Dame i gospodo, poštovani narodni poslanici, gospodine ministre, u svom izlaganju osvrnuću se na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji. Ovo je novi pokušaj da se privatizacija ubrza i da se uveća deo privatnog sektora u stvaranju društvenog proizvoda, koji danas čini jedva nešto preko 40%, po čemu je Srbija na poslednjem mestu među zemljama u tranziciji.
Krajem 1989. godine Vlada Ante Markovića je donela prvi Zakon o privatizaciji, a već naredne godine, na osnovu primene tog zakona, Srbija je prednjačila po broju privatizovanih preduzeća i po tom merilu je bila jedan od šampiona tranzicije. Četiri godine kasnije privatizacija je praktično poništena i zaustavljena, sa obrazloženjem da su deonice stečene po bagatelnoj ceni u uslovima hiperinflacije. Tako je procenat transformisanog društvenog kapitala u vreme donošenja Zakona o svojinskoj transformaciji iz 1997. godine, kada je resorni ministar bio Milan Beko, iznosio samo oko 4%.
Jedna od prvih mera Vlade koja je formirana januara 2001. godine bila je suspenzija autonomne transformacije. Za tih nekoliko meseci u privatizaciju je ušlo oko 350 preduzeća, gotovo polovina onih koja su transformisana po tom modelu. Prvi razlog je bio realni kurs dinara koji je tada uspostavljen, a drugi tačna procena direktora da im je to poslednja šansa za opstanak, jer je promena modela bila već izvesna.
Novi model privatizacije koji je uveden zakonom donetim juna 2001. godine učinio je privatizaciju oročenom i obaveznom. Budući da je imao obimnu međunarodnu stručnu i donatorsku podršku i da je izglasan dvotrećinskom većinom u ovom parlamentu, najavljena je očekivana brza i efikasna privatizacija. Za tri i po godine sprovođenja ovog modela privatizovano je ukupno 1.145 preduzeća, od čega na tenderima 39, uprkos najavama da će taj broj biti veći od 150.
Iako je broj preduzeća na aukcijama dostigao cifru od 1.100, u oko 10% slučajeva, znači 106 preduzeća, došlo je do raskida ugovora, od kojih je samo 20 pravosnažno. Prema podacima Agencije za privatizaciju, na koje se ovde pozivam, 25 ugovora je raskinuto zbog neizvršenja ugovorenih investicija, 45 zbog neplaćanja preostalih rata, a 35 zbog promene u predmetu poslovanja.
Samo tokom 2004. godine Agenciji je stiglo oko 5.000 dopisa, što žalbi, što zahteva, što prigovora. Između ostalog, zbog ovog navedenog broja žalbi i prigovora, kao i slučajeva koji su punili novinske stupce, da navedem samo neke: "Jugoremedija", "Keramika" - Kanjiža, "Veterinarski zavod" itd., danas se dopunjuje Zakon o privatizaciji.
Za 2005. godinu planirano je da jedan od prioriteta bude restrukturiranje velikih preduzeća, uključujući i javna. U pripremi za prodaju na aukciji ili tenderu je više od 50 ovih preduzeća, odnosno pojedinih njihovih delova, a 43 se nalazi još uvek u procesu restrukturiranja. Ovaj proces će se okončati verovatno u mandatu neke sledeće vlade, sve i da ova sadašnja odradi svoj puni mandat do 2008. godine. Za privatizaciju je ostalo još oko 1000 društvenih preduzeća, ali će biti veliki uspeh ukoliko polovina od njih nađe novog vlasnika u dogledno vreme.
Prethodna 2004. godina je bila slaba iz tri osnovna razloga: prvo, zbog najave da će se vršiti revizija, drugo, novi direktor Agencije za privatizaciju, a od avgusta već bivši, sve snage je usmerio na kontrolu obavljene privatizacije i hvatanje lopova, pa je u tome izgubljeno nekoliko dragocenih meseci, a treće, verovatno i najbitnije, većina preduzeća koja su imala tržišnu vrednost je već bila prodata.
Na aukcijama je prodato samo 260 preduzeća, na tenderima osam, ali, istine radi, treba reći da je u poslednjem kvartalu 2004. godine raspisano 14 od ukupno 15 tendera za celu 2004. godinu. Najveći poslovi su učinjeni u pripremi preduzeća za restrukturiranje, mada se ti rezultati još uvek dovoljno ne vide, jer je ovaj proces ubrzan tek u drugoj polovini 2004. godine.
Akcijski fond u prvih šest meseci prošle godine gotovo da ništa nije prodao, zvanično, okrivljeni su loši zakoni koje je trebalo promeniti i bila je opšta hajka na dotadašnju privatizaciju. Uglavnom, od početka jeseni, kada se konačno krenulo sa radom, prodato je samo 60 manjinskih paketa, jer se vreme potrošilo na priče o manama i nesaglasnostima u postojećim zakonima, pre svega u ovom o privatizaciji i Zakonu o hartijama od vrednosti, u čemu se često tražio razlog za potpuno obustavljanje prodaje manjinskih paketa iz Akcijskog fonda u uslovima primene odredbi o preuzimanju.
Konačno, pred nama se nalaze predlozi zakona o izmenama i dopunama Zakona o tržištu hartija od vrednosti, Zakona o privatizaciji i Zakona o Akcijskom fondu, a završen je i Nacrt zakona o preuzimanju, koji bi trebalo da se nađe na dnevnom redu skupštinskog zasedanja. Sudeći prema predlogu izmena i dopuna Zakona o privatizaciji, koji je Vlada usvojila još u decembru mesecu i uputila u skupštinsku proceduru, a o čemu mi danas ovde raspravljamo, radi se o obimnim i suštinskim promenama, ali u okvirima postojećeg modela koncepta i metoda privatizacije.
Postojeći tekst zakona je značajno promenjen i promene bi mogle da se razvrstaju u četiri kategorije. Prvo, to su promene koje su suštinskog karaktera i kojima se propisuje postupak u slučajevima raskida ugovora o prodaji kapitala i imovine privatizovanih preduzeća.
Izmene su predložene jer do sada nije bila precizno utvrđena procedura u slučajevima raskida ugovora zbog nepoštovanja uslova iz ugovora od strane lica koja su kupila preduzeća, što je dovodilo do dodatnog gubitka vremena, a time i do obezvređivanja kapitala pravnih subjekata čiji se proces privatizacije poništio. Ovim izmenama se regulišu procesi upravljanja u preduzeću u slučaju raskida ugovora, proces povraćaja akcija koje su na zaposlene prenete bez naknade, a uvodi se institut ustupanja ugovora.
Drugo, to su izmene koje se odnose na status kupca, prava i obaveze učesnika na javnom tenderu, odnosno javnoj aukciji, prava i obaveze trećih lica, naknadu štete i ostalo. Ova pitanja su do sada bila rešena podzakonskim aktima, a sada se, stavljanjem u zakonski okvir, dodatno osnažuju, čime se povećava pravna sigurnost celokupnog procesa.
Treće, izmenama se usavršavaju i dograđuju postojeća zakonska rešenja u delu koji se odnosi na prekid postupka privatizacije, sadržinu i raskid ugovora o prodaji kapitala i promet akcija emitovanih u samom procesu privatizacije.
Četvrto, zakonom se uvode novi pravni instituti i to su zastupnik kapitala i ustupanje ugovora o prodaji. U pogledu odgovornosti učesnika i kupaca predviđena je i naplata štete. Ako učesnik na javnoj aukciji koji je proglašen kupcem ili koji istakne drugu najvišu ponudu ne potpiše zapisnik ili ne plati u predviđenom roku, on gubi svojstvo kupca i pravo da učestvuje na budućim aukcijama za to preduzeće, kao i pravo na povraćaj depozita. Zabrana važi i za članove njegove porodice. Pored, toga uplaćuje, na ime štete koja je nastala za subjekt privatizacije i za Agenciju, novčani iznos u visini od 30% prodajne cene na račun Agencije, od čega 15% pripada subjektu privatizacije.
Suštinski je promenjen član 41. Zakona – ugovor o prodaji kapitala smatra se raskinutim ako, ni u naknadno ostavljenom roku za ispunjenje ugovora, kupac ne plati prodajnu cenu, odnosno bilo koju od dospelih rata; ako ne investira u subjekt privatizacije na način kako je utvrđeno ugovorom; ako raspolaže imovinom subjekta privatizacije suprotno odredbama ugovora; ako ne obezbedi kontinuitet u obavljanju registrovane delatnosti radi čijeg je obavljanja subjekt privatizacije osnovan; ako ne dostavi garanciju za investiciono ulaganje na način kako je utvrđeno u ugovoru; ako ne poštuje odredbe o načinu rešavanja pitanja zaposlenih, i u drugim slučajevima predviđenim ugovorom.
Raskidom ugovora zaposleni u subjektu privatizacije zadržavaju vlasnička prava na kapitalu, a kapital koji je bio predmet prodaje prenosi se na Akcijski fond. Kupac kao nesavesna strana nema pravo na povraćaj plaćenog iznosa na ime prodajne cene, a radi zaštite opšteg interesa.
Restrukturiranje u postupku privatizacije definiše se kao znatna promena u preduzeću, uključujući i njegova zavisna preduzeća, a te promene omogućavaju prodaju njegovog kapitala ili imovine, i to su: statusne i organizacione promene; otpis glavnice duga, kamate ili drugih potraživanja; otpuštanje duga u celini ili delimično radi namirivanja poverilaca iz sredstava ostvarenih od prodaje kapitala i imovine tog preduzeća, kao i druge promene predviđene zakonom. Izričito se kaže da će ubuduće odluku o restrukturiranju donositi Agencija za privatizaciju.
Novim odredbama se uvodi obaveza da javna preduzeća, Poreska uprava i drugi republički organi i organizacije, tj. državni poverioci, otpuštaju dug preduzeća u restrukturiranju, sa tim da se namiruju iz prihoda od prodaje kapitala. Oko 75% tih dugova su dugovi prema državi. Ako se subjekt privatizacije ne saglasi sa visinom prijavljenog potraživanja državnog poverioca, on može da podnese prigovor arbitražnom veću u roku od osam dana od dana dostavljanja prijave.
Subjekt privatizacije je dužan da program restrukturiranja dostavi Agenciji u roku od 90 dana od dana kada Agencija odobri sveobuhvatne analize poslovanja subjekta privatizacije, a ovaj rok Agencija može da produži najduže za 90 dana, na zahtev subjekta privatizacije ili poverioca, ako za to postoje opravdani razlozi.
Dosadašnji problemi i loše iskustvo su verovatno uslovili i odredbu koja predviđa da Agencija može da odredi prekid postupka koji traje dok postoje razlozi za prekid, a najduže 90 dana od dana donošenja odluke o prekidu, sa tim da za to vreme prestaju da teku ranije navedeni rokovi.
Uvođenje dva nova pravna instituta je takođe rezultat velikih problema u preduzećima nakon raskida ugovora. Danom raskida ugovora o prodaji kapitala ili imovine Agencija imenuje privremenog zastupnika kapitala, koji ima pravo na nagradu za rad i naknadu stvarnih troškova, ali i odgovara neposredno svojom ličnom imovinom za štetu nanetu subjektu privatizacije, ako je do štete došlo namerno ili krajnjom nepažnjom. Troškove za nagradu i naknadu zastupnika snosi subjekt privatizacije, u visini koju određuje ministar nadležan za poslove privatizacije.
Ustupanje ugovora o prodaji kapitala, odnosno imovine je takođe novina u ovom zakonu. Kupac kapitala može da ustupi ugovor o prodaji kapitala, odnosno imovine trećem licu, pod uslovima propisanim ovim zakonom i zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi, po prethodno pribavljenoj saglasnosti Agencije. To treće lice mora da ispunjava propisane uslove za kupca kapitala ili imovine. Ustupanjem ugovora o prodaji kapitala, odnosno imovine, on postaje nosilac svih prava i obaveza iz ugovora o prodaji.
Namera predlagača je očigledna. Sve ove pomenute izmene trebalo bi da doprinesu ubrzanju privatizacije. Jasno je da se Vlada Republike Srbije suočila sa problemom kako da proda društvena preduzeća koja su preostala nakon dva prethodna talasa privatizacije kada su prodate najbolje firme. Prezaduženost tih preduzeća je sigurno jedan od glavnih razloga njihove neatraktivnosti za potencijalne kupce, a uz to ide i tehnološka zaostalost i ogromni gubici.
Na kraju, nadam se da će se Vlada, a potom i vi poslanici, ozbiljno pozabaviti i problemom denacionalizacije, o čemu su već pričale moje kolege poslanici, jer taj problem sprečava da se privatizacija privede kraju. Prvi korak u tom pravcu je već načinjen, na dnevnom redu ove sednice Narodne skupštine nalazi se Predlog zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine, a logično je da se nakon toga u skupštinskoj proceduri nađe i predlog zakona o denacionalizaciji.
Poslanička grupa G17 plus će podržati predložene izmene i dopune ova tri zakona. Zahvaljujem na pažnji.