Da nastavimo samo sa temom o kojoj su pričali moji prethodnici. Član 15. odnosi se na vreme trajanja TV oglašavanja i TV prodaje u programima komercijalnih televizijskih stanica. Amandmanom tražimo da se briše stav 2, naravno, bez diranja u stav 1.
Stav 1. glasi: "Vreme trajanja TV oglašavanja i TV prodaje u programima komercijalnih televizijskih stanica mogu iznositi najviše 20% od ukupno dnevno emitovanog programa".
Stav koji tražimo da se briše glasi: "Vreme trajanja TV oglašavanja (potenciram TV oglašavanja nema više TV prodaje) u programima komercijalnih TV stanica može iznositi najviše 15% od ukupno dnevnog emitovanog programa." Mi tražimo da se ovaj stav izbriše.
Da biste shvatili opravdanost ovog amandmana, moram da vas podsetim da u prelaznim i završnim odredbama ovog predloga zakona navode se pojedine odredbe dva zakona koje prestaju da važe kada se usvoji ovaj zakon. Znači, samo su dva zakona našla za shodno da, na neki način, pojedina pitanja oglašavanja urede, pa te odredbe nisu više potrebne, ukoliko se usvoji ovaj predlog zakona.
Jedan je Zakon o radio-difuziji, a drugi je vezan za zdravstvenu ispravnost životnih namirnica i predmeta opšte upotrebe. Zakon o radio-difuziji je donet pre nekoliko godina, kao vrlo problematičan, poprilično kontradiktoran i zakon usvojen pod uticajem nevladinih ili kvazi-nevladinih organizacija.
Pre nekoliko dana mi smo raspravljali o Zakonu o radio-difuziji u delu koji se odnosi na TV pretplatu. Da vas podsetim, taj zakon je 2002. godine, čini mi se kada je donošen, kada je uspostavljena TV pretplata, potpredsednik Vlade u to vreme, Žarko Korać je obrazlagao, branio, zalagao se za uvođenje TV pretplate. Ona je trebalo da krene februara 2003. godine, a nije krenula do danas. Sada će da krene, na neki način.
Držana su nam velika predavanja o tome šta je javni servis, a šta je komercijalni program, šta je komercijalna stanica, šta je stanica od interesa za Republiku, javnost, pa smo onda tumačili šta znači ovo - javni u celom Predlogu zakona. Videli smo da onaj, ko je predložio zakon, ne zna da protumači niti reči - javni, niti reči - servis.
Uskoro će krenuti TV pretplata kojom će se finansirati RTS, bez obzira u kakvom obliku bude. Postavljam pitanje, ako se nameće ta obaveza svim građanima, kažu da će biti 300 dinara, onda da li ta državna TV stanica ima pravo da se finansira putem komercijalnih emisija? U nekim zemljama Zapadne Evrope pravilo je da državne TV stanice, koje su navodno javni servisi, nemaju mogućnost da emituju komercijalni program, jer zbog finansiranja njihovog programa i postoji TV pretplata.
To je BBC, koji nema reklame. Mislim da je slično u Holandiji i Belgiji, ali samo u kombinaciji sa kablovskim televizijama i činjenicom da kod njih niko ne sme da ima satelitsku antenu. U nekim državama se taj javni servis ne plaća, država ga finansira, ali ga dimenzionira prema potrebama budžeta, pravilo je, jedan TV kanal, jedan radijski. Kod nas se ide sa svojevrsnom mešavinom.
Sada da se vratimo na onu tačku dnevnog reda koja je malopre bila - zaštita konkurencije, da ne citiram jednog poslanika zaštita od konkurencije. Ovde se praktično javlja zaštita od konkurencije. Koga? Pa, RTS-a. Ako je RTS obezbedio pravo finansiranja po osnovu pretplate, odakle mu pravo da emituje komercijalni program? Hajde otvoreno da popričamo.
U ovoj zemlji postoji veliki broj radio-tv stanica. Ovaj član se konkretno odnosi na TV stanice i njihove programe. Ako država ne finansira privatnu komercijalnu TV stanicu, ona se finansira - kako? Komercijalnim programima. Komercijalni programi mogu da budu ne samo reklame, oglašavanje, TV prodaja, nego mogu da budu i namenske reportaže kroz koje se promoviše neki lokalitet, a na tom lokalitetu jedina kafana nekog čoveka koji finansira izradu nekog dokumentarnog filma. Ukoliko se to uskrati komercijalnim TV stanicama, pa im se propiše kolika je minutaža, u kom procentu ili na drugi način, onda se neminovno dovodi u pitanje njihovo finansiranje, njihovo postojanje.
Moram da skrenem pažnju na još jednu činjenicu. Ako državna TV, takođe, ima pravo da se finansira iz komercijalnih programa, s obzirom na gledanost, a kada je u pitanju radio - i na čujnost, pokrivenost cele teritorije, ko onda obara cenu reklama? Zakon o radio-difuziji samo u nekim naznakama se meša u uređivačku koncepciju TV stanica. On je možda nešto najprecizniji kada je u pitanju javni servis i kada je u pitanju državna televizija.
Za tzv. privatne TV stanice, bez obzira od kojeg su značaja, samo se načelno regulišu neka pitanja o tome koliko koji program mora biti zastupljen u programima te stanice. Onda se s pravom postavlja pitanje da li mi na ovaj način ekonomski uništavamo privatne radio-televizijske stanice; konkretno, što se tiče ovog člana - televizijske.
Kao što možete da primetite, mi amandmanom ne tražimo brisanje prvog stava, nego drugog stava. Smatramo da je prvim stavom regulisano na, u ovom trenutku, prihvatljiv način, procentualno je određeno ukupno vreme trajanja za TV oglašavanje i TV prodaju.
Ukoliko bi ostao drugi stav, onda bi se bitno uticalo na koncepciju komercijalnih programa privatnih TV stanica. Da li onda mi imamo pravo toliko daleko da idemo? Nemamo to pravo.
Ako smatrate da RTS treba da bude javni servis, da građani trba da plaćaju televizijsku pretplatu, onda oni nemaju pravo na komercijalni program.
Ne sporim da u nekim državama postoje neka rešenja, da li je to procentualno 10%, 15%, 20%, ne ulazim u to, gde državne stanice koje su javni servis takođe mogu da emituju komercijalni program, ali to je njihova procena.
Kod njih su privatne stanice nastale tako što je prvo donet zakon, pa su na bazi zakona deljene frekvence, kanali. Regulisano je pravo da neko koristi, što reče moj prethodnik, taj etar koji je javno dobro.
Kako je kod nas nastalo? Kod nas je nastalo tako što su svi kršili zakon koji je postojao, Zakon o telekomunikacijama na saveznom nivou, pa su neki tamo koji su bili to zloupotrebljavali, pa su nekima davali neke papire kao da je neka dozvola, što i nije, pa danas Radiodifuzni savet moli, molim vas javite se da evidentiramo, jer kada raspišemo konkurs imaćemo u vidu ko se evidentirao itd.
Hoću da kažem da danas faktičko stanje odudara od zakonskog stanja. Valjda uzimate u obzir i tu činjenicu kako su faktički nastale neke televizijske stanice koje emituju televizijske programe.
Imate tu i ove izdajničke, koji su nastale parama iz inostranstva, poput B92 i da ne ređam, "Mreža", udruženih ANEM-ovih stanica. Postoji neka Televizija 5, Televizija 6, nije bitno koja je oznaka. Oni su udruženi, pa se svađaju sa Veranom Matićem u inostranstvu ko će više para da uzme za sponzorstvo. Ne možete tu stanicu da uporedite sa nekom drugom stanicom, koja je nastala na bazi toga što je neki privatnik smatrao da može nešto da napravi, da krene u taj posao, pa sada ne može ni on da radi, ne može da izdrži konkurenciju. Sada ga dočekuje ovaj zakon i on kaže, nekako ću da preživim radio-difuziju, ali oglašavanje nemam šansi da preživim.
Zašto Kojadinović ne dođe pa da gasi televizije, nego gura drugog ministra sa zakonom koji reguliše neku sporednu stvar. Prvi put se reguliše kod nas obavljanje delatnosti oglašavanja u celoj svojoj punoći, od pravljenja poruke pa nadalje.
U tom kontekstu, kada se sve to pogleda, stav 2. je ne samo besmislen nego je pretnja komercijalnim televizijskim stanicama, gde se kaže - "vreme trajanja TV oglašavanja je 15% od ukupnog", a za oglašavanje i prodaju ukupno iznosi 20%, pa se nekim drugim tumačenjem može zaključiti da može. Zašto sada ulazimo u "sitna creva", u neke procente?
Za mene će biti vrlo interesantno da ulazimo u procentu kojima se određuje ili minutaža kojom se određuje trajanje reklama i TV prodaje putem RTS-a. Evo, mi sada čitamo po novinama koliko sekundi, koliko minuta, kolika je cena i videli smo koliki je gubitak - gde su pare. Gde su pare kod onoga koji će da se finansira iz TV pretplate? Kojadinović reče, da li mu se to omaklo ili stvarno tako misli - oni će da postanu javni servis onog dana kada prvi dinar od pretplate dođe na njihov račun. Šta, do sada su bili ni na nebu ni na zemlji? Sada su nečija privatna "prćija".
Mislim da usvajanjem ovog amandmana ne udara se u neku poslovnu samostalnost televizijskih stanica, barem kada su u pitanju ove dve stavke TV prodaja i TV oglašavanje.
Prvim stavom ste definisali i odredili koliko treba procenata da iznosi. Mi vam taj deo ne diramo. Ovo što sam malopre sa nekim paralelama i prokomentarisao neke stvari koje se kod nas dešavaju šta je faktičko stanje, samo sam iskoristio da bih približio ovaj amandman, koliko je on osnovan.
Predlažem da pogledate kod Vlade da se ovaj amandman usvoji, jer ukoliko se ne usvoji, dodatno otežavate nekim privatnim stanicama da dalje rade.
Povodom nekog drugog amandmana pričaću kako ste se ponašali u neko vreme kada ste bili opozicija po pitanju privatnih stanica, po pitanju nekih zakona, jer se dotiču i te vaše intervencije od pre sedam ili osam godina pojedinih odredaba ovog zakona, pa da vidimo ko je liberalniji i ko je veći demokrata.