Uvaženi predsedavajući, gospodo iz Ministarstva odbrane, Generalštaba vojske, BIA-e, kolege narodni poslanici, danas raspravljamo o setu vojnih zakona. Praktično sa ovih šest zakona zaokružuje se sve što je vezano za vojsku, za Ministarstvo odbrane i za odbranu.
Da sam ovde video još jedan zakon za koji sam ja uvek posebno zainteresovan, rekao bih da je celokupan posao po ovim pitanjima završen, a to je Zakon o borcima, porodicama poginulih boraca i nestalih boraca. Nadam se da će gospodin ministar sa ministrom za rad, zapošljavanje i socijalna pitanja učiniti napor da ako ne u ovoj godini, a ono u sledećoj godini konačno posle 27 godina borci dobiju svoj zakon, da im se država Srbija kroz neke spomen medalje ili spomenice oduži, jer to su radile sve susedne države, pa čak i kvazi država Kosovo. Eto, neka čak naši borci budu i poslednji, ali je red i vreme da to učinimo.
Prvi zakon je Zakon o obrazovanju. Mi nismo imali većih primedbi na ovaj zakon, ali ipak kroz jedan veći broj amandmana govorili smo i dali smo neke predloge u vezi sa saradnjom našeg univerziteta sa civilnim visokoškolskim ustanovama.
Međutim, dali smo i neke primedbe posebno u članu 18. na uvođenje nekih novih termina, a to je termin poslovođenje koji se pojavljuje u više stavova. Tradicija naše vojske i u tradiciji naše vojske postoje tri termina. To je termin komandovanje, rukovođenje i upravljanje. Ovde se u zakonu pominju dva termina, znači termin komandovanje, termin upravljanje, dok je umesto termina rukovođenje uveden novi termin poslovođenje. Mislim da ipak treba da se pridržavamo naše tradicije i da ovaj termin rukovođenje vratimo u zakon.
Još jednu stvar, kada se govori o visokoškolskim ustanovama i posebno Vojnoj akademiji. Gospodo, Vojna akademija je stub vojnog obrazovanja. Ona daje osnovno obrazovanje, zatim drugi i treći stepen. Ona je kroz član 15. obrađena samo kroz jednu rečenicu. Nemam ja ništa protiv Vojnomedicinskog fakulteta VMA. Dalo bi se o tome mnogo raspravljati, ali ako je već to uvedeno u sistem zbog toga da bi mogao postojati univerzitet odbrane, mi smo predložili izmenu da se kroz član 15. kaže da je Vojna akademija osnovna visokoškolska jedinica od posebnog značaja za sistem odbrane. Mislim da je to apsolutno prihvatljivo i da se upravo kroz te izmene pokazuje da je Vojna akademija stub vojnog školstva.
Dalje, u članu 18, kada se govori o visokoškolskim jedinicama u sastavu univerziteta, pa se kaže da tu imaju veća obrazovno nastavnih polja, komisiju za obezbeđenje kvaliteta i kadarski parlament, a onda se kaže – a mogu imati katedre kao stručni organi. Ne znam kome je to palo na pamet, ovo mogu imati, apsolutno po nama mora da se briše, jer katedre svakako moraju postojati.
Dalje izmene su, koje smo mi predložili, vezane za ukidanje visokoškolskih ustanova, pa smo neke dopune pravili šta sa arhivama vojnoškolskih ustanova i šta sa njihovom dokumentacijom, jer prvenstveno kroz ovaj član zakona se govori o tome šta sa njihovim materijalnim stvarima, a mislim da je takođe važno ili je mnogo važnije šta sa dokumentacijom i arhivama, odnosno određivanjem pravnog naslednika koji će imati obaveze da po zahtevima u određeni situacijama, da li su to učenici, studenti, polaznici da im po njihovom zahtevu dostavi određenu dokumentaciju.
Gospoda i posebno rektor univerziteta zna da je u njegovo vreme iz bivših republika bilo mnogo zahteva prema Vojnoj akademiji od bivših studenata, odnosno pitomaca, da im se dostave njihove diplome i da je to u celom ovom periodu rađeno kako valja.
Sve ove izmene koje smo mi zahtevali i na koje smo napisali amandmane nisu suštinske izmene, ali doprinose boljem kvalitetu ovog zakona, pa molimo kad se budu razmatrali naši amandmani da to imate u vidu.
Što se tiče Predloga zakona o odbrani, mi već imamo veliku primedbu kada je u pitanju član 2. Znači, izmene stava 2, gde se dodaje novi stav 3. koji glasi – da se Godišnji izveštaj Vlade o stanju priprema odbrane razmatra na sednici nadležnog odbora Narodne skupštine. Znači, zaobilazi se Skupština, već taj izveštaj razmatra samo nadležni odbor.
Gospodo, ja sam član tog odbora, zajedno sa 16 drugih narodnih poslanika. Taj odbor, po Poslovniku, ima 11 nadležnosti, formalno obavlja i radi samo dve nadležnosti vezano za zakonske predloge i vezano za izveštaj koji Ministarstvo odbrane tromesečno dostavlja Narodnoj skupštini. Odbor za odbranu i unutrašnje poslove Skupštine Srbije je jedini, zapamtite, jedini praktično organ civilne kontrole Vojske i Ministarstva unutrašnjih poslova, odnosno policije. Znači, ovih 17 ljudi u Skupštini bi morali da znaju kakvo je stanje operativnih sposobnosti Vojske. Pošto izveštaji koje dobijamo od Ministarstva, a imao sam priliku da to kažem i sadašnjem ministru, nisu poboljšani, pošto nikad ne dobijamo stanje i ocenu operativne sposobnosti Vojske, pošto nikada ne dobijamo ni izveštaj Inspektorata odbrane, odnosno kako su ocenjene kontrolisane jedinice, gospodo, mi znači ne možemo i nemamo na osnovu čega da zaključimo kakvo je stanje Vojske.
Ovo što se sad pokušava sa Skupštine prebaciti na Odbor je apsolutno pogrešno i naš je stav da se član 2. briše upravo zbog toga, a ministar da poradi na onome što smo od njega tražili, da izveštaj upravo u dva segmenta bude kvalitetniji, to da nam se kroz tromesečne izveštaje dostavlja broj inspekcijskih kontrola, ali i ocene tih jedinica. Mi smo čak govorili o tome da bi možda nekim analizama trebalo da budu, ili trebalo da prisustvuju i članovi ili pojedini članovi Odbora. Ja ne znam, možda je predsednica ovog odbora bila pozvana na vašu godišnju analizu operativnih sposobnosti, ali ona nas kao članove Odbora nije o tome obavestila. Na kraju krajeva, mi smo ovde svi jednaki, i kada razgovaramo u Skupštini i kada razgovaramo o zakonskim predlozima, mi nju ovlašćujemo da umesto svih nas iz Odbora može pred Skupštinom da izađe sa našim stavovima. Tako da, ja jednostavno nemam nikakvih podataka da li je ona prisustvovala toj analizi.
Sledeće je član 3. Mi takođe predlažemo da se član 3. briše, jer ovde se radi samo o dve reči „obaveštava“ i „izveštava“. Nemojte vi, gospodo, da štitite Skupštinu i da joj olakšavate posao. Skupština mora da radi ono što joj je posao. Po varijanti prethodnog zakona radilo se o izveštavanju, a po ovome predlogu – o obaveštavanju. Ovo nije samo igra reči. Gospoda iz Vojske zna ko izveštava, a ko obaveštava. Izveštavanje je obaveza, a obaveštavanje je, da kažem, daleko nižeg nivoa i neobavezno, odnosno mogućnost.
Što se tiče člana 8. koji se odnosi na član 23. stav 1, gospodo, vi ste ovde dali, i to je dobro, da Ministarstvo ima i vodi evidenciju o poginulim, nestalim, ranjenim, zarobljenim i ubijenim pripadnicima Vojske. To je apsolutno sve u redu. Međutim, meni se čini da ovaj datum nije u redu. Kada se radi o 23. martu 2001. godine do 30. juna 2001. godine, mislim da bi datum trebao da bude 13. oktobar 2000. godine. Ovaj datum koji ste vi ovde dali mislim da je datum kada je Vojsci Jugoslavije odobreno da može da uđe u kopnenu zonu bezbednosti. Mi smo pogibije policajaca imali čak i pre ovog datuma koji sam vam ovde izneo, ali imali smo pogibije i ranjavanje vojnika pre toga. Prema tome, mi moramo voditi evidenciju od momenta kada je vojska dobila zadatke i naređenja da uđe u kopnenu zonu bezbednosti, a nikako za nas ne treba da bude relevantan datum kada nam je KFOR dozvolio da rešimo situaciju u onim sektorima A, B, C itd. Mislim da bi trebalo da se ovo malo izanalizira i da se vidi da li sam ja u pravu i da se adekvatan datum nađe u zakonu.
Što se tiče člana 21. koji se odnosi na član 76. i onaj novi stav 2, mi apsolutno podržavamo da udruženja koja deluju na teritoriji Republike Srbije, a koja svoje delovanje težišno zasnivaju u oblastima od značaja za odbranu, da se ta udruženja prvo imenuju, da se na određen način vežu da budžet Ministarstva i da se zna koja su to udruženja od posebnog značaja za odbranu. Ministarstvo obrazovanja treba verovatno da donese odluku koja su udruženja od posebnog značaja za njih, ali, recimo, Udruženje rezervnih vojnih oficira, Savez radio-amatera, izviđača, klubovi sportskih padobranaca itd, ipak su oni svi vezani na određen način za Vojsku, oni su izvor kadrova, bez obzira da li će to biti regruti ili ljudi koji će kroz neko osposobljavanje služiti interesima odbrane ili Vojske Srbije. Tako da njih treba odvojiti od onog velikog broja udruženja građana i, kad se već kao takva imenuju u zakonu ili u odluci ministra, da onda dobiju ta neka minimalna sredstva da mogu da funkcionišu.
Što se tiče Zakona o Vojsci, član 7. koji se odnosi na član 42, tu je s jedne strane, gospodo, dobro što se ova granica pomerila na 53 godine profesionalnih vojnika, podoficira, odnosno oficira po ugovoru. Međutim, želim da kažem i jednu ovde napomenu, da možda to nije trebalo učiniti sa profesionalnim vojnicima jer, gospodo, ako neko u 25 godina dođe u Vojsku kao profesionalni vojnik, on do 40 godina, kako je do sada bilo u zakonu i kako ja mislim da treba i da ostane, trebalo je ipak da kroz liderske kurseve koje vi imate u Vojsci postane podoficir po ugovoru. Samim tim, onda bi njegova služba u Vojsci trajala do penzionisanja, odnosno do 53 godine.
Ako neko za 15 ili 20 godina ne uspe da položi ili ne dođe, a druga je sada stvar vaše unutrašnje organizacije da li svi kvalitetni vojnici po ugovoru imaju šanse da odu na prijemni i polažu prijemni za taj liderski kurs. Da li tu ima problema? Znam da ima onih koji su iz više puta, koji više puta nisu uspeli čak ni prijemni da polože. Takvima gospodo ne treba omogućavati da do 53 godine budu u Vojsci jer oni opterećuju Vojsku i njezine operativne sposobnosti, jer na njihovo mesto bi mogao da dođe neko mnogo mlađi i neko mnogo sposobniji. U Vojsci nema toliko formacijskih mesta na koja bi oni koji nisu za borbene jedinice mogli da budu raspoređeni. Nisam u tom smislu za tu socijalu što se tiče podoficira, oficira po ugovoru, apsolutno se slažem da to bude do 53 godine kako ste vi predvideli u zakonu.
Sledeće, član 9. koji se odnosi na član 47a stav 5. vezano za nadležnosti vojne policije oko nabavke oružja itd. Mislim da je i to zakonom dobro rešeno, međutim samo ovaj jedan stav u zakonu da vojna policija podatke dostavlja po zahtevu državnim organima ali i drugim organima, organizacijama i fizičkim licima. Zna se ko su državni organi, a ne znam kakav bi uopšte bila potreba i koje su to organizacije i zašto bi se fizičkim licima nekim dostavljali podaci o tome kakvim oružjem i koja su odobrenja izdata od strane vojne policije za nabavku oružja vojnim licima. Mislim da o tome svakako treba razmisliti i da osim podataka koji se dostavljaju MUP i drugim državnim organima, agencijama itd, da fizička lica tu apsolutno ne dolaze u obzir i da to treba brisati.
Član 25. koji govori o regresu i toplom obroku. Gospodo, ovo je sasvim u redu, međutim, kada se kaže da nešto pripada onda svakako treba brisati ovo kada se za takvu vrstu naknade steknu uslovi u budžetu Republike Srbije. Ili nečega ima gospodo ili nema, jer ako postoji ova mogućnost onda postoji mogućnost da toga nikada nema. Ministar je upravo tu da zajedno sa Vladom obezbedi sredstva, jer ako se kaže u zakonu da pripada, onda treba da se obezbedi da to pripada.
Takođe, član 26. koji govori o platama da osnovica ne može biti manja od 75% od prosečne plate, mesečne zarade u Republici Srbiji iz prethodnog meseca, a onda ide takođe u tekstu – ukoliko to ne omogućavaju odobrena sredstva u budžetu Republike Srbije onda to može biti i manje. Ja sam stava da to ne može tako gospodo da stoji i da ako je rečeno da je to 75% onda je zadatak Vlade, zadatak ministra da to tako i obezbedi, jer onda će uvek biti ovo da nema. Bio sam u Vojsci i znam da je Vojska institucija koja je uvek za vreme dok sam ja bio na nekim tu dužnostima i mogao da pratim te podatke, nikada nije dobila sredstva iz budžeta koliko je budžetom dodeljeno. Nije se moglo uzimati od drugih, ali se od Vojske uzimalo uvek.
Gospodo, što se tiče člana 31, mislim da je to apsolutno, a on se odnosi na član 110, da je to apsolutno pun pogodak, apsolutna podrška da se ljudi, naši doktori, doktori nauka koji se nalaze u visokoškolskim ustanovama, u institutima, da im se omogući da nastave sa radom do 65 godina života. Mi smo izgubili mnogo kadrova na VMA, izgubili smo mnogo kadrova i na VTI i u ostalim institucijama i ovo apsolutno podržavam da ti ljudi ostanu u sistemu odbrane i mislim da je to apsolutno pun pogodak.
Što se tiče Zakona o proizvodnji prometa naoružanja i vojne opreme, gospodo, naše najveće primedbe ovde su samo u dve stvari, a to je strani kapital, odnosno privatizacija i svi naši amandmani usmereni su upravo prema tome. Danas je i ministar govorio ovde, kada je rekao koji su iznosi zaključenih ugovora, kada je rekao da sada imamo jednu apsolutno dobru situaciju po pitanju naše namenske industrije, jer većina naših fabrika naoružanja, municije itd. ima nekoliko godina unapred prodatu proizvodnju, a naša Vojska je u današnjim uslovima vrlo mali kupac jednog i drugog, gotovo sve ide u izvoz.
Uopšte, postavlja se pitanje potrebe tog stranog kapitala. Može da se kaže da je to zbog nekakvih tehnologija. Gospodo, danas nismo govorili o VTI ali biste vi morali o tome u ministarstvu debelo da razmišljate, jer kada smo danas govorili i kada je gospodin Živković, naš kolega, rekao – eto, žuti nisu uništili namensku industriju, ona je jedva preživela taj period. Samo u jednoj nedelji za vreme Borisa Tadića VTI je izgubio 600 formacijskih mesta. A kada osakatite Vojsku, odnosno njen institut koji se bavi tehnologijama, vi ste osakatili i namensku industriju. Morate raditi na tome da se u tom smislu ponovo VTI podigne na nivo, ne može možda na onaj koji je nekada bio, ali samom odlukom da doktori nauka mogu da ostanu do 65 godina, prijemom mladih inženjera može se popraviti stanje u ovoj oblasti, pa nam te neke strane, da kažem, investicije neće biti potrebne. Šta znače strane investicije? Pa čak one i bile u 20% ili 49%, svakako da bi ti partneri želeli da znaju gde to mi prodajemo naoružanje i verovatno ne bismo mogli da prodajemo tamo gde prodajemo sada. Uvek kada govorimo o stranim partnerima mislim na ove koji bi dolazili sa zapada.
Sledeće, što se tiče naše namenske industrije, ona je u prošloj godini, rekao je ministar dobila oko 40 miliona evra. Recimo, „Zastava oružje“ je dobilo u opremi 9 miliona evra, ove godine 6 miliona evra. Primila je jedan broj radnika. Razumem ministra da ni tu ne može biti nekog preterivanja jer šta ako se sutra situacija u svetu promeni. Naša namenska industrija po svojoj kapacitetima daleko prevazilazi naše potrebe ili potrebe naše Vojske.
Upravo zbog toga što je VTI prilično kao ustanova u prethodnim godinama srušen, „Zastava“ ima sopstveni razvoj proizvoda i na kraju ima i sopstveni razvoj tehnologija.
Što se tiče Zakona o upotrebi vojske, mi smo još jutros rekli kakav je naš stav o tome. Mi smo protiv, posebno smo protiv misija u organizaciji EU. Kad su u pitanju humanitarne misije imamo drugačiji stav.
Poslednji zakon, je Zakon o vojno - radnoj i materijalnoj obavezi. Gospodo, mi na ovaj zakon nismo napisali ni jedan amandman. Smatramo da je zakon sasvim u redu, da možda ima članova koji nisu obuhvaćeni, da kažem, ovim dopunama na kojima bi mi imali primedbe.
Međutim, na ono što ste vi dali kroz ove dopune, mi apsolutno nemamo primedbe i smatramo da je ovaj zakon urađen vrlo kvalitetno. Ako bi već trebali nešto da kažemo, onda bi možda iz člana 40. koji se odnosi na član 130. trebalo izbaciti onaj poslednji stav, da članovi porodice odgovaraju, odnosno mogu biti kažnjeni od 10 do 40 hiljada dinara ukoliko ne prijave svoga člana.
Mislim da je to neprimereno, ali neka na kraju krajeva i to ostane pošto smo rekli da smo zadovoljni sa ovim zakonom i da nismo napisali praktično ni jedan amandman na njega.