Pričam o članu 3, o tačkama 1. do 14, jer tamo ima i podnosilac zahteva i zahtev i predmet obeštećenja itd. Zamolio bih vas da čitate Predlog zakona, da biste se kandidovali za razgovor sa mnom.

Nastaviću samo da snimim ovo.
Vrlo precizno obrazlažem jednu po jednu tačku. Znači, pozivanje na neki moralni princip, pozivanje na pravdu, a ne na nepravo, jer je imala i ta dijalektika pre nekoliko dana. Vi niste ovlašćeni to da radite. Vi nemate kredibilitet…

Gospođo Čomić, ja pričam na svoj način o zahtevu za povraćaj, o pravu na vraćanje imovine, o pravu na obeštećenje,  osnovici obeštećenja…

Gospođo Čomić, skrenuo bih vam pažnju da postoji tačka 3. u članu 3, pod aktom o podržavljenju…

Moj tekst amandmana glasi – da se briše član 3. To što tražim da se briše je i tačka 3. u članu 3. a to je akt o podržavljenju. Moj amandman se odnosi i na pravo na vraćanje imovine ili obeštećenje iz tačke 6, moj amandman se odnosi i na tačku 8. osnovica obeštećenja, moj amandman se odnosi i na tačku 11. podnosilac zahteva, i na tačku 12. korisnikom vraćanja imovine ili obeštećenja podrazumeva se itd. Ne želim da čitam ovo viđenje predlagača povodom ovih pojmova, već ukazujem koliko je to pogrešno napisano i kada neku argumentaciju koristim da bi dokazao da je to pogrešno, to moram da stavim u jedan kontekst, da ovaj zakon nema ustavni osnov, da ne postoji ovakva obaveza Republike Srbije, a ukoliko vi stvorite obavezu Republike Srbije ovim zakonom, onda praktično stavljate kamen oko vrata Republike Srbije da ona potone.
Znači, ne postoji obaveza ni ustavna, ni bilo kakva međunarodna. Zašto se trkate sa EU, ko više mrzi Srbiju?

Gospodine Petroviću, pošto ste po profesiji pravnik, shvatićete ovo o čemu pričam.
Član 15. ima tri stava. Zamolio bih vas da zajednički pročitamo pravi stav, da vidite šta je tu neko napisao. Početak i kraj rečenice jednostavno logički nemaju veze.
"Ovim zakonom vraćaju se nepokretnosti i pokretne stvari u javnoj svojini Republike Srbije, autonomne pokrajine, odnosno jedinice lokalne samouprave". Danas nemamo javnu svojinu, imaćemo kada stupi na snagu ovaj zakon koji je prava tačka dnevnog reda. Ta javna svojina je u državnoj, društvenoj i zadružnoj svojini. Kako je to moguće, ljudi? Pazite, zakon o javnoj svojini, neće biti državne, društvene i zadružne svojine. Kažete: "osim stvari u svojini za drugara i društvenoj i zadružnoj svojini koju je imalac stekao uz naknadu". U društvenoj svojini koju je stekao uz naknadu. Da li je nekome jasno šta je napisano? Nebuloza.
Stav 2. šume i šumsko zemljište. Pa, u različitom su režimu šume i šumsko zemljište. Ako niste znali, šuma je koren, stablo, grana, list, a šumsko zemljište je dole. Šuma se poseče, šumsko zemljište ne može da se poseče.
Vraćate ranije vlasniku njegovu šumu. Pa, kolika je ta šuma sada? Šest puta se sekla ta šuma, ali dobro. Kaže – koji postoji na dan stupanja na snagu ovog zakona.
Stav 3. apsolutno je nejasan. "Predmet vraćanja su podržavljene pokretne stvari upisane u javni registar". Od 1946 od 1950 i neke godine Javni registar za pokretne stvari je bio kod policije za registraciju putničkih automobila, kamiona itd. Da li znate koji je još registar postojao? Za kazan za rakiju, za lampek, ni jedan drugi registar nije postojao. Kako ćete da vratite stolice, šifonjere, stilski nameštaj, tepihe itd?
Sada, kod pokretnih stvari koje su kulturno dobro, gospodine Petroviću, kada odete u kancelariju potražite Kopecki protiv Slovačke, 28. septembar 2004. godine. Ovu presudu čitale su neke poslaničke grupe, zato i imaju određene amandmane o individualno određenim stvarima, ali samo da vam skrenem pažnju, predmet tog spora koji je izgubio Kopecki bio je 131 zlatnik i 2.151 srebrnjak numizmatičke vrednosti.
Oni koji su vam pisali amandmane na pokretne stvari rukovodili su se kako država da se osiromaši. Čitali smo mi iz SRS sve zakone bivših socijalističkih zemalja o vraćanju. U hrvatskom stoji ispravljanje nepravdi jugoslovenskog komunističkog režima, da znate vi. Imate situaciju gde su uvedena neka ograničenja.
Gospodine Petroviću, sazovite sednicu Vlade i pročitajte celoj Vladi ovu odluku, a naročito stranu 10 ove presude Evropskog suda za ljudska prava i zaključite da je ovaj predlog zakona samoubilački potez. Kao veliki Hrišćanin moram da sprečavam samoubistva. Apelujem na sve, nemojte da vršite samoubistvo Republike Srbije. Zašto samoubistvo? Neće vam biti potreban ni jedan neprijatelj, dovoljno je samo da izglasate ovaj zakon.
Kakvo ćete zamešateljstvo da napravite u Republici Srbiji? Samo ćete da potvrdite ono moje iz načelne rasprave. Ovajdiće se stranci, pripadnici okupatorskih snaga i kriminalci. Čestite ljude, koji vape za ispravljanjem neke nepravde, guraju u prvi plan, jer na njihovu priču ne može da se bog zna šta prigovori, pogotovo, u onom delu gde se radi o maksimumu. Kada je bila primena propisa o agrarnom maksimumu, uzimalo se i onima koji su bili partizani, i koji su bili četnici, koji su bili građani, koji su bili seljaci, već se samo pogledao katastar.
Gospodine Petroviću, 1945. godine je izvršeno, kako to vi danas evropejci kažete, resetovanje. Nije bilo više obaveza prema bankama od strane fizičkih lica, niti su banke mogle da realizuju hipoteke, koju su imali na nepokretnostima. Taj deo ste potpuno zaboravili. A, pričate o velikoj pravdi.
Dajem vam mogućnost da prekontrolišete ono, gospodine Petroviću, što su vaši ljudi u gradu Beogradu uradili 2000. godine i 2001, 3.416 stanova Skupštine grada. Vi sada imate na delu nešto što liči na nacionalizaciju i konfiskaciju. To je privatizacija PIN "Ivan Milutinović".
Znajte, pojedini građani Republike Srbije smatraju da mi danas treba da pričamo o nacionalizaciji stranih banaka, o konfiskaciji onih kriminalaca koji su upropastili ovo društvo i da vas podsetim, pre nekoliko godina, vi ste uneli konfiskaciju u Krivični zakonik i po tom članu je napravljena i uprava koja gazduje sa oduzetom imovinom proisteklom iz kriminala. Vi ste u 2009. godini zaključili da organizovani kriminal, to postoji, i čini se, zbog materijalne koristi. Sada se prava prezumpcija, da do 1941. godine nije bilo organizovanog kriminala, nije bilo kriminala u Kraljevini Jugoslaviji, sve je bilo med i mleko i sve pokriva pričom o ispravljanju nepravde.
Evo vidite član 15. je apsolutno neprimenljiv, on ima mentalne felere. Zašto mentalne felere? Fali vam samo još nekoliko reči, brodovi i brodice, jer ste ga prepisali ih hrvatskog Zakona o vraćanju imovine žrtvama jugoslovenskog komunističkog terora, kako su oni tamo napisali, itd. Ovaj zakon je suicid.

Naravno, mi smo amandmanom tražili da se briše sve ovo, i stambene zgrade i stanovi. Mada, u ovom članu stav drugi, verovatno, gospodine Petroviću, vam nije jasno šta je napisano, zato što etažna svojina ima potpuno neko drugo svoje značenje i kad se stavi u kontekst ove rečenice, to ništa ne predstavlja u pravno-tehničkom i pravno-logičnom smislu.
Moram da vam skrenem pažnju da su i do sadašnji propisi dozvoljavali da se ranijim vlasnicima vrate stanovi. Bilo je dva propisa najmanje. Pod tim propisima neki su uspeli da vrate svoj stambeni prostor, a neki nisu.
Gospodine Petroviću, zamolio bih vas da mi odgovorite na pitanje – šta da radimo sa onim ljudima koji su u pravosnažno okončanim sudskim postupcima, prema postojećim propisima, dobili na sudu i priznato im je pravo da im se vrati svojina na vilama, kućama itd, a država to ne želi da izvrši?
Ne znate za taj predmet? Gospođa Vjerica Radeta vam je malopre pričala za onaj dedinjski slučaj. Prosto ne verujem da taj dedinjski slučaj može da se pretvori u reprezentativni objekat Republike Srbije koji ne podleže odredbama ovog zakona. Ako je to tako, onda po tom osnovu možete sve stambene objekte da predstavite reprezentativnim objektima i da stavite u taj status i da završite ovaj posao.
Da vam sad skrenem pažnju, ne želim da ispravljam nelogičnosti i nedostatke pojedinih odredbi ovog zakona, pošto sam ja precizno rekao da sam protiv ovog zakona, samo vas podsećam da mi nemamo obavezu da ovo donosimo. Mi ne smemo da stvorimo veliku obavezu poreskim obveznicima i budućim pokolenjima. Bilo bi mnogo bolje da Vlada Republike Srbije povuče ovaj zakon, jer taj potpis za kandidaturu od 12. oktobra, iz dobro obaveštenih izvora, a sad su mi javili, nećete da dobijete.

Samo malo da pojasnim. Amandmanom sam tražio brisanje svega ovoga, ali pošto je na dnevnom redu drugi amandman na isti član, koji ima potpuno istu sadržinu, shodno tom amandmanu želim da objasnim neke stvari. U toj mojoj praksi sam radio i na tim stvarima, doduše odavno.
O čemu se radi, gospodine Petroviću? Mi imamo situaciju da neko zato što je imao imovinu, pretrpeo je svojevrsnu materijalnu kaznu da u se oduzme deo imovine, a onda smo imali ljude koji su od 1941. do 1945. godine obavljali neku delatnost, pa kum dođe kao komunista i proglasi svog kuma da je sarađivao sa okupatorom i da je zaradio, recimo, 180.000 dinara aproksimativno za te četiri godine. Da bi ga platili tih 180.000 dinara, imaginarnih, kao zaradu, oni kažu – oduzimaju se dve kuće, a ova kuća koja ti se ostavlja, bićeš zaštićeni stanar. Imamo i takve slučajeve.
Da vas vratim na nešto što je bilo u bliskoj prošlosti. Imali smo od 1986. godine do 1993. godine promenu stambenih propisa, pa je neko rešio da da na otkup društvene stanove. Onda smo imali situaciju da je ostala u Zakonu o stambenim odnosima obaveza jedinica lokalne samouprave da reše stambeno pitanje zaštićenih stanara u objektima za koje postoji raniji vlasnik. To je bio prioritet jedinica lokalne samouprave. U nekim opštinama, kada je došlo do promene vlasti i 1996. i 2000. godine, snalazili su novi opštinski rukovodioci, rešavali stambena pitanja tih zaštićenih stanara i po automatizmu vraćali stanove ranijim vlasnicima. Neću da pričam o imenima, ranije sam pričao. U mnogim opštinama je ta vrsta denacionalizacije završena.
Onda smo imali situaciju da oni pravi vlasnici ili naslednici koji su ostali kao zaštićeni stanari, javljali su se i otkupljivali, kao nosioci stanarskog prava, objekte svojih roditelja. Sada ste vi ubacili ovu odredbu i otvorili ste Pandorinu kutiju koju ne možete da rešite. Kako god da je rešite, narušili ste princip pravne sigurnost, princip legaliteta, a da ne pričam o pravdi i pravičnosti.
Znači, nalazimo se na temi – šta god da uradite, pogrešili ste. Kada se nađete na nekoj temi, gde ste u situaciji za ili protiv, uvek ste pogrešili, onda je to nešto retoričko i iz toga se beži. Preporučujem vam da iz ovoga bežite, iz ovog koncepta ovakvog vraćanja, u ovoj situaciji.
Ponavljam, vi sami nabacujete obavezu ovoj državi i narodu, koja ne postoji po pravilima, kako vi kažete vaše EU i Saveta Evrope. Najbolje rešenje je da povučete ovaj zakon iz procedure, kao i onaj o javnoj svojini.
Što se tiče onog potpisa od 12. oktobra, nema od toga ništa, znate i sami.

Poznati su naši amandmani, da ne pravim veliki uvod, pošto tražimo brisanje. Gospodine Petroviću, da vam skrenem pažnju, pa i malo da vas podsetim na onu vašu osnovnu profesiju, svaki upravni postupak se pokreće, po pravilu, na zahtev stranke, a ceo postupak se vodi po službenoj dužnosti. To je poznato.
Ako ste već dali rešenje da u tom postupku stranka ne snosi nikakve troškove, to je dobro, međutim, morali ste u stavu 3. da zadržite geodetske organizacije zato što su privatizovane i to je privatni trošak kako da se formira dokumentacija za zahtev i pošto sada pričamo o dokumentaciji za zahtev, malopre ste morali da intervenišete povodom člana 5. i onih pripadnika okupatora itd.
U članu 42. postoji stav koji kaže da lice koje ima strano državljanstvo dužno je da uz zahtev dostavi dokaz o nepostojanju smetnji iz člana 5. Ima jedan problem, ko će da im da potvrdu, taj problem nije rešen i nerešiv je.
Pošto se ovde malo više priča o ovim procesnim odredbama, sve ove odredbe u praksi treba da tumačite kao izuzetke od Zakona o opštem upravnom postupku. Pošto su to izuzeci koji imaju primat, u ostalom delu se primenjuje Zakon o opštem upravnom postupku. Kod utvrđivanja vrednosti, pa samim tim i obeštećenja, postoji mogućnost u upravnom sporu da se i to osporava, jer u upravnom sporu se osporava zakonitost pojedinačnog upravnog akta i kraj priček, tu nema šta.
Praviti analogiju sa naknadom za eksproprisanu imovinu koja može u vanparničnom postupku ako se ne utvrdi itd, nema ni jednu dodirnu tačku sa obeštećenjem. Pravno-tehnički i pravno-logički ne postoji ni jedna. To su potpuno dva različita postupka. Oba su, nažalost, smeštena da budu pravne prirode.
Gospodine Petroviću, javite se, čuvajte malo onu diplomu, nemojte samo da se smeškate. Upozorite ljude da se ne prave ovako elementarne greške šta je pravosnažnost, šta je izvršnost itd. Uvod u pravo ne može čovek da položi na fakultetu ako to ne zna.

Samo ću malu vezu da napravim između pravnog statusa, a to reguliše član 52. Predloga zakona, sa nekoliko prethodnih odredbi, da biste videli koliko je neodrživo, a pogotovo druga rečenica ovog člana: "Agencija ima račun kod poslovne banke." Agencija koja radi prema propisima o javnim agencijama, mora da bude u okviru Trezora Republike Srbije. Neshvatljivo je zašto ste ovo napisali. Imamo agencije sa statusom pravnih lica i agencije bez statusa pravnog lica. Zašto će ovoj agenciji status pravnog lica kada ona ne učestvuje u pravnom prometu i ne može da bude nosilac prava i obaveza itd.
Skrenuo bih vam pažnju, gospodine Petroviću, na član 49. Vi ovde izvršenje rešenja svodite samo na upis u katastar nepokretnosti.
Morali ste i vraćanje državine da ubacite kao element ovoga. To ste zaboravili, a to je vrlo važna stvar. Ako imate većinu i hoćete ovo da progurate, molim vas, stav 3. člana 42. tačka 1, 2, 5, 6. sa stavom 4. istog člana, tačka 1, 3. i 4. u koliziji su. Molim vas, to će vam biti razlog za mnoga odbacivanja zahteva, a onda nećete biti u mogućnosti da na pravi način primenite prekluzivni rok od dve godine. Gospodine Petroviću, vodite računa, prekluzivni rok znači gubitak prava, zastarelost znači prelazak prava u prirodno pravo. Ovo su krupne stvari, ne mogu ovakve propise da pišu ljudi koji stvarno ne poznaju ovu materiju.

Zakonsko pravo preče kupovine je pravo svake države da propiše odgovarajućim propisima, a mi smo 60 godina imali u Zakonu o poljoprivrednom zemljištu, zakonsko pravo preče kupovine države. Ako je seljak hteo da proda parcelu, on je prvo morao da ponudi Zadruzi, državi, ja vam prigovaram što niste za svaki drugi promet to stavili.
Što se tiče člana 63. ne ulazim u ovu sadržinu, ali moram da vam skrenem pažnju, gospodine Petroviću, od člana 51. do člana 59. otvara se veliki ambis kao problem i pitanje. Da li ova agencija koju ste planirali može imati status upravne organizacije ili neke organizacije kojoj je povereno vršenje javnih ovlašćenja.
Zašto vam skrećem pažnju? Ako uzmete Agenciju za privredne registre, njen krajnji domet jeste evidentiranje. Ova agencija ne evidentira, nego donosi pravosnažna i izvršna rešenja koja se direktno tiču imovine, uz ogradu, pravo svojine nije apsolutno pravo nego relativno pravo.
Onda se postavlja pitanje starešine upravne organizacije i čitav niz drugih pitanja, tim pre što ovde imate unutar agencije kao statusno pitanje, imate strukturu koja odgovara privrednom društvu, upravni odbor, direktor. Otvara se veliko pitanje, ove poslove koje ste namenili da radi ova agencija, oni su po svoj definiciji upravna stvar koja može biti u nadležnosti samo državnog organa, a ne kvazi državnog organa.
Nije ovo Agencija za lekove, nije ovog Agencija za privredne registre. Ono što pokušavate da definišete kao upravnu stvar jeste upravna stvar i ne može da bude u istom rangu sa onim kvaziupravnim stvarima u drugim agencijama. Tamo je samo evidentiranje. Ovde se ulazi u imovinu. Ovde se dolazi u situaciju i prinudno izvršenje. Nema prinudnog izvršenja kod Agencije za privredne registre. U potpunosti se slažem, vi ste nasledili "agencijomaniju" koja je krenula pre vas i pojedini ministri s pravom prigovaraju da li sa tim velikim brojem agencija i njihovim pravnim statusom mi omogućavamo da država ispunjava svoje funkcije koje su originalno državne.

Da ne citiram ovo što je gospodin Šami rekao povodom teksta ovog člana 65, nama Ustav Republike Srbije zabranjuje da ovakav tekst stavljamo u bilo koji član bilo kog zakona. Odmah da se razumemo.
Prvo, gospodine Petroviću, primena ovog zakona na teritoriji, da li se odnosi na ljude ili na nepokretnost? Razmislite. Kažete - urediće se, znači, tek će da se propiše pošto prestane funkcionisanje po Rezoluciji 1244. Civilni deo ga nema, od vojnog dela prerastao je u NATO, ima 5.200 vojnika, EU i te kako prisutna. Zašto se diskriminiše teritorija i ljudi na toj teritoriji? Gospodine Petroviću, malo pre ste napravili jednu teorijsku grešku. Pravo na život je apsolutno pravo, a pravo svojine je relativno, zato što omogućava da se zakonima uvode neka ograničenja ili da se reguliše način korišćenja. Način korišćenja prava na život se ničim ne može urediti, za razliku od svojine, koja može da se uredi.
Ali, prihvatam vašu grešku i ubedite EU da je pravo svojine svih građana koji žive na teritoriji AP KiM apsolutno pravo. Evo, ja vas podražavam, ubedite ih da je apsolutno pravo pravo svojine svih građana koji žive na teritoriji AP KiM. Nema od toga ništa. Prihvatite ove amandmane na član 65, pa makar da sačuvamo, ako je moguće, malo obraza, i kao narod i kao država.

Gospođo Čomić, efikasno radikalsko rešenje. Ugasimo AP, nemamo nikakvih problema. Sve je rešeno. No, da se vratim na ovaj amandman.
Moram da pohvalim Vladu što je izmenila član 10. Zašto? Zato što je napravila neophodnu razliku između dobara od opšteg interesa i dobara u opštoj upotrebi. Znači, vodotok, odbrana, nasipi, i trgovi, javni putevi itd. itd. To je svojevrsna definicija stvari, definicija nepokretnosti.
Sada se vraćam, gospođo Čomić, na član 9. i prirodna bogatstva. Zašto se vraćam na prirodna bogatstva? Nemoguće je u nekoj uređenoj državi da nosilac prava raspolaganja, korišćenja i upravljanja bude nekoliko lica, već mora biti jedan. Taj jedan, taj posao mora da radi u ime svih građana Republike Srbije državljana svih jedne države. Ko je taj ko je reprezent svih građana? Republika Srbija sa svojim organima. I po definiciji, to je državna svojina. Kada je pisan Ustav Republike Srbije, onda su se neki tekstopisci utrkivali, ko će pre da ovlada evropskom terminologijom.
Umesto da se koristi termin državna svojina kao nešto što je opštepoznato i opšteprihvaćeno, ovde se gura javna svojina kao svojevrsni sinonim za to. Čim je ubačena javna svojina, "javno" treba da znači državno u Srbiji. Pričam o autorima Ustava. Znam ko je pisao ove odredbe, o njima pričam. On vam je podmetnuo kukavičije jaje, da bi sada svaki slobodoumni pojedinac rekao - javna svojina nije državna svojina.
U Ustavu Republike Srbije reči – javna svojina, moraju da se tumače kao državna svojina. Ukoliko bi se tumačile na drugi način, onda bi to bila društvena svojina. Vi ste raščistili sa komunizmom. Kad ste raščišćavali, krenuli ste sa Mićunom, da budemo načisto.
Ako pričamo o državnoj svojini, a moramo da pričamo o državnoj svojini, onda da vas podsetim nešto, gospodine Đeliću, što postoji kao standard u svim normalnim civilizovanim državama koje drže do pojma države i koje elemente treba da ispunjava neka teritorija, narod, itd. To je nedostatak celog ovog koncepta vašeg zakona, gospodine Đeliću. Državna svojina podrazumeva jednog nosioca prava raspolaganja, korišćenja i upravljanja kao izvornog nosioca tog prava, a on može da odluči da se pokretna ili nepokretna da na korišćenje nekome i može da odluči ko će da upravlja, pre svega, tu se misli na održavanje, ali pravo raspolaganja je samo u rukama Republike Srbije.
Da li se pravo raspolaganja može rešiti na prirodnim bogatstvima? Da li se država može odreći prava raspolaganja na prirodnim bogatstvima? Ne sme. Zapamtite, ne sme. To je ekskluzivitet. Ako država Republika Srbija, preko organa državne vlasti, nema u posedu pravo raspolaganja nad prirodnim bogatstvima, mi nismo država. Izvinite, molim vas, ono što se zove AP Vojvodina, AP KiM, jedinice lokalne samouprave, to nije državna vlast, čak ni kad im poverite neke poslove iz nadležnosti države.
Vi ste od javne svojine napravili društvenu svojinu. Ne možete Tita i Kardelja da se odreknete nikako. To ste i vi krenuli sa onim – Javni servis evropske Srbije. To je državna televizija, ne može da bude Alibegova.
Konkurencija državnom jeste privatno. Prirodna bogatstva su u državnoj svojini. Država može da dozvoli nekome da koristi prirodna bogatstva pod zakonom propisnim uslovima, ali to nije ovaj zakon. I trgovi i ulice i putevi i odbrana od poplava i sve mora da bude državna svojina. Zašto? Zato što protagonisti ove varijante javne svojine zaboravljaju samo jednu stvar – u okviru svojine postoje prava, ali postoje i obaveze, a vi ste drčni na prava, a zaboravljate na obaveze. Onaj ko ima svojinu ima i te kako mnogo obaveza povodom te svojine, da je čuva, da je pazi, da je održava, da onemogući ugrožavanje druge nepokretnosti sa neke nepokretnosti koja je u svojini. Da ne ređam dalje.
Ovde je sistem kako da se zgrpi i kako će mnogo lakše da bude u Vojvodini građanima ukoliko oni što ih drpaju više nisu u Beogradu nego u Novom Sadu. Kada drpa Cvetković to je katastrofalno, a kada drpa Nenad Čanak to je milozvučno. U čemu ne principijelna razlika?
Mi smo pokušali amandmanima da sprečimo i jednu i drugu varijantu. Javna svojina po ovom zakonu bez obzira o kojoj se stvari radi mora da se tumači kao državna svojina. Možemo da pričamo o ostalim odredbama u pogledu korišćenja, u pogledu upravljanja. Molim vas, zakup nije raspolaganje. Ne znam ko je to naučio? Već 15 godina se priča o zakupu kao nečemu što je pravo raspolaganja. Pravo raspolaganja znači sticanje i otuđenje. Ovde nisu zahvaćena sva sredstva, nisu zahvaćena novčana sredstva, već ste prepustili drugim zakonima.
Apsolutno ne sme da se amandmanom, niti Predlogom zakona naruši osnovni princip – prirodna bogatstva Republike Srbije su državna svojina. Zato smo se javili da vam skrenemo pažnju i da smanjite ovaj doživljaj oko javne svojine i odredaba Ustava gde se priča da može da ima javnu svojinu lokalna samouprava ili AP. Niko to u interpretaciji našeg Ustava neće da vam spori, ali mi treba da definišemo šta će biti javna svojina. Evo, mi radikali kažemo, kada je u pitanju ta odredba o lokalnim samoupravama i AP da imaju javnu svojinu, mogu da imaju, ali neće biti prirodna bogatstva, neće biti dobra od opšteg interesa, neće biti dobra u opštoj upotrebi. Imaćete stolice, hemijske olovke, računare, autobuse, kamione, kontejnere, ali vi da raspolažete, pa mi znamo kakvi ste, vi bi trg prodali, kao u onom italijanskom filmu, kada je onaj prodavao fontanu Di Trevi turistima. Predstavio se da je vlasnik fontane Di Trevi i kaže turistima – samo dajte 2.000 maraka, kupite celo ovo i pokupite sve novčiće što su bacili zaljubljeni.
Takav vam je Nenad Čanak, takav vam je Bojan Pajtić. Raspravite sa Fondom za kapitalne investicije, pa ćete da vidite kakvo je pravo raspolaganja na novcu i na pravima iz hartija od vrednosti. Onda možete da zamislite šta će se desiti sa nepokretnostima.
Zašto ovo radite? Pa, zabezecovao neko neke nepokretnosti, ali ima vremena.

Gospodine Novakoviću, moram da vas upozorim da postoje dva člana Poslovnika koja vas obavezuju da intervenišete. Jedan je onaj opšti član 27. a drugi 107. Ne znam da li se to nekome omaklo, ali i ako se gospodinu Đeliću omaklo, vi ste dužni da ga upozorite. Nije ovde u pitanju Vojvodina i ostatak Srbije. Šta je to "ostatak Srbije"? KiM i ostatak Srbije, kakva vam je ta formulacija? Republika Srbija je Republika Srbija. Nema ostatka od Republike Srbije.
Vi reklamirate ostatak Republike Srbije. Šta vam je to ostatak Republike Srbije? Pripadak, plodovi, o čemu pričate?
Ovde se mnogo greši u toj terminologiji. Razgovori Beograda i Prištine, kakvi su to razgovori Beograda i Prištine? O čemu pričate?
U danu za glasanje da se glasa o ovome, a da vi koji predsedavate izvučete pouku. Srbija ne može da bude ostatak.

Napokon, gospodine Novakoviću, ali ja stvarno mislim da treba da primenite ovaj poslovnik. Znam da je Mlađan Dinkić krenuo od Narodne banke a sad završava sa mesnim zajednicama, a Miković sada hoće da i po kućnim savetima ide, da oni budu vlasnici ulica, trgova, kanti za smeće, itd. Ama, ljudi, o čemu pričate?
Amandman gospodina Martinovića je jasan, precizan. Vi samo zaboravljate jednu stvar – da vi ugrađujete u pojam javne svojine ili prava javne svojine i pravo raspolaganja i pravo korišćenja i pravo upravljanja. Tu nastaje mentalni problem. Jer, kad pričate o pravu javne svojine lokalne samouprave i pravu javne svojine AP Vojvodine na čelu sa autonomašima, onda računajte na pravo raspolaganja. Može gospodin Đelić da vrti glavom i da kaže da to neće biti moguće, ali, šta sve nije moguće, gospodine Đeliću, pa ste nam juče priznali da "Vojvodina šume" ne priznaju zakon. Jel beše tako?
Koja vam je garancija da će da se spreči rasprodaja opštih dobara i dobra u opštem interesu? Nema garancije. Kako ćete da je zaustavite? Kažete da ne može da se proda trg. Ko će da ubedi Nenada Čanka da je nemoguće prodati trg? On će ga izdati u koncesiju, jel znate to. Šta to njega košta? Kakve on odgovornosti ima prema Republici Srbiji? Nema nikakve.
Još jedna stvar, i radi vas i radi javnosti. Jedna je stvar pravo raspolaganja i državna svojina, a drugo je korišćenje i upravljanje. I do sada je na državnoj svojini lokalna samouprava i AP Vojvodina imala pravo korišćenja i upravljanja, u različitim modalitetima u zavisnosti od stvari odnosno nepokretnosti, prirode nepokretnosti, namene nepokretnosti, svrhe i tome čemu služi ta nepokretnost. Što to bacate pod noge? To su osnovni principi.
Idete sa raznim bajkama, poput onog da je vlasnik mreže neko preduzeće. Gospodine Đeliću, država i kada ulazi sa nekim sredstvima u neko privredno društvo ili formira javno preduzeće, novčani deo može da se izrazi u akcije i udele, ali nepokretnost koja se daje na upravljanje i korišćenje javnom preduzeću ne ulazi u osnovni kapital tog preduzeća. Jel vam to jasno? To je zabranjeno. A vi na mala vrata hoćete da gurnete da će udeli i akcije da budu i u nepokretnostima i onda kada uhvate ovi što se pozivaju na Mariju Tereziju, možete da zamislite šta će da se desi?
To što republička Direkcija za imovinu, što nadležna ministarstva i naročito Ministarstvo finansija i Vlada Republike Srbije nisu efikasno primenjivale postojeće propise, pre svega Zakon o sredstvima u svojini Republike Srbije, u smislu korišćenja i upravljanja, da se da saglasnost, odobrenje da jedinica lokalne samouprave nešto uradi, ili što ste dezavuisali zakone o izgradnji i planiranju, to vam ne daje za pravo da menjate status državne svojine. To vam samo daje obavezu da zavedete red u Direkciji za imovinu Republike Srbije, da zavedete red u katastrima i da zavedete red u Ministarstvu finansija i u Vladi Republike Srbije, da se ne bi dešavalo da zbog nekog papira koji treba da znači korišćenje, neke stvari budu odlagane.
Vi ste promovisali princip voluntarizma. Viđeniji član stranke na vlasti, kao predsednik opštine, gradonačelnik, rado je viđen u državnim institucijama i on će ono – bate, da završimo. A one manje opštine ili tamo gde su na vlasti neki koji pripadaju strankama opozicije na republičkom nivou – dođite, uzećemo, videćemo, razmotrićemo.
Problem nesprovođenja zakona, lošeg sprovođenja zakona, vi ne rešavate tako što insistirate na poštovanju zakona, nego izmišljate nove kategorije i računate da neće niko da se seti i da vidi koja je pozadina svih ovih promena. Znate kako lepo zvuči u lokalnoj samoupravi kad se kaže – ja bih vrlo rado asfaltirao ovu ulicu, ali ne mogu, nije u svojini. I do sada su se ulice asfaltirale u gradovima i ako nisu bile u svojini gradova. Asfaltiranje je bilo korišćenje i upravljanje, a nije bilo raspolaganje. A vi u opštem zamešateljstvu argumentacijom korišćenja i upravljanja, gde postoje realno problemi koje vi pravite, promovište princip svojine. Na primer, da je naše zemljište u opštini, mi bi mogli da se zadužimo. A kako, kad u vašem propisu koji predlažete ovde kažete da na javnoj svojini ne može da se zasnuje ni hipoteka? Jel tako? Ne može da se optereti dobro.
Gospodine Đeliću, ja ne znam ko je vas prevario oko ovoga. Vama poslanici vlasti otimaju pravo raspolaganja koje je ekskluzivno imala republička Vlada. Vaši ne veruju vama. Vaši hoće vas da razvlaste. Oni kažu da ste vi krivi. Proevropski, pronato. Zbog toga što vi ne poštujete Zakon o sredstvima u svojini Republike Srbije, kod njih se javljaju apetiti regionalizma, separatizma, autonomaštva, kako rekosmo, sada idu mesne zajednice, pa će biti po ulicama, a kako je krenuo Miković, on će i po stanovima da ide. Sada će građani da budu akcionari državne imovine od kako je gospodina Mikovića. Blistavi um iz Pančeva.
Šta prikrivate? Rasturate državu, da li vam je to jasno? Rasturate državu i po ovom, svojinskom pitanju. Ako ima smetnje u korišćenju, rešavajte. Zakon vam dozvoljava mogućnost. Ne ovaj što ga predlažete, nego postojeći Zakon o sredstvima u svojini Republike Srbije. Ali, vi nećete. Vi hoćete da budete age, gazde. Kažete – nemoguće je da se proda. Malo pre sam čuo primer, izgleda da hoće i arheološko nalazište "Medijana" da prodaju. Da je ono u ingerenciji Niša, ono bi bilo, ovaj vaš bi iz Niša rešio, ili onaj vaš Banana, ili onaj Živković. Oni bi prodali sve kulturno-istorijske spomenike u Nišu. Šta to njih košta?
Gospodine Đeliću, zašto niste skočili da branite Vladu Republike Srbije? Jeste li vi videli da malo pre ljudi nisu znali šta je privatizacija a šta je prirodno bogatstvo? Ne može da se priča o privatizaciji jedne firme a da se zaborave druge firme. Šta je sa privatizacijom "Sartida"? Šta je sa privatizacijom šećerana? Šta je sa privatizacijom nekih delatnosti koje su obavezno od opšteg interesa i moraju da budu pod kontrolom države? Jel vi znate da postoje neke opštine na teritoriji Vojvodine gde se javna komunalna delatnost iznošenja smeća dala stranim firmama i deset puta je skuplje iznošenje smeća nego što je bilo? Gospodine Đeliću, što niste upozorili Pajtića i ove njegove pajtose tamo u Vojvodini? Jel skupljaju naknadu za kanale? Što ih ne čiste? Što kupuju kola i vozikaju se?
Zašto, gospodine Đeliću, niste zaveli privremene mere? Zbog čega? Zbog Fonda za kapitalne investicije?