Hvala, gospodine predsedavajući.
Mislim da je veoma dobro što je Vlada prihvatila ovaj amandman, kao i amandman na član…

Znači, dobro je što je Vlada prihvatila ovaj amandman, kao i amandman na član 47. poslaničke grupe SVM. Time se, naravno, precizira postizanje odgovarajuće zastupljenosti pripadnika nacionalnih manjina i pune  ravnopravnosti između pripadnika nacionalne manjine i građana koji pripadaju većini.
Mislim da je ovim amandmanima, verovatno i svim ovim drugim, poboljšan ionako dobar zakon, o kome sam ja govorio i svojoj diskusiji u načelu. Tom prilikom i sada ukazujem na veliki problem ostvarivanja zakonskih normi, niza zakona koji su veoma dobri, ali je po meni veoma akutan problem kako se to ostvariti u praksi. Jedino, pošto ipak nisam pravnik, postavljam sad pitanje – da li svi ovi dobri zakoni nemaju dovoljno normi koje obavezuju organe, organizacije koje to treba da sprovode u praksi i da onda ostavljaju političkoj volji određenih struktura u određenim organima vlasti? I u tom delu je verovatno neophodnost da se i ovaj i svi drugi zakoni obezbeđuju od te po meni veoma osetljive situacije koja se često u praksi pojavljuje, da se ta zakonska norma, u celini gledano, ne govorim samo kada su u pitanju ostvarivanja prava manjina, kada je u pitanju ostvarivanje ravnopravnosti ili ravnomerne zastupljenosti u državnim organima koja, nažalost, trenutno znamo kakva je, da je ubedljivo ispod onoga što je realna situacija na terenu i kakva je zastupljenost manjina u određenim sredinama, pogotovo Albanaca.
U govoru gospođe ministarke, upoređivanje sa situacijom Mađara u Vojvodini, pa naravno da ima i drugih manjina u Vojvodini. Pa, tu praksu, nažalost, ni izdaleka nemamo u drugim delovima, kod svih manjina, pa naročito kad su u pitanju Albanci u Preševu, Bujanovcu i Medveđi.
Ovde, ja rekoh, i kod niza zakona, baš oko lokane samouprave, ja sam se par puta u Ministarstvu pojavljivao sa poslaničkim pitanjem – kako odbraniti zakon npr. kad kaže da predsednik opštine i zamenik predsednika opštine su u radnom odnosu u opštini, a to se ne dešava praksi? Ja sam konkretno video da i kad je inspekcija angažovana, nije se zakonska norma ostvarila u praksi. Ili, kada imate situaciju da li tamo predsednik skupštine ima jednog zamenika, a dešava se u praksi da ima dva ili više, i to se neometano sprovodi u praksi, i niz drugih ovakvih stvari. I onda ono što smo načeli u diskusiji u načelu, da imate veoma dobar Zakon o jedinstvenom biračkom spisku, a koji je u praksi dvanaeste godine, kada su bili poslednji lokalni i parlamentarni izbori, drastično prekršeni. Član 7. stav 2. lepo tamo je predvideo da se ime i prezime birača koji je pripadnik nacionalne manjine dvojako upisuje prvo ćiriličnim pismom prema pravopisu srpskog jezika, a potom pismom i prema pravopisu pripadnika nacionalne manjine, a znamo da su bili samo ćirilično ispisani, i to deformisanom ćirilicom, koja nije u službenoj upotrebi.
Verovatno je to nastalo time što su nekim kompjuterskim programom prevođena imena i prezimena Albanaca sa pisma i pravopisa albanskog u ćirilično pismo zbog razlika koje su poznate, da dva pisma nemaju isti broj slova. Onda je došlo do upotrebe niza neshvatljivih, nerazumljivih oznaka i onda je bilo normalno da na tadašnjim, pre četiri godine održanim izborima, veliki broj Albanaca nije mogao da ostvari zakonom predviđeno pravo. Biračko pravo priličan broj ljudi nije mogao da ostvari, a to će biti i na narednim izborima.

Kako nisam rekao? Počeo sam sa amandmanom.
Znači, ja sam podržao i ovaj i onaj prethodni amandman. Mislim da će to znatno da utiče na poboljšanje ovog zakona. Ali, govorim o tome, evo, stručni ljudi su ovde, koliko će biti zaštićene ove norme od ignorisanja u praksi koje smo do sada imali kod niza zakona. Konkretno sam govorio kod Zakona o službenoj upotrebi jezika i Zakona o lokalnoj samoupravi.

Ne, ne, govorim i ovom zakonu, koliko će ove odredbe ovog zakona biti sprovodljive u praksi i koji su mehanizmi u ovom zakonu predviđeni koji će da obavezuju sve institucije, sve državne organe, u ovom slučaju lokalnu samoupravu i institucije u Vojvodini da to sprovode, kao što je npr. ista situacija kod onih zakona koji regulišu pitanja službenika u državnim organima i institucijama.
To je suština, znači, kako sprovesti dobre zakonske norme u praksi, jer smisao svakog zakona je da se sprovodi u praksi, ali nikome ne treba slovo na papiru, nego da stvarno se utiče na životne prilike i u regulisanju. Ono što ste maločas govorili, da se stvori pravna država, da bude reda u svim oblastima, pa i kada su u pitanju ...

Ja da vam se zahvalim što ste ipak imali mogućnosti da me ovaj put saslušate, a ne da mi ne date repliku koja je bila apsolutno u duhu Poslovnika Skupštine, ali evo popravili ste se. Hvala vam.

Hvala.
Ja sam 17. decembra postavio Ministarstvo prosvete pitanja u vezi sa priznavanjem visokoškolskih diploma iz kosovskih univerziteta i o osetljivoj problematici nedostajući udžbenika na albanskom jeziku. Dobio sam delimičan odgovor samo na problematiku udžbenika, ali ne i o nostrifikaciji, o priznavanju diploma.
Nadovezao bih se već postavljenim pitanjem o Enik-Narik centru i odmah direktno postavljam pitanje ministru šta će preduzeti da se pomogne Enik-Narik centru da ostvaruje zakonom predviđen rok od 90 dana u proceduri nostrifikacije priznavanja diploma? Imamo praksu da se od elektronskog prijavljivanja za predaju dokumenata treba da se čeka preko dva do tri meseca, a zatim i onaj drugi period koji je predviđen od 90 dana se znatno prekoračuju. Imamo već primere da ljudi čekaju i preko četiri meseca, a ne mogu da dobiju nostrifikaciju.
Dodatni problem nostrifikacije diploma sa univerziteta Kosova još uvek je nerešen. Odgovor nisam dobio, pa ponovo postavljam pitanje – da li će da se ostvari najavljeno zvanična izjava sa poslednjeg sastanka u Briselu da je ova problematika konačno rešena i da je trebalo danas da se sprovodi? Pošto je nekoliko puta do sada odloženo i nije rešeno, ponovo pitam – da li će konačno da se reši veoma osetljivi problem priznavanja diploma sa kosovskih univerziteta ili će se opet i dalje kao do sada godinama čekati na ostvarivanje elementarnog ljudskog prava da mladi ljudi koji diplomiraju na univerzitetima Kosova mogu da dobiju pravo da rade u Preševu, Bujanovcu i Medveđi, jer im se to pravo za sada uskraćuje? Po meni, već iz političkih razloga, jer ne vidim drugi motiv da naši građani ne mogu da ostvaruju ovakva prava već dve godine, od kada je Ustavni sud u aprilu 2014. godine proglasio neustavnim Vladinu uredbu koja je regulisala ovu problematiku.
Što se udžbenika tiče odgovor je nepotpun, jer sam ja postavio pitanje da li je moguće sprovoditi praksu koju smo imali od 2003. do 2007. godine kada se odlukama Ministarstvo prosvete omogućavalo u određenoj školskoj godini da se mogu upotrebiti udžbenici izdati u Prištini za tu školsku godinu? Za većinu udžbenika takvih odobrenja smo imali u tom periodu. Pošto vi znate, donacijom su stigli udžbenici i oni su još u carinskom terminalu u Preševu, tražim ponovo, insistiram da se da odgovor šta će se po tom pitanju uraditi.
Komentarisao bih ovu rečenicu gde se kaže da za tri udžbenika koji su išli u proceduru nije dobijen odgovor Republičkog prosvetnog saveta, a da je ministar odobrio ta četiri udžbenika za albanski jezik za srednje škole, ali od naredne školske godine. Ja mislim da se ovde ne sprovodi već četiri godine Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja.

Hvala gospodine predsedavajući.
Ja ću da se pridružim u ovim procenama da je Predlog zakona veoma dobar. Naravno, pokušaću u par članova, neke komentare za koje mislim da su vredni sa praktične strane.
Imate član 12. i rešenje koje…
(Kori Udovički, s mesta: Da li može malo bliže mikrofon, ništa se ne čuje?)

Znači, krenuo sam na komentar člana 12. u kome se kaže – danom izbora imenovanja, odnosno postavljanja funkcionera miruju prava i obaveze koje se stiču na radu i po osnovu rada kod poslodavca kod koga je bio u radnom odnosu do izbora imenovanja ili postavljanja na toj funkciji.
Rešenje je poznato i imali smo ga u praksi i do sada. Jedino zašto ovo pokrećem, zbog toga što je isti zakonodavac pre dve godine kod izmena i dopuna Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, kad su u pitanju direktori škole napravio drugo rešenje.
Tom prilikom je rečeno da mandat direktoru miruje samo u prvom mandatu, a ne i u drugom i narednim. E, sad, ako su ipak rukovodioci i jedni i drugi, a bogami, u školi direktor je nešto i stručniji, i tamo se očigledno rigidno onemogućava da se ponavlja mandat jednom veoma vrednom direktoru, a ovde kada su u pitanju više funkcije ipak se nastavlja sa dosadašnjom praksom.
Moje mišljenje je da je to dobro, ali evo postavljam čisto pitanje zašto nemamo jedinstven kriterijum od istog predlagača, u ovom slučaju je Vlada predlagač? Jedino sam hteo da skrenem pažnju, iako je po meni ovo rešenje u ovom zakonu dobro.
Dalje, u članu 47, o kome smo čuli mišljenje gospodina Pastora, i to je u redu sasvim da se za radna mesta da se kaže koja su od važnosti za realizaciju, ostvarivanje prava na korišćenje jezika manjina, da se u neku ruku i zakonom to obavezuje i da mi imamo tu jednu ravan, a druga je ravan koja se kasnije i u članu 189. dalje oko kadrovske evidencije posle ističe, da je ta druga ravan u smislu koliko su manjine zastupljene.
S jedne strane znači imamo problem kako manjine mogu u kontaktima sa lokalnom samoupravom, sa državnim organima da ostvaruju pravo na korišćenje svog jezika, njihovog jezika, a drugi je pa koliko su zastupljeni proporcionalno u javnoj upravi i u lokalnoj, pa i u državnoj.
Znači, ipak su to dve ravni koje su povezane. Sad mislim da su ovde dobra ova rešenja i veoma solidno predlažu kako se to rešava, ali je pitanje kako to u praksi odraditi. Mi imamo fino regulisano i u sudstvu, koje se bazira takođe na zakon o službenoj upotrebi jezika i pisama, a mi znamo kakva nam je trenutna praksa, koliko ima pripadnika manjina u redovima sudija, tužilaca itd.
Ista je situacija i u drugim oblastima, i u drugim državnim organima i u javnoj upravi. E, sad, po meni je problem da se nikako na srž problema ne pokušava ukazati, a to je da bi se koristilo pravo da bi mogle i manjine da koriste jezik, onda je ovde u pitanju kod tih službenika povećan obim posla koji se ne vrednuje, niti se vrednuje u opisu poslova, jer svaki službenik koji će biti primoran da radi na dva jezika, imaće poprilično više posla nego službenik koji radi samo na jednom jeziku.
Isto je i u sudstvu. Zamislite sudiju koji treba sad da obrađuje predmete na oba jezika i njegov kolega koji radi samo na jednom jeziku. S druge strane, ima od nadležnih vrednovanje koliki je broj predmeta koji je odradio i onda u praksi šta imamo? Pribegavanje tome da se u neku ruku sugeriše strankama da koriste jezik – pa vi znate srpski, što morate da koristite vaš, u ovom slučaju, maternji jezik, jer time i sudija bude efikasniji u obradi predmeta, da ne bi zaostao od kolege koji radi na jednom jeziku?
Isto je i kod službenika i naravno da u toj situaciji nije moglo u opštinama sa manjinskim stanovništvom da se veoma malo koristi jezik manjine koji je u službenoj upotrebi, upravo zbog praktičnih problema, upravo zbog nedostatka opisa kvantiteta poslova i priznavanja povećanog obima posla.
Mislim da je to ozbiljna problematika koju imate u svim ovim oblastima koje sam malo čas spomenuo i dokle god se to ne reši, onda imaćemo tu situaciju kada i bude pripadnik manjine službenik ili sudija ili neki drugi vršilac javne funkcije, imaćete situaciju da će pribegavati korišćenju samo srpskog i izbegavanja ustavnog prava korišćenja i maternjeg jezika jer mu se ne isplati praktično rečeno. Ovo je suština koju mora ozbiljnije predlagač i sada i u budućim rešenjima da uradi.
Ova problematika, ali i da dodam, ja sam spomenuo oblast upravo koju pokrivate vi gospođo Udovički, pre četiri godine vi znate, imali smo prvi put primenu jedinstvenog biračkog spiska i da smo imali ogromnih problema u Preševu, Bujanovcu, Medveđi povodom toga zbog upotrebe samo ćirilice.
Sada zamislite u koju situaciju smo došli, ja od Ministarstva dobijam objašnjenja da sad svaki Albanac u Preševu, Bujanovcu, Medveđi treba da se izjasni hoće li on na svom jeziku svoje ime i prezime da ima u biračkom spisku. Ja mislim da apsolutno se time krši i Ustav i Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisama i Zakon o jedinstvenom biračkom spisku jer ti ljudi su bili na maternjem jeziku upisani, pre četiri godine su prevedeni samo na ćirilicu i sada ja znam da ćemo opet i na ovim izborima imati nenormalne uslove, gde se sad očekuju da svi Albanci ovih opština da odu i da se izjasne da žele da budu upisani na svom jeziku.
Znači, mi ovde imamo dosta problema da se zakonske norme, ustavne norme sprovode u praksi. Sad i ona suština ovog dobrog rešenja koje je tu ponuđeno u članu 189, oko evidencija i znate šta se kaže? Da će se to uraditi, ali naravno se kaže – podaci se upisuju u kadrovsku evidenciju, uz pismenu saglasnost zaposlenog. To je otprilike isto kao kod biračkog spiska da treba svi sada da se jave da žele da im ime i prezime bude upisano u albanskoj azbuci.
E sad, druga je lična stvar hoće li neko da se izjasni. To verovatno je i pravo u većim sredinama i ljudi koji žele to pravo da ostvare. Obično u manjim sredinama, pogotovo gde su manjine u većinskom stanovništvu, taj problem ne postoji, a po meni ipak država mora konačno da zna podatke kakva je etnička struktura zaposlenih, ne samo u lokalnoj samoupravi, nego i u državnoj upravi i u svim institucijama.
Mi smo načelno složili, Ustavom to regulisali, da su svi jednaki, da su svi ravnopravni, ali mi znamo da su u praksi manjine daleko, daleko ispod ravnomerne zastupljenosti. To je po meni jedan momenat koji ipak treba konkretnije rešavati, poštujući ono interno pravo oko izjašnjavanja, ali mislim da je to u malom broju situacija i slučajeva, a da se ima dosta mogućnosti da državni organi, pa i za sredstva informisanja, pa i za javnost, da izlaze sa procentima koliko su zastupljene manjine ili u lokalnoj samoupravi ili u državnoj upravi ili u svim drugim državnim organima.
Na kraju bih spomenuo sasvim uredno regulisane odredbe oko pripravnika, koje su u dosta zakona takođe i do sada rešene, ali evo, u praksi ima, kod lokalne samouprave, dosta pokušaja, i ne samo pokušaja, i direktnih manipulisanja ovih odredaba o pripravnicima. Ide se u pravcu da se nađu načini da se probiju ograničenja koja su došla pre tri godine sa uredbom o davanju saglasnosti za novo zapošljavanje, na osnovu izmena i dopuna Zakona o budžetskom sistemu. Imate tu masovnu pojavu da se zapošljavaju pripravnici i finansira se od opštinskih budžeta, a da se pri tom ni jedna od odredaba koje su date u ovom zakonu, pa i u onim do sada postojećim, apsolutno ne poštuje. Naravno, to je sada baš upravo za ovaj predizborni period veoma važno, da po partijskoj osnovi bude nekog zapošljavanja u ovoj klimi kada su zapošljavanja za stalni radni odnos ograničena ovim zakonima koje sam maločas spomenuo. Hvala.

Hvala, gospodine predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, ja ću govoriti o predlogu izmene i dopune Zakona o teritorijalnoj organizaciji Republike Srbije. Baš mi je drago što smo maločas čuli obrazloženje kolege dr Branislava Blažića o tome koje su prednosti i koje će dobiti biti ovih opština, koje dobijaju status gradova. Apsolutno se slažem i sa obrazloženjem i sa potrebnom da se to uradi i baš je fino i obrazložio, njegov predlog je podržan od strane Vlade i od samog premijera Vučića, pa ja sada u vezi sa tim da postavim jedno pitanje, valjda ćemo dobiti i odgovore, da li je isto moglo i za opštine koje imaju apsolutno, ne iste potrebe, nego ispunjavaju daleko više ove kriterijume koji su izneti u obrazloženju ovog predloga zakona.
Na kraju krajeva, premijer je dobio i zahvalnicu od predsednika Opštine Preševo, pa bi valjda trebalo dodatni motiv gde je bio, da se i Preševo i Bujanovac uključe u red ovih opština koje prerastaju u nivo gradova i koje će imati sve ove mogućnosti koje su navedene u obrazloženju, ekonomski, demografski, geografski razlozi. Ove opštine su na Koridoru 10, veoma važno, graniče se, dalje se ide prema Makedoniji i uvek smo aktuelni, uvek kada postoji krizna situacija, jer sam ovde spomenuo i onih tamo davnih 90-ih godina, za vreme međunarodnog embarga, kada je kroz te opštine prolazio, i glavni opticaj je bio i naftnih derivata i cigareta i od svega toga je i država opstajala, preko tih nezakonitih aktivnosti, ali je podržavano i stimulirano i od strane državnih organa u to vreme, a sada smo veoma aktuelni, sa postojećom migrantskom krizom.
Sada je pitanje, zašto u nekim normalnim uslovima se država ne seti da i ova područja, ove opštine unapredi u tom nivou kako bi bilo, kao što se u obrazloženju kaže – viša investicija, više mogućnosti za razvoj, a naravno, uzimajući u obzir ove druge negativne pojave, kao što je iseljavanje, odliv mladih kadrova koji odlaze.
Gospođa potpredsednik Vlade je najbolje upoznata i zna zbog čega je i procena za Preševo, Bujanovac i Medveđu, prošle godine urađena, jer se kaže, nije mogla ona redovna procena Zavoda za statistiku uzimati u obzir 12,13, nakon bojkota stanovništva, 11 godine, gde je osetno opao broj stanovnika na ovim opštinama, a da li je to tačno utvrđeno, to je već posebno pitanje.
Po meni su veoma sumnjive metode koje su tom prilikom primenjene, iako je od međunarodnih stručnjaka, ja sam imao svoje rezerve, ali uopšte nisu važne.
Po meni je važno i Vladi sam postavio pitanje, da li je Vlada ovom prilikom ozbiljno razmotrila upravo zbog čega je došlo do tog naglog smanjenja broja stanovnika i to u ove tri opštine, više od 10.000 i to za tri godine od 10 do 13. Smanjenje koje je veće od 10.000, takva je procena, koja je sada zvanična, pokazala i pitanje je da li se u Vladi ikada razmatralo to pitanje i zašto je došlo do tog naglog odlaska stanovništva sa tog područja? To nije malo, to je 17% stanovništva u tri godine i u to, ne računajući prirodni priraštaj iz tog područja. Znači, nije 10.000 ako se uzima prirodni priraštaj, to je verovatno nekih 14.000 manje. Baš je lepo i onda preko ovih metoda koje ja podržavam, ali za koje se Vlada uvek ne seća, ne seti na vreme da uradi neki korak, i uglavnom mi znamo koje odgovore dobijamo. Ovo područje ima koordinaciono telo i to koordinaciono telo magičnim štapom rešava tamo sve probleme, a mi zapravo tamo imamo samo jednog predsednika koji daje političke izjave, a koji se ne bavi konkretnim problemima tog područja, nit se bavilo koordinaciono telo katastrofalnom privatizacijom, gde su svi ti, i onako mali prirodni kapaciteti za bagatelu prodati, radnici isterani, a ovde sam bio puno puta dosadan sa pitanjem šta će se od strane Vlade preduzimati da se to spreči ili da se popravi u nekom kasnijem periodu, ali za sada nijednog interesovanja nije bilo.
U tom planu kao što vidite nije bilo interesovanja i za niz drugih životnih problema, i u obrazovanju i u svim drugim oblastima. Jedino, kada imate neku drugu situaciju, onda se dolazi da se vidi kako palijativnim merama, neka takva situacija treba da se reši.
Logika da još pre 16 godina, kada je bila krizna situacija, kada se pucalo na tom području i kada je bilo većeg interesovanja i od strane Vlade da se tada reše problemi i nastalo je to koordinaciono telo, a od kada sam ja ovde, to je više od osam godina, stvorena je bila klima kao da su ove opštine privilegovane, što apsolutno nije tačno.
Te opštine su zapravo preko koordinacionog tela dovedene u najtežu situaciju u njenoj istoriji dosadašnjoj. Pogledajte sve podatke o nivou stanja i ljudskih prava i stanja ovih opština koje ste ranije imali, i sudove i tužilaštva koji više nemaju i niz, Preševo je imalo četiri banke, sada ima samo jednu. To pokazuje koji je nivo i kakva je privredna situacija na tom području, nakon 16 godina postojanja koordinacionog tela.
Imamo situacije da se često proizvoljno daju izjave i o tom stanju na tom području, da opet ponovim, da se stvaraju zapravo Potemkinove priče, general Potemkin, svojevremeno trebao je da napravi privid o blagostanju u tom delu gde je bio nadležan i kada dođe carica Katarina, to pogleda i dobije takav utisak.
Mi imamo opet generala koji se stara za naše stanje tamo i da imamo katastrofalnu situaciju, a samo se stvara privid zarad međunarodnih delegacija koje dolaze, da bi se stvorio privid da tamo teče med i mleko, a situacija nam je da kada treba ovakav doprinos, ozbiljan, ja ovo podržavam da stvarno treba sve ove opštine koje imaju broj stanovnika, jer Preševo i Bujanovac imaju približan broj stanovnika, kao i Vršac, kao i Kikinda. Zašto može za Kikindu, za Pirot, za Vršac a ne može za Preševo i za Bujanovac, kada još bolje ispunjavaju sve kriterijume koji su u obrazloženju navedeni?
Kada smo imali poziciju koordinacionog tela u budžetu za ovu godinu, rečeno je da su ovo strateški važne opštine. Pa ako su strateški važne ove opštine, dajte ljudi onda da se odnosimo na isti način, a toga u praksi nema, zato ljudi odlaze. Ostao je veoma mali broj mladih, jer nemaju šanse da se ikad zaposle. Nemaju nikakvu perspektivu zapošljavanja, i onda moraju da odlaze.
Opet postavljam pitanje – mi smo pre tri godine podneli Vladi program od sedam tačaka, veoma glasno je bio podržan, ali u praksi do sada skoro ništa, van bolničko porodilište, fakultet u Bujanovcu, zgrada fakulteta, a dotle imamo premijera da ide u Vlasotince i Leskovac i otvara kapacitete u Vlasotincu od nekih 200-300 radnika, a u Leskovcu znatno više, kao da smo mi tamo samo za neke reprezentativne, ajde poput onoga što je raniji predsednik koordinacionog tela, dovodi režisera iz Beograda, da bi napravio pozorišni komad, gde je učestvovalo tri albanska učenika, tri srpska, dva romska i jedanput prikazan u Bujanovcu, ni u Preševu, ni u Bujanovcu nikada, a onda je taj komad u Beogradu bio tri-četiri puta prikazan, u Subotici, u Ljubljani i ne znam gde vani.
To je logika tih Potemkinovih sela, da se napravi samo privid da se nešto radi, a suštinski situacija sve gora i gora.
Zato još jednom na kraju, podržavam dat predlog za ove opštine, obrazloženje je odlično, ali hajde da se to pod jedinstvenim kriterijumima primeni u svim sličnim situacijama, a ne da to bude selektivno. Hvala vam.

Hvala gospodine predsedavajući.
Preševo i selo Miratovac od prošle godine ponovo su aktuelni za širu javnost, zbog izbegličke krize. Naravno izbor geografskog položaja, jer kroz opštinu Preševo prolazi Koridor 10, a kroz Miratovac prolazi glavni lokalni put koji povezuje najveća naselja opštine Preševo sa naseljima u Makedoniji. Ovaj put kroz koji su ranije, dok nije postavljena državna granica deset puta dnevno saobraćali autobusi u okviru redovnih linija. Još uvek je zatvoren i ako 2005. godine je doneta odluka Vlade za otvaranje malograničnih prelaza, tri u Preševu, jedan u Trgovištu.
Dok građani susednih opština ne mogu već 24 godine, u okviru tako aktuelne prekogranične saradnje, već 24 godine ne mogu da koriste ovu životno važnu saobraćajnicu, a koju su vekovima koristili, dotle kao za vreme međunarodnog embarga kada se u ovom pravcu odvijao masovni šverc naftnih derivata i cigareta koje je bilo dirigovano i od strane države i sada se na isti način u ovom pravcu kreću samo migranti.
Neophodno je da ponovo pitam Vladu, ako su zaista za nju svi građani ravnopravni, zašto i u Preševu, upravo u Miratovcu, ne otvara malogranični prelaz, kao što je odavno već učinjeno u Trgovištu, iako je zajednička odluka, kako rekoh, doneta još pre 11 godina, u ekstremno nerazvijenoj opštini sa rekordnom stopom nezaposlenosti, koja je uz to pogranična opština, a tu je i Koridor 10, u vanrednim situacijama ko što je bila epizoda iz vremena embarga, ali i sadašnje krize sa migrantima, određen broj snalažljivijih građana iz ovog područja uspeva da se uključi u perifernim aktivnostima i da se privremeno samozapošljava.
Međutim, i u ovim situacijama kada dnevno po nekoliko hiljada izbeglica prolazi kroz Preševo, sa dosta kolateralnih šteta i u poljoprivredi i u oblasti očuvanja ambijenta i u drugim životnim oblastima, ova opština u kojoj se sve dešava, a budući da je njena lokalna samouprava totalno marginalizovana, ona će kao i u toku prethodnog međunarodnog embarga postati još degradiranija i devastiranija.
Zato postavljam pitanje Vladi u ovoj vanrednoj situaciji - zašto u ovoj vanrednoj situaciji nije ojačala protivpožarnu službu koja je aktuelno ne može sa prepolovljenim snagama ne može da odgovara ni najelementarnijim nepogodama i da rešava najosnovnije probleme?
Zatim, zašto se nije ozbiljnije radilo u ojačavanju kapaciteta komunalnog preduzeća, umesto što se dovode komunalna preduzeća iz drugih opština da reše ove aktuelne probleme i zašto nije ojačan dom zdravlja koji je takođe prvi koji bi morao da da neophodnu pomoć u nastaloj situaciji sa migrantima?
Dodao bih još jedno pitanje, a tiče se APR, pre četiri, pet godina trgovačko preduzeće Bratstvo je privatizovano pod diskriminatornim uslovima. Bilo je zatraženo da kupac mora da obavezno da ima hotel sa četiri zvezdice, što je bilo apsurdno. Kupac koji se snašao u to vreme i ispunio ovaj uslov, ubrzo zbog određenih manipulacija mu je ova privatizacija poništena. Međutim, u međuvremenu veliki broj poslovnih prostora su bili prodati, ali ne sve.
Moje pitanje je – koji je status ovog preduzeća, kakva je sudbina neprodatog poslovnog prostora i da li će konačno domaćim privrednicima da se omogući što je tada onemogućeno da ravnopravno učestvuju, da kupe poslovni prostor, a ne da jeftinim parama dodaju, po meni, neozbiljnim firmama, a koje su lokalni …

Hvala gospođo predsednice.
Juče su u Preševu spontano protestovali prevoznici zbog odluke Vlade da se za prevoz migranata ovlasti samo transportna kompanija „Lasta“. Nakon početnog haosa bio je uspostavljen red, time što su autobusi različitih prevoznika čekali u koloni da bi preuzimali putnike migrante. Zbog toga postavljam pitanje Vladi, zbog čega je bilo potrebno da se stvori ovaj monopol samo za jednu prelaznu firmu?
U utorak je poslanik Kamberi tražio da se davanje nestanka Ramadanija iz Bujanovca i Nebije Nujuneze iz Preševa, vlasnika benzinske pumpe, koji je kidnapovan pre 16 godina, zapravo on je tada nasilno odveden iz porodične kuće. U toku istog dana članovi porodice su otmičarima predali 75.000 maraka u okolini Vranja. Nakon otmice vođen je sudski postupak protiv grupe policajaca koji su pokušali da iznude dodatni novac, ali Nuhiju nije pronađen i porodica nema nikakvih informacija o njemu od nadležnih državnih organa.
Drugi vlasnik benzinske pumpe Isuf Azizi koji je bio odbornik Partije za demokratsko delovanje u skupštini opštine Preševo, ubijen je u dvorištu svoje kuće u maju 2009. godine. Iako sam o ovom teškom zločinu i ranije postavljao pitanja dosada nisam dobio odgovor, a i sam porodica Azizi nema nikakvu informaciju od nadležnih organa.
U toku 2013. godine u Bujanovcu je ubijen policajac Goran Đorđević, a u zatvoru je umro automehaničar Rešad Bajrami iako je pre pritvora bio sasvim zdrav. Stvorena je tom prilikom žestoka medijska afera i lažna predstava, da navodno policija ne može da ulazi u Veliki Trnovac. Ipak i ovi tragični događaji do sada nisu rasvetljeni. Zapravo još uvek nisu rasvetljena i ubistva 11 civila u opštini Preševo za vreme ratnog stanja 1999. godine, a ista je situacija i sa ubistvom 13 civila u opštini Bujanovac.
U zoni posebne odgovornosti vojske koja je tada bila u širini od pet kilometara od granice sa Makedonijom godine 2001. ubijen je Agima Guši iz Viratovca, a 2005. godine Daštima , učenik drugog razreda Preševske gimnazije. U ovoj situaciji tražim od MUP-a i tužilaštva da dostave informaciju o dosada preduzetim merama za rasvetljavanje i procesuiranje svih ubistava, otmica i nestanaka civilnih lica u opštinama Preševo, Bujanovac i Medveđe od 1999. godine do sada.
Daleko efikasniji rad u ovoj oblasti je neophodan kako za sticanje potrebnog poverenja prema državnim policijskim pravosudnim organima, ali i za povećanje bezbednosti građana na ovom području. Naravno, da je paralelno sa ovom komponentom takođe neophodno da se znatno poboljša, trenutno neadekvatna etnička struktura ovih državnih organa, kao i organizaciona šema rada policije, tužilaštva i sudstva.
Naime, nedopustivo je da mi trenutno imamo za Preševo i Bujanovac, sa već zvanično poznatim podacima od oko 75.000 rezidentnih građana samo jedinicu tužilaštva u Bujanovcu. Samo za opštinu Han od dvadesetak hiljada građana postoji osnovno tužilaštvo, kao što u Preševu nema osnovnog suda, iako u daleko manjim opštinama imamo sudove i po novoj reformi, a da ne govorim o uključivanju albanskih kadrova u sudove, u tužilaštvu, ali i stručnih i visokokvalifikovanih u radu policije, što je veliki nedostatak i nakon one, po meni veoma važnog koraka, 2001. godine kad je stvorena multietnička policija nije se dalje nastavilo istim tempom. Hvala.

Hvala gospodine predsedavajući.
Podržavam ovaj amandman, jer se na ovaj način pojačava smisao člana 91. Zakona. Zapravo se kompletnije reguliše onemogućavanje delovanja sportskih udruženja u pravcu kršenja ljudskih i manjinskih prava ili izazivanja i podsticanja neravnopravnosti, mržnje i netrpeljivosti zasnovane na rasnoj, nacionalnoj, verskoj i po drugim osnovama i u drugoj pripadnosti zapravo.
Dobro je što je omogućeno da se prihvatanjem ovog amandmana, pa i niz drugih, poboljšava inače dobar Predlog zakona, samo što kao i kod niza drugih zakona mi imamo velikih problema u sprovođenju zakonskih normi. Na žalost, za poštovanje pomenutih važnih društvenih normi u opštini Preševo ima veoma malih mogućnosti, jer aktuelne sportske aktivnosti u ovoj ekstremno nerazvijenoj opštini su drastično redukovane i u nižem nivou su nego čak 30-tih godina prošlog veka. Tada je funkcionisao u Preševu FK koji se takmičio sve do Niške zone, a sada imamo samo tri seoska kluba koji se takmiče u najnižem rangu u Pčinjskom okrugu, a oni utakmice održavaju, igraju samo na igralištu u selu Bukurevac, koje ne može čak ni da ogradi teren, igralište, jer nikako ne mogu da obezbede sredstva ni od opštine, ni od famoznog Koordinacionog tela koje funkcioniše tamo, koliko, 15, 16 godina za ove opštine, pa ni od ministarstva, gde su prošle godine konkurisali.
Uglavnom se takmičenje u ovoj opštini sa tridesetak hiljada stanovnika organizuje u malom fudbalu. Doduše, ima tih asfaltiranih sportskih terena za mali fudbal i košarku. Škole imaju sportske sale, ali veoma slabo opremljene sa adekvatnom opremom.
Nažalost, najveća škola sa 1.700 učenika ima sportsku salu u kojoj ne može normalno da se odvija bilo koja sportska aktivnost jer je toliko amortizovana, propao je parket i deca su više ugrožena nego što mogu da obavljaju sportske aktivnosti.
Verujem da ima opština sa tolikim brojem stanovnika koje nemaju ni sportsku salu. Tu je sad taj problem, da imamo drastičan nivo odvijanja sportske aktivnosti i onda i veoma slabe mogućnosti da se te norme koje reguliše ovaj član sprovode u praksi, da se i u tom planu omladina obrazuje i vaspitava, pored onoga što sport ima u razvoju dece, omladine, zdravstvenom i svakom drugom pogledu. Hvala.

Hvala, gospodine predsedavajući.
Sasvim je očigledno da će se tokom aprila, pored lokalnih, održati i parlamentarni izbori. Takođe su i pre četiri godine održani istovremeno ovi izbori, a koji su se u Preševu i Bujanovcu odvijali pod sasvim nenormalnim uslovima. Nenormalnost tih izbora je bila zbog grube intervencije specijalnih snaga policije u toku izbornog ćutanja, a kada je neosnovano i bez jednog argumenta pritvoren priličan broj Albanaca, što je i bilo dokazano u kasnijem sudskom postupku. Zbog toga je najviše pretrpela Partija za demokratsko delovanje, jer su veoma grubo ometani njeni odbornički kandidati.
Međutim, regularnost ovih izbora je dodatno bila narušena zbog kršenja ustavnog i zakonskog prava na službenu upotrebu jezika i pisma nacionalnih manjina. Naime, suprotno od odredbi Ustava, Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma i Zakona o jedinstvenom biračkom spisku, izvodi iz biračkih spiskova su bili napisani samo ćiriličnim pismom, a imena i prezimena albanskih birača su bila napisana deformisanom ćirilicom i nepoznatim oznakama koje članovi biračkih odbora nisu mogli da dešifruju, a zbog čega priličan broj Albanaca nije mogao da ostvari svoje biračko pravo.
Za parlamentarne izbore 2014. godine je počelo da se paralelno ispisuju imena i prezimena birača i na albanskom pismu, ali je to bilo samo delimično, pa je moje pitanje upućeno Ministarstvu lokalne samouprave i državne uprave – šta će se preduzeti u ovom preostalom vremenu da se ovaj veoma ozbiljan problem reši u celosti?
Drugo pitanje je upućeno Vladi, a vezano je za važan i osetljivi problem, sa 10.000 neophodnih potpisa podrške, sa sudskom overom za izborne liste nacionalnih manjina. Ako se zna da priličan broj nacionalnih manjina uglavnom može da bude zastupljen samo sa jednim predstavnikom, što sam ja imao prilike u tri navrata da budem, kao jedini predstavnik Albanaca, imamo situaciju da se pored 12.000 glasova neophodnih na izborima obezbedi taj jedan mandat, znači neophodno je uz to i toliki broj sudski overenih potpisa. Ispada da moramo obezbediti duplo za isti mandat. Ako dodam da u Preševu više nema ni osnovnog suda, ni jedinice koja je nedavno ukinuta, onda se ovaj problem takođe dodatno usložnjava i komplikuje, jer je potrebna ogromna energija i aktivnost da jedna nacionalna manjina obezbedi toliki broj sudski overenih potpisa.
Sada pitanje upućujem Vladi – da li postoji spremnost da se u preostalom vremenu, doduše veoma kratkom, izmene odredbe zakona da bi se omogućilo nacionalnim manjinama da njihove izborne liste mogu da imaju adekvatan, proporcionalan broj sudski overenih potpisa? Bilo bi krajnje vreme da se ovaj problem, koji se pojavio 2007. godine, adekvatno reši. Doduše, ovde je složeniji problem oko omogućavanja zastupanja manjina u parlamentu, a koje traži neke dodatne mere da bi se adekvatno zastupale manjine u parlamentu, ali je suština ova koju sam maločas izneo.

Hvala.
Gospodine predsedavajući, pre više od dva meseca postavio sam dva pitanja ministru prosvete o problematici nostrifikacije kosovskih visoko školskih diploma i o problemu udžbenika na albanskom jeziku koji već tri meseca stoje zapečaćeni na carinskom terminalu u Preševu.
Kako do sada nemamo odgovor na ova pitanja primoran sam da ponovim pitanje o priznavanju kosovskih diploma koje u više navrata postavljam od kada je Ustavni sud Srbije krajem aprila 2014. godine osporio Vladinu uredbu zasnovanu na Briselskom sporazumu o međusobnom priznavanju visoko školskih diploma izdatih na univerzitetima Srbije i Kosova. Nezvanično imam saznanja da na poslednjim razgovorima u Briselu na ovu temu nije nađeno obostrano prihvatljivo rešenje o statusu Univerziteta u Mitrovici zbog čega i ovo celovito pitanje nije rešeno.
U ovoj situaciji sigurno je da diplomirani kadrovi na ovom Univerzitetu, mislim na Mitrovačkom, imaju problema prilikom zapošljavanja u centralnim organima Kosova, ali takođe je sigurno da nemaju nikakvog problema prilikom zapošljavanja u organima i ustanovama opštinskog nivoa u Srbiji. U opštinama Preševo, Bujanovac, Medveđa diplomirani kadrovi u ovim kosovskim univerzitetima bez nostrifikacije nemaju nikakve mogućnosti da rade, da se zaposle.
Upravo nerešavanje ovog životno važnog, zapravo egzistencijalnog problema tera mlade Albance masovno da napuštaju ovo područje, na šta je ukazala i zvanična procena stanovnika u opštinama Preševo, Bujanovac i Medveđa iz koje se vidi da ne računajući prirodni priraštaj u Srbiji u periodu 2002.-2011. godina, broj Albanaca se smanjio za najmanje 10 hiljada. Zbog toga ponovo postavljam pitanje – da li postoji politička spremnost i koji je konkretan plan Ministarstva prosvete da reši ovaj životno važan problem?
Oko drugog pitanja izneo bih ponovo da još uvek nedostaje najmanje polovina udžbenika i priručnika na albanskom jeziku za osnovne škole, a za srednje nije obezbeđen nijedan udžbenik. U poslednjih godinu dana došlo je do ozbiljnog zastoja u aktivnostima za obezbeđivanje ovih udžbenika. U ovom kontekstu je u Briselu takođe na tim poslednjim razgovorima, mislim da je to bilo negde krajem septembra, govorilo se, razgovaralo se i o mogućnosti donacije izvesnog broja udžbenika izdatih u Prištini za škole na albanskom jeziku u Preševu, Bujanovcu i Medveđi.
Ovih dana imamo prilike da čujemo da je to nemoguće kada su u pitanju udžbenici istorije i ja sam i na prethodnom pitanju pre dva meseca dao do znanja da smo imali veoma pozitivnu praksu u periodu 2003. -2007. godina, da su tadašnji ministri za svaku školsku godinu donosili odluke, rešenja da se koriste udžbenici izdati u Prištini za tu školsku godinu, s tim što naravno i tada su bili sporni udžbenici iz istorije i oko toga nije bilo rešenja, ali nije bilo problema za matematiku, fiziku, hemiju i sve druge predmete.
U tom kontekstu ja ponovo postavljam pitanje – dokle se stiglo, da li se zapravo oko tih udžbenika vodila određena procedura da se nađe jedno adekvatno pozitivno rešenje koje bi bilo veoma važno u ovoj nezavidnoj situaciji koju trenutno imamo? Hvala.

Hvala predsedavajući.
Pokušao bih da malo dodam u odnosu na ono što je već koleginica Dazadarević rekla. Vidite, budžet iako nije željeno, ali ipak ima povećanja u svim delovima i u prihodima i u rashodima. Jedna osnovna logika je bila da taj rast prati i poziciju za nacionalne savete nacionalnih manjina. Obzirom na sve specifičnosti i probleme sa kojima se suočavaju nacionalni saveti.
Sada tu je i plus problematika nacionalnih saveta van teritorije Vojvodine koji su u daleko podređenijem položaju, jer nemaju institucije prateće koje finansiraju i drugi izvori. Ovde se isključivo aktivnosti nacionalnih saveta svodi na budžetsko finansiranje. Tako je bilo po meni elementarna logika da se bar prati rast budžeta.
Ponavljam onu istu situaciju koju smo ovde prekjuče burno raspravljali da je nažalost u poslednje tri godine bez ikakvog opravdanja došlo do drastičnog smanjenja finansiranja nacionalnog saveta albanske nacionalne manjine, orijentaciono za 30% zbog, po meni, apsolutno ne prihvatljive logike prebrojavanja Albanaca u Srbiji, sa onih smešnih 5.000 od 62.000 na koje se tri godine od strane vlasti tretiramo. Procena je pokazala da i pored činjenice da ima nažalost u ovih 11 godina, deset hiljada Albanaca manje u Republici Srbiji u odnosu na 2002. godinu zašta bi trebalo ipak da budu ozbiljnije analize zašto se to dešava, ali sigurno je to, to se uvek znalo, da nije došlo do tako drastičnog pada tog broja od 62.000 na 5.800.
S toga je bilo apsolutno po meni kompromitacija i same države i na to je ukazao i savetodavni odbor Saveta Evrope svojim trećem mišljenjem za Srbiju u kojem je veoma jasno, decidno rečeno da ovaj problem oko ustanovljavanja pravog broja Albanaca ne sme ni u kom slučaju da dovede do smanjenja nivoa prava Albanca u Srbiji, što je nažalost ovakvim postupcima i došlo. Zbog toga se ja vraćam opet na ono osnovno što je malo čas gospođa Dazadrević iznela, da je ipak bilo neophodno da se prati rast i u opoziciji koja je i u budžetu predviđena za nacionalne savete nacionalnih manjina. Hvala vam.