Zahvaljujem, gospođo predsednice. Poštovani narodni poslanici, poštovani ministre, baviću se Predlogom zakona, ne bih da nastavim ovu raspravu, mislim da je dosta rečeno na ovu temu.
Ustavom iz 2006. godine, Srbija je koncipirana kao centralizovana država, kako politički, tako i finansijski, s oskudnim nadležnostima pokrajina i vrlo malim nadležnostima lokalne samouprave.
Moderne države, obrnuto od toga, vrše decentralizaciju, jer su iskustvo a i teorija pokazali da se složenom državom ne može uspešno rukovoditi i upravljati iz jednog centra. Vojvodina je dobila određena ovlašćenja u odnosu na ostatak zemlje, tako da je Srbija danas centralizovano decentralizovana država, u kojoj je Vojvodina jedini definisani region, ili autonomna pokrajina, dok je druga pokrajina, Kosovo i Metohija, kao što znamo, pod međunarodnom upravom od 1999. godine, a na osnovu Rezolucije 1244 SB UN-a.
Ovakav sistem, svakako, ne može da opstane na duže staze, jer su decentralizacija, regionalizacija i ravnomerni regionalni razvoj preduslov budućeg razvoja svake zemlje, pa i Srbije.
Prvi konkretan korak u regionalizaciji, ali, nažalost, nedovoljan, jeste donošenje upravo ovog zakona o regionalnom razvoju, jer bi ciljevi stvaranja ovakvih regiona trebalo da budu uravnotežen regionalni razvoj, veći stepen konkurentnosti i funkcionalna integrisanost u okruženje.
Ovakva regionalizacija nema političke motive, jer su regioni statistički, a ne administrativni. Moram malo da razbijem jednu famu. Statistički regioni nisu uslov za dalje približavanje Srbije EU, ali se od zemalja koje žele da se priključe EU očekuje da u periodu od dve godine nakon potpisivanja SSP-a usklade unutrašnju podelu na regione s regionalizacijom EU.
Evropska unija ne primorava nijednu zemlju da to uradi, niti daje kriterijume i predloge kako to treba uraditi, već za takvu reformu nudi ''šargarepu'', a šargarepa su evropski fondovi.
Jedna od obaveza koje je Srbija preuzela potpisivanjem SSP-a jeste dostavljanje Evropskoj komisiji podataka o visini bruto društvenog proizvoda po glavi stanovnika, harmonizovanih na NUTS 2 nivou regiona, u periodu od četiri godine.
Postojanje NUTS podele u fazi pridruživanja omogućava efikasnije vođenje politike regionalnog razvoja, budući da pruža jasne pokazatelje stanja razvoja u državi i samim tim stvara prostor za odabir najadekvatnijih mera za rešavanje problema regionalne disproporcije i nerazvijenosti. Regioni nam nisu potrebni da bismo samo ispunili standarde i zahteve za dodelu sredstava iz EU, već da bi nam unutar jedne teritorije bili na raspolaganju neophodni preduslovi za sveukupan razvoj naše privrede.
Statistički regioni ne mogu nikako da budu politički regioni, jer zakon ne predviđa formiranje regionalnih vlasti. Ne vidite nigde da će regioni dobiti vladu, skupštinu, upravne organe.
Ovakva regionalizacija ne podrazumeva nikakve autonomije, već obeležavanje gradova i opština koji ulaze u okvire nadležnosti regionalnih agencija, koje će svoje projekte koordinirati sa Beogradom i sa fondovima EU. Evroregioni neće biti administrativne teritorije, neće imati pravni subjektivitet, već će svaki od njih imati svoju agenciju za regionalni razvoj, koja će biti zadužena za sprovođenje politike regionalnog razvoja.
Iznad regionalnih, predviđena su još tri nivoa nacionalnih agencija koje će sprovoditi i kontrolisati istu oblast. Nad nacionalnim agencijama, odnosno nad regionalnim agencijama, kompletan nadzor i kontrolu imaće Vlada Srbije, njene institucije, tako da statistički evroregioni neće imati autonomiju, čak, ni nad sredstvima koja budu odobrena iz evropskih fondova za regionalne projekte. Regioni bi trebalo da sami razvijaju regionalne programe i projekte koji se finansiraju novcem iz evropskih fondova, što podrazumeva razvoj odgovarajućih administrativnih kapaciteta, sposobnost za programiranje i finansijski menadžment.
Statistički regioni, već je nekoliko puta rečeno, formiraju se prema nomenklaturi teritorijalnih statističkih jedinica NUTS, što je novi statistički model EU, jer su statističke službe zemalja kandidata za prijem u EU još 1997. godine postigle saglasnost sa Eurostatom, a to je Statistički zavod Evropske zajednice u Luksemburgu, da se utvrdi nomenklatura NUTS 5, prema broju stanovnika, odnosno prema veličini teritorijalne zajednice. To je kasnije utvrđeno Uredbom Evropske komisije od maja 2003. godine. Prilagođenost zemlje NUTS sistemu olakšava prijem u EU, omogućava pristup strukturnim fondovima za finansiranje programa, što se pokazalo bitnim kod zemalja istočne i centralne Evrope.
Prema Predlogu zakona o kome danas razgovaramo, relevantni su nivoi 2, to je region, i 3, to je oblast nomenklature statističkih teritorijalnih jedinica koju priprema Republički zavod za statistiku, a usvaja Vlada.
Dozvolite da kažem nešto i o regionalnoj politici EU, pošto je o tome malo reči bilo danas. Osnovna svrha regionalne politike je pomaganje manje razvijenim regionima, pomoć u funkciji njihovog razvoja, čime bi trebalo da se uskladi ukupan razvoj EU. Regionalna politika obuhvata i kohezivnu politiku, kao i delove socijalne i poljoprivredne politike i, u užem smislu, odnosi se na smanjivanje regionalnih razlika.
Regionalna politika je, kao zajednička politika EU, pokrenuta još 1975. godine. U vreme kada je pokrenuta, najveća razlika u dohotku između razvijenih i nerazvijenih regiona bila je upravo 7:1, kao što je slučaj sa Srbijom. Najrazvijeniji region bila je pokrajina Hamburg, a najnerazvijenija je bila Kalabrija. U današnje vreme, najniži dohodak od 271 NUTS 2 regiona, koliko ih postoji u EU, najmanji dohodak imaju regioni jugoistočne Rumunije, a najviši dohodak ima London.
Regionalna politika je zasnovana na nekoliko načela i ta načela se mogu primeniti bez ikakvih izmena i dopuna i na Srbiju. To je, pre svega, dodatnost, što znači da, pored sredstava koje daje Unija, nacionalne ili lokalne vlade, takođe, treba da osiguraju svoj deo sredstava.
Drugo načelo je proporcionalnost, što znači da se više sredstava daje za projekte koji se smatraju značajnijim. Treće načelo je partnerstvo, koje znači da se projekti sprovode pod rukovodstvom tela u koje, pored predstavnika Unije, ulaze predstavnici zainteresovane strane, bila to država, region ili opština.
Regionalne politike se sprovode uz pomoć sredstava koja su koncentrisana u dva fonda, i to su kohezioni i strukturni. Osim poljoprivrednog, to su najveći fondovi u Uniji, koji čine 36% ukupnih sredstava Unije, ali za zemlje kao što je Srbija, koja još nije dobila kandidaturu za članstvo, Unija je 2007. godine osnovala fond IPA – instrument za pretpristupnu pomoć, zamenivši tako, prethodno, nekoliko fondova koji su ukinuti, kao što su FAR, SEPARD, ISPA, KARC itd.
Pomoć IPA daje se za sledeće namene: prvo, za izgradnju ustanova i vladavinu prava, drugo, regionalnu saradnju, treće, prekograničnu saradnju, četvrto, ljudske resurse i, peto, za razvoj sela. Zemlje kandidati za članstvo, a to su Hrvatska, Makedonija i Turska, mogu da konkurišu za sredstva u okviru svih pet stavki, dok ostale zemlje zapadnog Balkana, Srbija, BiH, Albanija i Crna Gora, mogu da konkurišu samo za sredstva iz okvira prve dve stavke – izgradnja ustanova i vladavine prava i regionalna saradnja.
Statistički regioni bi trebalo da postepeno nauče da upravljaju sami sobom, da bi zatim mogli da posluže kao osnov za buduće političke regione. Sve se govori u kondicionalu – mogli bi da posluže i moglo bi da dođe i do političke regionalizacije. Ova regionalizacija Srbije je još uvek otvoreno pitanje, mada je sve prisutnije među pravnicima, posebno konstitucionalistima, politikolozima, sociolozima, a najviše među političarima. U stručnoj javnosti, ova ideja ima kako zagovornike, tako i protivnike.
Da regionalizacija vodi u federalizaciju, a federalizacija ka mogućem raspadu države, jedna je od osnovnih teza protivnika regionalizacije. Naravno, političari demagozi upotrebljavaju mnogo teže reči, pa se svaki pokušaj regionalizacije naziva razbijanjem države, izdajom nečega i nekoga, ali o tome neću puno da govorim, o tome smo dosta čuli iz izlaganja mojih prethodnika.
Ekonomisti izražavaju drugu vrstu rezerve, postavljaju pitanje – koliko će regionalizacija koštati? Složen sistem organizacije vlasti povlači za sobom veće troškove administriranja i finansiranja rada i organa službi na svim nivoima, ali i opasnost od ugrožavanja jedinstvenog tržišta. Dodaću da postoji opasnost i od feudalizacije, od provincijalizacije, od jačanja lokalizama svih vrsta i od toga da umnožite administraciju i birokratiju, ali se sve to rešava i sprečava dobrim zakonskim rešenjima, a još više sprovođenjem tih istih dobrih zakona.
Postoje unutrašnjepolitički i spoljnopolitički razlozi za regionalizaciju, ali se problemima u regionalizaciji Srbije može i mora prići samo sagledavajući celinu teritorije, nasleđeno iskustvo, iskustvo država koje su prošle, ili prolaze slične probleme, a posebno imajući u vidu proces integracije na evropskom kontinentu.
Postojeće društveno i teritorijalno uređenje ne omogućava ostvarenje fundamentalnog načela ravnopravnosti svih građana Srbije na regionalno organizovanje. Dosadašnja rešenja su to pravo davala samo nekim građanima, te je vertikalna podela vlasti privilegija jednih, u odnosu na druge. Srbija je od svog prvog ustava, odnosno prvog posleratnog Ustava, 1946. godine, do danas, asimetrična država, sa dve autonomne pokrajine, Vojvodinom i Kosovom i Metohijom, od kojih je ova druga, kao što znamo, pod protektoratom međunarodne zajednice. Teritorija između je nedefinisana, najčešće se naziva ostatkom Srbije, ili ostaje bez imena.
Bez obzira na činjenicu da taj tzv. ostatak Srbije nema tako izrazite istorijske, tradicionalne, kulturne, etničke osobenosti kao Vojvodina i Kosovo i Metohija, to ni na koji način ne sme da ospori legitimno pravo građana koji žive na toj teritoriji, a koje povezuje geografija, ekonomija, energetika, saobraćajnice, prirodni resursi i slično, na regionalno organizovanje.
Asimetrijom su nezadovoljni građani koji žive u pokrajinama i oni koji žive u tom tzv. ostatku Srbije, jer je takva neravnoteža neodrživa na duži rok.
Ovakav asimetrični status, koji je Ustavom unapred garantovan samo za delove teritorije, bio je, a i sad je, da se ne lažemo, potencijalni faktor dezintegracije državne teritorije. Ovakav neravnomeran ekonomski i društveni razvoj i ogromne razlike između bogatih i siromašnih područja, 7:1, razlike između najbogatijih i najsiromašnijih opština od 15:1, ne mogu se smanjiti bez regionalizacije i bez prenosa nadležnosti na niže nivoe vlasti. Lokalna i regionalna demokratija jesu osnova jednog demokratskog društva, kakvo Srbija želi da postane u najskorije vreme.
Od spoljnopolitičkih razloga, pomenuću sledeće. Proces evropskih integracija za koje se Srbija opredelila neodvojiv je od regionalizma. Evropska unija danas počiva na filozofiji evro-regionalizma kao oblika međugraničnog povezivanja susednih oblasti, okruga ili regiona.
Mnoge države su na putu prema EU prošle kroz proces strukturnih reformi i prilagođavanja, ostvarujući različite modele regionalizacije. Brisel podržava stvaranje regiona, jer su oni preduslov za korišćenje sredstava koje EU stavlja na raspolaganje, kako zemljama članicama, to su strukturni fondovi koje sam pomenula, tako i zemljama kandidatima, to su pretpristupni fondovi.
Skupština evropskih regiona osnovana je još davne 1985. godine i broji 250 regiona iz 26 država Evrope i 12 međuregionalnih organizacija. Savet Evrope, kome je Srbija pristupila 2003. godine, kao jedan od glavnih zadataka navodi decentralizaciju državne vlasti, unapređenje lokalnih i regionalnih autonomija. Jedan od najvažnijih organa Saveta Evrope, pored Parlamentarne skupštine, Saveta ministara, Evropskog suda za ljudska prava, jeste upravo Kongres lokalnih i regionalnih vlasti Evrope. Savet Evrope teži da preko ovog kongresa vrši uticaj na regionalizaciju evropskih država, a posebno novoprimljenih zemalja iz istočne Evrope i zapadnog Balkana.
Institucionalno povezivanje regiona kroz evropske institucije otvara mogućnost građanima tih regiona da preko svojih predstavnika utiču na vođenje evropske politike, ali takva mogućnost data je samo Vojvodini, kao članici Skupštine evropskih regija, dok taj tzv. ostatak Srbije mora prethodno da se teritorijalno i administrativno reorganizuje da bi stekao ovakva prava.
Znači, cilj regionalizacije je da obezbedi veću kontrolu predstavnika vlasti i lakšu smenjivost, a, u krajnjoj liniji, regionalizacija je i demokratski odgovor na separatističke težnje koje bi se mogle nekad, jednog dana, pojaviti u nekim krajevima Srbije.
Znači, da zaključimo, ova statistička regionalizacija, u stvari, ne podrazumeva nikakve regione u pravom smislu te reči, već obeležavanje opština i gradova koji ulaze u okvire nadležnosti regionalnih agencija, koje će koordinirati sa Beogradom i pristupnim fondovima EU. Sve dok region nije administrativni, dok nema sopstveni račun i sopstvenu upravu, on je samo geografska oblast, pod upravom centralistički orijentisane države.
Što se tiče stranke G17 plus, mi polazimo od toga da građani Srbije svoje realne potrebe i interese mogu da zadovolje kroz organe i institucije koje su njima najbliži, koji imaju najveći demokratski potencijal, ili čija je kontrola i smenjivost lakša. Svi građani Srbije moraju da imaju jednako pravo na regionalno organizovanje. Vertikalna podela vlasti u Srbiji ne može ostati privilegija jednih u odnosu na druge.
Da ponovim, to znači da istorijske, kulturne i etničke osobenosti koje su dovele do teritorijalne autonomije Vojvodine ne znače odricanje od prava na regionalizaciju ostalih delova Srbije. Stvaranje regiona bi trebalo da ima pragmatične ciljeve, koji bi doneli korist celokupnom društvu i državi, ali svi smo svesni činjenice da se odluka o regionalizaciji Srbije ne može i ne sme doneti na prečac, već uz što širi politički i društveni konsenzus, jer Srbija ne sme da bude država u kojoj se ljudi dele na građane prvog i drugog reda, jer svi mi koji živimo u Srbiji imamo pravo na dostojanstvo i na ravnopravne uslove. Za takvu Srbiju se G17 plus zalaže i zato podržavamo donošenje zakona o regionalnom razvoju, kao prvog, mada, ponavljam, nedovoljnog koraka da bi se Srbija regionalizovala. Hvala.