Uvažena predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, u zakonu na više mesta vršili smo, da kažem, i neke jezičke intervencije. Tako i u članu 17. stavu 4. gde smo kada ministar podnosi izveštaj, o kome se govori ovde u članu 17, stoji u zakonu formulacija „predlaže“.
Naš stav je da je ipak ministar odgovoran, da njegovo ministarstvo radi taj izveštaj i da je on na kraju krajeva dužan da ga ''podnese'' Vladi. U stavu 6. se govori o tome da Vlada Narodnoj skupštini, znači, ne predlaže, već ''podnosi'' izveštaj.
Smatrali smo da je to neka bolja jezička odrednica, jer mi znamo da taj izveštaj usvaja Vlada, ali odgovornost ministra prema Vladi, prema Vojsci itd, takva je da on ipak treba da podnese izveštaj, a ne samo da ga predlaže, jer ako se nešto predlaže, to mi nekako podrazumeva neki niži nivo odgovornosti. Hvala.

Gospodine ministre, upravo to što ste vi sada rekli, apsolutno se sa vama slažem. Vi ste rekli da predlažete, da Vlada predlaže ovde, a vi predlažete ...
(Ministar Dragan Šutanovac, s mesta: A mi podnosimo Vladi.)
To je to, gospodine ministre, što sam ja tražio. Tačno tako. Slažem se, tačno tako, kako ste vi rekli.

Uvažena predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, očigledno da Vlada koja je dala svoje obrazloženje nije shvatila suštinu našeg amandmana. Ovim amandmanom mi smo intervenisali zbog toga što se u članu 43. stavu 2. određene ingerencije Skupštine, koje su inače predviđene u osnovnom zakonu, to je Zakon o odbrani, brišu ovim zakonom, koji je ipak izvedeni zakon. Pravno je to moguće, gospodine ministre, ali nije baš uobičajeno. Pogotovo, gospodine ministre, što mi na istoj ovoj sednici glasamo za Izmene Zakona o odbrani. Pa, zašto te izmene nisu bile u Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o odbrani.
Ako baš hoćemo da idemo u detalje, potpuno ne odgovara obrazloženje koje je dala Vlada. Čak i kada bude ovo prihvaćeno i tada neće ovo obrazloženje važiti, jer u obrazloženju se kaže da ''Narodna skupština isključivo odlučuje o upotrebi Vojske Srbije van granica Republike Srbije, a ne i drugih snaga odbrane.''
Znam, gospodine ministre, da se vi ne možete složiti sa ovim što piše u obrazloženju, takođe, i niko u ovoj skupštini. I ako unesete ovu izmenu i tada će Narodna skupština odlučivati, ne samo o Vojsci nego i o svim drugim snagama odbrane.
Naša intervencija je bila u tom smislu da ne dozvolimo da se u ovoj skupštini zakonima, da kažem, izvedenim iz osnovnih zakona menjaju osnovni zakoni, a u obe ove izmene radi se o ingerencijama koje ima ova skupština. Zato smo predložili brisanje. Apsolutno je nepotrebno da se brišu te dve tačke u čl. 9. i 12.
Obrazloženje – da se u ovom zakonu preciziraju stvari, jeste u redu, ali ako postoji Godišnji plan njega odobrava Skupština. Znači, ona i dalje odlučuje o svemu, to što ste vi na kraju krajeva i rekli. Tako da ja mislim da ovo obrazloženje nije u redu.

Uvažena predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, suština naših intervencija i u čl. 12, 13, i 14. je u sledećem: ovde su mere i postupci i posebne mere i postupci tajnog prikupljanja podataka podeljeni na dve grupe. O prvoj grupi i o njihovoj primeni odlučuje direktor VBA, o drugoj grupi odlučuje predsednik Vrhovnog kasacionog suda.
Naš predlog je bio da se iz člana 12. stav 1. tačka 5) prebaci u kategoriju u kojoj odlučuje predsednik Vrhovnog kasacionog suda. Praktično, tu izmenu kako smo predvideli u članu 12. mi smo tu izmenu na isti način pratili i u svim ostalim članovima gde se raspravljalo o ovim merama.
Obrazloženje koje smo dobili za neusvajanje ovog amandmana, takođe, nije prihvatljivo, jer u obrazloženju se kaže – amandman se ne prihvata iz razloga što su tačka 5), a mi nismo tačku 6) uopšte pominjali, a ovde se kaže tačka 5) i 6) člana 12. Predloga zakona, odnose na mere preventivnog karaktera u oblasti bezbednosti.
Ovde je sporno ono čime se u manjem obimu zadire u ljudska prava. Taj obim zadiranja u ljudska prava je ovde sporan. Smatramo da je naš predlog sasvim uredu, i da je tačka 5) trebalo da bude u kategoriji mera o kojima odlučuje Vrhovni kasacioni sud. Uvek je sporno, kasnije se u obrazloženjima i o ostalim članovima govori o tome, da se ovom merom u manjem obimu zadire u ljudska prava. Da li uopšte može da se zadire i da se krše ljudska prava koja su zagarantovana Ustavom? Hvala. (Aplauz.)

Suština ovog amandmana je bila, ako se mogu formirati posebna pravna lica, što je predviđeno u članu 22. stav 6. radi obavljanja određenih poslova, da oni ipak nekome treba, tako da kažem, da podnesu izveštaje. Naša dopuna se sastoji u tome, da o poslovanju tih pravnih lica, direktor izveštava Savet za nacionalnu bezbednost. To nije prihvaćeno.
Obrazloženje, takođe, ne stoji, jer se u obrazloženju kaže da se amandman ne prihvata iz razloga što nije usaglašeno sa članom 5. Zakona o osnovama uređenja službi bezbednosti. Evo ga Zakon, u mojoj ruci, o osnovama službi bezbednosti. Kažem, ovo obrazloženje ne stoji, jer je amandman u potpunosti usaglašen sa članom 5. stavom 2. i sa tačkama 1) 4) i 6). Hvala.

Samo ću najkraće da kažem. Obrazloženje koje je dato apsolutno ne stoji, ni jedna jedina reč. Druga stvar, član 54. stav 4. nije usaglašen sa Zakonom sa osnovama uređenja službi bezbednosti, članom 18. stav 1.

Uvažena predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, suština naših amandmana odnosila se na dve stvari, jedno je na član 12. i na te posebne mere, a drugo je na Generalnog inspektora, jer smatramo da je to posebno važno.
Ako je svrha Generalnog inspektora bila da obezbedi jačanje te civilne kontrole nad službama bezbednosti, onda ta svrha svakako nije postignuta. Da su prihvaćeni naši amandmani, onda bi to bilo obezbeđeno.
Ako imamo u Zakonu o osnovama uređenja službi bezbednosti u članu 18. regulisano da direktori BIA, VBA, VOA, dostavljaju izveštaje za svako redovno zasedanje, dva puta godišnje, ovde imamo u članu 54. stav 4. da Generalni inspektor izveštaj o svom nadzoru donosi najmanje jednom godišnje, dostavlja nadležnom odboru Narodne skupštine.
Kakve koristi imamo od toga nadzora i od njegovog izveštaja ako to dostavlja samo jednom godišnje? Zbog toga sam rekao da to nije usaglašeno sa članom 18, jer kada smo mi u svojim amandmanima davali neke predloge o nadležnostima i o kontroli rada službi, stalno se poziva na Zakon o osnovama službi bezbednosti i na članove od 18. pa nadalje. Hvala.

Uvažena predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, suština predloga Srpske napredne stranke bila je da se posle stava 3. doda jedan vrlo konkretan stav da prednost na konkursu, ako su zadovoljeni svi pomenuti uslovi, imaju vojni obveznici koji su na ratnom rasporedu u jedinici koja angažuje aktivnu rezervu.
Konkurs se uvek raspisuje za konkretnu dužnost ili specijalnost. Apsolutno je razumljivo da ako su svi drugi uslovi zadovoljeni da bi ljudi koji inače pripadaju toj jedinici najbolje odgovorili tim obavezama.
Gospodine ministre, kada bi bio ovaj drugi deo vašeg obrazloženja samo gde poslodavac može konkursom propisati posebne uslove za prijem i zadovoljiti ovo što smo mi stavili u svom amandmanu apsolutno se ne bih ni javio za reč, takva mogućnost postoji, međutim, prvi deo obrazloženja apsolutno ne stoji.
Kaže – amandman se ne prihvata zato što je članom 60. stav 3. Ustava Republike Srbije utvrđeno da su svima pod jednakim uslovima dostupna sva radna mesta. Ova odredba Ustava u ovom slučaju apsolutno ne važi.
Na ova radna mesta ne mogu konkurisati oni koji su na civilnom služenju, oni koji služe vojni rok bez oružja. Što znači, ne treba se uvek pozivati na Ustav.
Ovaj naš stav je mnogo jasniji od stava zakonodavca i to stava 1. i stava 3. U stavu 1. kaže se: ''Opšte uslove za službu u aktivnoj rezervi propisuje Vlada, na predlog ministra.'' U redu.
Onda u stavu 3. kaže: ''Pripadnik aktivne rezerve može biti vojni obveznik koji ispunjava propisane uslove iz stava 1.'' Ti uslovi su znači različiti. Ovde se nešto o tome i govori. Dakle, naš amandman je bio apsolutno jasan po svakom pitanju i smatram da ga je trebalo usvojiti, odnosno napisati drugačije obrazloženje, kako sam vam već ovde izneo. Hvala. (Aplauz.)

Gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, suština ovog amandmana je bila da se onim licima koja civilno služe, a koja i žele da prekinu civilno služenje i da služenje nastave u Vojsci Srbije, bilo kao vojnici sa oružjem ili bez oružja, ovaj rok vremenski koji je dat, od tri meseca, skrati za mesec dana.
Ako je rečeno da najranije posle 15 dana mogu da izjave takvu želju, odnosno potrebu da podnesu takav zahtev, smatrali smo da je dovoljno da najkasnije to urade kada provedu mesec dana na civilnom služenju roka. Jer, ovde se kaže da je to iz praktičnih razloga, a mi, takođe, kažemo da je i naš amandman podnet iz praktičnih razloga.
Kako se u obrazloženju govori kako se radi o graničnom slučaju od 90 dana, i ako tome dodamo još i vreme za koje teritorijalni organ treba da donese odluku da bi prekinuo civilno služenje roka, to je već više od tri meseca. Ako taj teritorijalni organ treba da odradi određene aktivnosti koje su, takođe, predložene u članu 43, lekarski pregledi itd, a dužan je da to civilno lice uputi u narednom uputnom roku, smatramo da ima daleko više vremena ako to uradi ako on bude 30 dana u Vojsci, nego ako na civilnom služenju bude 90 dana. U redu je to, onda ima još 4,5 meseca za obuku.
Pošto se dva dana provedena u civilnoj službi računaju kao jedan u Vojsci, ali ipak, 3 meseca on provodi kao što provodi njegova generacija koja se nalazi na tom redovnom služenju vojnog roka. Malo ima vremena da se obave sve te aktivnosti koje treba da obave teritorijalni organi, da bi ispunili ovaj uslov da ga u sledećem uputnom roku upute na redovnu vojnu obuku sa ostali regrutima koji služe vojni rok sa oružjem ili bez oružja.

Uvažena gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, suština izmene koje se predviđa ovim amandmanom je brisanje člana 2. predložene izmene Zakona.
Postojeće rešenje u Zakonu o odbrani je mnogo bolje, nego predložene izmene. U njemu se traži poštovanje međunarodnog ratnog i humanitarnog prava, a u novom predlogu se traži samo poštovanje humanitarnog prava. Ovakvo rešenje je verovatno rezultat uticaja novih trendova iz NATO pakta, jer se tamo rat izbacuje kao pojam. Umesto toga se koriste termini: „kampanja'', ''humanitarna organizacija“, a jednu takvu pod nazivom „Milosrdni anđeo“ osetili smo i na sopstvenoj koži.
Konsultujući stručnjake za međunarodno pravo, oni kažu da ova izmena apsolutno nije dobra, jer konvencije koje je potpisala Srbija, zatim i sve Jugoslavije do sada, i ponovo Srbija od 19. veka, pa evo, do 21. veka, poznaju termin „međunarodno ratno pravo“, tako da je termin „poštovanje međunarodnog ratnog i humanitarnog prava“, apsolutno mnogo bolji od ovog termina koji se predlaže izmenom – da pripadnici Vojske poštuju „humanitarno pravo“.
U prvobitnoj varijanti je sve to bilo predviđeno na način kako je to najbolje usklađeno sa međunarodnim konvencijama. Hvala. (Aplauz.)

Gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, suština ovog amandmana gotovo se poklapa sa ovim što je rekla gospođa Janković, radi se o tome da se u članu 30. stav 2. menja i da se za potrebe obezbeđivanja sredstava finansiranja stambenih potreba profesionalnih pripadnika Vojske formira budžetski fond.        
Takođe, imali smo mnogo kontakata sa penzionisanim pripadnicima Vojske. Svi znamo da Vojsku i Ministarstvo opterećuje veliki broj nerešenih stambenih pitanja. Nekada se govorilo o cifri od preko 15.000 takvih slučajeva. Verovatno samo Ministarstvo ne može da iznese i da reši taj problem. Pitanje je da li taj problem može da reši i cela država, pa je upravo zbog toga potrebno da se kao početni korak formira taj budžetski fond.
Objašnjenja da će se to učiniti kada se za to steknu uslovi mislim da nisu u redu. Potrebno je makar da ta odredba stoji i to mišljenje koje je ovde dala Vlada, pa, kada se steknu uslovi da onda praktično počne da funkcioniše taj budžetski fond, ali ne tada da menjamo zakonske odredbe zbog toga što su se, eto, stekli materijalni uslovi.
Ako ostane ovako kako je rečeno i kako je rekla i gospođa Janković – onda se to praktično nikada neće desiti.
Sada želim da govorim o jednom drugom problemu, ali hoću da koristim i vreme poslaničke grupe. Koristim priliku zato što je gospodin ministar tu i zato što govorimo o setu vojnih zakona.
Želim da upoznam i gospodina ministra i narodne poslanike da, dok mi ovde govorimo o setu vojnih zakona, ispred Vlade Srbije štrajkuje glađu, već tri dana, odnosno stupio je u štrajk glađu Boban Stingić, ratni vojni invalid druge kategorije 100%.
Hoću kratko nešto da kažem o njemu – da je 1992. godine, kada je situacija u bivšoj Jugoslaviji kulminirala, prošao svu onu golgotu Artiljerijskog školskog centra u Zadru i Sarajevu; da je tri meseca pre roka unapređen u čin vodnika i da je odmah poslat u borbena dejstva u reon Mostara i Nevesinja. Kada se 19. maja Vojska povukla sa teritorije BiH on je jednostavno zaboravljen, a pored njegovog imena je stajalo da je ''nestao u akciji“. On je u to vreme imao 19 godina. Godine 1992. ranjen je dva puta, a 1999. godine na KiM je ranjen treći put i zato je invalid 100%.
Prvi put u štrajk glađu je stupio 28. januara 2008. godine, ispred Ministarstva odbrane. Tada je, sada ako treba mogu ovde i imena da pominjem, ali mislim da to nije bitno, iz kabineta ministra odbrane sa njim obavljen razgovor. Rečeno mu je – da bude strpljiv i da će njegov problem biti rešen za tri do četiri meseca. Evo, prošle su dve godine. Sada taj isti čovek štrajkuje ispred Vlade.
Kako mi da govorimo o tome da reformišemo Vojsku, da vodimo računa o ljudima, govorimo o odlikovanjima, govorimo o zaslužnim ljudima i zaslužnim vojnicima, kada evo primoravamo jednog čoveka, koji je sve dao ovoj državi, da mora štrajkom glađu da traži svoja prava?
Jutros je bio pozvan, da li iz kabineta predsednika ili kabineta ministara, ne znam.
(Dragan Šutanovac sa mesta: Šta traži?)
Šta traži? Traži da mu se odredi nadoknada na osnovu invalidnosti, odnosno po osnovu ranjavanja. Vi ste ovo dobili, gospodine.
Gospodine ministre, ja ću vam pročitati šta on traži, a vi, takođe, imate sve ove podatke. Vi na kraju krajeva, gospodine ministre, treba svakako tom čoveku da odgovorite, makar i negativno.
Predsednik Republike mu je u ovom mesecu dva puta odgovorio – jednom kabinet predsednik, drugi put vojni kabinet predsednika. U oba dopisa stoji da ste vi jedini nadležni za to i da su dokumenta, znači, i ovo pismo koje ja držim u ruci, upućeni vama na nadležnost.
Jednostavno, u periodu od 20 meseci, kao pripadnik ove naše vojske, iako je bio u Vojsci Republike Srpske, ovde je trebalo da prima platu. Nije primao dve trećine plate, jer nije bio nigde ni postavljen. U njegovom dosijeu nema dokumenata da je bio ranjavan.
Znači, apsolutno, ovo o čemu govorim, a ljudi iz Ministarstva to imaju i da imaju želje mogli bi ovaj problem i te kako brzo da reše.
Pogledajte samo vaše dopise iz Ministarstva odbrane, kada već hoćete, gospodine ministre, ovo je naprosto smešno. Dana 12. februara 2008. godine upućuje se dopis Vojnoj pošti 7572 Banjaluka i traži se od nje da se dostave podaci da li se on u to vreme nalazio tamo i da li su mu isplaćene prinadležnosti.
Zatim, drugi dopis šaljete sekretarijatu Ministarstva, odnosno vaša Uprava za kadrove, a treći dopis šaljete Opštoj bolnici Nevesinje da vam dostave podatke o ranjavanju. Te podatke niste imali, jer vam je dostavio taj imenovani invalid. Četvrti dopis šaljete svom računovodstvenom centru Ministarstva odbrane da vam oni dostave te podatke. Kakvo je to rukovođenje, gospodine ministre, ako ste pre dve godine uputili te dopise, verovatno da su vaše potčinjene organizacijske jedinice morale da vam na to odgovore, pa je trebalo da zaključite taj predmet i da obavestite tog vojnog invalida, kao što je obećano 2008. godine, šta ste učinili.

Gospodine ministre, poznato je meni da vi u to vreme niste bili ministar. Međutim, vi ste ministar danas i nasledili ste, na kraju krajeva, i sve obaveze iz tog perioda. Pretpostavimo da je tačno sve što ste rekli, ali treba da znate da je u to vreme taj čovek imao 19 godina, i da je tada završio srednju školu.
Pitali ste me gde sam ja bio, ja sam u to vreme bio tamo, negde, na tim prostorima i, takođe, sam ostao bez plate. Nisam mogao da se žalim jer je ta naredba napisana samo u jednom primerku i nikome nije bila dostupna. Kasnije je to svima rešeno.
Međutim, vi ste dužni ako ste dobili jedan takav zahtev, vaše ministarstvo, još 2008. godine, da u roku od tri meseca pozovete gospodina Stingića pa da mu kažete – sve obaveze prema vama država je regulisala. Gospodine ministre, još nešto, što mene jako vređa, rekli ste – ako je ranjen?! Čovek je tri puta ranjen i invalid je 100%!!
Što se tiče Kosova i Metohije, pošto ste pominjali, i ja sam tada bio na Kosovu i Metohiji komandant i sigurno vam se neće javiti nijedan moj vojnik i tražiti neke prinadležnosti, osim ovih rezervista, vezano za Kuršumliju, koji su greškom Vlade i Ministarstva odbrane, bili isplaćeni a posle toga se javilo možda 30 ili 40 hiljada rezervista, ali nijedan moj rezervista neće reći da nije primio dnevnice jer su ih svi primili.
I nijedan moj rezervista i nijedan moj vojnik, onaj koji je bio pod mojom komandom, neće vam se javiti da nije rešio neko pitanje, a vi ste ipak ministar odbrane i vi ipak treba da se pobrinete za ovo pitanje jer je to sramota i za ovu državu i za vaše ministarstvo – da čovek koji je stopostotni invalid, evo, već treću noć spava na ulici. (Aplauz.)

Uvažena predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, znam zbog čega je ovaj član napisan, međutim, nekako je ovo nelogično. Možda bi najbolje bilo da ovoga stava nema u zakonu.
Ministarstvo je moralo da rešava različite vojne ustanove, itd, zbog toga što su oni ranije bili na nekom dohodovnom principu, sada ih je stavilo na budžet. Ali, ako je lice raspoređeno u vojnu jedinicu ili vojnu ustanovu, onda je logično da ima taj status, moguće je. Jednostavno, ne zvuči mi kako treba. Kaže – nalaze se u vojnim jedinicama i vojnim ustanovama. Ako se nalaze u tim jedinicama i u tim ustanovama, logično je onda da imaju taj status.
Možda je trebalo napisati tako da to zvuči malo logičnije nego ovo ovde. Nisam ja zadovoljan ni svojim amandmanom, jer sam njime izbacio samo ono „ne“. Onda se postavlja pitanje da li pišem nešto što se podrazumeva. Ali, taj amandman smo napravili zbog toga što nam to ne zvuči logično. Hvala.

Uvažena predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, svrha ovog amandmana na član 19. je sledeća – u članu 19. govori se o tome da oni koji nisu završili Vojnu akademiju prilikom prijema u profesionalnu službu, a da bi mogli samostalno da obavljaju određene dužnosti, da se obavezno upućuju na pripravnički staž. Inače, ovaj član kada se pogleda osnovni Zakon, baš je preživeo priličnu transformaciju, jer se u osnovnom Zakonu govorilo da se oni koji su završili Vojnu akademiju upućuju na pripravnički staž. U to vreme mi je to bilo čudno, ali, kažem, može, na kraju krajeva, i takva mogućnost.
Sada se govori o sasvim drugoj kategoriji lica i naš stav je da to ne stoji samo kao mogućnost, da se mogu uputiti, već da se obavezno upućuju, jer je Vojska specifična organizacija. Trebalo bi, makar, da nauče one druge dužnosti van njihove stručne kompetencije ili profesionalne kompetencije, a koje su vezane za Vojsku, kroz neki staž koji će ministar propisati, jer je predviđeno da ministar propisuje i dužinu, kao i taj nastavni plan i program po kome treba da se obavi taj pripravnički staž.

Ovako kako je dat ovaj zakonski predlog ispada da svi regruti moraju biti upućeni na služenje vojnog roka u godini kada navršavaju 19 godina života, osim onih kojima je po zahtevu, da li zbog studiranja ili nekih drugih obaveza, odobreno da tu obavezu regulišu kasnije.
Ako bi se povećao odziv mladih za služenje vojnog roka sa oružjem, obzirom na broj jedinica koje danas imamo, ovo ne bi bilo moguće.
Da je samo dodata jedna reč – najranije u kalendarskoj godini u kojoj navršavaju devetnaest godina života, onda bi to moglo da znači da mogu biti najranije upućeni u devetnaestoj godini, ali isto tako i u dvadesetoj, dvadesetprvoj i tako dalje.
Svrha našeg amandmana je da se ovo popravi, jer ste to tako decidno rekli da znači da se onda ne bi moglo u dvadesetoj godini, da morate svakome obezbediti da u devetnaestoj godini bude upućen na služenje vojnog roka. Hvala.