Zahvaljujem.
Uvaženi ministre, gospodo oficiri, gospodo iz ministarstva, danas raspravljamo o dva izuzetno važna strategijska dokumenta. Da su neki drugi uslovi, ne bi trebali o dva ova dokumenta da raspravljamo u jednom danu. Prvo bi trebali o Strategiji nacionalne bezbednosti, pa potom o Strategiji odbrane koja iz nje proizilazi. Međutim, svi znamo, ušli smo u cajtnot, ovo nam je poslednja redovna sednica Jedanaestog saziva i jednostavno ova pitanja moramo da rešimo na toj sednici.
Oba dokumenta su rađena vrlo kvalitetno i prihvatljiva su, iako mi kao srpski radikali imamo određene primedbe, jer mi svoje političke stavove, kakve imamo svih ovih godina, imamo i kada su u pitanju ova dva dokumenta.
Kada je u pitanju naše strategijsko okruženje, slažemo se mi, čitali smo to, znamo da sve ne može biti napisano i ne treba da sve bude napisano, nešto se mora čitati i između redova. Ipak smo mi mala zemlja i ne možemo sebi dozvoliti, kao što to rade neki koji su veliki i moćni da kažu baš sve ono što misle.
Ovde se, kada je to u pitanju, ne slažemo oko konstatacije da je napredak i pristupanje Republike Srbije EU, da to pozitivno baš utiče na našu političku, ekonomsku, socijalnu stabilnost. Naš stav je da mi nikada tamo nećemo ni ući. Ovih 20 godina posle agresije na našu zemlju ključne zemlje EU, te najjače zemlje, nisu svoje stavove pomerili ni za milimetar u našu korist. Ono što su postigli bombama žele da na kraju ostvare i oni podržavaju nezavisnost Kosova i Metohije, a mi smo ovde u Strategiji nacionalne bezbednosti, što je dobro i što treba da zna svaki naš građanin, izneli kakav je naš stav po pitanju Kosova i Metohije, i to je ovde jasno naglašeno.
Kada su u pitanju izazovi, rizici i pretnje, gospodine ministre, ovde imam jednu nedoumicu. Postoji jedan strašan problem u Srbiji. Nije on izazov, nije rizik, nije pretnja, ali je strašan problem. Ja nisam mogao da ga svrstam ni u jednu od ovih kategorija, a to je nešto što sam ja sada nazvao produženi genocid i ekocid nad našom zemljom posle NATO bombardovanja.
Ja ne znam, gospodo, da li vam je prisutna činjenica da je u prošloj godini novoobolelih od raka 58 hiljada. Od tih 58 hiljada sigurno oko polovine obolelih je zbog posledica dejstava osiromašenim uranijumom i zbog posledica dejstva po hemijskim postrojenjima ovde u okolini Beograda i na drugim mestima.
Gospodo, treba da znate da kapaciteti i mogućnosti Srbije za lečenje su 30 obolelih. Mislim da je ova činjenica morala da nađe mesto i ne može da se svrsta u ovo, kako ste vi dali, ali to je toliko važno, jer nama godišnje samo od posledica osiromašenog uranijuma umire pet puta više ljudi nego što je poginulo 1998. i 1999. godine.
Postoje tu i drugi problemi. Ne znam zbog čega Srbija još uvek nije nabavila adekvatnu opremu koja bi bila da li na Hemijskom fakultetu, da li u Nacionalnoj laboratoriji. Ta oprema košta svega 700 hiljada evra, potrošni materijal 300 hiljada evra, i to nije oprema samo namenjena za tu svrhu, već za kontrolu svake vrste hrane i pića koji se uvoze u zemlju. Bez takve opreme ne može Srbija da individualizuje žrtve i da žrtve poveže i njihovu bolest sa osiromašenim uranijumom, a sa tom opremom to može da uradi. Ako tu laboratoriju sertifikuje, onda Srbija može da se pojavi pred onima koji su odgovorni. Za osiromašeni uranijum gotovo isključivo Amerika.
Da li smo mi moćni da možemo da tužimo Ameriku? Možemo da tražimo da na određeni način učestvuje u rešavanju posledica onoga što je učinila svojim bombardovanjem, da li kroz lekove, da li kroz bolnice, da li kroz lečenje, jer za Srbiju ovo postaje veliki problem. Smatram da je trebalo da se nađe ovde u izazovima, rizicima i pretnjama upravo zbog toga što su posledice strahovito velike i što naši naučnici priznaju da nisu trend obolevanja uspeli da predvide i da pogode. Računali su da će ove godine to da pređe u jednu ravan i posle jednog određenog broja godina da ta kriva počne da ide nadole, a ona se ne zaustavlja i dalje ide naviše i broj novoobolelih se povećava iz godine u godinu. Za Srbiju je to, verujete kada vidite sve rizike i pretnje, vidite kakve posledice od njih mogu da budu, mnogo teži i mnogo jači problem.
Nacionalni interesi. Oni su napisani i mi tu nemamo primedbe, osim na ovaj jedan – evropske integracije i članstvo u EU. Protiv toga smo i uvek ćemo protiv toga biti. Smatramo da tamo nikada nećemo ući, ali nikada nismo rekli da se ne pregovara sa zemljama EU, da se ne trguje sa zemljama EU i da u svemu što Srbija radi, radi da zadovolji svoje interese.
Kada su u pitanju rizici i pretnje, još jedna ovako moja primedba, jer nekako je korupcija gurnuta zajedno sa nekim drugim mogućim izazovima, pretnjama kao nebitna. Smatram da je ona strahovito bitna, pogotovo korupcija u vrhu države, korupcija u vrhu ministarstava, korupcija u javnim preduzećima, a posebno u preduzećima koja su direktno vezana za ministarstvo.
Evo, gospodo i jedan primer. Setite se šta jedan čovek može da uradi državi. Boris Tadić je u jednom danu otpustio šest stotina stručnjaka sa Vojnotehničkog instituta. Gospodo, pa to je najteži mogući udar na nacionalne interese, odnosno na bezbednost države. On je obezglavio ključnu instituciju koja se bavila razvojem svega što je ovoj državi za njenu odbranu trebalo od toga se ne može, nije se oporavio Vojnotehnički institut i daj Bože da se oporavi u skorije vreme. Teško.
Ali, nije samo to uradio Boris Tadić. Odmah posle toga, čak imali smo i jedan lični duel, jer sam ga pratio na putu Češku samo do aerodroma, pa smo razgovarali o namenskoj industriji, gde on kaže da namensku industriju treba smanjiti. Kaže – imamo više radnika u namenskoj u industriji nego polovinu na Evrope, što je bila apsolutno netačna činjenica.
Posle toga došlo je do kresanja namenske industrije, a to je takođe udar na nacionalnu bezbednost, na Strategiju nacionalne bezbednosti i na Strategiju odbrane, a onda ono što se zove korupcija. Taj isti Boris Tadić je zajedno sa Šutanovcem od Francuske firme „Tales“, naručio sredstva veze koja su bila proizvedena za jednu drugu organizaciju. Tehnički potpuno prevaziđena i ta organizacija nije htela da ih primi, a Srbija je platila, ja čak mislim, više nego desetostruku cenu vrednosti toga i ako dodamo da je gotovo u isto vreme u MUP-u kupljen nemački sistem „Tetra“, to je više nego što ikad ona velika Jugoslavija uložila u sisteme veza i telekomunikacija.
Šta znači takvo ulaganje i takvo odlivanje sredstava? Zato mi više nemamo „Pupin“, nemamo elektronsku industriju i nemamo mnogo malih firmi koje su se bavile tim stvarima.
Godine 1999. kada su nam uništeni svi stacionarni centri veze, sveli smo svoje veze samo na korišćenje radio uređaja velike snage od 200 vati ili od jednog kilovata, a upotreba takvih uređaja u situaciji kada neprijatelj potpuno kontroliše vaš vazdušni prostor je bio veliki rizik. Koristilo smo ih samo da bi poslali borbene izveštaje. U to vreme iz Beograda je stiglo 40 nekih uređaja koje sam tada video prvi put i postavljeni su u svim jedinicama, odnosno na celoj teritoriji Kosova i Metohije i mi smo do kraja imali radio relejnu vezu 12 kanala ne samo sa pretpostavljenom komandom nego preko toga sa celom Srbijom.
Pre pet godina uređaj koji je bio u mojoj jedinici, jer je oštećen delimično, video sam u toj firmi i ta firma se zove „Digital radio“ To je jedina firma danas u Srbiji koja može da proizvodi radio i radio relejne uređaje. U komunikaciji sa njima, pričao sam jednom sa ministrom, ja sam rekao - ljudi, pa znate li vi dole šta je nama najviše trebalo na Kosovu i Metohiji? Imali smo mi veze većeg nivoa, nama hvale taktičke veze na taktičkom nivou, odeljenje, vod, četa. Ta firma, ne po mom zahtevu i nisam ja imao nikakvo pravo da zahtevam, ih je inspirisala i napravili su kompletnu paletu uređaja radio relejnih, od pojedinca za specijalne jedinice, odeljenje, vod, četa, bataljon, brigada. Većina uređaja potpuno spremna za serijsku proizvodnju.
Žandarmerija i njihovi vezisti dolaze da gledaju uređaje i kažu – ovo nam treba kao hleb. Sledi nam opremanje i ovo nam treba. Da li su čak i taktičko-tehničke zahteve za neke njihove specijalne potrebe i odjedanput dolaze i kažu – mi ne odlučujemo, odlučuje Jugoimport SDPR kakve ćemo mi imati uređaje. Onda drugi put kažu – kupiće se uređaji za našu Žandarmeriju turski. Ako to uradi ova država, to je najteži atak na nacionalnu bezbednost jer ako kupite puške, znam da se trebaju kupiti snajperske puške, ali njih ne treba 1.000, njih treba 50 za specijalne jedinice, znam da moramo kupiti termoviziju jer je ne proizvodimo, ali kada kupite pušku to nije nikakav problem, ali kada kupite radio uređaje to je problem.
Ranija sredstva, oni stariji znaju šta su bila sredstva sa lampašima, sa lampama, pa sa tranzistorima, nisu mogla da se naprave pa da vas neprijatelj prisluškuje da vi to ne znate. Danas kada su u pitanju čipovi sve može, ako hoće, da se prisluškuje. Policija ima problem sa Tetrom, znaju da ih Nemci prisluškuju. Tale se, kada su bili na ispitivanju u TOC-u ugašeni uređaji su posle određenog vremena slali signale, a Francuzi su odgovorili – javljaju da su živi i da su ispravni, ali pazite, ugašeni uređaji.
Ovo povezujem sa onim što sam rekao – osloncem, oslonac na sopstvene snage. Svakako bih se pobunio da neko kaže – treba kupiti top. Kakav top, haubicu? Imamo „Noru“. Neka ona ima neke, da kažem, dečije bolesti, još se treba na tome raditi. Kažu oni – ona nemačka ispaljuje šest do osam projektila, a naša tri. Tri, pa mi koji smo bili u ratu znamo da je to u redu. Čak ne tražimo da to povećaju, a oni kažu da je prevaziđeno i ići će to i na bolje.
Znači, ono što je naše može da bude i lošije, ali ono je naše. Ulažemo sredstva u sopstvenu proizvodnju. Čuo sam da će se opet kupovati sredstva „Tales“. Gospodo, ako imamo sopstvenu proizvodnju, a upoređivani su ovi uređaji i sa „Talesovim“, ali i sa najboljim američkim uređajima, u nivou su najboljih uređaja na svetu. Ova firma, u nju ministarstvo i niko nije uložio nijedan jedini dinar. Kompletni razvoj su vodili sami, ali to nisu ljudi kojih ima desetine. To je samo jedan tim.
Sa ministrom sam razgovarao, jer su me ljudi molili da ako ima na Vojnoj akademiji, u elektronici, ako se među ovim inženjerima koji se primaju ima talentovanih da se u takvu firmu, zatim u „ED pro“ i druge firme koje sada moraju da zamene VTI u nekim oblastima da se pošalju ljudi da bi se za tri do pet godina vratili u VTI i da mogu da nastave taj posao.
Apsolutno sam protiv toga da se bilo kakvo radio sredstvo koje može da se proizvede u Srbiji kupuje jer nam je ugroženo komandovanje, a kada je ugroženo komandovanje onda je ugrožena odbrana. Znači, ne može top, kupovina aviona ili nečeg drugog da ugrozi zemlju koliko može da je ugrozi kupovina radio-telekomunikacijske opreme. Na tome, gospodine ministre, posebno insistiram da ako treba da se ta oprema uporedi, a već je upoređivana, čak i u Jugoimportu SDPR sa najboljom opremom, da se to uradi.
Šta je jedan problem i to je opet vezano sa korupcijom? Kaže – pa ko će da kupi vašu opremu, ako kupi nju onda nema provizije. Turska daje proviziju. Vi ne znate koje pare je Tadićeva grupa dobila od „Talesa“.
Otišli je nekoliko pukovnika i dva generala u nekih 60 dana u istražni zatvor, ali su morali da budu pušteni, jer svaka istraga se završavala sa Šutanovcem i sa Tadićem, i mene čudi zašto vlast nije rešila taj slučaj, jer baciti toliko ogromna sredstva, uređaje koji su ostali u magacinima i koji su, u ovih zadnjih godina pokušavali, vojska je pokušavala nešto sa njima da uradi, ali sa takvom tehnološkom opremom na takvom nivou ne može se ništa uraditi.
Još nešto oko vojne neutralnosti. Vojna neutralnost, u svakom slučaju to podržavamo, ali želimo, mi radikali, da napravite jedan iskorak. Kada je u pitanju parlamentarna skupština NATO pakta, mi smo već mnogo godina pridruženi član, a kada je u pitanju ODKB ja sam bio na prvoj Skupštini koja je organizovana iz Srbije. Tad je bila druga vlast, nije nam nikako dala da idemo kao posmatrači, već smo išli kao gosti.
Ako smo već u NATO paktu, znači pridruženi član, a devet godina smo posmatrači u ODKB-u, dajte da napravimo i taj iskorak, jer ona ruska strana kaže – ako ste neutralni budite jednaki prema oba dve strane.
Ovde je neko pominjao totalnu odbranu. Pa, gospodo, mi znamo šta je totalna odbrana, pa to je kod nas bilo. Ovo je samo prekinut kontinuitet toga i taj kontinuitet sad treba da se vrati. Neće to biti lako, tu su svi privredni subjekti, tu su sad mnoge firme koje su privatizovane itd. Ali, 1990. godine na Kosovu i Metohiji ja sam osetio šta je totalna odbrana u kojoj je učestvovala svaka firma, u kojoj je maltene sve bilo angažovano, od deteta do starca. Znači, to za nas nije ništa novo, ništa nepoznato, ali ne kažem da će to biti lako sprovesti, jer su sada mnogo drugačiji uslovi. Hvala vam.