Zemunskog klana Dušana Spasojevića Šiptara i Mileta Lukovića Kuma? Da li su isti zaista ubijeni u razmeni vatre sa policijom u beogradskom prigradskom naselju Meljak ili su zarobljeni, nakon toga streljani… (Isključen mikrofon.)

Hvala.
Sledeće objašnjenje koje očekujemo jeste objašnjenje - zašto nisu obelodanjene informacije gradske vlasti Grada Beograda o tome zašto su samo nekoliko dana nakon ubistva premijera Republike Srbije Zorana Đinđića, lokalne, gradske vlasti izvršile rušenje…