Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/7321">Zoran Krasić</a>

Zoran Krasić

Srpska radikalna stranka

Govori

Mi smo ovim Amandmanom samo ukazali doslednost, u odnosu na amandmane koje smo podneli, a koji se tiču ovog novog ministarstva za Evropske integracije, onda je po logici stvari potrebno da u svim odredbama, gde se pominju te reči, tražimo da se to briše.

Moram da skrenem pažnju da osnivanje ovakvog ministarstva može da se protumači kao pogrešna stvar, u pogrešno vreme i na pogrešno mesto.

Mislim da je ovo zakasnelo, da više nije moderno, Britanci su rekli šta su rekli, videli ste i sami ima puno država koje nisu u EU, Rusija, Belorusija, Norveška, Norveška je ipak razvijena država, tradicijalno Švajcarska nije tu, Turska je u nekom dugotrajnom trpnom, tranzicionom stanju, već 40 godina, oni putuju, ali od tog puta očigledno nema ništa.

Vidite i sami, ovaj prostor bivše SFRJ poprilično nije integrisan i nikada neće biti integrisan i ako svi znamo da od ovog posla nema ništa, nema potrebe da trošite snage, negde sam pročitao da 3000 državnih službenika uključeno u ovaj proces prepisivanja Hrvatskih propisa, poglavlja, navodno ide se tamo, nešto se razgovara, nepotrebno se troše emocija, nepotrebno se troše pare, a od EU teško da možemo da dobijemo neku korist, s obzirom da nam otimaju Kosovo i Metohiju, da su najavili i Vojvodinu, ako ne ovako, onda kroz kupovinu zemljišta, a budite uvereni kao evrofanatici na kraju demokrate će se izvući iz tog procesa i sva beda ima da padne na vas, a vi ni krivi ni dužni. Krivi i dužni, samo što volite vlast.
Član 14. se odnosi na stupanje na snagu ovog Predloga zakona, a to je danom objavljivanja u „Službenom glasniku“ Republike Srbije. Imali smo dve dileme: da predložimo da ne stupi danom objavljivanja, nego osmog dana objavljivanja i da proslavimo da je Narodna skupština za proteklih godinu dana donela jedan zakon gde je poštovala ustavnu odredbu. Pošto je do sada bilo ili dan objavljivanja, ili sutra.

Računali smo da može da se napravi greška, pa da u skladu sa Ustavom stupi osmog dana. Znali smo, spram sveca i tropar ide, jasno nam je s kim imamo posla, pa smo podneli drugi amandman gde tražimo da se briše. Sad će neko da postavi pitanje - kakav je to predlog zakona ako se izbriše odredba o stupanju na snagu? Kakav zakon, takva i odredba.

Šta nam je cilj? Da nikada ne stupi na snagu ovaj zakon. Zašto? S kojim pravom menjate najbolji zakon, Zakon o ministarstvima, sa kojim je prethodna Vlada i ona pretposlednja Vlada postigla epohalne rezultate. Sve preliva, ne samo u fontani, nego svuda, penzije više, plate više, EPS 500 miliona, šta beše?

Ovaj zakon, ovaj predlog zakona, je protiv predsednika Republike Srbije. Mi čuvamo naš kadar predsednika Republike Srbije, NJ.E. gospodin predsednik Srbije, sa suprugom, da ga ne upropasti ovaj Martinović. On je sve uradio protiv njega. Evo i ovaj predlog zakona može da ide u onu lepu knjigu, sa onom lepom slikom. Sve je protiv predsednika Republike, a narod ga izabrao sa 56%.
Na početku bih samo skrenuo pažnju da kada je ova garnitura koja je na vlasti, koaliciona vlast, 2012. godine došla, prvo što su uradili je da su doneli novi Zakon o ministarstvima. To je objavljeno u „Službenom glasniku“ br. 72/12, pa su onda to menjali, 76/13, pa je onda Ustavni sud doneo odluku kojom je proglasio i utvrdio da jedan član tog zakona je u suprotnosti sa Ustavom Republike Srbije i onda je, pod naletom velike nervoze, donet novi Zakon o ministarstvima, objavljen u broju 44/2014. I on je tri puta menjan u 2015. godini. Znači, ista koalicija, ista meta, isto rastojanje.

Šta se u međuvremenu desilo? Da vas podsetim nešto, pošto znam da brzo zaboravljate. U Narodnoj skupštini imali smo ekskluzivno pravo da dva puta Koštunicu slušamo sa ekspozeom, jer je dva puta bio predsednik Vlade. Mirko Cvetković je isto dva puta podneo ekspoze i dva puta bio predsednik Vlade. Ivica Dačić je dva puta podnosio ekspoze i dva puta bio predsednik Vlade. I imali smo još jednog koji je dva puta podnosio ekspoze i dva puta bio predsednik Vlade. Znači, vidite, to je dvojstvo, to je nešto što se javlja kao pravilo.

Svima bih sad skrenuo pažnju da je ostao član 1. ovog zakona koji je i danas na snazi, a koji glasi: „Ovim zakonom obrazuju se ministarstva i posebne organizacije i utvrđuje njihov delokrug. Posebne organizacije mogu se obrazovati i njihov delokrug može se utvrditi i posebnim zakonima“. Kada tu dijalektiku raščivijate, onda ćete videti da i u postojećem zakonu, a ništa se značajnije neće promeniti ni sa ovim izmenama i dopunama, kod mnogih ministarstava su izostavljeni organi uprave u sastavu ministarstva, a posebno su izostavljene posebne organizacije. To su nekadašnje upravne organizacije. Ja sam očekivao da će napokon to da se sredi, jer Zakon o ministarstvima je jedan prvi propis koji obaveštava javnost kom ministarstvu se treba obratiti za neko pitanje. Nisu to nadležnosti nego grupe poslova koji se obavljaju u nekom ministarstvu.

Međutim, kako god da definišete i delatnost i nadležnost, morate da imate u vidu da su organi državne uprave deo izvršne vlasti Republike Srbije i da se oni isključivo bave upravnim poslovima. Neću sad tu temu da otvaram, kad bude o amandmanima više ćemo o tome da pričamo, ali po definiciji ti poslovi jesu poslovi koji se tiču upravnog postupka, inspekcijskog nadzora, a pitanje je za ove druge poslove, poput staranja i drugih stvari, da li to može da se smesti u ovo. Ali, svestan sam situacije kako se donose naši propisi kojima se definišu ministarstva.

Šta je važno za ovaj zakon? Važno je da u razlozima zašto se predlažu izmene i dopune nema nijedne reči koja se čuje u javnosti zašto se menja ovaj zakon.

U javnosti se kaže – povećava se broj ministarstava, treba da se zadovolje koalicioni kapaciteti. To jeste pravo koalicionih partnera. Ali, i kad zadovoljavaju te koalicione partnere, po sistemu komponovanja ministarstava ili određivanja njihovog delokruga, onda mora da se vodi računa o nečemu što je slično, približno i čini funkcionalnu celinu, jer ministarstvo jeste i organizacija, ali ono ispunjava i tzv. funkcionalnu delatnost. I organizacija i funkcionalna delatnost određenog organa uprave nalaze se u jedinstvu, imaju neku svoju dijalektiku i imaju neku svoju dinamiku, ali njih pre svega svojom sadržinom definiše materijalno pravo.

Vidite, mi sad imamo jednu stvar o kojoj se danas poprilično priča, a to je obrazovanje ministarstva za evropske integracije. Mislim da je prvo neko morao da kazni predlagača. Srbija se od svog nastanka nalazi u evropskim integracijama. Mi se integrišemo i sa Rusima i sa Norvežanima i sa Turcima, u nekom smo obliku saradnje. Ali ovde se misli na Evropsku uniju i ovde neko hoće da prevari javnost u Srbiji i da kaže – evropska integracija je samo integracija u Evropsku uniju. Recimo, ja više volim da se Evropa integriše po sistemu velike konfederacije u kojoj bi bila labava konfederacija Evropska unija, stabilna konfederacija Ruska Federacija i jedna lepa velika Srbija. Ako vi to garantujete ovom formulacijom, pa možda bi mogli i da prihvatimo.

Kod ovog ministarstva je problem kako da se definiše upravni posao. Kako bi to ministarstvo rešavalo o pojedinačnim pravima i obavezama građana u delokrugu evropskih integracija, kad mi takav zakon nemamo? Kako bi to ministarstvo donelo, recimo, pravilnik, naredbu ili uputstvo, kada pravni osnov za to treba da bude neki zakon, a mi u nijednom zakonu nemamo nijednu odredbu o pojedinačnim pravima građana i pravnih lica. Vrlo problematično. Očigledno da je to samo za reklamu.

Na kraju, da vam samo skrenem pažnju, nešto postoji u definiciji. Postoji nekoliko izvora moći. Prvi najvažniji izvor moći jeste novac – ko ima pare, on ima moć, drugi izvor moći jeste ličnost koja pretenduje da bude lider i treći izvor moći jeste organizacija državne uprave. E, mi se u okviru ove tačke dnevnog reda nalazimo na preraspodeli moći u okviru organizacije državne uprave.
Da je prava i pravde i poštovanja Ustava ova dva predloga zakona ne bi bili na dnevnom redu. Zašto ne bi bili na dnevnom redu? Zato što je ovaj prvi ugovor potpisan 28. februara 2017. godine, pa onda valjda ulazi u proceduru, pa mi donosimo zakon o davanju garancije, pa onda ovlašćeni predstavnik potpisuje akt o garanciji. Međutim, mi iz ovog zakona vidimo da je ta garancija je već data.

Znači, vi ste požurili. Zašto ste požurili? Evo, zbog čeka ste požurili. Ako se pogleda stanje direktnih obaveza Republike Srbije prema energetskom sektoru imamo ukupno, dodatno finansiranje projekta energetske efikasnosti u Srbiji kod Svetske banke, pa onda imamo u okviru Međunarodne asocijacije za razvoj - projekat efikasnosti u Srbiji, pa dodatno finansiranje projekat energetske efikasnosti u Republici Srbiji, pa onda imamo kod kredita stranih vlada dva kineska kredita, pa kod Nemačke razvojne banke, koja se trudi da razvije Nemačku na teritoriji Srbije, imamo sedam kredita sa „KfW“ od rehabilitacije lokalnog sistema grejanja, pa na dalje.

Kad su u pitanju indirektne obaveze Republike Srbije, a to je po osnovu ovih garancija, tu imamo skoro 16 projekata od hitne rekonstrukcije energetskog sektora, pa nabavke i ugradnje elektronskih pametnih brojila, pa onda imamo projekat za male hidroelektrane, pa projekat za „Kolubaru“, pa projekat rekonstrukcije EPS-a, pa kod Evropske investicione banke projekat - uređaj za energetski sistem, pa onda rekonstrukcija energetskog sistema, pa projekat unapređenja „Elektromreže“, pa kod opet Nemačke razvojne banke na teritoriji Republike Srbije - rehabilitacija Bajine Bašte, pa termoelektrane na lignit, pa Zvornik, pa odsumporavanje rudarskog kombinata „Kolubara“, on više i ne postoji, samo da znate, pa onda imao dva projekta energetske zajednice za jugoistočnu Evropu, pa kod stranih vlada takođe imamo projekat gde nas Poljaci finansiraju i onda se stvarno postavlja pitanje – zašto država preuzima direktne i indirektne obaveze prema energetskom sektoru kada je energetski sektor nešto najuspešniji u Republici Srbiji?
Nije stvar u tome šta je rekao ministar Antić, stvar je u sledećem. Ako „Elektroprivreda“ hvala Bogu, saznali smo da je javno preduzeće, juče su ovi iz SNS tvrdili da nije javno preduzeće, ako ne izmiri obaveze po ovom zajmu, pa izmiri Republika Srbija, Republika Srbija će da se naplati od sebe, pa EPS raspolaže sa državnom imovinom, gospodine Antiću.

Sva imovina EPS-a je državna svojina. Gospodine Antiću, kako je formirana ta državna svojina? Evo vam, gospodo, građani Republike Srbije, pogledajte svoj račun za struju, ako imate nulta potrošnju električne energije za mesec dana, vi plaćate obračunsku snagu, troškove garantnog snabdevanja i onda plaćate akcizu, PDV i taksu i to je 755 dinara.

Gospodine Antiću, koliko brojila u Srbiji ima koji svakog meseca imaju potrošnju nula? Od 3.200.000 brojila? Kada izračunate koliko brojila ima nula potrošnju, pomnožite za 755 dinara, nikakav trošak „Elektroprivrede“, čiste pare u džep. Ovi koji su na vlasti, došli su na talasu obećanja da će da smanje cenu električne energije i podigli su cenu električne energije.

Molim vas, izračunajte, gospodine Antiću, koliko ima brojila u Srbiji koji nemaju mesečnu potrošnju, a moraju da plate 755 dinara. Kako možete da naplaćujete akcizu na nula potrošnje? Kako možete PDV na nula potrošnje? To znači da vi planirate da onaj ko je registrovao putničko vozilo i stoji mu u garaži, mora da plaća akcizu i PDV na gorivo koje ne koristi.
Situacija sa ovim zakonima je stvarno jednostavna. Ovo je predlog zakona o davanju garancije. Šta to znači? Kada zakonom damo garanciju, onda ovlašćeno lice potpisuje papir koji se zove garancija. E, sad, mi ovde imamo situaciju da je 1. marta 2017. godine taj papir već dostavljen ovoj banci koja se bavi razvojem Nemačke.

Da je ovo po propisima zakon o davanju saglasnosti na datu garanciju, onda bi to moglo naknadno, ali ovaj zakon podrazumeva da se on prethodno donese i onda da papir koji Srbija garantuje.

Samo da vas podsetim, gospodine Antiću, trenutno Republika Srbija ima sedam ugovora koji predstavljaju direktnu obavezu Republike Srbije prema ovoj razvojnoj banci Nemačke. Imamo četiri aranžmana gde dajemo garancije. Sve se radi o energetskom sektoru.

Pošto smo čuli da u Elektroprivredi postoji para, preliva, ne zna se šta će sa tim parama, eto, uložite te pare u ova dva projekta.

Za razliku od prvog zakona, gde je bilo javno preduzeće, ovde je akcionarsko društvo. Zašto pomažemo društvo sa ograničenom odgovornošću. Zašto ulazimo u davanje garancija jednom d.o.o. kako stoji?

Moram da vam skrenem pažnju, gospodine Antiću, budite oprezni, „Kolubara“, 2000. godine imali su najveće plate, pa su zapretili štrajkom da bi uspeo protest. Sada „Kolubara“ nema čak ni tekući račun. Nije čak ni privredno društvo. A u međuvremenu njihov predsednik sindikata pre jedno pet godina se borio za promenu Ustava Republike Srbije.

Budite oprezni sa tom Elektroprivredom. Ako budete krenuli sa otpuštanjem u Lazarevcu i okolini, budite svesni da ćete snositi veliku odgovornost jer imperija uzvraća udarac.

Da vas podsetim, imate i ono preduzeće Elektroprivrede u Sloveniji koje trguje, koje zarađuje i kad se uvozi struja i kad se izvozi struja i kad se nalaze posrednici i kad se nalaze nove investicije.
Ovim amandmanom predložio sam da, ako već idete u ovu operaciju, da sredstva Fonda za osiguranje depozita, i to devizna sredstva, plasirate u državne ili dužničke hartije od vrednosti, da to bude, na neki način, pod nekom kontrolom i nekim ograničenjem i predložio sam amandmanom da ta ulaganja idu u tzv. kratkoročne hartije od vrednosti. To su, pre svega, zapisi sa rokom dospeća tri meseca i šest meseci. Sve do godinu dana računa se kao kratkoročno plasiranje sredstava. Zašto kratkoročno? Zato što je svrha postojanja Fonda za osiguranje depozita da raspolaže sredstvima kako bi mogao da interveniše u što kraćem roku ukoliko se otvori stečaj nad nekom od banaka.

Ako bi se ta sredstva plasirala u dugoročne hartije od vrednosti, onda rokovi dospeća tih hartija od vrednosti su mnogo duži, godinu dana, dve godine i onda se postavlja pitanje da li ovaj interventni fond ispunjava svoju funkciju.

Samo da vam skrenem pažnju, s obzirom da se i ova Vlada nalazi u procesu puzanja ka EU i da preuzimate obavezu da usaglasite naš pravno-politički sistem sa tekovinama EU, ako to budete radili, tamo nas očekuje obaveza da osiguramo sve depozite do 100.000 evra, tamo nas čeka obaveza da ovaj fond može da isplati osigurane depozite u roku od sedam dana, jer ta direktiva iz 2014. godine predviđa da se svake godine smanjuju ti rokovi od 45 dana, 20 dana, tek 24. čini mi se da će rok biti sedam dana.

Moram da vas podsetim da ta direktiva podrazumeva i obavezu osiguranja depozita velikih pravnih lica. Mi za sada imamo samo fizička lica, mala i srednja preduzeća i ona mikro lica.

Moram da vas podsetim na još jednu stvar, što 14,5 milijardi evra se računa da su depoziti koji su osigurani, a sredstva koja se nalaze u Fondu za osiguranje depozita daleko su ispod onoga što je projektovano kao cilj ovog Fonda. Cilj ovog Fonda jeste da u jednom trenutku raspolaže sa 5% sredstava od osiguranih depozita.

Naravno, ovde se postavlja jedno suštinsko pitanje. Sve premije koje se uplate u Fond za osiguranje depozita po definiciji postaju državna sredstva. Mi na ovaj način državnim sredstvima garantujemo sigurnost privatnih sredstava fizičkih lica u našem bankarskom sistemu. Ova operacija kojom vi želite da sredstva iz Fonda jedne sigurnosti, ja vas samo podsećam kako je najavljeno još 2005. godine formiranje ovog Fonda, da se ne bi desili problemi kao što su ranije bili stara devizna štednja, kako je navodno država potrošila pare građana koje su oni uložili u banke kao štednju, tako je najavljen ovaj Fond. Ovaj Fond je na prvom zadatku koji je imao 2012. godine doživeo torpediranje. Ispostavilo se da su uvek nedovoljna sredstva u tom Fondu. Zato se država i zadužila za 145 miliona evra od Svetske banke, da bi osnažila ovaj Fond.

Vi sada procenjujete da je bankarski sistem Srbije izuzetno dobar i da ovih 140 i nešto miliona treba uložiti u državne hartije od vrednosti i pomoći sanaciji budžeta Republike Srbije. Ja smatram da ova operacija nije dobra, bez obzira sa kojom dinamikom vi u slučaju intervencije možete da realizujete i te oročene hartije od vrednosti, kakav će diskont biti, kakva će biti tu trgovina. Mislim da je ovo loša poruka za sve građane koji imaju depozite kod banaka, a tu se podrazumevaju i pare na štednji.

Znači, 14,5 milijardi evra biće osigurano i hartijama od vrednosti, pa mi smo hteli da to budu kratkoročne hartije od vrednosti, da bi se ipak očuvao smisao postojanja Fonda za osiguranje depozita.
Mada mi nije jasno da moj amandman nije u skladu sa zakonom, ne znam sa kojim zakonom nije u skladu? Ali, nema veze, da pređemo preko toga.

Naravno, kada neko traži da se briše član 1, po logici stvari traži da se briše član 2. koji kaže da ovaj zakon, odnosno ova dopuna stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku RS“.

Mislim da ova intervencija u sistemu osiguranja depozita nije dobra. Moram da podsetim da je 2007. godine isto bila priča o jačini tog našeg fonda. Tada je Srbija, odnosno Fond, odnosno Agencija za osiguranje depozita izgubila 11,8 miliona dinara jer je devizna sredstva plasirala u državne hartije od vrednosti Nemačke. Zbog negativnih kretanja koja su se desila po nas, naša Agencija je izgubila 11,8 miliona dinara. To ukazuje da u Agenciji postoje ljudi koji ne znaju da rade ovaj posao.

Ako se pogleda sastav rukovodstva Agencije za osiguranje depozita, tu se nalaze ljudi iz propale „Univerzal banke“. Ako su bili neuspešni u „Univerzal banci“, a zašto bi bili uspešni u Agenciji za osiguranje depozita? Nema razloga da se sumnja u njihovu neuspešnost.

Mislim da ovaj zakon, i onaj sledeći koji dolazi na dnevni red, treba izmestiti i ne treba usvojiti ove izmene. Ja razumem da država ima potrebu da skine neka sredstva sa nekog računa, da bi popunjavali rupe u budžetu. Ja to mogu da razumem. Ali, ta sredstva treba da se skidaju kod nekih koji su profitabilni, a ne kod nekih koji služe kao garancija i kao neka sigurnost.

Svrha ovog Fonda jeste da kod njega budu sredstva. Ukoliko se ta sredstva negde plasiraju, angažuju, to mora da bude ili kratkoročno ili ograničeno.

Pazite, ovde je sada usvojen amandman od strane predlagača da četvrtina tih sredstava, znači, 14 i po milijardi evra, je depozit koji se osigurava. Fond ima negde oko 140 i nešto miliona, svaka tri meseca taj Fond dobija još 21 milion evra po osnovu premija koje uplaćuju ove banke. Ta sredstva moraju da budu stabilna, mobilna, da može da se interveniše. Jer, ako se desi to što se najavljuje sa „Komercijalnom bankom“ i krenu ljudi da podižu svoje depozite i svoje štedne uloge, šta će da se desi? Desiće se stampedo na finansijskom i bankarskom tržištu. A država nema sredstava da smiri tu situaciju blagovremenom intervencijom, da u roku od 30, 40 dana isplati depozite.

Sećate se šta je bilo 2012. godine sa ekskurzijom „Nova Agrobanka“ i one banke koje su otišle u stečaj? Ja ne slutim da se to desi, ne želim da se to desi, ali na ovaj način štediše i deponenti gube sigurnost. Uz uvažavanje svih podataka da, recimo, fizička lica čine 71% ukupnih depozita, da su devizni depoziti 88%, to ukazuje na mogućnost da se desi stampedo na bankarskom tržištu. Tim pre što skoro 80% svih depozita su tzv. kratkoročni, po viđenju, ili sa rokovima dospeća tri meseca, šest meseci. U slučaju najmanje promene na tržištu, naša Agencija za osiguranje depozita neće moći da interveniše i da smiri stampedo koji može da se desi.
Samo da podsetim da nije dobro kada se vrši dopuna Zakona o osiguranju depozita i Zakon o Agenciji za osiguranje depozita, da je tekst predložene dopune identičan. To znači da nešto nije u redu sa ova dva zakona. To u prevodu znači da ovaj zakon gde se definišu nadležnosti Agencije za osiguranje depozita na neki način prepisuje ono što je materijalno pravna odredba. Ali, dobro, to je već sastavni deo našeg pravnog sistema.

Mi smo amandmanom tražili da, ako se već sredstva Fonda za osiguranje depozita, i to ona devizna sredstva, moraju na neki način plasirati u hartije od vrednosti, da to budu kratkoročne hartije od vrednosti. U međuvremenu, vi ste prihvatili amandman i onda ste odustali od prvobitne ideje da se 100% tih devizni sredstava plasira u hartije od vrednosti, u dužničke hartije od vrednosti, već ste rekli da samo 25% mogu da se plasiraju. Na taj način ste u stvari, i priznali šta ne valja u ovom konceptu koji ste zamislili.

No, da krenemo redom. Samo bih podsetio na sledeće: kada se država zadužuje na finansijskom tržištu ona to radi da bi finansirala budžetski deficit, ili da bi prikupila sredstva za neke javne projekte. Odavno Republika Srbija, kada emituje hartije od vrednosti, dugoročne, ne zadužuje se radi nekih kapitalnih projekata, nego se poslednjih sedam godina, mahom zadužuje za to što su joj potrebna sredstva da servisira svoj javni dug. Zašto da ga servisira? Zato što jula meseca 2012. godine javni dug je bio oko 15 milijardi evra, a danas je javni dug skoro 25 milijardi evra. To treba servisirati.

U praksi, moguće je to da se servisira tzv. reprogramom, nekim novim kreditima, nekim novim zajmovima, radi otplate dospelih obaveza po ranije uzetim zajmovima, međutim, tu Srbija više ne ispunjava kriterijume niti Svetske banke, niti ovih evropskih banaka, i onda je prinuđena da sredstva obezbeđuje emitovanjem hartija od vrednosti i prodajom na tržištu. Nekada su to bile evroobveznice, i to ćete tek da nam dođe glave, kako budu dospevale obaveze, a poslednjih nekoliko godina formula jeste zaduživanje na domaćem tržištu.

Operacija je vrlo jednostavna. Preko Uprave za javni dug trguje se sa ograničenim brojem subjekata, pretežno banaka i brokerskih kuća koje kupuju hartije od vrednosti, i to ima svoju kamatu i to ima neke svoje obaveze. Formalno pravno to se servisira iz budžeta. Formalno pravno to znači, da kada vi kao građanin kupite neku robu vi ste u obavezi da platite PDV i akcizu, a od tog PDV-a i akcize država vraća dugove poslovnim bankama u Republici Srbiji, kako glavnicu tako i kamatu, i na taj način svaki građanin Republike Srbije kao potrošač, je preko države i preko Uprave za javni dug u kreditnom odnosu sa nekom poslovnom bankom.

Kada je država rekla da Agencija za osiguranje depozita može devizna sredstva koja postoje u Fondu za osiguranje depozita da koristi za kupovinu hartija od vrednosti, onda je poruka ta, da se finansira deficit i nešto što je prioritet Republike Srbije.

Ova dva zakona ne tiču se Agencije, oni se tiču Fonda za osiguranje depozita.

Ja vas podsećam, 2012. godine, Fond za osiguranje depozita je propao, zato što je propao zbog Razvojne banke Vojvodine, Nove Agrobanke, Agrobanke, Privredne banke Beograd i obaveza koje je Agencija morala da ima prema deponentima. Cela Agencija u celokupnom njenom poslovanju, a njeno poslovanje obuhvata i druge poslove je ostala bez kapitala i zbog toga je Republika Srbija 2012. godine zaključila ugovor sa Svetskom bankom, a to je projekat podrške Agenciji za osiguranje depozita, zadužila se za 145.300 miliona evra, a 31. marta ove godine taj projekat i to zaduženje je 144.748 miliona evra, što znači, da Republika Srbija uredno servisira svoju obavezu prema Svetskoj banci. To je ta negativna kamata o kojoj se priča u predlogu zakona.

U predlogu zakona se priča da je ta negativna kamata vezana za Agenciju. Ne, ta negativna kamata je vezana za obaveze koje država plaća Svetskoj banci po osnovu ovog kredita.

Agencija se, prevashodno finansira u onom delu koji se tiče Fonda za osiguranje depozita preko premija, 21 milion evra banke uplaćuju svaka tri meseca u taj fond. Malopre smo imali prilike da čujemo da taj Fond raspolaže sa 400 miliona evra i sada je neka pametna glava osmislila kako da se tih, iz tog Fonda izvuku neka sredstva, da budu u funkciji finansiranja deficita Republike Srbije.

Moram da vam skrenem pažnju, sva sredstva Fonda za osiguranje depozita, nalaze se na depozitnim računima Narodne banke Srbije.

Narodna banka Srbije po zakonu radi komisioni posao za Agenciju, što znači već prema postojećem zakonu, za dinarska sredstva to je nekih 18% Fonda, već se kupuju državne hartije od vrednosti koje emituje Republika Srbija, a koja glase na dinare. Sada je operacija kako da se onih 80 i nešto posto, deviznih sredstava koja se nalaze na računu Narodne banke Srbije, a vlasnik računa i korisnik računa je Agencija za osiguranje depozita, kako da se oni ubace u finansiranje depozita, odnosno deficita budžeta Republike Srbije.

Zato se, praktično ovim zakonom omogućava Agenciji da na nalog Agencije Narodna banka Srbije u svoje ime, a za račun Agencije kupi hartije od vrednosti, ta sredstva ubaci u, ako mogu tako da kažem, budžetsku potrošnju, a Agencija papirološki ima sredstva, faktični nema sredstva, ali ste tu zaboravili jednu stvar. Na ovaj način ste doveli u pitanje ugovor koji postoji između Republike Srbije i Svetske banke u vezi finansiranja ovog projekta. Neko će da vas prijavi da nenamenski koristite ova sredstva.

Ova sredstva koja ste dobili od Svetske banke su prevashodno namenska sredstva koja moraju da budu u funkciji Agencije, u funkciji Fonda, a to su mobilna sredstva, da ukoliko neka banka pukne krene sa isplatom depozita i štednje građana, kako građani ne bi bili oštećeni.

Tu se dešava jedna paradoksalna stvar. Vlasnici banaka pretežno su fizička lica, to su privatne banke maltene u dobrom delu i celokupno njihovo poslovanje jeste na nivou privatnog nekog biznisa. Onda se postavlja pitanje – a zašto država garantuje preko Agencije? Ona mora da garantuje dokle god ima ovu vrstu devizne politike i ovakvog načina obezbeđenja deviznih rezervi Republike Srbije. U pitanju je 14,5 milijardi evra. Budite oprezni da ne dobijete šut kartu od Svetske banke, zašto nenamenski koristite sredstva po projektu za sanaciju naše Agencije za osiguranje depozita. To je ta opasnost.

Mi smo sa dva amandmana na član 1, prvi – da se taj član briše, drugi – da usmerimo na kratkoročne hartije od vrednosti hteli smo da vam skrenemo pažnju, u ekonomiji Srbije nešto nije u redu. Zar je moguće da najveći prinos na tržištu kapitala daju dužničke hartije koje emituje Republika Srbija? Zar je moguće? Da vam skrenemo pažnju da je velika opasnost za ekonomiju, finansije i uopšte sistem u Srbiji prevelika likvidnost banaka. Naše banke nemaju gde da plasiraju svoja sredstva. Zato, da ne bi izgubili na supstanci, da ne bi pobegli sa ovog tržišta, država emituje hartije od vrednosti, daje im velike zarade, velike kamate, veliki prinos i na taj način primorava, moli, da ostanu u Srbiji, jer se platni promet danas nalazi kod banaka, nema ga više SDK. Budite oprezni. Ja mislim da od ovih dopuna ova dva zakona potencijalno imamo veću štetu nego što se može pojaviti bilo kakva korist.
Moram da skrenem pažnju. Ovde se nepravilno koristi pojam – negativna kamata. Tri – četiri godine, u EU promovisan je princip negativne kamate. Zašto? Da bi se sprečile malverzacije na finansijskom tržištu, gde kreditna institucija pozajmljuje kreditnoj instituciji. Kada se pozajmljuju ta sredstva, onda su uvedene kamate koje se plaćaju. To je negativna kamata. Ovde nije ta situacija, država je uzela kredit i ona plaća Svetskoj banci kamatu, a Agencija za osiguranju depozita, sredstva Fonda za osiguranje depozita drži na depozitnim računima, koje po zakonu mora da ima kod Narodne banke Srbije. Nema negativnog poslovanja Fonda. To je ta zamena teze o kojoj vi pričate.

Kada se sredstva Fonda devizna plasiraju negde u inostranstvu radi čuvanja, onda ona potpadaju pod ovo, da kreditna institucija radi sa kreditnom institucijom. Toga nema od 2007. godine, kad je Agencija pretrpela gubitak 11,8 miliona dinara, zašto? Zato što je poslovala sa hartijama od vrednosti Nemačke države.

Vi imate problem, kako do 400 miliona evra, koja su na depozitu kod Narodne banke, ubacite za finansiranje deficita, jer ne možete više da obezbedite sredstva na drugi način. Kasnije ću vam čitati sva vaša zaduženja. I povodom KVF i povodom ovih drugih stvari, da vidite koliko ste opteretili Srbiju, nekontrolisanim zaduživanjem. Ne vi i vaši prethodnici i svi oni koji od 2000. godine streme ka EU po svakoj ceni, ne birajući koliko će to da košta.
Prvo ću krenuti od ovih zakona koji se odnose na garancije. Pokušaću da izbegnem priču o onome što smo napisali o amandmanima, pošto će o tome biti reči kada bude rasprava u pojedinostima. Moram da obavestim javnost da, prema zvaničnim podacima Ministarstva finansija, 31. marta 2017. godine javni dug Republike Srbije iznosi 24,9 milijardi evra. Čitam vaše podatke, tako da nemate potrebe da bilo šta osporavate. To je u dinarima oko 3.089 milijardi dinara.

Moram da vam kažem da kod nas u Srbiji imamo tri načina prikazivanja stanja javnog duga i učešća javnog duga u BDP-u. Prema Zakonu o javnom dugu, 31. marta to je bilo 65,3%, prema metodologiji EU to je 62,1%, prema Zakonu o budžetskom sistemu to je 66,2%, a prema Narodnoj banci Republike Srbije možemo samo da pretpostavimo koliko bi to moglo da bude.

Drugi vrlo značajan podatak za ovu današnju raspravu jeste da je Republika Srbija u prva tri meseca ove godine imala transakcije po osnovu javnog duga i samo ću da navedem nekoliko. Kada su pitanju državne hartije od vrednosti emitovane na domaćem tržištu, stanje 1. januara je bilo oko 1.000 milijardi dinara, a 31. marta to je smanjeno na 995 milijardi. Ako uzmemo Nemačku razvojnu banku, stanje duga 1. januara 2017. godine je bilo 10.542.000, a 31. marta to je 11.000.000 i nekoliko. Znači, raste.

Evroobveznice. Obaveze po osnovu evroobveznica su se nešto neznatno smanjile. Ako pogledamo kao indirektnu obavezu ovo što imamo prema Nemačkoj razvojnoj banci, onda vidimo da je stanje duga 31. marta 2017. godine povećano, to je 7.253 sa 6.951. Sve ovo iznosi, da vidimo u kakvim trendovima mi živimo, kakvi su trendovi i šta se donosi.

Stanje garancija Republike Srbije na dan 31. mart 2017. godine, Elektroprivreda, ako to pretvorimo, u milionima evra, to je 378 miliona evra, indirektna obaveza Republike Srbije. Ako pogledamo EMS, tu izmenite, oni nisu javno preduzeće, oni su akcionarsko društvo, u ovim vašim obrascima, kod njih se to zadržalo na 41,1 milion evra. Znači, Republika Srbija sa garancijama duguje ukupno preko 2,25 milijardi evra. Još jedan vrlo interesantan podatak jeste da od 2012. godine obaveze po osnovu garancija Republike Srbije za EPS od 184,5 miliona evra porasle su na ovih 378 miliona evra, što takođe ukazuje na neki trend.

Vrlo je interesantno za javnost i za Vladu da se upozna sa troškovima servisiranja javnog duga. Ja bih vas zamolio da obratite pažnju, citiram podatke koje Ministarstvo finansija ima. Vidite, troškovi servisiranja javnog duga od 1. januara do 31. marta 2017. godine, ovako izgledaju. Kada su u pitanju državne hartije od vrednosti emitovane na domaćem tržištu, obaveze po osnovu glavnice, to je 930 milijardi dinara, a kamate 27 koma nešto. Znači, samo za kamate se isplatilo otprilike trećina glavnice. Vrlo interesantna stvar. Kod Nemačke razvojne banke za glavnicu je dato 47,5, a po osnovu kamata 1,7.

Interesantna je stvar i kod evro obveznica, ništa nismo plaćali po osnovu glavnice, ali smo 12,566 miliona dali po osnovu kamate i ako se pogleda spoljni dug, direktne obaveze za prva tri meseca, mi smo za četiri milijarde dinara više platili kamate nego glavnicu.

Vrlo interesantno i dobar pokazatelj šta se dešava sa našim javnim finansijama. Interesantno je da i u pogledu zaduženja, naše obaveze u dinarima su od ukupnog javnog duga 20%, evro od 40%, dolar 33 koma nešto posto. Vrlo, vrlo, interesantni pokazatelji ukazuju da treba biti vrlo oprezan prilikom bilo kakvog razmišljanja o direktnom i indirektnom zaduživanju.

Samo da vam skrenem pažnju da po osnovu emitovanih hartija od vrednosti sa stanjem na 31.3.2017. godine, naše obaveze u ovom mesecu iznose 138 miliona evra i 16,7 milijardi, to je za juni mesec, za maj mesec je 20 milijardi 520 miliona dinara i 100 miliona evra.

Svako ko ovo rastumači ove podatke videće da ovo naše zaduživanje poprima alarmantne tokove i da sve dolazi na naplatu. Još jedanput da ponovim da se ne bi zaboravilo, čitam zvanične podatke.

Ova Vlada je tamo negde jula meseca 2012. godine zatekla stanje javnog duga 15,469 milijardi evra, a 31. marta ove godine, stanje duga je 24,5 milijarde evra. Vi po pravilu emitovanjem hartija od vrednosti, trebate da se razdužujete. Imam podatke i o kretanju kamatnih stopa, takođe o nečemu što je vrlo nepovoljno.

E, sad ako uzmemo ova prva dva zakona, ja vas samo podsećam da Međunarodna banka za obnovu i razvoj, odnosno Svetska banka je odobrila kredit, projekat podrške Agencije za osiguranje depozita od 145,3 miliona evra i to se nalazi u koloni direktne obaveze prema inostranstvu, što podrazumeva da su to direktne obaveze Republike Srbije, nisu indirektne obaveze. I ako po tom osnovu plaćamo neku kamatu o kojoj ste pričali na početku, onda je to obaveza Republike Srbije, a ne Agencije za osiguranje depozita, jer je Republika Srbija namenski uzela taj zajam da bi sanirala Agenciju za osiguranje depozita, koja je 2012. godine ostala bez kapitala.

Zašto? Zbog „Agrobanke“, „Razvojne banke Vojvodine“, „Univerzalbanke“, „Prve beogradske banke“, „SDPR banke“, da vam ne pričam šta je sve bilo, ali ste tada osnažili „Poštansku štedionicu“, pa ste joj dali mnogo više imovine i tako je agencija ostala bez kapitala.

Agencija za osiguranje depozita, osigurava 14,5 milijardi evra depozita fizičkih lica, mikro, makro i srednjih preduzeća. Dakle, 14,5 milijardi evra ukupnih depozita je osigurano, kvartalno, banke uplaćuju 21 milion evra, kao obezbeđenje da ukoliko banka krene u stečaj na dan otvaranja stečaja, počinju da se računaju rokovi u kojima agencija treba da sanira štediše i deponente. Sada se tu povezuju dva posla. Jedan je posao agencija, primarni zadatak da putem premije obezbedi sredstva u Fond za osiguranje depozita, do nekog standarda od 0,8% i ako ste vi projektovali 5%, i ako se pridržavate one direktive EU iz 2014. godine, ali ovom intervencijom u zakonu, gde se omogućava da devizna sredstva Fonda za osiguranje depozita se plasiraju u dužničke hartije od vrednosti hartije koje izdaje Republika Srbija je pogrešan potez.

Ona mobilna sredstva sa kojima treba da se zatvori, smiri situacija na bankarskom tržištu, umire deponenti, jer svaki stečaj prouzrokuje paniku, zašto to ne reći, vi imate nameru preko ovog zakona da na relativno dug vremenski period angažujete u državne hartije od vrednosti koje služe za popunjavanje budžetskog deficita i za neke kapitalne investicije. Mislim da to ne sme da se radi.

Zatim, Agencija za osiguranje depozita ima svoje depo račune kod Narodne banke Srbije.

Narodna banka Srbije je komisionar za devizna sredstva koja se nalaze u fondu, a ovim zakonom vi omogućavate da komisionar emituje hartije od vrednosti i da kupac bude njegov agent, komitent.

Ovde se na jedan način prikriva situacija da nedostaju sredstva, tim pre što ste u poslovanju, ne kažem vi konkretno, nego u nekom ranijem periodu 2007. godine 11,8 miliona dinara je agencija izgubila u poslovanju sa hartijama u vrednosti, najkvalitetnijih banaka, Nemačke centralne banke, devizni depozit je u pitanju, odnosno plasiranje sredstava iz Fonda za osiguranje depozita radi kupovine hartije od vrednosti, takođe dužničke nemačke države.

Vi ste ovde sada nama napravili jednu priču, negativne kamatne stope, ali ste pogrešno predstavili. To su kamate koje se plaćaju na ono što ste se zadužili kod Svetske banke, a ovde po zakonu vi ste predstavili, ako devizna sredstva agencija plasira u inostranstvu na neki devizni račun, kao depozit, a tamo se kažnjava depozit sa negativnim kamatnim stopama, da se ta šteta ne bi desila, hajde mi to da uložimo u državne hartije od vrednosti, pa ste otvorili drugu temu.

Kako je moguće da se najveća zarada ostvaruje trgovinom dužničke hartije od vrednosti koja izdaje Republika Srbija? Šta je sa našim bankarskim sistemom? Dakle, 14,5 milijardi evra depozita, što štednje, što depozita i koliko je to deponenata? Dakle, 50.000, 100.000, koliko je to računa, 10, 15, 20.000 i sve su to pitanja na koja treba da se odgovori.

Nažalost, u obrazloženju ova četiri predloga zakona nema nijednog, ja moram da kažem, odgovora koji bi mogao da na neki način objasni ovo što sam pročitao, a to su zvanični podaci, to su vaši podaci.

Vi ovde kukate o lošem poslovanju. Ja sam samo vas citirao.
Ja ću koristiti vreme ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe.

Članom 1. Predloga zakona menja se stav 1. člana 72. U originalu on glasi – predsednik suda bira se na pet godina i ne može ponovo biti izabran. Znači, bira i ne može biti ponovo izabran. Predlagač traži da se to izbriše i novi stav 1. da glasi - predsednik suda bira se na četiri godine i može biti još jednom izabran za predsednika istog suda.

Mi smo tražili amandmanom da se ovaj član Predloga zakona briše. Naveli smo u obrazloženju razloge zbog kojih smatramo da ovo nije u skladu sa Ustavom Republike Srbije. Odmah da lociramo koji deo nije u skladu sa Ustavom Republike Srbije.

Da podsetim članom 49. Ustava Republike Srbije je propisano da Narodna skupština bira predsednika Vrhovnog kasacionog suda, predsednike sudova, pa ću sada da preskočim ovo što se nabraja, u skladu sa Ustavom. To znači da je izbor uvek u skladu sa Ustavom. Ne mora da bude u skladu sa zakonom, nego mora da bude u skladu sa Ustavom.

Ako pogledamo ostale odredbe Ustava Republike Srbije, to je od člana 142. pa sve do 152. gde je propisano šta je sudska vlast, namerno ne prelazim na Visoki savet sudstva jer je to organ, nije sudska vlast, tu nema neke sudijske funkcije, onda u ovih nekoliko članova moram da kažem da reč – mandat ne postoji, apsolutno ne postoji i da u pogledu trajanja perioda u kome može da se vrši neka dužnost predsednika je jedino ona iz člana 144. stav 2. koji kaže da predsednik Vrhovnog kasacionog suda bira se na period od pet godina i ne može biti ponovo biran.

To slično postoji i kod predsednika svih sudova. To se sada menja i ja moram da kažem da to što se menja više nije pet nego četiri i nije suprotno Ustavu Republike Srbije, jer ko može više može i manje, ali ovo – da se može još jednom izabrati za dužnost predsednika istog suda, to ne odgovara onome što se naziva duh Ustava Republike Srbije.

Ustav Republike Srbije ne podrazumeva, ne predviđa i ne dozvoljava pojam reizbornosti. Znači, sudijska funkcija je stalna, ona prestaje Ustavom i zakonom propisanim slučajevima. Jedan od tih slučajeva jeste i radni vek. To je 65 godina starosti. Ako je onaj ko vrši sudijsku funkciju napunio, navršio, kako se to kaže, 65 godina starosti nema mogućnosti za produženje obavljanja sudijske funkcije jer po sili zakona mu prestaje sudijska funkcija.

Samo da vas podsetim, mi na ovoj sednici Narodne skupštine imamo dve tačke dnevnog reda gde je naš odbor napravio grešku. Kod jednog sudije je predložena odluka da mu je prestao mandat 17. januara 2017. godine, a mi smo u maju mesecu, a kod drugog predsednika suda predlažu da mu prestane mandat 27. jula kada navršava 65 godina života.

Znači, sa 65 godina života ne može da obavlja sudijsku funkciju niko. Niko ne može da obavlja sudijsku funkciju jer se kaže da mu ona prestaje po sili zakona. Kada se kaže da prestaje po sili zakona svaka naša odluka jeste deklaratorna, nije konstitutivna. O tome se radi.

Ustav ne predviđa reizbornost predsednika suda, ne predviđa reizbornost kod predsednika Vrhovnog kasacionog suda, što podrazumeva da ne može nijedan predsednik suda ponovo u Narodnoj skupštini da bude biran za predsednika istog suda. Ne može da bude biran i to jasno stoji u Ustavu Republike Srbije. Tako treba da se tumači. Ovde se to nije tako protumačilo već se pošlo od pretpostavke da funkcija, a ispravnije je da se kaže - dužnost predsednika suda izlazi izvan okvira stalne sudijske funkcije. To je pogrešno.

Ne može predsednik suda da bude neko ko ne poseduje sudijsku funkciju. Mi ćemo ovde imati situaciju, ako se ide na dva puta po četiri godine, da neko i kada navrši 65 godina života po osnovu funkcije predsednika suda ima i stalnu sudijsku funkciju, a to Ustav zabranjuje. U tome se ogleda duboka neustavnost ovog kompletnog Predloga zakona i ova tri vrlo važna člana koja ukazuju na to.

Nadam se da i u našem pravosuđu postoji volja, zašto bi neko kao predsednik suda u dva mandata imao za 30 do 50% veću platu, a ne obavlja sudijsku funkciju, nego poslove rukovođenja i poslovanja u nekom sudu. Vi znate da predsednici sudova imaju uvećanu platu u zavisnosti od toga koliko sud ima sudija, pa ide od 30% na gore.

To Ustav ne omogućava, ne dozvoljava i stalna sudijska funkcija je primarna, a funkcija ili dužnost, to bi bilo ispravnije, predsednika suda je, mora se reći, neki izuzetak i pošto je to izuzetak, on mora da deli sudbinu koja je propisana i za predsednika Vrhovnog kasacionog suda.
Skrenuo bih pažnju da Ustav Republike Srbije ima i član 148. i tu postoji stav 3. koji citiram, što bi reko jedan poslanik. Postupak osnovi i razlozi za prestanak sudijske funkcije, kao i razlozi za razrešenje o dužnosti predsednika suda uređuju se zakonom. To u prevodu znači – samo zakonom treba da se uredi ovo drugo. Razlozi za prestanak dužnosti predsednika suda.

Vidite, u Ustavu se kaže ne funkcija nego dužnost predsednika suda. Doduše, u jednom članu Ustava zbog nabrajanja kaže se i odlučuje o prestanku njihove funkcije, zato što se nabrajaju i predsednici sudova i tužioci. Šta je problem ovog člana drugog predloga zakona? Problem je taj što se ne vidi ono što mora da se vidi, a to je - sudija može biti predsednik suda, ako ima izražene sposobnosti za rukovođenje i za organizaciju posla. Ali, on osnovi mora da ima sudijsku funkciju i to onu stalnu sudijsku funkciju.

Stalna sudijska funkcija se garantuje do navršenih 65 godina života. Kada neko od sudija navrši 65 godina života, on je praktično izgubio sudijsku funkciju. On ne može da radi ni ono što je sporedno i što izvire, ili što je pripadak sudijske funkcije, a to je dužnost predsednika suda.

Moram da ispravim poslanika Đurišića i u članu 59. ono što je napisano do 67 godina i to nije u skladu sa Ustavom Republike Srbije. U odredbama Zakona o sudijama, postoji odredba o radnom veku, koja kaže – navršenih 65 godina života ima dodatak po sili zakona. Kada je nešto po sili zakona, onda nema mogućnost za diskreciona odlučivanja i u Zakonu o radu više ne postoji ta odredba, nego se kaže po sili zakona, pa su tamo dali neku mogućnost, ako poslodavac... To ne treba da se meša sa sudijskom funkcijom.

U tome se ogleda neustavnost ovog člana, a pogotovo što oni koriste i reč mandat predsednika suda. Predsednik suda nema mandat. Ustav ne zna za reč mandat. Ustav samo, da vam pročitam i to, na period od toliko i toliko godina se bira. Mandat znači vlast, mandat znači naredba, mandat kolokvijalno može da znači i vremenski period.

U Ustavu Republike Srbije kod sudijske funkcije ne postoji reč mandat. Mandat postoji samo kod Visokog saveta sudstva, ali to nije organ sudijske vlasti. To je organ koji vrši upravljanje i određena prava i ovlašćenja koja postoje vezano za sudsku granu vlasti.

Koristim ovu raspravu, pre svega, da ovo objasnim, jer sam potpuno siguran da će ovi razlozi koje ja navodim i zbog kojih tvrdim da ovo nije u saglasnosti sa Ustavom Republike Srbije ili udruženje sudija ili neko drugi da iskoristi i da što pre pokrene postupak pred Ustavnim sudom, jer garantujem da ovo tamo mora da podne, a verovatno će i Ustavni sud da pokrene po službenoj dužnosti postupak, jer i kod sudija Ustavnog suda postoji takođe radni vek. Jedan jedini izuzetak koji je Skupština dala Zakonom o Ustavom sudu do okončanja predmeta za koje su zaduženi, a ovde ne, ovde se iz funkcije rukovođenja i poslovođenja sudom izvlači neustavno i produženje stalne sudijske funkcije, iako je navršen radni vek koji je propisan zakonom. To tako ne može.

Ovo ne sme da uđe u pravni poredak Republike Srbije. Ja ne želim da diskutujem da li je prava granica 65, možda je i 67 prava granica, ali to treba da se uredi zakonom na jedan drugi način. Dokle postoje ove odredbe koje govore o radnom veku navršenih 65 godina, one se primenjuju na predsednike sudova, one se primenjuju i na sudije Vrhovnog kasacionog suda, nezavisno od toga što ste vi stavili onaj izuzetak koji je očigledno neustavan.

Moram da vam skrenem pažnju, Vrhovni savet sudstva je uvek dužan kada neko od sudija navrši 65 godina da obavesti Narodnu skupštinu da su se stekli uslovi za prestanak sudijske funkcije. Funkcija predsednika suda ne postoji. Postoji samo dužnost. Kada vi nekoga određujete za vršioca dužnosti predsednika suda, vi ga ne određujete za vršioca funkcije predsednika suda, nego vršioca dužnosti.

Imamo sudova gde predsednici sudova učestvuju u suđenju i vrše sudijsku funkciju i imamo velike sudove sa velikim brojem sudija gde predsednici sudova ne vrše sudijsku funkciju, osim kada treba da se obezbedi u nekom pojedinačnom postupku fer i pravično suđenje, poput odluke o izuzeću sudija ili neke druge stvari, ali to je potpuno nešto drugo.

Ako bi radni vek za predsednika suda bio drugačiji od radnog veka za sudiju, budite sigurni da je to u suprotnosti sa Ustavom Republike Srbije.
Mi smo podneli ovaj amandman jer stvarno ne bi imalo smisla ako za prva tri člana tražimo brisanje, da to ne tražimo i za 4. član. Međutim tu se desila neka promena. Predsednik Odbora za pravosuđe je podneo amandman, a predlagač je prihvatio amandman i to sada glasi tako da zakon stupa na snagu narednog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku RS“.

Pravilo je da je to osmi dan. Ako se predlaže da to bude ranije, onda mora neki opravdani razlog. Ne postoji nijedan opravdani razlog, barem nisam video da postoji, niti u tekstu amandmana koji je prihvaćen, ali moram da skrenem pažnju.

Ako danas kada završimo ovu raspravu o ovom predlogu zakona i ako se to danas izglasa i ako se danas to objavi, to stupa na snagu narednog dana, tj. sutra. Onda, ako budete birali one predsednike sudova, jer je i to tačka dnevnog reda ovog zasedanja, onda praktično birate prema postojećem zakonu na mandatni period od pet godina. Imamo jednu paradoksalnu situaciju da na dan glasanja smanjujemo period sa pet na četiri godine, a pojedinačnim odlukama biramo ljude na pet godina.

To ne trpi neku logičku kontrolu, osim ukoliko ne odložite glasanje za predsednike sudova za neki naredni dan, što opet ne trpi logičku kontrolu iz jednog prostog razloga, jer ovi ljudi kada su se javili da budu predsednici sudova računali su da će biti predsednici pet godina a ne četiri godine.

Tako da očigledno da ova operacija nije uspela. Imao sam nameru da posle ovoga pišem Ustavnom sudu, neću da pišem iz jednog prostog razloga zato što će tek kroz tri godine da donesu odluku da kažu da ovo nije u skladu sa Ustavom. Tako su mi odgovorili za Statut Vojvodine, Zakon o finansiranju, one uredbe donete na bazi Briselskog sporazuma, pa i ovo Uputstvo o glasanju na biračkim mestima na Kosovu i Metohiji. Uvek sa tri godine zakašnjenja oni kažu bili ste u pravu, a da kroz tri godine kažu da sam ponovo u pravu bilo bi krajnje uvredljivo.

Te pozivam one koji su voljni da se obrate Ustavnom sudu sa jednom inicijativom, pozivam i sudije da se obrate, jer i oni treba da čuvaju ustavni poredak Republike Srbije, a poslanike podsećam da prevashodna obaveza narodnih poslanika, bez obzira na to koliko su laici ili nisu, jeste poštovanje i čuvanje ustavnog poretka Republike Srbije.

Na kraju, da završim, amandmane koje je SRS podnela nisu zbog otvaranja i zatvaranja poglavlja nego pre svega zbog očuvanja ustavnog sistema Republike Srbije i ukoliko budete razmišljali o promeni Ustava…
Koristiću dva minuta po osnovu podnetog amandmana, a ostatak po osnovu toga što sam predstavnik poslaničke grupe po ovoj tački dnevnog reda.

Kompletna ova naša diskusija i naš treći amandman tiče se ovog odnosa centar i banka. Tu suštinske razlike ne postoji, osim što se jednom centru doda status da je on banka i on postaje na neki način neka referentna institucija. Mi smatramo da je to loše rešenje. U okviru našeg prvog amandmana smo objasnili, čak smo i naveli u kojim zemljama ne postoji jednostavno ovakvo viđenje koje dajete vi.

Što se tiče člana 15, amandman se odnosi na dozvolu za rad banke. Mi smo, kao što vidite, amandman podneli samo zbog toga što pratimo prethodna dva amandmana, gde je u osnovi odnos između centra i banke. Ali, ja moram da vam skrenem pažnju da ne postoji apsolutno nijedan, zapamtite, nijedan razlog za svojevrsnu monopolizaciju što bi jedan centar bio i jedna jedina banka u Srbiji. Apsolutno ni jedan razlog ne postoji.

Bez obzira na tip zdravstvene ustanove, da li je iz mreže, tzv. državna zdravstvena ustanova, da li je privatna zdravstvena ustanova, da li je privatna praksa, svima je dozvoljeno da se bave ovom delatnošću, pod uslovom da ispunjavaju kadrovske i uslove u pogledu opreme.

Mi ovde imamo sistem dvostrukog sertifikata – sertifikat za instituciju, državnu, privatnu i privatnu praksu ukoliko ispunjava minimalno tehničke uslove, sanitarne, itd, itd. i imamo drugu stranu, to je sertifikat za lica koja će da rade. Dobro je što imate rastegljiv pojam kadrova, kadrova u radnom odnosu i kadrova koji dolaze sa strane po osnovu nekog ugovora i njihovog nekog angažovanja, što je uslov za postojanje i centra i banke.

Loše je rešenje. Nećete moći kvalitetne kadrove da skoncentrišete samo na jednom mestu. Promenilo se vreme. Pre 30 godina to je bio jedini oblik, danas ne. U zdravstvu postoji čak i konkurencija svojine, i to treba da se poštuje. Zato smo insistirali na tome da se izvrši demonopolizacija, da poslove banke mogu da rade svi centri koji ispunjavaju uslove. Mi se nismo mešali u te uslove, to su stvarno stručni argumenti koji treba da se koriste, i u pogledu opreme i u pogledu zdravstvene odnosno stručne sposobnosti zdravstvenih radnika i osoblja koje treba da radi.

Mi smo u onom prvom amandmanu objasnili, ako bi to bilo kako ste vi zamislili, onda bi neke žene pacijenti morale 15 dana da budu odsutne od kuće zato što je banka na nekoj drugoj lokaciji. Vrtite vi glavom koliko god hoćete, ali ovo što vi predlažete ne postoji u većini referentnih institucija u Evropskoj uniji na koju se vi pozivate.

Šta, Amerikanci su glupi? Australijanci su glupi? Ne znaju. A oni su razvili ove sisteme. Tim pre što imate dve evidencije, imate dva registra kada je u pitanju ova delatnost. Imate prvo registar koji se vodi kao jedinstveni, jel tako, registar davalaca ćelija tkiva iz člana 24. Zakona o transplantaciji ćelija i tkiva i imate državni registar po ovom zakonu. Jel ste vi primetili da imate dva registra za ove stvari? Ovaj Zakon o transplantaciji je viši po rangu od ovoga. Niste obratili pažnju? Vi ćete dva registra da imate. U registrima se sve beleži, pa će iz ovoga što je zabeleženo u registrima i da se vidi koja je ekipa uspešna a koja ekipa nije uspešna. Ovde se radi o neopravdanom primeru monopolizacije u smislu rezervisanja poslova banke za jedan centar. Koji centar? Koji će da ispuni uslove. Koje uslove? Propisaće ministar.

Svrha treba da bude decentralizacija ovih poslova. Jer, to onda ima smisla ukoliko su sve svojine ravnopravne i svi oblici svojine ravnopravni. Nemam više vremena da se bakćem sa Ustavnim sudom, ali, sve što sam napisao, Ustavni sud prihvati. Doduše, sa po dve-tri godine zakašnjenja. Koja mi je statisfakcija da vam pišem Ustavnom sudu protiv ovakvog rešenja? Da kroz tri godine oni kažu da sam u pravu. Cvrc. Ja vam unapred kažem da ovo rešenje nije dobro i unapred vam kažem – zaboravili ste, ovde imate kolizijske norme sa najmanje još dva zakona.

Onda će da se stvarno postavi pitanje koji zakon se primenjuje. Ako mislite da je ovaj leks specijalis, da znate da postoje još dva koja su takođe leks specijalisi za ovu oblast. Ćelija tkiva transplantacija, pa i ovo je transplantacija u krajnjem slučaju, da krenemo od Zakona od zdravstvenoj zaštiti.

Zato su ova naša tri amandmana jedno jedinstvo. Ne treba praviti posebnu i samo jednu banku, već svi centri koji ispunjavaju kadrovske i u prostorne i uslove opreme, takođe treba da dobiju dozvolu da se mogu baviti poslom banke ćelija reproduktivnog tkiva i embriona.