Pokušaću na početku da skrenem pažnju na ovaj zakon o izmenama i dopunama Zakona o porezu na dodatu vrednost. Uopšte, logika svih ovih zakona koji se menjaju jeste: šta je u rukama ministra, to je sigurno, a šta nije pod apsolutnom kontrolom ministra to je sve nezakonito, to treba da se preispita.
Počeću od ovog Zakona o porezu na dodatu vrednost da navodim samo one članove koji se menjaju i u numeraciji ću koristiti članove iz osnovnog teksta postojećeg zakona. Član 4. poslednji stav kaže – ministar je nadležan da bliže utvrđuje šta se smatra novoizgrađenim građevinskim objektom. To ovi u Ministarstvu građevina ne znaju.
Dalje, član 5. poslednji stav – ministar bliže uređuje šta se smatra upotrebom dobara koja su deo poslovne imovine poreskog obveznika za lične potrebe osnivača itd. Član 6. poslednji stav – ministar bliže uređuje postupak zamene dobara u garantnom roku. Ko je to njega ovlastio? Zamena dobara u garantnom roku pripada obligacionom pravu. To nije deo javnog poreskog sistema. Ko je njega ovlastio da se meša u tuđe poslove? On bi sve da zagrabi. Onda da ovu državu nazovemo dilkanija, sve je u rukama Mlađana Dinkića.
Sledeći član 21. osnovnog teksta. Šta smo radili ovde moleći ga da nešto ne stavlja da se oporezuje; prihvatio pro forme, jer se dogovorio sa Drakulićem oko žitarica itd. Pogledajte poslednji stav – ministar bliže propisuje šta se smatra promenom namene stambenog objekta. Ko vrši promenu namene objekta? Lokalna vlast, sekretarijat za imovinsko-pravne poslove, za urbanizam itd. Ko je taj ministar koji može da propisuje posebno šta je šta? Može da propiše ako opština odluči da se izvrši prenamena objekta, a on to da ne prizna, da ne prihvati, već će to posebno da tumači u smislu poreskih propisa.
Idemo dalje, ovo za slobodne carinske prodavnice, to zaboravite; legalizujte šverc, odmah da vam bude jasno.
Kaže – porez na dodatu vrednost ne plaća se u prometu novca i kapitala, i to, pa se navodi: kod usluga ocene kreditne sposobnosti fizičkih i pravnih lica. Gde se tu nalazi promet novca? Znači, da oslobodi ove njegove prijatelje koji daju bonitete itd. A zašto se to oslobađa poreza na promet? Tamo su pare. To je najveća perionica para. Ako to oslobađate poreza na promet, onda ne treba da naplaćujete ovu stopu od 8% na mleko, hleb, niti na bilo šta. Zamislite, on će da procenjuje šta je to hleb, a šta je pekarski proizvod. Ministar finansija treba da propiše šta je pekarski proizvod.
Na kraju člana 25. poslednji stav kaže – ministar bliže uređuje način i postupak ostvarivanja prava na poresko oslobađanje iz stava 2. Član 30. poslednji stav – ministar bliže uređuje način utvrđivanja srazmernog poreskog odbitka, kao i način utvrđivanja itd. I član 32 – ministar bliže uređuje šta se smatra opremom i objektima za vršenje delatnosti u smislu ovog zakona.
Član 36 – ministar bliže uređuje šta se smatra umetničkim delom. Dinkić utvrđuje šta je umetničko delo! Molim vas, pa to ni Bartoš sebi ne bi dozvolio, iako ga je bio glas da zna sve. Ne bi prihvatio tu odgovornost da on sve zna.
Konkretno ćemo po amandmanima, ove promene su vam neustavne i na ovaj način samo pojačavate kontrolu i dokazujete da su nekada, pre sedam-osam godina, uredbe kojima se vladalo bile zlatne.

Eto, ovo čudo od novog Poslovnika ne pomaže da se ministri obezbede – ministra nema, a bilo bi dobro da čuje argumente povodom ovih sedam predloga zakona, koji treba da dokažu pokvarenost, krađu, a bogami i nepismenost. Da krenemo redom.
Poznato je da grupa G17 plus ima patološku želju da kontroliše sve finansijske tokove. Međutim, to nije bilo dovoljno pa mora još koji korak dalje ili, da budem precizniji, u još veći ambis. Ono što bi možda od ovih sedam zakona bilo materija dva zakona, jer ne znam zašto se menja Zakon o Agenciji za sanaciju, stečaj i likvidaciju banaka, pa se deli na tri zakona, moglo je jednim zakonom da se reguliše. Kada budem počeo sa nekom argumentacijom i komentarima videćete zašto je bila potreba da se sve ovo podeli i da se sakriju tragovi.
Da krenemo od prvog zakona, koji se zove Predlog zakona o osiguranju depozita. Ničega tu nema revolucionarnog. Do sada je toga bilo, međutim skrenuo bih vam pažnju na član 16. stav 1. gde je zapisano da je banka u stečaju dužna da Agenciji dostavi podatke o deponentima i njihovim depozitima, prema njenim uputstvima, u roku od 15 dana od dana donošenja rešenja nadležnog trgovinskog suda o otvaranju stečajnog postupka nad bankom.
U ovom članu se kaže koji je nadležni sud, da je to trgovinski sud i vidite da se koristi termin – rešenja o otvaranju stečajnog postupka.
Zašto se taj termin upotrebljava kada se već u sledećem zakonu, koji se naslanja na taj zakon i čini neku celinu, a to je Predlog zakona o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje, u članu 6. kaže da je nadležni sud (ne govori se da je to trgovinski sud) dužan da najkasnije prvog narednog dana od dana prijema ovog rešenja donese rešenje o pokretanju stečajnog postupka.
Znači, sud treba da pokrene stečajni postupak, a ovde kažete da otvara stečajni postupak. To je valjda jedno isto. Obavestite ministra da se ovde radi da li o velikoj brzini, da li o velikim greškama. Jednostavno, ovo ne komunicira sa onim opštim zakonom o stečaju, koji je donet prošle godine. Ovo ne bih sveo samo na grešku.
Pošto se otvori stečajni postupak, agencija, pošto je stečajni upravnik, treba da odredi banku koja će da izmiri obaveze banke u stečaju prema građanima. U članu 16. nalazi se Nacionalna štedionica. To će biti banka kojoj će Agencija za osiguranje depozita da poverava poslove u stečajnom postupku i izmirivanja obaveza banaka u stečaju prema štedišama. Znači, idemo dalje sa finansijskim monopolom onih koje je odabrao Mlađan Dinkić i koji finansiraju Mlađana Dinkića.
Ostale odredbe ovog zakona mogu se svesti na postojeće odredbe Zakona o Agenciji za sanaciju, stečaj i likvidaciju banaka. Osiguranje depozita kod nas krenulo je preko te agencije još 1993. godine – izmenama zakona i tada se više puta menjao taj zakon sa težištem na sanaciji, a ne na stečaju. Kasnije se krenulo sa stečajem i napravljen je specifičan dvojni odnos između nadležnog suda i agencije koja preuzima funkciju stečajnog upravnika.
Međutim, ne vidimo iz svih ovih zakona da li prestaje sa radom postojeća savezna agencija. Pošto sam zahvatio malo deo Zakona o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje, moram da vas podsetim kako su predviđeni razlozi za primenu ovog zakona. Prvi slučaj jeste stečaj, drugi slučaj jeste likvidacija. Likvidacija može biti prinudna i dobrovoljna. Prinudna, po pravilu, ide kada se oduzima dozvola za rad, a stečaj ima dva uslova i pored toga što se oduzima dozvola za rad. To su uslovi iz tačke 10. i 11; praktično se ne iskazuje likvidnost duže od 15 dana i postoji problem sa ukupnim potencijalima banke.
Ono što posebnu pažnju zaslužuje jesu odredbe od člana 4. do člana 6. Narodna banka Srbije donosi rešenje o ispunjenju uslova za pokretanje stečajnog postupka. To znači – kada kontrolni, revizorski i nadzorni deo Narodne banke Srbije kontrolom poslovanja određene banke utvrdi određene propuste, donosi se rešenje o oduzimanju dozvole za rad i ide rešenje o ispunjavanju uslova za pokretanje stečajnog postupka.
Protiv tog rešenja moguće je voditi upravni spor, ali ono što ste napisali ovde – da upravni spor pred Vrhovnim sudom Srbije mora da se završi u roku od 60 dana – to zaboravite.
Šta ako se spor ne završi u roku od 60 dana? Nemate nijednu sankciju, niti meru kojom možete da naterate Vrhovni sud da donese odluku u roku od 60 dana, povodom tužbe za pokretanje upravnog spora protiv ovog rešenja, za koje ste rekli da je konačno, ali ste rekli i da je izvršno. To rešenje se dostavlja trgovinskom sudu i odmah se, kako ste ovde rekli, donosi rešenje o pokretanju stečajnog postupka. Postoji mogućnost da se protiv tog rešenja vodi postupak, ali unutar potpuno drugog suda. Međutim, vi sada želite da amnestirate sve ove gluposti naših guvernera od decembra 2000. godine do danas, koji sprovode silu nad sudovima. Oni ne priznaju odluke sudova.
Kao primer za to navešću šta ste napisali u obrazloženju jednog od ovih zakona iz ovog seta, gde pokazujete tu srdžbu, gde Narodna banka, Ministarstvo finansija i svi koji imaju obavezu da zatvaraju banke – pokazuju unutrašnji poriv zašto ih nešto tera da menjaju zakone.
To ću pročitati iz obrazloženja Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o osiguranju. Razlozi za donošenje zakona, rečenica počinje ovako: "Kontrolom poslovanja društava za osiguranje, koju je saglasno odredbama Zakona o osiguranju obavila Narodna banka Srbije, utvrđene su brojne nezakonitosti i nepravilnosti u poslovanju društava za osiguranje, koje su ukazale na potrebu za izmenom i dopunom odredaba Zakona o osiguranju".
Da li je taj što je napisao ovo kod vas u Ministarstvu – normalan? Da li imate nekog lekara tamo? Vi nama ovde priznajete da ste vršili kontrolu poslovanja osiguravajućih društava, utvrdili nezakonitosti i nepravilnosti i to je razlog da se menja zakon. Verovatno postoji neka mentalna kontrola obrazloženja, jer sada ispada da mi zakon usaglašavamo sa nezakonitim ponašanjem. Da li je to cilj ove vlade?
Ako je cilj ove vlade da se zakonom amnestiraju sva nezakonita ponašanja, onda menjajmo zakone prema faktičkom stanju za određene pojedince. Onda postavljam pitanje, ako se izuzme nastavak ove rečenice, da su zbog nezakonitosti u poslovanju oduzete dozvole nekim osiguravajućim društvima, zašto nisu oduzete svim osiguravajućim društvima koja su nezakonito poslovala.
Ne, za ova druga nezakonita poslovanja menja se zakon da bi se upodobilo i da bi bilo zakonito. Koja je to logika? Ljudi koji imaju takvu logiku ne smeju da budu na vlasti. Oni na ovaj način priznaju da njih uopšte ne interesuje neko pravilo ili nešto. Ne, nego treba da ostane osiguravajuće društvo koje je u koprodukciji, a znate kakva je koprodukcija kada je u pitanju vlast.
Ovde ima puno nelogičnosti, puno problema. Da krenemo pre svega nekim redom, ako je moguće da se ide nekim redom kada je sedam tačaka na dnevnom redu. Znači, spoj ova prva dva zakona kaže da je guverner Narodne banke Srbije iznad svih zakona i iznad svih organa. Njega sudska odluka ne obavezuje, može do beskonačnosti da ponavlja svoje rešenje o oduzimanju dozvole i rešenje o utvrđivanju ispunjenosti uslova za pokretanje stečajnog postupka. On to može da vrti nezavisno od upravnog spora, a trgovinski sud ide svojim putem, on otvara stečajni postupak.
Ko vrši poslove stečajnog upravnika? Agencija. Ako sada u ovoj hrpi podataka dođemo do tog zakona o agenciji, pa da vidite kako su tamo gospoda ministri pripremili da oni tu budu. Evo, Agencija za osiguranje depozita, vidite član 16 – kako ga Narodna skupština izabere ovde na neku funkciju, on je odmah član Upravnog odbora agencije, a članovi Upravnog odbora, po funkciji koju obavljaju, jesu: ministar nadležan za poslove finansija (naravno da se legalizuje ono što je do sada bila praksa), ministar nadležan za poslove privrede i viceguverner Narodne banke Srbije.
Međutim, ako je agencija za osiguranje depozita, agencija koja obavlja taj posao i posao stečajnog upravnika nad bankama i osiguravajućim društvima, kako ste onda mogli da upišete ovo poglavlje – obavljanje poslova za Republiku Srbiju? Tu je ta sprega, zašto se u upravnom odboru nalaze ovi funkcioneri.
Kada pogledate šta piše u članu 7. ovog predloga zakona, agencija je agent Vlade i u njeno ime vodi određene poslove, pre svega kada se radi o prodaji državnog kapitala u bankama i osiguravajućim društvima. Mislim da baš tako stoji u članu 7. i kaže se: "Agencija učestvuje u upravljanju bankama čiji je akcionar Republika Srbija, tako što prati poslovanje tih banaka i rad njihovih organa a obavlja i druge poslove". Zato je bilo potrebno da u upravnom odboru budu ovi ministri, ali se na ovaj način gazi Zakon o sredstvima u svojini Republike Srbije. Na ovaj način se devalvira Vlada. Ona praktično nema nikakvu funkciju kada je u pitanju odlučivanje o kapitalu države koji se nalazi kod banaka i osiguravajućih društava.
Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o bankama i drugim finansijskim organizacijama – prosto, na silu su ubačena dva nova stava, odnosno dve nove tačke, u članu 57j, tačke 10) i 11): ako je banka nelikvidna duže od 15 dana neprekidno i ako su obaveze banke veće od njene imovine. To su razlozi kada se obavezno oduzima dozvola za rad banke, ali zbog onog prvog zakona koji sam komentarisao, to predstavlja razlog za pokretanje stečajnog postupka.
U sledećim stavovima se kaže da Narodna banka svojim aktima propisuje sve one kriterijume, merila itd, na osnovu kojih utvrđuje da li su ispunjeni uslovi od tačke 1) do tačke 11).
To znači – kompletna proizvoljnost. Kako ne bi bilo te proizvoljnosti prilikom vršenja kontrolne funkcije od strane centralne banke, ranije je postojala praksa da se tu izvrši svojevrsna podela nadležnosti, da Vlada propisuje kriterijume ili da se zakonom utvrđuju kriterijumi koji će da obavezuju Narodnu banku u ovom delu gde ona ispunjava i izvršava zakon, a ne da ona sama sebi piše propise, jer onda imamo primer sa samovoljom.
Ovo vam je isto kao da je neko umesto člana 57j stavio čarapu na glavu i rekao: ja ću da uđem kada hoću da uđem. Jer sve je u njegovim rukama, i merila i kriterijumi, i ljudi koji to treba da pripreme, i banka za odstrel je gotova.
Nažalost, od 2001. godine u svim kontrolnim funkcijama NBS malo je bilo onih mera, odnosno naloga, naredbodavnih pisama sa merama koje imaju za cilj da se konsoliduje banka i da usaglasi svoje poslovanje sa zakonom, da izađe iz dubioze itd. Ne, reži, otvaraj prostor za nove monopole i stvarate nove monopole.
Kod ovog zakona o izmenama i dopunama Zakona o osiguranju ukazao sam na nepravilnost u samom obrazloženju. Ali, moram da vas podsetim da pojedina rešenja totalno odudaraju od našeg pravno-političkog sistema. Ovo naš Ustav ne može da pretpostavi.
Jedna od tih stvari je, recimo, izmena u članu 197. To je nov stav gde postoji patološka želja da se za sve traži saglasnost NBS. I za upravni odbor, i za članove upravnog odbora i za buduće članove upravnog odbora, kada je osiguravajuće društvo u osnivanju, kao i prilikom nekih promena, a mislim da je to veliki upliv koji nije dozvoljen.
U tom smislu, rekao bih, ovo što predlažete u članu 17. izmena i dopuna ovog zakona – gde se st. 1. i 2. zamenjuju novim stavom 1, koji glasi da Narodna banka Srbije propisuje ograničenja pojedinih oblika deponovanja i ulaganja iz člana 114. ovog zakona – prevazilazi pravo NBS da može da utiče, jer izlazi izvan okvira poslova osiguranja.
Onda kaže član 31 – dodaje se stav 3, koji glasi: "Prilikom odlučivanja o davanju saglasnosti iz stava 2. ovog člana NBS polazi od stručne osposobljenosti revizora...". Zakon o reviziji propisuje ko sve može biti revizor itd. Nije to dovoljno ovoj novoj garnituri na vlasti, nego kada je u pitanju osiguranje, sada će još da cene da li je taj revizor odgovarajući revizor. Onda bacite Zakon o reviziji, ne treba nam, neka NBS sve podzakonskim aktima reguliše.
Pošto ste rekli da moramo ovo brže da radimo, kažete: izmenama Zakona o Garancijskom fondu, i dali ste neko obrazloženje ovde i pitanje je koliko ono trpi vodu, ali moram da vam kažem da na ovaj način stvarate monopol. Na ovaj način nam otvoreno kažete – postoji pet banaka koje su voljne da sarađuju sa Garancijskim fondom.
Ali, postoji neko zakonsko ograničenje. Mi to zakonsko ograničenje proširujemo dva puta više. Zbog koga? Zbog ovih pet banaka.
To nije dozvoljeno, molim vas, vratite se na stenogram kada se donosio Zakon o Garancijskom fondu na šta smo vam skrenuli pažnju, i na ovu odredbu koja se ticala mogućnosti plasmana i ukupnog fonda za koji može da izda garancije i supergarancije i da optereti koje prevazilaze kapital fonda. Tada ste rekli – ne, to je sasvim dovoljno, i sada idete dva puta više, ali na drugačiji način. To je opet stvaranje novog monopola.
Što se tiče Zakona o finansijskom lizingu, očekivao sam da se taj zakon promeni, ali da bi se definisao finansijski lizing. Ovo što imamo u Zakonu o finansijskom lizingu nije klasičan finansijski lizing. Ovo je lizing koji pod tim imenom ne postoji, ali je regulisan našim Zakonom o obligacionim odnosima.
Nažalost, niste išli u tom smislu da promenite ovaj zakon, nego ste išli sistemom kako da NBS zgrabi što više ovlašćenja kada su u pitanju davaoci finansijskog lizinga. Vi se za sve pitate i za sve dajete saglasnost itd.
Vidite, kaže: NBS propisuje kriterijume za ocenu poslovne reputacije. Nađite mi bogatstvo sinonima kojima možete da zabašurite onu vašu iskonsku želju; vaša iskonska želja jeste da sve držite pod kontrolom, ali ne zbog finansijskih tokova, nego zbog pozicije da utičete na njihovo poslovanje.
Znajući kako ste turbo brzi, svi moraju da vas poštuju i da ispune svaku glupost koju tražite od njih. Jedina sankcija koja sledi jeste zatvaranje. To je iskustvo posle ovoga što ste vi uradili.
Pričali smo da to treba biti jedina delatnost i pre dve godine kada se donosio ovaj zakon. Tada je vaš Pitić dovodio ovde nekog profesora Orića, a profesor kad je video i čuo šta mu je Pitić namestio ovde, prekrstio se i pobegao.
Kaže, davalac lizinga je dužan da pribavi saglasnost NBS na odluku o imenovanju članova organa uprave. Zašto je to potrebno NBS? Zbog čega?
Onda član 13e – NBS propisuje minimalne uslove na osnovu kojih davalac lizinga zaključuje ugovore o lizingu u smislu ovog zakona, kao i način iskazivanja lizing naknade.
Zašto sedimo i donosimo zakone? Napišite jedan član: ovlašćuje se Narodna banka Srbije da radi šta hoće u ovoj oblasti, da radi šta god hoće po ovom zakonu. Imate većinu, biće to izglasano i nemojte da nas maltretirate. Ovde ste pokušali da to podelite u sedam zakona, uhvaćeni ste sa svih aspekata podmuklosti koja se krije iza ovoga.
Dalje, imate ovo što je čudno: Predlog zakona o Agenciji za osiguranje i finansiranje izvoza Republike Srbije.
Da li je to agencija? Jeste. Ta agencija ima skupštinu, ima i upravni odbor, ali u tu skupštinu ne jure ministri, ne žele da uđu u tu skupštinu. To njih ne interesuje. Ali, Upravni odbor Agencije za osiguranje depozita – to je politički uticaj.
Samo se vi smeškajte, ali samo da znate, ko se zadnji smeje – najslađe se smeje. Upozoravam vas, glasajući za ove zakone, vi kažete Mlađanu Dinkiću, Labusu i ovoj ekspertskoj grupi – radite šta god hoćete, Srbija je na izvolte.
Građani Srbije, shvatite šta to znači. Vi koji se bavite osiguranjem, vrlo dobro znate; vi koji se bavite bankarskim poslom, i te kako znate; vi u Vrhovnom sudu, zapamtite, posle ovih zakona vaše presude, vaša rešenja ne postoje – zvanično ne postoje, jer je tako htela skupštinska većina.

Naravno, šteta je što je sada spojena rasprava o još više zakona. Nama je verovatno potreban jedan zakon koji treba da reguliše način, postupak, uslove, i rekao bih, okvire u kojima država može da se zadužuje. Kada kažem država, mislim na sve ono što možemo da koristimo kao sinonim za tu reč – Republiku, autonomnu pokrajinu, lokalnu samoupravu i obavezne fondove, pa zašto ne reći i javna preduzeća od republičkog značaja.
Ovo spada u red stereotipnih zakona sa standardnim normama. Međutim, moju pažnju zaslužuje odredba člana 5. Predloga zakona. Ona reguliše ovlašćenja za zaduživanje, odnosno, ko donosi odluku, ko odlučuje o pojedinoj vrsti zaduživanja.
Malopre je u uvodnom izlaganju bilo tehničkih grešaka kada su nabrajani, navodno, neki osnovi zaduženja. U stvari su to razlozi zbog kojih se vrši zaduživanje, a osnov je nešto drugo.
Kaže se – Narodna skupština Republike Srbije odlučuje o zaduživanju Republike putem uzimanja dugoročnih kredita, zaduživanju za finansiranje investicionih projekata, o davanju garancija i kontragarancija, kao i o neposrednom preuzimanju obaveza u svojstvu dužnika, po osnovu date garancije. To je ovlašćenje Narodne skupštine Republike Srbije.
Vlada Republike Srbije odlučuje o emitovanju dugoročnih hartija od vrednosti, ako zakonom nije drugačije određeno. Misli se, pre svega, na Zakon o hartijama od vrednosti i verovatno na neke druge zakone. Onda ide ono što je najproblematičnije, a to je da ministar nadležan za poslove finansija odlučuje o uzimanju kratkoročnih kredita za finansiranje budžetskog deficita, deficita tekuće likvidnosti i za refinansiranje javnog duga. Kada se pogleda šta ministar odlučuje vidi se da je to ono što je propisano članovima 6, 7. i 8. Predloga zakona.
Kada pogledate ovaj uzročno-posledični odnos videćete situaciju da će, praktično, Narodna skupština retko kada doći u situaciju da odlučuje o nekom zaduživanju. Jer, u članu 5. promenjena je čak i definicija. Kaže se – dugoročnim kreditom, a ranije je bila praksa da je dugoročni kredit svaki onaj koji dospeva za naplatu u roku dužem od godinu dana i sve što je ispod tog roka smatra se kao kratkoročno zaduživanje.
Međutim, ovaj zakon ne može da nadomesti nešto što fali našem pravnom sistemu, a to je zakon o kreditnim odnosima sa inostranstvom. Nekada smo imali taj zakon i on je obuhvatao ne samo državu, nego i sve privredne subjekte, određivao postupak, način, a bogami i limite do kojih može neko da se zaduži u inostranstvu – upravo zbog sagledavanja makroekonomske stabilnosti na jedan duži vremenski period.
Tako da se ne bi desilo da se, bilo da je neka privatna ili poslovna kombinacija u pitanju, ona svojim velikim iznosom, bez obzira što je obezbeđena garancijama i na neki drugi način – ne ugrozi u onom trenutku kada dođe vreme za vraćanje u makroekonomsku stabilnost i uopšte ekonomske tokove i finansijsku stabilnost države.
Mislim da je mnogo bolje rešenje da sve što je vezano za dugoročno i za kratkoročno zaduživanje, impozantno, po sredstvima, vežemo za Narodnu skupštinu, bez obzira što ovde pro forme većina može da podrži svaki predlog svoje vlade.
Praktično, ni javnost, ni Narodna skupština, ni poslanici mogu da imaju kontrolu nad procesom zaduživanja, opravdanošću zaduživanja itd. To je osnovna primedba što se tiče ovog predloga zakona, kao i primedba koja se odnosi na otvaranje posebnih uprava unutar Ministarstva finansija.
Kada se radi o zaduživanju lokalne samouprave, stvarno mi nije jasno šta znači mišljenje ministra. Kaže se ovako: odluku o zaduživanju lokalne vlasti donosi nadležni organ lokalne vlasti, a sada i kod lokalne vlasti postoji dugoročno i kratkoročno zaduživanje, to je valjda jasno.
Ovde ste rekli generički, opšte, obuhvatilo je sve. Kaže: odluku o zaduživanju lokalne vlasti donosi nadležni organ lokalne vlasti po prethodno pribavljenom mišljenju ministarstva.
Dat je rok u kome treba da dođe mišljenje, ali ne vidi se pravna suština tog mišljenja. Da li je ono obavezujuće za onoga ko treba da donese tu odluku?
Ukoliko je mišljenje pozitivno – šta prouzrokuje, ukoliko je negativno – šta prouzrokuje, ili je ovo mišljenje da se pitala, navodno, izvršna vlast o tome kako će lokalna vlast da se zaduži i za koliko će da se zaduži.
Ukoliko to mišljenje ima neki obavezujući značaj, onda je tu nešto moralo sasvim drugačije da se napiše i da se to potencira, jer ovako ispada po sistemu – "svirao radio, ne svirao radio".
Što se tiče procenata kojima je limitirano zaduživanje po određenom razlogu, uzeo bih konkretan primer: zaduživanje za finansiranje deficita tekuće likvidnosti.
Kako bi se obezbedila tekuća likvidnost budžeta i da bi budžet mogao da servisira obaveze na način i rokove koji su predviđeni, rokove dospelosti, ovde je rečeno da je zaduženje moguće i da ne sme preći 5% ukupno ostvarenih prihoda u prethodnoj budžetskoj godini, kada je u pitanju Vlada Republike Srbije.
Kada je u pitanju lokalna samouprava primenjen je isti princip, s tim što je procenat smanjen na 3%.
Ne znam u čemu se ogleda razlog za to smanjenje, tim pre što imamo vrlo čudnu disperziju naših opština, od megalopolisa kakav je Beograd, do patuljastih opština gde gotovo da i nema nekih značajnijih tekućih prihoda. Ovde je dat termin: "tekućih prihoda", s tim što je kod Republike rečeno: "ukupnih prihoda", a kod lokalne samouprave je to samo svedeno, a i tamo je, doduše, ukupno ostvarenih prihoda lokalne vlasti u prethodnoj godini.
Kod dugoročnog zaduživanja, to je 50% ukupno ostvarenih tekućih prihoda. Jeste, tu je samo napravljena razlika kod razloga za zaduživanje. Mislim da je tu trebalo ići na isti procenat, pa da li je lokalna vlast do 5%, kao i Republika, jer ova podela može da stvori ne zabunu, nego traži odgovor na pitanje zašto je to tako.
Naravno, protiv smo formiranja posebne uprave koja bi radila ove poslove, jer mislimo da Ministarstvo finansija može ovaj posao da radi. U krajnjem slučaju, oni imaju i Trezor i druge institucije.
Imate i tu budžetsku inspekciju; radi se, pre svega, o budžetskim korisnicima i svima koji mogu eventualno da se zaduže. Svakom kontrolom može da se to ispita, tim pre što se zna preko koga ide ispunjenje tih obaveza po osnovu zaduženja.
Što se tiče spiska zakona o kontragarancijama, moram da istaknem da stvarno lepo deluje i lepo zvuči kada se kaže da je država otvorena i ima pristup međunarodnim finansijskim organizacijama. Eto, odobravaju se zajmovi, krediti.
Po nazivu ovih lokaliteta i korisnika vidi se da se tu radi o infrastrukturi koja je sigurno u takvom stanju da je potrebna rekonstrukcija i da su potrebne neke nove investicije. Međutim, ne samo da stičem utisak, nego i oni ljudi koji profesionalno prate ovu oblast ne vide neke efekte od ovoga.
Ima tu, doduše, puno stvari koje će da se dese u budućnosti, ali ima i onih koje se tekuće dešavaju. Ako te investicije treba da pokrenu jedan drugi deo naše privrede, izostalo je to pokretanje. Stičem utisak da je ovo način da uđe strana oprema, da budu prisutni odabrani izvođači, da je zatvoren krug; radi se o velikim iznosima sredstava, a ne zna se krajnji ishod celokupnih investicija.
Ono što posebno potenciram jeste poslednji zakon u okviru ovog seta, a to je zakon o izmenama Zakona o davanju kontragarancije Republike Srbije i Crne Gore po zajmu Evropske investicione banke za finansiranje projekta upravljanja elektroenergetskim sistemima. Ovo očitavanje brojila.
Tu se sada menja član 4. i kaže se: "sredstva zajma povlače se po zahtevu korisnika zajma na specijalni račun koji će biti otvoren na ime korisnika zajma kod ovlašćene banke u Republici Srbiji".
U svim vašim predlozima zakona razlika je samo što je to negde član 4, a negde član 5. Različito su određene banke preko kojih će ići povlačenje ovih sredstava. To je uslovljeno, donekle, i osnovnim ugovorom o zajmu, gde zajmodavac može da utiče i preko koje banke će ići korišćenje tih sredstava.
Ovde se menja, jer verovatno je tu uključena ona agencija za uštedu električne energije i ona grupa iz bivšeg sastava ministarstva rudarstva, preko koje su, navodno, došla ta sredstva, koja verovatno treba da se poprilično tu omasti, pa nije baš dobro da ide preko računa otvorenog kod NBS, i to odgovara ljudima na vlasti, nego menjamo Zakon o kontragaranciji koji je donet, koliko se sećam, decembra 2004. godine. Menja se samo taj član.
Kada se pogleda logika koja je primenjena u promeni ovog člana i šta stoji u ovim zakonima, kada je u pitanju član 4. ili član 5.– gde se javlja račun kod NBS, gde se javlja račun Vojvođanske banke, gde se javljaju računi nekih drugih banaka, ili je dato proizvoljno da sam korisnik izabere gde će da ga otvori.
Ovde dolazi do promene. Zašto? Da li je to nalog zajmodavca? Verovatno da je nalog zajmodavca. Stičem utisak da je taj nalog postojao i decembra prošle godine, pa nije mogao da se promeni ugovor o zajmu ako je zaključen ranijih godina.
Kako je mogao da se promeni? Ako je došao aneks, onda ste i aneks morali da date da se ratifikuje. Ako je išlo preko aneksa, aneks je morao da podrži ratifikaciju.
Toga nije bilo u međuvremenu. Ipak je u pitanju grupa koja nas uči kako treba da se čitaju brojevi za upravljanje elektroenergetskim sistemima i da se povežu distributivna preduzeća. Mislim da američka agencija beše (a ovde onaj njihov što je poklanjao sijalice i vi ga znate). Godine 2000. američka vlada je dala veliku pomoć – sijalice građanima Srbije.
Danas menjamo jedan zakon zbog interesne grupe kojoj smeta da račun sa koga će da se povlače ova sredstva i da se koristi ovaj kredit bude kod NBS, jer u izvornom tekstu člana 4. tu je bio račun NBS. Sada ide, da ga onako slobodno protumačim, po izboru korisnika. Tako je napisano.
Mislim da tu nedostaje neki odgovor, a odgovor ne može da bude da je to nalog zajmodavca. Ako je to nalog zajmodavca, onda mora aneks. Znam da su ovi sporazumi ratifikovani u Veću građana Savezne skupštine SRJ i ovi ugovori se odavno kreću, odavno su prisutni; pregovori sa Evropskom investicionom bankom itd.
Ne bi bilo dobro da ljudi koji su se odlučili da glasaju za ove kontragarancije, a pogotovo za ovu poslednju, gde se menja Zakon o kontragarancijama, odu sa gorkim utiskom da je član 4. tog zakona promenjen.
Sve to zbog ličnog interesa nekih ljudi koji su 2001. godine sponzorisali one sijalice koje su delili građanima Republike Srbije kao ekskluzivni predstavnici neke američke nevladine organizacije za energetiku, za brojila. Skrećem pažnju poslanicima, kada se radi o Zakonu o javnom dugu, mislim da i naziv ne odgovara.
Jer, kad se kaže javni dug, onda se asocira na nešto što je već postojeće stanje, a ovaj zakon nema nameru da reguliše postojeće stanje, nego da reguliše postupak, uslove, način, organe i sve ono drugo što je bitno kada se vrši zaduživanje, pa je onda ispravniji naziv "zakon o zaduživanju" ili "zakon o postupku zaduživanja Republike Srbije", da se u okviru njega reguliše ova oblast, u zavisnosti od nivoa vlasti. Ali, nama nedostaju jasni limiti.
Drugo, iznos sredstava, ne samo dugoročnih nego i ovih kratkoročnih, koji po svom iznosu mogu da utiču ne samo na budžetsku stabilnost, nego i na drugi način na finansijske tokove u našoj zemlji, ipak dođu u Narodnu skupštinu – da ih pogleda javnost, da ih pogledaju poslanici, bez obzira na to što će Vlada, verovatno, imati većinu i što će ovde to da izglasa.
Plašim se kada se prevelika ovlašćenja daju nekom pojedincu, bez obzira na kojoj funkciji da se nalazi. Ako pojedinac, kao ministar finansija, guverner Narodne banke, ili u bilo kom drugom smislu određen pojedinac na nekoj državnoj funkciji, može da odlučuje o tome da li će država da se zaduži.
Da li će država da emituje kratkoročne ili dugoročne hartije od vrednosti, kako će da učestvuje na finansijskom tržištu itd, to je preveliko ovlašćenje, pogotovo u ovo vreme, kako ga vi nazivate – "vreme tranzicije", kada se jednostavno menja logika razmišljanja o pojedinim stvarima i pravi se neki novi sistem vrednosti.
Mislim da to treba da se prebaci ovde i nepotrebno je formirati posebnu upravu. To može, u okviru Ministarstva, da se prati, tim pre što imate sav inspekcijski aparat kod sebe. A glavni inspekcijski aparat u ovom delu jeste budžetska inspekcija, jer svi ovi koji se zadužuju su budžetski korisnici, bilo direktni, bilo indirektni. To su naše primedbe. Naravno, podneli smo amandmane, pa ćemo, kada dođe na dnevni red – za 15 dana, malo konkretnije da ispričamo zašto smatramo da su pojedini članovi i pojedina rešenja loša i da treba da se promene.
Ovaj prvi zakon o javnom dugu je i suviše uopšten, norme su mu tako uopštene, preširoke, da može da ga protumači kako ko želi. U ovom zakonu to ne sme tako da stoji.

Vi mene niste razumeli, razgovarali ste sa svojom saradnicom. Vidite, u članu 5. se govori o ovlašćenjima – ko donosi odluku o zaduživanju.
U jednom delu sam tražio odgovor na pitanje koji je taj maksimalni iznos do koga ova država može da se zadužuje dugoročno. Mi smo takvu odredbu imali u zakonu bivše SFRJ, imali smo u zakonu SRJ – to je Zakon o finansiranju SRJ, gde su tačno određeni limiti: dugoročno zaduživanje može biti do 20 posto, pa se našlo nešto kao merilo, kao neka osnovica.
Mi ovde ne znamo koliko dugoročno država može da se zadužuje, bez obzira na osnov, bez obzira na korisnika. Iz ovog zakona se ne vidi – Srbija može dugoročno da se zaduži toliko i toliko, sa tim rokovima koji dolaze za dve godine, tri, četiri, pet itd.
Sledeća stvar. Skrenuo bih vam pažnju da ste napisali u vašem predlogu zakona, u članu 5. (ne znam koji je stav, pošto je pri kraju tamo, taj član ima puno stavova), kaže – dugoročnim kreditom, odnosno dugoročnim državnim hartijama od vrednosti u smislu ovog zakona smatraju se krediti, odnosno državne hartije od vrednosti, čiji se period otplate proteže na naredne budžetske godine.
Nesumnjivo je ukazano da je rok dospelosti duži od godinu dana. Slažem se, ali onda imate deficit tekuće likvidnosti, vi kažete do 31. decembra mora da se završi, pa ste rekli do 5% ukupnih prihoda iz prošle godine.
Onda kažete – zaduživanje za finansiranje budžetskog deficita, kada je u pitanju Republika, ničim niste ograničili to, a onda kažete ovde – kada Narodna skupština donese zakon o budžetu, ona je odlučila o budžetskom deficitu i u okviru tog budžetskog deficita država može da se zadužuje, verovatno kratkotrajno, jer budžetski deficit ima logike za budžetsku godinu na koju se odnosi budžet.
Kažem vam da postoji čitav sistem mehanizama dugoročnog, kratkoročnog. Ko odlučuje da se nekontrolisano država zaduži i to odlazi daleko, daleko, u formi kratkoročnog zaduživanja, u formi trgovine hartijama od vrednosti na sekundarnom tržištu itd. Ne sporim vam da to radite, samo kažem – dajte da Narodna skupština zna koji su limiti za dugoročno zaduživanje, za kratkoročno, u kom periodu, do kog iznosa. To je vama potrebno, jer ukoliko toga nema, šta onda znači vaše mišljenje koje dajete lokalnoj samoupravi?
I vi imate neku projekciju kada dajete mišljenje lokalnoj samoupravi. Imate neku projekciju kako će da se kreće finansijski sistem, stanje ekonomije itd. O tome se radi. Zakon ima svrhu ukoliko ima kontrolne mere prema izvršnoj vlasti, ukoliko ima norme kojima propisuje pravilo ponašanja koje se definiše tom normom. Ima neki svoj dijapazon odakle-dokle. Ovde imamo sve norme koje su preširoke. Sve može da se smesti da je zakonito.
To je naš osnovni prigovor. Norma mora da bude konkretna. Ukoliko nije konkretna, kako mi da kontrolišemo Vladu. Kratkoročna hartija od vrednosti, kratkoročno zaduženje, da vam ne pričam o tehnikama kako je sve moguće da se to sve proširi, ode neki rok, zameni se itd.

 Imajući u vidu da za proteklih godinu ili godinu i po dana, ovi zakoni su više puta menjani. Zakon o suzbijanju organizovanog kriminala imao je dve izmene u 2004. godini, a što se tiče Zakona o sudijama, mislim da je tri puta menjan u 2004. godini.
Sve ove promene koje se rade na ovom kompletu pravosudnih zakona su promene koje nalaže vreme, a po sistemu da se "zakrpi guma", točak bi mogao da ide dalje.
Sve je počelo jednog dana kada je neko zaključio da treba formirati Visoki savet pravosuđa, treba doneti nove propise koji su, po mom mišljenju, duboko suprotni sa postojećim Ustavom. Ne bih vraćao temu u neku daleku prošlost i ne bih ponavljao nešto što su rekli moji prethodnici, ali u daljem izlaganju obratiću pažnju na dve, meni se čini, vrlo važne tačke.
Prva tačka je šta mi očekujemo od suda i šta je sud?
Ako kažemo sudske takse treba da se podignu i da treba da plate oni koji se sude, onda smo praktično rekli, ovi koji se sude neka naprave sud pa neka idu da se sude. Tako država ne sme da reaguje.
Da sada ne bi išli u neku filozofsko moralnu raspravu o tome šta je sudska taksa, ona svakako jeste nešto što služi da se evidentira jedan ozbiljan zahtev koji je upućen sudu, a ne ono što nas je učio Božidar Đelić – da je to je značajan izvor prihoda budžeta Republike Srbije. Od tog pogrešnog mišljenja Božidara Đelića pa naovamo ide takva logika, mora da se plati – ko se sudi mora da plati.
Predlažem Vladi, da bi utvrdila pravu dimenziju i pravi značaj sudskih praksi, neka vrati sudske takse koje se plaćaju samo u taksenim markama. Taksena marka kao sredstvo evidentiranja, kao da je jedan predlog zvanično došao u sud i da je ušao u sudski postupak. Nekome to deluje malo smešno. Na taj način upravo potenciram da iznos sudske takse treba da bude stvarno skroman.
Moram da vam prenesem jednu konstataciju, već 50 godina ova zemlja je upravo poznata po tome što su bez neke naročite procedure sudovi dostupni svim građanima. Čini mi se, da poslednje izmene koje su urađene u oblasti procesnih zakona i pravosuđa ne idu u tom pravcu, odnosno ne garantuju to, već idu ka nekoj specijalizaciji koja je puno puta i nepotrebna. Imaćemo loših stvari zbog toga, jer će građani ostati efektivno bez sudske zaštite.
Ne bih ulazio u ovu raspravu o platama iz razloga – kada nemate samostalni budžet pravosuđa, sve što se bude pričalo o platama je nešto proizvoljno, da li njih treba statusno strpati u izvršnu vlast, da li treba određivati ovakvu osnovicu ili na drugi način, to je više tehničko pitanje a ne principijelno. Međutim, jedan pravosudni budžet mora da postoji ako bismo hteli da naša sudska vlast bude samostalna i nezavisna.
Samostalnost i nezavisnost ima jedan svoj finansijski aspekt, a on kaže da je država dužna da obezbedi sredstva. Država je dužna da omogući nosiocima sudske funkcije da po svojim kriterijumima dele ta sredstva i da se ne obezbeđuju sredstva iz inostranstva za funkcionisanje sudstva, jer, ukoliko se obezbeđuju sredstva iz inostranstva, onda naše sudstvo nije samostalno i ne može biti nezavisno.
Ne bih hteo da komentarišem da li je naše pravosuđe idealno ili nije, da li je toliko loše kao što se od nekih čuje. Moram da kažem da svaka loša reč upućena prema pravosuđu definitivno umanjuje autoritet sudske vlasti. To ne znači da tamo gde postoji sa pravom potreba da se ukaže na nešto što je ludačko u našem pravosuđu.
Uzeću jedan primer koji je poznat javnosti – dva maloletnika su izvršila krivično delo, ubila su taksistu, a maksimalna kazna je 10 godina zatvora.
Jedan je osuđen na 10 godina zatvora, a drugi je dobio, čini mi se, osam i po godina zatvora i to presudom Vrhovnog suda po žalbi, tako da tužilac ništa ne može da uradi, iako je čovek gonio do kraja kako treba.
Često se to dešava. Pre nekoliko dana taksista je dobio udarac nožem u vrat. Pre dva meseca prema Čačku i kod Vidikovca takođe. Ne tvrdim da je taj propust Vrhovnog suda prouzrokovao ovo, jer ovo je čista patologija, ova dela koja su se desila.
Država mora da vodi kaznenu politiku i preko sudija koje treba da u vremenu i prostoru vide težinu jednog krivičnog dela i vide kuda društvo ide, da suzbija ta razbojnička ponašanja.
Ono što bih posebno hteo da potenciram – mislim da je Vlada, kao predlagač ovih propisa, morala da ima u vidu i sledeće stvari, a one se tiču specijalnog suda za ratne zločine.
Vidite, 25. maja 1993. godine doneta je Rezolucija 827 Saveta bezbednosti, kojom je usvojen Izveštaj generalnog sekretara, osnovan je Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju, i sastavni deo te Rezolucije je Statut tog tribunala.
Predviđeno je da je Tribunal mera prisile iz Poglavlja 7 Povelje UN ali supsidijarnog karaktera i sudskog karaktera. To je nešto što je zabranjeno, što u međunarodnom pravu ne sme da postoji. Međunarodni sud može da nastane kao rezultat sporazuma, odnosno može da bude efekat i rezultat međunarodnog ugovornog prava.
U toj Rezoluciji stoji da se on formira kao mera prisile, da bi se prekinuli oružani sukobi na teritoriji Bosne i Hercegovine. On ima ograničeno dejstvo i ima tzv. uporednu prioritetnu nadležnost. Znači, pored nadležnosti domaćih sudova i Haški tribunal ima blagi prioritet.
Ovo sve pričam zbog toga što država treba da podigne glas i da kaže – sa potpisivanjem Dejtonskog sporazuma Haški tribunal više ne sme da postoji kao mera prisile, jer nikada i nije bio sudski organ. Ovo pričam zbog toga što postoji praktično prioritetna nadležnost naših nacionalnih sudova za ova krivična dela.
Naša država ćuti, ne javlja se povodom toga, neko koketira po pitanju finansija i isporuka dobrovoljnih ili bilo kakvih, a onda dobijamo informacije da se ceo svet buni protiv te Karle del Ponte.
Pre tri meseca SAD ulažu protest. Zašto? Zato što nije završila prvostepene postupke.
Napravila je završnu strategiju; (po toj strategiji) do kraja 2004. godine treba da se podignu sve optužnice, a do 2008. godine da se završe svi prvostepeni postupci, a do 2010. godine treba da se okonča rad Haškog tribunala i to u onom prioritetnom delu koji se tiče najviših lidera i najviših funkcionera, ali ne i funkcionera srednjeg i nižeg nivoa.
Za njih postoji nalog da se svi ti predmeti prebace nacionalnim sudovima. Nažalost, naša država ćuti, ne diže svoj glas. U prilog tome idu i te činjenice sa raznoraznim kombinacijama saveznog i republičkog nivoa (sa saveznog nivoa koga god da pomenete nećete da pogrešite, a sa republičkog nivoa uzmite ovog Kojadinovića) gase se i centri za proučavanje ratnih zločina i genocida koji su činjeni protiv Srba, tako da i ljudi koji to rade i dokumentacija koja postoji, to je sve bunkerisano da javnost ne bi saznala istinu, a to je prioritetni zadatak ove države.
Ako ova država ne može da izvrši popis i naučno obradi sve svoje žrtve, žrtve iz ovog naroda i sa ove teritorije, sa kojim pravom može da priča o onome što se dešavalo tamo daleko.Znači, imamo vlast koja ne poklanja baš tako veliku pažnju.
Odavde pozivam ministra, ako može, da napravi jedan centar ili agenciju, u ovoj poplavi agencija možete da napravite makar još jednu, koja će da se bavi samo ratnim zločinima i genocidom nad srpskim narodom. Dokumentacija postoji, samo treba da se naučno obradi.
Ovo pričam i zbog toga što je Haški tribunal čudan sud, to je jedini sud na zemaljskoj kugli, gde same sudije pišu pravila postupka; 31 put je promenjen taj pravilnik. Poslednja promena je značila ugradnju pravila "11 bis". Po tom pravilu "11 bis", predmeti se prosleđuju nacionalnom sudu, a država treba da bude spremna da preuzme te predmete i da ih reši.
Naravno da smo bili protiv svih posebnih odeljenja i svih tih specijalnih sudova, o kojima ste za protekle tri godine toliko potrošili papira nepotrebno.
Moram da vam kažem, organizovani kriminal jeste i saučesništvo četvorice ljudi, ako su se unapred dogovorili da izvrše neki zločin ili neko krivično delo. Pa i komplot je deo organizovanog kriminala. Svaki sporazum, svaki dogovor više ljudi, dogovor trojice ljudi da se učini krivično delo jeste organizovani kriminal. To se sudi kod naših sudova – i u opštinskim i u okružnim, u zavisnosti od krivičnog dela.
Čemu Posebno odeljenje za borbu protiv organizovanog kriminala? To se svelo na tri predmeta. To su naši sudovi u redovnom postupku mogli da završe. Slično će biti i sa drugim specijalnim odeljenjima ili specijalnim većima.
Mislim da je rešenje za te specifičnosti nekih postupaka upravo u specijalnim većima u okviru sudova opšte nadležnosti. Ali, mi imamo jedan potpuno drugačiji proces.
Pre nekoliko meseci, imali smo prilike, ovde je skupštinska većina usvojila porodični zakon, gde je, takođe, predviđena specijalizacija sudija. Kako se bude koji zakon iz materijalne oblasti donosio ovde, mene neće da iznenadi ukoliko u svakom od tih zakona stoji poneka odredba o specijalizaciji sudova, sudija, da bi mogli da sude u tim postupcima. Mislim da je to nepotrebno.
Što se tiče poslednjeg zakona, koji ste predložili u poslednjem setu, a tiče se borbe protiv visokotehnološki organizovanog kriminala, ovog kompjuterskog itd. – tu je najpotrebnija struka, koja treba da dođe do izražaja, u otkrivanju, da budem iskren. Međutim, sumnjam da ćemo tu nešto da napravimo, iz jednog prostog razloga što znam da je 2001. godine donet Zakon o sprečavanju pranja novca, da su po istom sistemu doneti i drugi propisi koji daju prevelika ovlašćenja državi u borbi protiv nečega što je specifično, što zahteva jedan viši tehnološki nivo znanja i opremljenosti, da bi mogao da prati taj kriminal.
Međutim, kod nas rezultati izostaju. Zašto izostaju rezultati? Izostaju iz jednog prostog razloga što se kod nas propisi ne primenjuju. Drugi problem je problem ljudi koji treba da primene propis. Apsolutno sam siguran, ovi koji se bore protiv piraterije da su duboko umešani u pirateriju. Imate nekoga, izađe na TV, Dinkić kaže ja sam toliko ugasio ovoga, toliko diskova, toliko ovoga, toliko onoga. Tvrdim vam da je on na čelu organizovane mafije koja se bavi tim stvarima i dobio je krivičnu prijavu! Dobio je krivičnu prijavu, a vi ćutite, ja znam – vi ste u koaliciji, ali kad-tad to će izaći.
SRS nikoga nije bez razloga prozvala za nešto. U to budite sigurni. Država mora da povede računa da ona nije završila posao tako što predloži neki tekst, koji je manje ili više prihvatljiv, obezbedi većinu koja će to da izglasa. Onda ovi oko Studije izvodljivosti odmah pojure da se hvale, evo, doneli smo ovaj zakon, onaj zakon, pa smo na ovaj način rešili ovo, pa na onaj način rešili ono, ali šta vredi – sve je prazno, nema ga u praksi, nema efekata, nema rezultata. Zato što nema rezultata to, naravno, prouzrokuje nešto što se zove očaj, da ne kažem nešto gore, bes kod ljudi, jer kažu – aman, ljudi, šta pričate, šta sedite i donosite neke propise, a meni svakog dana sve gore i gore. O tome mora da se povede računa.
Mislim da nam je potreban potpuno nov pogled na pravosuđe. Neću da idem u detalje, pošto imamo dosta amandmana, pa će biti prilike da i o tim detaljima pričamo. Ali, skrećem vam pažnju na ovaj Sud za ratne zločine, skrećem vam pažnju na pravilo "11 bis", pogotovu pod "c".
Skrećem pažnju da država mora da podigne svoj glas i da kaže – Haški tribunal je sa Dejtonskim sporazumom prestao da postoji, kao supsidijarna mera. Primat je izgubio, sve to treba da se vrati ovde, jer oni u suštini sude na bazi rezolucija Saveta bezbednosti, a rezolucije Saveta bezbednosti nisu u rangu zakona, već su to akti, bilo da su oni pojedinačni ili opšti tzv. izvršno-političkih organa međunarodne organizacije.
Pogledajte završni izveštaj, koji je podnela ekspertska grupa tužilaštva povodom NATO bombardovanja, pa uporedite sa ovim postupcima koji se vode u Hagu i biće vam sve jasno. Država s puno prava može da podigne glas i da zastupa ovaj stav koji sam rekao.

Sasvim normalno kada iz usta poslanika sa ove govornice izađu reči Nataše Kandić da poslanik mora da postavi pitanje, dobaci. Tako sam i ja gospodinu Markoviću dobacio, a šta je to državni terorizam. Naravno, posle parole tajac. Ujeo se za jezik, ne zna kako to da objasni, ali je pričao u kontekstu petnaestogodišnjeg državnog terorizma.
Naravno da sam ga podsetio šta to znači, šta znači ta parola, da bi samo ukazao šta se to desilo od 5. oktobra do današnjeg dana, ali mislim da nijedan poslanik ne treba da koristi te reči državni terorizam, jer to su čisto političke parole, koje koriste nevladine organizacije koje treba da formiraju i da zamene javno mnjenje, a one su gotovo sve protiv naroda i ove države.
Kada bilo koji poslanik izađe i upotrebi te čuvene reči Nataše Kandić i onog čitavog nevladinog sektora, postaviću pitanje šta to znači. Da li to znači da je 15 godina država bila nedemokratska, da se nisu sprovodili višestranački izbori i da svako onaj ko je za 15 godina bio na vlasti mogao je nekažnjeno, neodgovorno da sprovodi svoju samovolju.
To niko još nije dokazao, osim putem parola, ali ono što su činjenice, od kada je zavladala ova žuta demokratija, jeste i "Sablja", i privatizacija, i progon političkih protivnika, i sve najgore što može da se smisli. Zašto? Zato što su došli u poziciju da opravdaju sredstva i poverenje iz inostranstva. Finansirala ih je i američka ambasada, i za to postoje dokazi, i "Otpor", i "Studentski protest", i sve protiv ove države.
Svi vi koji pričate o državnom terorizmu u Srbiji za proteklih 15 godina, vi ste na strani onih koji žele Srbiju da optuže da je vršila ratne zločine i genocid. Moram da vas upozorim na samo jednu činjenicu. Nema presude u Haškom tribunalu, a ima ih puno koje su pravosnažne postale, u kojima se konstatuje da je Republika Srbija na bilo koji način učestvovala u tome što neko naziva ratni zločin preko Drine, pa bez obzira dokle da se ide.
Nemojte vi da instalirate nešto što ni Hag nije pronašao i uvek kada budete išli van činjenica, van istine, van dokaza, van prava, van pravde, uvek ću da vam dobacim sa poslaničkog mesta i da vas pitam šta znači taj pojam koji koristite. Molim vas, prekinite više sa pukim parolama.
Ako ne možete da prevaziđete mentalni sklop Nataše Kandić, nemojte da izlazite za ovu govornicu, jer ćemo i stručno i na svaki drugi način da opovrgnemo nebuloze koje iznosite sa ove govornice. Vodite računa, jer svaki termin ide u prilog naših neprijatelja.
Ako ne znate, moram da vas obavestim, mi imamo neprijatelje i u inostranstvu, a imamo ih i ovde. Oni su se ujedinili da pokažu da je Srbija kriva za sve i svašta. Vi ste na tom putu i zato ću uvek da izađem da vas kritikujem, i neću da vodim računa, i dobacivaću vam sa poslaničkog mesta, jer iznosite nešto što je laž. Borimo se protiv laži.

Gospodin Marković je napravio dve greške. Prva zalazi u domen dobrog ponašanja, a druga je mentalne prirode.
Nisam opsednut Natašom Kandić i nemam uopšte razloga da bude opsednut takvom osobom.
Poneki put stvarno izražavam čuđenje da država nije preduzela akciju, pošto je evidentno, dokazano, opštepoznato, da se pokrene odgovarajući postupak da se ona liši poslovne sposobnosti, jer ona širi lažne vesti, ugrožava javni red i mir, iritira građane.
Ali, svi njeni nastupi su očigledan primer i dokaz da se radi o strukturi ličnosti koja uživa u tome da kontrira većini. Ona prosto uživa u tome što zna da je neko pored televizora psuje. Taj poriv kod nje je mnogo jači nego bilo koja činjenica. Znači, imamo problem sa patologijom. Ne želim da se bavim patologijom, to nije moja uža specijalnost.
Nisam opsednut Natašom Kandić, nemam potrebe da budem opsednut. Ja sam nju skenirao, video sam kakav je to medicinski slučaj i država treba da preduzme neke stvari, da očisti taj prostor od tog zagađenja koje dolazi stalno, čim žena otvori usta. Videli ste u bilo kojoj emisiji, čim se pomenu Srbi, ona krene da govori sve negativno, a ako se kaže da su bili žrtve, ona to ne zna.
Znači, čista patologija, patologija skopčana sa parama i jednim interesnim klubom velikim oko nje, a to je i Vojin Dimitrijević, i čitav sistem nevladinih organizacija i nevladinih medija, vrlo značajnih medija, koji truju, koji vrše mentalne manipulacije sa ovim narodom, a naravno, oni svi daju podršku Demokratskoj stranci. To je simbioza.
Nataša Kandić - Demokratska stranka, stavite znak jednakosti. Sonja Biserko - Demokratska stranka, stavite znak jednakosti, bez obzira na boju. Znači, boje mogu da menjaju. Demokrate ne menjaju svoju boju, ali ove nevladine mogu da imaju i neke druge boje, ali znajte, sve je to žuto. To je sve žuto ofarbano.
Oni rade po sistemu, gde god nađu interese da mogu da profitiraju i da nešto kažu, to kažu, ali od lokacije do lokacije razlikuje se priča, jer oni imaju potrebu da budu na vlasti, a kada su oni na vlasti, to smo osetili.
To su "Sablje", "sabljice", privatizacija itd, svašta, bogatstvo ideja kako da se maznu pare, kako da se napravi šteta ovom narodu, neiscrpno bogatstvo. Zbog toga hoćemo da ukažemo građanima, pogledajte malo oko sebe, vidite šta rade demokrate. Lažljiva je žuta boja. Koriste i sva moguća sredstva radi manipulacije.
Narod moli predsednika Republike, ne pozivaj ljude da idu da glasaju na Kosovo i Metohiju; ne, on poziva. Narod ga preklinje, Evropa, svi ga preklinju da ne ide preko Drine, da ne bruka sebe i državu; ne, on ide. Taj sindrom Nataše Kandić vlada Demokratskom strankom.

Javljam se po članu 100. Poslovnika. Nadam se da je to isti član i posle ove promene.
Ukazaću na jednu stvar koja se dešava kad izađe gospodin Marković. On je malopre rekao, šta se mešam tu u nešto što on raspravlja sa gospodinom Vučićem. Pri tom se trudi da zaboravi činjenicu da je prvo mene prozvao imenom i prezimenom. Narodni poslanici i treba da imaju različite političke stavove, i treba da sa ove govornice iznose i sukobljavaju te političke stavove, ali nikada ne sme nijedan poslanik da uskrati pravo ili da potencira pitanje da neki poslanik nema pravo da izađe i da priča.
Zbog toga se javljam i zbog toga ukazujem na tu povredu Poslovnika, a ovde se radi o jednoj manipulaciji. Čovek je izazvao replike, pa onda mu ne odgovara ako Krasić izađe na repliku, jer zna da Krasić mnoge stvari zna vrlo precizno, činjenično, pa malo ko može da replicira na surove i opštepoznate činjenice.
Moram da podsetim ove velike dušebrižnike, koji su zastupnici lika i dela Nataše Kandić, da je tokom 1999. godine posebno formirana komisija, koju je formirao u to vreme tužilac Haškog tribunala Luiz Arbur, na 28 strana napravila izveštaj povodom NATO bombardovanja, jer je bilo prigovora i zahteva da se uključi i Haški tribinal. Preporuka na kraju tog izveštaja je da na ovom prostoru nije bilo vršenih dela iz nadležnosti Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju, već eventualno dela: zločin protiv mira i agresija, za šta nije nadležan Haški tribunal.
Ali, 1998. godine je usvojen Rimski statut Stalnog suda za ratne zločine. Vidite, ni tamo se ne pokreće to pitanje, iako se u tekstu na 10 mesta konstatuje da su teško pogažena sva prava humanitarnog prava prema civilnim žrtvama, a na kraju se kaže, u komentaru Bele knjige našeg Ministarstva inostranih poslova, gde je dat prikaz svih civilnih žrtava, kaže se da je bilo samo 500 civilnih žrtava, i to nije dovoljan razlog da bi se dalje Tribunal upustio u ovo razmatranje.
Zato vas stvarno molim, kada izlazite za ovu govornicu i želite da date političku kvalifikaciju nečega, pogledajte malo u činjenice, u akte koji regulišu te stvari, jer imamo medije pod dominacijom ovih žutih, koji su u stanju da hiljadu puta ponove laž i onda mi koji znamo činjenice ne možemo da ubedimo javnost da je istina na drugoj strani i da potpuno drugačije izgleda.
Videli ste i sami, ono što su prikazali da je Srebrenica, na svim medijima se vrti i dan-danas, ali ono gde je stradao Srbin, niko ne sme da objavi, u Srbiji ne sme da objavi. Zbog toga dižemo glas. Tražimo od DS da prihvati Srbe kao ravnopravne građene u Republici Srbiji. Tražimo od DS da se seti da su i Srbi ljudi koji moraju da uživaju ljudska prava. Samo to tražimo, ali to je mnogo za vas.

Ne bih tačno mogao da kažem koji je to član, da li je 101, 102. zbog ove situacije zbog Poslovnika.

Ovde je sa govornice izneta jedna strahovita laž - da SRS utiče i kreira kakva će biti kadrovska politika u pravosuđu Republike Srbije. Pri tom moram da navedem da nema nijednog člana SRS u Visokom savetu pravosuđa, nema nijednog člana SRS u Ministarstvu pravde. Moram da navedem da se samo protiv članova SRS još uvek vodi krivični postupak.
Bilo bi ružno, jer bi upropastilo princip, a želim principijelno da diskutujem, da se iznese lični primer ili primer nekih ljudi iz SRS, koji su u ovoj sali, koji su predmet interesovanja, i to zvaničnog interesovanja, protiv njih se vode i krivični postupci, ne samo u Beogradu, nego i drugim mestima, još iz perioda kada su obavljali državne funkcije. Evo, četiri-pet godina ti postupci su u fazi istrage, ili podnete krivične prijave, kao sredstvo pritiska.
Shodno onome iz čijih usta je izašla ta lažna tvrdnja, sada vidim kakva je ta taktika. To je taktika - vi ste 15 godina bili na vlasti, da, 15 godina smo mi bili na vlasti, i dok smo bili na vlasti istovremeno su naši ljudi, naši poslanici, predsednik stranke, išli u zatvor, i u Gnjilanu, i ovde više puta u Beogradu. Oni su, kao predstavnici vlasti, zatvarani i držani u zatvoru, sve kao predstavnici vlasti, u režiji mentalnog viđenja, mentalnog sklopa ove žute Demokratske stranke.
Da kažem vama iz Demokratske stranke. Prosto čovek ne može da pogreši kada glasa, samo neka glasa suprotno od onoga što vi glasate i neće da pogreši. Sada, vama je poprilično krivo, jer više Vlada ne bira tužioce.
Vi ste pričali o nezavisnosti i samostalnosti, ali onda onaj vaš Batić, lustrirani, na sve moguće načine želeo je da sprovede "Sablju", da maše tom sabljom gde god stigne. Promahao je kroz pravosuđe i stvarno imamo loše stanje što se tiče našeg pravosuđa. Ali možda i nije dobro da mi toliko to potenciramo, koliko je loše zbog onih ljudi koji se javljaju sudu sa tužbama, žalbama i očekuju pravdu.
Valjda je svima jasno - politika Demokratske stranke jeste destrukcija. To što se međusobno svađate 2001. godine, kako ste šta trgovali, oko kog zakona, to je vaša stvar, vaš problem. Srpska radikalna stranka nije vam pravila društvo, jer i sada smatramo da su svi ovi zakoni iz oblasti pravosuđa duboko suprotni Ustavu Republike Srbije.
Dogovorite se ko je više napravio štete srpskom pravosuđu. Nemojte da zaboravite ni Batića, nemojte da zaboravite sablje, nemojte da zaboravite šta ste radili, ali nemojte samo da lažete da Srpska radikalna stranka određuje ko će gde da bude sudija, predsednik suda ili tužilac. To je toliko ortodoksna laž da vam više niko nikada neće poverovati bilo šta što kažete.

Po Poslovniku, naravno, onaj isti član na koji sam se pozvao i prethodni put, član 100, a na taj isti član se pozvao i moj prethodnik, mada nije objasnio u čemu se ogleda povreda Poslovnika, gde on tvrdi da ga je učinila Nataša Jovanović, obzirom da je ona išla na repliku. Sve to kod nas prolazi.
Ukazujem na kontinuitet povreda Poslovnika od strane DS, jednom uradi to Boško Ristić, sledeći put Milan Marković i posle mene će verovatno opet Milan Marković da uradi.
Polazište mog ukazivanja na povredu Poslovnika, kada sam malopre bio za ovom govornicom, bilo je da je poslanik rekao da SRS kadrovira u srpskom pravosuđu, pa sam pokušao da ukažem na opštepoznate činjenice o kontinuitetu progona SRS, o kontinuitetu progona ljudi najviđenijih u SRS i o činjenici da postoje i da se vode krivični postupci protiv i članova, i poslanika SRS.
Ukazao sam na činjenicu, pogledajte sve zapisnike sa sednica Narodne skupštine, kada je to SRS glasala za neki od predloga zakona koji se tiče pravosuđa, kada je SRS glasala povodom predloga Visokog saveta pravosuđa, koliko smo mi tih predloga osporili, neke je većina prihvatila, a neke nije. Oni celu priču o kadroviranju SRS izvlače na jednom glasanju, oni od izuzetka prave pravilo i to je prosto manir DS.
Oni sve podržavaju, i Vladu, pa kada se ne slože sa Vladom, onda od toga pričaju da su neka opozicija. Pozivaju da se glasa za njihovog predsedničkog kandidata, a kada se izabere "puj pike, ne važi se". To je takva DS, to je takva struktura ličnosti, shvatanja, to je problem jedan vrednosni u društvu.
Naravno, ako na sednici Odbora za pravosuđe predstavnici DS u tom odboru u osporavanju nekog kandidata idu toliko daleko da se sa pravom postavi pitanje, da li je možda taj kandidat položio pravosudni ispit, pa se postavi tim istim ljudima pitanje, a dobro, kako ste vi u vaše vreme birali, pa ste izabrali penzionera za predsednika suda, poput onog za Okružni sud u Nišu, pa čuli ste i ovaj primer vaših velikih kadrova, a žene su vezivali za radijatore, pa vaše silne eksperte koji ne znaju nos da obrišu, koji su uništili srpsko pravosuđe.
To se ne vidi, to se ne primećuje, ali manir DS da odavde ili sa bilo kog medija jednostavno bace jednu laž, pljunu nešto i onda svi moraju da se pravdaju. Nemam nameru da se pravdam DS, vi sa demokratijom imate veze samo u nazivu i ništa više drugo, mada je i tu pitanje, možda je pravopisna greška. Vi ste glasali iz Bodruma, iz Soluna, falsifikovali ovde, jurio sam vas po ovim klupama da vam izvadim kartice kada ste hteli da falsifikujete zbog vašeg žutog Pajtića, sećate se.
Mi imamo muku sa vama, da li vam je jasno, zato što imate veliki lobi koji vas podržava. DS i njena silina se nalazi u nevladinim organizacijama i medijima finansiranim iz inostranstva. To su ti mediji poput onog Grujice Spasovića, pa kada ga tužiš za klevetu, onda cvili dve godine, a hrabar u njegovom listu da iznosi sve i svašta.
Srbija treba da slavi, Popov je dobio presudu protiv onog Petra Lukovića, znate ga, nož-žica-Srebrnica, belosvetskog lažova, to je naš problem. Mi dragoceno vreme umesto da posvetimo razvoju Srbije, moramo da se branimo od lažnih optužbi, zbog svake protuve koja se seti da pljune na Srbiju.

Javljam se povodom prethodnog izlaganja poslanika koji je pre mene govorio. To je opet onaj isti član.
Vidite i sami kako je to, po potrebi i po nekoj proceni. Kada se dođe na teren činjenica onda se reterira i onda se priča drugi sistem vrednosti, mi se razlikujemo strahovito itd. Ali, ono što je važno, da građani Srbije pronađu odgovor na pitanje šta se to dešava sa ovima iz Demokratske stranke, kakvi su to njihovi aršini - može ovako, može onako, sve može samo ako postoji neki interes, bilo da je u pitanju ekonomska, politička ili bilo koja druga sfera.
Da bi se to shvatilo, Demokratska stranka u koaliciji sa nevladinim organizacijama i nezavisnim i slobodnim medijima, koji su napravljeni u vreme najveće ekonomske krize i postali najbogatiji mediji, nalaze se na istom putu, a to je da se izvrši denacifikacija u Srbiji, da svaki građanin Republike Srbije ne sme da podigne glas, da oseća grižu savesti. Zbog čega?
Nije bitno zbog čega. Zato se kaže da treba neko da se izvini zato što je neko u ime svih nas. Niko nije u ime svih nas. Oni svojom pričom pokrivaju nešto što je vrlo opasno. Evo jedan primer - u Hagu se vodi postupak protiv Milana Martića. Dve tačke optužnice glase: zato što je bombardovao Zagreb raketnim sistemima "Orkan", a na raketama su bile kasetne bombe, i to je težak zločin protiv čovečnosti, a čak su našli i kršenje zakona i običaja ratovanja.
Za vreme 1999. godine NATO je 23.000 projektila bacio. Konstatovano je da je bilo i sa osiromašenim uranijumom i kasetnim bombama. Specijalna komisija tužilaštva Haškog tribunala je rekla - nema nikakvog ratnog zločina zato što kasetne bombe nijednim međunarodnim aktom nisu zabranjene, kao što nisu zabranjene ni bombe sa osiromašenim uranijumom. Evo vam duplog standarda.
Šta mislite, gde se opredelila Demokratska stranka? Opredelila se za NATO. Da vam ne pričamo o nekim drugim stvarima koje se dešavaju u Hagu, a o svakom predmetu mogu da vam pričam. Ako treba Hrvati da se oslobode, onda svedoci nisu izvršili pozitivnu identifikaciju napadača. Ali, ako treba Srbin da se osudi, onda i ljubitelj golubova, koji je došao da nahrani golubove u selo koje su navodno Srbi zauzeli, video je ispred neke kuće Dušana Tadića, pa je verovatno on kriv za neka ubistva koja su se desila.
To je taj dupli standard. Taj dupli standard treba da se proguta ovde. To je funkcija Demokratske stranke, Nataše Kandić, Sonje Biserko, ovog Vojina Dimitrijevića koji se šeta ovde po Skupštini i svih drugih, da Srbin ne sme da digne glavu, da mora da prizna i ono što nije uradio, da bi se potopio i da ga nigde ne bi bilo.
Gde je interes Demokratske stranke? Zapad će da ih protežira da budu na vlasti kao ekskluziva, bez obzira na poverenje. Zato, jedanput je dobar glas Zorana Stojkovića za Borisa Tadića, a drugi put nije dobar. To je Demokratska stranka, sve može samo da zagrabe vlasti.

Nema potrebe da se bilo šta objašnjava, samo da se daju neke činjenice. Prva činjenica je, otprilike, može da se zaključi da je Milan Marković, kao predstavnik nekog krila DS, protiv NATO pakta. Ali, može da se zaključi da je DS za NATO pakt i ona gura za Partnerstvo za mir, ulazak u NATO pakt.
Tadić ugasi vojsku, upropasti vojsku: idemo po standardima, imamo i civilno služenje vojske, imamo služenje vojske u bioskopima, u pozorištima, regruti menjaju pelene na pedijatrijskim odeljenjima bolnica itd. Ali, oni su protiv NATO, pa su za NATO. Koliko je to procenata protiv, koliko za, niko živi ne zna u ovoj zemlji, niti može da zaključi. To je DS. To je ta karakterološka osobina te grupe ljudi koja vodi DS.
Dalje, oni su protiv NATO, međutim, 2001. godine sve pravosnažne presude protiv čelnika NATO pakta, njih 15, koji su izvršili zločine protiv čovečnosti, gađali civilno stanovništvo, ubili ljude, oni su vratili nazad, tužilac odustao od gonjenja i onda je DOS mogao da kaže: gospodine Solana, dobro došli, niste više pod kaznom, nema potrebe da vas hapsimo ovde, vi ste uvaženi gospodin, pa je postao sastavni deo ustavnog sistema SRJ. To je DS.
DS je protiv NATO, međutim, gospodin Tadić je imao specijalne savetnike iz struktura NATO pakta. DS je za NATO, ali Boris Tadić nije mogao 2001. da održi sednicu nekog odbora DS na teritoriji Kosova i Metohije, pa nam se tri dana šepurio: ne može, teška je situacija, kako on to visokoumno komentariše. To je DS.
Što da se izvinjavam? Kome da se izvinjavam? Zašto da se izvinjavam? Zato što skidam maske i pokazujem ko je DS? Kad ste vi pravi - za govornicom ovde, u onoj skupštini? Da li ste pravi kad izađe jedan vaš poslanik, drugi ili Nataša Kandić?
Molim vas, cela Srbija je protiv toga da se ide na izbore na Kosovu i Metohiji, jer nisu ispunjeni uslovi. Navodno, izvukli pouku, jer smo ih pre dve godine takođe kritikovali što teraju ljude na izbore. Mimo rezolucije, mimo odluke Narodne skupštine, Tadić poziva. Koliko mu je izašlo - 800. Slikao se sa onim konobarom Petkovićem, a sad su i oni protiv Petkovića.
Kad ste iskreni, kad ste istiniti? Gde vam je ta crta? Zašto zbunjujete ljude? Zbunjujete sve, zbunjujete političku scenu, a kad odete u inostranstvo, idete da čujete svoje mišljenje i ako možete malo da popljujete radikale. Mislite da mi to ne znamo. Pa, znamo.
Sve nam pričaju šta radite. "Srbija je nestabilna zbog radikala", "raste popularnost radikalima". I onda vaša delegacija kaže: "To su takvi, ovakvi". A oni kažu: "Zar je moguće, zašto tako pričate?" Zgražavaju se kad slušaju kad vi pričate o političkoj sceni u Srbiji.
Kome da se izvinim, kom delu DS, onome koji je za NATO pakt ili onome koji je protiv NATO pakta?
(Predsedavajući: Vreme).
Ili da se izvinim onom delu koji ide da razgovara sa šiptarskom opozicijom na Kosovu i Metohiji? Vi imate taj problem što vam se cepa stranka, ali to je vaš problem i ne ulazim u to. Nemojte nas da krivite za to, ali kažite gde ste, pokažite se, šta ste pravi, u kome ste pravi, koji je to vaš politički stav.
Nemate politički stav. Te gospodin Legija, te kriminalac Legija; te gospodin Čume, te kriminalac Čume; te gospodin Beba, te kriminalac Beba; te Janjušević, te Kolesar. Gde ste, definišite se i kažite: mi smo na pola, između ovih ili onih, ili smo na ovoj strani ili smo na onoj strani. Zbunjujete.
Naravno da ne želim sa vama. Ljudi, vi ste meni našli rođenog brata, a ja sam jedinac. Nemam moralno pravo da vas pogledam u oči.

Ovo što je završio moj prethodnik, samo da nastavim. Da je kojim slučajem 1998. ili 2000. godine menjan poslovnik Narodne skupštine na način kako to predlaže Predrag Marković, NATO avijacija bi sravnila sa zemljom ovu zgradu, ovu salu i pobila potpuno legitimno sve narodne poslanike, jer su veliki protivnici demokratije  ukoliko ne dozvoljavaju da se vodi rasprava.
Eto, vidite kako se menja pozicija, kako se menja strana, od kada je G17 plus došao na vlast i zaključio da Narodna skupština treba da bude efikasna, a mi još ne znamo šta oni to podrazumevaju pod rečju "efikasna" – da li efikasna u pogledu kvantiteta ili u pogledu kvaliteta.
Ako je Narodna skupština efikasna u pogledu kvantiteta, onda je ona stvarno postigla veliku efikasnost, jer svaki drugi mesec mi menjamo zakone koje smo prethodno doneli.
Ako se pogleda spisak svih ovih zakona koji su doneti u ovom sazivu, videće se da se Zakon o akcizama menjao pet-šest puta, menjao se i Zakon o preduzećima, a evo, danas će početi nova sednica gde menjamo Zakon o privrednim registrima, iako smo mi iz opozicije prošle godine ukazivali na sve probleme tako lošeg predloga zakona koji je parlamentarna većina ovde, onako bez razmišljanja, izglasala opet da bi zadovoljila neke koalicione dogovore i sporazume.
Zamolio bih predsedavajućeg da obavesti predsednika Narodne skupštine, poslanika Markovića, koji je predlagač ove epohalne izmene, da bi on morao da bude prisutan u sali Narodne skupštine, jer se razmatra njegov predlog. Na isti način tražili smo da se obezbedi prisustvo predstavnika Vlade, kada je u pitanju neki predlog zakona koji je predložila Vlada.
Znači, Narodnu skupštinu ne poštuje Vlada, koja je obično predlagač zakona, a vidimo sada – ni Predrag Marković. Njega ovo ne interesuje, on računa da ima 126 glasova i da će ovo da prođe. Napraviće pauzu, a onda sutra kreće ova sednica sa 45 tačaka dnevnog reda, koju ćete, verovatno, da završite za 2-3 dana. Bićete i suviše efikasni, ali efikasni u destrukciji. To je kontinuitet onoga što se radi.
Zamolio bih predsedavajućeg da obavesti gospodina Markovića, izvolite gospodine Markoviću, slobodno uđite, mora da vam se objasne neke elementarne stvari parlamentarizma u Srbiji.
Prva stvar koju treba da znate, jeste da postoji jedan član u Ustavu Republike Srbije koji ovlašćuje Narodnu skupštinu da uredi svoju organizaciju, način rada, ali i prava i dužnosti narodnih poslanika.
Druga stvar koju mora da naučite, kao predlagač, jeste da svaki narodni poslanik predstavlja građane Republike Srbije. Da li on predstavlja jednog, 65.000 ili 45.000 građana, to za ovu priču o poslovniku nije od primarnog značaja.
Ali, bitno je da se ovde nalaze narodni predstavnici koji reprezentuju autentičnu volju građana i oni ostvaruju suverenost građana Republike Srbije. Zbog toga u ovom Ustavu Republike Srbije, koji nas još obavezuje, a mora da nas obavezuje u krajnjem slučaju, postoje neka rešenja, a ta rešenja ne dozvoljavaju ovakvu intervenciju kakvu je gospodin Marković pokušao da uradi ovim predlogom odluke.
O čemu se radi? Predsednik Narodne skupštine, sudeći po Ustavu, samo predstavlja Narodnu skupštinu, što je nešto protokolarno, i ima prava i obaveze koje mu odredi Skupština zakonom i poslovnikom.
Ukoliko to radi zakonom ili poslovnikom, predsednik Skupštine je samo prvi među jednakima, koji ima mnogo više obaveza nego bilo koji drugi poslanik. Nažalost, kod nas nije ta situacija. Nažalost, nije.
Ono što mora da se zna, narodni poslanik ima status predlagača zakona, po Ustavu. Taj status ne sme da se dovede u pitanje nijednom odredbom bilo kog zakona, pa čak ni poslovnika, a da se ne vraćam u neku dalju prošlost i da me ne shvatite pogrešno u tumačenju odluka Ustavnog suda.
Ovaj naš Ustavni sud je, vršeći ocenu ustavnosti jedne odluke, kojom je pre nekoliko godina izmenjen poslovnik, išao samo delimično u oceni, nije išao do kraja. A da je išao do kraja, budite uvereni da bismo došli na rešenje koje je važilo 1991. godine. To je bio demokratski poslovnik, koji je bio u funkciji razvoja parlamentarizma i višestranačja u Republici Srbiji. Sve što se kasnije dešavalo jeste bila restrikcija, ali restrikcija prava narodnih poslanika kao zvaničnih predlagača zakona.
Zaboravili ste na taj status narodnog poslanika. Da li vam se neko sviđa ili ne sviđa, da li potiče iz stranaka opozicije ili vlasti, to apsolutno nije bitno što se tiče Ustava. Narodni poslanik je ovlašćeni predlagač zakona, ima i ekskluzivno pravo da podnosi amandmane kojim može da interveniše na određeni predlog akta koji je donet.
Ustav donekle, daje blagi prioritet Vladi Republike Srbije u smislu predlagača, ali mi ovde u praksi imamo teror, tako da predlozi koji dolaze od strane poslanika, ne mogu da ugledaju svetlost dana ili ako se kojim slučajem i predloži rasprava, odnosno uvršćivanje u dnevni red, skupštinska većina to jednostavno odbaci i ne želi da razmatra.
Mi imamo praksu da ovlašćeni predlagači akata nisu ravnopravni, ni u ovom sazivu se nije dokazala ravnopravnost predlagača, faktički se nije dokazala, iako Ustav garantuje.
U tom kontekstu predsednik Narodne skupštine, poslanik Marković, potpuno je pogrešno shvatio šta je poslanička grupa. Poslanička grupa nije ustavna kategorija. To je instrument, jedno tehničko sredstvo. U vašem predlogu za izmenu poslovnika od nje pravite instituciju. Ona ne može da bude institucija. Ona je tehničko sredstvo koje ne sme da ugrozi pravo narodnog poslanika.
Vi ste sve vezali za poslaničke grupe. To ste mogli da uradite samo pod uslovom da Ustav ima jasnu odredbu koja definiše šta je poslanička grupa i koja su prava poslaničke grupe. U tom kontekstu vi idete čak i dalje, pa kažete – za rad jednog kolegijalnog organa nije potreban kvorum, potreban je samo za odlučivanje. Izvinite, molim vas, koga će narodni poslanik sa ove govornice da ubeđuje, ako u sali sedi predsednik i onaj koji je za govornicom, koji diskutuje o nečemu?
Kako ćete utvrditi redosled ko će kada da se prijavi i da vam ne govorim još o drugim, takođe tehničkim stvarima koje stvaraju probleme.
U ovom predlogu se ne vidi pravni značaj odbora. Svi odbori, bez obzira da li je u pitanju jedan ili 30 odbora, kako odluči skupštinska većina – oni su samo radna tela Narodne skupštine koja imaju preventivnu funkciju, da ne dođe na dnevni red i da se ne vodi rasprava o nečemu što je suprotno pravno-političkom sistemu Republike Srbije.
Nažalost, od odbora se pravi, takođe, jedna institucija, ne samo poslovnikom, nego ću vam navesti i Zakon o Narodnoj banci Srbije, pa zašto ne i Predlog zakona o zaštitniku građana, gde radno telo dobija status predlagača pred Narodnom skupštinom. To ne sme da se uradi.
Ograničenja diskusija, rasprave, nepostojanje kvoruma, to su sve mere koje nisu u skladu sa Ustavom Republike Srbije, a podsetio bih vas i na odredbu Ustava Republike Srbije u kojoj se kaže da Narodna skupština odlučuje većinom glasova, ukoliko je prisutna većina od ukupnog broja narodnih poslanika.
Jedno kolegijalno telo može da radi ukoliko ima kvorum, ukoliko ima supstancu. Narodna skupština postoji ukoliko ima verifikovanih i konstatovanih 250 mandata. To je njen pun sastav, ona tada postoji i može da radi. Da bi ona radila, mora uvek da ima prisutan onaj broj poslanika koji je potreban da bi se donela odluka.
Na kraju, ta vaša želja za efikasnošću je na uštrb javnosti, kvaliteta rasprave i na uštrb mogućnosti narodnih poslanika da utiču na predloge zakona. Nažalost, ovom izmenom koju predlažete i koju ćete verovatno da usvojite vi ste amnestirali i Dragana Maršićanina, i Natašu, ne Kandić, nego Mićić. Kandićka neće biti amnestirana. Ulazite u istoriju onih koji zakopavaju parlamentarizam u Republici Srbiji. Nemojte da zaboravite samo jednu stvar – da je ovo urađeno 1999. ili 2000. godine, dok su radikali učestvovali u vlasti, Srbija bi bila bombardovana. Danas nema nikakvih problema, pripremili ste javno mnjenje, svukli ste popularnost Narodne skupštine na 3 do 4%, poverenje u Narodnu skupštinu gotovo da ne postoji. Kako bi i moglo da postoji kada prisutni narodni poslanici nemaju poverenje u ovu instituciju. Pazite, onaj ko uništava parlamentarizam u jednoj državi, uništava državu.

Teško je u roku od tri minuta, kada se pobroji šta je sve prekršeno u Poslovniku, kada je nekome pala na pamet ideja da menja ovaj poslovnik.
Krenuću od nečega što je očigledno, što se vidi na prvi pogled, gde i ne treba neko veliko poznavanje prava. Nesumnjivo je da je Poslovnik i odluka kojom se menja Poslovnik, akt iz člana 156. postojećeg Poslovnika, nesumnjivo je da je u stavu 3. precizno navedeno da u pogledu forme poslovnik, a i odluka o izmeni i dopuni Poslovnika mora da ispunjava sve one uslove kao kada se radi o zakonu – o izmenama i dopunama nekog zakona. Ako se pogleda obrazloženje ovog predloga odluke, onda se vidi da ne postoji pregled odredaba koje se menjaju, odnosno dopunjuju.
Sećate se, niste zaboravili, kada u raspravi imamo neki predlog zakona o izmenama i dopunama nekog zakona, na kraju obrazloženja stoji pregled svih odredbi, pa je crnom olovkom podvučeno šta se menja, šta se ubacuje. Toga nema ovde, te zbog toga možemo da pričamo da je došlo do svojevrsne zloupotrebe, jer je predlagač ujedno i predsednik Narodne skupštine.
On je kao predsednik Narodne skupštine povodom svog predloga odluke trebalo da postupi onako kako je navedeno u članu 133 – da vrati predlagaču akt i da mu naloži da otkloni nedostatke, kao što obično i čini predsednik Narodne skupštine ukoliko u proceduru uđe predlog nekog opšteg akta koji ima te nedostatke.
Ono što je stvarno strašno i što treba da ostane zabeleženo u istoriji (bez obzira da li će biti nasilje sprovedeno prilikom usvajanja ovakvog predloga odluke), poslovnik Narodne skupštine nikada se ne donosi niti menja voljom jedne poslaničke grupe, jedne strane ili parlamentarne većine! Ako postoji neki opšti akt za koji je potreban opšti konsenzus, onda je to poslovnik. Toga nema!
Pošto toga nema, onda nisu ispunjeni uslovi da se ovo nađe na dnevnom redu, jer pitanje kako će Skupština da radi nije pitanje ni većine ni manjine, nego je pitanje pune saglasnosti 250 narodnih poslanika. Možda teoretski nije moguće da se ona ostvari brojem od 250, verovatno nekim drugim brojem poslanika koji su za poslovnik, većim od broja 126 i koji obuhvata sve poslaničke grupe, što je upravo odraz parlamentarizma koji bi trebalo da vlada u ovoj sali.
Pošto toga nema, ovo treba vratiti da se preuredi i da se postigne koliko-toliko neka saglasnost, jer ovako mi se preglasavamo o tome kako ćemo da radimo i kako će ko od nas da koristi ona prava koja su mu Ustavom garantovana. Tu nema preglasavanja. Oni koji su preglasavali, menjali, karikirali poslovnik, glumili parlamentarizam ovde u ovoj sali, znate i sami kako su prolazili.
Ko god se uhvatio da menja poslovnik, on je rekao građanima "brzo silazim sa vlasti". Predrag Marković nam je rekao da mu je ogadila vlast, da više ne želi da bude na vlasti i zato menja ovaj poslovnik – da čovek ode u političku penziju, jer se nije snašao.