Gospodine predsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, žalosno je što ipak svako može da izađe za ovu govornicu. Za ovaj tragični događaj, gospodo, ja sam svojom oficirskom čašću tvrdio i tvrdim da u tom objektu nikada nisu boravili haški optuženici. Vezano za taj slučaj ja kažem da je to nesrećan slučaj i o tome ipak reč treba da daju oni koji su stručni. Očevidaca samog događaja nije bilo.
Što se tiče Vojske, svakako ne štitim Vojsku i moja oficirska čast je nešto, gospodine, što vi nikada ne bi trebalo da uzmete u usta, jer treba da imate toliko časti da biste mogli da govorite o meni. Bio sam, gospodo, i u Hagu i tamo su pomenuli neke zločine i mene su pokušali da prozovu za to. Kada sam pokazao spisak od 300 krivičnih prijava koje sam kao komandant pokrenuo i protiv onih koje sam zarobio, uhapsio i protiv svojih pripadnika, onda su rekli, da, pokrenuli ste, ali nisu procesuirani. Kada sam pokazao spisak izrečenih krivičnih sankcija, onda su, gospodo, prešli na drugu temu.
Ova država Srbija, mnogo puta u različitim situacijama, brani se i preko mene, jer, u svakom slučaju, kada kažu preduzimali smo mere, navode desetine slučajeva gde sam ja, kao jedan od komandanata, samo radio svoj posao. Slažem se možda samo u nečemu, da ova vojska, kakva je danas, Paraćin i neki drugi slučajevi koji se dešavaju, jesu deo odgovornosti vojne organizacije. Paraćin se nikako nije smeo dogoditi, jer je samo u ratu dozvoljeno da se municija samo u određeno vreme drži na otvorenom prostoru. To nikako ne sme da se radi godinama, a pogotovo što su postojali uslovi i što je Generalštab to znao i mogao je tu municiju da drži na potpuno bezbednom mestu.
Ako bi neko iz Generalštaba ili Ministarstva pokušao sada da me prozove, ja ću da im kažem, pošto sam se bavio i tim pitanjem, gde se nalaze ti potpuno zaštićeni objekti.
Vanredni događaji u Vojsci, kakva je danas, mogući su, ali, gospodo, vi ste odgovorni zašto je ta vojska danas ovakva kakva jeste. U njoj je obuka svedena na najniži mogući nivo u poslednjih 30 godina. Ogroman broj starešina je otišao iz te vojske.
Neki, koji su, a što vi kažete, avanzovali pre vremena, pa to su upravo oni koji podržavaju ovakve reforme, a ja kažem uništavanje vojske. Zato ovakva vojska može da bude opasna.

Zato ja kažem da treba završiti sa ovom agonijom vojske ili je treba vratiti u okvire kakva je ona nekad bila. Gospodin treba da zna da mene petokraka nikada nije opterećivala, da su tu petokraku nosili mnogi časni ljudi i da im ništa ne smeta danas da nose i znamenja Srbije. Mi smo to ipak dokazali na svakom mestu, pa na kraju krajeva i ja lično. Pitao bih tog gospodina koji se izgubio, gde je on bio za to vreme. Bio sam i u Hrvatskoj, bio sam i u Bosni, bio sam na Kosovu...

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, gotovo od samog početka rada ovog saziva, stalno je problem kršenje pojedinih odredaba Ustava. Ako čitate ovaj naš ustav, naići ćete na mnogo mesta da se kaže, u Ustavu ili Ustavnom zakonu, da će pojedina pitanja biti rešena zakonima koje treba da usvoji ova skupština.
U članu 7. Ustava se govori da Republika Srbija ima svoj grb, zastavu i himnu, a u poslednjem stavu se kaže da će to sve biti utvrđeno i uređeno zakonom koji treba da donese ova skupština. Mi već usvajamo nekoliko zakona gde se na ovaj ili onaj način upotrebljava grb, a nemamo taj zakon koji je morao da prethodi svim ovim zakonima.
Ja sam i prošli put, kada je bio u pitanju MUP, govorio da mi, kao narodni poslanici, neka svoja ovlašćenja koja su na nas preneli oni koji su nas birali za ovu skupštinu vrlo lako prenosimo na pojedine ministre. Mislim da to nije dobra praksa.
Kao što je moj kolega Perić govorio, već u prvom članu govori se o tome da ovaj zakon reguliše namenu, sadržinu, izgled i upotrebu pečata, da bi u objašnjenju člana 1. bilo rečeno da Predlog zakona predviđa da pečat, utvrđen zakonom, koriste državni organi, i to Narodna skupština, predsednik Republike, Vlada, organi državne uprave, Zaštitnik građana, Vojska Srbije.
Ja ću istaći, da ne nabrajam dalje, da ovim zakonom određujemo i kakav pečat će imati predsednik Republike, i kakav će pečat imati Skupština Republike. Mi smo čak rekli da utvrđujemo i kakav će pečat imati Vojska, a onda se ponovo vratimo na član 1. poslednjeg stava, gde se kaže: sadržinu, izgled i upotrebu pečata jedinica i ustanova Vojske Srbije utvrđuje ministar odbrane.
Da smo mi, gospodo, napisali da će zakonom o Vojsci i zakonom o odbrani biti regulisano ovo pitanje, hajde da kažem da bismo bili u pravu i ne bismo prekršili Ustav više nego što smo to činili kod ovih prethodnih zakona. Mi, gospodo, dajemo ovlašćenje ministru da on o pečatu i grbu odlučuje podzakonskim aktom.
Poznato vam je da ministri ne donose zakone, odnosno sve što ministri, kroz svoje predloge, predlože Skupštini, vladajuća koaliciona većina usvoji, pa tako da ispada da nam ministri, praktično, i pišu zakone, a preko nas ih ovde i usvajaju. Ovde je već rečeno da ovo nikako nije dobra praksa.
S tim u vezi, već i član 24. govori u kom vremenu je gospodin ministar dužan da odredi kako će izgledati taj pečat.
S obzirom na to, gospodo, posebno poslanici iz Demokratske stranke to znaju, prvenstveno se obraćam njima, da se Vojska Srbije i Crne Gore, preko ministra, načelnika Generalštaba i svih drugih ljudi, direktno nalazi u rukama Demokratske stranke, radeći na ovakav način, vi, jednostavno, želite da pitanje Vojske gurnete na margine.
Vojska je vrlo važna, da ne kažem jedna od najvažnijih državnih institucija. Ono što se, gospodo, poslednjih godina zove reforma Vojske, odgovorno i otvoreno kažem, to je uništavanje ove državne institucije. To su radili svi prethodni ministri, na čelu sa sadašnjim predsednikom države, ili počevši od njega, od gospodina Tadića, a sad to radi i Šutanovac.
Sada, dok mi sedimo u ovoj sali, rešava se pitanje vojnog školstva. Biće otpušteno više stotina lica, što vojnih, što civilnih lica iz vojnog školstva, veliki broj doktora nauka; ispada da su doktori nauka višak za Vojsku.
Nije problem, ljudi će se snaći, veći deo njih je našao uhlebljenje na raznim, što državnim, što privatnim fakultetima, međutim, Vojska, samim tim, dolazi u situaciju da možda neće moći svoju jedinu visoku školsku ustanovu - Vojnu akademiju, sertifikovati po zakonu, jer neće imati dovoljan broj doktora nauka, koje je prethodno pustila niz vodu i otpustila iz svog sastava, a nijedan od njih ne ispunjava zakonske uslove da bi bio penzionisan.
Oni su svi penzionisani po uslovima koje utvrđuju ljudi iz Demokratske stranke, bez obzira na to da li se nalaze na mestu ministra ili na mestu predsednika države. Takvo igranje sa kadrovima Vojske nije do sada zabeleženo ni u jednoj ozbiljnoj državi, gospodo.
Vojska se reformiše već godinama, već sam rekao, od kada je na njeno čelo došao kao ministar predsednik Tadić, bez ijednog strategijskog i reformskog dokumenta. Takav voluntarizam se, gospodo, odvija ovde pred svima nama, ali nismo svi mi podjednako odgovorni. Jer, ako vam 10 puta kažemo za ovom govornicom, a ispada da to danas, praktično, nema nikakvog uticaja, onda samo želim, ispred Poslaničke grupe SRS-a, da kažem da ste vi, prvenstveno DS, a zatim i vladajuća skupštinska većina, odgovorni za sve što se dešava u Vojsci.
Prvo je uništen operativni sastav Vojske i Vojska je svedena na nekoliko brigada, koje su apsolutno neupotrebljive. Može da kaže načelnik Generalštaba ili bilo ko iz Vojske da su to jedinice A kategorije, visoke borbene gotovosti, a ja ću vam reći da u njima nema obuke, da se one bave same sobom i da se gotovo sve nalazi u jednom rasulu.
Niko nije siguran za svoju sudbinu u Vojsci. Kada je uništen taj operativni deo Vojske, koji je za neke bio najvažniji, i kada je isečena borbena tehnika Vojske, došlo se do školstva. I zdravstvo je već bilo na udaru.
Vojno-medicinska akademija nije više u segmentima, kako je to bilo ranije, jedna od prvih medicinskih ustanova u zemlji.
I ona ima kadrove, ali ovakvim budžetom je dovedena do toga da, recimo, iako ima vrhunske kadrove u pojedinim oblastima, zbog zastarele opreme ne može da pruža pomoć, ne samo vojnim osiguranicima, nego i građanima Srbije, iako u pojedinim oblastima ima najbolje stručnjake i sprovodi pojedine postupke jedina na Balkanu.
Došli smo do vojnog školstva. I vojni instituti, vojno-istorijski, vojno-geografski i vojno-tehnički, otpustili su veliki broj svojih doktora nauka i svojih istraživača. Navodno, nama ne treba čak ni to, jer ćemo visoku tehnologiju da kupimo, pa evo, za sve ove godine nismo kupilo nijedno jedino sredstvo.
Uništeno je školstvo i uništeno zdravstvo i šta vam je onda, gospodo, ostalo od Vojske?
Govori se o profesionalizaciji Vojske. Ja vam ponovo ponavljam, u ovakvim okolnostima ne može doći do profesionalizacije Vojske, ona treba i posle 2010. godine da u svom sastavu ima regrute i ljude koje će obučavati za odbranu.
Hteo sam još jedan segment Vojske da spomenem. Svi vi znate da je postojala kategorija rezerve ili, što bismo rekli - rezervista i rezervne vojske. Ta kategorija se ubrzano uništava, odnosno, evidencija o toj kategoriji rezervnih vojnika se u poslednje vreme uništava. Govori se o nekoj kategoriji aktivne rezerve. I, eto, mi smo bili toliko pametni da sve prepišemo od Amerikanaca, pa smo i taj termin uzeli, jer taj termin postoji kod njih. Rekli su da je nama dovoljno, pored ove vojske od dvadesetak ili 25 hiljada, još pet hiljada, a mogu to da povećaju i na 10 hiljada aktivne rezerve.
Čemu to vodi? Mislim da ne treba vama da objašnjavam. To, na kraju krajeva, i svaki građanin Srbije koji nas gleda treba da zaključi - do kog nivoa to ide.
Evo, imam u svojoj kancelariji jedan dokument o tome da naša vojska u poslednje vreme prepisuje strategijska dokumenta od raznih vojski iz raznih, pa i susednih, zemalja. Mi smo došli do toga da prepisujemo i od Vojske Albanije.
Gospodo, imam dokument, već sam ga pokazao na televiziji, ali to je žalosno. Žalosno je ako smo došli do toga da, pored toliko doktora nauka koje imamo u Vojsci, po nekim procedurama izveštavanja koje za nas, apsolutno, nisu nikakva novina, prepisujemo pravilnik albanske vojske.
Prethodno smo prepisali nešto od Hrvatske, nešto od BiH, a kada su donošene odluke o brojnoj veličini naše vojske i drugim standardima, za sve te druge vojske koje su nastale na teritoriji bivše Jugoslavije naša vojska je bila standard. Mi smo sada došli do toga da od njih prepisujemo te strategijske dokumente.
Oni se, svakako, ne mogu prepisivati, jer, za razliku od tih zemalja, ili država koje su nastale na prostoru bivše Jugoslavije, mi smo zemlja sa najvećim bezbednosnim problemima i s najvećim bezbednosnim izazovima. Zato i naša strategijska dokumenta, naše procene, moraju biti, makar sada, a verovatno i u dogledno vreme, i u narednih deset godina, sasvim drugačiji i moraju odgovarati situaciji koja vlada u našoj zemlji.
Ja vas, gospodo, opominjem da treba da preduzmete mere da se voluntarizam u reformi Vojske konačno stavi pod kontrolu. Ako ne može pod kontrolu Vlade, pod kontrolu tih ministara, onda bi trebalo da Skupština, kao najviše zakonodavno telo, na kraju krajeva, organizuje jednu diskusiju o tome kuda ide naša vojska i naša odbrana, pa da se preduzmu mere da se taj strmoglavi pad Vojske konačno zaustavi.

Gospodine predsedavajući, predsedništvo, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, kada bismo mi mogli doneti jedan amandman da kažemo da nam je ovaj zakon nepotreban  – to je trebalo uraditi još na samom početku.
Gospodo narodni poslanici, ovaj zakon je donet 2003. godine. Ja bih postavio pitanje za Vladu, jer na njega ne može da odgovori samo ministar – koliko je podneto krivičnih prijava po ovom sadašnjem Zakonu, koliko je ljudi tužilaštvo procesuiralo kod sudova za prekršaje, i, na kraju krajeva, koliko lica je pravosnažno osuđeno ili kažnjeno? Odmah mogu sam da vam dam odgovor za ovo treće – nula.
Znači, nije stvar u tome da ovaj prethodni Zakon nije valjao, nego nije ni primenjivan.
Gospodo, ovo je set zakona koji je vezan za Ministarstvo unutrašnjih poslova. Ovde postoji Zakon o javnom redu i miru, Zakon o okupljanjima građana. Takođe, Zakon o sportu i postoji Krivični zakon. Sva ova problematika je trebalo da bude regulisana u ta četiri zakona.
Ovaj zakon dođe kao neki lex specialis u odnosu na Zakon o javnom redu i miru i Zakon o okupljanju građana. Kada povučemo jednu paralelu, gospodine ministre, ovim zakonom vršite diskriminaciju skupova, jer postoje drugi skupovi koji su regulisani kroz ovaj zakon. Postoje politički skupovi, postoje sindikalni skupovi, postoje verski skupovi. Vi ste odvojili samo sportske priredbe i sportske skupove.
Recimo, u Zakonu o javnom redu i miru, takođe, smatram nekom sportskom manifestacijom, regulisane su bakljade. Zašto u tom Zakonu nije dodato i određeni broj članova, vezano za sport.
Znači, nedolično ponašanje građana, regulisano Zakonom o javnom redu i miru, po mom mišljenju, apsolutno nije problem u lošem Zakonu, već u tome što se on ne primenjuje. Ovde je pomenut ''Partizan'' i njegovo ponašanje u Mostaru. Da li je klub ''Partizan'' kaznila država, gospodo? Da li je on kažnjen po nekom zakonu? Nije. Postoje udruženja, postoje savezi, postoje njihova pravila. ''Partizan'' je odgovarao po pravilima nekog međunarodnog udruženja.
To je, takođe, nešto, kada bude zakon o udruženjima, o čemu treba da se razmišlja, ne može se sve prebaciti na policiju.
Gospodine ministre, morate razmišljati o tome da policija treba da bude zaštićena, iako je kroz ovaj zakon data organizatorima znatno veća odgovornost.
Zašto na ''Partizanovoj'' utakmici u Beogradu nije bio nijedan propust? Zbog toga što su pet dana pripremali navijače i preduzeli sve mere po pitanju redarske službe i ostalih.
Gospodine ministre, trebalo bi razmišljati da, kada angažujete policiju, onaj ko angažuje policiju preko vaših procena ili procena vaših službi plaća policiju. Svi na tom stadionu, igrači igraju za pare, gledaoci plaćaju iz zadovoljstva, redari dobijaju plate, svi drugi dobijaju određene naknade, samo vaši policajci besplatno rade na tim priredbama. Dobro, možete da se smejete, ali mislim da bi o ovome trebalo da razmislite.

Gospodine Duliću, član 27. i 31. Poslovnika.
Dozvolite mi da citiram izjavu ministra odbrane iz "Blica" od 22. septembra. "Ogroman broj ljudi se okupio u Kuršumliji nezadovoljan činjenicom da je neko zloupotrebio položaj i dobio duple dnevnice, a oni nisu.
Suština je da se ljudi koji su to naplatili utuže da vrate novac državi. Očigledno, postoji politička zloupotreba tog skupa, jer nije slučajno što je general Delić bio domaćin delegacije tih rezervista u Skupštini Srbije.
Nema dileme da će u ovoj priči SRS imati presudan uticaj, ali ne želi da se eksponira, jer su upravo oni ti koji su vodili državu u to vreme."
Jedan školovani ministar za posao ministra odbrane je izrekao notornu laž, gospodine Duliću, jer ste vi bili domaćin toj delegaciji, a kao potpredsednik Skupštine, ja sam vam pomagao, jer je to sve obavljeno u vašem kabinetu i to treba da znaju građani Srbije.
Svakako da sam lično na određen način vezan za tu 354. brigadu, jer se samo kod nje javlja ovaj problem, jer je 354. odred za vreme rata bio angažovan u mojoj zoni, njemu sam komandovao, mada nemam nikakve veze sa tim neisplaćenim dnevnicama.
Ministar odbrane, koji kod sebe ima Vojno bezbednosnu agenciju i obaveštajnu službu, ipak je morao da zna, a bio je dan posle toga, kada smo primili te rezerviste zajedno, na samo 60 kilometara od Kuršumlije.
Za njega je bilo važnije da primi američke kauboje i bruka naš 63. padobranski bataljon, jer rezervisti iz Ohaja ne mogu biti pandan prekaljenim ratnicima iz 63. padobranske brigade, odnosno sada 63. bataljona.
Mogao je da ode do Kuršumlije gde dve nedelje štrajkuju ljudi. Svakako da iza njih stoji i SRS i svaki građanin Srbije, jer je očigledno da su zloupotrebe, kada je u pitanju štrajk rezervista, o kome se ovde govori.
Jedino Ministarstvo odbrane ima podatke, postoje u njihovoj arhivi, u njihovom finansijskom centru, spiskovi sa potpisima svakog rezerviste i upravo je neodgovornost jednog ministra koji dozvoljava da ljudi ugrožavaju svoje zdravlje, umesto da se uzmu spiskovi, da se ode direktno dole na teren i da se kaže svakom pojedinačno koliko je primio novca, a koliko je trebalo da primi.
Očekujem, gospodine Duliću, da ćete reagovati i da ćete ministra odbrane, koji je iz vaše stranke, obavestiti posle nekoliko dana da ste vi primili tu delegaciju, a da sam vam ja u tome samo pomagao.

Gospodine Duliću, gospodo narodni poslanici, ministar ode, ali ostao je tu gospodin Todorović. Član je 226. Nisam pravnik, ali kao narodnog poslanika interesuje me da li ovaj zakon ide u susret toj pozitivnoj evropskoj praksi?
Ako je izvršena kodifikacija zakona, kako je moguće, iako se zna da sve što je vezano za neku krivicu, da se nalazi u Krivičnom zakonu, da u ovom zakonu koji govori o neredima na sportskim manifestacijama imamo situaciju da su predviđene te krivične mere koje su čak pooštrene u odnosu na osnovni Zakon?
Da li je to dobra praksa i da li je to u skladu sa preporukama Evrope da jedan zakon, koji je sporedan kada je u pitanju krivica, a ja mislim da je to apsurdno i da je suprotno pravnoj logici, a provedeno je kroz nekoliko članova ovde gde se govori upravo o tim kaznenim merama? Eto, samo me to zanima, taj odgovor.
Da li ovaj zakon ide u susret evropskim preporukama i evropskoj praksi, gde iz svih zakona ono što je vezano za krivicu ipak treba da bude na jednom mestu, a mi imamo obrnutu situaciju da u jednom sporednom zakonu imamo nešto što je mnogo drastičnije rešeno nego u osnovnom zakonu. Mislim, gospodine Todoroviću, da ste me razumeli. Eto, vi ste pravnik, ja nisam, pa me interesuje odgovor na to pitanje.

Gospodine predsedavajući, gospodine Todoroviću, dame i gospodo narodni poslanici, mi iz SRS koji smo podneli amandmane na Predlog ovog zakona smatramo da su dva člana posebno važna, to su član 24. i član 25.
Što se tiče člana 25, vi znate šta piše u zakonskom predlogu, tu se govori samo da postoji prostor za te mašinski čitljive podatke, ali da će i zaštitu i sadržaj odrediti ministar. Ovim amandmanom smo hteli da preciziramo te podatke koji se nalaze u tom mašinski čitljivom delu našeg pasoša ili, drugačije rečeno, te biometrijske podatke. Tražili smo da ti podaci budu u skladu sa standardom. To je standard one civilne vazduhoplovne organizacije, koji je prihvaćen svugde u svetu.
Tražili smo da naš pasoš ili taj njegov mašinski čitljiv deo bude čitan direktnim kontaktom. Dobili smo potvrdu od gospodina Todorovića, jer i povlačenje kroz čitač je takođe direktan kontakt, a mi smo rekli ili postavili nekakav uslov, ne ulazeći u to kog tipa i od kog proizvođača treba da bude taj radiofrekventni čip, da bude čitljiv ako ne direktnim kontaktom onda sa najviše 10 cm udaljenosti. Tu smo rekli, kako je to inače urađeno sa američkim pasošem, a mi smatramo da je to pasoš koji ima najveći nivo zaštite, da bude ugrađena u koricu i ta mrežica od metalnih vlakana. Time se obezbeđuje efekat Faradejevog kaveza, i sa druge strane, nemogućnost da ti podaci budu čitani, ukoliko to neko želi, sa udaljenosti, recimo, od 50 cm do 2 m.
Predvideli smo da ostale mere zaštite propisuje Ministarstvo unutrašnjih poslova, u skladu sa tim kako ova tehnologija bude napredovala u budućnosti. I, predvideli smo, kao poslednji stav, da svaki građanin ima pravo da od nadležnog organa sazna ili dobije sadržaj ovih podataka koji se čitaju na mašinskom čitaču.
Kao što vidite, Vlada nije prihvatila ovaj amandman. Vlada i dalje, kao i kod ovog prethodnog člana zakona, gura po svome.
Rekli smo da je najvažnija stvar u ovom zakonu kako izgleda naš pasoš, a i taj amandman je odbijen i objašnjenje Vlade je da je obrazac pasoša predmet podzakonske regulative. Znači, najvažnija stavka u ovom zakonu je predmet podzakonske regulative. Neko će ovde u naše ime preneti tu, da kažem, našu nadležnost na ministra.
Još jednom vas, gospodo, upozoravam da kada dođete kući i kada vas budu pitali koji smo zakon ili amandmane usvojili ili odbili (mada će zakon biti usvojen na danu za glasanje) i kada kažete da smo danas radili i usvajali amandmane na zakon o putnoj ispravi, odnosno pasošu, pa vas budu i vaši u kući ili vaše komšije pitali kako će izgledati naš budući pasoš, vi možete samo da slegnete ramenima i da kažete – jeste, doneli smo zakon, ali ministar će propisati kako naš pasoš treba da izgleda.
Posebno je simptomatično ovo u prethodnom članu, kad je Vlada odbila naš amandman: "Obrazac pasoša je plave boje, veličine 125 h 85 mm, na naslovnoj strani zlatotiskom je utisnut naziv Republika Srbija, grb Republike Srbije, a ispod grba upisuju se reči - pasoš, na srpskom, engleskom i francuskom jeziku."
Ako je Vlada odbila izgled prve stranice pasoša koju smo mi ponudili, šta to naša vlada predviđa da bude na prvoj strani pasoša? To mora da se zna. To mora neko danas da nam kaže. Ako neće biti grb Srbije, koji će to drugi grb da bude na našem pasošu? S tim pasošem nameravamo da putujemo u inostranstvo. Nameravam da u ruci držim taj pasoš i da se ponosim njim i tim grbom Republike Srbije.
Tražim objašnjenje od gospodina Todorovića, pošto ministar nije tu, ako je bez ikakvog objašnjenja odbijen naš amandman da se na pasošu nalazi i naziv Republike Srbije i grb Republike Srbije, da nam se sad kaže šta će to biti na našem pasošu. Da ministar možda ne misli neku životinju da stavi na pasoš? Ili možda neki znak, kakav ima na onim američkim novčanicama, koji pripada nekom redu, da sad ne prozivam, jer možda se neko u ovoj sali može osećati prozvanim ako kažem - masoni.
Ja stvarno insistiram i zahtevam – da bih mogao da dam objašnjenje ljudima koji su me sinoć zvali telefonom da mi skrenu pažnju da je ovaj član 24. najvažniji član, zajedno sa članom 25 ovoga zakona, a mi ne odlučujemo ni o jednom ni o drugom, nego smo preneli naša ovlašćenja da to uradi ministar – neka nam gospodin ministar, ili njegov trenutni zastupnik ovde, objasni šta će to biti umesto naziva Republika Srbija, umesto grba i umesto ovoga što smo mi predložili. Kakva će to boja biti pasoša ako ne plava? Znam da mrzite onu crvenu boju, ali verovatno mrzite i ovu plavu jer smatrate da je radikalska, a ja mislim da je ona ipak naša zajednička, internacionalna.
Očekujem objašnjenje povodom ova dva pitanja.

Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, voleo bih ako biste mogli da mi odgovorite koliko je hektara ove godine zasađeno duvanom, jer je to važno, ne samo zbog toga što je ova godina bila vrlo nepovoljna, već i zbog one zakonske odredbe koja je ovde data kroz član 9.
Ako se pogleda ovo vaše obrazloženje, gospodine ministre, kaže se da duvanska industrija zapošljava 130 hiljada ljudi, da to čini 6% ukupno zaposlenih u Republici ili 11% zaposlenih u privredi.
Pokušao sam sve ove dane, koliko raspravljamo o ovom zakonu, da pronađem gde je zaposleno tih 130 hiljada ljudi. Mi gotovo da nemamo više nijednu domaću fabriku, fabrike su kupljene, evo u svakoj nek ima dve do tri hiljade ljudi, videćete da ne možete izaći ni na pet hiljada zaposlenih čisto u tim fabrikama.
Onda, ako uzmemo zaposlene u celom onom sistemu što se nekad zvala duvanska industrija, to nikako ne može da bude 30 hiljada.
Ispada, gospodine ministre, da onda onih 100 hiljada je upravo ona kategorija koja neposredno gaji duvan.
Ovaj zakon koji ste vi predložili upravo uništava tu kategoriju, onu najtežu kategoriju.
Ako u svakoj grani privrede postoji poneka delatnost za koju se kaže da su to ljudi koji jedu hleb sa devet kora, u poljoprivredi to su ljudi koji gaje duvan, jer i sam znam, i sam sam se nekada bavio time, koliko je to teško.
To je u celom sistemu kategorija koja najmanje zarađuje od svog rada. Izgleda, oni poslednji u lancu koji se bave samo distribucijom i prodajom duvanskih proizvoda, da su to ljudi koji najviše zarađuju.
Upravo ovih 100 hiljada, sigurno ih ima i više, jesu ona kategorija koja je pogođena ovim zakonom. Zbog čega?
Gospodine ministre, ako je predviđeno i tako se kaže u članu 4, da se ovim zakonom eliminiše postojeća diskriminacija domaćih proizvođača duvanskih proizvoda u odnosu na strane proizvođače, da vas sad ne pitam sad koji su to domaći proizvođači, jer ti "domaći" su u stvari strani proizvođači i traže od vas da ovim zakonom njih zaštitite od nekih drugih stranih proizvođača, jer oni su kupili naše tržište i žele da na ovom tržištu ostanu sami.
Samim tim pošto je duvanska industrija do sada bila sistem, ljudi koji su sadili taj duvan kreditirani, počevši od samog onog rasada koji su dobijali od drugih organizacija, ako se radi o duvanu, to možda nekima neće biti jasno, postoje sorte duvana koji se zovu ''punilac'', to su ''virdžinija'' i ''berlej'', i postojale su one druge sorte koje daju duvanima kvalitet i aromu, to su ono što zovu orijentalni duvani, da sada to ne objašnjavam posebno.
Jedan moj prethodnik je rekao da dve i po tone po hektaru može biti duvana, to može biti samo ''virdžinije'' i ''berleja'', dok ako govorimo o ''prilepu'' ili bilo kojoj od ovih drugih vrsta to može biti daleko manje, da li je to ''jaka'', ''otlja'' itd.
Još kada imamo ovakvu godinu, onda iz toga možete zaključiti kakva je zarada tih ljudi i još ako znamo da postoje kada se duvan osuši kategorisanje, prva klasa, druga klasa, treća klasa.
Sada svega toga neće biti. Ako se ukine obaveza da se duvan otkupljuje samim time je ukinuta obaveza i da bilo ko kreditira proizvodnju duvana.
Duvan je stvar koja se ne jede, mada postoje i vrste duvana koji se žvaću. Ti ljudi više neće biti u situaciji da sade duvan, jer je do sada ta proizvodnja bila kreditirana i bio je garantovan otkup do poslednjeg kilograma.
Ne postoji interes, ne postoji način da tih 100 hiljada ljudi dalje prežive gajeći duvan, moraće da se, na kraju krajeva, odrede prema nekoj drugoj poljoprivrednoj proizvodnji.
Sledeće što je takođe važno za Srbiju, ove sorte duvana, posebno ove aromatične, nisu zahtevale kvalitetno zemljište, dok su se ''virdžinija'' i ''berlej'' sadili na kvalitetnom zemljištu upravo zbog toga što mogu na takvom zemljištu da daju velike prinose, znači da će određene kategorije zemljišta koje su do sada bile praktično angažovane samo za duvan, one neće biti zasađene nekim drugim poljoprivrednim kulturama.
Zato treba dobro razmisliti, ovaj zakon sa ovakvim odredbama, posebno u članu 4. i 9, gde se predviđa da od 2008. godine više ne bude obaveznog otkupa, da on nikako ne ide u korist naših građana, već ide isključivo na štetu, i vi, gospodine ministre, dogodine onda nećete moći reći da imate 130 hiljada zaposlenih, jer će se onda duvan, odnosno taj fermentisani duvan kao sirovina uvoziti iz neke druge zemlje, a naših tih 100.000 ljudi će praktično biti bez posla.
Hteo sam na drugu stvar da vam skrenem pažnju. Moji podaci govore da je 8.051 hektar ove godine zasađen duvanom. Ako je 2005. godine izvezeno 2.244 tone duvana, odnosno duvanskih proizvoda, a 2006. godine 4.015 tona, a ukupna proizvodnja 2005. godine duvanskih proizvoda se kretala oko 22.000 tona.
Prema tome, ako se radi o nekih 2.000 tona, a kod nas u zemlji svake godine, što kroz uvoz, što kroz druge neke oblike proizvodnje, prođe 22.000 tona, onda 2.000, 4.000 ili 5.000 tona, koliko bi se proizvelo na našoj teritoriji, nikako ne bi smelo da bude problem za vaše ministarstvo. Ali, biće veliki problem, socijalni problem, ako 100.000 ljudi, zbog ovakvih odredaba u članu 4. i u članu 9, ostane bez posla.

Gospodine predsedavajući, gospodo potpredsednici, gospodine ministre, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, danas govorimo o jednom zakonu koji nikako ne može biti tehničke prirode, kako to kaže gospodin ministar. Tu se, upravo, radi o jednom suštinskom zakonu, koji za sve građane naše zemlje ima izuzetan značaj.
Ja sam, čitajući ovaj zakon i učestvujući u radu odbora koji su raspravljali o ovom predlogu, intimno očekivao da će ministar danas ovde doneti i pokazati, nama, narodnim poslanicima, kako izgleda obrazac novog pasoša. Onda bi mi Predlog ovog zakona bio možda prihvatljiviji. Pošto toga nije bilo, on ni meni, a ni ostalim pripadnicima i poslanicima SRS-a nije prihvatljiv.
Gospodo, u ruci držim dva pasoša. Ovaj crveni pasoš je pasoš države koje odavno nema i koja će, posebno za srpski narod, kao i ceo taj period, biti zabeležena po mnogim ružnim stvarima, koje i danas osećamo.
Ovo je pasoš sa kojima su građani Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije mogli da putuju po celom svetu. Bio je jako cenjen u svim državama, a posebno je bio cenjen kod onih sa kojima gospodin Jočić ima problema i koji spadaju u njegovu nadležnost, jer je bio vrlo skup i omiljen među pripadnicima tih grupa.
Ovo je drugi pasoš, koji je nadživeo tri države i koji, ukoliko prihvatimo ovaj zakonski predlog, treba da bude zamenjen. Svakako, svi se mi slažemo da ne možemo više putovati po svetu sa putnom ispravom države koje više nema.
Zašto kažem da je ovo suštinsko pitanje?
Putujući, u raznim prilikama, po Evropi, video sam kako se ljudi odnose prema pasošu. To je jedina putna isprava koju oni imaju i koju pokazuju u bilo kojoj državi. Gledam kako to neki čine s ponosom, jer kada pokažu taj pasoš i kada se na njemu vidi grb njihove države, ako je to Amerika, Rusija, Nemačka, Engleska ili Francuska, vi u tome građaninu odmah vidite i državu koju on reprezentuje, odnosno njegov pasoš.
Znam da svi mi koji smo u ovoj sali, kao i svaki građanin, smatramo da treba da imamo savremeni pasoš, pasoš koji će zadovoljiti sve važeće standarde u Evropi i svetu i koji će omogućiti jednak tretman svih naših građana sa građanima drugih evropskih država, i to u pogledu brzine prelaska granice i carinskih kontrola. Međutim, ovo ne znači da je SRS spremna da podrži ovaj zakonski predlog.
Poslanici SRS-a su u odborima, kojima su prisustvovali, dali više amandmana na pojedine članove ovog zakona. Ukoliko bi se oni uvažili, ili bar veći deo njih, uključujući posebno amandmane na čl. 24, 25, 35. i 49, mi bismo onda bili spremni da podržimo ovaj zakonski predlog.
Naša prva primedba bila bi na član 9. stav 3, u kome piše da diplomatski pasoš može biti izdat i članu uže porodice lica kome je izdat takav pasoš, koji s njim živi u zajedničkom domaćinstvu i s njim putuje u inostranstvo ili boravi u inostranstvu.
Smatramo da se ovim previše širi broj imalaca diplomatskog pasoša.
Smatramo da ovaj deo - ''s njim putuje u inostranstvo'', ali samo ovaj deo - ''putuje u inostranstvo'', treba izbaciti, jer članovi porodice koji žive u zajedničkom domaćinstvu i koji sa tim licem borave i u inostranstvu treba da imaju pasoš, ali nikako i članovi porodičnog domaćinstva koji samo nekom prilikom, pa bilo to i turistički, putuju u inostranstvo.
Sledeća primedba, na osnovu koje smo, takođe, predvideli amandman, odnosi se na član 19. i vezana je za rok važenja pasoša. Predviđeno je da pasoš važi pet godina. Mi smatramo da je rok predviđen u članu 20. trenutno aktuelnog zakona, rok od 10 godina, prihvatljiviji i da treba da ostane i u novom rešenju.
Naglašavam da prilikom donošenja zakonskih rešenja moramo voditi računa i o tome da građani Srbije moraju svoje važeće pasoše da zamene najdalje do 31. decembra 2008. godine, kako je to predviđeno u članu 53. predloženog zakonskog rešenja.
To je sve finansijsko opterećenje za građane i zato treba izbeći obavezu da se zamenjuju svake pete godine.
Tražili smo objašnjenje i od gospodina Todorovića i on nam je rekao da je rok važenja pasoša povezan sa rokom važenja lične karte. Smatram da to ne stoji, jer to su dva različita dokumenta, predviđena u dva različita zakona. Potvrdu mojih reči dobićete ako pročitate član 30. ovog predloga, gde se kaže da se uz zahtev za izdavanje putne isprave stavlja na uvid lična karta ili druga isprava iz koje se može utvrditi identitet.
Jutros smo čuli od gospodina ministra sasvim drugačije objašnjenje - da je rok važenja od pet godina povezan sa tehnološkim napredovanjem biometrijskih čipova. To je, svakako, prihvatljivije rešenje.
Međutim, i u Evropi, svi koji rade na tome, pa i mi, moramo voditi računa da tehnologija koju ćemo uvesti od marta sledeće godine bude ona koja je trenutno najsavremenija, da ne bismo kroz pet godina, upravo zbog toga što je to finansijsko opterećenje za građane, morali da menjamo pasoš.
Posebne primedbe imamo na član 24. stav 2. u kome je predviđeno da obrazac pasoša, diplomatskog pasoša, službenog pasoša, putnog lista i vize propisuje ministar nadležan za unutrašnje poslove.
Zašto donosimo zakon o putnim ispravama ako nismo njime predvideli kako će ta putna isprava da izgleda, šta će da sadrži, za šta mislim da je najvažnije? Zašto mi, a uočio sam da je to postala praksa, svoje nadležnosti prenosimo na bilo koga, ako to nije neophodno, a u ovom slučaju nije? Zašto ovim predlogom stavljamo ministru unutrašnjih poslova u zadatak da svojim aktom, odnosno uredbom, propiše izgled pasoša, a ta uredba je pravni akt nižeg nivoa od zakona koji mi usvajamo?
Kako ćete, gospodo, ako vas građani budu pitali sutra da li ste usvojili zakon o novoj putnoj ispravi i kako ta putna isprava izgleda, vi to objasniti građanima?
Ovo rešenje nije ni praktično, jer, formalno-pravno gledano, omogućava svakom novom ministru da menja izgled našeg pasoša. Ako bi se to desilo, ne bismo nikako smeli kriviti ministra, jer smo mi predložili rešenje u članu 24. koje to omogućava. Drugi mogu reći da je to kod nas praksa i da je tako predviđeno i u trenutno važećem zakonu.
Odmah da vam kažem da u važećem zakonu nije propisano ko određuje izgled obrasca pasoša, a moglo je, između ostalog, to da bude u čl. 29. i 30. posebno u članu 31.
Pošto nam predlog ovog zakona dolazi od Vlade Srbije, a u njegovoj neposrednoj pripremi se najviše angažovalo Ministarstvo unutrašnjih poslova, zbog toga je ovde, na kraju krajeva, prisutan i ministar unutrašnjih poslova, smatram da je to podvala nama, poslanicima, da blanko ovlastimo ministra da sam utvrdi izgled pasoša.
Smatram da nije korektno da ministar ovim predlogom sam sebe ovlašćuje na nešto na šta nema pravo, a mi ne treba na to da nasednemo. Ukoliko se ovo ne ispravi, to može biti razlog da SRS ne glasa za Predlog ovog zakona.
Želim da napomenem da smo u dva odbora skrenuli pažnju na ovaj stav iz člana 24. predloženog zakona, ali izgleda kao da se igramo gluvih telefona. Iz Vlade ne reaguju na naša upozorenja i pred Skupštinu su izneli isti predlog. Ovo sve potvrđuje tezu da ova vlada ne poštuje Skupštinu i da je smatra za privezak ili običnu transmisiju svoje volje.
Možda najvažniju primedbu imamo na član 25, koji govori o automatskom očitavanju podataka i zaštitnim elementima.
Čak i postojeći zakon, u članu 30, daje potpuniji pregled svih podataka za potrebe automatskog očitavanja. U članu 25. predloženog zakonskog rešenja, rečeno je da sve vrste našeg pasoša sadrže prostor za potrebe automatskog očitavanja podataka, u koji se unose vidljivi alfanumerički podaci na ispravi, kao i zaštitni elementi koje propiše ministar za unutrašnje poslove.
Opet gospodin ministar sam sebi daje suviše velika ovlašćenja, a mi to treba da aminujemo dizanjem ruke ili pritiskom na dugme kod kompjuterskog glasanja.
Gospodo poslanici, moram vam reći da je ovo suštinsko pitanje, o kome se u Evropi i u svetu vode javne rasprave i donose različite deklaracije.
Naime, mnoge evropske države su već uvele mašinski čitljive putne isprave, pre nego što su uvele odgovarajuću bezbednosnu arhitekturu njihove zaštite i na taj način drastično smanjile bezbednost i privatnost svojih građana. Radi toga, septembra 2006. godine, doneta je Budimpeštanska deklaracija o mašinski čitljivim putnim ispravama.
Predlažem da poslanici pročitaju sadržaj ove deklaracije, jer će im to pomoći da se odrede prilikom glasanja o Predlogu ovog zakona.
Takođe, prošle i ove godine je izvršeno i nekoliko demonstracija krađe podataka ili provaljivanja čipova radi frekventne identifikacije sa određene bezbedne daljine.
Da se ne upuštamo sada, na početku ove rasprave, u pojedinosti, mi smatramo, a to smo putem amandmana i predložili, da naši pasoši, u delu za mašinsko očitavanje, moraju imati podatke koji moraju zadovoljiti ICO standarde, ili, da kažem jasnije, standarde koje propisuje Međunarodna organizacija za civilni avio-saobraćaj.
Smatramo da bi, radi veće bezbednosti, naši pasoši trebalo da budu opremljeni čipovima sa kontaktnim čitanjem ili, ukoliko se radi o ovim frekventnim identifikacijama, da to budu čipovi koji se čitaju maksimalno do 10 centimetara daljine.
Pri tom smo predvideli i dodatnu zaštitu, kako to, inače, postoji u savremenim pasošima, od mreže metalnih vlakana u koricama, koji obezbeđuju efekat Faradejevog kaveza i štite podatke u pasošu od neželjenog čitanja.
Gospodin Todorović je, ispred MUP-a, predstavljao ovaj predlog zakona pred odborima Skupštine Srbije. On je pravnik, nije mogao ništa konkretnije da nam kaže o tehničkim detaljima čipova i uređaja za čitanje pasoša, ali je izjavio da će naši pasoši moći da se čitaju provlačenjem kroz čitač.
Želim da gospodin ministar da karakteristike tih čipova i tih uređaja, jer, ukoliko je tačno ovo što kaže gospodin Todorović, to je jedan od bezbednijih načina čitanja pasoša i čuvanja podataka u njima, ali onda postoji pitanje na koje, takođe, treba da nam odgovori ministar.
Da li će naši pasoši biti kompatibilni sa savremenim čitačima, koji se već u evropskim zemljama koriste, jer oni imaju i čitače pored kojih se samo prolazi i čitače sa direktnim kontaktom, tj. da li ćemo imati i te čitače kroz koje se provlači pasoš?
Molio bih da nam gospodin ministar iznese tip, vrstu, tehničke karakteristike čipova koji se ugrađuju u naše pasoše i da nam objasni način na koji će se čitati ovi podaci, da li direktnim kontaktom, da li samo radiofrekventnom identifikacijom ili provlačenjem kroz čitač.
Ukoliko gospodin ministar ne može da nam iznese ove karakteristike, ne znam ko bi to drugi mogao da učini, pa smatram da bi dalja diskusija, posebno o ovom članu, bila bespredmetna.
S obzirom na ubrzano zastarevanje elemenata ove tehnologije, mi mislimo da u zakonu treba da se naglase bezbednosti zahtevi koje moraju ispunjavati ugrađeni čipovi i dati mogućnost da MUP prati razvoj ove tehnologije, sa ciljem da što bolje zaštiti podatke naših građana.
Takođe, u ovom članu, dodali smo i novi stav kojim dajemo mogućnost, predviđenu članom 43. Ustava Republike Srbije, da svaki građanin može da ostvari uvid u podatke koje sadrži njegov čip, odnosno prostor za automatsko očitavanje iz člana 25.
Što se tiče člana 35, koji se odnosi na odbijanje zahteva za izdavanje putne isprave, smatramo da treba brisati tačku 3) koja kaže: "Ako je licu koje traži izdavanje putne isprave u skladu sa priznatim međunarodnim aktom zabranjeno putovanje".
Ovo nije jasno definisano i ograničava prava i slobode građana, tj. suprotno je duhu Ustava.
Ovde, svakako, treba predvideti izuzetke ako je to ograničenje zbog bolesti, epidemije ili kriminalne aktivnosti, ali onda to treba drugačije naglasiti.
Recimo, jedan hipotetički primer.
Opet da pomenem onaj grad koji se najviše pominje u našoj zemlji, a svakako je najmrskije ime za jedan grad - Hag. Veliki broj naših građana je od strane institucije koja se nalazi u tom gradu stavljen na listu sumnjivih. Da li, gospodo, to što je neko stavio nekog građanina na listu sumnjivih treba da bude ograničavajuća okolnost, da taj građanin ne putuje van naše zemlje? Na kraju krajeva, kako se te liste šire, svi mi jednog dana, možda, možemo postati sumnjivi.
Na osnovu ovoga, ukoliko se usvoji brisanje ove tačke 3), ista ispravka bi trebalo da bude i u članu 37. Takođe, smatramo da u članu 49, koji govori o dostavljanju podataka inostranom organu, iza tačke 3), shodno članu 43. Ustava Republike Srbije, treba dodati novi član, odnosno stav kojim se organ koji daje podatke obavezuje da o dostavljenim podacima bude obavešteno lice čiji se podaci dostavljaju inostranom organu.
Hvala.

Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, SRS se zalaže, kao i sve druge stranke u ovom parlamentu, i za globalno, a svakako daleko više za naše unutrašnje rešavanje svih ekoloških problema, odnosno da mi našim zakonodavstvom rešimo i rešavamo probleme, pa i one koji su predviđeni i kroz ovaj Kjoto protokol.
Ono što želim da vam kažem, gospodine ministre, član 12. ovog protokola definisao je određene Mehanizme čistog razvoja. Smatram da ako već sledi taj Kjoto 2 u decembru, da svakako treba razmisliti kakvo je mesto i uloga Srbije i kakvi zahtevi Srbije i naše delegacije treba da budu, ako se ima u vidu onaj osnovni princip koji važi u Evropi, a to je princip da zagađivač plaća.
Takođe, u članu 13, posebno u tački 8 govori se da su na tim sastancima prisutne UN i njihove specijalizovane agencije, i posebno Međunarodna agencija za atomsku energiju.
Za razliku od ovih drugih zemalja koje govore o efektu staklene bašte, Srbija, zajedno sa Japanom, Avganistanom, Irakom i Republikom Srpskom, ima i jedan dodatni problem, o kome se ovde ne govori, verovatno zbog toga što ove zemlje koje su ratifikovale ovaj Kjoto sporazum nemaju te probleme.
U Srbiji se danas umire daleko više nego u svim drugim zemljama od raka i leukemije. Srbija nema, ovo je više vezano za medicinu, adekvatnu medicinsku opremu, ni na VMA, gde se inače prate samo profesionalni pripadnici vojske koji su bili izloženi zračenju, a civilne ustanove ne poseduju opremu kako bi pratile civilna lica, građane sa teritorije Kosova i Metohije, juga Srbije i uopšte cele Srbije, niti rezervni sastav.
Lekari, to možete da pratite preko sredstava javnog informisanja, samo govore o povećanom obolevanju od raka i od leukemije. U svetu postoji savremena oprema i to je nešto što vi ili Ministarstvo zdravlja treba da zahtevate, upravo u skladu sa članom 12, kako bi se tragovi koji ostaju u organizmu mogli sa tom savremenom opremom otkriti na vreme i kako bi se na vreme mogle preduzeti neke mere.
Pojedina gospoda su danas ovde govorila da je jug Srbije očišćen od uranijuma.
Istine radi, moram vam reći da ne postoji način i nikada jug Srbije niti bilo koja druga teritorija koja je jednom zagađena radioaktivnim zračenjem ne može biti očišćena.
Radioaktivno zračenje ili projektili sa osiromašenim uranijumom, koji u sebi imaju uranijum 239, mislim da je upravo taj, ukoliko udare samo u zemlju, oni prodru do jedne određene dubine i to je rađeno na jugu Srbije, mogu zajedno sa tom zemljom da se izvade, budu pohranjeni i da ne predstavljaju opasnost.
Svaki projektil koji je udario u čvrstu prepreku, raspao se u obliku aerosola, jezgro je prodrlo kroz prepreku, a ono ostalo je otišlo u vazduh, zatim je zagadilo zemljište, vodotokove i širi se bez ikakvih ograničenja, ne samo na Srbiju, ono će dopreti i do okolnih zemalja.
Vreme poluraspada je 4,7 milijardi godina. Znači, za 4,7 milijardi godina će opasnost biti svedena samo na jednu polovinu. Vi to morate celom svetu da kažete. Dovoljno je da čovek udahne preko hrane, vode ili na drugi način unese jednu česticu od pet mikrona, taj čovek je sigurno mrtav. Nekoga će te posledice zadesiti za godinu dana, dve, pet godina, nekoga za deset godina, zavisno od organizma.
Gospodo, ako se zna da je od rođenja Hrista do danas u svetu živelo 80 generacija, 10 hiljada godina, znači osam hiljada godina pre nove ere i ovih dve hiljade godina, samo 400 generacija, da bi ova opasnost bila svedena na polovinu treba da živi 188 miliona generacija. Zato vas molim da insistirate da oprema koja postoji u svetu, a koju mi ne posedujemo, za čišćenje zemljišta i pronalaženje fragmenata i projektila osiromašenog uranijuma, upravo kroz član 12. ili kroz član 13, da se traži, da se u tom smislu pruži Srbiji pomoć. Drugo, ovo sa stanovišta medicine, radi ranog otkrivanja raka.
Čak i podaci vezani za profesionalna vojna lica sa VMA nisu dostupna javnosti. Samo je Italija, od zemalja koje imaju svoje vojnike na Kosovu i Metohiji, dala te podatke u javnost. Nemačka i sve druge zemlje te podatke ne objavljuju.
Što se tiče Kosova i Metohije, tamo je zagađenost daleko veća. Dok je to u Srbiji bilo na šest ili sedam lokacija, na Kosovu i Metohiji je to nekoliko stotina lokacija.
To je ono što sam hteo da kažem. To je po život i zdravlje građana Srbije daleko opasnije, mada apsolutno ne umanjujem značaj ni svih drugih hemijskih supstanci i elemenata koji su navedeni u ovom protokolu, a ovo vam govorim samo da imate jedan od elemenata gde treba da usmerite i svoje angažovanje ukoliko dođe do tog sastanka u decembru, kada se bude raspravljalo o Kjotu 2.
A u svakom slučaju da to imate u vidu kada se govori o Evropi ili o celom svetu, i o tom osnovnom principu - da zagađivač treba da plati štetu koju je naneo drugoj strani. Hvala.

Gospodine predsedniče, poštovani poslanici, ukratko ću reći još nekoliko elemenata koji govore u prilog stavu SRS da ne treba prihvatiti i ratifikovati Sporazum CEFTA. Već su moji prethodnici rekli o tome koje su države već izvršile ratifikaciju tog Sporazuma. Sama činjenica da se i Kosovo i Metohija, kao deo teritorije Republike Srbije, nalazi u tom Sporazumu je dovoljna da ne pristupimo njegovoj ratifikaciji.
Međutim, hteo bih da kažem nešto i o jednoj drugoj državi u kojoj se trenutno nalazi sedište CEFTA, znači o Hrvatskoj, a sedište je u Zagrebu. Vi ste u štampi mogli da pročitate poslednjih meseci da je imovina Srba iz Hrvatske koja je oduzeta, uništena ili ostala na teritoriji Hrvatske, u vrednosti od oko 50 milijardi dolara.
Kada se govori o vojsci i kada se govori o vojnim stanovima, ovde ću izneti podatak. Pošto je danas govoreno o 50 hiljada stanova, samo vojnih stanova u Republici Hrvatskoj je bilo 41 hiljada. Po navodima "Večernjeg lista" od 29. septembra 2004. godine, od 41 hiljade stanova Ministarstvo odbrane Republike Hrvatske je prodalo već u to vreme 36 hiljada stanova. Samo po tom osnovu Republika Hrvatska duguje oko 2,5 milijarde evra.
Poznato je, takođe, da su nadležni ministri za pitanje izbeglih i proteranih građana iz Republike Hrvatske, Republike Srpske, Federacije BiH u prisustvu međunarodnih organizacija u Sarajevu 31. januara 2005. godine usvojili deklaraciju sa zaključkom da se do kraja 2006. godine reše pitanja izbeglih i proteranih građana. Da vas obavestim da je naš predstavnik, gospodin Dragiša Dabetić, to je objavljeno u "Novostima" 3. decembra 2005. godine, izneo da nije došlo do potpisivanja ove deklaracije upravo zbog toga što Republika Hrvatska nije htela da prihvati svoju obavezu da nadoknadi novčanu protivvrednost stanova koje su imali bivši pripadnici vojske, penzionisana vojna lica i aktivna vojna lica.
U stvari, to je sve deo tog scenarija, jer jedino se nije dozvolilo u Republici Hrvatskoj da dođe do otkupa vojnih stanova, jer verovatno, oni koji su planirali secesiju u Republici Hrvatskoj, znali su da je privatna imovina u Evropi, pa i u celom svetu, neprikosnovena.
Zbog toga nisu dozvolili, kao što je to bio slučaj u drugim republikama bivše SFRJ, da dođe do otkupa stanova i samim tim su te građane Republike Hrvatske stavili u situaciju da više ne mogu da dođu do svoje imovine.
Juče je gospodin ministar ovde govorio i o tome koliko je važan obim našeg izvoza i uvoza u bivše jugoslovenske republike, koje su, takođe, potpisnice ovog sporazuma.
Ja bih sada koristeći podatke, mesečni statistički pregled iz Republičkog zavoda za statistiku Srbije, izneo podatke za januar i februar. Naš izvoz u ove članice CEFTA iznosio je 198,8 miliona dolara, a naš uvoz 138,3 miliona dolara. Prema tome, onaj odnos koji je juče gospodin ministar ovde izneo jednostavno ne stoji. Mnogo je važnije kada se vidi kakva je uopšte struktura izvoza roba iz Republike Srbije, pa ću samo u najkraćem govoreći iznos u milionima dolara.
Meso sveže u ova dva meseca izvezeno je 2,9 miliona dolara, kukuruz 13,3 miliona, smrznuta malina 10,5 miliona, šećer rafinisani 5,9 miliona, ulje rafinisano 4,8 miliona, lekovi 10 miliona, polietilen 5,3 miliona. Nove spoljne gume za automobile, ali odmah da vam kažem da to nije srpski proizvod, to je firma koja je već prodata, 13,2 miliona. Vešalice za odela, e, ovo je sigurno srpski proizvod, zatim, hartija, karton, toplo valjani proizvodi od gvožđa. Ovo se važi da je proizvod iz Srbije, znate da je to "Sartid" i da Srbija od toga gotovo nema nikakve koristi. Zatim, valjani proizvodi presvučeni kalajem, bakar i proizvodi od bakra, ploče, limovi i legure aluminijuma, drveni nameštaj 33 miliona, odeća, obuća 15 miliona, metle, četke od biljnog materijala, to je, takođe, proizvod na tehnološkom nivou koji danas ima Srbija.
Što se tiče uvoza, koks i proizvodi od koksa 18 miliona, sirova nafta 82 miliona, električna energija 25 miliona, lekovi 29 miliona, kozmetički proizvodi 12 miliona, a samo sapun i preparati za čišćenje 10 miliona, đubrivo 17,9 miliona, hartija 36 miliona, šipke i profili od čelika 19 miliona, bakarni proizvodi 13 miliona, aluminijumski proizvodi 33 miliona, proizvodi od prostih metala 13 miliona.
Zatim, mašine za automatsku obradu podataka 19,7 miliona, telekomunikacijska oprema 36,9 miliona, putnički automobili 30 miliona, teretni automobili 15 miliona, odeća 22 miliona i obuća 16,7 miliona.
Ovo sam izneo, gospodo, samo da znate na kom se danas tehnološkom nivou nalazi Srbija. Šta Srbija izvozi? Iz ovoga što sam rekao videli ste da su to samo sirovine i poluproizvodi. Srbija je i nekada u 19. veku izvozila samo meso, izvozila metle i izvozila drvo. Sada u 21. veku došli smo praktično na isti nivo.
Ovde nisam hteo da iznesem podatke za Sloveniju, ali svi ovi podaci koje sam izneo, koje su prethodno iznele kolege, nisu potpuni, jer u ove statističke podatke ne ulaze oni proizvodi koje firme iz Slovenije i Hrvatske, koje su kupile naše firme, plasiraju ovde u Srbiji i smatraju se kao srpski proizvodi. Ova statistika bila bi daleko poraznija za Srbiju kada bismo i te podatke imali.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, danas govorimo o jednom vrlo važnom zakonu, o zakonu o državljanstvu. Taj zakon predstavlja, svakako, jedno od osnovnih pitanja svake države.
Danas je ovde pomenuto pitanje reciprociteta. Kada se radi o međunarodnim odnosima, o odnosima među državama, ovaj princip je uvek prisutan.
Jedan od narodnih poslanika koji je govorio, govorio je i o tome kakav je zakon o državljanstvu Republike Crne Gore. Nažalost, nisam imao prilike da pročitam taj zakon, ali smatram da, kao i prema svakoj državi, tako i prema Crnoj Gori treba da bude zastupljen ovaj princip. Dve nezavisne države koje su bile u takvom međusobnom odnosu da su kao ustavni akt imale ustavnu povelju, sva svoja pitanja, pa i pitanja državljanstva treba da rešavaju sporazumno.
Jasno je da građani Srbije poreklom sa prostora bivše Jugoslavije, koji su prijavljeni na teritoriji Srbije, ne mogu ostati bez državljanstva.
U pogledu ovog pitanja, imao sam i lično iskustvo. Iako smo supruga i ja rođeni u Srbiji, naša deca su rođena u Bosni i Hercegovini. Prilikom pokušaja da se upišu u državljanstvo Srbije, traženo je da se odreknu državljanstva Bosne i Hercegovine. Smatram da je to tada bilo u redu i da je to po zakonu. Međutim, ovaj zakon daje i neke druge mogućnosti, a samim tim otvara i druge dileme, o kojima je ovde govorilo više poslanika, a prvi je o tome govorio gospodin Batić.
Mi ćemo podržati ovaj zakon, ali samo u slučaju da bude usvojen amandman koji je ovde izneo gospodin Vučić. Mogućnost da građani Crne Gore, koji to žele, mogu dobiti srpsko državljanstvo nije sporna, ali, pod određenim uslovima. Smatram da to mogu ostvariti samo oni koji su se izjašnjavali kao Srbi. Svi ostali, koji su glasali za odvajanje i odlazak iz naše zajedničke države, ne mogu i ne smeju biti time nagrađeni, jer bi to bilo na štetu građana Srbije.
Takođe, smatram da treba razmisliti i o članu 27, koji govori o otpustu iz državljanstva Republike Srbije, posebno o tački 3, u kojoj se govori o otpustu iz državljanstva po međunarodnim ugovorima. Smatram da je ovo nejasno i da to treba bolje precizirati, vodeći računa o pravima i slobodama čoveka i građanina, prvenstveno, vodeći računa o Ustavu Republike Srbije.
Što se tiče člana 48, ovde nije prisutan gospodin ministar, ali u članu 48, u poslednjem stavu, govori se da ministar uređuje i donosi propise vezane za upis u državljanstvo. Želeo sam da se njemu obratim, jer je danas u Srbiji prisutna jedna blago diskriminatorska praksa prema građanima državljanima Srbije. Posebno se radi o onim građanima državljanima Srbije koji su državljanstvo stekli u poslednjih 15 godina, odlaskom sa prostora bivše SFRJ i dolaskom u Srbiju.
Ovi građani, za razliku od drugih, ne mogu svoja uverenja o državljanstvu da podignu u organizacijskoj jedinici MUP-a, odnosno opštini gde su prijavljeni, a to, po ovom novom predlogu i po ovom poslednjem stavu u članu 48, treba da reši ministar za unutrašnje poslove.
Smatram i da gospodin ministar i njegovo ministarstvo, i prilikom izdavanja ličnih dokumenata, posebno ličnih karata, treba da vodi računa o tome da se građani koji su došli sa drugih prostora ne osećaju kao građani drugog reda, jer se to do sada moglo videti po brojnim šiframa u tom osnovnom dokumentu, a to je lična karta. Smatram da svi treba da imaju potpuno ista dokumenta.
Što se tiče člana 52, poslednji stav, koji govori da se izjava i zahtevi iz stava 1. i 2. ovog člana mogu podneti u roku od pet godina od stupanja na snagu ovog zakona, smatram da je to suviše dug period i da će, verovatno, u tom periodu, a i danas smo čuli od nekih obećanja, biti donet i novi zakon o državljanstvu.
Želeo bih samo da napomenem, svi ste imali prilike da se odjavljujete iz jednog mesta i prijavljujete u drugo mesto. Rok da to uradite, kada podignete odjavnicu iz jednog mesta da bi se prijavili u drugom mestu, vam je osam dana.
Smatram da će svi oni koji žele državljanstvo Srbije to učiniti u najkraćem mogućem vremenu i da ovaj rok nikako ne bi trebalo da bude duži od jedne do dve godine.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovano predsedništvo, gospodine predsedniče Republike, gospodine predsedniče Vlade, danas raspravljamo o dva dokumenta. Jedan dokument smo, istina, čekali duže vremena i kada bi danas raspravljali samo o njemu, naše diskusije bi svakako bile drugačije.
Očekivali smo ovaj izveštaj o radu našeg pregovaračkog tima, a u stvari smo dobili samo jednu analizu Ahtisarijevog dokumenta.
Taj dokument smo već imali ranije priliku da pročitamo iz štampe, a nas i mene lično je više zanimao sam pregovarački proces, ako ga je uopšte bilo, uslovi u kojima se odvijao, atmosfera, stavovi različitih subjekata međunarodne zajednice, pritisci, ako ih je bilo, na naš tim, a svakako ih je bilo.
Svakako da je u početku vašeg rada bilo i disonantnih tonova, pesimističkih izjava, neadekvatnog reagovanja na izjave državnih zvaničnika, posebno iz onih država koje možemo prozvati otimačima KiM.
Dobro je što je u kasnijoj fazi vašeg rada došlo do znatno većeg, da ne kažem potpunog, jedinstva, a to mora biti praksa i u budućem radu.
Iako vi ovde, kažete, dosta stidljivo, da je Srbija zajedno sa Rusijom odbranila naš suverenitet u ovom delu pregovaračkog procesa, vezano za status KiM, tačno bi bilo da ste rekli da je Rusija kroz bezbroj bilateralnih i drugih kontakata očuvala suverenitet Srbije, a samim tim i Povelju UN i međunarodno pravo. Da nije bilo takvog stava Rusije, mi ne bismo imali o čemu da raspravljamo u ovoj sali.
Gospodo, da li ste vi svesni da sedite na dve stolice. Hoćete da Rusija i dalje štiti interese Srbije, a prosto hrlite u NATO pakt. Slušao sam promišljanja običnih ljudi, i Srba i Rusa. Put u Evropu je jedno pitanje, mada i o tome vi imate svoj stav. SRS takođe ima svoj stav. Ali put u NATO pakt je nešto što je neprirodno, nerazumno i što ljuti naše prijatelje u Rusiji. Valjda ne možete tražiti od njih da nam u ovim odlučujućim momentima tolerišu to što držimo stranu njihovim protivnicima, da ne kažemo njihovim neprijateljima.
Nikada, gospodo, u ovom daljem pregovaračkom procesu nemojte zaboraviti da je Srbija tokom svoje istorije dala nebrojene žrtve za očuvanje KiM. Mi koji smo u ovoj sali svakako nikada ne smemo zaboraviti ove najnovije žrtve iz 98. i 99. godine: 530 vojnika, nekoliko stotina policajaca i civila i preko 1.500 otetih ljudi, za koje gotovo nema nade da se neko od njih još nalazi u životu.
Nedavno je grupa poslanika SRS, sa kojima sam bio, obišla je teritoriju Kosova i posebno teritoriju Metohije i boravila u svim gradovima. Pored gotovo 18 hiljada vojnika, nekoliko hiljada policajaca, tamo nema bezbednosti. Posebno nema bezbednosti za Srbe.
Međunarodna zajednica tamo nije uspela da uspostavi adekvatnu upravu i u gotovo svim oblastima društvenog života vlada kriminal, anarhija i haos. Na KiM narod nije bio nikad siromašniji. Imate situaciju da u srpske enklave dolaze Šiptari da rade za nadnicu od pet evra, što ranije nikada nije bio slučaj.
Jednostavno, bez obzira na taj tvrdi stav Šiptara, da prihvataju samo nezavisnost, taj deo teritorije nema kapaciteta da bude nezavisan i da bude država.
Ne samo da bi to bio presedan, to bi bio i sumrak međunarodnog prava i to, gospodo, treba da ističete u svakoj situaciji. Bila bi to prva kriminalna država u Evropi i to je takođe jedan od argumenata koji morate imati u vidu.
Što se tiče SRS, od nje ćete, kad je u pitanju KiM, i u daljim pregovorima imati našu punu podršku.
Morate, gospodo, više insistirati na Rezoluciji 1244. Sve ono što je bila naša obaveza iz te rezolucije mi smo ispunili, a ono najvažnije, što je bilo u našem interesu, još nije ispunjeno.
To je naš zahtev, kao SRS, da u narednim pregovorima upravo insistirate na tome da se ova rezolucija 1244 ispuni do poslednjeg slova, a tek onda da se razmišlja o nekoj drugoj rezoluciji. Hvala.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, obraćam se Skupštini, pošto sam dobio molbu Udruženja penzionisanih generala i admirala i Udruženja oštećenih vojnih i civilnih lica Srbije, pod nazivom "Odbrana". Oni su napisali, na osnovu člana 56. Ustava Republike Srbije, jednu peticiju. Nešto ću govoriti, a nešto ću pokušati da citiram.
Odredbama člana 145. Ustava Republike Srbije propisano je: "Sudske odluke se zasnivaju na Ustavu, zakonu, potvrđenom međunarodnom ugovoru i propisu donetom na osnovu zakona." Reče jednom prilikom Aristotel: "Ići sudiji, znači ići pravdi".
Gospodine ministre, da li to važi i za Srbiju? Iz ovoga što ću kasnije izneti videćete da to samo u Srbiji ne važi. Jedan od sudija Vrhovnog suda Srbije napisao je jednom prilikom: "Pravo ili politika, politika ili pravo.
Zavidimo politici, jer ako se prepusti pravu biće i uspešna i demokratska. U suprotnom, prepuštanjem primata politici u odnosu na pravo, i pravo i politika više nisu ni pravo ni politika. Tada nema vladavine prava i nema demokratije". To je današnja situacija u Srbiji.
Citiram: "Ovom peticijom zalažemo se da se sudske odluke donose na osnovu Ustava i zakona, a ne na osnovu pojedinačnih stavova i presuda sudija Vrhovnog suda Srbije, kojima je politika važnija od prava i koji, po našem mišljenju, čine sve da uvrede i pravo i pravdu".
U čl. 47. i 48. Zakona o sudijama piše: "Pre stupanja na dužnost, sudije su dužne da polože zakletvu pred predsednikom Narodne skupštine.'' Zakletva glasi - Zaklinjem se svojom čašću da ću svoju dužnost vršiti verno Ustavu i zakonu, po najboljem znanju i umeću, i služiti samo istini i pravdi.
Ovi penzionisani pripadnici Vojske, bilo da su oficiri, podoficiri, civilna lica, kada dođu na sud, a bilo je već više hiljada slučajeva, kada traže da im se vrati oteto, kaže im se da ruše državu, a istovremeno su dužni i obavezni da plate visoke sudske takse.
Po tom osnovu, opet je njihov novac stavljan u državnu kasu. Što se tiče države, upravo ova kategorija ljudi je najviše oštećena, jer su tu državu branili svojim životima.
Pored toga, ostali su bez svoje imovine, bez stanova i bez najosnovnijih sredstava za život.
U tekstu ove peticije navedeno je priznanje jednog ministra odbrane da je od novca koji je trebalo da se njima isplati za plate finansirana Kopnena zona bezbednosti prema Kosovu i Metohiji. Da li i to nešto govori?
Moram citirati predlog ovog udruženja: "Predlažemo da Skupština Republike Srbije donese zakon lex specialis, da se utvrdi ukupan dug prema nama, da se otvori poseban račun kod Ministarstva za Kosovo i Metohiju i celokupan novčani iznos uplati na račun, radi podizanja fabrika na tom delu naše teritorije, kako bi tamošnje srpsko i nealbansko stanovništvo moglo ekonomski da se održi. Tada bismo se, vansudskim poravnanjem, odrekli našeg novca".
Gospodo, ja sam već jednom prilikom govorio da su ovo vrlo velika i značajna sredstva. Ona prelaze milijardu evra.
Oni pišu: "Obraćamo se vama", misli se na Skupštinu, "u nadi da ćete nam pomoći da se postignu ciljevi da sve sudije sude po zakonu, a ne po volji carevoj.
Čini nam se da sudije Predrag Trifunović i Slobodan Dražić sude po volji carevoj, ako za cara možemo smatrati nekog od političara koji je javno u medijima, samo pre godinu dana, izjavio - neka nas vojna lica tuže, ništa neće postići".
Gospodo, vi koji težite Evropi treba da znate da je 70 hiljada tužbenih zahteva po ovom pitanju i još 46 hiljada tužbenih zahteva penzionisanih vojnih lica koji su penzionisani pre 1. avgusta 2004. godine.
Po našem mišljenju, suprotno činjeničnom stanju, suprotno Zakonu o obligacijama, Zakonu o radu, Zakonu o Vojsci, Zakonu o budžetu i suprotno Uredbi o platama i drugim novčanim primanjima lica na službi u Vojsci, učinjeno je to da od 2000. godine, pa do današnjeg dana, vojna lica primaju samo jednu trećinu od zakonski predviđene visine plate.
Citiram dalje: "Zašto mi nemamo pravo da ostvarimo svoje pravo i pravo na pravično suđenje?"
Ono što je bilo novina i za mene, dok nisam dobio ovu peticiju, jeste sledeće. Na osnovu čl. 75. stav 1. i 137. Zakona o Vojsci i u skladu sa odlukom Savezne vlade, na osnovu onog koeficijenta, to je od tri do pet prosečnih zarada za profesionalna vojna lica i 2,1 za civilna vojna lica. Sudski veštaci su prilikom veštačenja došli do toga da je za sve godine, 2000, 2001, 2002, 2003, 2004. i 2005. godinu, u budžetu za Vojsku bilo predviđeno dovoljno novca da profesionalni pripadnici imaju plate koje im pripadaju po zakonu.
Međutim, taj novac koji je Skupština, ova skupština, utvrdila Zakonom o budžetu, prema priznanju tužene strane, to je Ministarstvo odbrane i država, bio je uplaćen na posebnu aproprijaciju. Neko je to potrošio, kako kaže jedan od ministara odbrane, nenamenski.
Sada ću vam navesti samo nekoliko rešenja Savezne vlade. To su rešenja od 5.04.2001. godine, 16.08.2001, 8.11.2001. i 30.11.2001. godine. Ovim rešenjima, sredstva koja su predviđena za Vojsku prebacivana su na druge stavke, tako da je samo 2001. godine iz vojnog budžeta, nenamenski, uzeto 9.714.000.000 dinara.
Kako onda, gospodo, može da se govori o platama vojnih lica, jer ovo što je urađeno 2001. godine odrazilo se kasnije na sve godine, pa, evo, i do 2007. godine. Ministar odbrane ističe da takva politika plata u Vojsci Jugoslavije, posebno u protekle dve godine, ne samo da je dovela profesionalne pripadnike Vojske Jugoslavije u nezavidan materijalni položaj, već i njihove plate znatno zaostaju za realnim rastom plata u društvu.
Dok su u to vreme plate u privredi povećane za 56,9%, u Vojsci su povećane samo za 17%, a to je napisao i tadašnji ministar odbrane, gospodin Boris Tadić.
Imajući u vidu navedeno, sud zaključuje da su sredstva koja su bila predviđena za plate zaposlenih u Vojsci preusmeravana i trošena za druge namene a da za to nije bilo zakonom propisanog razloga, te da je to od uticaja na pravilno utvrđivanje vrednosti boda, odnosno koeficijenta.
Kada se sve ovo ima u vidu, onda vam je jasno, gospodo, zašto mi od 2000. godine nismo imali završni račun. Kada je bila rasprava o budžetu, rekao sam vam da za Vojsku nije važno koliko im vi sredstava dajete budžetom i kakav je budžet, nego koliko ćete im stvarno sredstava dodeliti u toku godine.
Sudije Vrhovnog suda Srbije koje sam već ranije napomenuo, Predrag Trifunović i Slobodan Dražić, sa svojim većima, za razliku od navedenog i za razliku od drugih sudija istog suda, u nameri da nam kažu da nemamo pravo, ili da ne znamo svoje pravo, preinačuju prvostepene i drugostepene presude kojima su bili usvojeni naši tužbeni zahtevi, s obrazloženjem da tužioci nemaju pravo na razliku plate koju tužbom traže, jer im je ista redovno isplaćivana i da sudovi opšte nadležnosti ne mogu da ispituju zakonitost upravnih akata.
Među vama, gospodo, ima mnogo pravnika, a takvo obrazloženje, iz već navedenih razloga i onih koji slede, uvreda je i za zdrav razum, a uvreda je i za pravo.
Zašto se sudija Vrhovnog suda Srbije, Predrag Trifunović, suprotno načelu ravnopravnosti stranaka, prethodno dogovarao sa predstavnicima tužene strane, što je suprotno stavu Vrhovnog suda Srbije i suprotno utvrđenim činjenicama, i zamenom teza donosio odluke koje su, po našem mišljenju, suprotne zakonu i Ustavu?
Zašto sudija Vrhovnog suda Srbije Slobodan Dražić, u predmetu po reviziji tužilaca Branislava Milosavljevića i Tinka Stoiljkovića iz Ćuprije, nije saznao, a morao je da sazna, da su ovi tužioci, po istoj reviziji, podneli zahtev za njegovo izuzeće, pa nije savesno postupio kao sudija tako značajne sudske institucije? Iako je saznao za izuzeće, nije postupio po odredbama člana 71. Zakona o parničnom postupku i nije odmah prekinuo svaki rad na predmetu, nego je, suprotno svim pravilima i citiranim zakonskim odredbama, podneo kao neosnovanu reviziju od 28. decembra 2006. godine.
Šteta je, po zakonskoj definiciji, umanjenje nečijih sredstava ili imovine, ili sprečavanje njenog povećavanja. U konkretnom slučaju, novac za plate bio je obezbeđen u Zakonu o budžetu. Bilo ga je dovoljno i umesto da se isplati kroz plate, neko ga je, suprotno zakonu, nenamenski potrošio. To je onda šteta koja mora da se nadoknadi ovim licima.
Samo ću, na kraju, još da kažem, sudije Predrag Trifunović, Slobodan Dražić i njihova veća iznose pravne stavove suprotne ranijim stavovima istog suda i istih sudija. Navešću primer.
U rešenju Vrhovnog suda Srbije broj 1004 od 2001. godine, od 29. novembra, iznet je sledeći stav: "Spor po tužbi vojnog lica za isplatu plate je imovinski spor za koji je stvarno nadležan opštinski sud". U obrazloženju navedenog rešenja, kaže se da je o pravu na platu rešeno u upravnom postupku. Tužilac samo traži da redovni sud obaveže tuženog da mu isplatu izvrši.
Dakle, sasvim isto veće Vrhovnog suda Srbije, u rešenju 866 od 2006. godine, 15. novembra, ukidajući nižestepene odluke sudova i navodne razloge, a tužioci bi rekli da sudsko veće zauzima stav, ali na onoj drugoj strani, utvrđuje da visina plate, odnosno penzije, i ocena zakonitosti upravnih akata kojima je određena i pravilnost obračuna visine plata i penzija, ne isključuje nadležnost redovnog suda da postupa u parnici radi nadoknade štete zbog nezakonitog i nepravilnog rada državnog organa.
Jedan broj ovih ljudi se već obratio sudu u Strazburu. Pošto se radi o direktnom kršenju zakona, i ovde će se desiti ono što se desilo kada je, između 2000. i 2002. godine, nekoliko stotina, ili više od hiljadu lica otpušteno iz banaka u Srbiji. Sada su ta protivpravna rešenja našla svoj zakonski epilog. Mogli ste da pročitate ovih dana da će to državu Srbiju da košta tri milijarde dinara.
Opomenuo sam ministra finansija, sada opominjem i ministra pravde, ovo će Srbiju da košta više od milijardu evra.
Gospodo, svoje sudije, sudska veća, urazumite i tražite da rade po zakonu. Posle ove peticije, ova grupa građana Srbije planira i obaveštava Skupštinu Srbije da će izaći na ulice. Pošto se radi o ljudima koji su ceo svoj život posvetili upravo odbrani države, da li je to bila federativna, da li SRJ, ili danas država Srbija, nije važno. Krajnje sredstvo koje će oni primeniti je izlazak na ulice. Vlada i vi, gospodo ministri, treba da učinite sve da do toga ne dođe.

Gospodine ministre unutrašnjih poslova, gospodo narodni poslanici, evo ovih dana smo raspravljali o različitim međunarodnim konvencijama, neke su čak pred ovu skupštinu došle posle 22 godine. Ovde imamo zahtev da se potvrdi konvencija koja je 2006. godine potpisana u Beču. Kada se čita ova konvencija, kao i kada se čitaju neki od zakona koji dolaze ovde pred narodne poslanike, može odmah da se vidi da su pisani negde na strani i da su dati određenim zemljama.
Kada su u pitanju konvencije, one moraju biti istovetne. Ali kada su u pitanju zakoni i oni su gotovo istovetni u svakoj državi. Kada se dođe do kraja može se videti, smatram da je neozbiljno, jer u svim institucijama gde sam radio ovakve greške ne bi se smele potkrasti, a posebno se ne bi smeo ovakav dokument uputiti Narodnoj skupštini. Evo, recimo, na stranici 59 videćete da piše Bosna i Hrvatska. Jasno je da je to greška, ali je tu grešku, gospodine ministre, morao da vidi neko iz vašeg kabineta, trebalo je da piše Bosna i Hercegovina.
Ovaj dokument ukoliko se usvoji, a ja se pridružujem zahtevima SRS da se ovaj dokument nikako ne usvaja, da kao i onaj dokument koji je čekao 22 godine, i ovaj može da čeka 5 ili 10 godina kada budemo sagledali da li ovakav dokument uopšte treba da se sprovodi u našoj zemlji.
Recimo, član 9. – Oficiri za vezu. Ja znam da za različite aktivnosti zemlje razmenjuju oficire za vezu i da to ima koristi. Međutim, pitao bih vas, gospodine ministre, koliko vi sada ili koliko u poslednje dve godine imate stranaca u vašem Ministarstvu, kao što postoji u Ministarstvu odbrane i Ministarstvu finansija? Kod nas se stranci nalaze i naprosto vršljaju po ministarstvima. Da li sada te strance ili neke od njih treba da podvedemo pod ovu formu i pod član 9. – Oficiri za vezu, pogotovo što znam da oni ne dolaze iz ovih zemalja koje su obuhvaćene ovom konvencijom.
Sledeće, mislim da ovaj član 10. nosi određene opasnosti. Zaštita svedoka, to je jedna nova forma koja se pojavila u poslednje vreme. Ali, ako bi to značilo samo da se štite svedoci iz ove grupe zemalja, to bi možda i bilo prihvatljivo.
Ali imamo zemlje u našem okruženju koje su na svojoj teritoriji dozvolile da imamo, hajde da ih nazovem, privatne zatvore koje je koristila CIA da bi hapsila i tamo sprovodila i ispitivala ljude iz drugih zemalja. Zbog svega toga kažem da ne treba usvojiti ovu konvenciju.
Posebno kada je u pitanju član 13. – Hitna potraga. Ja znam da nekada postoji potreba za tim.
Međutim, uvek se obaveštava ona druga strana na čijoj teritoriji treba da se nastavi potraga, pogotovo ako već imate ovakve tehničke mogućnosti onda nikako mi ne možemo dozvoliti, kako kaže član 34. stav 1. ove konvencije, da se nastavi gonjenje na teritoriji druge ugovorne strane bez njenog prethodnog odobrenja. U šta se sve to, gospodo, može pretvoriti? Bio sam svedok, dok sam radio u vojsci u operativnoj upravi, da je sa teritorije BiH više puta povređena naša teritorija, upravo po ovom pitanju. To nisu bili pripadnici službi BiH, nego pripadnici službi nekih drugih zemalja.
Kako ćemo ih identifikovati? Jedino u pregovorima sa BiH u Sarajevu, priznao je američki general, da su se i njegovi ljudi opustili, iako su imali GPRS uređaje, nisu, kao, bili svesni da su prešli na našu teritoriju, ali je priznao da su prešli na našu teritoriju.
Znači, zbog mogućnosti da se po našoj teritoriji vršlja, zbog toga što na teritorijama tih susednih zemalja, sa kojima potpisujemo Konvenciju, postoje snage određenih službi i zbog toga što to može biti upotrebljeno protiv naše zemlje, apsolutno sam protiv toga.
Jedna od ovih konstatacija je da službena lica koja učestvuju u gonjenju mogu nositi svoje službeno oružje; njihovo korišćenje je zabranjeno, osim u slučajevima legitimne samoodbrane. Videli smo šta znači legitimna samoodbrana za one koji raspolažu jedino pravom sile. Od nas se, inače, tražilo da sa pojedinim zemljama potpišemo konvencije da njihovi državljani, posebno njihovi službenici, ne mogu odgovarati čak i ako učine krivično delo na teritoriji druge zemlje, odnosno na teritoriji naše zemlje. Makedonija, sa kojom potpisujemo ovu konvenciju, to je na svojoj sopstvenoj koži doživela. Doživela je da se njeni građani jednostavno gaze u saobraćaju i da za to niko ne odgovara.
Sledeće, član 14 – Prekogranična prismotra. I do sada je bilo saradnje i potrebna je saradnja između policija i između država. Međutim, u nekim stvarima se preteruje. Recimo da, u skladu sa članom 34, nastave prismotru na teritoriji druge ugovorne strane, onda kada je ona odobrila prekograničnu prismotru kao odgovor na prethodno upućen zahtev. To bi bilo u redu. Ali, u slučajevima, tačka (2) kaže da, kada ugovorna strana koja upućuje zahtev, iz posebno hitnih razloga, ne može prethodno podneti zahtev za ovlašćenje, službena lica koja vrše prismotru imaju dozvolu da pređu na teritoriju druge zemlje. Sve ovo što je hitno, mislim da nikako ne bi moglo da bude prihvaćeno, jer se iza toga kriju različite zloupotrebe.
I u ovoj tački se kaže da lica koja vrše prismotru mogu nositi svoje službeno oružje. Vi znate kakav je naš zakon. I ja, iako sam ceo život proveo sa oružjem, nemam pravo da svoje oružje iznesem iz svoje kuće.
Znači, ovde treba dozvoliti strancima da se šepure po teritoriji Srbije sa oružjem i da ga upotrebe samo u slučajevima legitimne samoodbrane. Ko je taj ko će pojedinim moćnicima koji dolaze iz država koje su danas tutori Srbije, odrediti šta je legitimna samoodbrana?
Posebno ovaj član koji kaže da je identitet tih službenih lica koja vrše prismotru zaštićen i da se ni identitet tih lica, čak i kada se uputi zahtev, ne mora dostaviti. Član 16 – Tajne istrage u cilju istrage krivičnih dela, član (5) kaže: "U izuzetno hitnim slučajevima, kada preti ozbiljna opasnost da se otkrije identitet prikrivenog islednika, raspoređivanje prikrivenog islednika na teritoriji druge ugovorne strane se dozvoljava bez prethodnog pristanka." Mi imamo mnogo islednika i mnogo špijuna na našoj teritoriji.
Naša Srbija liči na švajcarski sir. Ako mi prihvatimo ovu konvenciju, šta će sve da se pod nju podvede? Opet se kaže: "pravi identitet službenog lica se ne mora otkriti u zahtevu". Znači, mi ne moramo znati ko nam dolazi u ovu zemlju.
Član 26. kaže: "Kada službena lica jedne ugovorne strane rade na teritoriji druge ugovorne strane, ovlašćeni su da nose svoje uniforme, službeno oružje i ostala sredstva za prinudu, osim ako ugovorna strana na čijoj teritoriji se sprovodi operacija ne izjavi da to nije dozvoljeno ili je dozvoljeno pod određenim okolnostima". Opet, korišćenje dozvoljenog oružja je dozvoljeno jedino u slučaju samoodbrane.
Ako se to poveže sa mogućnošću hapšenja, znači da mi ovim dobijamo jedan dokument koji nikada u istoriji Srbija nije imala, osim kada je bila okupirana. Gospodo, vi ćete glasati za ovu konvenciju, ali dobro povedite računa o tome. Predlažem vam da ovu konvenciju, ipak, ostavite za neko drugo vreme. Hvala.