Poštovano predsedništvo, dame i gospodo, po Poslovniku, član 226, tražim obaveštenje od nadležnih ministara vezano za hapšenje Srba iz srpskih zemalja, od Slavonije, Bosne, do domicilne Srbije.
Nespokoj zbog Kosova i Metohije prešao je već u akutnu fazu. Optužbe na račun srpskog naroda i države su već postale prirodne i normalne, pa čak i one o genocidnosti celokupnog srpskog naroda i države. Na sve izazove i optužbe okolne i šire geografske regije, srpska država mudro ćuti i gandijevski prihvata sve optužbe Bosne i Hercegovine i Hrvatske za izmišljeni genocid nad bivšim bratskim narodima.
Zbog takvih teških, iskonstruisanih optužbi, bar se Skupština mogla sastati i, argumentovanom diskusijom narodnih poslanika, usvojiti deklaraciju o zaštiti srpske države i naroda, o zaštiti elementarnih nacionalnih prava Srba i lojalnih građana Srbije.
Naime, na nejaka pleća Srbije svaljuju se teške optužbe o genocidnosti države i naroda. Jedva smo se odbranili od neosnovane optužbe Muslimansko-hrvatske federacije za tobožnji genocid, a već nam se preti realizacijom optužnice Hrvatske protiv Srbije.
Zapanjujuće je potpuno defanzivno nastupanje srpske države u slučaju optužbe genocidne države Hrvatske i habzburške Ka und Ka tvorevine Bosne i Hercegovine protiv Srbije. Prema tim optužbama, Srbi su genocidan narod koji treba izbrisati sa mape Evrope.
Sve bi to bilo u redu da Srbi nisu narod koji je najviše stradao od genocida tokom 20. veka. To je sve, prosto, neverovatno. Skandalozno je što bivše vlade i predsednici Srbije nisu do sada preduzimali pokretanje kontraoptužbi protiv Hrvatske i Muslimansko-hrvatskog dela BiH.
Najnovija presuda Suda pravde u Hagu povodom tužbe Bosne protiv Srbije aktuelizuje niz pitanja za neodgovorno i sramotno ponašanje srpske države prema Srbima, naročito prema krajiškim Srbima, od 1992. godine. Istorijska je prilika da se konačno osude svi zločini genocida nad srpskim narodom koji su dugo skrivani i minimizirani.
S međunarodnog aspekta, zločini genocida ne zastarevaju. Krajnje je vreme da se srpska država, odnosno Narodna skupština Republike Srbije konačno lati velikog posla i pokrene niz optužbi protiv Republike Hrvatske i Bosne i Hercegovine za zločine genocida nad srpskim narodom tokom celog 20. veka, koji su prikrivani i od monarhističke i od komunističke Jugoslavije. Takvi procesi su mogli da se pokrenu već 1990. godine, posle propasti socijalističkog sistema Josipa Broza.

Koje je njegovo bratstvo i jedinstvo bez Srba?
Zbog ostvarenja bratstva između švercera i koljača, u potpunosti je amnestirao zločine genocida nad Srbima.
Narodni poslanici Poslaničke grupe Srpske radikalne stranke su dostavili svim poslanicima Predlog deklaracije o osudi svih zločina počinjenih na teritoriji bivše SFRJ, s tim da se ona usvoji na prvoj narednoj sednici Narodne skupštine.

Hteo sam samo informaciju o tome koliko je Srba pobijeno?

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, govoriću o Predlogu zakona o dopunama Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Naime, govoriću o obezbeđivanju pristupa informacijama iz srpskih arhiva.
Posle tzv. demokratskih promena 2000. godine, ništa značajnije nije urađeno da se obezbedi potpuna dostupnost arhivskih fondova. Na čelu arhivskih institucija su i dalje ljudi odgovarajuće moralno-političke podobnosti. Nekada su to bili pojedinci komunističke, odnosno socijalrealističke moralno-političke podobnosti, sada su to pojedinci liberalno-demokratske moralno-političke podobnosti.
Arhivska građa u nekim arhivama građanima nije dostupna ni posle 30 godina. To je sve u rukama direktora, cenzora koje imenuje Vlada, republička ili gradska. Često su fondovi nesređeni, sa sumornim obaveštajnim sredstvima, odnosno inventarima.
U Vojnom arhivu je u potpunosti nedostupna arhiva od 1945. godine. Opravdanje za to, po njihovim rečima, vezano je za nesređenost, zatim nedostatak kadrova i bombardovanje iz 1999. godine. U Arhivu Srbije su važni fondovi dislocirani u isturene arhivske punktove. U Železniku je, na primer, vrlo važan fond Kasacionog suda iz 1846. godine.
Gospodo, ono što je najvažnije, ne poštuje se arhivska nadležnost arhivskih institucija.
Tako, na primer, kapitalni fond Josipa Broza, posle ukidanja arhiva Memorijalnog centra «Josip Broz», nije dospeo u nadležnost Arhiva Jugoslavije, nadležne institucije, već se čuva, bolje rečeno, skriva u Muzeju Jugoslavije. To je nečuveno u arhivskoj delatnosti. Ko to i dalje čuva lik i delo najvećeg sina svih naših naroda i narodnosti?
Inače, Arhiv Jugoslavije predstavlja svetao primer što se tiče dostupnosti fondova, zahvaljujući dobrim inventarima i ranijem predanom radu arhivista. Nažalost, i Arhiv Srpske pravoslavne crkve je teško dostupan zbog slabije sređenosti fondova. Arhiva bivše državne bezbednosti je najveći problem.
Šta je sa obećanjem VBA, bivšeg KOS-a, da će se osloboditi građa istraživačima od 1945. do 1977. godine? Tu ima čak oko 200.000 stranica arhivske građe.
Sve je to rečeno u javnosti, međutim, od toga do danas ništa nema.
Šta je sa arhivom Državne bezbednosti, odnosno BIA-e?
U Sloveniji i Hrvatskoj je u potpunosti otvoren arhiv državne bezbednosti. Hrvati su objavili već sada arhive OZNE i KNOJ-a iz 1944, odnosno 1946. godine.
Ova skupština treba da urgira kod odgovarajućih Vladinih resora da se stanje izmeni. Takozvane demokratske vlade nisu učinile nikakav pomak u odnosu na zatvorenost arhiva u komunističkom periodu.
Centar za kritičko mišljenje Instituta za savremenu istoriju uputio je državnim institucijama apel za otvaranje arhivskih fondova. Pročitao bih taj apel, jer je od izuzetnog značaja.
"Pozivajući se na obavezu države da svojim građanima obezbedi zakonom garantovan pristup informacijama, dole potpisana grupa javnih radnika apeluje na državne institucije i pojedince da obezbede uslove za poštovanje postojećih propisa o odlaganju, čuvanju, depozitu i stavljanju na uvid arhivskog materijala i tako raskinu sa konspirativnom tradicijom otežavanja pristupa građi i uništavanja i selektivnog obelodanjivanja dokumenata, koja je do sada skupo koštala srpsku nauku i društvo.
Građa koja se nalazi u posedu Ministarstva unutrašnjih poslova, Ministarstva spoljnih poslova, Ministarstva odbrane i BIA-e, a koja je odavno izgubila svoj operativni karakter, od velikog je značaja za razumevanje prošlosti Jugoslavije i Srbije. Njenim zadržavanjem se doprinosi održavanju nenaučnih predstava o prošlosti i uskraćuje pravo na istinu građanima Srbije.
Iskustva drugih zemalja jasno pokazuju da je odnos prema pisanom nasleđu državnih institucija, kao i spremnost da se poštuje sopstvena zakonska regulativa u ovom domenu, jedan od odraza demokratičnosti društva.
Manipulacija argumentom državne tajne, kojim se opravdava izbegavanje zakonske obaveze, u nesaglasju je sa idealom transparentnosti savremene države i nanosi štetu njenim građanima i nauci.
Ni posle skoro tri godine od ustupanja dela dokumentacije BIA-e arhivima, koja se odnosi na period posle Drugog svetskog rata, navedena arhivska građa nije dostupna istraživačima. Ne ulazeći u razloge objašnjenja, apelujemo na državne institucije i organe da u što kraćem roku otklone sve zakonske i druge prepreke i omoguće nesmetan uvid istraživačima u za sada još uvek nedostupne arhivske fondove".
To je apel koji su potpisali ključni srpski naučnici, uglavnom društvenih nauka. Nadam se da će ova, tzv. demokratska vlada postupiti u skladu sa najboljim tradicijama liberalne demokratije i uslišiti apel srpskih naučnika.
Zahvaljujem.

Poštovani predsedniče, dame i gospodo poslanici, koleginica Vesna Pešić je istakla da su teritorije do Virovitice tuđe teritorije. Ovo je replika na izlaganje gospođe Pešić. Znači, teritorije do Virovitice su tuđe teritorije.
Poznato je da su hrvatske teritorije postojale tek Brozovim povlačenjem administrativnih granica i stvaranjem velike Hrvatske 1945. godine. To je , kao što je svima poznato, administrativna jedinica SFRJ. Te teritorije su otete od srpskog naroda genocidnim ratom 1991. i 1995. godine. Prave, istorijske srpske teritorije nisu na granici čak popularne Šešeljeve linije Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica, nego te granice idu još mnogo zapadnije. Znači, etnografske granice srpskih zapadnih zemalja idu linijom - severna Istra-Peroj-Srpske Moravice-Žumberak i idu na hrvatsko Zagorje.
To su naučno dokazane istorijske granice, prema istorijskim statističkim podacima vrlo precizne austrijske statistike, gospodo draga, da se ne zaboravi. Što je Srbija došla na ove granice, to je, kao što je već poznato, zahvaljujući velikom favorizovanju hrvatske politike i hrvatskih političara 90-tih godina.