Zahvaljujem predsedavajuća. Poštovana predsednice, predsedništvo, danas razgovaramo o budžetu za 2012. godinu i budžet je pravni i politički akt. Pred nama se danas nalazi akt koji oslikava političku, ekonomsku i durštvenu strukturu zemlje. Imajući u vidu da će 2012. i sve prognoze za 2012. godinu predstavljati još jednu tešku godinu, verujem da će se nakon usvajanja budžeta pristupiti donošenju paketa antikriznih mera.

Takođe, složićemo se da neka ministarstva u ovom budžetu imaju više sredstava, a neka manje. Na primer, već u okviru dela koji se odnosi na Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja smanjena su sredstva čak i u onom delu koji se odnosi NSZ, ali su sredstva za podršku investicija ostala po dogovoru. Rekli bi da postoji jedan konsenzus da ovaj budžet bude usvojen i da se nastavi tzv. koliko toliko normalno funkcionisanje.

S obzirom, da dolazim iz opštine u kojoj se približno 80% stanovništva bavi poljoprivredom, malo sam više pažnje obratila na sredstva koja se odnose na sprovođenje agrarne politike. Takođe, možda ne rado, ali složićemo se da u prethodnom periodu od formiranja ove vlade nije postojala jedinstvena agrarna politika. Poljoprivreda je u našoj državi može značajno više da doprinese ukupnom ekonomskom rastu, ali njoj je takođe potrebna veća podrška.

Kao što je napisano u obrazloženju, četvrtinu ukupno zaposlenih u Srbiji čine zaposleni u poljoprivredi. Učešće poljoprivrede u nacionalnom BDP nosi oko 10%, dok učešće agro biznisa prelazi 20%. Priznaćemo i da pod jako teškim uslovima, jer je teško privređivati u određenoj oblasti, ukoliko ne postoje jasne smernice i okviri, postoje određeni rezultati.

Svesna činjenice da su od 2008. godine u budžet uvršćene i donacije kroz projekte, jasno se vidi u budžetu da je direktno iz budžeta za poljoprivredu izdvojeno 22 milijarde i 858 miliona. Znači, ne bih se složila da mi imamo značajno povećanje agrarnog budžeta u 2012. godini jer iz budžeta je izdvojeno samo oko 2% direktno za poljoprivredu. Ono što se očekuje od sopstvenih prihoda je mnogo veća cifra, a takođe moram da pomenem da se u 2012. godini javljaju linije primanja od zaduživanja i prihoda od ranijih godina u iznosu od 11,3 milijarde.

Ono što takođe stvara meni lično nedoumicu, jeste član 27. kojim se definiše korišćenje sredstava od zakupa poljoprivrednog zemljišta. Pitam se, da li smo možda danas trebali imati izmene i dopune Zakona o poljoprivrednom zemljištu.

Takođe, moram da naglasim da kao što je prethodni kolega rekao, postoje dugovanja iz ove godine prema poljoprivrednicima i samo za subvencije one iznose, kada govorimo o ratarstvu 6 milijardi dinara. Prosto se pitam, odakle će se ove godine naplatiti 13 milijardi više nego prošle i mislim da poljoprivredno zemljište predstavlja resurs o kom treba voditi računa i u njega vraćati. Smatram da poljoprivrednici pomno prate šta će se dešavati ove godine, s obzirom na iskustva ranijih godina i prošlogodišnje iskustvo.

Isto tako verujem, s obzirom da dolazim iz opštine gde se veliki broj bavi poljoprivredom da nisu ni malo naivni, da izuzetno dobro znaju da procenjuju i razmišljaju, da su izuzetno vredni. I stoga smatram, da bi bilo odgovorno dati im realnu sliku o onome što ih očekuje u 2012. godini. Zahvaljujem.

Zahvaljujem predsedavajuća i poštovane kolege i poštovana predsedavajuća, želim da postavim pitanje Ministarstvu za ljudska i manjinska prava, državnu upravu i lokalnu samoupravu, a u vezi zahteva za poništenje odluke o razrešenju saveta mesne zajednice "Novo Miloševo" 26. oktobra 2011. godine, koje je upućeno  Ministarstvu 1. novembra 2011. godine od strane predsednika saveta mesne zajednice.

Molim ministarstvo da mi odgovori koji su koraci koji su preduzeti iz oblasti nadležnosti …

Molim ministarstvo za odgovor  koji su koraci preduzeti iz oblasti nadležnosti ministarstva po pitanju poništavanja pomenute odluke. Napomenula bih da je SO Novi Bečej, dana 9. septembra 2011. godine dobila zahtev od tzv. inicijativnog odbora o razrešenju saveta mesne zajednice "Novo Miloševo" i organizovanju prevremenih izbora za članove saveta mesne zajednice.

Pozivaju se na Zakon o referendumu i narodnoj inicijativi, pomenuti zakon definiše da građani putem narodne inicijative mogu predlagati promene Ustava, zakona i drugih propisa iz nadležnosti Narodne skupštine, odnosno skupštine autonomne pokrajine, opštine ili grada, raspisivanju referenduma o određenom pitanju i podnositi druge predloge u skladu sa Ustavom. Znači inicijativa koja je podneta u septembru, mislim da se na poziva na pravi zakon, jer ovaj zakon ne obrađuje temu izbora. Pomenutom narodnom peticijom se zloupotrebilo pravo građana na učešće u odlučivanju prilikom donošenja odluke na lokalnom nivou.

Ono što bih napomenula, jeste da je upravo taj zahtev našao svoj put do Skupštine opštine, odnosno do sednice Skupštine opštine Novi Bečej, koja je održana 26. oktobra 2011. godine i uz podršku LDP-a, SRS-a i DS izglasana iako je 21. oktobra upućen zahtev za odbacivanje takve inicijative i predsedniku opštine i predsedniku skupštine i načelnici opštinske uprave.

Napomenula bih isto tako da nemam ništa protiv da se isprobavaju nove koalicije na lokalnom nivou, taman one bile između LDP-a i SRS ali mi izuzetno smeta kada neko nasilno menja izbornu volju građana. Molim ministarstvo još jednom da iz oblasti svojih nadležnosti načini potrebne korake i obavesti nadležne organe šta im je dalje činiti. Zahvaljujem.

Zahvaljujem predsedavajuća.

Poštovana predsedavajuća, kolege poslanici, moje pitanje se odnosi na jedan problem koji datira iz 2005. godine, odnosno od aprila 2005. godine, kada je naseljeno mesto Među zadesila poplava. Naseljeno mesto Međa se nalazi u opštini Žitište, koja spada u red najnerazvijenijih opština.

Napomenula bih da je odmah nakon poplava 50 stanovnika Međe napustilo mesto stanovanja, a ono što postavljam kao pitanje resornom ministarstvu jeste da pokušamo zajednički da završimo posao koji je tada započet.

Tom prilikom je odobrena kupovina stambenih objekata od privatnih vlasnika koji ni dan danas nisu prevedeni na nove vlasnike, što svakako stvara problem imovine, svakako stvara problem ostvarivanja prava onih građana koji žive u tim objektima, kao i starih vlasnika kojima i dan-danas stiže porez na imovinu koji oni uplaćuju, tako da bih molila resorno ministarstvo da iznađemo način da rešimo pomenuti problem.

Pored toga, u tom periodu zbog situacije koja je vlada počela je izgradnja 51 objekta koji ni dan danas nema upotrebnu dozvolu. Verujem da postoji mogućnost da se projekti koji postoje upotrebe u svrhu legalizacije, jer bih napomenula da danas u tom mestu, odnosno na popis 2002. godine živi 300 manje stanovnika. Ako je cilj da jedno marginalno mesto koje se graniči sa Rumunijom sutra nestane, onda ne moramo ništa učiniti. Ako nam je cilj da i dalje u tom mestu ljudi žive, privređuju i rade, molim vas da učinimo minimalni napor i pokušamo da rešimo pomenuti problem. Zahvaljujem.

Zahvaljujem. Poštovana predsedavajuća, poštovani predstavnici ministarstva, na samom početku bih želela da istaknem lično zadovoljstvo, kao članica URS koja dolazi iz opštine Žitište u kojoj se 70% stanovništva bavi poljoprivredom, iz onog dela Srbije gde se 50% stanovništva bavi poljoprivredom, što imate sluha i što ćete imati sluha upravo za probleme tih ljudi i što ćete delovati u onom krugu u kojem možete da unapredite zdravstvenu zaštitu poljoprivrednika.

Pored toga, želela bih da ukažem da ovo jeste jedan zakon koji treba da unapredi, odnosno izmene i dopune pomenutih zakona prava pacijenata i ostvarivanje jednog osnovnog ljudskog prava, a to je pravo na zdravstvenu zaštitu i zdravstveno osiguranje. Svakako svesna činjenice da je reforma javnog sektora jedan od ključnih izazova na početku druge decenije društvene ekonomske tranzicije, želela bih da ukažem samo na par segmenata zašto mislim da ove izmene i dopune pomenuta dva zakona treba podržati.

Prvenstveno, mislim da je jako dobro što će budžet Republike Srbije od 2012. godine obezbediti sredstva za lečenje žrtava nasilja u porodici i žrtve trgovine ljudima. Zašto ovo govorim? Zato što, kao što je rekla moja cenjena koleginica, svaka druga ili treća žena jeste žrtva nasilja u porodici. Nažalost, većina žrtava nasilja u porodici jesu žene, a zatim i deca. Svakako treba pohvaliti prethodne napore ministarstva i nešto u čemu postoji jedan kontinuitet, a to je da postoje pravilnici o postupanju sa žrtvama nasilja u porodici, da su u tome učestvovale i nevladine organizacije. Prvenstveno su na primarnom nivou zdravstvene zaštite edukovani zdravstveni radnici.

Svakako, pozdravljam činjenicu da ministar Stanković je našao za shodno da ovo uokviri i u zakonsku formu. Pored pomenutog, moram, nažalost, i da spomenem da u Srbiji ne postoji jedinstvena evidencija žrtava, kako žrtava tako ni nasilnika. To svakako nije delokrug Ministarstva zdravlja. Još jednom pozdravljam da ono što jeste delokrug Ministarstva zdravlja i ono što može Ministarstvo zdravlja učiniti, čini po ovom pitanju.

Svakako da moram da napomenem da u Srbiji raste broj žena žrtava porodičnog nasilja, pa je tokom prvih šest meseci ove godine je ubijeno 29 žena, a tokom cele prošle godine bilo je 32. Od onih žena koje trpe nasilje u porodici, negde oko 20% pokušava samoubistvo. Njima je svakako neophodna zdravstvena zaštita. Pored toga, pohvalila bih upravo uvođenje kategorije žrtava trgovine ljudima, zato što Srbija, nažalost, jeste prepoznata kao zemlja i porekla i tranzita i destinacija žrtava trgovine ljudima. Služba za koordinaciju zaštite žrtava trgovine ljudima u periodu od marta 2004. do decembra 2010. godine, identifikovala je 484 žrtve trgovine ljudima. Žrtve su pretežno žene i deca, iako se poslednjih godina taj broj povećava i kod muškaraca i da su muškarci najčešće žrtve prinudnog rada, a žene prostitucije, a deca prosjačenja, prinudnog usvajanja i vršenja krivičnih dela.

Naravno, pohvaliću osnivanje Uprave za skrining, jer mislim da Ministarstvo zdravlja pravi najzad onu zakonsku mogućnost, a to je da se bavimo sve više prevencijom, da se bavimo ranim otkrivanjem bolesti, dok ne postoje pravi simptomi i da se nastave programi koji se već dobro sprovode u Srbiji.

Ono gde bih i čemu bih posvetila posebnu pažnju, kao neko ko je saradnik u zdravstvu, odnosno diplomirani inženjer za upravljanje tehničke sistemima u medicini, jeste uvođenje elektronske kartice zdravstvene, kao jednog dela infrastrukture za uvođenje zdravstvenog informacionog sistema. Ono što mene svakako raduje jesu poruke iz Ministarstva zdravlja, koje kažu da će narednih godinu dana završiti informacioni sistem koji se tiče primarne zdravstvene zaštite. Obuka i uvođenje softvera u rad u domovima zdravlja i ustanovama primarne zdravstvene zaštite i ustanova primarne zdravstvene zaštite studenata i starih lica, da će biti obavljeno u narednih godinu dana, naravno uz podršku Svetske banke, ako imam dobre podatke. Uloženo je nekih, do sad, 1,2 miliona evra u softver i 5,1 milion evra u hardver.

Naravno da formiranje kompletne zdravstvene informacione strukture čeka nas još dosta posla. Pored umrežavanja primarnih zdravstvenih ustanova moramo završiti isto i sa sekundarnim, tercijalnim i međusobnim umrežavanjem. Elektronska zdravstvena kartica je nešto što treba da unapredi život građana Srbije, prvenstveno prva overa biće vezana za izbor lekara što je svakako dobro. Isto tako smanjićemo redove u Republičkom zavodu za zdravstveno osiguranje, jer će se overa vršiti praktično putem automata. Ono što je svakako bitno, ta kartica će imati rok trajanja 10 godina.

Mislim da su ovi dovoljni razlozi da svi mi razmislimo i podržimo ova dva zakonska rešenja. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Poštovana predsedavajuća, poštovani predstavnici ministarstva, poštovane koleginice i kolege, krenuću sa nečim što kaže da je u prvoj fazi procesa, uz uključivanje lokalnih kancelarija za mlade, održano 45 okruglih stolova na kojima učestvovalo oko 1.500 mladih iz omladinskih organizacija i lokalnih institucija.

Uzimajući u obzir rezultate ovog procesa i uređene analize domaćeg i evropskog zakonodavstva, izrađen je prvi radni tekst zakona. U drugoj fazi konsultativnog procesa održano je 29 okruglih stolova po okruzima Srbije sa preko 1000 učesnika, nakon čega je pripremljen nacrt zakona o mladima i realizovan program javne rasprave u periodu od 29. novembra do 18. decembra 2010. godine kroz šest okruglih stolova.

Zašto sam ovo pročitala? Zato što verujem da je ovo težak put za donošenje jednog predloga zakona, zato što verujem da iziskuje mnogo vremena i mnogo energije i zato što vrlo retko pitamo one kojih se zakon tiče kako taj zakon treba da izgleda.

Mislim da treba pohvaliti sve činioce i učesnika jer je svakome pružena prilika i šansa da kreira ono što treba da mu stvori bolje sutra, a mi smo upravo tu da predstavljamo one kojih se ovaj zakon dotiče.

Kao što je par puta spomenuto, ovo jeste pionirski zakon. Nazvala bih ga krovnim zakonom za mlade i, pored prvog signala koji je 2008. godine upućen od Vlade Republike Srbije, usvajanjem Nacionalne strategije za mlade i Akcionog plana za implementaciju iste strategije, ovo bi trebao da bude prvi signal iz ovog visokog doma gde razgovaramo o mladima i ujedno bih izrazila zadovoljstvo što svi mi bez obzira kojoj političkoj partiji pripadamo i čiji smo predstavnici, jednako brinemo za mlade, samo su nam možda pogledi drugačiji u tome kako to treba da izgleda i na koji način treba da se sprovodi.

Takođe bih nas podsetila da ovaj zakon definiše mere i aktivnosti koje preduzimaju Republika Srbija, Autonomne pokrajine, jedinice lokalne samouprave, ako imaju za cilj unapređivanje društvenog položaja mladih i stvaranje uslova za ostvarivanje potreba i interesa mladih u svim oblastima, koje su od interesa za mlade.

Takođe bih nas podsetila na jednu preporuku, odnosno činjenično stanje koje je izneto još 2002. godine od strane Beogradske kancelarije UNICEF-a u Beogradu, a inače ovaj citat možete naći u Nacionalnoj strategiji za mlade, koji kaže – da se od mladih Republici Srbiji očekuje mnogo. Pre svega, da budu u prvim redovima tranzicionih zbivanja i da aktivno doprinose u procesima odlučivanja. Ali, u isto vreme, odluke o njihovim životima se donose negde drugde.

Verujem da ćemo se složiti da je prvi put 2008. godine mladima pružena prilika da se te odluke ne donese negde drugde i da im je tada prvi put pružena prilika, kao i u ovom procesu tokom izrade zakona, da oni sami donose odluke i da oni sami kažu kako nešto što uređuje njihov život, njihovo sutra, treba da izgleda. Sama činjenica - 1500 mladih u prvom krugu i 1000 u drugom, što čini 2500 hiljade ljudi nije ni malo zanemarljiva.

Svakako moram da naglasim da svi jako često govorimo kako mladi napuštaju sela, kako mladi napuštaju male sredine, kako smo mi tu da to sprečimo i svakako jesmo, jer mi smo ti koji kreiramo državnu politiku, ali svakako treba reći da nikada nismo te mlade do nedavno, odnosno, do pre par godina pitali kako oni to vide, sprečavanje svog odlaska iz ove države i iz svojih sredina?

Mislim da ovaj zakon pruža institucionalan mehanizam, što mu upravo i jeste uloga da stvori okvir i da preporuke na koji način mladi mogu da razgovaraju na republičkom, pokrajinskom, lokalnom nivou sa kreatorima politike. Ako govorimo o lokalnom nivou i ako imamo koordinatore u kancelarijama za mlade, koji zajedno sa Savetom za mlade izgrađuju lokalni akcioni plan za mlade, koji taj isti plan predstavlja kako predsedniku opštine tako i članovima opštinskog veća, gde dobijaju priliku da direktno učestvuju i razgovaraju upravo sa čelnicima tih mesta i onih mesta gde oni žive i da kreiraju onaj deo svog života koji verujem da ne žele da napuste, onda sam sigurna da možemo postići konsenzus oko ovog zakona.

Još jednom vas, pre dana za glasanje, molim da dobro razmislite i da podržimo ovaj zakon, jer on stvarno stvara okvire i daje smernice za delovanje mladih, a sami mladi su učestvovali u njegovoj izradi. Hvala.

        Poštovane kolege i koleginice, kao članica političke partije koja se oduvek zalagala za ravnopravnost polova i za sprovođenje politike jednakih mogućnosti, svesna sam činjenica o statističkim podacima i broju polova i da skoro nijedna politička partija, nažalost, nema približno jednak broj muškaraca i žena u svojim redovima, a isto tako svesna sam činjenice da upravo iz ovog doma treba da potekne taj signal koji će dati mogućnost, koji će dati na snazi ženama da se više uključuju u politiku.
Stoga mislim da je amandman koleginice Papuga i koleginice Jerkov značajan zato što ne obezbeđuje samo 30% žena na listama, jer ono oko čega izgleda stvaramo zabunu jeste da upravo ovaj predlog jeste predlagao 30% žena na listama, ali redosledom da bude svaka četvrta, a nije predlagao ujedno i ulazak 30% u parlament.
I ovim putem bih jednako zamolila svoje kolege, svoje koleginice i sve one koji su danas diskutovali o ovom amandmanu da ga podrže, jer upravo tada ćemo pokazati ono što treba svi zajedno da radimo, a to je da sprovodimo politiku jednakih mogućnosti i da implementiramo politiku jednakih mogućnosti, jer jedna ovakva afirmativna mera, nažalost, Srbiji još uvek jeste neophodna u izgradnji demokratije.
Zahvaljujem se i pozivam sve još jednom da podrže ovaj amandman, jer time možemo stvoriti kvalitetniju i verujem veću zastupljenost žena u parlamentu.

Zahvaljujem. Poštovana predsedavajuća, poštovani predstavnici predlagača, mislim da danas govorimo o jednoj jako osetljivoj temi i da nema potrebe da bilo šta politizujemo. Jako je dobro što decentralizujemo sistem socijalne zaštite i konkretizujemo određene mere i aktivnosti, naravno uz činjenicu da zakon svoje efekte najbolje pokazuje onda kad počne da se primenjuje. Mislim da je izuzetno dobra stvar kada određene ingerencije možete spustiti na regionalni ili lokalni nivo, jer niko ne može bolje poznavati problematiku od ljudi koji žive na određenom prostoru.
Naravno, ukazala bih na par aspekata kada govorimo o zakonu o socijalnoj zaštiti. Usled poremećaja vrednosnog sistema, privrednih promena, nepovoljnih demografskih kretanja u okviru kojih nam se sela nažalost prazne, izumiru, svakako dolazimo i do narušene socijalne ravnoteže našeg društva. Sve je uočljivija povećana ugroženost dece, nemoćnih i starih ljudi usled smanjenih mogućnosti porodice i društva da ostvaruju svoju zaštitnu ulogu. Oblast socijalne zaštite usmerena je ka poboljšanju socijalnog statusa građana na ličnom, porodičnom i širem socijalnom planu.
Naravno da je negovanje nezavisnosti i sposobnosti ljudi da pomognu sami sebi, uz jačanje društvene kohezije, upravo ono čime zakon o socijalnoj zaštiti treba da se bavi. S tim u vezi, od izuzetne je važnosti što danas razgovaramo o Predlogu zakona o socijalnoj zaštiti.
Podsetila bih da je Zakon o socijalnoj zaštiti i obezbeđivanju socijalne sigurnosti građana izvorno usvojen 1991. godine, a poslednje promene je pretrpeo 2006. godine.
Ono što svi znamo je da ovaj predlog zakona prvenstveno treba da odgovori na potrebe građana u novonastalim okolnostima i da podrži ranjive i marginalizovane pojedince i grupe, kojima je potrebna organizovana pomoć države i zajednice. Mislim da je jako bitno naglasiti da zajednica i društvo treba da budu jednako odgovorni za sve svoje članove. Isto je tako neophodna i podrška građana koji nisu u stanju da učestvuju u ekonomskoj aktivnosti, kako bi obezbedili svoju egzistenciju.
Kao što je navedeno u samom Predlogu zakona, ciljevi socijalne zaštite su: dostizanje, odnosno održavanje minimalne materijalne sigurnosti i nezavisnosti pojedinca i porodice u zadovoljavanju životnih potreba; obezbeđivanje dostupnosti usluga; stvaranje jednakih mogućnosti za samostalni život i podsticanje na socijalnu uključenost; očuvanje i unapređenje porodičnih odnosa, kao i unapređenje porodične i međugeneracijske solidarnosti; predupređenje zlostavljanja, zanemarivanja ili eksploatacije, odnosno otklanjanje njihovih posledica.
Naravno da treba spomenuti da su kroz izradu samog predloga zakona implementirana iskustva nevladinih organizacija, iskustva sa različitih lokalnih i regionalnih nivoa, kao i strateški dokumenti koje je ova država usvajala, krenuvši od Strategije za razvoj socijalne zaštite koja je usvojena 2005. godine, koja je danas više puta spomenuta, i, naravno, međunarodnih dokumenata koje smo kao država ratifikovali i prihvatili.
Prema prognozama, usvajanjem ovog zakona broj korisnika socijalne pomoći će se povećati za 40 - 60%, jer će se usvajanjem ovog zakona drukčije tretirati višečlane porodice i domaćinstva u kojima su svi članovi nesposobni za rad, za šta su potrebna veća budžetska davanja.
Naravno, pozitivno deluje to što je u budžetu izdvojeno 2,7 milijardi, ako sam pogrešila ispravite me, za sprovođenje novog zakona, što svakako predstavlja jednu pokretačku snagu za realizaciju i implementaciju ovog zakona.
Predlog novog zakona o socijalnoj zaštiti ima intenciju da ovu oblast uredi u cilju efikasnog, racionalnog i ekonomičnog obezbeđivanja socijalnih usluga svim građanima kojima je ta pomoć potrebna.
Jedna od novina koju predlog ovog zakona ističe je proaktivna usluga korisnika novčane socijalne pomoći, što predstavlja mogućnost da centri za socijalni rad sklapaju ugovore ili tzv. individualne planove aktivacije sa korisnicima o njihovoj aktivaciji. Podzakonskim aktima će se dodatno precizirati i razviti pravila aktivacije. U ovom kontekstu dodatno je precizirana saradnja centara socijalne zaštite i Nacionalne službe za zapošljavanje.
Moram da napomenem, kada već govorimo o Nacionalnoj službi za zapošljavanje, oni u svojim programima imaju implementiranu, na neki način, tu kategoriju gde prednost u okviru realizacije samih programa imaju marginalizovane grupe, korisnici materijalnog obezbeđenja itd. Mislim da će ova mera dati mnogo bolje rezultate zato što zakonski sada definišemo jedan postupak i što se stvara preduslov da ljude naučimo, kako bi se reklo popularno, da pecaju, a ne da im dajemo ribu.
Svakako treba naglasiti da jednu od novina predstavlja mogućnost delovanja u oblasti socijalne zaštite kako javnih ustanova, tako i organizacija civilnog sektora i privatnih preduzeća. Nadležni organ, u skladu sa ovim zakonom, usluge u svojoj nadležnosti obezbeđuje osnivanjem ustanove socijalne zaštite, ali i putem javne nabavke usluga.
Ono što svakako predstavlja preduslov za punu realizaciju predloženih rešenja u zakonu jesu oblici licenciranja pružalaca socijalne zaštite. Sistem licenciranja proizilazi iz potrebe za unapređenjem kvaliteta i kontrole pružanja usluga socijalne zaštite, u sistemu koji je zasnovan na pluralitetu pružalaca usluga i pravu korisnika da biraju kompetentne pružaoce kvalitetnih usluga socijalne zaštite. Sistemom akreditacije programa obuka namenjenih stručnim radnicima u socijalnoj zaštiti unapređuje se kvalitet usluga socijalne zaštite.
Zašto sad naglašavam ovaj segment? Zato što su iskustva na terenu višestruka i veoma različita, i od strane onih koji rade u centrima za socijalni rad i od strane korisnika. Naravno da često i pružanje usluge i korišćenje same usluge zavise od nekih individualnih potencijala, ali ono što mi zakonski treba da regulišemo i za šta stvarno treba da stvorimo okvire jesu jednake mogućnosti da ta usluga bude uniformisana i jednako dostupna, sa jednakim kvalitetom za sve naše građane. To je upravo onaj deo kada govorimo o ravnomernom razvoju.
Isto tako, moram da pohvalim onaj deo gde se razmatralo u kom delu i u kojoj meri će se pomagati kojim sredinama. Mislim da je to izuzetno bitna stvar.
Ono što bih želela da napomenem je da sam, kao i dobar deo mojih kolega, koliko sam čula danas u diskusiji, podnela dva amandmana, na čl. 82. i 84, no o tome ćemo verovatno u danu kada budemo razmatrali zakon u pojedinostima. Apelovala bih ovaj put možda na veću primenu zakona po pitanju sigurnih kuća i toga da ne mora uvek žrtva da napušta svoj dom.
Isto tako, ono što očekujemo od Ministarstva (do sada je pokazalo stvarno najbolje namere i jako dobre rezultate) jeste jedna međusektorska saradnja. Svakako, u zakonu jeste dato lokalnim samoupravama da na svom, lokalnom nivou iskažu svoje potrebe i mogućnosti. U praksi imamo primere međusektorske saradnje na lokalnom nivou, prvenstveno mislim na trgovinu ljudima i na žrtve nasilja u porodici; potpisani su tzv. memorandumi ili protokoli o saradnji između različitih institucija na lokalnom nivou.
Svesna sam činjenice da ta materija ne može da se reguliše u jednom krovnom zakonu, jer ovo je stvarno jedan krovni zakon, ali ovom prilikom apelujem na predstavnike Ministarstva da to pitanje pokušamo da rešimo kroz neki niži akt ili dokument.
U svakom slučaju, još jednom ću spomenuti da decentralizacija i spuštanje odgovornosti sa viših nivoa na niži jeste od izuzetnog značaja. Pokušaću da apelujem ovom prilikom na svoje kolege da razmisle da li mi ovim zakonom rešavamo jedno suštinsko pitanje ili pokušavamo da rešimo pojedinačne slučajeve. Ja mislim da suštinskim rešavanjem određenih tema i određenih oblasti pružamo upravo pojedincima mogućnost za bolji život. U tom slučaju, želim da pohvalim to što je ovaj zakon danas na dnevnom redu. Zahvaljujem.

Poštovani ministre i predstavnici ministarstva, poštovane koleginice i kolege, građanke i građani, bez tendencije da bilo kome ponovo još jednom ponovim da kada govorimo o ovakvim zakonima ne treba da postoje stranačka opredeljenja i stranački ciljevi, prosto, ovo je problem koji se tiče i velikog Beograda i mog malog Žitišta, i EU i međunarodne saradnje.
Naravno da postoji lično zadovoljstvo što usvajamo još jedan zakon koji vodi ka evropskim integracijama i međusektorskoj saradnji i međuregionalnoj saradnji. Naravno da postoji zadovoljstvo kada jednu ovako ozbiljnu oblast pokušavamo da regulišemo zakonski. Svakako je dobro kada u jednom zakonu imate ponuđena rešenja za ono što konkretno sme i za ono što konkretno ne sme.
Ako uzmemo u obzir sistem poremećenih vrednosti u kome većina naših mladih sugrađana stvara ličnost, nepostojanje, tj. nedostatak zdravih stilova života, sociopatološke pojave i poremećaje u, nažalost, savremenoj porodici, složićete se da usvajanje jednog zakona, kao što je Zakon o psihoaktivnim kontrolisanim supstancama, ne može biti plod kompromisa, nego treba biti u suštini jedna zajednička aktivnost koju svakako treba svi da sprovodimo.
Inače, Predlogom zakona propisani su uslovi i postupak, kao i obaveze pravnih i fizičkih lica, koji se odnose na proizvodnju i promet psihoaktivnih kontrolisanih supstanci, posedovanje, poslove ovlašćenih laboratorija, izvoz, uvoz i tranzit psihoaktivnih kontrolisanih supstanci.
Ono što bih posebno pohvalila jesu članovi 4, 92. i 105. u Predlogu ovog zakona, jer ovaj zakon jeste preduslov za formiranje komisije za psihoaktivne kontrolisane supstance, koja predstavlja međusektorsku komisiju između više ministarstava, to su ministarstvo zdravlja, prosvete, unutrašnjih poslova, rada i socijalne politike, odbrane, omladine i sporta, kulture, pravde, poljoprivrede i veterine, lokalne samouprave, kao istaknutih stručnjaka. Jer ovo nije tema kojom treba da se bavi samo Ministarstvo zdravlja i bez zajedničkog rada ne može dati određene rezultate.
Svakako da u smislu onoga o čemu je govorila i moja koleginica, u smislu decentralizacije, član 92. propisuje formiranje komisija za praćenje posledica nastalih zloupotrebom psihoaktivnih kontrolisanih supstanci i unapređenje stanja u lokalnoj samoupravi, odnosno u lokalnim sredinama. Ne može niko bolje znati šta se dešava u lokalnim sredinama od onih ljudi koji tamo žive i borave. Ne može niko bolje pretpostaviti šta su rešenja u određenim situacijama osim onih ljudi koji se time bave.
Naravno da je ovo jedan problem koji zahvata sva područja i iz svog skromnog iskustva koje sam imala u saradnji sa mladima moram da napomenem da kada smo otvoreno razgovarali o upotrebi psihoaktivnih supstanci nije bilo preterane zainteresovanosti. Kada smo ostavili mogućnost da neko na ceduljici napiše pitanje, nažalost, pitanja su bila tipa: koliko nešto košta i gde može da se nabavi, što je sigurno pokazatelj da postoji interesovanje za korišćenje onoga što nije dozvoljeno, što takođe pokazuje još jednu činjenicu – da nedozvoljeno korišćenje psihoaktivnih supstanci nema granice i ne može se definisati da ovde postoji i negde ne postoji ili u mojoj sredini ne postoji, to postoji svuda.
Moram da kažem mojim kolegama, spominjao se zakon o mentalnom zdravlju i ovo je jedan od pretkoraka ka usvajanju zakona o mentalnom zdravlju i da će se verovatno taj zakon naći u skorije vreme u proceduri.
Zahvaljujem se na pažnji i još jednom apelujem na sve moje kolege, kako u parlamentu tako i na kolege na lokalnom nivou, da samo zajedničkim radom možemo da dovedemo do određenih rezultata kada je u pitanju kontrola korišćenja psihoaktivnih supstanci. Zahvaljujem.

Poštovana predsednice, poštovani predstavnici Ministarstava, danas ću pričati o Predlogu zakona o akreditaciji, s obzirom da je moj kolega Vlajko Senić izuzetno dobro govorio o Predlogu zakona o zaštiti potrošača, pa prosto da se ne ponavljamo.
Predlog zakona o akreditaciji predstavlja jedan od proevropskih zakona i zakona koji su, svakako, preduslov za održivi ekonomski razvoj.
Globalizacija ekonomije na međunarodnom nivou i povećanje svesti potrošača doprineli su stvaranju infrastrukture kvaliteta. Infrastruktura kvaliteta odnosi se na sve oblasti metrologije, upravljanja kvalitetom, standardizaciju, ispitivanje, ocenu usaglašenosti, sertifikaciju i akreditaciju.
Akreditacija je postupak utvrđivanja da li tela za ocenjivanje usaglašenosti ispunjavaju određene zahteve srpskih, odnosno evropskih i međunarodnih standarda. Akreditacijom se utvrđuje kompetentnost tela za ocenjivanje usaglašenosti za obavljanje poslova ispitivanja, etaloniranja, kontrolisanja sertifikacija i proizvoda, sertifikacije sistema menadžmenta i sertifikacije osoba.
Infrastruktura kvaliteta predstavlja komponentu koja suštinski doprinosi ekonomskom i socijalnom razvoju zemlje. Ona predstavlja nezaobilazni činilac ekonomije, zasnovan na podeli rada, kao nacionalne, međuregionalne i međunarodne trgovine.
Ukoliko ne postoji dobar osnov za funkcionisanje sistema kvaliteta, nezamislivi su zaštita životne sredine, zaštita zdravlja i zaštita prava potrošača. Svi mi, u principu, očekujemo da kupovinom nekog proizvoda dobijemo robu ili uslugu određenog kvaliteta.
Nacionalne mreže infrastrukture kvaliteta moraju biti usklađene sa međunarodnim zahtevima koji predstavljaju preduslov za robnu trgovinu i razmenu usluga na evropskom i međunarodnom tržištu.
Usvajanjem zakona o akreditaciji, kao krovnim zakonom u infrastrukturi kvaliteta, ili što bi mi rekli, početnom ili krajnjem zakonu o infrastrukturi, stvaraju se uslovi kako bi se postepeno postigla usklađenost pod odgovarajućom regulativom EU u oblasti akreditacije, u skladu sa sporazumom o SSP.
Usvajanjem pomenutog zakona predstavlja nastavak vršenja poslova akreditacije u Republici Srbiji u skladu sa evropskim i međunarodnim standardima.
Pozitivnim izjašnjavanjima po pitanjima ovog zakona i uspešnim organizovanjem rada u akreditacionom telu Srbije i drugim institucijama iz oblasti sistema kvaliteta stiču se uslovi za brže pristupanje Svetskoj trgovinskoj organizaciji i EU.
Jedan od preduslova za ulazak Srbije u EU je i punopravno članstvo akreditacionog tela Srbije u Evropskoj kooperaciji za akreditaciju. Od 2002. godine imamo status pridruženog člana i, naravno, pristupanje multilateralnim aranžmanima o međusobnom priznavanju.
Predlogom zakona o akreditaciji se definiše status organizacije i način rada u akreditacionom telu Srbije. Svakako treba naglasiti da se nacionalno telo za akreditaciju transformiše iz samostalne, neprofitne organizacije u javnu službu.
Pored pomenutog, moram ukazati na odredbu iz člana 13. koja kaže da - akreditaciono telo Srbije ne sme primati poklone, donacije od korisnika usluga. Pored toga, ne sme pružati konsultantske usluge ili imati udeo upravo u onim delovima infrastrukture kvaliteta za koje je zaduženo da izdaje sertifikat i da proverava i kontroliše njihov rad, što je svakako jedan od bitnih preduslova za nezavisnost i nepristrasnost akreditacionog tela Srbije u obavljanju svog osnovnog delovanja.
To je upravo izdavanje sertifikata kojim se potvrđuje da je telo za ocenjivanje usaglašenosti, kompetentno za obavljanje poslova, ocenjivanje usaglašenosti za određenu oblast u određenom obimu.
Pored pomenutog, predlog ovog zakona definiše i postupak akreditacije, gde telo za ocenjivanje usaglašenosti pokreće postupak akreditacije. Akreditaciono telo Srbije je podnosilac prijave, ugovorom uređuje međusobna prava i obaveze. Akreditaciono telo Srbije izdaje sertifikat o akreditaciji na određeno vreme i proverava nadzorom rada akreditovano telo za ocenjivanje usaglašenosti.
Bitan deo ovog predloga zakona svakako predstavlja uvođenje prekogranične akreditacije, čime se daje mogućnost da akreditaciono telo Srbije uputi telu za ocenjivanje usaglašenosti da prijavi za akreditaciju, podnese telu neke druge države, ukoliko akreditaciono telo Srbije ne vrši akreditaciju za datu oblast i, naravno, obrnuto.
U principu, na samom kraju bih pokušala da vrlo plastično objasnim šta ovo znači za Republiku Srbiju i za građane Republike Srbije. Ne postoji sistem kvaliteta i ne postoje međunarodni standardi. Nikada nijedan proizvođač ne bi mogao da proizvodi svoj proizvod van svoje matične zemlje. Isto tako, nijedan proizvod ne bi mogao da se nađe na svetskom tržištu da ne postoje usaglašeni standardi i usaglašena metrologija.
Naravno, ukazala bih da je ovo poslednji u nizu zakona u okviru infrastrukture kvaliteta. Ukazala bih da akreditaciono telo Srbije nikako ne može biti političko telo, kao što su neke moje kolege sinoć ukazivale. To je telo koje već postoji i koje ima svoje organe. To što sada imamo upravni odbor, nadzorni odbor direktora, to je sasvim normalno i to je postojalo i ranije. Možete videti na sajtu akreditacionog tela Srbije.
Pored pomenutog, kada govorimo o kontroli sistema kvaliteta, mi uglavnom mislimo i mnogi od nas koji možda nisu u materiji ili oni koji nisu u materiji misle da govorimo o kontroli uvedenih standarda. Ovo je nešto sasvim drugačije, ovo akreditaciono telo Srbije je u principu krov infrastrukture kvaliteta. Oni proveravaju one kuće koje uvode standarde u određena preduzeća. Ovo je vrlo pojednostavljeno i plastično, prosto, razumevanja radi o čemu govorimo.
Ono što je svakako svima nama cilj, a posebno nama iz G 17 plus, jeste da se stvore uslovi za domaće proizvođače da učestvuju na globalnom tržištu, jer ukoliko imate jake jedinice u organizacionom sistemu u infrastrukturi kvaliteta, ono što vi kao akreditaciono telo nacionalno učinite u svojoj državi može biti priznato i van granica ove države, što su svakako preduslovi za bolji život i standard naših građanki i građana.

Poštovana predsednice, poštovani predstavnici predlagača, kolege i koleginice, pred nama su večeras još dva zakona iz evropske agende, a to je Predlog zakona o vazdušnom saobraćaju i Predlog zakona o plovidbi lukama na unutrašnjim vodama, svakako dva krovna sistemska zakona iz ove oblasti i sigurno da ova dva zakona predstavljaju nastavak procesa usklađivanja domaćih propisa sa propisima i standardima EU.
Pored pomenutog i Predlog zakona o vazdušnom saobraćaju i Predlog zakona o plovidbi lukama na unutrašnjim vodama sadrže nova rešenja u skladu sa promenama nastalim u društvenim, ekonomskim i svojinsko-pravnim odnosima uspostavljenim Ustavom Republike Srbije i donetim sistemskim rešenjima.
Kada govorimo o ova dva zakona, prosto ne mogu da podsetim sve nas na značaj geostrateškog položaja Republike Srbije, kao i na činjenicu, s jedne strane, da je vodni transport najjeftiniji vid transporta a, s druge strane, da globalizacija tržišta i brz tempo života zahteva brži saobraćaj, a prvenstveno mislim na vazdušni saobraćaj. Svakako da ove dve oblasti zahtevaju njihovo sinhronizovanje sa međunarodnim propisima.
Više bih govorila o Predlogu zakona o vazdušnom saobraćaju, kojim će se po prvi put urediti oblast civilnog vazduhoplovstva. Stvarno ću se truditi da u svom izlaganju ne ponavljam ono što su moje kolege iz poslaničkog kluba već iznele.
Inače, Predlog zakona o vazdušnom saobraćaju, koji se danas nalazi pred nama, predstavlja predlog kojim se ispunjavaju odgovornosti prema Međunarodnoj organizaciji civilnog vazduhoplovstva. Predloženim materijalnim rešenjima utvrdiće se i razgraničiti nadležnosti organa državne uprave i drugih organa koji deluju u vazduhoplovstvu, kao i njihove odgovornosti i ovlašćenja.
Predlog zakona uređuje uslove za obezbeđenje i bezbednost vazdušnog saobraćaja na teritoriji Republike Srbije koji se odnosi na bezbednost u vazduhoplovstvu, zaštitu vazdušnog prostora, vazdušnu plovidbu, upravljanje vazdušnim saobraćajem, pružanje usluga u vazdušnoj plovidbi, vazdušni saobraćaj, aerodrome, vazduhoplovne proizvode, delove, uređaje i opremu, vazduhoplovno osoblje, zaštitu od buke i emisije gasova, istraživanje uzroka udesa i nezgoda u vazduhoplovstvu, nadzor i prekršaje u vazduhoplovstvu.
Primenom ovog zakona omogućiće se uslovi za unapređenje nacionalne vazduhoplovne industrije i stvoriti nove pogodnosti za investiranje u tu industriju. Usvajanjem ovog predloga zakona i njegovom implementacijom stvoriće se pretpostavke za uspostavljanje višeg stepena efikasnosti u radu svih subjekata u vazduhoplovstvu i pospešiti konkurencija, s obzirom da se otvara tržište vazduhoplovnih usluga.
Ono što bih posebno istakla je otvaranje novih tržišnih mogućnosti za domaće avioprevoznike da pod jednakim uslovima pristupe zajedničkom evropskom vazduhoplovnom prostoru koji će u narednom periodu, po nekim procenama, obuhvatiti 35 zemalja sa potencijalnih 500 miliona korisnika.
Naravno, kada govorim o ovom zakonu, ne mogu da ga na neki način ne približim građanima iz one sredine iz koje dolazim, a to je opština Žitište i Srednjobanatski okrug, gde na sedam kilometara od Zrenjanina postoji Aerodrom "Ečka", gde je prva faza radova izvršena i dobijena je dozvola. Inače, koristi se samo za obuku i u sportske svrhe.
Međutim, svakako lokalne vlasti se trude da pronađu strateškog partnera da bi se završila i druga faza ovih radova. Smatram da je stvaranje zakonskog okvira u ovoj oblasti izuzetno bitno, jer bi samim završetkom faze radova na Aerodromu "Ečka" došlo do razvoja ne samo Zrenjanina i Srednjobanatskog okruga, već i celog regiona.

Gospođo predsedavajuća, reklamirala bih povredu Poslovnika, člana 103, i molila bih vas samo da vratimo naše kolege na temu koja je na dnevnom redu. Mislim da je to korektno i sa vaše strane i sa strane svih nas, kao kolega, kojima je, verujem, cilj da stvarno radimo ono za šta smo plaćeni. Hvala.

Zahvaljujem. Poštovano predsedništvo, poštovani ministre i predstavnici predlagača, moram da izrazim lično zadovoljstvo što je ovaj zakon na dnevnom redu, posebno što sam u toku prethodne sednice, odnosno prošle sednice, napomenula kako bi bilo bitno da usvojimo ovaj zakon, kako je već dosta dugo u skupštinskoj proceduri. Veoma sam srećna ako imam bar 0,1% uticaja na to.  
Još jednom ću citirati Alberta Ajnštajna i ono što smo jako često koristili, da je „svet opasno mesto, ne zbog onih koji čine zlo, već zbog onih koji ćute i gledaju i ne preduzimaju ništa“. Verujem da ja lično svakako ne spadam u ljude koji ćute i ne preduzimaju ništa. Mi smo ovaj citat često koristili kada smo govorili o nasilju u porodici. Ne kažem da smo mi taj problem rešili, ali smo svakako nešto što je bilo privatno i porodično okruženje izmestili kao jedan društveni problem.
Mislim da i mobing moramo, možemo i uspevamo da izmestimo kao jedan društveni problem, jer priča o mobingu u jednom društvu i predlaganje pozitivnih zakonskih vrednosti jeste, u stvari, pretenzija jednog društva da postane civilizovanije, humanije i pravičnije.
Sasvim je sigurno da je Predlog ovog zakona izazvao brojne polemike kako organizacija civilnog društva, Unije poslodavaca i sindikalnih organizacija, tako i samog građanstva. Stoga bih dala jednu malu sugestiju, a verujem da su i predstavnici Ministarstva razmišljali o tome, a to je da možda na neki način definišu pojavne oblike zlostavljanja na radnom mestu, upravo zbog nedovoljnog poznavanja, nedovoljnog razumevanja i mogućnosti zloupotreba ovog zakona od strane neradnika u odnosu na radnike, jer mislim da je cilj ovog zakona upravo da zaštitimo one ljude koji su vredni, sposobni i izvršavaju svoje radne obaveze.
Pod pojavnim oblicima zlostavljanja prvenstveno mislim na davanje ponižavajućih poslova radniku van njegove stručne spreme i radnog iskustva. Iz ličnog kontakta sa građanstvom primetila sam da upravo u javnim i državnim preduzećima dolazi nekad do takve zloupotrebe i želela bih da napomenem da ovaj problem nije prisutan samo u privatnim preduzećima, već podjednako u svim organizacijama.
Takođe, ogovaranje i stalne kontrole i kritike, kako od strane rukovodstva, tako i od strane kolega, bez osnova i razloga, napadi na zdravlje zaposlenog, premeštanje u drugu kancelariju ili na neka druga mesta bez dovoljno obrazloženja i dovoljno razloga, nepozivanje na sastanke, oduzimanje sredstava za rad, sindrom praznog stola (mislim da je to bio jedan slučaj novinarke koja mi se jednom obratila, gde je bilo uskraćeno korišćenje telefona, interneta, a od nje su se očekivali isti radni rezultati), takođe, pretrpavanje obavezama.
Upravo zbog takvih stvari i zbog nemešanja sa Zakonom o zabrani diskriminacije, onim odredbama koje definiše zakon o radnim odnosima ili o radu, mislim da bi neke stvari trebalo malo konkretnije definisati. Isto tako, moja skromna sugestija je da posrednik ili medijator, verujem da ćete to urediti nekim podzakonskim aktima, treba da ima određena znanja i određene osobine.
Kao što mislim da ćete verovatno jednog dana doneti podzakonski akt kojim će se definisati rad sa osobama koje su trpele višegodišnje zlostavljanje, iz prostog razloga što ti ljudi vremenom gube na samopouzdanju i prave češće greške i samim tim možda gube određene radne sposobnosti jer im se ne pružaju adekvatni uslovi.
U svakom slučaju, smatram da je dobro uvođenje medijatora, da je dobro uvođenje hitnosti postupka jer radni sporovi pred sudovima znaju da traju godinama. Dobro je i to što slučaj ne zastareva pola godine, jer nekad je ljudima potrebno mnogo hrabrosti da se odluče da prijave zlostavljanje. Žalosno je to što svi statistički podaci ukazuju da su žene te koje više trpe zlostavljanje na radnom mestu, i da su to mladi ljudi između 20 i 30 godina, kao i oni ljudi između 40 i 50 godina.
U svakom slučaju, mislim da Srbija daje još jedan signal da postaje humanije i civilizovanije društvo i da Srbiji jeste potreban ovakav zakon. Verujem, kao i za sve druge zakone o kojima sam govorila, da ovaj zakon ne treba da bude nešto gde ćemo vršiti politizaciju, nego nešto što ćemo podržati i pokušati da što bolje zajednički implementiramo, jer nas tek nakon usvajanja čeka ogroman posao. Verujem da ima posla i za Ministarstvo i za nas narodne poslanike da građane upoznamo sa zakonskim mogućnostima, da ih ohrabrimo da ih koriste i da im pomognemo gde god je to moguće. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, predsednice Skupštine. Poštovani predstavnici predlagača, koleginice i kolege, kao i juče, i danas ću govoriti o potvrdi jedne konvencije za koju isto tako smatram da ne sme i ne može biti političkih neistomišljenja, jer govorim o potvrdi Konvencije Saveta Evrope o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja.
Zašto sam rekla ovu prethodnu rečenicu? Zato što mi mnogo puta, i ja u ovom parlamentu, a verovatno i javnost, od svih mojih kolega zna da čuje kako su deca naša budućnost, ali onog dana kada dođemo do potvrđivanja konvencije ne pokaže se uvek tako.
Na samom početku, podsetila bih nas na opštu definiciju zloupotrebe deteta – zloupotreba ili zlostavljanje deteta obuhvata sve oblike fizičkog i ili emocionalnog zlostavljanja, seksualnu zloupotrebu, zanemarivanje ili nemaran postupak, kao i komercijalnu ili drugu eksploataciju, što dovodi do stvarnog ili potencijalnog narušavanja detetovog zdravlja, njegovog preživljavanja, razvoja ili dostojanstva u okviru odnosa koji uključuje odgovornost, poverenje i moć.
Ovo je definicija koju je dala Svetska zdravstvena organizacija, podsetiću vas da je svetski dan prevencije zlostavljanja dece, koji se obeležava 19. novembra, u stvari ustanovljen s ciljem da bi se podigao nivo svesti i povećala osetljivost javnosti na pojavu nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja dece.
Seksualna zloupotreba deteta se očituje kao aktivnost između deteta i neke odrasle osobe ili, nažalost, sve češće u našem društvu i drugog deteta, koje ima zbog svog uzrasta ili razvoja položaj koji mu daje odgovornost, poverenje ili moć, gde aktivnost ima za cilj da pruži uživanje ili zadovolji potrebe druge osobe.
Ovo može obuhvatiti, ali se ne ograničava samo na navođenje ili primoravanje deteta da se upusti u bilo kakvu nezakonitu seksualnu aktivnost, eksploatatorsko korišćenje deteta za prostituciju ili druge nezakonite seksualne radnje.
Prema Unicefu, oko dva miliona dece se svake godine koristi u tzv. seksualnoj industriji. Danas u Srbiji mnogo više govorimo o ovome i ne mogu stvarno da procenim da li uopšte razgovor o ovoj temi znači da je i povećano prisustvo seksualnog zlostavljanja dece ili sama mogućnost da otvoreno govorimo i prepoznajemo neke stvari, daje i nama mogućnost da uočimo određene zakonske norme i ustanovimo određene mehanizme kako bismo ovo sprečili.
Ono što je meni izuzetno zadovoljstvo jeste da u smislu ove konvencije nedvosmisleno definišemo pojam deteta i to podrazumeva svako lice mlađe od 18 godina. Verujem da će potvrđivanje ove konvencije znatno i institucionalno unaprediti mere zaštite dece i prava dece, a svakako i mogućnost da deca tokom osnovnog i srednjoškolskog obrazovanja dobiju informaciju o opasnostima od seksualnog iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja, kao i sredstva kojima mogu sama da se zaštite, u skladu sa sopstvenim moćima koje se vremenom razvijaju. Naravno da sam svesna da sama potvrda ove konvencije neće znatno poboljšati stvari, ali svakako činimo još jedan korak ka poboljšanju stvari.
Moj konkretan i skroman doprinos danas bi se sastojao u sugestiji o promeni Krivičnog zakonika Republike Srbije, posebno aludiram na članove 183. i 184. i povećanje kaznenih odredbi, gde u članu 183. kaže – ko odvede maloletno lice radi vršenja obljube sa njom, izjednačenog čina ili druge polne radnje, kazniće se zatvorom od tri meseca do pet godina. Moj skroman doprinos se sastoji u sugestiji da tu odredbu povećamo u određenim rokovima, kroz određene skupštinske procedure.
Pored pomenutog, želela bih da napomenem, statistički podaci, koji su nažalost skromni, kazuju da od četvoro dece koja su seksualno zlostavljana tri su devojčice i jedan dečak, da su počinioci nepoznata lica u 1,75% slučajeva, što ukazuje svakako na potrebu edukacije i roditelja i dece i svih onih ljudi koji rade sa decom da prepoznaju takve vidove zlostavljanja.
Naravno, ovo zlostavljanje je u 62,33% višegodišnje. Svakako ne mogu da govorim o ovome, a da ne spomenem pozitivne mere koje je preduzelo Ministarstvo za telekomunikacije i informaciono društvo i koje je prošlu godinu obeležilo takođe kao godinu bezbednijeg Interneta i akcijom "klikni bezbedno" potrudilo se da upozna i roditelje i decu sa mogućnostima zloupotrebe informatičke tehnologije.
U stvarnoj želji da neke stvari predupredimo i u stvarnoj želji da neke stvari radimo preventivno u ovoj državi, pozivam sve kolege da podrže potvrđivanje ove konvencije.

Poštovana predsedavajuća, poštovani predstavnici Vlade, poštovane koleginice i kolege, ne umanjujući značaj predloga zakona koji se danas nalaze na dnevnom redu i o kojima su moje kolege govorile, danas bih akcentovala Predlog zakona o potvrđivanju Konvencije Međunarodne organizacije rada broj 183 o zaštiti materinstva.
Zašto baš ova konvencija i zašto potvrđivanje ove konvencije? Zato što lično smatram da materinstvo ne može i ne sme biti nešto u čemu ćemo izražavati svoja politička neistomišljenja i neslaganja.
Stvarno bih volela da u danu kada se budemo izjašnjavali sve moje kolege i koleginice podrže i potvrde ovu konvenciju jer ovo je još jedan dokument koji obezbeđuje sveobuhvatnu zaštitu žena u slučaju trudnoće, a posebno razdoblje posle porođaja.
Podsetila bih nas na četiri osnovna principa Saveta Evrope za unapređenje rodne ravnopravnosti, a to su: jednak tretman u procesu zapošljavanja, stručnog usavršavanja, radnih uslova i napredovanja; jednaka plaćenost za jednak rad; posebna zaštita trudnica i majki koje su nedavno rodile i zaštita samozaposlenih.
Naravno da sam svesna svih problema ovog društva, odnosno bar sam upoznata sa većinom, ali ne mogu da ne spomenem one pozitivne stvari koje smo kao parlament i svi učesnici u Vladi i organizacije civilnog društva doneli i uredili tokom ovih poslednjih godina, a to je svakako činjenica da je 2008. godine Vlada Republike Srbije usvojila Strategiju za podsticanje rađanja, u kojoj je opšti cilj održivi demografski razvoj.
Svakako, da bi se postigao opšti cilj, neminovno je zahtevano da se dostignu posebni ciljevi, a to je ublažavanje ekonomske cene podizanja deteta, usklađivanje rada i roditeljstva, što je svakako jedan od velikih problema u ovom društvu i verujem da ćemo ga zajednički rešiti ili spustiti na minimum one stvari koje to sprečavaju, snižavanje psihološke cene materinstva, a svakako jedna organizacija ovog posebnog cilja jeste i potvrđivanje ove konvencije, promocija reproduktivnog zdravlja adolescenata, borba protiv neplodnosti ka zdravom materinstvu, populaciona edukacija i aktiviranje lokalne samouprave.
Podsetila bih nas da oblast materinstva i roditeljstva, pored pomenutog, definišu se u Zakonu o radu, Zakonu o zdravstvenom osiguranju, Zakonu o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti.
Takođe bih nas podsetila da je ovaj parlament usvojio Zakon o zabrani diskriminacije i Zakon o ravnopravnosti polova, kao i to da je u proceduri zakon o zabrani zlostavljanja na radnom mestu. Verujem da ćemo se vrlo brzo izjašnjavati o tom zakonu.
Takođe bih želela da nas podsetim da u okviru Ministarstva za rad i socijalnu politiku postoji Uprava za rodnu ravnopravnost, Uprava za bezbednost i zdravlje na radu, Sektor za brigu o porodici i socijalnoj zaštiti i Inspektorat za rad.
Kada govorimo o ovoj temi ne mogu da ne spomenem da postoji jedna nevladina organizacija koja sprovodi projekat jednakih mogućnosti za žene u oblasti rada na teritoriji Srednjobanatskog okruga.
Imala sam priliku da prisustvujem okruglom stolu koju je zrenjaninski edukativni centar organizovao u opštini iz koje dolazim, a to je opština Žitište. Naravno da su se kao ključni problemi istakli, i od strane zaposlenih i od nezaposlenih žena, ona mogućnost koju koriste nekorektni poslodavci uslovljavanjem ili pitanjem za roditeljstvo i materinstvo. Vrlo sam svesna da Ministarstvo čini sve što je u njegovoj mogućnosti, kao i svi mi, da spreči takve stvari.
Iskoristila bih ovu priliku da apelujem na građane da iskoriste ono što im je zakonom dato kao mogućnost i prijave takve zloupotrebe od nekorektnih poslodavaca.
Usvajanje ove konvencije daje mogućnost državama članica da usvoje mere kako bi obezbedile zaštitu zdravlja trudnica i porodilja, tj. zdravlja majki i deteta, pravo na dojenje deteta nakon povratka na posao.
Ono što će svakako dovesti do određenih promena jeste da ova konvencija daje pravo ženama na jednu ili više dnevnih pauza ili na skraćenje radnog vremena za potrebe dojenja. Pauza ili skraćenje radnog vremena trebalo bi da se računaju kao redovno radno vreme i da se plaćaju u skladu sa tim.
Potvrđivanjem ove konvencije još jednom potvrđujemo da materinstvo ne sme biti izvor diskriminacije u zapošljavanju i uključivanje i mogućnost na zapošljavanje odnosno osnovnog prava na rad.
Ono što bih istakla kao svoje lični stav i za šta ću se zalagati u svom budućem radu, da ne samo materinstvo nego i roditeljstvo uopšte ne može i ne sme biti prepreka u osnovnom pravu na rad. (Aplauz.)