Uvažena predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što počnem o samoj sadržini zakona, hteo bih da se osvrnem na jednu praksu u radu ove skupštine, na kršenje člana 164. Poslovnika Narodne skupštine.
Ovaj zakon, kao i mnogi drugi zakoni, podnet je Skupštini da se usvoji po hitnom postupku. Ukoliko se pogleda obrazloženje ovakvog predloga, može se uočiti da ono nije u skladu sa članom 164. Poslovnika Narodne skupštine. Naime, pomenutim članom Poslovnika, u stavu 1, kaže se – zakon se može, izuzetno, doneti i po hitnom postupku. Jasno je da je ovo izuzetak od redovnog postupka, koji treba usko tumačiti.
Opštepoznato pravno pravilo glasi da se izuzeci usko povlače. Ukoliko je jedna norma, u ovom slučaju odredba Poslovnika, izuzetak u odnosu na neku drugu, opštiju normu, onda se ona mora usko tumačiti, odnosno mora se, kao njeno pravno značenje, uzeti ono što je najuže. U ovom slučaju, kao i u slučaju mnogih drugih zakona u ovoj skupštini, pomenuta odredba se nije tumačila na ovaj način.
Ukoliko se pogleda stav 2. istog člana, lako je primetiti da u slučaju Predloga zakona o udruženjima nisu ispunjeni uslovi za donošenje zakona po hitnom postupku.
Prema stavu 2, potrebno je da se ispune dva uslova kako bi se zakon mogao doneti po hitnom postupku. Prvi uslov je – zakon kojim se uređuju pitanja i odnosi nastali usled okolnosti koje nisu mogle da se predvide. Drugi uslov – da nedonošenje zakona prouzrokuje štetne posledice po život i zdravlje ljudi, bezbednost zemlje i rad organa i organizacija.
Jasno je da se u ovom slučaju nisu stekli uslovi da se zakon donese po hitnom postupku, te je na ovaj način prekršen član 164. Poslovnika. Inače, ovo je uobičajena praksa, da se zakoni donose po hitnom postupku, iako za to nema osnova u članu 164. Poslovnika.
Zašto ovo, gospodo, govorim? Proteklih nedelja i meseci, mnogo smo govorili o dostojanstvu Skupštine. Dostojanstvo Skupštine treba da čuvaju svi narodni poslanici, i poslanici opozicije, ali isto tako i poslanici pozicije. Mi smo doživeli u Skupštini da Vlada, slanjem zakona i zahtevanjem da se o njima raspravlja po hitnom postupku, ovaj dom, kao najviši zakonodavni organ u zemlji, posmatra kao svoju transmisiju, ili kao svoj privezak. Ako pomenem samo jedan zakon, Zakon o privrednim komorama, za koji ste, gospodo, glasali protiv, znači da se ne može doneti po hitnom postupku, a odmah zatim, na prvoj sledećoj sednici vam je taj zakon došao u proceduru, to govori da su ne samo pojedina ministarstva, nego čak i pojedini ministri jači od ovog najvišeg zakonodavnog organa ove države. Toliko o poštovanju člana 164.
Sada bih nešto rekao o ovom zakonu. Vratio se i gospodin ministar. Od njega sam saznao da je ovo već peti put da je ovaj zakon u proceduri, ali ja sam imao priliku da čitam neka tri predloga. Mišljenja sam da je glavni razlog za to što ovaj zakon posle toliko godina još nije donet taj što su svi dosadašnji predlozi imali određenih propusta i nedostataka, a da su na njih ukazivali i domaći i strani pravni eksperti. Pre svega, radilo se o njihovoj neusklađenosti s Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda.
Ovaj zakon je svakako potreban, međutim, sad želim da ukažem da u njemu, u različitim članovima, ima i dosta nedorečenosti, što bi možda moglo da se ispravi amandmanima.
Ako bismo počeli od člana 2, stava 2, ističe se da se osnivanje i delovanje pojedinih udruženja građana može urediti, ili je već uređeno drugim zakonima.
S jedne strane, to je dobro, jer se prihvata realnost da postoje i takvi, znači, specijalni zakoni za pojedina udruženja, kao što su, recimo, sportska ili neka druga. S druge strane, time se na određeni način pravi diskriminacija među samim udruženjima.
Može se razgovarati i o tome da li su kontradiktorne odredbe člana 2. stav 1. s odredbama stava 2. istog člana, kao i s odredbama člana 12. stav 4. i člana 37. stav 2, u pogledu neprofitnosti i sticanja dobiti. Član 2. stav 1. definiše udruženja kao neprofitne organizacije, a ostale označene odredbe u delatnost udruženja uključuju i sticanje dobiti. Istina, zakon stavlja i određena ograničenja, da je to sticanje dobiti moguće ostvariti samo u onoj meri koliko je potrebno da bi ta udruženja mogla obavljati svoju funkciju.
Međutim, predlogom nije učinjena jasna razlika u pravima i obavezama između osnivača, članova i delova udruženja, kao i članova organa upravljanja udruženjem, odnosno savezom. Članom 10, koji su uvažene kolege poslanici već nekoliko puta pominjali, utvrđeno je da tri lica mogu osnovati udruženje, a nigde nije predviđeno da li su osnivači istovremeno i članovi osnovanog udruženja i kakva su njihova dalja prava i odgovornosti u delovanju udruženja.
Moje kolege poslanici su se s pravom usmerili na taj član 10, jer, iako se i gospodin ministar u odgovoru pozivao na konvencije koje je potpisala naša zemlja, ako su potrebna tri osnivača za osnivanje jednog udruženja, zašto u zakonu nije rečeno da najmanje dva osnivača moraju imati prebivalište na teritoriji naše zemlje? Ili, ako se govori o tome da i maloletna lica sa 14 godina mogu osnovati udruženje, zašto u tom istom članu nije rečeno da, ako su u pitanju maloletni osnivači, od tri osnivača, najmanje jedan osnivač treba da bude punoletno i poslovno sposobno lice?
Kada je u pitanju član 5, nije jasno šta predstavlja javnost rada udruženja. Kako se obaveza javnosti rada ostvaruje? To što je predviđeno da se način ostvarivanja javnosti rada uređuje statutom, ne može biti dovoljno precizno.
Registrator će, prilikom odlučivanja o upisu udruženja u Registar, utvrditi iz statuta kako je predviđeno da se obaveza javnosti rada udruženja ostvaruje i sam proceniti da li je ispoštovana odredba zakona o javnosti rada udruženja. Na ovaj način se ionako suviše široko određeno diskreciono pravo registratora prilikom odlučivanja o prijavi za registraciju dodatno proširuje. Trebalo bi precizirati šta je javnost rada, koji su minimalni uslovi da bi se javnost rada sprovela. U tom smislu, problematična je i primena odredaba člana 74. stav 1. tačka 1, koja predviđa prekršajnu odgovornost u slučaju kršenja odredaba člana 5. Pored potrebe za javnošću rada udruženja, neophodno je ostvariti i zaštitu ličnih podataka njegovih članova, pa je u tom smislu ovaj član neprecizan.
Što se tiče člana 7, uprkos tome što je članom 7. utvrđeno da se na saveze shodno primenjuju odredbe ovog zakona, pojedine njegove odredbe su nedovoljno precizne da bi se odnosile i na saveze. Tako je, na primer, članom 22. stavom 2. utvrđeno da svi članovi udruženja čine skupštinu udruženja. Kako su članovi saveza udruženja, oni svakako, kao pravna lica, ne mogu biti članovi skupštine saveza u koju su se udružili, već to mogu biti samo njihovi predstavnici.
Predlogom nije uređeno pitanje osnivanja i delovanja međunarodnih saveza sa sedištem na teritoriji Republike Srbije, niti učlanjenje stranih udruženja u domaće saveze. Naime, ta pitanja nisu uređena članovima 7, 59. do 68, kojima su, pored ostalog, uređena pitanja udruživanja domaćih udruženja u strane saveze i pitanja delovanja predstavništava stranih udruženja u Republici Srbiji.
Želim dalje da ukažem na član 20. ovog zakona. Iz formulacije ovog člana nije jasno da li postoji pravo člana udruženja da pokrene postupak pred nadležnim sudom za utvrđivanje ništavosti i samog statuta, kao najopštijeg akta, odnosno njegovih izmena i dopuna, ili samo drugih opštih i pojedinačnih akata udruženja donetih na osnovu statuta.
Pored toga, koristi se odrednica "osnovni sud". Iz zakona koji je usvojen, ali koji još uvek nije stupio na snagu, a s obzirom na iskustva s ranijim zakonima, upravo u toj oblasti, i zbog ne baš pozitivnog stava domaće i strane stručne javnosti o tom zakonu, sva je prilika da će njegova primena biti odložena na duži period, te je potrebno, gospodine ministre, zameniti reč "osnovni" rečju "opšti" ili preformulisati taj stav da glasi: "Svaki član udruženja može pokrenuti postupak pred nadležnim opštinskim, odnosno osnovnim sudom".
Takođe, odredba stava 2. ovog člana nije u saglasnosti sa članom 44.
Svakako, gospodine ministre, ovaj problem ste mogli rešiti i na drugi način, u prelaznim i završnim odredbama, u članu 90, gde ste, inače, napravili izuzetak za član 32. stav 4, gde može da se reguliše i ovo što je vezano za član 20.
Što se tiče člana 22, propušteno je da se navede koliko je potrebno članova udruženja da bi se mogao primeniti ovaj stav. Koliko mi je poznato, jedan od ranijih predloga zakona je ovde predviđao da je potrebno da udruženje ima najmanje 100 članova da bi se statutom moglo predvideti predstavljanje članova u skupštini udruženja. U tom smislu, može se i ovaj problem rešiti kroz amandmane, ali je važno, jer na način kako je to sada dato u zakonu, nemoguće je primeniti ovaj stav.
Što se tiče člana 23, nije predviđena odredba koja bi regulisala situaciju kada zastupnik prekorači svoja ovlašćenja. Da li je u tom slučaju pravni posao koji je zaključen ništavan, odnosno da li treća savesna lica uživaju zaštitu? Sistemskim tumačenjem Predloga zakona, odnosno člana 22. stava 2, moglo bi se reći da su treća savesna lica zaštićena od ništavosti u slučaju prekoračenja ovlašćenja zastupnika, ali bi se unošenjem odredbe koja bi ovo jasno definisala otklonile nejasnoće koje mogu nastati.
Što se tiče člana 32. stav 4, ovo je izuzetak od opšteusvojenog instituta ćutanja uprave, kojim se pretpostavlja da je zahtev stranke odbijen ukoliko u predviđenom roku organ uprave nije doneo rešenje kojim se zahtev stranke usvaja ili odbija, te da stranka u tom slučaju može podneti žalbu drugostepenom organu. Osim toga, nejasno je kako će se i faktički izvršiti upis u slučaju iz ovog stava. Ako predlagač ima jasno rešenje za ovu situaciju, onda ostaje sporno zbog čega je u članu 90. odložio primenu ovog stava na dve godine od dana stupanja na snagu zakona.
Što se tiče člana 36, trebalo bi da u članu bude jasno određeno da li se misli samo na domaće ili i na strane izvore ovih sredstava.
Član 37. je izuzetno važan za celokupnu primenu ovog zakona. U stavu 2. tačke 1) ovog člana predviđeno je da delatnost udruženja, privredna ili neka druga, mora biti u vezi s njegovim statutarnim ciljem. Ispunjenost ovog uslova ocenjuje registrator.
Opet je široko postavljeno diskreciono pravo registratora. Sporno je kako će se primenjivati pomenuti uslov na pojedinačne slučajeve, primera radi, kada je privredna delatnost povezana s ciljem udruženja koje se bavi pomaganjem dece bez roditeljskog staranja. To može biti širok opseg delatnosti, naročito kada se uzme u obzir važeća klasifikacija delatnosti, na koju se upravo poziva stav 2. ovog člana.
Cilj predlagača je očigledno da dozvoli obavljanje privredne delatnosti kako bi se finansirala aktivnosti udruženja na ostvarivanju ciljeva, ali da ne dozvoli da se udruženje pretvori u privredno društvo.
To je sasvim u redu, ali poslednji zahtev se postiže odredbom stava 2. tačke 3), gde se traži da je delatnost manjeg obima, odnosno da se delatnost obavlja u obimu potrebnom za ostvarivanje ciljeva udruženja. Stoga bi trebalo koristi reč "delatnost" u množini, dakle, dozvoliti udruženju da obavlja i više privrednih delatnosti, u smislu važeće klasifikacije delatnosti, s tim da te privredne delatnosti ostaju u okvirima iz stava 2. tačke 3) ovog člana.
U stavu 3. predviđeno je da se delatnosti iz stava 2. upisuju u Registar privrednih subjekata. Da li ova odredba predviđa da se i samo udruženje upisuje u Registar privrednih subjekata, ali kao udruženje? Zatim se postavlja pitanje – da li se može obavljati samo jedna ili više delatnosti, u prethodnom stavu sam govorio o tome, a prema važećoj klasifikaciji delatnosti koje koristi agencija?
Ukoliko se može obavljati, odnosno registrovati samo jedna delatnost, onda je problem u tome što, prema pomenutoj klasifikaciji, postoje delatnosti koje su veoma slične, ili gotovo istovetne, naročito ako se ima u vidu da privrednu delatnost udruženje ne vrši u cilju sticanja dobiti, ali, klasifikacijom su određene kao dve odvojene delatnosti, dok u praksi obe te delatnosti mogu biti usko povezane s udruženjem, u smislu ovog člana, i to njegovog drugog stava.
Stoga bi trebalo u ovom članu reč "delatnost" koristiti u množini, s tim da, za razliku od privrednih društava koja u Agenciji registruju samo pretežnu delatnost, za udruženje treba predvideti da registruje sve delatnosti koje može obavljati, ali da to ne bude, recimo, više od tri delatnosti.
Time bi se izašlo u susret i potrebi države da preko Agencije i registratora jasno kontroliše i spreči da se udruženje ne pretvori u privredno društvo, ali i potrebi udruženja, s obzirom na raznovrsnost ciljeva koje imaju i zbog kojih se osnivaju, da imaju potrebu da obavljaju više od jedne delatnosti koje su u vezi s njihovim ciljem.
Stav 5. ovog člana je delom suprotan odredbi člana 44, premda bi se valjanim tumačenjem ova odredba, ili neusaglašenost, možda mogla prevazići. Ipak, smatram da bi trebalo da se član 44. dopuni i usaglasi sa članom 37. stav 5.
Što se tiče čl. 38. i 39, nešto što je posebno važno, ne odnosi se na sva udruženja, ali moglo bi se odnositi na neke nevladine organizacije, posebno one koje se brinu o ljudskim pravima, koje personifikuju određene ličnosti poznate našoj javnosti. Recimo, da uzmemo Fond za humanitarno pravo koji predvodi gospođa Nataša Kandić.
S obzirom na to da je gospodin ministar rekao koliko je to subjekata, koliko je to udruženja, a da je u članu 71. određeno da nadzor vrši njegovo ministarstvo, a onda, povezano s ovim članovima koji govore o zabrani rada udruženja i sa čl. 38. i 39, o dostavljanju izveštaja, gde se kaže da se godišnji obračuni i izveštaji o aktivnosti udruženja podnose članovima udruženja, na način koji je predviđen statutom, ne vidim drugu mogućnost, osim da ministarstvo koje je predviđeno u članu 71. svako od ovih, koliko je to rečeno, nekoliko hiljada, ili desetina hiljada udruženja, tj. inspektori ili predstavnici ministarstva, moraju posetiti da bi došli do toga da li ta udruženja rade u skladu sa svojim statutom.
Ako bismo se vratili na član 22. koji govori o tome da je Skupština najviši organ udruženja i da Skupština mora da se sastane makar jednom godišnje, a da se na njoj, pored ostalog, razmatraju i finansijski izveštaji, voleo bih da mi neko predoči neki od finansijskih izveštaja koje je Nataša Kandić bilo kome u ovoj državi dostavila. Ukoliko bi se to povezalo sa čl. 38, 39, kao i sa članom 49, gde se govori o uslovima za brisanje iz Registra udruženja, tu se kaže da se udruženje briše ukoliko je proteklo dvostruko više vremena od vremena utvrđenog statutom za održavanje sednice Skupštine, a ona nije održana.
Takođe, voleo bih da vidim i da mi neko predoči podatke kad je Nataša Kandić nekome podnosila finansijske izveštaje i kada je to udruženje, odnosno Fond za humanitarno pravo, održavalo makar te godišnje sednice, na koje je svako udruženje obavezno.
Što se tiče člana 42, problem s ovom odredbom je situacija kada postoje funkcionalna i druga povezivanja u saveze, pa je, na primer, neko domaće udruženje član nekog međunarodnog saveza, od kog je dobijalo sredstva. Kada domaće udruženje prestane da postoji, međunarodni savez koji je svoja sredstva ulagao ne dobija ništa. Naravno, sve ovo važi ako se ova odredba člana 36. stav 1. protumači tako da udruženje može sticati imovinu iz inostranih izvora. Međutim, ni domaćem svezu, čiji je član udruženje, izričito se ne daje prednost u prenosu imovine prilikom prestanka udruženja.
Član 50. Bilo bi dobro uvesti odredbu po kojoj bi bilo moguće izreći zabranu rada udruženju samo ako se njegove nezakonite aktivnosti, odnosno aktivnosti njegovih članova, ne mogu sprečiti drugim sredstvima, naročito ako se ima u vidu da postoji mogućnost koju pruža nadzor iz člana 71. i krivični postupak koji se može voditi protiv pojedinačnih članova udruženja koji se bave aktivnostima nedozvoljenim u smislu ovog zakona, odnosno Krivičnog zakona.
U članu 53, izraz – ''odluka o prestanku udruženja'' nije najbolje postavljen, tim pre što se u sledećem članu ova odluka naziva ''odlukom o otvaranju postupka likvidacije''.
Prema tome, prikladnije je da to bude odluka o otvaranju postupka likvidacije u ovom članu, te bi čl. 53. i 54. bili na taj način terminološki usklađeni. U članu 57. trebalo bi predvideti slučajeve u kojima bi manjina članova mogla da ospori skraćeni postupak likvidacije, budući da svi članovi udruženja naredne tri godine od prestanka delovanja udruženja odgovaraju za obaveze udruženja, solidarno.
Gospodine ministre, u članu 71. potrebno je preciznije definisati inspekcijski nadzor, u skladu s ostalim odredbama ovog predloga zakona. Toliko. Hvala.