Gospođo Čomić, član 14. govori o tome da zaposleni kod davaoca finansijskih usluga moraju da poseduju minimalnu profesionalnu osposobljenost kako bi štitili interese davaoca finansijske usluge i kako ne bi doveli u zabludu korisnika finansijske usluge. Vrlo prosto i jednostavno.
Gospodinu Šoškiću sada kažem – džabe ste vi ovo pisali, jer naša praksa je... Ja pokušavam da dovedem u logičku vezu zašto je besmisleno pisati u zakonu nešto što se u praksi ne primenjuje.
Kakvo je to profesionalno iskustvo naših bankara kada jednu običnu odluku tumače kao ovlašćenje za zaključenje ugovora? Znate, gospođo Čomić. Pa onda kratkoročni ugovor na tri meseca, iako postoji zabrana od 12. marta te godine. Ne, njih ne interesuje. Italijanski partner je rekao, Mišković nam je rekao da je to perspektiva, dobiće para na izborima po osnovu osvojenih mandata, moći će da vrati. Nije vratio, nego je ta ista banka nas posle blokirala i skidala sredstva. O tome ja pričam, gospođo Čomić, o članu 14.

Gospođo Čomić, nema nikakve razlike između vas, Marine Tomić i ovih koji vode istragu. Isto tako i oni pričaju. A vrapci na grani znaju šta se desilo. Hvala, gospođo Čomić.

Naravno, ja nisam zadužen da hvalim, tako da je moje viđenje ovoga potpuno drugačije. Postoje pozitivne i negativne kursne razlike, ja se zalažem za nešto drugo. Ako se kod nas zaključuju krediti u dinarima, onda će se kamata i sve drugo izražavati u dinarima. Ako se kredit uzme, pa se obezbedi evro, onda će da se primenjuje i kamata koja odgovara evru.
Pošto imamo dominaciju stranih banaka, ako one svoje kredite daju građanima u evrima, sa kamatnom stopom od 4,5%, neka daju sa istom kamatnom stopom i našim građanima ovde, pa onda indeksacija nema nikakvog uticaja. Dajte da primenimo domicilnu kamatu. Nekada je bilo, ako si, recimo, štedeo u markama, imaš kamatnu stopu koja se primenjuje u Nemačkoj za marke. Onda neka svako preuzme neki svoj rizik. Jer, i zvanični srednji kurs je utopija.
Ali ne, neće to ovde da se radi. Zašto? Zato što ovaj zakon nikoga neće da zaštiti. Toga smo svi svesni. On će možda malo da utiče na smanjenje pohlepe banaka, da ih dovede u neki okvir, ali ne možete da ih kontrolišete.
Sve ovo što ste napisali mogli ste da rešite sa tri člana: jednim članom da propišete maksimalnu i minimalnu kamatnu stopu, jednim članom da propišete minimalni i maksimalni iznos naknadnih troškova obrade zahteva itd. Sve bi se rešilo. Ali, ovde se ide na to da bude što komplikovanije, a navodno se pruža velika zaštita građana. Nema te zaštite. Prezaduženo je 500.000 porodica, isto toliko je u docnji po bankarskim, lizing i drugim kreditnim obavezama. Vi mislite da 500.000 porodica očekuje od ovog zakona da se reše svi njihovi problemi izazvani zelenaškim kamatama banaka i lizing društava? Molim vas, bilo bi i suviše neozbiljno da takvu poruku šaljete građanima.
Zna se, na kredite i obaveze koje su u evrima primenjuje se kamatna stopa koju primenjuju države Evropske unije. Na ono što je u dinarima primenjuje se kamatna stopa vezana za dinar. Ali, vi nećete to. Zašto? Zato što je već kamatna stopa od 4% zelenaška. Ne želite da snosite odgovornost, da obuzdate inflaciju, da ne bude veća od 3%, nego želite jedan rastegljiv propis gde ne odgovara država. A država je jedina odgovorna za inflaciju. Banka mora da pokrije inflaciju i plus zagarantovanu zaradu.
Onda se pribegava raznim varijantama – te srednji kurs, te ovo, te ono, lepa priča, mnogo lepo zvuči, svi hvalimo guvernera, misli mnogo dobro o klijentima. I Jelašić je pričao – zlatni franak, bežite ljudi od toga, vodite računa, čitajte uslove itd. Je lʼ bilo tako? Dve godine je čovek sve upozoravao. A efekat? Petsto hiljada prezaduženih porodica.
Hajde da pojednostavimo i svedemo stvari. Jer, ja u ovom zakonu ne vidim odgovornost države. Izvinite, molim vas, za inflaciju je najodgovornija Narodna banka Srbije. Ona garantuje stabilnost cena, je lʼ tako? Verovatno je 70% mera ka stabilnosti u rukama Narodne banke. Vlada odgovara za onaj deo gde ona kontroliše regulisane cene, i svojim promašajima u politici i u prekomernoj javnoj potrošnji. I, naravno, doprinosi inflaciji. Generator? Jesu generator, bože moj.
Dajte da vidimo gde je država. Izvinite, molim vas, ako je država jeftina, ukoliko je Narodna banka Srbije efikasna na tržištu, zna da barata, onda je vrlo jednostavno. Trebaju dva člana: jedan član, minimalna i maksimalna kamatna stopa, i drugi član, eventualno, troškovi obrade zahteva, minimalni i maksimalni. Tu logiku možete da proširite i na platežne kartice, kreditne kartice i na druge bankarske usluge. Ali, neće se taj jednostavan sistem. O tome se radi.
Vi idete ka toj evroizaciji. U toj evroizaciji nema negativnih i pozitivnih kursnih razlika, ili su minimalne. A ovde veličamo srednji kurs. Hvala.

Samo bih istakao neku drugu dimenziju ovoga što je amandmanom obuhvaćeno. Znate, u praksi se dešava da zbog te navodne procene kreditne sposobnosti ljudi ne mogu da podignu kredit, a u pitanju je, recimo, neki raniji kredit koji je otplaćen, sve je završeno, međutim, tamo negde u kompjuteru vode neku sitnicu koja se javlja kao neki dug; čovek uopšte ne zna gde se pojavljuje taj dug, zbog čega je taj dug, uredno mu je sve obustavljeno, otplatio je kredit itd.
Mislim da je poenta ovog amandmana upravo to da ako se desi takva situacija da je očigledno neka greška ili ne znam šta, to ne bude razlog što se nekom odbija zahtev. Tako sam shvatio ovaj amandman, nisam shvatio kao obavezni element ugovora.
Slažem se da se nalazi u članu gde su obavezni sastojci ugovora, ali je cela svrha amandmana da se čovek ne odbija, odnosno da se njegov zahtev ne odbija zbog nečega što je čak nedokazano.
Imam vrlo konkretan primer zato što me je čovek zvao iz Kladova, u Požarevcu se nalazi sedište te banke. Treba da uzme čovek neki kredit; raniji kredit je otplatio pre šest meseci, a odbijaju mu zahtev jer se tamo negde, navodno, pojavljuje da je kreditno problematičan itd. Kaže, zašto sam problematičan, kad ste partiju zatvorili, otplatio sam taj kredit?
Očigledno se to javlja kao izgovor da u proceni tih opštih uslova njihovog poslovanja mogu da se pozovu na nešto i da čoveku ne odobre kredit. Naravno, daleko od toga da sada plediram za jednu ili drugu stranu, ipak mislim da su ovde obligacije dominantne i sloboda ugovornih strana je neprikosnovena. Miličin amandman sam shvatio samo kao jednu vrstu zaštite od mogućih zloupotreba i zato se potencira ovde listing, da se izvrši uvid, da se dokaže, a ne samo da se kaže – znaš šta, imaš ti tamo neku obavezu koju nisi izmirio. Kada upita koja je to obaveza, odgovore mu – pa, kompjuter te je izbacio. To u praksi tako izgleda, da znate.

Samo jedna intervencija, tiče se donekle ovog člana i ovog amandmana, ali odnosi se na ovaj prethodni.
Znate, imamo poseban Zakon o finansijskom lizingu i u tom zakonu je definisan ugovor o lizingu. Postavljam vam pitanje, koji zakon će se primenjivati na ugovor o lizingu? Zakon o finansijskom lizingu ili zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga?
Samo da vam skrenem pažnju da postoji bitna razlika u bitnim elementima ugovora o finansijskom lizingu iz onoga zakona i iz ovog zakona, da znate.

U vezi s ovim amandmanom Vjerice Radete. Samo na početku, proverite tamo, usvojen je i amandman Vlade na član 38, ali treba da bude ispravka, ne stav 8. nego stav 7, da znate.
Član 41. Ako je ova materija koja se reguliše ovim zakonom o zaštiti korisnika finansijskih usluga izvučena iz odredaba Zakona o zaštiti potrošača, a jeste, onda u članu 41. ovog predloga zakona koji je na dnevnom redu, pričamo o nepravičnim ugovornim odredbama i nepoštenom poslovanju, to tretira Zakon o zaštiti potrošača, da znate; u članu 46. navode se neki detalji. Ne bih sada išao do sitnih detalja, ali u osnovi jeste to da su takav ugovor i te odredbe ništavi, ne proizvode dejstvo. Zbog toga kasnije treba da se izvrši vraćanje u prethodno stanje.
Verovatno se ovo što je Vjerica Radeta napisala u amandmanu podrazumeva pa ste vi zaključi da to možda i ne treba da se posebno potencira, jer Krivični zakon se primenjuje na sve. Verovatno je ta logika. Međutim, kako će to u praksi da izgleda? Evo, da uzmemo jedan primer. Znači, nepravične ugovorne odredbe su ništave, a to mogu biti odredbe koje za posledicu imaju značajnu nesrazmeru u obavezama ugovornih strana, i to na štetu potrošača, ovde korisnika finansijske usluge. Znate, osnovni princip za obligacije jeste jednakost činidbi, srazmera vrednosti. Ukoliko se pojavi očigledna nesrazmera, taj ugovor nije u redu. Ona strana koja gubi ima pravo na naknadu štete.
Svi pravni sistemi žele da očuvaju slobodnu volju ugovornih strana, ali se vodi računa o ekvivalenciji, približno jednakoj vrednosti činidbi i jedne i druge ugovorne strane.
Sada, ako želimo da se pravimo, kao, francuske sobarice, onda možemo da kažemo da su ugovorne strane, banka i građanin, ravnopravne. Pa jesu, samo su na papiru ravnopravne.
Hajde, sad vi meni objasnite jednu stvar. Većina banaka potraživanja prema fizičkim licima obezbeđuje hipotekom, ali i dalje zadržava visoku kamatnu stopu, kažu – veliki rizik. Pa koji je rizik potraživanja banke kad ima hipoteku? Pa još vrednost hipoteke verovatno dva puta prelazi vrednost odobrenog kredita, najmanje, ali oni i dalje zadržavaju onu visoku kamatnu stopu.
Znate, imamo sada reklamu koja kaže – odobravamo kredit sa 0% kamate. Neko bi pomislio da je taj bankar fijuknuo skroz. Gde može sa 0% kamate neko da se ponaša kao bankar? Bankar, iako naplaćuje 50%, on će da kaže 49,5%. To kod nas sve prolazi, znate. Onda ubacite u reklamu neku malu devojčicu koja kaže – čiko, da li imaš stan? Znate li čime se sve služe? Zloupotrebljavaju decu da bi ostvarili profit. Šta sve ne rade.
Sada kažemo, te odredbe, stvara se prezumpcija da ne postoje, ništave su, ne postoje. Kako to neko može da realizuje u našem pravosuđu? Nikako, ljudi. Zašto? Zato što je još dominantan taj sirovi princip tržišne ekonomije: uzimala - davala; hoćeš kredit, ja imam pare, te moje pare koštaju toliko i toliko.
Sada se ovde pišu neke odredbe, nešto se štite potrošači, nešto se kobajagi štite klijenti, a znate i sami, bankari jedva čekaju da vi padnete u neku ugovornu obavezu prema njima. Pa i ako se pojavi docnja, nije loše, jer „taksimetar“ neprekidno radi.
Kad je Čaušesku otplatio sve moguće kredite MMF-u, oni ga ubili, desio mu se narod.
Znate kako je na Zapadu? Taman otplatite jedan kredit, doći će vam deset obaveštenja – kreditno ste sposobni, možete da se javite za kredite kod nas.
Rešite pitanje kamatnih stopa i rešili ste sve. Ali, vi to nećete da rešite zato što postoji onaj bečki dogovor, Bečka inicijativa, gde garantujete dobit koju banke mogu da iznesu. Zato se javljaju banke koje će da budu nominalni vlasnici popriličnog broja nepokretnosti u Srbiji. Poput ove Čupićeve „Hipo“ – pala u dubiozu zbog Belvila, pa sad se čupa i preuzima potraživanja, i sada će ona da bude glavna.
Bankari se lepo smeškaju. Mi sada treba da verujemo u iskrenost ovih odredaba, a svesni smo ko će da primenjuje u sudu te odredbe. Znate kako je sa bankama – dobar dan, poštovani, izvolite, ništa ne boli kad otvaramo račun, ali kad treba da se zatvori račun, onda je procedura, kreće igra računa.
Srbija svakim danom postaje sve više i više zatočenik bankarskog sistema. Zašto? Zato što ovaj bankarski sistem suštinski nije naš, nego je strani. Onda dolazimo do lepih slikovitih stvari, sve je lepo, Narodna banka lepo kaže – sada informisanje, prava korisnika, odredivost ugovorne obaveze, retroaktivnost, prevremena otplata, sve lepo i mazno, samo što ga ne uzmeš. A kad ga uzmeš u ruke, pao si za vjeki vjekova. Petsto hiljada porodica koje su dužne bankama od ovog predloga zakona, i ako dođe da bude zakon, neće imati nikakvu korist, zapamtite. Neće imati nikakvu korist.
Na šta me podseća ovo? Ovo me podseća, to Nišlije vrlo dobro znaju, bio je neki Zoran Živković koji je rekao da ubacuju račune za struju u bure. On je nekom mentalnom greškom bio predsednik Vlade pa kad su ga podsećali na to, on brže-bolje ukrade taj video snimak, da niko ne vidi. A kada je distribucija rekla da mora da se plati, onda se pojavio jedan advokat i kazao da će on da tuži u ime građana; onda građani odu u distribuciju, naprave sporazume i na taj način padnu u još goru situaciju jer su se odrekli zastarelosti.
Ovo što radi Narodna banka je upravo ta operacija. Toliko nas dobro čuvaju da mi moramo da kažemo – hvala, nemojte, nekako ćemo sami da se snađemo.

Samo radi javnosti, član 50. ima naslov „Novčane kazne“. Posle člana 50. ide član 51 – „Kaznene odredbe“. Sada dolazimo do teme – ko kažnjava? Ko izriče kazne? Kazne se uvek izriču u nekom postupku. Ako je u pitanju prekršaj, kaznu izriče prekršajni sud, je lʼ tako? Odakle pravo Narodnoj banci da kažnjava?
Samo da vam skrenem pažnju, u ovom predlogu zakona čak nemate odredbu o tome da Narodna banka podnosi zahtev za pokretanje prekršajnog postupka. Bez takve izričite odredbe nećete moći da pokrenete nijedan prekršajni postupak. Ako mislite da je to obuhvaćeno odredbama člana 49. o nadzoru, grdno se varate. On ne pokriva onaj deo koji se odnosi na ovlašćeno lice za pokretanje prekršajnog postupka. Znači, nemate ni izričitu odredbu o pokretanju prekršajnog postupka.
Takva je situacija i sa Agencijom za borbu protiv korupcije. Oni vode prekršajne postupke, podnesu zahtev za pokretanje prekršajnog postupka i sudija za prekršaj odbaci zahtev, kaže – ne postoji u zakonu odredba koja vam daje za pravo da podnosite zahtev za pokretanje prekršajnog postupka. Ovde ćete imati isti problem. Ne pričam o Zakonu o bankama i o drugim propisima gde to postoji. U ovom propisu nemate izričito propisanu nadležnost pokretanja prekršajnog postupka.
To je više apropo člana 51, ali član 50. govori o tome da vi kažnjavate, znate. Ko može da izriče sankcije? Samo zakonom propisani i nadležni organi, sudovi, izuzetno inspekcijski organi, izuzetno, ali sa izričitom zakonskom odredbom gde se daje ovlašćenje inspekcijskom organu. To što Narodna banka vrši nadzor ne povlači po službenoj dužnosti ili po nekoj definiciji i pravo da novčano kažnjava.
Ako uđete u razloge za kažnjavanje iz člana 50. i prekršaje, kako su definisani u članu 51, vidite da postoji tanana razlika. Evo uzmite, recimo, šta se kažnjava po članu 50. iz člana 26, kaže – ako ugovori promenljivu nominalnu kamatnu stopu suprotno članu 26. st. 1 - 3. ovog zakona ili se ne pridržava ugovorenih uslova. To je tačka 9) stav 1. iz člana 50.
U članu 51, gde kažete da je prekršaj, imate situaciju, stav 1. tačka 21) – ako u svojim poslovnim prostorijama ne drži istaknuto obaveštenje iz člana 26. stav 4. ovog zakona. Za to je propisana novčana kazna za prekršaj od 500.000 do tri miliona dinara. A u članu 50. govorite o novčanom kažnjavanju u fiksnom iznosu od 500.000 dinara.
Sada pazite logiku: ako nema istaknuto, može da bude kažnjen sa tri miliona, a ukoliko se ne pridržava odredbe člana 26. st. 1 - 3. u odnosu na korisnika finansijskih usluga, onda se ne vodi prekršajni postupak nego oni jednostavno donesu rešenje o kažnjavanju i kazna je 500.000 dinara. Posledice nepoštovanja člana 26. st. 1 - 3. neuporedivo su teže od običnog obaveštenja koje treba da bude istaknuto u prostorijama, što je definisano članom 26. stav 4. Nema logike.
Da li ova vrsta kažnjavanja potpada pod neko preispitivanje? Gde vam je drugostepeni postupak? Pravo na žalbu, neprikosnoveno pravo? Kome žalbu?
Znate, član 50. iskače iz pravno-političkog sistema Republike Srbije. Da je to ovlašćenje inspekcijskog organa, to bi bila druga situacija, ali ovde nemate inspekciju, nemate inspekcijski organ. Hvala.

Gospođo Čomić, koliko vremena imam?
(Predsedavajuća: Na raspolaganju vam je 27 minuta.)
Po starom dobrom običaju, ja ću dva-tri minuta da vas častim, da što pre odete u Brisel. Nisam prekršio ništa valjda?
Krenućemo redom. Vidite, maj mesec, mesec kada hvalim Demokratsku stranku, 5. oktobar nam je dao tu radost. Malo je ljudi u ovoj sali, a i u ovom sazivu, koji se sećaju onih vremena kada su radna tela Narodne skupštine formirana na bazi dogovora političkih stranaka koje su zastupljene sa poslanicima u Narodnoj skupštini. Izvodila se vrlo precizna statistika i, u zavisnosti od broja članova odbora, u odgovarajućem procentu svaka stranka je imala toliko poslanika članova tih odbora. Slično je bilo i pri raspodeli mesta predsednika i zamenika predsednika u tim odborima.
Po pravilu, sve te odluke su se donosile jednoglasno u Narodnoj skupštini, i vlast i opozicija su glasali, gotovo da se niko nije bavio pitanjem imena i prezimena poslanika iz neke druge političke stranke. To je odraz ne samo tolerancije, nego i poštovanja parlamentarizma, jer, ipak, tu se uvažavaju i poslanici i, na taj način, birači. Kada dođe vreme za glasanje o predlogu zakona i o nekim drugim ozbiljnim aktima onda, naravno, zna se ko je vlast, a ko je opozicija. U skladu sa tom podelom i nekim drugim kriterijumima, poslanici se izjašnjavaju.
Onda je došlo do promene te prakse. Kako je došlo do promene te prakse? Došlo je do promene zato što je vlast insistirala da ima većinu u svakom od tih odbora. Kasnije se pojavio problem što većina ne može da obezbedi kvorum za rad odbora. Pre dva meseca je promenjen naš poslovnik u tom delu, odnosno stupila je na snagu, možda malo ranije, jedna odredba gde pored člana odbora imamo i zamenika člana odbora. Ni to nešto ne funkcioniše, ne može većina da obezbedi kvorum. Onda se većina ljuti što opozicija ne želi da da kvorum.
Sećam se, 2004, 2005, 2006. godine niste mogli da naterate poslanike Demokratske stranke da daju kvorum, taman posla, nego stoje ispred vrata, pa kada vlast napravi kvorum, onda oni „umigolje“. Dobro, pred blagajnu dolaze svi. To je valjda demokratski standard, kada ga promoviše Demokratska stranka.
Međutim, to sada ne važi. Kada SRS podnese predlog da se promeni njen član u nekom odboru, onda počnu neki novi procenti. Kada LDP podnese isti takav zahtev, tresu vam se gaće i odmah morate to da usvojite. Ispade da su oni koji su glasali za LDP, bez obzira na to koliko je njih glasalo, građani prvog reda, a oni koji su glasali za druge opozicione stranke su građani trećeg reda.
Slično je i kod grupa prijateljstva. Predlog je da ja budem predsednik grupe prijateljstva sa Iranom. Taman posla, Mićunović, pre možete ruku da mu isečete nego da on zakaže sednicu da mene izaberu za predsednika. I dve godine se to krčka, nema, ne može sa Iranom. Zašto ne može sa Iranom? Zato što Iran nije priznao nezavisno Kosovo. Da je Iran priznao nezavisno Kosovo, napravila bi se ta grupa prijateljstva. Vrlo su interesantne te stvari koje se dešavaju.
Onda dolazimo u situaciju da ne znamo šta je poslanička grupa. Poslanička grupa je jedno obično tehničko sredstvo, nema čak ni svojstvo pravnog lica, već izaziva neku prezumpciju da članovi te poslaničke grupe imaju isto političko mišljenje i da je po neki put mnogo bolje da to političko mišljenje saopšte tri, četiri, pet članova te poslaničke grupe, nego svaki član poslaničke grupe pojedinačno. I ništa dalje od toga nije. Ali, ne, ovde je marljivim radom predsedništva napravljena stranka, napravljena je poslanička grupa, i ušli ste u istoriju parlamentarizma. To se nije desilo ni u jednom parlamentu, osim u parlamentu kada dominira Demokratska stranka i kada ima to teranje prema Evropskoj uniji. Onda je sve moguće zato što Evropska unija, cilj – Evropska unija, pokriva sve, cilj opravdava svako sredstvo.
Verovatno ćemo u dogradnji ovog poslovnika pravo na repliku imati samo ukoliko neko pištoljem nanišani na nas u ovoj sali. Zašto? Kada ovde kažete istinu, to je uvreda. Ako poslanik ovde počne nešto da priča, pa vidiš da to nema blage veze, pa mu kažete „zakuni se“, odmah dobijete opomenu. A on se pored mene kleo u crkvi. I, kad da mu verujemo? Ovamo, prevario Boga, ovamo prevario građane, ovamo vara u Skupštini. Doduše, to varanje nekima godi, ali je nemoguće da istina bude uvreda! Kako istina može da bude uvreda? Čovek ukrao struju; pitaš ga – da li si platio struju, da li su te uhvatili, koliko si dobio kaznu zatvora? A onda kaže – uvreda.
(Predsedavajuća: Član 106, tačka dnevnog reda. Za sada nije, ali da bude.)
Stičem utisak, na bazi ovog predloženog dnevnog reda i ove tačke dnevnog reda, da gospodin Mićunović sprovodi svojevrsnu diskriminaciju prema poslanicima, znate. Bojana prihvata kao poslanika, a gospodina Delića kao generala i poslanika ne prihvata.
Da li se sećate kada smo imali raspravu pre mesec dana, isto je bila neka zamena? Ukrali ste nam mesto. Formalnopravno, predsednik Narodne skupštine, pošto je on predlagač te odluke, na inicijativu ili predlog poslaničke grupe. I sada, na nejaka pleća Slavice Đukić Dejanović, ni krive ni dužne, ničim izazvane, predsednika Narodne skupštine, pada naš gnev i narodni gnev. Zašto to? Zašto trpite to? Znate, to su neke stvari...
Ovde se promovisalo jedno načelo, znate – procenat reketa koji čovek uzima, on smatra da takav procenat ima i popularnost na sledećim izborima. To je prosto neverovatno!
Ovde se demonstrira neka imaginarna sila. Mi dve i po godine ne možemo da dobijemo odgovor na pitanje kako je moguće da vi u Narodnoj skupštini na sajtu Narodne skupštine vodite neke ljude kao da su i dalje članovi SRS, a mi to izbacili napolje, po principu „što ne hvatam u ruke ne stavljam ni u usta“. Vi njih terate da se predstavljaju lažno, vi njih lažno predstavljate.
Onda se čudimo šta se dešava u Vladi, šta se dešava u lokalnim skupštinama, zašto beže ovamo, onamo. Pitanje koje vam je jutros Jojić postavio za Pančevo može da važi za sve opštine u Srbiji. Tiče se mandata, tiče se…
(Predsedavajuća: Nije tema dnevnog reda, narodni poslaniče.)
Jeste, tiče se sastava odbora.
(Predsedavajuća: Nije, narodni poslaniče. Tema dnevnog reda je izbor članova Odbora na osnovu predloga ovlašćenog predlagača Nenada Milića.)
Gospođo Čomić, jeste tema izbor člana, ali je tema i odbor kao radno telo. Nadam se da razumete, nije teško da se shvati, nije teško biti fin. Znači, bira se ime i prezime da bi ušlo u nešto, a to nešto je odbor. Da bismo pričali o imenu i prezimenu, moramo da pričamo o tome nečemu, a to je odbor.
Vidite, sad ću da vam odam jednu tajnu, a sad više nije ni tajna. Mučim se, ne mogu da nateram ljude da podnesemo zvanično predlog da se razreši Mićunović i da više ne bude predsednik Odbora za spoljne poslove. Ono što on uhvati, to je katastrofa. Da li ste videli u Strazburu? Smanjio nam broj žena, pa nam nisu dali da radimo. Za to je samo on kriv. Pa napade pre neki dan Jeremića. Branio se čitanjem citata Mićunovićevih. Znate, tu je neki problem. Sve to što ugrožava parlamentarizam treba da se otkloni. Znate, sad dolazimo u situaciju da raspravljamo o nečemu što je čista zloupotreba. Neko je zloupotrebio svoju funkciju, ne želi da po Poslovniku završi posao. Na ovom primeru koji je danas tačka dnevnog reda, o kojoj pričam, pokazuje se način na koji treba ispravno da se radi.
Postavljam pitanje, ako je ovo sa Vesnom Pešić ispravan način, zašto to niste primenili ranije, u drugim situacijama, kad je Srpska radikalna stranka predlagala promenu članova u nekim odborima? Šta je razlog? Uzeli smo i konkretan primer – Damjanović; on je danas u istom položaju kao i Vesna Pešić, nezavisan. Mi smo tražili za tog nezavisnog da nam se vrati to što nam je oteto pričajući vam da je oteto prokleto. Niste hteli da vratite.
Dolazim do zaključka da vam se Čeda Jovanović mnogo više sviđa nego Dragan Todorović, ali kakve to veze ima sa politikom? Objasnite mi, kakve to veze ima sa politikom? Kakve to veze ima sa Poslovnikom? Mi ovde svakog dana moramo da demonstriramo da u desnoj ruci držimo Ustav, u levoj ruci Zakon o Narodnoj skupštini, ispred sebe Poslovnik i hiljade i hiljade zakona; na taj način delujemo i obrazovno i vaspitno, svakome ukazujući kako se poštuje ono što su građani odlučili.
Ovde sad imamo situaciju, zahvaljujući Dragoljubu Mićunoviću, da se na maestralan način demonstrira da sa 126 možeš da pokriješ svaku zloupotrebu. Onda nije ni čudo što su u porastu krivična dela zloupotrebe službenog položaja. Nije čudo. Teško da će više neko da uzme u Fondu za razvoj neki kredit; sve to odlazi u zatvor, kako ja vidim, nenamensko trošenje sredstava. Onda se čudimo, nasilje, kriminal, malo-malo pa nas RTS, svakog drugog dana, propisno obavesti o broju uhapšenih. A sve kreće odavde.
Pazite, pozivate studente prava, političkih nauka da prisustvuju, da gledaju kako se u Narodnoj skupštini sprovodi, poštuje Ustav, zakon, demonstrira parlamentarizam, tolerancija, kako se neguje demokratija. To ovde ne mogu da nauče. Kako ovde to mogu da nauče?
Znate šta rade građani kada prate prenos, kada vide – većina, prazna sala, radikali svi na svom mestu? Onda postavljaju pitanje – za koga smo mi to glasali? Na taj način se demonstrira da ljude ne interesuje šta se priča u Narodnoj skupštini. Zašto? Oni su navikli da se glavne odluke donose u nekom mraku, u nekom tunelu, netransparentno, a ovde se samo napravi neko verbalno pokriće, ako bi nekoga uspeli da ubede da veruje u to.
To je naš problem. Ne napadamo mi Predlog odluke; to je pravo koje pripada Liberalno-demokratskoj partiji na bazi broja glasova, broja mandata itd. Osvojili su te mandate, srazmerno tome treba da budu zastupljeni u svim odborima. Ali, zašto naše pravo ne poštujete? Zašto naše pravo kršite? Zašto birače SRS mrzite? Druge ne volite, treće volite, a naše birače mrzite.
Zašto nam smetate da uspostavimo dobrosusedske odnose sa svim državama koje podržavaju Srbiju? To je vrlo važan odbor, za inostrane poslove. Svaka država koja nije priznala Kosovo i Metohiju za nas je država prvog reda, prijatelj prvog reda. Mi smo vam pokazali na tom primeru šta se dešava kada predsednik blokira.
Evo, pozivam Bojana, pošto će biti novi član Odbora za spoljne poslove, da izvrši dodatni pritisak, pošto se njihovo uvažava, da gospodina Mićunovića privoli da zakaže tu sednicu, da budem ja izabran za predsednika grupe prijateljstva sa Iranom, pa da pozovem Ahmedinedžada da nam se obrati ovde, da nam kaže čime se rukovodio Iran kada je rekao – ne priznajemo nezavisno Kosovo, da mu damo aplauz, da ga pozdravimo ovde, da mu izrazimo zahvalnost, da ih zamolimo da u UN zastupaju naše interese; pa, gospođo Čomić, odmah sutradan da pozovemo i predstavnika one države gde smo vi i ja članovi Grupe prijateljstva da nam oni lepo objasne zašto nisu priznali nezavisno Kosovo, da i njima lepo aplaudiramo, da im se zahvalimo, da popričamo o ekonomskoj saradnji, o prijateljstvu, o zajedničkim poslovima.
Sada, pojavi se Mićunović... Znam da je on „otac demokratije“, „kvačka demokratije“ u Srbiji, sve je krenulo od njega. Ali, molim vas, ne preterujte u tom poštovanju. Ne preterujte u tom poštovanju. Privolite i njega da poštuje Ustav i zakon. Privolite ga, aman, ljudi. Pa, ako mi nećemo da budemo prijatelji sa onima koji uvažavaju našu situaciju... Pa nemojte, molim vas. Evo, Bojana ću prvo da zadužim, nadam se da će i Čeda da ga upozori, da tražimo da se formira i ta grupa prijateljstva. Ima još nekoliko koje nisu formirane.
Zamislite koji je to skandal: prošle godine je naša delegacija bila tamo, predsednik Skupštine gospođa Đukić Dejanović, žena kulturna, obećala uzvratnu posetu, da će da ih pozovu da formiramo grupe prijateljstva; oni napravili grupu prijateljstva i čekaju godinu dana, ne samo taj poziv, zvanični, nego da se formira grupa prijateljstva i da se uspostave neki kontakti na parlamentarnom nivou. Danas se u svetu sve više otvara prostor za tu tzv. parlamentarnu diplomatiju. Ova diplomatija preko Ministarstva je uvek nekako malo istegnuta, ima neke svoje šablone, a parlamentarci šire tu diplomatiju na jedan drugačiji način, mnogo bolji, kvalitetniji i neguju tu saradnju.
Mi smo blokirani zbog jednog čoveka, samo zbog jednog čoveka. Neprijatno i Slavici, ona kaže – ja hoću, ali videli ste, i iznad predsednika Skupštine postoji, a on je predsednik Odbora za spoljne poslove. Kako je to moguće? Predsednik Narodne skupštine u nekim varijantama može da bude i „vršalica“ dužnosti predsednika Republike.
U ovoj instituciji mora ozbiljno da se radi, ovde mora ta srazmera i ta matematika da bude vrlo precizna, uz dozvoljenu toleranciju. Vi se sećate, gospođo Čomić, koliko smo mi radikali bili galantni, pa smo jedno potpredsedničko mesto ustupili predstavnicima mađarske nacionalne manjine, napravili jedan gest; imali smo pravo na dva mesta, pa je Išpanovič zauzeo jedno mesto koje je pripadalo radikalima. Ozbiljno shvatamo državu, ozbiljno shvatamo ovu instituciju. Moramo mi radikali, znate. Od 1881. godine mi smo se borili da uspostavimo parlamentarnu demokratiju, borili smo se protiv monarhije, a to je istorija zapisala. Pošto sledimo te tradicije, mi moramo to da znamo, moramo to da poštujemo. Ni nama neki put nije lako, ali taj princip mora da se poštuje ako želimo da imamo normalnu državu, ako želimo da ovo bude mesto gde mogu da se rešavaju problemi.
Onda ne čudi što danas ljudi kažu – pa, kada u Skupštini ne poštuju Ustav i zakon, zašto bi oni u opštini poštovali Ustav i zakon? Onda imate opšte rasulo. U tom opštem rasulu najbolje se snalaze fukare, što reče Ivo Andrić. Samo se fukare u haosu snalaze. Normalan čovek ne može da funkcioniše u haosu. Ovde ljudi vape za jednim normalnim odnosom, za jednom uređenom stvari, da kada se ujutru probude znaju da se ništa nije promenilo.
Pošto rano dolazim u Skupštinu, uvek pogledam u zastavu da vidim da niste promenili državu preko noći. To kod nas začas ide, samo Gojko promeni zastavu i ode.
Ovo mora da bude ta vrhunska institucija, a ukoliko ovo nije vrhunska institucija, onda nemojte da se čudite šta nam se dešava u životu.
Pazite, mi živimo u vreme diskriminacije. Ako ja želim da podignem kredit za moju stranku od banke, meni se kaže – zabranjeno je. Ali, ako „Šojić“ podigne, dozvoljeno je. Vidite, sada se zbog „Šojića“ menja Predlog zakona o finansiranju političkih stranaka i ono što je bilo zabranjeno 2003. godine sada će da bude dozvoljeno. Vidite kako se demokratski menjaju principi. Da sam ja ukrao nekome ostavke, trunuo bih već u samici. On čovek lepo uzme, pa kaže – zaboravio sam gde sam stavio, nema ništa. I Evropa razgovara s njim, jedva čeka da on dođe na vlast. Kakva je ta Evropa, aman ljudi? Kakve su namere te Evrope? Sve je jasno.
Hajde da pustimo sad Evropu, neka ide svojim problemima, ima ih dosta. Želim samo da upozorim, i to smo danas uradili mi iz Srpske radikalne stranke, da ne moraju da se primenjuju dva aršina u istoj situaciji, nego samo jedan; napokon, da se vrati poštovanje tih principa. Uostalom, glasali ste, vi ste ga napisali da tako izgleda i u Zakonu o Narodnoj skupštini i u Poslovniku Narodne skupštine. Ako ste ga napisali, primenjujte ga na način kako ste napisali, nemojte od sednice do sednice, od slučaja do slučaja, u zavisnosti od toga o kojoj stranci se radi, da demonstrirate zloupotrebu i nepoštovanje Poslovnika. Nemojte. To se javlja uvek kao bumerang i onda je to poprilično loše.
Nije dobro da se u Narodnoj skupštini svaka rasprava opterećuje međustranačkim neraščišćenim odnosima povodom onih stvari koje su elementarne. Kao što nije dobro da se radi Zakon o izboru narodnih poslanika bez opšte saglasnosti, Zakon o finansiranju političkih stranaka bez opšte saglasnosti. Postoji toliko propisa koji ne mogu da se donesu ukoliko ne postoji velika saglasnost svih političkih subjekata u Narodnoj skupštini. Narodna skupština je centralno mesto političkog života u Srbiji. To vam možda nije jasno.
U sedam-osam odredaba Ustava Republike Srbije iz 2006. godine politička stranka je politički subjekat, ustavna kategorija. U Ustavu iz 1990. godine samo se u dva člana navodila politička stranka. Zar je moguće da smo najbolji Poslovnik imali 1991. godine? Zar je moguće da smo 1991, 1992, 1993, 1994. imali poštovanje elementarnih postulata demokratije?

Gospodine Novakoviću, moram na vreme da vas obavestim, nadam se da nećete biti šokirani nekim podacima koje ću u nastavku da iznesem, a ovi podaci koje budem iznosio odnose se na dve tačke iz ove jedinstvene rasprave, na Narodnu banku, odnosno na izbor člana Saveta guvernera Narodne banke i na Komisiju za hartije od vrednosti.
Gospodine Novakoviću, ovim putem se obraćam, prema statistici, procenjeni broj stanovnika 7,3 miliona. Obraćam se građanima koji su verovatno u martu imali prosečnu neto zaradu 35.777 dinara.
Obraćam se prevashodno onima nezaposlenima. Statistika je poslednji put objavila oktobra 2010. godine, to je bilo 19,2%, a zamislite ovi koji su u godinama radno najsposobniji od 15 do 64, ima ih preko 20%. Sumnjam u ove podatke, mislim da je više.
Obraćam se onima kojima je prosečna mesečna potrošnja po domaćinstvu bila u prošloj godini 42,5 hiljade dinara, a sve se ovo dešava zbog toga što želim da ukažem da Narodna banka ima obavezu da obezbedi stabilnost cena i verovatno je jedna od prvih institucija koja treba da bitno doprinese smanjenju stope siromaštva, koja je po ovoj statistici, a to je naša dika, sada 9,2%.
Samo da vas podsetim, 2009. godine u odnosu na 2008. godinu, a to su one krizne godine, Seka, svetska finansijska kriza itd, tada je rast bio 0,8%, a kada je rekao gospodin Cvetković da smo statistički dobro profitirali, dobro izašli, onda je skočilo sa 6,9 na 9,2. Znači, kada nešto kažu, nemojte da verujete, uvek će da se desi nešto suprotno.
Sada da krenemo sa Narodnom bankom i sa izborom člana za Savet guvernera NBS. Isti kandidat, to bi se reklo – ista meta, isto rastojanje. Onda se postavlja pitanje – da li dobrim kadriranjem u ovome što se nazivaju institucije, od takvog značaja kao što sam napomenuo, mi u stvari ispunjavamo društveno-odgovornu funkciju i poslanika, a oni društveno-odgovornu funkciju funkcionera državnog, koji mora kao pravilo ponašanja da ima zakon, Ustav, sve ono što je naučio stičući ta velika ekonomska znanja? Tu su sve doktori nauka itd.
Moram da vas podsetim na jednu od mojih prethodnih diskusija od pre nekoliko godina, kada sam rekao da iza tih velikih funkcija odnosno velikih zvanja, u to ne smem da ulazim i nema potrebe, kriju se neki ljudi koji imaju vrlo čudne namere.
Gospodine Novakoviću, sada da vam dam nešto što je NBS objavila.
Godina 2009, kaže se ovako – operativni rashodi. Troškovi reprezentacije 38,5 miliona, u odnosu na plan 122% više, više nego kada se saberu svi troškovi za stručno obrazovanje i imaju posebne troškove usluga pripremanja i služenja hrane i pića u objektima NBS. To je prosto neverovatno. Šta se to radi tamo u toj NB? Veliki kadar treba da bude, doktor nauka u Savetu, da bi se to prikrilo.
Poštovani građani, svi vi koji imate problema sa operacijama gde treba da vam naplate, direktori osnovnih škola u zabitim mestima, omladinskih institucija, kulturno-umetničkih društava, svi, obratite se NBS, ona ima svoj poseban instrument da finansira socijalne, humanitarne i druge aktivnosti i odmah potražite vezu preko nekog od ovih iz Saveta guvernera Narodne banke.
Sada ću da vam pročitam šta sve oni pomažu. Narodna biblioteka Srbije – 300 hiljada dinara radi pokrića dela troškova izdanja izabranih dela dr Zorana Đinđića. Zašto ste protiv mene vodili krivični postupak za sabrana dela Laze Kostića? Kada ćete da pokrenete postupak protiv Radovana Jelašića?
Centar omladine vojvođanskih Mađara – 20 hiljada dinara, trebalo im za službeni put da idu na 8. mart. Vaš dokument, samo čitam ono što ste napisali.

Gospodine Novakoviću, na početku sam vam rekao da želim da vas obavestim, a nemojte da se iznenadite. Kandidat o kome treba da se glasa je Kosta Josifidis. On je i tada bio član Saveta guvernera NBS. Da li mogu da nastavim dalje?
Pričam o kandidatu koji zbog mesečne naknade od 154 hiljade dinara je u stanju da digne i nogu i ruku i sve, da glasa, a vaš Dejan Šoškić trenutno prima platu od 532 hiljade dinara. Sakrio je u svojoj biografiji da je bio predsednik Nadzornog odbora "Energoprojekta".
Gospodine Šoškiću, sada ćete 26. maja imati proslavu 60 godina "Energoprojekta". Sto hiljada dinara su potrošili na krečenje, radnici ima da odu napolje jer im dolazi dragi predsednik Boris Tadić.
S kojim pravom mene prekidate? To što niste informisani, to je vaš problem.
Vizura Beograd, dokumentarni film - 500 hiljada dinara, Institut za poslovna istraživanja – 100 hiljada dinara radi neke knjige, pa onda 100 hiljada dinara gospođi penzionerki Milici Novković radi pokrića troškova Porodični bukvar, šesti deo, pa onda imamo osnovne škole, pa šta se daje u opremu, pa za kompjutere, pa svaki miš, pa sve lepo to registrovano.
Direktori seoskih škola, svi sutra da napišete zahtev NBS da tražite opremu za škole – table, klupe, stolove, stolice, krečenje itd.
Roditelji, kada imate problema sa decom jer je potrebna neka operacija u inostranstvu, nemojte preko televizija da dajete neke račune, da se pokaže neka velika humanost od građana, svi se obratite NBS. Ona deli kapom i šakom. Imate prava da pozovete i Kostu Josifidisa i Dejana Šoškića i sve njih i da kažete da se uopšte ne razlikujete ni od jednog lica koji se nalazi u ovom izveštaju o radu za 2009. i 2010. godinu.
Beogradska nadbiskupija – radne stolice, radni stolovi, pa razne publikacije – 12 hiljada, a ono prvo je 142 hiljade. To se deli kapom i šakom.
Gospodin guverner mesečna neto plata je 532.200,62 dinara, Ana Gligorijević, viceguverner – 429.935 dinara, Mira Erić Jović – 409.745,26 dinara bez poreza i doprinosa, Bojan Marković, to je ovaj supervizor što je dobio diplomu u inostranstvu – 429.935,82 dinara, Gordana Petković, generalni sekretar – 423.962,67 dinara, Boško Živković, predsednik Saveta guvernera – 192.908 dinara, Milojko Arsić – 154 hiljade, Kosta Josifidis – 154 hiljade, Zorica Mladenović – 154, Nenad Munjak – 154. Prosečna plata u NBS je 83,5 hiljade dinara.
Koga god da predložite oni će da ga izaberu, njegov zadatak je da ćuti, da ništa ne priča.
Pošto smo završili sa Narodnom bankom, obraćam se onima koji su po statistici siromašni, ne rade, podsećam, neto zarada 35.777 dinara. Na sajtu Vlade Republike Srbije nalaze se dva velika spiska. To su spiskovi plata sa 26. februarom 2009. godine. Šta se dešavalo u međuvremenu, očekujemo da Vlada ponovo objavi.
Kada se radi o javnim preduzećima, JAT "Ervejz", direktor prima 379 hiljada, 11 prosečnih plata je 2009. godine primao, a prosečna iz marta 2011. godine.
Kod ovih agencija, Centralni registar, direktorka je primala 355.205 dinara 26. februara 2009. godine, kada ste pod naletom Dragana Todorovića napokon objavili, ali izveštaja budžetske inspekcije nigde nema.
Izvinite, molim vas, ko je ovde vas ovlastio da ovoliko raslojavate građane Republike Srbije? Da li vi vidite kakva je kadrovska politika? Kadrovska politika se zasniva na principu – u Briselu hara briselska administracija, ona mora da prva bude preslikana u Srbiji koja se nalazi na samoubilačkom putu prema EU. Vidite kako izgleda srpska varijanta briselske administracije – vedre i oblače. Oni su zadovoljni.
Kurs dinara? Što bi Šoškića brinuo kurs dinara? Što bi ovog Josifidisa brinulo šta će da bude? Stavio čovek 152-154 hiljade dinara u džep mesečno i samo priča kako treba ići u EU.
Pogledajmo ove druge statističke podatke. Da li ste sigurni da posle ovih izbora, a sprovešćete te izbore kako treba, da će da se desi nešto kvalitetno novo u skladu sa zakonom? Neće, desiće se još gore.
Za tu platu danas u Srbiji svako će da ćuti. Zbog tih stvari dešavale su se i one – Darko Šarić.
Komisija za hartije od vrednosti, molim vas, pa oni su svi van mandata…
(Srđan Milivojević, dobacuje sa mesta.)
Imate li nekih problema? Ovlastio vas je Boris Tadić da dobacujete? Jeste li ste u njegovo ime pričali na Ravnoj Gori? Jeste li ste videli kako ste prošli?
(Srđan Milivojević, s mesta: Vi ste prošli gore.)
Jedino su gore prošli prasići i one ovce na ražnju.
Posle se javi, mali. Znam da moraš da čuvaš ovaj režim, znam da gineš za ovaj režim. Znam da si opredeljen za ove stvari, ali javi se kasnije. To je to u Srbiji, čime se pametan stidi, budala se ponosi. Vidite kako to u Srbiji samo po sebi ide. Primerak je primerak.
Građani Republike Srbije, dve stvari zapamtite. Prva, najveća socijalno-humanitarna organizacija je Narodna banka Srbije. Oni plivaju na parama. Pokazao sam vam samo nekoliko podataka, nisam hteo da ulazim u neku dublju analizu, onda biste se zaprepastili svi.
Mada se nadam da vas na ovaj način više obaveštavam i da ćete biti bolje obavešteni od gospodina Novakovića, pošto on očigledno ne zna ni šta je na dnevnom redu, kao što je juče prezubio i gospodin Đelić, pričao je o indeksaciji akciza, a ono naknada za upis, ali dobro, to je briselska administracija, to su tekovine briselske administracije.
Naravno da jedina stranka koja ne saučestvuje u ovome je SRS. Ove koje budete izabrali, oni moraju da pristaju. To je uslov da budu izabrani i da budu na ovim funkcijama.
Podsetite se samo šta se dešavalo sa tom Komisijom za hartije od vrednosti. Podsetimo se da je taj Registar hartija od vrednosti akcionarsko društvo sada, ljudi moji, ostvaruju neke prihode po nekom svom tarifniku. Gledajte, koliko direktorka Registra za hartije od vrednosti ima platu. A narod, zaboravili ste samo na narod, zaboravili ste na građane.
Mi moramo malo da podsetimo zbog čega se ovakva kadrovska politika vodi i zbog čega se izopštava Narodne skupština iz posla. Ista vam je situacija u pravosuđu, ista situacija vam je u tužilaštvu. Svuda vam je ista situacija. Zašto? Zato što se kopira briselski model, briselski model jake administracije, gde je čovek statistička brojka koja se uzima s vremena na vreme u neko istraživanje.
Pred izbore, šest meseci, krene udvaranje poput onog, besplatne akcije od 1.000 evra, ili ne znam šta sve drugo se pominje. Ne bi me iznenadilo da sada Tadić uzme i metlu da čisti, a ne samo usisivač, samo da se građanin prevari, kako bi se očuvalo ovo i da se nastavi dalje putem ka EU, ka samouništenju Republike Srbije.
Možda ovo malo odudara od stereotipne rasprave o imenima i prezimenima, ali čovek koji je podneo ostavku na mesto člana Komisije za hartije od vrednosti je poprilično rekao o toj komisiji – odbacite 50%. Neka bude i 60% da je u pitanju profesorska sujeta, pa neka se odbaci i onaj ostatak neki, pa neka ostane samo 1% i taj 1% je previše, jer on ukazuje kakva je struktura vlasti, zašto postoje institucije, ko se nalazi u tim institucijama, čiji interesi se ostvaruju preko tih institucija.
Da ponovim s početka, 7,3 miliona građana Republike Srbije koji su primili neto platu u martu 35.777 dinara, kojima je prošle godine u proseku bilo potrebno 42.500 dinara samo za preživljavanje, vi, vi ne možete da budete zadovoljni.
Ali, nemate ni prava, zbog svoje dece, da pristajete i da saučestvujete i da nekritični uzimate zdravo za gotovo ovo što neki, poput zlatoustog Božidara Đelića ili nekog drugog, epohalno saopštavaju – evo nadohvat ruke, samo što ga još nismo uhvatili. Tu je EU. Ulazimo u oktobru, možda u novembru.
Ako nije u novembru, možda u decembru. Ako nije ove godine, možda sledeće godine. Ako nije sledeće godine, onda 2020. godine. U iščekivanju nečega dobrog, jadni mi izgubismo sve.
Videli ste juče iz one rasprave, više se voli lim na autobusima koji su japanska donacija nego KiM. Ne čudi ono što je Marko malopre pročitao, šta piše u našim knjigama iz istorije. Izgubilo se ono nacionalno, forsira se nešto planetarno. Svi vi koji želite da promenite istoriju i činjenice, prijavite se kod Bramerca, možete da budete svedoci i veštaci. Hvala, gospodine Novakoviću. (Aplauz.)

Na početku bih morao malo da podsetim građane, sad se nalazimo u eri hapšenja. Malo-malo pa istrči neka mafija. Te indeks, putna, te ova, te ona. Verovatno će na kraju neka za papire itd.
Samo je problem što se preko dana to hapsi, uredno objavljuje u Dnevniku, a verovatno preko noći, ne možda istog dana, nego kroz nekoliko dana, ljudi puštaju kući, tako da to održava neku tenziju, ima tu puno potencijalnih kandidata za hapšenje, svi koji rade u Agenciji za privatizaciju, i oni koji su napustili Agenciju pre dve godine, i da ne ređam dalje sve redom.
Da se sada vratimo na lične karate, zato što postoji neka veza između izmena ovog zakona o ličnim kartama i ovih tekućih stvari koje se dešavaju u našem društvu. Da krenemo redom.
Mi smo godinama u oktobru, novembru ili decembru donosili zakon koji smo menjali Zakon o putnim ispravama. Zašto? Nesavršen sistem. Ne mogu ljudi da izvade nove pasoše, pa se važnost starih produžava za godinu dana i to je tako išlo redom.
Mi smo uvek ukazivali – nemojte to da radite, odredite jedanput jedan ozbiljan rok i završite posao, nemojte ovako da dovodite ljude u neprijatnu situaciju, naročito ove iz inostranstva, kada treba da dođu ovde da posete familiju, jer ukoliko se to ne uradi, moguće je da sa pasošem dođu, a da već ne mogu da izađu, jer istekao je pasoš 31. decembra.
Naravno, osmeh, onaj kez, kako kažu deca, idemo prema Evropi, šta nas briga za pasoše. Tako smo jedno sedam-osam puta menjali, te na šest meseci, te na godinu dana. Krenuli smo sa ličnim kartama i odmah su se pojavili problemi. Mi nećemo sada da ponavljamo našu diskusiju iz 2006. godine. Tada je neko drugi bio na vlasti, a gospodin Dačić je zdušno podržavao tu vlast, bio je manjinski partner koji je davao veliku podršku.
No, idemo redom. Došlo je vreme da se menjaju registarske tablice i saobraćajne dozvole. Opet liči na lične karte. I to je moralo sa problemima da bude i evo, problemi, problemi, problemi. Verovatno će opet nešto da se menja, neki pravilnik itd.
Samo da vas podsetim kod pasoša šta je bilo. Napokon izašlo je na videlo da se pojavila i velika kriminalna afera u Zavodu za izdavanje novčanica i Kovnici itd, pa je onda bio problem da li je uzeo Mlađa, da li je uzeo ovaj, da li je uzeo onaj, neće MUP da njima komanduje tamo neki direktor te kovnice itd, pa je "Kurir" u serijama objavljivao i ugovore, upoređivao cene ko je koliko dobio, ko se koliko ugradio itd. Interesantne stvari.
Sve je krenulo sa Dušanom Mihajlovićem zvanim Lutra. Beše ni kriv, ni dužan, čovek ministar, da se završe neki prljavi poslovi, kupio neku mašinu iz Izraela koja radi lične karte i sve ove stvari po najmodernijim standardima itd. Godinama ta mašina, da ne bi zvrjala prazna, da ne bi propala, dosetili se – ajde da vatamo priključak sa Evropom, pa ćemo onda sve po evropskim standardima. Te čipovani, te nečipovani, te sa minđušom, te bez minđuše, te ovakvi, te onakvi itd.
Naravno, velika je tragedija kada banka koja izdaje kreditnu karticu, ili platnu karticu ima više podataka o klijentu, nego država u zvaničnoj evidenciji MUP, gde se izdaju lične karte, kao dokaz na osnovu koga se utvrđuje identitet, to je u osnovi, a iz toga se izvlače neke druge oblasti gde lična karta predstavlja dokaz, prebivalište itd.
Kad smo već kod lične karte, mi danas moramo da objasnimo neke stvari. Ko ima pravo na ličnu kartu? Građanin Republike Srbije. Gde se nalaze građani Republike Srbije? Na celoj teritoriji Republike Srbije. Koja je ta teritorija Republike Srbije? Ona teritorija definisana Ustavom Republike Srbije. Ko je to uradio? Građani Republike Srbije na referendumu.
Da li svi građani Republike Srbije imaju lične karte Republike Srbije? Nemaju. Zašto nemaju? Ko nema ličnu kartu Republike Srbije, ne može da uživa ona prava o kojima govori Ustav Republike Srbije.
Dalje, drugi kriterijum, imamo državljanstvo, samo da vas podsetim šta je rekao Milorad Buha, neću ništa da dodajem – kakav je odnos, znači odnos prema ljudima koji treba da dokažu naše državljanstvo i da reše pitanje državljanstva je u najblažu ruku rečeno nehuman u odnosu na neke koji imaju status građanina ni krivi ni dužni, pošto status građanina malo i prevazilazi ono što je državljanin.
Hajde da vidimo, kako je po pitanju teritorije? Po pitanju teritorije je šareno. Zašto je šareno? Verovatno ovi iz MUP znaju to najbolje, pošto hapse svoje ljude, hapse se policajci. Te ne znam Merošina, te Niš, te ovamo, te onamo. Ako krenete sa registarskim tablicama, onda možete i Rumu i da ne ređam dalje.
Onda se postavlja pitanje – ko to primenjuje zakone, zašto ih tako primenjuje na način da se zloupotrebljava to i ko to vlada iz senke? Očigledno mi prozivamo pogrešne ljude, uvek prozivamo pijune, sredstva. Glavne vladare ne prozivamo, oni su daleko ušuškani, niko njih ne pominje, niko i ne zna.
Dolazimo do sledeće oblasti. Kakav je postupak izdavanja? Vidimo da ima elemenata i organizovanog kriminala u MUP, kao instituciji koja je na prvom mestu koja se bori protiv organizovanog kriminala. Izvinite, molim vas, kakva je onda to poruka?
Da li kada građanin ode do policijske uprave, do šaltera, treba da veruje ili da izražava sumnju za koga taj radi tamo. Kao što kad idete Ibarskom magistralom, pa vas zaustavi policija, vi niste sigurni da li je ta policijska uniforma sa buvljaka ili je to ovlašćeno službeno lice? Zašto?
Zato što neki put se ne plaća kazna i za 200 dinara. Moj komšija Aca kaže – Miro, daj mu 200 dinara, a ovaj kaže – daj mu makar 400 da ima i kolega za turu pića. Ovaj kaže, ne, nemam više, ja sam penzioner. Doviđenja.
To je samo dokaz kako se primenjuju zakoni, kako se dosledno primenjuju zakoni, kako ljudi izgaraju. Jer imate, recimo, slučaj prijavi se nešto što je kriminal policijskom službeniku i očekujete od njega da će elementarne stvari da reši. A on kaže – za 32.000 da ti radim, ma baš me briga, što da radim za 32.000 dinara. To je nešto ispod neto prosečne plate po građaninu iz marta 2011. godine.
Možete vi sad da se zaklinjete ovde, Evropa vas voli, obožava, zbog proevropskih zakona, skače vam popularnost itd. Znam da vam sve skače, popularnost pogotovo. Ali, objasnite mi jednu stvar – dokle? Da li više neko može da bude toliko naivan da prihvati sve to?
Hajde dalje da vidimo kako se koristi lična karta, pošto je ona i dokaz. Da li postoje zloupotrebe u korišćenju? Postoje. Ali, da bi se zloupotreba ostvarila korišćenjem lične karte, u zloupotrebi mora da učestvuje druga strana. Ko se pojavljuje kao druga strana? Državne institucije, po pravilu. Da li je ovo stvarno ostvaren san EU o kriminalizovanoj administraciji?
Dalje, upotreba. Ko upotrebljava ličnu kartu? Za šta se ona upotrebljava? Da li tu postoji mogućnost neke zloupotrebe? Postoji, i te kako da postoji.
Pošto je sada priča o čipovanju, nečipovanju, sećate se u onoj istorijskoj akciji "Sablja", kada ste na desetine hiljade ljudi priveli, sa papirima, bez papirima, sa krivičnim prijavama, bez krivičnih prijava, sa zahtevima za sprovođenje istrage, bez zahteva za sprovođenje istrage, sa optužnicama, bez optužnica itd – odrali su državu koja je platila naknadu štete zbog nezakonitog hapšenja i lišavanja slobode.
Ali, svi su ostali u kompjuteru. Kada sada uzme ličnu kartu i legitimiše ga policajac zbog nečega, da bi izvršio promenu, njemu kompjuter kaže – ima ga tamo u evidenciji. Nadogradili ste kaznenu evidenciju, pa ste čak i prevazišli odredbe o rehabilitaciji Zakonika o krivičnom postupku.
Nešto radite, reče mi neki čovek koji se razume u te stvari, nešto suprotno sa članom 89. Zakona o policiji. Ali, to je normalno. Zbog toga skače popularnost. To se podrazumeva. Izuzetno skače popularnost ovima koji su za Evropu po svaku cenu.
Lična karta kao putna isprava. Izvinite, lična karta kao putna isprava se koristila, nije to nešto epohalno. Ne pričam o korišćenju lične karte kao putne isprave na teritoriji Republike Srbije, sa naglaskom na KiM, koja je pod kontrolom UN.
Ali, imali ste situaciju kada se organizuje vašar u Dimitrovgradu, Bosilegradu, ljudi su prelazili sa ličnom kartom preko granice, iz Bugarske, sa ličnom kartom iz Srbije i tu nema ništa epohalno. Pretpostavljam da je to slično i u Subotici, tamo gde se organizuju ti vašarski dani itd. Znači, nema tu ništa epohalno. Jedino ako ste smatrali da ste sad izmislili drugu rupu na saksiji. A da znate, saksija vrlo pristojno funkcioniše i sa jednom rupom.
Pa onda imamo lep odnos sa Republikom Srpskom. Idete sa ličnom kartom i nemate nikakvih problema. Uđete u Republiku Srpsku, odmah ste ušli u MH Federaciju, nastavite tamo i do Knina, nema potrebe da vas neko zadržava. Zašto? Sve je to teritorija Republike Srbije. To vas hvalim. To je lepo teritorija Republike Srbije, lična karta Republike Srbije važi na celoj teritoriji velike Srbije, to je dobro i fino. Znači, ništa epohalno danas niste izmislili. To odavno postoji.
Malo priče je bilo oko ovih isprava, ko to može da dobije, kako da dobije, pa je malo akcenat dat na teritoriju KiM. Moram da vas podsetim da su se u Leposaviću delile žute ovce za vreme izbora, a u Gračanici, malopre je kmečao ovde jedan, oni su otvarali kafiće da bi završili izbore.
Nemojte sad da mi kukate kako Amerikanci ne žele da čuju, pogotovo kad kukaju oni koji su išli da zoblju za onaj Molitveni doručak, pa ih skupe tamo i daju im zobene pahuljice, oni se nazoblju tamo i to je glavna stvar. U Srbiji se svima tresu gaće. Zamisli koja je to faca, bio je u Vašingtonu, sa suprugom, pozvan na doručak, Obama. Otprilike to je isto kao kada su Borisu Tadiću dali počasnu kartu člana biblioteke u engleskom domu ovde. Član biblioteke Boris Tadić, ljudi, engleske biblioteke. Oduševljenje u narodu. Ima li boljeg dokaza prijateljstva, odlaska u EU. Jedva nas čekaju.
Sad čujemo ma nije samo problem KiM, hoće da pocepaju celu Srbiju. Zamislite. Fluid proradio, odozdo krenuo na gore. Neverovatne stvari se dešavaju. Pazite, 2006. godine je donet zakon i zna se da u julu 2011. godine dolazi vreme kada treba ponovo da se vade lične karte.
Sada se unapred kaže – nećemo to nego idemo na 2016. godinu, da važi do 2016. godine. Gde se setiste toga, bre? Znači, kada državna administracija neće da radi svoj posao, ona lepo obezbedi većinu, promeni se zakon i onda se kaže – i to je evropski standard.
Molim vas, od 25. januara 2001. godine u Narodnoj skupštini Republike Srbije nije donet nijedan propis, zakon, plan, odluka, bilo šta, rezolucija, deklaracija, koji nisu po najvišim standardima razvijene EU. Svi dolaze iz Brisela, a Belgija još uvek nema vladu. Građani su oduševljeni, oni žive po evropskim standardima.
Vi uopšte nemate potrebe da kažete ovo menjamo zbog Venecijanske komisije, zbog Evrope, zbog Solane, zbog Šeja, zbog onog, zbog ovog. Ne. To se zna. Ništa nije problem.
Samo ima jedan mali problem, znate. Vi ste mnogo lepo izreklamirali EU i građani su svesni činjenice da kada su u Srbiji, ovde se živi po evropskim standardima, ali da su ti evropski standardi ekonomski mnogo prihvatljiviji, recimo, u Belgiji.
Onda kažu – beli šengen je dobijen da bismo mi otišli u Belgiju, da bi rešili svoje socijalno-ekonomske probleme. A onda ta humanitarna organizacija zvana EU kaže – molim vas, zamislite, oni dođu kod nas pa traže azil. Koliko ih ima koji ne traže azil? Šta mislite?
A neki potpuno neobavešteni iz Avganistana dođu u Srbiju i traže azil od Srbije. Možete zamisliti? Znači, ima i gorih od nas. Nismo mi prvi na top listi. I ta EU nije humana institucija. Oni su lepo rekli – svi morate da živite po našim standardima. Ljudi koji smatraju da ovaj režim njima ne dozvoljava pristojan život ili elementarne uslove za život, lepo skupe pare za kartu, odu u Brisel, u Minhen, snalaze se tamo, 90 dana turistički, 120 dana porodično, a ostatak ako ih uhvate.
Vidite kako je čudna ta stvar sa EU. Jeste li ste videli – Sarkozi izbacuje ljude sa pasošem države koja je članica EU? Izbacuje Rumune, Bugare, koji su debelo u EU. Znači, oni sprovode diskriminaciju unutar EU, prema građanima EU. Vodite računa gde vi nas vodite.
Vi nas vodite u centar diskriminacije. Oni bi hteli samo oni lepo da žive, a mi da se zlopatimo. Ne može, to nije evropski standard. Savet Evrope je propisao standarde. Svima je zagarantovano da lepo žive. Svima je zagarantovano da se živi kao u Parizu, Briselu, Londonu, a sad vi Evropejci terate Dačića da bude ovde diskriminator, da iz autobusa izvlači ljude.
Po kom kriterijumu da izvlači ljude? Po kom kriterijumu kad svi imaju pasoš? Platio je kartu, ne švercuje se, može legalno da ide. To je ono. Tu sam vas čekao. Beli šengen je smišljen samo za one koji imaju pare da odu tamo da potroše. Oni koji nemaju pare da tamo potroše, nije EU za njih. Za njih je readmisija, kako vi to kažete.
Vodite računa, vidite kako je opasno kada se sluša EU, koliko je opasno, koliko je to čak i besmisleno. Isto vam je kao sa onim ugovorom sa izraelskom onom firmom za špijunažu. Znate, ono snimanje. Pa, kako je to moglo da se zaključi bez znanja Amerikanaca?
Zaključilo se, da bi nas imali u rukama, kako navodno mi špijuniramo šta se dešava na KiM. Jer, mi ćemo da obučemo čizme, znate. Pa vas uvalili u priču, pa se razvlačite po sudovima ovde. Što mi da platimo zbog toga? Zar vam se ne čini da je EU visokosofisticirana kriminalna institucija?
Jedva čekam da neke predstavnike vlasti pošaljemo u Brisel da zauzmu pozicije. Možete da mislite kad bi Mlađa ušao u Brisel, šta bi ostalo od Evropske komisije? Zaposli tetku, strinu, Kikija, ove, one. Ima da puknu ko dulek, ljudi moji.
Ili im prebacimo čuvenog finansijera Božu? Za 16 dana 12 miliona evra imaće akcije u nekoj banci u Briselu. Uhapsiše ovog njegovog Đorđevića. Da li ste videli? Za dve godine opozicije 11,5 miliona zaradio. Kaže trudio se, marljivo je radio. E, to građani znaju.
Znači, ovo je jedna dimna bomba, teško ljudima kojima brigu vodi DOS, u svim agregatnim stanjima. To je otprilike isto kao kada Vučić u "Utisku nedelje" čuva Tomu. Tako ga je efikasno odbranio, da mogu odmah da ga uhapse. Efikasno ga je branio, odmah mogu da ga zatvore i posle tri godine može da počne suđenje.
To vam je isto kao kad vam Boža Đelić i ovi pričaju o lepoj budućnosti, kako oni izgaraju na zaštiti naših interesa. Molimo vas, nemojte više, mnogo boli kada vi čuvate naše interese. Nema mesta za naše interese, kao naroda i kao građana, u vašoj percepciji. Ako se pojavi nešto opravdano, vi kažete – ma to bi mi uradili, ali ne da MMF.
Zamolio bih građane, kada se kaže OEBS, da im odmah bude pred licem lik Vilijama Vokera. Kada se kaže NATO, Solana i Džejmi Šej. Kada se kaže SAD, spomenik živom Bilu Klintonu u Prištini. Kad se kaže Boris Tadić, Srđan Milivojević, glavni ideolog DS. Ne postoji bolji ideolog. On, Neca, Cole, Maca, to su kontrolori ideologije DS. Šta bi mogla DS bez ovih perjanica Otpora, pardon, boraca za demokratiju? To je nešto idealno. Znači, građani, kada čujete Borisa Tadića, to vam se pričinjava, to je Srđan Milivojević, slika i prilika evropske Srbije.
Hvala, gospođo Đukić.

Gospodine Novakoviću, koliko je ostalo još vremena?
(Predsedavajući: Dvadeset šest i po minuta.)
Dovoljno. Gospodine Đeliću, drago mi je što ste predstavnik povodom ove tačke dnevnog reda, samo da vas podsetim da se ta tačka zove zakon o izmenama Zakona o duvanu.
Gospodine Đeliću, u ovom zakonu se ne priča o indeksaciji akciza, kao što ste počeli vaše izlaganje. Ova tačka nije spojena sa jednom od sledećih ratifikacija sporazuma sa Indonezijom, pa da se toliko hvalite kako ste učestvovali u tom sporazumu.
Gospodine Đeliću, slučajnost je što ste danas ušli u ovu skupštinu, pa zbog vas i zbog javnosti da vas malo vratim na to šta je predmet današnje rasprave. Moram da vam skrenem pažnju da ovo nije tema koja se može kolokvijalno nazvati indeksacija ili usklađivanje, ovo je mnogo ozbiljnija tema zbog toga što se danas, peti ili šesti put u toku ove godine, ubiru rezultati koje ste počeli da sejete još 2007. godine.
Od 2007. godine naša statistika radi i indeks potrošačkih cena. Zašto radi? Zašto je napustila decembra 2010. godine taj metod utvrđivanja inflacije? Zato što je neko zaključio da je došlo krajnje vreme da se promenom metodologije promeni slika o tome kakav je život u Republici Srbiji.
Sada da vam napravim vezu sa ovim predlogom zakona. Ovim predlogom zakona u jednom članu menjaju se nekoliko članova Zakona o duvanu, gde se usklađivanje naknade za upis u odgovarajuće registre – Registar proizvođača, Registar uvoznika, Evidencija trgovaca na malo i Registar trgovina velikoprodaja duvanskih prerađevina i taj budžetski fond "Duvanski dinar" – usklađuje jer od dana donošenja zakona do danas neke stvari su se promenile. Usklađivano je to sa rastom cena na malo, ali sada prelazimo na indeks potrošačkih cena.
Sada, zbog javnosti, da to malo objasnimo. Da li je to samo statistička, tehnička promena, kao što reče gospodin Đelić? Očekivali smo da pričamo o bravarima, o metalostrugarima, o kovačima, međutim nije baš tehnička promena, malo je dublja ta promena, gospodine Đeliću. No, idemo redom, radi javnosti. Trebaće to ljudima, da shvate šta sve može da se u politici i šta sve može vlast kada zauzme sve poluge da uradi, ali nikako ne može da popravi sliku kod građana.
Možda je malo trivijalno, s obzirom da se ovo priča povodom naknade za upis, jer u Upravi za duvan vode se ti registri, pa se tačno zna koliko ima upisanih i proizvođača, i trgovaca na veliko, i trgovaca na malo i uvoznika. Zna se kolika je ta naknada. Za svaki maloprodajni objekat je bila 8.000, pa se to usklađuje. Kaže se da to nije neki veliki iznos, pa i neka pogodi ove koji se bave tim poslom. Međutim, moramo da se vratimo na metodologiju naše stvarnosti.
Ako se uzme da je ta popularna najmasovnija cena cigareta 100 dinara, poštovani građani da znate, 78 dinara uzme država i kroz akcize, i kroz poreze i kroz sve. Ostaje otprilike onih 22 dinara. Nema ga Lapčevića da mu objasnim, 19 dinara ide "Filipu Morisu", a tri dinara ide svima onima koji su u prometu.
Onda nije ni čudo što se u cisternu od 20 tona nafte sipa pet tona nafte, a ostatak bunkeriše i popuni cigaretama. To nije čudo. Zašto nije čudo? Pa 78 dinara po paklici cigareta se uzme. Tamo gde su velika opterećenja to je vrlo stimulativno za organizovani kriminal, a ova cela rubrika je vrlo interesantna.
Gospodine Đeliću, pošto znam da pratite sve, kako reče Đinđić za vas – vi ste čudo od čoveka, drži laptop na sedištu i 16 poslova istovremeno radi, da li znate kako vaša statistika knjiži ili proknjižava ili vodi ovo što mi danas pričamo?
Recimo, lična potrošnja domaćinstva, mesečni prosek, zvanični izveštaj Republičkog zavoda za statistiku, pa prvo se kaže ukupno, pa onda hrana i bezalkoholna pića, druga kategorija su alkoholna pića, duvan i narkotici. Kada naša statistika vodi podatke o prometu narkotika ili je to samo onako statistički, ajde da ubacimo, tako se zove ta divizija, ta grupa, ta klasifikacija. Vidite, ovi vode evidenciju o narkoticima. Verovatno sarađujete sa Bijom, oni imaju precizne podatke o tome, ili sa Darkom Šarićem. S kim sarađujete?
Kasnije ću da vam pričam o siromaštvu, kako je došlo zbog vaše statistike.
Cene na malo imaju tri načina obračuna: preko indeksa cena na malo, preko indeksa troškova života i preko indeksa potrošačkih cena. Dosad su ova prva dva sistema bila prisutna u našem sistemu, praktično do 31. 12. 2010. godine. Zasnivali su se, pre svega, na klasifikaciji roba i usluga.
Imali su neki svoj obuhvat, imali su svoje izvore za izračunavanje pondera, metodologija je imala i svoj način izračunavanja prosečne cene i indeksa. Koja je bila osnovna namena ovog indeksa cena na malo? Slušajte, osnovna namena je bila da se izmeri inflacija, a kada se ta inflacija meri, ona je potrebna da se preko nje izvrši revalorizacija novčanih iznosa, da se usklade penzije, plate, socijalna i ostala davanja i ona je korišćena kao deflator nacionalnim računima.
Kako se to radi? Tri do deset cena za svaki proizvod, 15 gradova Republike Srbije i 606 proizvoda i usluga, i u osnovi za ponder, a to je struktura prometa na malo, 10.000 pondera je plafon, pa se on razvrstava po robama i uslugama, znači glavni izvor za pondere su bili prometi u trgovini na malo i anketa o potrošnji domaćinstva. Sada to ostavimo po strani.
Sada je došlo nešto novo što se zasniva na metodologiji i standardima Eurostata. Sada ćemo to da merimo na drugi način, pa se kaže ovako – indeks potrošačkih cena, meri se prosečna promena cena fiksne korpe roba i usluga, koje domaćinstvo kupuje u cilju zadovoljavanja svojih potreba.
Tako se sada izbaci građevinski materijal, više on nije interesantan. Sada ćete da vidite zbog čega se cela ova operacija vrši. Samo zbog kontrolisanih cena u nadležnosti države, jer njihov uticaj u indeksu potrošačkih cena je daleko manji nego kod indeksa cena na malo i kod indeksa troškova života.
Idemo dalje, i jedna i druga metoda i ova treća zasnivaju se na tipu indeksa, to je neki Lespero sistem. Šta je osnovna namena ovog sistema - indeks potrošačkih cena? Meri se inflacija, a koristi se kao deflator finalne potrošnje domaćinstva.
U ona prva dva sistema nedostatak naše statistike je bio što se nije znalo koja je namena ta dva sistema. Šta želi time da se postigne? Da li samo da se meri inflacija? Da li da se zaštiti vrednost putem revalorizacije ili je bilo razvrstavanje potrošnje prema nameni – lična, zajednička, budžetska, državna itd?
Ne, sada se iz statističke metode izbacuju sve cene koje reguliše država. Njihov uticaj, njihov ponder je daleko manji. Recimo, kod derivata nafte sa 480 i nešto pondera skida se na 360 i nešto pondera. Mangupi, ljudi. Statistika, znate, naša dika. Nije kriva statistika za ovo.

Hvala, gospodine Novakoviću. Kolege, praktično prisustvujete nastavi iz krivičnog prava. Idemo dalje.
Znači, ova metoda podrazumeva, gospodine Đeliću, u vaše vreme kada ste vi studirali ovo se nije učilo, slušajte sada ovo dobro, da se izvrši klasifikacija roba i usluga individualne potrošnje po nameni, i to na jedan prilagođeni način, da ne komplikujem stvari.
Sve robe i usluge imaju ukupno 12 nivoa, 39 grupa i 93 klase. Nivo klase, najniži nivo na kome se indeks potrošačkih cena publikuje. To je razvrstano, to moram da vam kažem, evo kako je to razvrstano po ovim divizijama – prva grupa su hrana i bezalkoholna pića. Druga hrana, alkoholna pića i duvan. Sada ste ovde izbacili one narkotike, gospodine Đeliću.
Treća grupa su odeća i obuća. Četvrta stan, voda, električna energija, gas i druga goriva. Peta nameštaj, pokućstvo, tekuće održavanje stana. Šest zdravstvo. Sedam transport. Osam komunikacije. Devet rekreacija i kultura. Deset obrazovanje. Jedanaest restorani i hoteli. Dvanaest ostale robe i usluge.
Verovatno u okviru ostale robe i usluge možemo da svrstamo i ovu vašu naknadu za upis u registar. Jer, i ona ima neki nivo, odnosno i ona vuče odgovarajući broj pondera. Verovatno, kao što kod vas ponder za gitare i muzičke instrumente je nekada bio jedan, sada je pet od 10.000.
Sada idemo dalje. Radi se, pre svega, o robama i uslugama individualne potrošnje. Ovo je potpuno promenjena logika u statistici. Šta ima za posledicu ova promenjena logika u statistici? Sada je vrlo važna samo anketa o potrošnji domaćinstva. Više nije interesantan promet roba i usluga. Ta anketa gotovo da i ne mora da se sprovodi kada je u pitanju indeks potrošačkih cena. Naravno, onda dobijamo mesečne i godišnje izveštaje o rastu, odnosno o promeni u indeksu potrošačkih cena.
U ovom predlogu zakona to usklađivanje ove naknade se vrši dva puta godišnje. Onda se postavlja pitanje – kako će statistika dva puta godišnje da objavi, kada ona u svojoj metodologiji nema polugodišnje izveštavanje? Da li će ići preko lančanog indeksa ili bilo čega? Nije sporno, vrlo lako će statistika da promeni svoju metodologiju.
No, idemo dalje, da vidimo u čemu se ogleda razlika i šta se dobija kao efekat promene ove metodologije? Naravno, kod naknade za upis beznačajan je uticaj ove promene u zakonu. Ali, ovo je jedinstvena prilika da pričamo o promeni metodologije, koja je vrlo značajna i za merenje inflacije i troškova života, i svakodnevnog života, a ne slike o svakodnevnom životu. Slika o svakodnevnom životu preko medija pod kontrolom Đilasa, Šapera, Krstića, i ovih medijskih magnata je i te kako lepša i interesantnija.
Šta kaže vaša Narodna banka za promenu ovog sistema? Ne ovo što je rekla juče, kada je pod naletom ekonomista koji su uhvatili statistiku da je brljala sa procenom BDP, sada NBS hvali statistiku. Ovo sam uzeo iz perioda kada nije bila pohvala, ali se odnosi na indeks potrošačkih cena.
Vidite sad šta se dešava. Udeo cena regulisanih proizvoda je znatno manji nego u indeksu cena na malo i iznosi samo 35%. Gledajte sad šta to znači u praksi. Recimo, kod potrošačkih cena udeo naftnih derivata će biti 4,7%, a kod cena na malo do sada je bio 9,5%. Znači, oni matematički smanjuju inflaciju. Matematički smanjuju sve podatke koji bi ukazivali na katastrofalne posledice dosmanlijske vlasti od 5. oktobra do danas.
Gledajte, kod električne energije, građani, uticaj je bio 7,2 u indeksu cena na malo, sada po novom sistemu će biti 6,4. To znači sve regulisane cene, cene pod kontrolom države, cene koje određuje država, smanjuje se njihov uticaj u inflaciji, pravi se lažna slika i oni pokušavaju da izbegnu svoju odgovornost, jer sada ne ide više onaj broj pondera koji je bio u onoj drugoj metodologiji.
Idemo dalje. Kaže – komunalne usluge. U indeksu cena na malo to je učestvovalo sa 8,4% u procentu inflacije. Kod potrošačkih cena to će biti samo 2,7%. Vidite, tri puta su smanjili. Tako se amortizuju statistički posledice loše vladavine. To je krivično delo.
Ne znam šta čeka ovaj Miljko Radisavljević. Ima žandarmeriju, ima konjicu, ima rečnu policiju. Može slobodno da pokupi pasoše, kompletnoj vladi da pokupi pasoše i da se ovo pitanje razreši, jer od ovog pitanja zavisi kvalifikacija krivičnih dela koje je učinila Vlada.
Ako se primeni indeks cena na malo, onda je neuporedivo veća šteta koju su napravili. Ako se primeni indeks potrošačkih cena, onda se smanjuje i gubi se kvalifikacija. To onda više nije teško krivično delo, nego bi mogao čak da bude i prekršaj. Jedva bi čekali oni da bude prekršaj. Zato sam vam rekao – ovo je čas krivičnog. Znači podvlačimo crtu.
Naravno, potpuno sam svestan efekata ove diskusije, da Miljko Radisavljević ne sme to da uradi. Ovde se ukazuje potreba, jer ovde postoji sistemski kriminal, sistemski kriminal koji ima cilj da promeni život, sliku života, osećaj ljudi. Tome se mi danas suprotstavljamo.
Zato je gospodinu Đeliću bilo vrlo interesantno da kaže indeksacija akciza kod duvana. Nije to tema ovog zakona. To reguliše Zakon o akcizama. Ovde je obična naknada za upis. Ali, ovo je prilika da se vidi, da se razori ta metodologija i da se prikaže građanima kako se kreira i kako se oblikuje ovo što mi nazivamo stvarnošću. Onda nije ni čudo, sa ovakvom politikom ide samo apatija i depresija. Iz ovakvog načina organizacije ne vidi se put, ne vidi se izlazak.
Znači, gospodine Đeliću, ako ste danas uspeli da naučite dve stvari, da je bio na dnevnom redu zakon o izmenama Zakona o duvanu, a ne o akcizama, to je veliki uspeh, epohalan. Druga stvar, o Indoneziji ćemo pričati poslepodne. Sada pričamo samo o naknadama za upis i o njihovom usklađivanju. Molim vas, reč "indeksacija" izbacite, to ne odgovara srpskom jeziku, nego "usklađivanje". Sa čime? Sa rastom cena na malo, a ne sa indeksom potrošačkih cena. Hvala, gospodine Novakoviću.

Koliko imamo vremena, gospođo Čomić?

Dobro. Krenuo bih redom kako ste objedinili ovu raspravu. Prvi od ovih predloga zakona u objedinjenoj raspravi jeste ovaj koji se odnosi na Evropsku konvenciju o predelu.
Da ne bih pokvario nešto što su moji prethodnici ispričali a tiče se ove konvencije, samo bih nastavio dalje. Godine 2000, 20. oktobra, Savet Evrope je usvojio ovu konvenciju. Da bi ona stupila na snagu bilo je potrebno da je deset država ratifikuje, to je urađeno, na današnji dan praktično 33 države je ratifikovalo ovu konvenciju, ako Savet Evrope ima 47, znači još 14 država, ako mogu tako da kažem, ima obavezu da ovu konvenciju ratifikuje u svojim parlamentima.
Skrenuo bih pažnju na član 15. ove konvencije koji ima malo drugačiju formulaciju, obično u konvencijama visoka strana ugovornica ili potpisnik te konvencije ima pravo da stavi rezervu u pogledu pojedinih odredbi konvencija.
Kad se stavi rezerva, onda se definiše ta rezerva, prevashodno u pogledu teritorije, to je neki standard, a ovde je primenjen drugi princip u članu 15. da država koja ratifikuje ovu konvenciju treba da odredi teritoriju na kojoj će se primenjivati ova konvencija i onda se stvara svojevrsna prezumpcija da ukoliko zakonom o ratifikaciji nije određena teritorija podrazumeva se da se odnosi na celu teritoriju dotične države.
Nama iz SRS bilo bi daleko draže da je recimo u nekom od članova zakona o ratifikaciji definisano da se ova konvencija primenjuje na celokupnoj teritoriji Republike Srbije, što podrazumeva i Kosovo i Metohiju. Predlagači nisu to uradili, već su pošli od nečega što se zove prezumpcija i pošli su od pretpostavke da ako se što više tih međunarodnih dokumenata ratifikuje u Narodnoj skupštini, na taj način smo kao republika dokazali privrženost vrednostima Saveta Evrope za koje se navodno on bori od svog nastanka tamo neke pedesete godine.
Kada se pogleda tekst ove konvencije i šta je suština te konvencije, onda neki put nije jasno da li se ona odnosi na predeo ili na prostor. Prostor je ipak uži pojam, prostor obuhvata samo teritoriju, a kada se kaže predeo, onda se podrazumeva ne samo nepokretnost teritorija neke države, nego kolokvijalno da nazovem to i kulturna i civilizacijska baština na toj teritoriji koja to čini specifičnim geografskim podnebljem, koje ima neke svoje razlike u odnosu na druga područja i upravo u tim razlikama se nalazi kvalitet zašto to treba da se očuva.
U ovim diskusijama imali ste prilike da čujete da se navodno stavlja težište na održivi razvoj i pre svega onaj ekološki aspekt, međutim, moram da skrenem pažnju da je ovo u stvari jedna početna stepenica jednog procesa koji neminovno sledi u Evropi, pogotovo u državama koje su skoro primljene u EU i u onim državama koje nisu članice EU, ali su naravno članovi Saveta Evrope, i ta prva stepenica treba da nam označi perspektivu ili buduće korake koje će neko, koji raspolaže monopolom fizičke i političke sile u Evropi, da se koristi ili koje ciljeve želi u budućnosti da ostvari.
Opet potenciram ova tri pojma zaštita, upravljanje i planiranje. Ne sporim činjenicu da se u konvenciji nalazi naznaka - nacionalno zakonodavstvo i daje se primat nacionalnom zakonodavstvu, te iz toga se izvlači zaključak da ova prva stepenica jeste u stvari jedno svojevrsno rezervisanje pozicija.
Evropi će biti potrebna neka nova otkrovenja, neki novi predeli, netaknuti, čisti, vrlo interesantni i ovo je u stvari ne konvencija nego jedna prosta deklaracija, jedno lepo pismo o nekim namerama.
Naravno, ovo se uklapa sa strategijom NATO-a. NATO pakt, svojom strategijom koju je pre godinu dana usvojio u Madridu, odredio je neke svoje strateške ciljeve, više to nije sofisticirano naoružanje nego praćenje klimatskih promena, intenziviranje akcija da se ovlada energentima na celoj zemljinoj kugli.
Promovisanje jednog novog principa da prirodno rudno, mineralno i svako drugo bogatstvo koje se nalazi na bilo kojoj tački sveta ne predstavlja dobro države gde se ta nepokretnost ili to dobro nalazi, nego predstavlja prirodno bogatstvo svih građana sveta i onda kroz proces, ako mogu tako da kažem, privatizacije svega i svačega, uspostavljaju se neki novi monopoli na tržišnim principima, tako da ruska nafta u perspektivi neće biti samo ruska nafta, nego će biti nafta svakog onoga koji je u mogućnosti da eksploatiše.
Lep Kopaonik neće biti Kopaonik Srbije i srpskog naroda, nego će biti takođe i Kopaonik svih onih koji su u mogućnosti da na recimo urbanistički predviđenih šest-sedam lokacija na Kopaoniku izgrade svoj lanac hotela, što je vrlo interesantno, s obzirom da je infrastruktura već završena, i sada treba da se ide tamo sa nekim korišćenjem.
Crna Gora je bila u tom pogledu vrlo atraktivna lokacija do pre nekoliko godina, kada su oligarsi prali svoje pare tako što su basnoslovne novce davali za neko kamenje i za neke lokacije. Danas više ta atraktivnost ne postoji, pošto se očigledno dolazi do kraja priče ko je gazda Darku Šariću?
Moram da skrenem pažnju da ovaj prvi početni korak može da bude vrlo opasan u perspektivi. Svestan činjenice da smo mi članovi Saveta Evrope i svega onoga što povlači članstvo, moram da kažem da nije iskorišćena prilika da se putem rezerve ili definisanja teritorije primene ove konvencije na prostoru Republike Srbije verifikuje zakletva iz Ustava Republike Srbije o Kosovu i Metohiji kao sastavnom delu Republike Srbije.
Nije iskorišćena prilika da se i ono što se dešava na Kosovu i Metohiji na neki način ugradi i definiše kao neka naša primedba ili skretanje pažnje međunarodnoj javnosti, i ne mogu da izbegnem situaciju da nam se u zgradi nalaze neki predstavnici OEBS-a, a prosečan građanin Republike Srbije kada čuje OEBS on prvo pomisli na Vilijama Vokera, na džipove i ono što su oni poklonili teroristima na KiM.
Krenuo bih sa drugim predlogom zakona, a evo da krenem od ovih manje problematičnih. To je ratifikacija jednog ugovora kojim treba da se izbegne vizni režim za nosioce diplomatskih pasoša, a tiče se Alžira. Naravno, predstavlja interes svake države da tu saradnju, putovanje učini što jednostavnijim.
Moram da skrenem pažnju da Alžir još uvek nije priznao nezavisno Kosovo i da potenciram stav SRS da sve one države koje nisu priznale nezavisno Kosovo – ovo Kosovo gde haraju teroristi, sada naravno, kao poslanici i političari, ovo Kosovo u čijem centru se nalazi spomenik podignut Bilu Klintonu za života u znak zahvalnosti za sav njegov trud, doprinos da se KIM oduzme od Republike Srbije, pa i činjenica da oni koji idu na doručak, s vremena na vreme odlepe, pa kažu treba da podelimo Kosovo, vi znate na koga to mislim – izuzetno ceni i smatra pravim prijateljima.
A sad malo da se našalimo, pošto gospodin Željko Ivanji traži azil, pošto se oseća ugroženim ovde, eto kad se ratifikuje ovaj sporazum, onda može sa diplomatskim pasošem potpuno legalno da ode u Alžir i da potraži azil, jer se oseća nesigurnim. Samo da vas podsetim, on je poslanik većine nije manjine.
Što se tiče Indonezije, i Indonezija nije priznala nezavisno Kosovo, gospođo Čomić, to je za svaku je pohvalu, a u pitanju je sporazum gde se izbegava dvostruko oporezivanje.
Samo bih potencirao jedan princip, tu je važno da li je rezident ili nije rezident, i važno je da za jednu istu stvar se ne plati dva puta porez u dve države ukoliko se poslovne aktivnosti obavljaju u tim državama, i to ne znači, upozoravam ove tajkune, da ukoliko je u Indoneziji manji iznos poreza moraju da znaju da će onu razliku do pravog poreza koji se plaća u Srbiji morati ipak da plate Srbi.
Na kraju, došao bih do ove vrlo interesantne teme, a to je bezvizni režim sa Japanom i sporazum koji je na dnevnom redu.
Gospođo Čomić, Japan je jedna od prvih država koja je priznala nezavisno Kosovo. Samo da vas podsetim, 18. marta 2008. godine Japan je priznao nezavisno Kosovo, Kosovo na čelu sa teroristima, Tačijem, znate i sami. Da li su to uradili pod pritiskom ili ne; ne verujem da su uradili pod pritiskom, imaju neke svoje političke interese, verovatno žele da ih zadovolje.
Naravno, sve one države koje su priznale nezavisno Kosovo, ima ih 70, mi iz SRS, koji se trudimo da predstavimo preko 70 posto građana Republike Srbije, trudimo se da kažemo da tim činom ta država je u stvari pokazala kakve odnose neguje prema nama, kako se oni ophode prema našim vitalnim interesima.
Vitalni interes broj 1, na to moram da vas podsetim, on je i u programu Vlade Republike Srbije i izbornom programu kandidata za predsednika koji je izabran, Borisa Tadića, u promovisanju i one zakletve, da se unese u Ustav, a tu se isto potrudio Boris Tadić, a i u tekst zakletve, da se kune i ne samo u ustavni poredak, nego i očuvanje KiM u sastavu RS, a to kao ustavna norma obavezuje sve.
Znam da vam je neprijatno, ali moram to da kažem, kao što moram da konstatujem i činjenicu da kada ste došli na vlast 5. oktobra Japan je bila jedan od prvih država koje je poprilično pomogla dosmanlijsku vlast. Nisu u pitanju samo autobusi koji se šetkaju kroz Beograd, nego i druge vrste pomoći.
Moram da vas upozorim, gospođo Čomić, ako se gleda ta pomoć u traktorima, kamionima i u autobusima, i ukoliko se gleda njihov odnos prema KiM, ipak mislim da mi po Ustavu moramo da damo primat teritorijalnom integritetu, suverenosti, celovitosti RS i da to koristimo pre svega kao kriterijum za utvrđivanje da li postoji pravi prijateljski odnos između nekih država.
Mi želimo da imamo prijateljske odnose sa velikim brojem država, ali na jednoj ravnopravnoj osnovi, uz puno poštovanje naših vitalnih interesa. Onaj ko poštuje vitalne interese RS drag nam je prijatelj, treba da negujemo tu saradnju, da je razvijamo, ali nemojte sada građane da cepamo i da dovodimo u dilemu, nije važno KiM, važno je dali su nam autobuse, nije važno KiM, dali su nam trešnje koje cvetaju a ne rađaju.
Nemojte da na ovaj način devalvirate ono što Ustav promoviše kao vrhovnu vrednost građana RS, koji su na referendumu glasali i potvrdili baš to što je napisano u Ustavu RS. Nemojte da vređate vašeg predsednika, koji je predsednik republike, koji se takođe zaklinje po Ustavu, i on stavlja Ustav u prvi plan, znate ono crvena linija, žuta linija, zelena linija, ispod toga ne idemo, i sada vi ubacujete ovako nešto gde dovodite u pitanje njegovu iskrenost, opredeljenost ka Ustavu RS, ka poštovanju Ustava RS, ka svemu onome što natčovečanski čini da bi KiM bili u sastavu RS.
Nemojte, molim vas, pogrešno da shvatite da sada branim Borisa Tadića od vas, ali znate na momente stičem utisak da jednostavno podmećete klip u točak gospodinu Tadiću koji jednostavno krvari, vidite i sami, ubledeo nešto, ubledeo nešto jadnik, ne slušate ga, nešto nije u redu tu. Nešto tu nije u redu.
Nemam pretenzije da budem Sveti Sava da vas smirim, ali moram da kažem, jer ako to ne kažem, onda su građani zbunjeni, onda kažu, u Narodnoj skupštini ljudi kažu bolji su autobusi nego KiM, bolje su trešnje koje cvetaju a ne rađaju nego KiM. Bolje su trešnje nego svi oni Srbi iz Kosovske Mitrovice, Čaglavice, i da ne ređam sva ona mesta u onim, a kako se ružno kaže, enklavama.
Više vredi jedan autobus nego Dečane. Nemojte, molim vas, da me dovodite u situaciju da tako pravim poređenje, jer to je pre svega neumesno.
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, to je pre svega u sukobu sa članom 106. da se govori o dnevnom redu. Kada je u pitanju tačka dnevnog reda, radi se o Sporazumu između Republike Srbije i Japana o ukidanju viza. Sve ostalo je slikovito, ali netačno, i kršenje člana 106, obaveze da se govori o dnevnom redu.)
Gospođo Čomić, da ste čitali Predlog zakona mogli bi da pratite moju diskusiju. Samo ću vas podsetiti, imamo i u Predlogu zakona i u obrazloženju napisane pojmove, definišem te pojmove – dobri prijateljski odnosi. Objasnite mi na čemu se zasniva konstatacija – dobri prijateljski odnosi sa Japanom. Priznali nezavisno Kosovo i imamo dobre prijateljske odnose. Kako mi možemo da imamo dobre prijateljske odnose? Ti odnosi mora da budu svedeni na neki minimum.
Dalje – obostrani interes. Kakav je to obostrani interes? Da li je nama interes da izgubimo Kosovo i Metohiju? Nije nam interes. Dalje – razvoj turizma. Gospođo Čomić, ne postoji nijedna turistička agencija u Srbiji koja ima turističku turu prema Japanu. Ne postoji. Kažu – alternativno postoji, ukoliko se napravi grupa do 20 putnika.
Svi naši ljudi koji maju neki poso u Japanu ili žele jednostavno da vide, znaju i sami, put je 3.000 evra sa nekim aranžmanom, ide se preko Minhena, Frankfurta itd. E sad kada se skinu vize to ima da procveta. Šta će sa procveta? Trešnja koja nema plod.
Dalje, moram da vam skrenem pažu, naravno da se Japan ponaša isuviše racionalno. Oni imaju dugogodišnje finansijske probleme i da bi izašli iz dugogodišnjih finansijskih problema nekada su bili drugi na onoj listi, sada su treći, prestigla ih Kina, za dve-tri godine ima da ih prestigne i Indija, i naravno da se oni otvaraju i naravno da oni žele da poboljšaju neki svoj sistem i svoj odnos prema nekim stvarima, da bi jednostavno ostvarili neku finansijsku korist.
Koja je korist što se ukida vizni režim? Nikakva korist ne postoji. Apsolutno nikakva korist ne postoji. Diplomate kada idu, zna se kako se obezbeđuju. Ako neko želi da ode, zna se preko turističke agencije, da vam sada ne čitam kakva je procedura i šta njihova ambasada ovde govori kako je to vrlo jednostavno da se obezbedi viza za njih.
Ovde se spektakularno najavljuje – ukidamo taj vizni režim i blago nama. Sve će da bude na najboljem mestu, u najboljem redu. Turističke agencije ima da se ovajde, svi će da zarade itd. Da vam ne pričam o problemima turističkih putnika kada idu u Japan, pošto imaju vrlo čudan sistem rezervacije itd.
Gospođo Čomić, ovo sam poprilično pročitao da bih shvatio neke stvari, da vidim šta se u stvari valja iza svega ovoga. Ovaj sporazum je zaključen razmenom nota. Razmenom nota našeg Ministarstva spoljnih poslova i ambasade Japana.
Kada je ovaj sporazum napravljen? Dvadeset i četvrtog februara 2011. godine. Vidite kako to brzo dolazi na ratifikaciju ovde. Zašto brzo dolazi na ratifikaciju? U znak zahvalnosti zbog autobusa. Zbog autobusa zahvalnost ste dali više puta i to ništa nije sporno.
Ali, molim vas, 18. mart 2008. godine kada je Japan priznao nezavisno Kosovo jeste crta, vododelnica koja ukazuje da li su ti prijateljski odnosi iskreno prijateljski ili je to navodno prijateljski odnos za publiku, za one koji se grabe oko onih trešanja ili za ne znam šta. Morate malo dubinski da uđete, ne možete samo medijski da gledate ko nam je prijatelj, a ko nam nije prijatelj.
Dovodim u pitanje iskreno prijateljstvo. Dovodim na vrlo važnoj temi to prijateljstvo u pitanje. Zašto? Kako bi se Japanci odnosili prema nama kad bi mi rekli jedno ostrvo tamo nije više njihovo ostrvo. Neko samoproglasio i mi sad priznajemo toga što se samoproglasio, pa Amerikanci su priznali, hajde i mi da priznamo. Šta bi onda Japanci s nama radili onda? To kad bi se desilo u Japanu, pola nacije bi izvršilo harikiri. Ovde kod nas ne. Dovoljno zalepi etiketu preko TV, zalepi nešto ovako i završen posao.
Da li vidite kao polako ali sigurno Kosovo klizi, ide, odlazi, Euleks došo, ne treba više UN, pa tu su Amerikanci, pa sad su teroristi postali poslanici u toj skupštini, pa ministar koji je bio prvi Srbin u šiptarskoj vlasati sad je ministar Kosova i Metohije u Tadićevoj vladi. Malo-malo Dobrica Ćosić, Dragoljub Mićunović, Boris Tadić, Borko Stefanović, Ivica Dačić, da delimo, da cepamo, da ovo, da ono, neke pričice.
Izvinite molim vas, povodom Kosova i Metohije mora da postoji jasan politički stav koji moraju svi da zastupaju. Nema tu improvizacija. Kakve improvizacije postoje? Moje lično mišljenje, pa nekima, kako stvari stoje, treba zabraniti da razmišljaju. Bolje samo da sede, a da ne razmišljaju. Jer kad razmišljaju nastupa katastrofa.
Medijskim manipulacijama može mnogo da se uradi, ali medijske manipulacije ne mogu da izleče vreme. Sve se javlja kao bumerang kasnije, čim se pobegne od istine. O tome se radi. Ne može ovu našu poziciju da poboljša blagonaklon, snishodljiv i ne znam sve na koji način da opišem naš odnos prema centrima moći u Briselu, gde treba da dokažemo da imamo regionalnu saradnju, da imamo dobrosusedske odnose, gde mi sve lepo to prihvatamo, pa nema veze što 40.000 ljudi više umre nego što se rodi, pa nema veze što se dešavaju ove stvari sa našim siromaštvom itd.
To prijateljstvo, to da nas ceo svet jedva čeka da vidi, da nas žele, da nas obožavaju itd., neminovno za posledicu ima neke stvari od kojih vi bežite i ne dozvoljavate da se to javno saopšti. Pokazaću vam, na nekoliko primera, da ta vrsta nekritičkog otvaranja prema svemu i svačemu što možete da kažete da je neka međunarodna zajednica, međunarodna javnost itd., evo kakve posledice ima.
Pogledajte, u 2010. godini ova naša statistika, ovakva kakva jeste, rekla je da 9,2% stanovnika se smatra siromašnim, žive ispod apsolutne linije siromaštva. To je definisano bilo 8.544 dinara mesečno po potrošačkoj jedinici. Sad ima, da vas ne maltretiram time šta je potrošačka jedinica i kako se izračunava, vidite, to je poraslo sa 6,9% 2009. godine na 9,2% u 2010. godini, a 2008. godina, rekli ste da je bila kriza, u odnosu na nju 2009. godine poraslo je za 0,8%. Sad ovde imate statistiku po broju članova domaćinstva, po teritoriji gde ko živi.
To nije primat ove vlade. To ne rešava ova vlada. Rešava dobrosusedske odnose, međunarodnu saradnju, ukidanje viza, ukidanje ovog, onog, nekritički i sa onim državama koje jasno definišu svoj stav prema srpskom narodu i srpskoj državi.
Izvinite molim vas, ako postoji ta vrsta zahvalnosti i poštovanja prema Japanu za ono što su uradili 2000, 2001. i 2002. godine, gde su pomagali, onda ste morali ovaj sporazum da stavite na čekanje, odnosno niste ni morali da zaključujete ovakav sporazum, jer postoje pitanja koja dovode u pitanje iskrenost tog prijateljskog odnosa.
Ne mogu da prihvatim da neka država kaže – mi želimo s vama da sarađujemo, jeste, priznali smo nezavisno Kosovo, ali to smo morali po nalogu Amerikanaca, Velike Britanije ili NATO pakta. Kakav je to odgovor?
To je otprilike isti odgovor koji ova vlast šalje građanima, koji malo-malo pa dođu ovde ispred zgrade Narodne banke, gde je Telekom, i krene ona ikonografija od 5. februara – pištaljke, zvona itd. Onda izađe službenik i kaže – sve bi mi to vama uradili što vi tražite, ali imamo samo jedan mali problem, ne da MMF, ne da Svetska banka, ne da Evropska komisija, ne da Venecijanska komisija, iako vam Venecijanska samo napisala preporuku, ali nema veze, kod vas je i ta preporuka – ne daju.
Čekajte molim vas, šta je onda prioritetno? Da li je prioritetno ono što je vitalni interes ovog naroda ovde ili je prioritetno ono što se može nazvati briselski zahtevi i ispunjavanje briselskih interesa? Vi dajete primat briselskim interesima. Briselskim zahtevima vas uopšte ne interesuju građani Republike Srbije. Kada bi vas interesovali građani Republike Srbije i statistika bi po prirodi stvari bila mnogo prihvatljivija. Neću da pričam o drugim stvarima, pričam o statistici, jer se vi na nju pozivate.
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, vas ne interesuju obaveze koje vam Poslovnik stavlja.)
Mene interesuju sve obaveze, da znate.
(Predsedavajuća: Član 106 - o dnevnom redu.)
Da?
(Predsedavajuća: Član 106 – obaveza je narodnog poslanika da govori o dnevnom redu.)
Pričam o dnevnom redu i o prijateljskim odnosima sa državama.
(Predsedavajuća: Ne pričate, poslaniče, da pričate, ne bih vas prekidala. Vrlo vas pažljivo slušam i mogu da ponovim, ako to ne bi suviše opteretilo narodne poslanike, i u sali i van sale, ali vas molim preostalih tri minuta o dnevnom redu.)
Gospođo Čomić, vi verovatno ne želite da shvatite da samo pravim svojevrsno upoređivanje šta su to dobri prijateljski odnosi. Šta to predstavlja manifestaciju dobrih prijateljskih odnosa, i sa jedne strane, i sa druge strane? Nikada ova vlast ne sme da u manifestaciji dobrih prijateljskih odnosa sa nekom državom manifestuje briselske interese i zahteve, nego vitalne interese ovog naroda. To ova vlast ne radi već 11 godina.
Što se tiče inostranog partnera, on dokazuje svoje prijateljske odnose prema ovom narodu i ovoj državi na taj način što poštuje ustavno-pravni poredak te države. Sve one države koje su priznale nezavisno Kosovo, uopšte nas ne interesuje pod kojim uslovima, kako, zašto itd, tim činom su pokazale da nas ne uvažavaju. Oni ne uvažavaju naše vitalne interese. Kako može vama biti prijatelj čovek koji kaže – ako ti je neko zapalio kuću i trebalo je da ti zapali kuću? Ostatak vremena vas častim, gospođo Čomić.