Na početku moram narodne poslanike i javnost da upoznam sa stavom Srpske radikalne stranke povodom ovih zakona, mada mi je čudno zašto ste ovaj zakon pod rednim brojem dva uvrstili u jedinstvenu raspravu, pošto sa ova četiri zakona praktično nema nikakve veze.
I ovaj drugi koji ste predložili, a to je zakon o dobrovoljnim penzionim fondovima i penzijskim planovima, bolje da ste povukli i da ste napravili jedan drugi predlog koji bi se zasnivao na potpuno drugačijem konceptu, a ne na ovom miksovanom konceptu, koji gotovo i ne postoji u ovom obliku u uporednoj praksi, ne samo u našoj okolini nego i šire.
Javnost mora da zna da ovo u stvari nije reforma penzijsko-invalidskog sistema. Ovo je jedno obično krpljenje da ova vlada završi neke poslove koje je planirala, da to prođe dok su oni na vlasti i, što reče ministar, da budu upamćeni kako su oni navodno vratili nešto posle jedne godine u kojoj je utvrđen veliki suficit budžeta.
Da je u pitanju prava reforma mi bismo za ovih 40 minuta, koliko su uvodničari iskoristili vremena, čuli i strateško opredeljenje i neki ideološki pogled na problem penzija, penzioni fond i sve što izlazi iz toga. I dalje je ostalo nejasno šta oni podrazumevaju pod penzijom, kakav je karakter doprinosa, čemu on služi i sve ono što ide na bazi toga.
Što se tiče tog istorijskog konteksta, budite uvereni, i jedan i drugi su ispričali 99% poluistina i pobegli od one prave istine. Jeste, 20 godina postoje problemi u penzionom fondu. Jeste, pre dvadeset i nešto godina na silu su penzioneri obavezno penzijsko-invalidski osigurani, a i tada se znalo da će doći dan kada puca jedan jedini oblik finansiranja penzija, a to je taj tzv. tekući, koji je kod nas od pedeset i neke godine.
Naravno, tekuće finansiranje može da da nekih rezultata, kao što se čuje od strane osiguranika samostalnih delatnosti, koji upozoravaju i kažu da njihov fond nema problema. Zašto? Ima 250.000 osiguranika i 45.000 korisnika penzije. Tu je odnos 1:5, jedan koristi a petorica uplaćuju. Moram da vas upozorim da postoji razlika u sredstvima koja su uplaćena u taj fond. Ta sredstva su oduvek bila privatna.
Vi niste rešili karakter doprinosa. Pošto niste rešili karakter doprinosa, pravnu prirodu doprinosa, ne možete da idete u reformu.
Ne pozivam se na odredbe Ustava Republike Srbije, niti na odredbe Ustavne povelje, u koju se zaklinjete, samo postavljam pitanje – šta je penzija? Kažite građanima Srbije, u vašem konceptu reforme šta je to penzija. Da li je to tekovina po osnovu rada? Da li je to neotuđivo lično pravo ili socijalna kategorija? Za sve to što biste odredili postoji pandan, postoji odgovor. Šta je onda doprinos koji plaća poslodavac? Šta je to doprinos koji se izračunava i plaća na zaradu? Odgovorite na ta pitanja, pa ćemo onda ići na drugi i treći stub obezbeđenja socijalne sigurnosti. Vi to sve preskačete. Naravno, unosite zabunu.
Šta je osigurani slučaj? Za starosnu penziju to su godine starosti. Koje su to godine starosti? Jednostavno, uhvatili ste to što je dao Međunarodni monetarni fond, koji nema pojma o penzijama, što je sproveo nešto u Hrvatskoj i Makedoniji, da prepisujete prelazne i završne odredbe kako se sa 63 godine starosti prelazi na 65 godina starosti. Napravili biste manju grešku da ste prepisali i jedan i drugi koncept, nego što ste uradili ovo sa ovim koktelom koji ste napravili.
Tačka 2, Predlog zakona o dobrovoljnim penzijskim fondovima i penzijskim planovima – ne postoji ovakav u uporednoj praksi. Vi ste to napravili za osiguravajuća društva koja treba da se transformišu, zaštitili ste njihov kapital. Neću da koristim ono što vas kritikuje Đelić, da to ide ka nekom raslojavanju itd, ali jeste, ide ka raslojavanju, zašto i to da ne kažem.
Treba da znate da je 1986-1987. godine bio onaj SIZ penzijskog i invalidskog osiguranja zaposlenih. Na računima je bilo tri mesečne penzije kao rezerva koja se držala. To je potrošeno. Moralo je da se potroši. Karakter doprinosa je bio drukčiji, pa se na kraju godine višak prihoda nad rashodima vraćao privredi. Došli smo u situaciju o kojoj vi pričate, da jedan koji je evidentiran da je zaposlen i da je navodno osiguranik izdržava jednog korisnika. Pitanje je da li taj jedan evidentirani osiguranik, kao zaposleni, radi nešto da bi ovo zaradio.
Nemate viziju o tome kako treba da se transformiše penzijsko i invalidsko osiguranje. I 2003. godine, kada je Matkovićka pričala o onim njenim bodovima, a i sami vidite kako je u postojećem zakonu najniža penzija određena, a nije određena nego je nasleđena.
Gde ste našli da se penzije jednom godišnje usklađuju? Da li ste to našli u Hrvatskoj? Nije tačno. Da li ste to našli u Makedoniji? Ni to nije tačno. To što ste rekli za tih 5% da može vanredno, to ne znači ništa.
Šta je penzija? Da li je to socijalno davanje? Da li se penzija zarađuje? Naravno, zarađuje se dok je neko u radnom odnosu. Da li se penzije isplaćuju unapred ili unazad? Nekada se penzija isplaćivala unapred. Zašto se isplaćivala unapred? Zato što je penzija socijalna kategorija – dam ti pare da bi preživeo do sledećeg meseca.
Ne pokušavam da vas zbunim, govoreći sve ove stvari. I sami znate da sam radio u tom fondu, pa sam pisao i neke programe itd. Ovaj način koji ste vi izabrali ne valja. Taj vaš način unosi zabunu.
Napravite jedan fond penzijskog i invalidskog osiguranja, državni fond penzijsko-invalidskog osiguranja, definišite kakav je karakter doprinosa, onog koji uplaćuje poslodavac i onog koji se obračunava na zaradu.
Dobrovoljni fond, kao dodatak, dajte i njega, ali to su uvek sredstva osiguranika. Da li će to biti pet ili sedam posto od obaveznog doprinosa, to je stvar procene. Mi nemamo tu procenu. Mi tu analizu nemamo.
Dobrovoljni penzijski fond je sasvim treća kategorija. To su zagarantovana, zaštićena sredstva. U ovom vašem zakonu, gledajući tačku 2, ne znamo pod kojim će se uslovima koristiti ta sredstva. Ta sredstva se vode kao imovina člana društva. Vi ste tu sve nešto zakukuljili i zamumuljili oko društva za upravljanje penzionim fondom. Dali ste neke procente, kao i u šta može da se plasira itd.
Ne mogu taj deo da vam napadam. Bio bih nemoralna osoba kada bih napadao razmišljanja o dobrovoljnom penzijskom fondu, jer godinama pričamo o tome da takav fond treba da se formira. Ali, koncept koji ste uradili je pogrešan. Ovaj koncept neminovno dovodi do svađe između akcionara, društva za upravljanje penzionim fondom i ne rešava ključne stvari između člana fonda i društva za upravljanje.
Jedina korist koja može da se desi je ta što su ta sredstva ipak sačuvana, supstanca im je sačuvana i mogu da rastu, što je dobro i što je dokaz da je onaj koji je uplaćivao sam preuzeo brigu o svom socijalnom položaju za onaj trenutak kada više nije u mogućnosti da radi, već treba da koristi fond, treba da koristi svoje.
Stavite se u poziciju ovih koji su od početka osigurani u Fondu penzijsko-invalidskog osiguranja samostalnih delatnosti – privatnika. Čija su oni sredstva uplaćivali kao doprinos? Oni su uplaćivali svoja sredstva. Da li su to njihova sredstva? Pa, morala bi da budu njihova sredstva. Zašto to nije tako kod zaposlenih?
Vidite, 2003. godine invalidi su proterani iz ovog zakona, ali im nije obezbeđena zaštita na drugi način. Tada smo, 2003. godine (mislim da je bilo vanredno stanje, nije bilo TV prenosa kada se taj zakon donosio), ukazivali na to da to možda treba da ostane u Zakonu o penzijsko-invalidskom osiguranju, možda treba da ostane samo invalidska penzija i to telesno oštećenje. Sa tim sam saglasan. Ali, ovo što je druga i treća kategorija, svoj posao - tuđi posao, dajte da se to nekako reguliše. Kojim propisima? To treba regulisati propisima zdravstvenog osiguranja. Možda je to stanje privremeno, možda to oštećenje nije trajne prirode, nije trajno stanje.
Ne bih se vraćao u neku daleku prošlost, ali je verovatno da 50 godina imamo odredbu koja govori o tome pod kojim uslovima osiguranik stiče pravo na starosnu penziju. Tada je rečeno: 60 godina života za muškarca i 55 godina života za ženu i minimum 20 godina staža osiguranja. Pod tim uslovima veliki broj građana danas koristi penziju.
Taj uslov se izgubio 2003. godine. Povećano je sve za tri godine. Sada se i to gubi i ide se na pet godina više, čak se izbacuje i onih 20 godina, nego ostaje ono što je nekada uvek bila tačka 2) – 65 godina života i 15 godina staža osiguranja. Ubacujete novu kategoriju – 45 godina staža osiguranja, naravno, zbog ljudi koji rade na poslovima gde se staž osiguranja uvećano računa. Tu ste napravili totalnu zbrku.
Mislite li da su Makedonci i Hrvati dobili nešto time što su u prelaznim i završnim odredbama svojih propisa od 2000. godine ubacivali odredbe o sukcesivnom pomeranju godina starosti?
Godine starosti jesu osnov za starosnu penziju. Ali, 65 godina starosti je dokaz da je izgubljena radna sposobnost. Kada se izgubi radna sposobnost onda se ide u invalidsku penziju. Ali, osigurani slučaj treba da bude 60 godina života i minimum, kao korektivni uslov, odgovarajući penzijski staž.
Vi sada imate kategoriju ljudi od pedeset i nešto godina koji imaju 25-26 godina penzijskog staža i ne mogu nigde da se zaposle, treba da čekaju 65 godinu života da bi otišli u penziju. On ne može da ode u penziju pod istim uslovima pod kojima su otišli njegovi prijatelji, rođaci, kolege s posla pre sedam, osam ili deset godina. Uslovi su promenjeni. Vi ste ovde čak promenili i neka prava koja su promenjena 2003. godine ili je njihova promena odložena za kasnije.
Penzijsko-invalidski sistem ne trpi takve ekskurzije. Gubi se sigurnost. Penzija, to je neotuđivo pravo. Penzija ne zastareva. Znači, nivo. Šta to država garantuje, nije propisano. Gde su moja prava ako sam uplaćivao? U kom delu ta moja prava zavise od nekih uslova i država mi garantuje, a u kom delu moja prava zavise od moje kapitalne dobiti po osnovu onoga što sam izdvajao dok sam radio?
U tom kontekstu imate pogrešno viđenje, pa još sada pametuje – najniži iznos penzija ili najviši iznos penzija, kao da to nije najniža ili najviša penzija. Nije bitno, nisam ni hteo da pišem amandman povodom toga. Ubacujete one koeficijente tamo, koji ništa ne znače. Ako ste limitirali najviši iznos penzija na koeficijent četiri, što onda pravite ekskurzije? Da se ne bi pokazalo da je neko u obračunu daleko prevazišao to, pa se sveo na zakonom propisan maksimum iznad koga ne može da se ide. Šta ste time dobili? Nije mi jasno. Zašto ste to radili?
Da ispričam nešto o ovim zakonima. Ideja da dug koji postoji prema penzionerima preraste u javni dug je dobra. Podneli smo nekoliko amandmana na dva od ta tri zakona.
Šta je poenta? Amandmanom smo intervenisali kod zakona koji se tiče javnog duga prema poljoprivrednicima iz razloga da ih stavimo u isti položaj kao korisnike penzija po osnovu osiguranja u svojstvu zaposlenih.
Nema logike da se 23,5 milijardi vraća, čini mi se, za tri godine, a 20 milijardi za pet godina; 23 milijarde – duguje se jedna i po penzija, a onih 20 milijardi – 20,5 penzija. Prihvatili smo onaj vaš koncept, podneli smo jedan amandman samo da bi se ti ljudi u pravima izjednačili. Gde je osnov za to? Osnov za to je u tome što se hvalite da imate suficit, ne znate šta ćete sa parama. Ako već imate suficit, onda neka korisnici budu ravnopravni.
Što se tiče ovog zakona o plaćanju, naplati doprinosa od 1991. do 31. decembra 2003. godine, tu smo podneli nekoliko amandmana. Nema potrebe da se pravi razlika za periode koje ste vi koristili do dolaska na vlast, do promene vlasti, a ovamo je, navodno uslov stečaj, likvidacija, a ovamo nije ni to uslov. Podneli smo amandman.
Drugo, nema logike da se donesu dva rešenja povodom zahteva: prvo, da se priznaje uplata i nalaže uplata nekome po ovom zakonu, pa tek ako se uplati da se nekome prizna staž; odmah priznajte čoveku staž ukoliko su ispunjeni uslovi, a taj odnos između fonda i jednog i drugog ministarstva regulišite, da ne bi trpeli oni ljudi koji, po osnovu tog naknadno priznatog staža osiguranja, mogu da ostvare neko pravo.
Tu smo vam dali odgovarajuću dinamiku, ako ste videli amandmane, da oni koji su već ostvarili pravo na bazi tog rešenja mogu da izvrše odgovarajuću reviziju, da oni koji su pred penzijom, takođe, ukoliko im je uslov taj staž za penziju, po prioritetu dobiju, u tom roku od godinu dana koji ste propisali, rešenje, kako bi ostvarili pravo na penziju i da se taj posao završi. Računamo da je to mnogo bolji način.
Malo smo pokušali da vam pomognemo, da definišemo šta treba da sadrži to rešenje, sa one tri alineje. Znači, ne samo visina iznosa koji treba iz budžeta da se prenese fondu na ime uplate doprinosa, već i da se vidi koji je period obuhvaćen i koliki se staž priznaje, kao i po mesecima koliko to iznosi.
Mislimo da tim zakonom to treba da se reši. Država ne može da isključi svoju obavezu da iz budžeta transferiše sredstva prema Fondu penzijsko-invalidskog osiguranja. Ona to još dugo neće moći da isključi.
Pošto je pri kraju vreme, da vam kažem, ovaj problem ste mogli da rešite i onako, kao kada siledžija uđe u staklarsku radnju, pa da protumačite ovaj Matkovićkin zakon po sistemu – koliko para, toliko muzike. Ako se doprinosima obezbedi toliko i toliko sredstava, onda svi oni koji su korisnici, u nekom procentu neka se smanji, pa će uvek da se to izravna i da ide. To niste uradili.
Naravno, ne možete to da uradite zato što postoji onaj drugi deo, koji kaže – garantovana prava. Prava moraju da se poštuju. Deficit se javlja, javiće se sve do onog momenta dok se ne poveća broj zaposlenih.
Kako najavljujete ove investicije, a nema ništa od tih investicija, nema ništa od otvaranja radnih mesta, mislim da ste totalno pogrešili sa konceptom i ovih promena koje radite.
Ako smatrate da putem usklađivanja penzija jednom godišnje možete da uštinete korisnike penzija da njihove penzije sporije rastu od troškova života u ovoj zemlji, onda neminovno dolazi do još većeg raslojavanja.
Kod ovog drugog zakona, vodite računa, imaćete svađu od pretendenata da budu osnivači društva za upravljanje penzionim fondovima. Ne želim da pominjem imena, prezimena i nazive firmi. To ne želim. Tu ideju moram da podržim oko formiranja dobrovoljnog penzijskog fonda, ali koncept vam je pogrešan.
On je konflikt po svojoj prirodi; drugo, u mnogim odredbama zakonom se omogućava Narodnoj banci Srbije da radi neke stvari koje moraju da se urede zakonom. Mi smo intervenisali sa nekoliko amandmana samo da bismo skrenuli pažnju na pogrešan koncept.
U startu pravite veliku grešku; ako idete na celinu jedne reforme penzijsko-invalidskog osiguranja, ne računajući ova tri tekuća zakona koja se tiču doprinosa i penzijskog staža, ali ove prve dve tačke dnevnog reda, verujte, morali su da budu potpuno novi zakoni, sa sva tri stuba osiguranja i sa mehanizmom koji je razrađen u prelaznim i završnim odredbama tih zakona za jedan duži period, kako bi se videla celina reforme penzijsko-invalidskog sistema, ne samo radi perioda u kome će ta reforma da se vrši, već mnogo više, zbog onih osnovnih opredeljenja kako treba da se reši socijalni status osiguranika i korisnika prava po osnovu tri stuba koja, činjenica je, svakim danom postaju standard ne samo u Evropi, nego i šire.