Dame i gospodo narodni poslanici, svi ove godine pričaju o rastu plata. Godina 2012. prosečna plata je bila 328 evra. Godina 2021. – 568 evra, da nije bilo pandemije, verovatno bi to bilo i 600 evra, a verujem da smo to i dostigli. Naime, još uvek postoje neki poslodavci koji deo novca isplaćuju na crno, zato verujem da je to negde već sada na 600 evra.

Broj zaposlenih 2012. godine – 1.727.000 ljudi. Broj zaposlenih 2021. godine 2.287.000, a u nekim kvartalima raslo i do 2,8 miliona. Ako uzmemo ovu manju cifru od 2.300.000, fond plata 2012. godine, na mesečnom nivou je bio 560 miliona evra.

Dakle, naši zaposleni građani su dobijali mesečno oko 560 miliona evra. Na godišnjem nivou to je bilo 6,7 milijardi. Toliko su svi ukupno građani Republike Srbije mogli da potroše novca, odnosno toliko su mogli da zarade za vreme vlasti bivšeg režima.

Godine 2021. fond plata je skočio na 1.200.000.000 miliona mesečno, ili 640 miliona više mesečno, ili ukupno na kraju godine je to 14,4 milijarde, odnosno 7,7, gotovo 8 milijardi više nego što su godišnje mogli da zarade 2012. godine.

Zato meni nije jasna neka pobuna protiv ove vlasti, s obzirom da je obezbedila posao i hleb za one nezaposlene, broj zaposlenih je porastao za 300 i nešto hiljada, a nezaposlenost sa 26% pala na 11%. Devizne rezerve su porasle za 5,5 milijardi, zlatne rezerve porasle tri puta. Inflacija je bila negde oko dva do tri procenta pet puta manja. Kurs gotovo nezapamćeno u Srbiji ostao za devet godina isti.

Nije mi jasno zbog čega pobuna, evo sada oko zaštite životne sredine. Ja se divim mojim seljacima, ja ih ne tretiram kao zelene četnike, ja ih tretiram kao „aj em četnik“, nemam nikakve veze sa njima, ja ih tretiram kao drumske razbojnike, odnosno „karakterne seljake iz grada“. Dakle, ni o čemu drugom se ne radi. Verovatno ono što ja pretpostavljam da je to bitka za budućnost automobilske industrije. Ne radi se ni o kakvim njivama, niti njih boli briga za njive.

Većina njih je njive videlo kada negde ide na turističke destinacije prema moru i kada ih velika nužda pritera.

Većina tih demonstranata sa Gazele i autoputa je njivu videlo kada ih pritera ta velika nužda. Malu inače vrše u kolima ili iz kola i onda te flaše bacaju u naše vodotokove i zato se oni protive hidrocentrala malih zato što ako neko stavi tokove kroz cev, a u čega će oni bacati svoje otpatke?

Dakle, ne verujem da je takvim ljudima, nepoštovaoci životne sredine, odjednom stalo do srpskih njiva i bolje je… Kako to beše? Bolje je patiti za selom nego na selu.

Dakle, veoma mali broj njih je video uopšte te njive, ali eto ja poštujem tu veliku brigu karakternih seljaka iz grada. Međutim, ja se bojim da je to borba protiv povećane uposlenosti u Srbiji i da je to borba za budućnost automobilske industrije.

Ja se obraćam građanima Srbije. Zamislite sada ovu automobilsku industriju u Nemačkoj koja pati zbog nedostatka delova, ali ne delova fizički najprostijih, već baš visoko-tehnoloških delova. Automobilska industrija u Nemačkoj to nabavlja iz Kine. Zamislite sada da nemačka industrija ima zastoj u proizvodnji automobila i zamislite da u Srbiji postoji fabrika električnih automobila i da to rade zajedno Kinezi i Srbi, koliko bi se to osetilo u nemačkoj auto industriji.

Zato ja građanima kažem da je ovo verovatno borba za budućnost automobilske industrije gde svi automobili u budućnosti, koji bi se sa Kinezima napravili u Srbiji zbog toga što imamo rezerve litijuma koje možemo da stavimo u baterije, baterije u automobile. Koliko bi mi proizveli automobila u Srbiji, toliko bi manje automobila napravila, recimo, nemačka auto industrija.

Sada je odjednom Viola fon Kramon zabrinuta za zaštitu životne sredine u Srbiji. Odjednom ona zna gde su određena jadarska sela. Odjednom ona sa Zelenovićem, valjda je negde u prevodu čula da se to na srpskom… Kako ono kažu - Serbian orthodox church itd. Verovatno je čula da je on pripadnik ne neke crkve, a verovatno je mislila da preko njega to Zelenović i to znači zelena stranka i preko Zelenovića rešila da štiti životnu sredinu od Šapca do Loznice.

Gospođa Viola fon Kramon je mogla da evocira malo istoriju i da se seti da nijedan srpski vojnik u Nemačkoj nije ubio nemačkog civila, da nijedan srpski vojnik nije ubio nemačkog vojnika u Nemačkoj, ali obrnuto je bilo često i kada je putovala od zelenog do Loznice, od Šapca do Loznice, mogla je da evocira uspomene iz ratova, Prvog svetskog rata, Drugog svetskog rata, i da se seti da na svakom tom drvetu od Šapca do Loznice nije visio jedan Srbin, već više Srba su vešali kao grozdove pored puta i mogla je da se seti, recimo, i poslednjeg rata gde je nemački vojnik opet na Kosovu ubio Srbina.

Mogla je da se seti da su oni zbrinuli našu ekologiju onog trenutka kada su bacili osiromašeni uranijum u bombardovanju na Srbiju. Tog trenutka su oni zaštitili životnu sredinu u Srbiji, jer su utvrdili, Bože moj, da je taj osiromašeni uranijum lekovit i da ne škodi, da je maltene lekovit i zato ja pitam Violu fon Kramon ako je to tako tačno, ako je taj osiromašeni uranijum tako zaštitno sredstvo za zaštitu životne sredine i ako je tako lekovit, pa što su bacali pare, što su ga bacali na Srbe? Što taj osiromašeni uranijum nisu bacili na sebe?

Moj namera nije da im u istoj ambalaži vratimo taj osiromašeni uranijum, ali, Bože moj, ako je već lekovit, trebalo ga je baciti na samu sebe.

Ono što sam govorio pre tri ili četiri godine ovde, da Srbiju niko ne može srušiti spolja ako im niko ne pomogne iznutra, ispostavilo se kao tačno i te koji su nekada, stranka bivšeg režima, njihovi predstavnici, sedeli ovde upozorio sam da nisam siguran da su oni izdajnici. To ni sada ne tvrdim, ali da su sigurno nesrećnici i treba da znaju da dok se svi spolja sada nešto bore protiv Srbije nije lepo da se mi borimo sami protiv sebe i između sebe.

Moja poruka njima je da ono što bih ja uradio da sam na Vučićevom mestu, primenio bih evropski recept i to razjurio suzavcem, vodenim topovima i tako dalje, ono što rade sve moderne evropske zemlje i zvao Violu fon Kramon da mi kaže kako to oni u Nemačkoj, kako oni to u Engleskoj, kako oni to u Sloveniji, kako se oni bave zaštitom svojih puteva i na isti način to primenio, po recepturi Viole fon Kramon, mere koje se primenjuju prilikom blokade auto-puta i svaki od onih tamo koji su se okupili, stupili u blokatore, a od blokatora do lokatora je mala razlika samo da znate.

Vrlo male su razlike između sadašnjih blokatora i nekadašnjih lokatora koji mogu biti zanovljeni i zato bih ja primenio onaj model, evo, car Dušan tamo kaže, zakon, topuz, moć da se zakon sprovede. Zakon i član 133, Krivični zakonik, kaže: "Ko ometa i sprečava slobodu kretanja biće kažnjen do godinu dana zatvora" i zato ja tražim od tužilaštva da primeni zakon i da jedini koji su ovlašćeni da to gone u ime naroda i da gone počinioce, odnosno drumske razbojnike sa Gazele, koji se još ponose što blokiraju međunarodni saobraćaj i moraju se zakonima sankcionisati, a u buduće moj savet je da se oni silom zakona razjure.

Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, moji prethodnici su zaboravili samo da kažu da tog njihovog Aćif Bljutu Hadžiahmetovića je odlikovao Adolf Hitler, nacista, vođa nacista, Gvozdenim krstom. To dovoljno govori o njihovom heroju.

Ja sebi postavljam pitanje da li je neko u periodu između 1992. i 1995. godine umro prirodnom smrću u Srebrenici? Na to imam pravo. I, ako je umro, da li je sahranjen mimo onog Memorijalnog centra u Potočarima?

Zločini u i oko Srebrenice, po mojoj rezoluciji, su međusobno povezani. Da se nije desio zločin nad Srbima od 1992. do 1995. godine, verovatno se ne bi desila odmazda i osveta jula 1995. godine.

Žalim nad bošnjačkim žrtvama koje su uglavnom bili pripadnici armije Bosne i Hercegovine.

Ponavljam, odmazda i osveta nisu pravda.

Da li je neko od ovih koji insistiraju na genocidu ikada zažalio nad srpskim žrtvama?

Ja sam potomak Rističevića i Todorovića, od kojih više u Bosni i Hercegovini nijedan ne živi u kući u kojoj je živeo 1991. godine. U tim kućama su Muslimani. Kao potomak oca, dede, čukundede, koji su izbrisani u opštini Goražde iz zemljišnih knjiga, čije je selo do temelja spaljeno, pitam da li imamo i mi pravo da žalimo za svojim žrtvama i da li oni nekada zažale nad tim žrtvama i da li sam ja genocidan, a oni multietnički iako su srpskim glavama za vreme rata igrali fudbal?

Dame i gospodo narodni poslanici, nisam ja Tadić da pristanem na to da je 30.000 Srba u Bosni i Hercegovini žrtava građanskog rata izvršilo samoubistvo ili umrlo od trovanja hranom i da srpske žrtve nisu vredne žaljenja i suza. Nisam ja Boris Tadić da pristanem na takvu konstrukciju i još da se izvinjavam.

Ne pristajemo na zločine bez kazne, ali ni kaznu bez zločina. Ne pristajemo na genocid bez genocida samo zato da bi se stvorilo sredstvo za unitarizaciju Bosne i Hercegovine i opravdala agresija i bombardovanje Srba, koje je bilo bez razloga, da bi se otele Srbima teritorije.

Presuda o genocidu, presude Mladiću i Oriću nisu dokaz krivice Mladića, niti nevinosti Orića, već krivice politički instruisanih sudova.

Nad Srbima tokom 20. veka izvršen je genocid u Jugoslaviji, u Bosni i Hercegovini, tako da su to bile spomen kosturnice srpskog naroda. Tri miliona je ubijeno, tri miliona je raseljeno. Broj Srba u Bosni i Hercegovini smanjen je sa 44% na 31%, a muslimansko stanovništvo se uvećalo sa 30% na 50%.

Teritorije srpskog naroda su oglodane i svedene na malu Srbijicu koja se, eto, ovih godina usudila da se uzdiže ekonomski i vrednosno.

Poruka sarajevskim vlastima i onima koji insistiraju na genocidu u Srebrenici: Vi verovatno ne žalite ni izgubljene živote svojih sunarodnika. Tu priču o genocidu nosite kao so koju sipate na rane onih koji su izgubili bližnje na obe ili tri strane, da politički ušićarite i podgrevate mržnju između ne tako davno zaraćenih naroda. Vi time ne želite mir, već unitarnu Bosnu ili obnovu rata, na čega mi Srbi ne pristajemo.

Poruka Bošnjacima glasi: Želimo vam sve najbolje!

Poruka Srbima glasi: Mi smo jedan narod i dok je nas, Srbija vas neće dati. Zato je Srbija velika, vrednosno velika, i kada je teritorijalno mala.

Poruka međunarodnoj zajednici, onom delu predvođenom Britanijom i Nemačkom: Ako tražite partnere za mir na Balkanu, mi Srbi smo tu, ali ako tražite podanike sa kojima ćete destabilizovati Balkan, ne računajte na nas i ne šaljite violu.

Sve da nas sabijete pod onu Tarabićevu šljivu, mi ćemo biti veliki proganjani narod koji nikoga nije progonio. Isus je sa 12 apostola širio ljubav prema drugima, naše je da širimo ljubav prvo prema sebi i svojoj zemlji, ne šireći mržnju prema drugima.

Niko u Srbiji i okruženju ne treba da se stidi što nije Srbin, ali ne treba ni da se stidi zato što je Srbin. Genocida u Bosni i Hercegovini je bilo, ali nad Srbima i istinom.

Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam osetljiv na ove ustupke opoziciji. Prošle godine, 8. maja, dakle, nisu ovo jedini ustupci koje smo im učinili, ranije su dobijali, ne znam - pet članova REM-a, itd. i ostalo da im pomognemo oko prikupljanja potpisa, da se promeni način prikupljanja potpisa, odnosno, da opštinske uprave i sudovi imaju pravo, osim notara, da overavaju potpise podrške izbornim listama. Tom prilikom 15 huligana iz jedne opozicione ili više opozicionih stranaka, me toplo dočekalo na stepeništu, nanelo lakše povrede i još je Marinika izmislila kako sam ja izvršio napad na njih. Dakle, pre nego što su joj se prividele kokoške u Moroviću, pa joj se privideo navodno nož u mojoj ruci, pa, su navodno, ovi branili Skupštinu od mog terorizma.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovih dana takođe imamo nasilje na ulicama i koliko ja vidim već piše da je onaj siledžija zbog koga su se okupili ljudi danas u Šapcu da protestuju, da je ona siledžija bio radnik kod pripadnika zemunskog klana, a zemunski klan, je koliko znate, došao glave premijeru Srbije Zoranu Đinđiću.

Dame i gospodo narodni poslanici, zakon je za svakog zakon. Protiv toga sam da se njima vrše ustupci, jer mislim da je posle upada u RTS, pokušaja upada u Predsedništvo, napad na narodne poslanike u Skupštini, van skupštine, pregrađivanje ulice itd. zabrana izvođenja radova na Trgu Republike, maltretiranja građevinskih radnika itd. da je došlo vreme da ih moramo na određeni način privoleti ili naterati da poštuju zakone, jer zakon je za svakog zakon.

Ako član Ustava kaže da je sloboda kretanja po članu 39. - svako ima pravo da se slobodno kreće u Republici Srbiji. Ako to piše u Ustavu Republike Srbije, Ustav sa jedne strane zaustavlja vlast, samo da znate, to je zakon svih zakona, a sa druge strane Ustav zaustavlja i neograničene slobode, koje u ovom slučaju su očigledne kod pristalica Đilasa i određenog dela opozicije. Da, ne grešim dušu, eto, ovi koji su me napali na stepeništu su u ovim trenucima i u ovim vremenima su veoma miroljubivi, što ja cenim, bez obzira na napad. Takođe, cenim i Radulovića koga politički apsolutno ne podnosim, ali cenim to što ne pribegava nekim nasilnim akcijama kojima pribegavaju ovi drugi.

Kaže Krivični zakonik, član 133. Krivični zakonik Republike Srbije - ko protivpravno uskrati ili ograniči slobodu kretanja građanima Republike Srbije na teritoriji Republike Srbije kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do jedne godine. Dakle, nesumnjivo je da je sprečena sloboda kretanja blokadom autoputeva i mostova, ali ne samo blokada, po Zakonu o bezbednosti saobraćaja na putevima član 98. kaže – pešak ne sme stupiti ni kretati se po autoputu ili motoputu. Kazna za ovo može biti 40 hiljada ili 30 dana zatvora. Insistiram da se ove zakonske odredbe poštuju, pod uslovom da se svako, apsolutno svako, ko sprečava slobodu kretanja, ko blokira autoputeve i mostove ima kazniti, jer ja ne znam šta će sledeće da bude ukoliko im stalno dopuštamo da ta lestvica nasilja raste i oni se samo prepakuju od Savamale do dana današnjeg, samo je drugačiji paket. Upakuju isti ljudi, naprosto po zanimanju su aktivisti i demonstranti, tako i pišu u svoje biografije. Ne znam šta će sledeće da bude. Da li znate da postoje ljudi koji su emocionalno kratkog fitilja? Ko nam garantuje da u ovakvim blokadama sutra neko neće nastradati od putnika koji su dovedeni u zabludu da mogu blokirati autoput?

Pri tome to navodno to rade zbog litijuma. Koliko znam, oni to rade zbog preraspodele opozicionih aktivista. Ali, ja ne znam koliko je to licemerno da svako od njih koji se bori protiv litijuma drži, gledam svi, drže komad litijuma u ruci. To je licemerno. Kad vi držite komad litijuma u ruci i zalažete se protiv proizvodnje litijuma u Republici Srbiji, šta to znači? To znači, bolje uvesti nego proizvesti. Pri tome se ne bune, ne odu Viole fon Kramon i kažu – zabranjena proizvodnja litijuma iz termalnih voda u Nemačkoj, zabranjena je, hoćemo da bude zabranjena, neka gostuju kod Viole fon Kramon, bolje neka oni idu tamo, nego da ona dolazi ovde. Ona ih podržava, i mislim da je to rat za buduću automobilsku industriju.

Ko njima garantuje da vladajuća većina, odnosno najuže državo rukovodstvo ne planira da napravi fabriku električnih automobila u Srbiji i pošto imamo litijum, litijumske baterije normalno je da možemo da pokušamo da napravimo fabriku električnih automobila. Šta će onda nemačka autoindustrija da trpi? Ja mislim da je ovo rat za budućnost automobilske industrije, gde će se ona odvijati i da pri tome treba isključiti Republiku Srbiju da ne može da proizvodi električne automobile od svog litijuma jer kada imate litijum, proizvedete litijumske baterije, nađete javno-privatno partnerstvo ili nađete investitora koji će to da koristi i evo ti neke blagodeti. Nema privredne aktivnosti koja ne nanosi delimično štetu životnoj sredini. Tako nešto ne postoji i studije na uticaj životne sredine se zbog toga i pišu.

Zamislite, oni su za čist vazduh. Šta može da nas dovede do čistog vazduha? Koje je to licemerje? Građani Republike Srbije treba to da znaju. Sem ovih zakona da im predočimo i to da do čistog vazduha može da nas dovede litijum zato što automobili dizeli će biti zamenjeni električnim automobilima. Još ako budu proizveli u Republici Srbiji evo višestruke koristi.

Ko još može da nas dovede do čistog vazduha? Tako ako eliminišemo termoelektrane time što ćemo imati hidroelektrane. Onda čovek koga finansira „River voč“ iz Austrije, koja ima 4.500 hidrocentrala odjednom se ovde pojavio kao borac protiv hidroelektrana koje treba da dovedu do čistog vazduha, a onda on demonstrira i traži čist vazduh, onda demonstrira protiv litijuma, a litijum treba da nas dovede do čistijeg vazduha zato što bi koristili električne automobile.

Naš narod treba da zna koliko su oni licemerni i koliko žele da preraspodele ove opozicione aktiviste jer idu izbori koje su oni navodno bojkotovali. Ono što je Vučić, predsednik najjače partije, njima dao, ja im nikada ne bih dao. Niti bi im ponovio izbore koje su bojkotovali jer oni nama, ko se seća 2011. godine kada smo ovde imali dva puta po 100 hiljada ljudi, bila su dva protesta, kada su ismejavali borbu predsednika najjače opozicione stranke koja je tada imala preko 30%, daleko više nego oni, kada je bilo razloga za prevremene izbore, kada su vladali sa 127 poslanika koji više nisu bili pokriveni izbornom voljom građana, tog puta nisu dozvolili ni godinu dana ranije izbore Aleksandru Vučiću, Tomislavu Nikoliću i svim drugim malim opozicionim partijama koje su se okupile oko njih.

Danas imamo velikodušno, kada god zatraže izbore i kada ne zatraže, nudi izbore, odnosno da potvrde izbornu volju svojih stranaka, ukoliko uopšte postoji neko ko će glasati za njih i naprosto im nudi izbore kada god hoće, u koje vreme i maltene pod kojim god oni uslovima hoće.

Ali, dame i gospodo narodni poslanici, u tom trenutku, kada smo se mi borili za državu Srbiju, da izvučemo iz onoga iz čega smo je izvukli ovih devet godina, oni nisu bili radi da nam to dopuste, a mediji su bili dva sata zakupljenog termina, na „Kopernikusu“ i ljude koji su radili tamo kao novinari nisu tretirali kao novinare, već su ih izbacivali redovno sa konferencije za štampu DS i Borisa Tadića. Naprosto kažu - vi niste novinari, napolje. Bili smo na radio „Fokusu“ u zastupljenoj emisiji Đukanovića, koga je prisluškivala državna bezbednost, odnosno BIA u to vreme.

Dakle, prisluškivali su čak i novinare koji su radili u našu korist i ništa njih nije bilo sramota, to su pendžetirani obrazi itd. U to vreme kada mi nastupamo, protiv njih, nemamo ni jedan opozicioni mediji, nemamo ni jedne opozicione novine dnevne, nemamo ni jedan opozicioni nedeljnik, ali smo izašli na izbore i pobedili ih.

Demokratija ne može biti naturena spolja, njihova osnovna greška ili namera je što pokušavaju da se pobeda naruči i naredi spolja. Dakle, demokratija je proces koji niče iznutra, demokratija se ne da naturiti sa Violom fon Kramon, sa gospođom Fajon, ne znam koji su sve ti više evroparalmentarci itd, sa nekima koji se ne pitaju u sopstvenoj zemlji.

Oni bi jednostavno da se prema nama ponašaju, kao prema protektoratu i kada bi ova fon Kramon putovala od Šapca do Loznice, treba da se priseti neviđenih zločina koje je Nemačka uradila u nekoliko ratova nad Srbijom i da se seti onog osiromašenog uranijuma, koji opozicija ne pominje, koji je NATO pakt i zelena stranka Joške Fišera, danas Vijole Fon Kramon, bacili u ime zaštite životne sredine, valjda u to ime na Republiku Srbiju, tvrdeći da je on ne škodljiv. Ja, redovno Violu fon Kramon pitam - ako vi tvrdite da je osiromašeni uranijum bio lekovit, onda što ga niste bacili na sebe, već ste bacili na građane Republike Srbije?

Ovih šest članova RIK-a, za njih je potrebno u Skupštini imati 90 narodnih poslanika. Samo da znate da predsednik najjače opozicione politike stranke njima poklonio po pitanju RIK-a 90 narodnih poslanika u Skupštini, odnosno milion i 200 hiljada glasova. Toliko je potrebno da osvojite da imate 90 poslanika, odnosno da dobijete šest članova RIK-a. Poklonio vam je prošli put, ne znam koliko članova REM-a i mi vam stalno ponavljamo tri četiri godine, nemamo problem sa opozicijom, već problem sa delom opozicije koja se zove „Multikom“, imamo problem sa Šolakom i Đilasovim biznisom. Nemamo nikakav drugi problem.

Danas imate neregistrovane političke organizacije, jer svojevremeno ta družina koja nije sada ovde prisutna je odredila da politička stranka mora da ima 10.000 članova da bi bila registrovana. Ta vladajuća većina danas izbegava taj zakon i regustruju se kao pokret građana. To je u stvari nevladina organizacija, izlaze, odnosno već mislim da su mnogi od njih antivladina organizacija, antidržavna organizacija. Oni izlaze na izbore.

Kako nevladina organizacija izlazi na izbore? Šta će ako pobedi? Hoće biti nevladina ili Vladina organizacija? Pri tome dobijaju novac spolja. Političkim strankama koje učestvuju na izborima je zabranjeno da primaju novac spolja. „Ne davimo Beograd“ sam tvrdi i ćuti, već su bili u izborom procesu, da dobiju novac od spolja, „Rokfeler“ i kako se zovu sve te fondacije. Oni dobijaju novac spolja, dakle, finansiraju se spolja. Imate neregistrovane stranke, imate neprijavljena javna okupljanja na kome se silom sprečava sloboda kretanja građana, u javnom prevozu se sprečava protok vozila, kapitala itd. Sprečava se biznis. Ne idemo svi u turizam putevima, neko ide da završi neki posao, neko prevozi neku robu. Neka roba je kvarljiva itd.

Uglavnom, vode se aktivnosti protiv privrede Republike Srbije i protiv slobode kretanja. Ne registrovane političke stranke, na ne prijavljenim skupovima nezakonito sprečavaju protok ljudi, usluga i kapitala i pri tome, ne registrovani televizijski kanali učestvuju u svemu tome i prenose, ne samo da prenose, već učestvuju u protestima, učestvuju propagirajući nezakonito okupljanje, a često i silu koja se primenjuje. Izbegavaju da prikažu da to građani vide.

Znači, imate ne registrovane televizije, ne registrovane političke stranke, imate ne prijavljena javna okupljanja, imate masovno kršenje zakona od strane onih koji nama nisu hteli da daju ni izbore godinu dana ranije, bez obzira što nam nisu dozvolili da imamo bilo koje sredstvo informisanja.

Mi smo hteli da umremo od želje da registrujemo televizijsku stanicu i da imamo pravo da se pojavimo o etru. Oni se bore da ne registruju fiktivne luksemburške televizije. Pa šta, njihovi reporteri se teleportuju? Dakle, teleportuju se u Republici Srbiji, izveštavaju direktno u direktnom prenosu. Ne znam kako ih to polazi za rukom da to urade u Luskemburgu.

Onda Rade Veljanovski kaže – nema problema, dozvoljeno po Konvenciji o prekograničnoj televiziji da oni emituju program iz Beograda. Ja kažem – jeli, gospodine Veljanovski, a zašto se onda zovu prekogranične televizije, kada su iz Beograda? Onda je ućutao.

To je onaj isti čovek koji je 2009. godine učestvovao u onom tajnom donošenju onog najrigidnijeg Zakona o informisanju koji je pao. On je okupljen oko Tadića itd. To su oni koji opoziciji nisu dali ništa, a danas kao opozicija dobijaju sve. I nikad im nije dosta.

Dame i gospodo, narodni poslanici, ne mislim da branim vlast. Poručujem im, ovo je ne znam koji put, da dok svi napadaju nas, a svedoci smo pritiska spolja , mi imamo ljude koji nas napadaju iznutra. Dok su svi protiv nas, oni su takođe protiv nas. Ne možemo biti protiv sebe, ukoliko živimo u Republici Srbiji. Ne branim vlast, branim državu i njeno pravo da postoji, da se ekonomski razvija i da po kavalitetu života dostigne makar polovinu razvijenih zemalja u Evropi, a boga mi i mnoge da prestigne. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, za mene je kultura jednog naroda, sastavni deo nacionalnog identiteta. Da vas podsetim da je na današnji dan 1918. godine Velika Podgorička skupština donela odluku o pripajanju ili ujedinjenju sa Kraljevinom Srbijom, sa ciljem da se zajednički uđe u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, a sve pod vodstvom kralja Aleksandra, koji je bio 50% Srbin, a 50% Crnogorac, odnosno kada sve sabereš 100% Srbin.

Dakle, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Martinoviću, u tom trenutku crnogorska obala se protezala od Ulcinja do Sutomora. Znači, Podgorička skupština je odlučivala o teritoriji i poslanicima sa teritorije Crne Gore bez Boke Kotorske, Budve itd. obale koje je administrativno do 1918. godine i pobede srpske vojske i oslobađanja tih delova, pripadala i Boka Kotorska administrativno Austrougarskoj, ako se oko toga slažemo. Nadam se da tu nema spora.

Podgorička skupština dakle bila je sastavljena od delegata koji su na obali Crne Gore, mogli da budu samo u Ulcinju i Sutomoru. Sve dalje nije bila teritorija za koju su odluke donosili na Podgoričkoj skupštini. Boka Kotorska i te primorske opštine su još pre nego je bila je Podgorička skupština donele odluku na velikim skupovima u Grblju, u Kotoru o prisajedinjenju Kraljevini Srbiji, ne Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. To je identična odluka koju su u Rumi 24. novembra, čini mi se, doneli Sremci o prisajedinjenju Kraljevini Srbiji, što je dan kasnije Velika skupština u Novom Sadu učinila za Baranju, Bačku i Banat, ukoliko nisam nešto pogrešio.

Dakle, zašto ovo govorim? Da mi posebno o kulturi ne možemo olako da prepustimo neširenju i napravimo grešku koju su pravili srpski komunisti, za koje istorija i kultura važila samo za uži deo Srbije. To smo mogli da učimo pa recimo sve sam mogao da znam o Mati Gubecu, ne znam da li je bio slovenački ili hrvatski seljak i morao sam da znam kako su ga krunisali itd. Inače, imaš jedan iz istorije, ali recimo nikada ništa nisam učio o Vršačkoj buni. O Teodoru Vršačkom koji je podigao Banatsku bunu sa crkvenim barjacima i ikonama Svetog Save. Zbog toga su Turci spalili mošti Svetog Save, kažu izvori da je to bilo na Tašmajdanu, da Srbi u Banatu vide šta im ovi rade sa svecem.

Teodor Vršački koji je bio vođa te bune je posle ugušenja bune živ oderan na meh od strane Turaka i mi nikada u istoriji to nismo učili jer istorija koju smo mi učili, posebno starije generacije, je obuhvatala samo istoriju uže Srbije onako kako su je komunisti projektovali, čak bez istorija svojih pokrajina.

Šta smo znali o caru Jovanu Nenadu u osnovnoj školi ili u srednjoj? Ništa. Šta smo znali o njegovom vojskovođi Radoslavu Černiku koji je posle smrti Jovana Nenada osnovao sremsko vojvodstvo, neki oblik državnosti koji se protezao od Starog Slankamena do Vukovara?

Šta smo učili o manastirima na Fruškoj gori, ima ih 16, koje su podigli Nemanjići i Brankovići? Učili smo da su Brankovići najveći izdajnici srpstva. Međutim, Brankovići su posle pada Smedereva posrbili, a time i kulturno uzdigli Frušku goru, podizanjem manastira i danas najznačajniji manastiri na Fruškoj gori su iz doba Nemanjića, Dragutina, i iz doba Brankovića koji su podigli desetak manastira na Fruškoj gori. Nikada ništa nismo učili o tome.

Da li smo ponešto učili o bici kod Slankamena 1691. godine? Ne, to kao da je bilo zabranjeno učiti nešto o srpskim pobedama na teritorijama na kojima su živeli Srbi.

Da li smo učili Bilećku bitku iz 1388. godine i veliku pobedu Vlatka Vukovića? Da li smo mi to učili? Naravno da nismo jer da smo učili onda bi znali da su ti delovi bili naseljeni srpskim stanovništvom i da se tamo manifestovala i srpska kultura. Nismo čak obeležavali pobede, jer nas su nekako komunisti naučili da samo poraze, Kosovsku bitku i neke poraze obeležavamo, a pobede, recimo Bitka kod Slankamena, gde je Jovan Monasterija sa 10 hiljada Srba pomogao da hrišćani razbiju Turke, što je kasnije dovelo do Karlovačkog mira.

Da li smo učili nešto o selu Grk i Višnjićevo? Da li smo nešto učili o srpskom Homeru Filipu Višnjiću koji je onako slep pronosio narodnu istoriju? Zbog toga je selo Grk između dva rata promenilo naziv u Višnjićevo jer je tamo sahranjen Filip Višnjić.

Da li kada Čanak o Vojvodini viče – nećemo gusle, hoćemo klavir, da li mi znamo, da li smo učili da su te guslarske škole bile u Irigu i u Slankamenu? Da je to i bio instrument vojvođanskih Srba kojima su oni prenosili istoriju? Da li smo učili razne običaje u Sremu i kulturi?

Da li smo nešto učili o šajkači? Znamo da su u Vojvodini osetljivi na četnike, kažu, ali nemate nijedan četnički grob koji su četnici napravili u Vojvodini, ali zato imate jedno 50 hiljada koje su napravili komunisti i koji su na istoriju skupili onako lepo, nakupili samo na istoriju onoga što su oni mislili da je Srbija, a to je uža Srbija bez pokrajina. Dakle, bilo je gotovo zabranjeno naučiti da je šajkača bila vojvođanska kapa i da je pripadala šajkačkoj vojsci, rečnoj vojsci čija je baza bila u Šajkašu na Tisi i Dunavu. Jel tako, gospodine Martinoviću? Ništa od toga nismo mogli da učimo.

Da li smo nešto učili o staroj Hercegovini? Da li znamo šta je stara Hercegovina? Da li znamo da je Stefan Vukčić bio kosač, da je prvo sedište bilo u Ilovači? Da je stara Hercegovina bila naslednica srpskog Svetog Save vojvodstva? Da li znamo da je to obuhvatalo i Goražde, da je to obuhvatalo i Foču, da li znamo da je to obuhvatalo i Bijelo Polje? Da li znamo da je to obuhvatalo i Pljevlja, Nikšić, Žabljak, Šavnik? Da li znamo da je to obuhvatalo Herceg Novi, da li znamo da je to obuhvatalo Gacko, Trebinje, Bileću? Da li znamo da je to obuhvatalo i Kalinovik? Naravno da ne znamo. To je bila jedna kompaktna srpska sredina, najsrpskiji deo srpskog roda koji je uostalom prenosio i kulturu.

Većina tamo nekih bogomolja su podignuti, još u vreme Svetog Save. To se nije moglo učiti, nije se moglo znati, a trebalo se znati o srpskoj kulturi, o istoriji koja je vezana za srpsku kulturu, o nekim pobedama i tako dalje.

Većina Srba ne zna ko je Vlatko Vuković, ali zato znamo ko je Murat, jer smo mi izgubili Kosovsku bitku, a tamo gde ih je Vlatko Vuković potukao, tu nema nekih velikih učenja o istoriji i kulturi.

Da li znamo ko je Jovan Monasterljija koji je doprineo da Turci budu u bitci kod Slankamena poraženi, u bitci koja po dimenzijama bila veća od Kosovske bitke. Učestvovalo je 150.000 vojnika, 50.000 hrišćana i 100.000 Turaka. Da je bila upotreba vatrenog oružja, topova i tako dalje, da je bilo veoma teško pobediti u takvoj bici. Ništa mi o tome nismo učili, a trebalo je zaboraviti kulturu i istoriju van one uže Srbije, jer su komunisti gledali da upodobe srpsku kulturu i srpsku istoriju sa teritorijom koju su oni zamislili, na Drezdenskom kongresu da može da bude Srbija, eto Bože Srbija je izvršila neke hegemonističke upade samu na sebe, jer je ujedinila sve teritorije na kojima su živeli Srbi, Hrvati i Slovenci i pri tome napravila grešku, omogućila da oni stvore svoje nacionalne države i na teritorijima koje su pripadale Srbima pa su devedesetih godina rešili tog balasta, odnosno dogovorili se neki da se reše Srba kao balasta i onda su praznili teritorije koje su po meni istorijski i kulturno trebali da pripadnu Republici Srbiji.

Da li mi nešto radimo trenutno na području stare Hercegovine? Mislim da nema nikakvih prepreka da kulturno ujedinjujemo opštine koje su nekada pripadale staroj Hercegovini, da uzdižemo srpsku kulturu i srpski duh itd. na način na koji je Boka Kotorska 1918. godine slavila prisajedinjenje Srbiji na veoma kulturan način.

Njihov predstavnik je bio Božo Vuković koji je bio i pre Drugog svetskog rata poslanik, da to tako nazovem, u Beču. Dakle, ništa nije bilo sporno, sve je rađeno po nekim principima, čak tadašnjeg međunarodnog prava. Onda se pojavi Blažo Jovanović, tamo negde u aprilu 1944. godine u kožnom mantilu, sa pištoljem za pojasem na sednici koja je u Kotoru bila posvećena snabdevanju naroda životnim namirnicama, a onda reše da dodaju tačku – Razno. Pod tačkom – Raznom, u kožnom mantilu, sa utokom, to ne bi radio ni onaj Zemunski klan, ni Belivuk, dakle, sa utokom, pod pretnjom i silom. Samim tim što je došao naoružan na politički sastanak, pripojio Boku Kotorsku i primorske opštine Crnoj Gori, a crnogorska obala je pre toga bila od Ulcinja do Sutomora.

Sada, ako oni hoće da ne važe odluke podgoričke Skupštine, onda hajde da im to priznamo. Ja bih im priznao, ali pod uslovom da se vratimo na pređašnje stanje. Pređašnje stanje kaže da pre toga nisu imali Boku Kotorsku i primorske gradove od čega danas žive i da to, obzirom da su doneli legalnu odluku koju nikada nisu poništili, o pripajanju Boke Kotorske i tih opština Kraljevini Srbiji, lepo mi da kažemo – stanite malo, braćo Srbi, crnogorskog zavičajnog porekla, hajde baš kada ste prešli u montenegrine, hajde da vidimo kada vam ne važi podgorička Skupština i te odluke, kada zbog toga proterate ambasadora Srbije, hajde kada hoćete da se vratimo na pređašnje stanje, da lepo Boka Kotorska po meni bude vraćena Kraljevini Srbiji, odnosno njenom pravnom sledbeniku, a to je danas Republika Srbija. Kad već hoće da poništavaju neke odluke, kada hoće da vrše reviziju istorije.

Zato je moje zalaganje da mi istorijska sećanja i srpsku kulturu, srpsku kulturu koja 16 manastira, bisera na Fruškoj Gori nije tretirala u udžbenicima iz kojih sam učio u osnovnoj i srednjoj školi, kao delo iz neke srpske baštine i kulture itd. Danas se to oživljava moram priznati, ali po meni nedovoljno. Moramo učiniti da srpska kultura ne bude kultura vezana za sadašnje granice Srbije, gde nas stiskaju na razne načine da budemo što manji, što je bila osmanska politika i nemačka, a posebno Velika Britanija, da se srpska država svede na što manju teritoriju. Ako su nas već teritorijalno sabili, ne tražeći i ne ugrožavajući suverenitet, recimo Crne Gore koja je ugrozila naš suverenitet, priznala da divlju državu i sa njom se razgraničila na našoj teritoriji, a pri tome tvrdi kako smo mi zajahali Crnu Goru i negiramo njihov suverenitet. Onaj Kapičić koji je rekao – Srbija je zajahala Crnu Goru, a oni upali sa pištoljima i utokama na Dedinje i sve što su videli je bilo njihovo kao onom odlukom u Boki Kotorskoj – ja imam pištolj i kožni mantil. Bitka za Dedinje je najznačajnija crnogorska pobeda i najznačajnije crnogorsko osvajanje.

Zato treba kulturu, ne želeći da ulazimo u suverenitet i integritet drugih zemalja, ali da podižemo kulturu ne samo u Srbiji, već kulturu srpskog naroda koji živi van Srbije, posebno na ovim otetim teritorijama. Moram da vas podsetim, stara Hercegovina je 1878. godine dodeljena Crnoj Gori kada je bila četiri nahije, oni što nikada nisu plaćali porez, nego je Njegoš za njih plaćao porez, pa sada ne priznaju Rusiju. Znači, oni su bili četiri nahije, kasnije im dali brda, pa 1878. godine daj Pljevlja, daj Nikšić, daj Plužine, daj im Šavnik itd. da bi 1912. godine i onaj drugi deo Hercegovine bio podeljen između Crne Gore i Srbije.

Treba podizati kulturu Stare Hercegovine, ne želeći da diramo u integritet BiH, niti u integritet Crne Gore. To je sada kako jeste, ali imamo pravo na istorijsko sećanje, imamo pravo da podsetimo braću Srbe, zavičajno Crnogorce da, ako stvarno žele da ponište podgoričku Skupštinu, čini mi se da su donosili neku odluku, da bi to trebalo u pravnom smislu da znači povratak na pređašnje stanje. Ali, hajde i z to da ne idemo do kraja, posebno kada su Bokelji uznemireni u Boki Kotorskoj, ali da ne idemo i toliko daleko, a valjda imamo pravo ono što nam Milo Đukanović negira, da kada širimo kulturu saradnju, a treba je širiti između Srbije u ovakvom stanju u kakvom jeste, sa svim tim delovima, a posebno to u Staroj Hercegovini treba neku prekograničnu saradnju između Republike Srpske i Crne Gore, oživeti kulturu na teritoriji stare Hercegovine. Bila je kompaktna, najsrpskija, onako gledano po nacionalnim osećanjima teritorija i nema ništa loše u tome da neki, recimo Mađari vole svoju istoriju, svoju kulturu na teritoriji Srbije, Vojvodine itd. Tako ništa nema sporno u tome da Srbi ne negiraju svoju istoriju i kulturu, nego da neguju istorijska sećanja i da neguju kulturu na prostoru, evo predlažem da krenemo do stare Hercegovine, to mi se nekako najviše dopada. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao predsednik Narodne seljačke stranke i predsednik odbora, po meni najvažnijeg odbora u Narodnoj skupštini, Odbora za poljoprivredu, šumarstvo i vodoprivredu, moram da se na određen način zahvalim Vladi na predlogu i narodnim poslanicima koji su glasali za usvajanje celokupnog budžeta u okviru budžeta i razdeo 24 Ministarstvo poljoprivrede, a posebno u onom delu koji se tiče podsticaja koji su ove godine porasli na 50,6 milijardi.
Moram to da uporedim sa 2012. godinom i da kažem da je tadašnji budžet ministarstva koji je obuhvatao Ministarstvo poljoprivrede i trgovine, razdeo za ministarstvo je bio 30% manji za dva ministarstva nego što je za 2022. godinu predviđeno samo za Ministarstvo poljoprivrede. Da vas podsetim da je za vreme Demokratske stranke, verovatno zbog trange-frange trgovine i raznih izvozno-uvoznih uticaja na poljoprivredu, Ministarstvo trgovine i Ministarstvo poljoprivrede bilo objedinjeno, a pod vlašću velikog Dušana Petrovića, za čije vreme vladavine je poklano ili nestalo 200 hiljada krava, što je bio pravi kravocid u to vreme. Dakle, to je uticalo, s obzirom na smanjenje broja grla, na broj tovljenika, odnosno na proizvodnju goveđeg mesa.
Kada uporedimo podsticaje iz 2012. godine koji su se ticali samo poljoprivrede, podsticaji te godine, a posebno molim one koji nas gledaju da dobro to zapamte, bili su 19,9 milijardi. To je ona priča koju možete čuti kako su za vreme, kad god za vreme DS su podsticaji bili daleko veći nego sada i iznosili su 12.000 dinara po hektaru, što jeste bila činjenica, toliko je bilo odobreno, ali nije bilo isplaćeno. Onda smo mi 2013. i 2014. godine zbog njihovih dugova za nekomercijalna gazdinstva i za neisplatu po hektaru morali javnim dugom da platimo 10,2 milijarde, da platimo njihove obaveze koje su oni emitovali na nivou od 19,9 milijardi, ali ni to nisu isplatili.
Sada kad uporedite 2012. godinu i podsticaje u poljoprivredi od 19,9 milijardi sa podsticajima za 2022. godinu, i oni iznose 50,6 milijardi. To je povećanje od 270%. Tako da, te kritike kako je navodno agrarni budžet smanjen, kako su podsticaji smanjeni apsolutno ne stoje. Preraspodela jeste urađena u korist intenzivne proizvodnje, odnosno u korist stočarstva, podizanja novih zasada, jer za vreme njihove vladavine zasade je pod subvencijama mogao da podigne samo gospodin Zoran Živković i neki bližnji itd, dok se danas svi koji podnesu zahteve na ovaj ili onaj način ispoštuju.
Želim da napomenem da Narodna skupština, s obzirom na broj poziva koje dobijamo za podsticaje, pita samo u odnosu na visinu sredstava. Dakle, ovo što su kolege poslanici juče glasali, uz moju malenkost, 50,6 milijardi, znači da je Skupština odredila da tih 50,6 milijardi pripadne poljoprivredi i poljoprivrednicima, a kasnije se pravilnicima i uredbama rešava preraspodela. Zato ih upućujem da na vreme, ukoliko imaju neke primedbe, pre donošenja nekog budžeta, pre donošenja pravilnika, sugerišu ministru poljoprivrede, državnim sekretarima, pomoćnicima, ljudima zaposlenim u Ministarstvu poljoprivrede u kom smislu oni misle da treba povećati podsticaje za određene oblasti.
Takođe da vam kažem po pitanju premija za mleko, koje je u Srbiji sa sedam dinara podignuto na 10, da vas podsetim takođe da nikada za vreme DS niste mogli dobiti, recimo, 125.000 dinara za priplodnu junicu, odnosno za kvalitetno priplodno grlo. Nikada niste mogli da dobijete za ovcu, recimo, 200 evra, krmaču 200 evra, za nabavku priplodnog materijala, nikada niste mogli da dobijete taj novac, za kravu i tele to je bila misaona imenica da dobijete 45.000. To je nabavka priplodnih junica. Kasnije kad se one otele, kad postanu krave, godišnje krava, tele, 45.000 dinara, a za kravu imate 25.000 dinara.
Ukoliko uzmemo da jedna krava može da ima i 7.000 litara mleka, ali da uzmemo da je prosek 5.000, Srbija otkupljuje negde oko 800 miliona litara, a proizvodi preko milijardu i po, ako uzmete da jedna krava da 5.000 litara mleka, samo na osnovu grla dobijete pet dinara po litru mleka, plus premija koja ne postoji u Evropi, od 10 dinara po litru, to je ukupno 15 dinara. Ukoliko uzmete da je cena zajedno sa premijom i subvencijom po grlu 40 dinara ili nešto veća, dobijete po 35% učešća države u ceni mleka. Tako da, veoma je teško proizvoditi mleko, ali sem tih stočarskih mera, svaki farmer koji poseduje poljoprivredno zemljište sa koga hrani svoja grla takođe ima sve mere koje imaju ratari, dakle, i po hektaru za nabavku mehanizacije, plus za nabavku opreme na farmama.
Dame i gospodo, nije sve to što Republika daje. Dakle, za zasade vinograda, voće itd, ničega toga nije bilo do 2012. godine i neosnovani su bilo koji prigovori i verujem da će kada uđemo u Evropsku uniju i pre nego što uđemo u Evropsku uniju razvojem ekonomije agrarni budžet subvencije biti sve veće i veće i da će iznos od 50,6 milijardi već sledeće godine biti premašen. Ali prigovori ne stoje. Mi smo u ovih deset godina radili strpljivo na tome i ako uđemo u Evropsku uniju podsticaji koje poljoprivrednici naši budu dobijali će biti između milijardu i milijardu i po evra na godišnjem nivou. Verujem da naši poljoprivrednici koji su daleko snalažljiviji, jer ih je protekli period na to naterao, vrlo brzo prestići po kvalitetu i kvantitetu proizvodnje evropske poljoprivrednike.
Zato je prioritet moje stranke, vidim i vladajuće koalicije, ulazak u Evropsku uniju. Najveći dobitnik će biti poljoprivreda i poljoprivrednici. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, svakoga dana kada ulazimo u Narodnu skupštinu, kada pogledamo desno vidimo Karađorđa. Ja kao predsednik Narodne seljačke stranke sa poštovanjem pokažem tri prsta, zato što su modernu srpsku državu ponovo zanovili seljaci. Da je to dopalo drugosrbijanaca, ja verujem da mi državu danas ne bi imali.

Kada bacim pogled na levu stranu, vidim cara Dušana. Žao mi je što nema i Svetog Save i Zakonopravila, ali ima cara Dušana i Zakonik koji drži iznad razmena. Ali, sem Zakonika, ako ste primetili, drži i topuz. Time hoće da kaže da zakoni koji su napisani i usvojeni, bez moći da budu sprovedeni, nisu nikakvi zakoni. Taj topuz je moć da zakon bude sproveden.

To su bili moderni srpski zakoni, kao i Ustav iz 1835. godine. Bio je najmoderniji evropski ustav u to vreme. Pa je tadašnja srpska vlast naterana, zbog preteranih ljudskih prava koje je taj Ustav garantovao, da bude povučen.

Danas mi ovde treba da se setimo i Cavtata i Valtazara Bogišića, koji kaže - zakon je za svakoga zakon, što ti zakon dade, niko ti ne ote.

Građani Republike Srbije imaju zakonom garantovano pravo da prate televizijske prenose sa liste najznačajnijih događaja od interesa za sve građane u Republici Srbiji. Na toj listi su politički, kulturni i sportski događaji.

Tu listu po zakonu sastavlja REM i on to čini. Na toj listi i kvalifikacije za evropska i svetska prvenstva seniorske fudbalske reprezentacije. To garantuje zakon, član 64. To je ono što car Dušan drži ovde. To je ono što smo mi usvojili umesto cara Dušana, koji nas svakog dana podseća da ne samo pazimo gde su nam zakoni, Karađorđe kaže gde nam je država, nego zašto nisu sprovedeni?

Zato ta nezavisnost sudstva nije božanska, jer on podseća nas da proverimo zašto ta moć u sudovima koja leži nije sprovela taj zakon, zašto su građani Republike Srbije bili lišeni gledanja prenosa svoje fudbalske reprezentacije, što im je zakon garantovao, član 64, koji kaže da takve prenose mogu da prenose televizijski kanali koji pokrivaju celo tržište Republike Srbije, kao zonu pokrivanja, i imaju slobodan pristup, što znači da može na antenu?

Tako da mi stariji pamtimo, to je Zakon o elektronskim medijima, gospodo sudije, član 64. lista najvažnijih događaja, REM objavio regulator, što je po zakonu. REM se stara, mi poštujemo nezavisnost tog regulatora, ali zakon kaže da regulator mora da obezbedi da prenos fudbalske reprezentacije može da bude dostupan svim građanima.

Mi smo lišeni tog prava, zakonom garantovanog prava. Sudovi ćute. To što je fudbalska reprezentacija igrala, polovina građana ne zna, polovina građana nije videla trenutak kada je Mitrović dao gol. Videli smo Radanovića, videli smo Džajića svojevremeno, videli smo Katalinskog, videli smo Karasija. Mitrovića polovina građana, pretežno iz ruralnih sredina, a ja sam zaštitnik seljana, barem mislim da sam zaštitnik seljana kao predsednik Narodne seljačke stranke, nisu mogli da gledaju iako im zakon dade, ali neko ote. Taj neko se zove „Junajted medija“ koja je postala sveta krava.

Toliko smo dopisa napravili Tužilaštvu, REM-u, itd. Toliko smo se trudili, neki od narodnih poslanika, međutim, gospodine Martinoviću, nije vredelo. Niko nije želeo da obezbedi, a imali su moć, da obezbedi zakonom garantovano pravo da svi građani Republike Srbije, i ne samo Republike Srbije, već i Srbi i drugi u okruženju koji poštuju fudbalsku reprezentaciju Srbiju, to preko RTS-a bi trebalo da mogu da gledaju. Međutim, to pravo građani Republike Srbije i Srbi koji žive u regionu nisu imali, mada kaže – što ti zakon dade niko ti ne ote. Prema tome, postoje i druge izreke. Zakon je za svakoga zakon. Očigledno za Šolaka i Đilasa taj zakon ne važi.

More smo dopisa napisali. Ne samo da je prekršen Zakon o elektronskim medijima, već i Konvencija o prekograničnim televizijama. Zakon o oglašavanju, član 27. koji kaže da televizije koje reemituju, a to tvrde ovi iz „Junajted medije“, da reemituju programe iz Luksemburga, nemaju pravo na reklame, sem onih izvornih koje idu u Luksemburgu. Emitovana je gomila reklama. Time su stečeni nezakoniti prihodi na štetu građana Republike Srbije kojima nije omogućeno da gledaju prenos utakmice svoje reprezentacije.

Prema tome, korist su ostvarili. Broj pretplatnika je porastao. Kad su ljudi videli da ne mogu da prate televizijski prenos svoje reprezentacije na kanalima za koje zakon kaže da će prenositi tu utakmicu, onda su brže bolje išli na „Eon“, „Total“, „SBB“, išli su na „Junajted mediju“, na Šolaka. Zato Šolak vozi tri aviona.

On vozi tri aviona, dame i gospodo, zato što pravosuđe i REM na ove zakone koje mi donesemo, ono što car Dušan drži – moć mora da bude sprovedena. Kod nas izgleda ne mora, izgleda zakon važi samo za pojedine, za domaće medije koji moraju da poštuju pravila i koji su registrovani ovde. Oni koji su fiktivno registrovani u Luksemburgu i koji služe da Šolak ima tri falkona, tri aviona, pljačkajući na određeni način domaće medije. Kažu – vladavina prava. Da li vladavina prva važi za elektronske medije ili to kad Šolak radi nema vladavine prava?

Nemaju građani pravo na prenos, nemaju pravo na vladavinu prava, mogu da se krše zakoni o elektronskim medijima, Konvencija o prekograničnoj televiziji, Zakon o oglašavanju, Zakon o zaštiti konkurencije i svi se prave nevešti. Šta ja treba da posumnjam? Da su svi u lancu, a nisu, samo su pojedini podmićeni.

Dok elektronski mediji kroz otimanje reklama, ako neko emituje reklame, a na to zakonom nema pravo, on uzima deo prihoda domaćim medijima koji treba da se izdržavaju od tih prihoda, bez prihoda nema slobode medija, tako bitno utiču na slobodu medija i na vladavinu prava. Pri tome, imaju podršku određenih evroparlamentaraca. Jel tako? Imaju podršku i domaćih drugosrbijanaca koji to eksploatišu. Zato kažem – mi nemamo problem sa opozicijom, već imamo problem sa Šolakovim i Đilasovim biznisom, jer oni koji imaju moć da sprovedu zakone i kazne ih u tom kršenju ne žele to da urade.

Ja ću da podnesem krivičnu prijavu protiv osoba funkcionera iz REM-a i protiv odgovornih lica iz „Junajted medije“, „SBB-a“ i „Totala“ zato što su lišili i dopustili da građani Republike Srbije budu lišeni tog užitka, tog uživanja da vide trenutak kada golom Aleksandra Mitrovića nanosimo poraz evropskom prvaku? To je jedan od najvećih uspeha naše reprezentacije. Reprezentacija se zove zato što reprezentuje srpsku državu i srpski narod. To srpski narod u polovini situacija, onaj patriotski raspoložen koji živi na selu, nije imao pravo da vidi zato što oni koji imaju moć da nateraju Šolaka i Đilasa da sprovode zakon oni to ne žele, nego im čak pomažu u kršenju zakona i zakonitosti.

Ima izreka, na kraju da kažem, pošto nekima se izgleda žuri, isto Valtazar Bogišić, iz Cavtata pravnik, ne znam da li je bio Srbin, ali znam da je napisao Imovinski zakonik Crne Gore, i to dobar zakonik, ja ga poštujem bez obzira koje je bio nacionalnosti, zato što ima dobre izreke, izreka koja kaže: „Najveća nesreća je kada neko od zla dijela svog još kakvu korist ima“.

Znači, sem što su zlo delo nadneli da ovi ne mogu da gledaju prenos, mogli su makar tu najznačajniju utakmicu, jer su dve kvalifikacije već isprofitirali, mogli su tu najznačajniju utakmicu da puste. No, nisu hteli. Do kraju su išli. Malo im bilo, nikad im dosta nije bilo, što bi rekao Saša Radulović. Nisu hteli da puste prenos. Imali su korist od toga, a objasniću vam kako.

Ne samo na svojim fiktivno registrovanim Luksemburg kanalima da emituju reklame suprotno članu 27. Zakona o oglašavanju, već prekrajaju i Foksove kanale, Cinestar kanale, prekrajaju još deset, petnaest kanala ubacujući reklame i na takav način nanoseći problem i tim kanalima jer su to bili prekogranični kanali. Ubacivanjem reklama oni gube status reemitovanja. Oni dnevno emituju 200 hiljada sekundi reklama. Samo da je po dva evra, na RTS-u kada je prenos je 100 evra reklamni sekund, a neka su i dva evra, 200 hiljada sekundi dnevno emituju, to je 400 hiljada evra. Dnevno 400 hiljada evra, puta 365 dana, to je 150 miliona evra svake godine.

Da vam kažem odmah od kojih para on kupuje falkone i od kojih para se finansiraju razne organizacije u Srbiji, da bi rušili ne vlast, nemam ništa protiv, već da bi rušili na određeni način i ugled države Srbije, što su uspeli kroz ove nezakonite prenose koje im zakon ne dade, ali oteše. Dakle, profitiraju od zla dijela svog i svi mi to gledamo, kako oni uzimaju 150 miliona evra godišnje i ulažu, nadomeštaju ono korito. Znate ono donatorsko korito za „en-dži“ organizacije koje ratuju sa muralima itd, koji kažu da je Srbija duboko potonula u fašizam. Srbija koja je izgubila tri miliona ljudi u 20. veku, koja je pretrpela nečuveni genocid, srpski narod, oni je optužuju zbog nekog murala kako je duboka fašistička država. I to one osobe iz grada u kome su podigli simbol jednom odlikovanom fašisti Acif efendiji!

Gde je ona moć tužilaštva i sudova da sprovedu zakon i da kažu da se mora ukinuti odlikovani fašista od Hitlera gvozdenim krstom? Ne, mi smo dopustili da neko ko štiti to dođe u Beograd i da kaže da je jedan komunistički general u stvari bio fašista, iako su njemu fašisti ubili oca. Mi smo potonuli u fašizam zato što jurišaju na korito donatora, ono međunarodno. Izgleda se to skratilo koritance iz koga se, da tako kažem, moram, ja sam seljak, plastično da kažem, iz koga se loče, pa nadomeštavaju parama od nezakonitih reklama i prihoda Đilas i Šolak i tako podižu bunu.

Imali ste u julu ovde pobunu sa devet pripremljenih kamera. Kao sve je bilo spontano, samo je devet kamera bilo oko Skupštine, gde su navodili demonstrante gde ima najmanje policajaca, gde treba praviti haos, gde treba lupati ovu Skupštinu. Koliko je tih ljudi koji su kršili tada zakon privedeno pravdi na višegodišnje robije? Onaj ko baci kamen od kilogram na policiju, to je pokušaj ubistva službenog lica u obavljanju službene radnje. Recite mi, koliko je ljudi odgovaralo za to? Vrlo malo.

Zato ja podržavam ono što je Valtazar Bogišić rekao – Najveća nesreća je, i to morate gospodo sudije prekinuti, kada neko od zla dijela svog još kakvu korist ima. Morate kažnjavati krive, a štiti nevine. To do sada nije bio slučaj u Srbiji. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, Poslovnik koji ja imam ima neka pravila, ali bože moj, na kraju se ispostavi da jedino ja na poštujem pravila. Pravilo je da se pravila krše.

Dame i gospodo narodni poslanici, kad govorimo o katastrofama na Zapadnom Balkanu, ne mislim tu samo na prirodne katastrofe. Dobra je saradnja i ja podržavam „Balkan open“ – „Otvoreni Balkan“, posebno zato što mislim da mi ipak imamo najsnažniju privredu u regionu, posebno poljoprivredu, i da što veće tržište – to su veće šanse za razvoj. Tu ne mislim samo na ekonomski razvoj.

Oni koji malo zrelije razmisle, znaju da kroz ekonomski razvoj se uvećava politička moć, ali se stiču i sredstva za nabavku naoružanja. Ja sam od onih koji se zalažu da jedna trećina rasta BDP-a se uloži u novu tehniku, najmoderniju, da budemo dobro naoružani, da ako, ne daj bože, dođe do nekog sukoba na Zapadnom Balkanu ili sa nekim drugim, da tim modernim naoružanjem možemo da čuvamo ljude – dronovi, najbolje letilice, najbolja artiljerijska oruđa, sve što može da nam sačuva ljude. Ljudi nemamo za bacanje, a samo je ekonomija ta koja može da nam isporuči dovoljno novca da sem ekonomskog razvoja, tehnološkog razvoja, naučnog razvoja možemo da imamo i veću vojnu moć, a već je uveliko stečena da možemo da budemo ozbiljan faktor u odbrani i bezbednosti na teritoriji Zapadnog Balkana.

Dame i gospodo narodni poslanici, ne mogu da se ne setim nekih katastrofa drugih vrsta. Ja vas pitam, dame i gospodo, da li naše seosko stanovništvo ima ista prava kao i gradsko? Pitam. Da li naše seosko stanovništvo, koje je izuzetno patriotski raspoloženo prema državi i prema njenim svim reprezentacijama sportskim, da li ima pravo da gleda prenos kvalifikacija svoje reprezentacije? Da li je katastrofa kada lišite polovinu građana Republike Srbije zakonom garantovanog prava da mogu da prate prenose svoje reprezentacije na televizijama koje pokrivaju celo tržište Republike Srbije i imaju slobodan pristup?

Dakle, s obzirom da je ministar policije prisutan, ja ću podneti krivičnu prijavu za organizovani kriminal protiv funkcionera REM-a i protiv ljudi iz „Junajted medija“ i SBB grupe za udruženi da ne kažem zločinački poduhvat, za organizovani kriminal kojim su gledaoci, posebno u ruralnim sredinama, lišeni zakonskog prava da imaju mogućnost da prate svoju fudbalsku reprezentaciju.

Ja sam malo stariji. Sećam se čuvenog prijema na grudi Dragana Džajića, a nisam zvezdaš, kojim je izvarao sve Engleze u polufinalu Evropskog prvenstva u Italiji i dao vrlo lep gol. Sećam se i onog sudije, da li je bio Benks, golman je bio Benks, a sudija je bio neki, ne mogu sad da se setim, sudac, kako su ga Hrvati zvali, koji nas je drastično oštetio. Sećam se i Karasijevog gola u Atini. Zašto se sećam Katalinskog i majstorice u Frankfurtu? Zašto se sećam Radanovića u Splitu? Zato što je bilo mogućnosti da svi građani mi na selu da pratimo utakmice svoje reprezentacije, mada onda to zakonom nije bilo regulisano, ali nam je bilo omogućeno. U selu sa tri hiljade i nešto stanovnika imali smo četiri televizora, ali smo onako zbijeni svi pratili te najvažnije sportske događaje.

Pitam vas – zašto je polovina građana Republike Srbije lišena zakonskog prava da gleda utakmicu u Lisabonu i da se raduje u trenutku postizanja gola Aleksandra Mitrovića, da se raduje uspehu svoje reprezentacije, odnosno uspehu svoje zemlje? Tog prava lišila ih je „Junajted medija“. Navodno je kupila sportska prava od UEFA-e. Ona je kupila sportska prava, a i članom 64. našeg zakona stoji da isključivo pravo prenosa najvažnijih događaja sa liste događaja od interesa za sve građane Republike Srbije, političke, kulturne i sportske, imaju televizijski kanali koji pokrivaju celu teritoriju Republike Srbije, a definiše se na listi najvažnijih događaja regulator koji su to sportski događaji najvažniji. Na toj listi stoji da su to kvalifikacije za evropska i svetska prvenstva.

Taj deo zakona nije poštovan i "Junajted medija" je nezakonito prenosila utakmice i time lišila, a to je za mene katastrofa, polovinu Srba i polovinu građana Srbije, jer je i u regionu, zato što to nije bilo na RTS-u, bila smanjena mogućnost da Srbi koji navijaju za srpsku reprezentaciju a žive izvan Srbije takođe mogu da gledaju reprezentaciju koju obožavaju.

To je za mene katastrofa koja mora da bude sankcionisana, jer se kršilo nekoliko zakona - Zakon o elektronskim medijima, Zakon o oglašavanju, Konvencija o prekograničnoj televiziji i Zakon o zaštiti konkurencije. Prekršili su nekoliko zakona da bi na katastrofalan način lišili građane Republike Srbije da se raduju uspehu svoje zemlje kroz uspeh svoje reprezentacije, gde im je zakonom ta mogućnost garantovana. Znači, isključivo pravo su imali televizijski kanali koji pokrivaju celo tržište, a mislim da ih ima pet ili šest sa nacionalnom frekvencijom i imaju slobodan pristup, dakle mogu da se gledaju i na antenu.

To što piše u zakonu je prekršeno i mi moramo one koji su kršili zakon da privedemo pravdi. Pri tome su stečena sredstva, zato što su se ljudi koji su mogli preplaćivali na kablovske mreže da bi to mogli da gledaju i stečeni su nezakoniti prihodi od reklama, koji su emitovani pre, za vreme, u poluvreme utakmice, itd, itd, kao i čuvena neka kladionica i sve što je reklamirano toga dana.

Oni kažu, s obzirom da su kupili prava od UEFA, da nemaju veze naši zakoni. Nije tačno. Mi možemo, ako imamo novca, da kupimo avione i falkone kao što kupuje vlasnik "Junajted medije" Šolak, Đilasov partner, mi možemo da kupimo avione, ali nemamo pravo da ih vozimo. Ovde moramo da pokažemo da imamo licence, da imamo pravo, da nam je odobreno da zakonski možemo da koristimo te avione. To što smo ih kupili ne znači da imamo pravo da ih vozimo. Isključivo pravo prenosa je garantovano televizijama sa nacionalnom frekvencijom.

Ja tvrdim da je postojao određeni dogovor, s obzirom da se RTS nije baš preterano bunio i nije pominjao ova zakonska pravila, da tu postoji neki odnos i da su gledaoci na teritoriji Republike Srbije izigrani. Za mene, posebno zato što zastupam seosko stanovništvo, kao zaštitnik seljana, za mene je katastrofa na Zapadnom Balkanu da gledaoci u ruralnim sredinama nemaju pravo, nemaju zakonom garantovano pravo, da ne budu lišeni gledanja prenosa, ukoliko žele, svoje fudbalske reprezentacije. To je ono - što ti zakon dade, niko ti ne uze. To kaže Valtazar Bogišić i to pravilo tužilaštvo, a tamo ću podneti krivičnu prijavu, mora da procesuira. U suprotnom, mi nemamo pravosudne organe.

Druga katastrofa su na Zapadnom Balkanu zelene i crvene brigade koje su se ovih dana pojavile u Beogradu. Tamo gospođa Aida, koja verovatno sad Aćifa u Novom Pazaru skida, jer je to simbol fašizma. Ovde smo čuli da ljudi iz Novog Pazara tvrde da je Srbija duboko potonula u fašizam. Nije cela Srbija, samo jedan deo jednog grada je potonuo u fašizam kada je digao spomen obeležje Aćif Bljuti Hadžiehmetoviću efendiji u Novom Pazaru. Kad su stavili to spomen obeležje, taj deo Novog Pazara, ne tvrdim da je ceo Novi Pazar, ne tvrdim da je ceo Sandžak, je potonuo u fašizam. Zato što je Aćif efendija imao jedinice koje su služile Adolfa Hitlera i zbog te službe je nagrađen i odlikovan Gvozdenim krstom. Ako postoji neki nacista na teritoriji Srbije kome je podignuto spomen obeležje, onda je to Aćif efendija, čiju ploču su stavile upravo iz stranke gospodina Imamovića u delu Novog Pazara.

Ja očekujem da se Aida Ćorović sa onom petokrakom, kao vođa nekih novih crvenih antipa brigada, onda ovi zeleni koji takođe tvrde, ova Viola fon Kramon, zato kažem zelene brigade, koji takođe tvrde da smo mi neka fašistička zemlja, da je Srbija potonula u fašizam, takođe očekujem da nasrnu tamo na živog Nasera Orića, jer on je kažnjen za ratne zločine. To što je Mladić kažnjen, sudija Niambe, to je bilo preglasavanje, tvrdi da tog genocida nije bilo, Gideon Graf itd. To što je on kažnjen a Naser Orić nije kažnjen, nije krivica do nas, ne znači da je Mladić kriv a Orić nevin. Znači da je sud kriv, da je oslobodio krivog a kaznio verovatno nevinog, ja bih se usudio i to reći. To dokazuje političko instruisanje sudova koji su donosili presude u Hagu i domaćih sudova, posebno onih u Sarajevu i Zagrebu.

To što je Gotovina oslobođen na čudan način, ne znači da nisu počinili etničko čišćenje Srba, da nisu pobili Srbe u Hrvatskoj na teritoriji Hrvatske, da nisu izvršili te zločine, to znači samo da je sud bio politički pristrasan i da je bio jednostran, odnosno da je iz političkih razloga krivicu pripisivao za ratne zločine isključivo Srbima.

To što Haradinaj i Tači još uvek nisu kažnjeni, nije dokaz da nisu krivi, jer su živim Srbima vađeni organi. Ljudi, živim Srbima su vađeni organi. To što niko nije kažnjen za to je krivica sudova i pravosuđa i pravosudnih međunarodnih i domaćih sudova koji to nisu kaznili. To je, recimo, krivica ne samo Nasera Orića, Haradinaja i Tačija, po pitanju zločina u južnoj pokrajini, već i krivica sudije Majića, koji je oslobodio albanske teroriste "Gnjilansku grupu" koju su usmrtili 23 Srbina, mučili 80, na najsurovije moguće načine, a u tom procesu je svedočio jedan od Albanaca ili Šiptara koji je učestvovao u tim zločinima plus srpske žrtve koje su preživele te monstruozne zločine. To je jedna katastrofa na Zapadnom Balkanu i onda oni pripisuju Srbiji duboki fašizam.

Da li u Knesetu, gospodine Marinkoviću, neko može da izađe i da kaže da je Izrael nacistička, fašistička zemlja, da je potonula u fašizam? Izrael je demokratsko društvo. Da li neko tamo može to da kaže i sme da kaže? Posle Jevreja su Srbi sigurno najveće žrtve nacizma, fašizma itd.

Pripisivati naciji koja je u 20. veku, koji su usmrtili razne "SS" handžar divizije, između ostalog, jel tako gospodine Martinoviću, pripisivati tri miliona u dva rata izgubljenih srpskih duša, gledano sa natalitetom pet miliona. Dakle, danas bi nas bilo više pet miliona. Pripisivati razne zločine i fašizam naciji koja je izgubila tri miliona, koja je usmrtila tri miliona ljudi, a izgubila praktično pet miliona, pripisivati to Srbima. Pripisivanje je fašizam. Borba protiv Srba i srpskih nacionalnih interesa i to predstavljati kao borbu protiv fašizma. Postoji li jezik mržnje prema Srbima? Ja vas pitam sve, da li postoji jezik mržnje prema Srbima ili samo postoji jezik mržnje kada govore Srbi? Sasvim je normalno mrzeti Srbe i govoriti protiv Srba. To onda nije jezik mržnje, onda to zovu antifašizam.

Onda izađe Aida i jajima pokušava da mural sad skida. Očekujem da Aida ode tamo gde je bila u Upravnom, Nadzornom odboru one firme kada je provereno 400 hiljada evra u Novom Pazaru. Tamo gde je svom političkom lideru pripisala 60 ari građevinskog zemljišta, da ode tamo i da se zaleti na Aćif Efendiju. Tako se bori protiv fašizma i nacizma, tako što napadneš nacistu koji je odlikovao Hitlera gvozdenim krstom, a ti dođeš u Beograd. Ti dođeš i kažeš da je nacija fašistička koja je izgubila pet miliona ljudi, u dva rata usmrćeno tri miliona, raseljeno i etički počišćeno tri miliona. U poslednjem ratu sa teritorije federacije, da vam kažem da je to ona muslimansko-bošnjački deo, iseljeno je, raseljeno je, etnički počišćeno 450 hiljada Srba, a sa teritorije Hrvatske 400 hiljada i najmanje 200 hiljada iz naše južne pokrajine Kosova i Metohije.

Preko milion Srba je etnički počišćeno sa svojih teritorija. Srbija je jedina bivša jugoslovenska republika koja bitno nije menjala svoj etnički sastav, uprkos stotinama hiljada izbeglica koje je dobila.

Protiv Bošnja Srbija ne vodi nikakvu politiku, to se vidi iz prirasta stanovništva. Nisam ja protiv, ima ih svake godine, trude se, ima ih svake godine sve više i nemam ništa protiv toga, ali tvrditi da se ova država protiv njih nešto odnosi posebno i da krši neka pravila ponašanja, njihova neka prava je, po meni, fašizam. Nema fašizma u Srbiji, sem onih koji Srbiji žele da pripišu fašizam, a Srbija nikada nije bila fašistička zemlja.

Ono što je u Bosni i Hercegovini urađeno u toku 20. veka, pa nisam ja, nije moja familija bila šuckori ili kako se ono zvalo u Prvom svetskom ratu. Celo selo mog oca i mog dede su oterali u dobojski logor. Samo dve babe su bile ostale u Bogovićima. U Drugom svetskom ratu su usmrtili nebrojeni broj moje široke familije koja je tad živela u Bosni. U poslednjem ratu ni jedan više Rističević od stotinu, ne živi u kućama gde je živeo 1991. godine u Bosni i Hercegovini. U tim kućama žive Bošnjaci ili su do temelja uništene i spaljene. Rodno selo mog oca, Bogovići, je imalo devet stanovnika. To selo je sa 18 kuća do temelja spaljeno, a svo stanovništvo ubijeno. Danas ja treba da slušam kako je moj narod genocidan i kako se oni bore protiv fašizma.

Kako su se to borili u selu Kukavice gde su usmrtili tri rođaka moje majke koji su godište od 1912. do 1927, od njih troje dve su bile žene? Ja treba da verujem u to da smo mi genocidni, a oni su, eto, nevine žrtve.

Neka mi pokažu, ali to je katastrofa, i jednog njihovog značajnijeg političara, poslanika koji je izašao i došao u Bratunac i rekao – izvinite na žrtvama zločina koji je počinjen na 3.657 Srba u i oko Srebrenice, mi razumemo vaš bol, sem Ibrana Mustafića, kome skidam kapu i koji je svedok o klanju sudije u Zaleđu od strane Nasera Orića kojeg, gle čudo, oslobodili ga i međunarodni i sarajevski sudovi. Sad mi treba da verujemo da je Naser Orlić antifašista, a Mladić sa petokrakom koju nije skinuo do sredine ratova devedesetih godina, kome su ustaše ubile oca, da je on fašista, a Naser Orlić antifašista.

Neće da može, jer ono što ja znam o Bosni i Hercegovini je da je u 20. veku izvršen genocid nad Srbima. Što se tiče devedesetih godina ni jedan Srbin u Srebrenici nije preživeo u varoši. Kada je srpska vojska ušla u Srebrenicu zatekla je samo jednu zaklanu staricu od osamdeset i nešto godina, srpske nacionalnosti.

Treba ja da verujem u njihov antifašizam i da me oni ubede da je moj narod fašistički, a oni se, eto, bore protiv fašizma. Neka pošalju Aidu, sa ne znam koliko jajaca, neće da vredi, neće da može, ja u to ne verujem - genocid devedesetih godina u Srebrenici.

Mogu ja da iznesem sve priloge koliko je od 1.333 boraca Nasera Orića, čije sam izvore koristio u mojoj rezoluciji, koliko je sahranjeno u Potočarima – polovina od 1.333 poginula vojnika u 28. diviziji. Kao mesto pogibije Naser navodi da su to čista srpska naselja i čista srpska sela. Kako je to agresija Srba na Bošnjake koja je izvršena u vlastitim selima? Svi oni su sahranjeni u Potočarima.

Neka kažu gde je sahranjen Suljagić, otac ovog što je direktor Memorijalnog centra. Sahranio ga je, iako je poginuo u Bratuncu, u napadu na Srbe 1992. godine, sahranili su ga u Potočarima. Zašto bih ja verovao u tu njihovu istinu?

Zato, kažem, prava je katastrofa na zapadnom Balkanu to što oni radi Srbiji i srpskom narodu. Pri tome, Srbi nisu imali SS „Handžar“ diviziju na Staljingradu. Srbi nisu imali jedinice koje su služile Adolfu Hitleru, gde su njihove vođe, kao Aćif efendija, dobili gvozdene krstove.

Zato je prava katastrofa što taj genocid stalno pominju, a on se nije desio. Neka pitaju Grajfa Nazurofa, neka pitaju sutkinju Nijambe, ja tvrdim – u Srebrenici, ovo što sad pričaju, devedesetih godina izvršen je genocid, ali genocid nad istinom, od njihove strane.

Hvala.

Zahvaljujem.

Zategnite te transparente. Dakle, „Uvek zauzmite stav – neutralnost pomaže krvniku, nikad žrtvi. Ćutanje ohrabruje mučitelja, nikad mučenog.“ Dakle, iz onoga što sam uspeo da rezolucijom uhvatim. Nisam čuo sledeće – žalim ponovo, žalim za svim žrtvama građanskog rata na teritoriji bivše Jugoslavije. Posebno žalim nad svim žrtvama građanskog rata u Bosni i Hercegovini.

S obzirom da tri četvrtine moje familije, a nastao sam u braku Todorovića i Rističevića, s obzirom da imam deset žrtava u bližoj i daljoj familiji u BiH, znam šta je tuga i neću da trgujem tugom.

Niko od Rističevića više ne živi u kućama i stanovima gde su živeli 1991. godine. Nikoga nisu ubili. I bez obzira na desetak žrtava u familiji i bez obzira na paljevinu, otimačinu itd, na celo spaljeno selo Bogovići sa 18 kuća, na likvidiranje devet stanovnika, ja i dalje žalim nad svim žrtvama, bez obzira na naciju, veroispovest itd. Za mene su žrtve jednake pred zakonom.

Sa one druge, strane ne vidim žal nad srpskim žrtvama. Ne vidim žal nad 3567 žrtava srpske nacionalnosti u i oko Srebrenice, što je prouzrokovalo zločin i nad muslimanskim, odnosno bošnjačkim stanovništvom 1995. godine.

Osveta i odmazda nisu pravda i ja osuđujem svaki zločin koji je počinjen nad bošnjačkim stanovništvom, ali i onaj koji je počinjen prethodno nad srpskim stanovništvom, koji je prouzrokovao ovaj drugi zločin. Ne vidim da neko drugi tako osuđuje.

Jednostavno želim da osudim i selektivno privođenje pravdi zločinaca, gde se sudilo samo jednoj strani. To što neko tvrdi da je Mladić kriv i to što su neki sudovi proglasili Mladića krivim, a Nasera Orića ne vidim, nije dokaz da je Naser Orić, koji je klao onog sudiju u Zalazju nevin, niti je to za mene dokaz da je Ratko Mladić kriv. Za mene je to dokaz krivice sudova i njihove političke pristrasnosti koja je urađena iz sledećeg razloga.

Očigledno je da neko Republiku Srpsku smatra genocidnom. Očigledan je pokušaj unitarizacije BiH i cela politička kampanja, koju ja osuđujem, koja se vodi oko žrtava bilo čije nacionalnosti, treba da posluži u korist unitarizacije BiH. Ono kao - vi ste genocidni i sada morate pristati na to BiH bude unitarna i našu dominaciju nad vama. To je poruka sarajevskih vlasti.

Genocida je bilo u 20. veku, ali nad Srbima. Srpskog stanovništva, pravoslavaca 1931. godine je bilo 44%. Po poslednjem popisu sarajevskih vlasti Srba ima 31%, a muslimana, znači, po veroispovesti 1931. popisivana, je bilo 30%, po njihovim popisima ima 50,1%. Dakle, ima više 20%, a Srba manje 30% u ukupnom stanovništvu BiH. Onda je osnovno pitanje, a statistika je nauka, nad kim je u 20. veku izvršen genocid? Ja tvrdim nad Srbima.

Što se tiče Srebrenice, ja to tvrdim da je bio zločin u i oko Srebrenice i za mene je svaka žrtva podjednako vredna. Na kraju ću da se usudim da kažem da je u ovom slučaju Srebrenice učinjen genocid, ali genocid nad istinom. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, naravno da će poslanička grupa SNS podržati oba ova zakona. Ona su veoma značajna u usklađivanju zbog zaštite zemlje, vazduha i vode. Pozdravljam sve organizacije koje se zalažu za zaštitu životne sredine, jer su one veoma bitne.

Međutim, postoje parapolitičke organizacije koje se navodno zalažu za zaštitu životne sredine, a u stvari se bave politikom, što nije sporno, ukoliko se radi o političkim strankama. Moram da vas upozorim da se posebno stranci zalažu za čistu životnu sredinu u Srbiji, da je to gotovo neverovatno.

Pazite, Viola fon Kramon dolazi na dan kada smo imali dijalog sa onom poslaničkom zajedničkom grupom sa Evropskim parlamentom, dolazi u Loznicu i dolazi dizel automobilom. Ona se zalaže za zaštitu životne sredine, posebno za Zelenovića koji je kvalifikovan za zaštitu životne sredine samo zato što u prezimenu ima zelen. Nije on baš tako zelen. Mogla je proveriti da se malo oporavio sa pet miliona evra, što je utvrdila DRI i da samo zahvaljujući našem žutom pravosuđu i zastari koja je nastupila za već donetu presudu, nije kazna postala pravosnažna.

I ona ide u Loznicu automobilom koji nije električni, nego je dizel, da se eto založi za to da Rio Tinto ne radi u Srbiji i pri tome da vrati uslugu koju su 90 zelenih, kako se zove ta organizacija u kojoj je recimo, bio Čabradi koji je ovde potpisao da je u Srebrenici načinjen genocid, da su Srbi načinili genocid i još neki koji su kvalifikovani onako protiv zemlje Srbije, koji su ovde potpisavali sve i svašta. E oni

su podržali zelenu stranku u Nemačkoj prilikom nedavnih izbora u kojoj je naravno Viola fon Kramon, koja je vratila uslugu dolazeći da podrži zelene, jer eto, njoj je stalo do zaštite životne sredine u Srbiji. Pri tome nije ušla u električni automobil.

Recimo, mi smo se za vreme Đilasove vlasti, a svi ovi zeleni su nešto bili u tim bivšim strankama bivšeg režima itd. i koji se sada navodno zalažu za zaštitu životne sredine, pa ću navesti jedan primer.

Recimo, u Inđiji su napravili reciklažu olovnih akumulatora na vodozahvatu. Da bi dobili studiju na uticaj životne sredine, održali su sednicu Skupštine opštine Inđija i izbrisali vodozahvat iz prostornog plana, jer nisu bez toga mogli da dobiju dozvolu i da izgrade to na vodozahvatu, a otpadne vode idu u upojni kanal. To je kilometar i 200 od centra Inđije i ukoliko nastupi pomor jednog dana u Inđiji, znate da su to uradile stranke bivšeg režima koje se sada odjednom zalažu za zaštitu životne sredine.

Samo da vas podsetim za aflatoksin koji je veoma bitan, koji nastaje iz prirode, iz poljoprivrede, da je jedan njihov predstavnik rekao da mleko nije zdravo iako u 4/5 sveta zadovoljava kriterijume, ali, eto, vancarinska mera Evropska unije je veoma čudna, pa se on založio za zdravo mleko itd, a kasnije smo ga uhvatili, Gorana Ješića, da ima divlju mlekaru koja nije bila registrovana u tom trenutku, za „Milk Republik“, on ima više republika nego SFRJ, ima i Užičku republiku ima i „Fruit Republik“.

Našli smo mu divlju, negde kod Aleksandrovca, divlji pogon za proizvodnju nekih marmeladica, ajvara itd, koji naravno nije prošao sve te analize, niti sirovine, niti gotovi proizvodi, ali, eto, i on se zalaže za zaštitu životne sredine. Kada je bio u pitanju njegov novčanik, isporučivao je mleko koje nije prošlo nikakve analize, ne samo na aflatoksin, verovali ili ne, Kliničkom centru Vojvodine. Gde je, gle slučajno, jedan od direktora bila i gospođa Pajtić, koja nije po nepotizmu došla tu, već je baš ona bila stručna i baš je kod nje to mleko koje nije prošlo i mlečni proizvod nikakvu analizu.

Dakle, to je ta ekipa koja se navodno zalaže za zdravu vodu, zdrav vazduh, kako se zove ona Ćutina organizacija, nešto, „Branimo reke Stare planine“. Ako mi ne date hidrocentralu, ja ću onda biti protiv svih hidrocentrala u Republici Srbiji, ali prethodno podnese zahtev, kad je odbijen iz osvete kaže – e, kad ja ne mogu da gradim u Srbiji, neće da gradi niko.

Priznao čovek na televiziji, ja gledao, da je dobio od organizacije koja se zove „River voč“, da li to znači „posmatrači reke“ ili „čuvari reke“, iz Austrije, koja ima 4.500 hidroelektrana. Imaju 4.500 elektrana, a u Srbiji ima 10, ali su oni rešili da se bore za srpske reke i on je dobio nekoliko puta od te organizacije iz Austrije novac da ono što ne škodi Austriji, navodno škodi Srbiji, da se on bori protiv hidrocentrala iako je nekada bio za hidrocentralu.

Onda kad uzmete sve te ekološke organizacije, onda dobijete recimo jedan zanimljiv slučaj. Održan je protest organizacije koja se zvala - Zelena ekološka partija. Tih zelenih stranaka ima puno, ali ova je specifična. Dakle, održan je pre nekoliko godina protest, to su bile njihovi ovako inicijali, koji vodi izvesni Bulatović. On je bio prvo član te organizacije, onda na jedan čudan način postao šef te organizacije i on je održao protest u korist zaštite životne sredine. Protest je izrazio tako sa 100 dizel automobila i kružio je četiri sata kroz Šid u znak pažnje prema zaštiti životne sredine i pri tome potrošio između tri i četiri tone dizela, a gotovo ni jedan automobil, evo ga, nema laži nema prevare, ni jedan automobil nije imao katalizator.

Da vas podsetim na onog Čabradija, kada mu se automobil pokvario i kada je oterao u servis u Novom Sadu i čovek mu kaže, radnik, otišao vam je katalizator, da li da menjamo ili da vadimo? Ako menjamo, to vas košta. Ma, ne, kaže, vadi ga. Tako je i ovde bilo, bez katalizatora više stotina automobila u znak zaštite životne sredine kruži četiri sata.

Ja bih to nazvao zagađenjem životne sredine, ali, eto, čovek koji je ovu stranku predao ili prodao Draganu Đilasu, koja se zvala - Zelena ekološka stranka, on je čuo da je riđi sklon zelenima zato što je posekao 400 platana, je li tako, gospodine Bakarec, i onda je mislio pošto je ovaj posekao zelenilo u Beogradu, a pošto na isti način škodi životnoj sredini kao ovaj sa automobilima, ko veli, kao rođen za kvazi borbu za zaštitu životne sredine protiv zagađenja. Sečom platana su se bili kvalifikovali i zagađenjem, odnosno vožnjom dizel automobila četiri sata kroz Šid. Oni su tako hteli da skrenu pažnju da oni štite životnu sredinu.

Što se tiče podrške Viole fon Kramon, gde su te zelene ekološke organizacije tražile da Srbi u Nemačkoj glasaju za Violu fon Kramon, to je zelena stranka onog Fišera, koji se energično zalagao za bombardovanje Srbije, a to je valjda bilo u korist životne sredine, to bombardovanje i ne znam, 22 hiljade tona bombi, to je bilo blagotvorno izgleda. Onda je ta ekipa te ekološke organizacije rekli – e, da se glasa za tu stranku koja je tražila bombardovanje Srbije, za Violu fon Kramon, i ona je došla kasnije u uzvratnu posetu da podrži te ekološke organizacije.

Da građani Srbije znaju da je Viola fon Kramon zaštitni znak divlje države Kosovo i traži od Srbije, ona zahteva od Srbije da mi priznamo tu lažnu državu, da sami sebi pucamo u nogu itd. Za mene je nepojmljivo da ekološke organizacije, jednu stranku koja je učestvovala u odluci da se Srbija bombarduje i da se Nemci vrate ovde ponovo u ratnu pohodu na teritoriji Srbije, meni su čudne srpske organizacije koje daju podršku Violi fon Kramon. Nije ni čudo da ona podržava njih, jer u suštini oni rade u korist naše štete.

Dakle, ja vam govorim pet godina da su oni spremni da priznaju Kosovo, da se odreknu Republike Srpske, interesa Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori Srba, sve samo ne bi li na divlji način došli do neke vlasti. Poslednja poseta ovog ekologa iz Zelene ekološke partije koja je promenila ime, najbolje govori da sam sve vreme bio u pravu.

Ove ekološke organizacije kažu – protest u Beogradu. Niko od njih nije došao biciklom, sem možda Marinike, to je onaj model – Nikola Jovanović 2019, 2020, čini mi se da je ona jedina došla biciklom tako tvrde njeni saborci, a svi drugi su došli automobilima dizelima, kao i ovaj nesretni Bulatović i pri tome štetili životnoj sredini i oni su održali protest.

Oni hoće puteve, ali neće kamenolome. Hoće puteve bez kamena, tako ja vidim, ili da se kamen uvozi iz Evrope ili nekih dalekih zemalja i da ti troškovi budu veći. Oni hoće električnu energiju, ali neće termoelektrane, neće nuklearne elektrane, neće termoelektrane, neće hidrocentrale, neće vetroparkove, plašimo ptice, one mogu da postradaju itd, ali bi oni struju.

Oni valjda pamte kada smo se kod Đilasa grejali na solarnu energiju, oni su za solarnu energiju i električne automobile, ali su protiv litijuma. Oni su za slikanje telefonom, ali su protiv litijuma bez obzira što su litijumske baterije i u električnim automobilima i u mobilnim telefonima. Oni jesu za litijum, ali da se ti automobili proizvedu u nekoj drugoj zemlji te baterije, a njihova filozofija – može se uvesti, ali se ne može proizvesti, jer uvezeni litijum manje šteti nego domaći litijum zato što, šta ja znam, radna snaga će negde u nekim zemljama da zaradi, a Srbi treba da žive od vazduha.

Svaka industrija utiče na životnu sredinu. Na nama je da standardima procenimo da to bude najmanje moguće, dakle i ovi zakoni idu u tom pravcu, da se što manja šteta u prirodnoj aktivnosti nanese životnoj sredini.

Da li znate koliko poljoprivreda utiče na životnu sredinu? Vrlo puno. Mi u nekom narednom periodu treba da se zalažemo za održivu poljoprivredu, s obzirom da upotreba preteranog đubriva i pesticida znatno oštećuje vazduh, vodu, zemljište, a bez zdrave zemlje ne možete da dobijete zdravu biljku, bez zdrave biljke nema zdravih životinja, a bez zdravih biljaka i životinja ne može da bude ni zdravih ljudi. Zato nam se prepliće zdravstvo i poljoprivreda u znatnoj meri, zato što se narod hrani u poslednje vreme na način iz intenzivne poljoprivredne proizvodnje koja nanosi štetu životnoj sredini, posebno stočarstvo koje u Evropi, recimo se ograničava broj kilograma đubriva koje može jedna farma da proizvede što kod nas još uvek nije slučaj.

Dakle, mi ćemo morati da prilagođavamo svoju agrarnu politiku, jer u Evropi nemate samo direktna praćenja i ruralni razvoj praćenja, već sad je ubačena i ekologija, dakle, da se poljoprivreda odvija pod ekološkim standardima. Dakle, ono što je dobro za Evropi mora da bude dobro za nas po pitanju metana, oštećenja, efekta staklene bašte, načina pripreme hrane o tome mogu da govorim satima.

Dakle, poljoprivreda, mnogi su u zabludi, misle da ona ide u korist životne sredine, međutim nanosi ozbiljnu štetu životnoj sredini ukoliko ne promenimo malo način i ne prilagodimo to održivom razvoju poljoprivredne, odnosno da malo ispoštujemo tradicije da što više koristimo stajska đubriva, da što manje koristimo mineralna đubriva, po pitanju pesticida da to ne bude preterano itd, jer se time direktno nanosi šteta, ne samo zdravlju životinja, već i zdravlju ljudi.

Dame i gospodo narodni poslanici, posebno me iritiraju ekološke organizacije koje to rade u političke svrhe. Vi danas imate ekološke organizacije koje priznaju da primaju novac iz inostranstva. Imate organizaciju "žuta patka" ili "Ne davimo Beograd", koja je priznala da dobija novac iz inostranstva, a ja se čudim kako je Fond za otvoreno društvo, ovaj Sorošev, finansirao organizaciju "Ne davimo Beograd", kad je jedan od uslova kod Soroša da ne mogu da se finansiraju projekti koji imaju političku svrhu, u korist politike, narkomanije, itd. Ali, eto, bože moj, oni mogu da primaju novac iz inostranstva, iako se radi o parapolitičkoj organizaciji, u stvari o udruženju građana, koje je prikrivena stranka koja izlazi na izbore, a naš zakon kaže da političke stranke ne mogu da budu finansirane iz inostranstva, što očigledno organizacija "Ne davimo Beograd" i ova Ćutina kako se zove, krše i direktno dobijaju novac iz inostranstva.

Sad imamo udruženja građana koja su neregistrovane političke stranke i imamo neprijavljene skupove u korist životne sredine i drugih pitanja, gde učestvuju neregistrovane organizacije, ali učestvuju, ne samo izveštavaju, i neregistrovani mediji i sve se to na određeni način udružilo protiv Republike Srbije, ne samo protiv političkog rukovodstva, protiv narodnih poslanika, protiv Skupštine, protiv Vlade, protiv predsednika Republike, udružili su se direktno protiv države Srbije, gledajući da nanesu štetu državi, a pri tome ne prezaju da podrže i one koji su bitno ugrožavali životnu sredinu u Republici Srbiji.

Čovek je taj koji nanosi štetu životnoj sredini i života sredina se brani. A rat protiv životne sredine i prirode i protiv Boga niko nije dobio. Klimatske promene su najbolji dokaz koliko je čovek sam kriv, a tome su uglavnom doprinele velike industrijske zemlje koje su razvojem industrije bitno ugrozile životnu sredinu, stvorili efekat staklene bašte itd, a sad se tobože one brane, što ja mogu da podržim ako je ta borba iskrena, u zaštiti životne sredine, jer se postavlja pitanje opstanka čoveka koji je ugrozio životnu sredinu preko mere koja je na određen način bila dozvoljena.

Naime, baciti 22 hiljade tona na Srbiju, to je 22 miliona kilograma, svako od nas je dobio tri kilograma eksplozivnih materijala na teritoriji Republike Srbije 1999. godine, a jedna od organizacija koja je iz Nemačke podržavala takvo surovo bombardovanje, ne znam koliko bolnica, škola, itd, da vas podsetim da su oštetili hemijsku industriju, da su oštetili dve rafinerije, odnosno da su pogodili dve rafinerije, skladište amonijaka itd, transformatore, bitno su narušili životnu sredinu i danas oni sa ovim nesrećnicima iz Republike Srbije, da ne kažem izdajnicima, koji zarad neke kinte podržavaju sve što je protiv nas, ne bi li nekim nasiljem, vešanjem, streljanjem i ne znam čime nam sve prete došli do vlasti.

Dakle, oni koji su nas bombardovali, sada se oni najviše brinu za životnu sredinu u Srbiji, koju su bombardovanjem ugrozili, što je sigurno i po pitanju bombardovanja rafinerija i po pitanju bombardovanja raznih pogona "Krušika", "Slobode", "Bariča", ne mogu sad tačno da se setim šta su sve bombardovali, ali, uglavnom, bombardovanje nije bilo u korist životne sredine, već je bilo u korist Albanaca, za koje Viola traži da priznamo divlju državu Kosovo, nastalu surovim bombardovanjem, a opet naših 90 ekoloških organizacija traži da Srbi u Nemačkoj glasaju za Violu fon Kramon, čija stranka je učestvovala u odluci o bombardovanju i čija zemlja je učestvovala u oštećenju životne sredine u Republici Srbiji. Tako da mislim da oni sigurno nisu kvalifikovani za to i hoće da nam kažu da je osiromašeni uranijum neškodljiv, da je maltene lekovit. Pa, kad je neškodljiv i kad je lekovit, neka ga bace sami na sebe. Hvala.

Dotle ću valjda završiti.

Dame i gospodo narodni poslanici, ima izreka da lovac na lavove ne treba da troši municiju na zečeve. Ali, evo, ja ću odstupiti od te izreke i pričaću o određenim zečevima.

Juče sam ovde doneo jedan tenkić koji je bio namenjen Zdravku Ponošu i gospodinu Šutanovcu. Njihova reakcija na društvenim mrežama nije baš prijatna. Ali, ja ću ipak ponovo da pričam o zečevima a prištedeću malo municije i za lavove kada za to dođe vreme.

Dame i gospodo narodni poslanici, moja poruka gospodinu Šutanovcu i gospodinu Zdravku Ponošu je sledeća - da građani imaju pravo na zaštitu od agresije, da građani imaju pravo na suverenitet svoje zemlje, da građani imaju pravo na teritorijalni integritet svoje zemlje, a da im je to pravo uskratila bivša vlast oličena u Demokratskoj stranci.

Naime, poznato je da su se sa američkom ambasadom dogovorili da prilikom drugog izbora gospodina Tadića za predsednika Republike Albanci ne proglašavaju nezavisnost, jel tako kolega Martinoviću, sve dok se ne završi drugi krug izbora i gospodin Tadić ne postane ponovo predsednik Republike.

Zakletvu je Boris Tadić položio dao 14. februara 2008. godine. Albanci su poštovali dogovor koji su demokrate Borko Stefanović, Vuk Jeremić i ekipa napravili sa Amerikancima. Uticali su na Albance koji su nezavisnost proglasili 17. februara 208. godine. Pri tome, načelnik Generalštaba nije prstom mrdnuo. Šutanovac je imao neka druga posla, a Boris Tadić je pobegao u Rumuniju. Boris Tadić se zavukao u Rumuniju, a ovi miševi ili pacovi iz bivšeg režima su pobeli u nečije mišje i pacovske u rupe. Uglavnom, nikakve reakcije na veoma mogući gubitak dela teritorije Republike Srbije nije bilo. Za šta nam onda služi vojska? Za šta nam služe kasarne? Za šta nam služi naoružanje?

Boga mi, a da su i hteli da reaguju pitanje da li su imali sa čim, jer su se prethodno sa Amerikancima dogovorili da unište većinu oružja i naoružanja Vojske Srbije i Crne Gore, Vojske Jugoslavije, odnosno Vojske Republike Srbije koja je smetala NATO paktu, odnosno Amerikancima.

Posebno su na meti bili tenkovi. Ukupno je pretopljeno ili prodato preko 400 tenkova, 120 oklopnih transportera, 50 haubica, preko 9.500 raketa, ukupno preko 10.000 raketa, ali 9.500 raketa strela M2, ili kako se već zvala, 1.500 tona municije, 23.000 pušaka. Dakle, da sasvim možete da naoružate još jednu armiju u Republici Srbiji. Međutim, oni umesto dobro naoružane armije stvorili su dobro razoružanu armiju, umesto vojno neutralne napravili su vojno neutralizovanu državu. Da su hteli Šutanovac i muž Tadićeve svastike, tenkić, i da su hteli Zdravko Ponoš i ekipa nešto da reaguju više nisu imali sa čim, jer su se već dogovorili da je Ohajo važniji od Rusije i od nabavke oružja. Već su se dogovorili da dobro razoružaju našu vojsku. Da su hteli da brane teritorijalni integritet kakvi jesu pitanje je da li bi mogli, čime i sa kime da odbrane, jer nije bilo ni oružja, a, Boga mi, sve oficire koji su branili teritoriju Republike Srbije i teritoriju Republike Srpske su oterali u Hag. Sve što je Hag tražio oni su izručivali i time demotivisali i ostavili oficirski kadar od mogućnosti da brane svoju državu.

Oni su tada lansirali čuvene patike da bi sve zamaskirali. Dve devojke koje su ukrale patike su bile bitnije od toga što je Tadić pobegao u Rumuniju dok mu se zemlja, teritorija krunila. Bilo je bitnije od toga što Zdravko Ponoš i Šutanovac ne mrdaju malim prstom da zaštite državu Srbiju.

Naši građani, sem Zaštitnika građana, imaju vojsku koja ih štiti od svake moguće agresije. Amerikancima je posebno smetala ona strela M2 koja je rušila njihove tomahavke, koji su zahvalni ciljeve za tu vrstu raketa strela M2. Zato im je posebno smetao raketni sistem i gledali se to unište i da tako u nekoj drugoj mogućoj agresiji na lakši način sruše Republiku Srbiju, odnosno ugroze njenu teritoriju nekom novom agresijom.

Što se Zaštitnika građana tiče, nisam razumeo da li treba da ima 10 godina iskustva u radu ili 10 godina studentskog iskustva. Baš nisam dobro razumeo da li treba da ima 10 godina i više iskustva u studiranju ili na nekim…

(Aleksandar Martinović: Radnog iskustva.)

A, radnog iskustva, pa i studiranje je iskustvo.

Dakle, ja i dalje tvrdim da je Zaštitniku građana mnogo dve smene. Dakle, da, kao oni carinici što su rekli – šta da mu poklonimo za rođendan, ajde da mu damo još jednu smenu. Kao – nemoj, puno je dve smene.

I dalje mislim ono što sama i pre govorio, da plata Zaštitnika građana, koji uglavnom štiti svoju veliku platu, ne sme da bude veća od plate predsednika Skupštine, plate predsednika Republike, itd. i da oni ne mogu ovde da nastupaju prema nama sa visine svoje plate.

Ne tražim da mi imamo takvo visoke plate kao oni, nego da i oni dele sudbinu i hleb zajedno sa narodnim poslanicima koji prolaze kroz izborne cikluse, kampanje, domove kulture. Ja sam zaštitnik seljana, ja to priznajem.

Dakle, treba u izbornu kampanju da dođete da vidite kolege koje su prošle kroz sela kako duva, kako duva hladno u onim domovima kulture kad je izborna kampanja, kako seljaci umeju i da psuju, itd. Zaštitnik građana je zaštićen od svega toga i ona ima četiri, pet puta veću platu od predsednika Republike i predsednika Skupštine i nizašta ne odgovara.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja odgovorno tvrdim da sam primio više građana licem u lice i razgovarao sa njima o njihovim problemima nego Zaštitnik građana. Oni u onu statistiku stave i telefonske pozive koje su dobijali, onda nama to u izveštaj upakuju, ali ja tvrdim da Zaštitnik građana bez svojih pomoćnika i zamenika nije obavio sa građanima direktno razgovore više nego pojedini narodni poslanici.

Verujem da ima da ima dovoljno aktivnih narodnih poslanika koji takođe više građana prime i sa njima razgovaraju, što u Narodnoj skupštini, što kući, što u biračkoj bazi. Dakle, svako od nas na svoj način razgovara sa građanima. Telefonske razgovore koje dobijamo, mi ne knjižimo u razgovore sa građanima, nego otprilike znamo sa koliko građana smo razgovarali. Moj prosek je tri.

Ja ne verujem da Zaštitnik građana licem u lice primi tri građanina dnevno, ali zato ima tri ili četiri puta veću platu od narodnih poslanika, predsednika Skupštine, predsednika Republike. Nikada se neću složiti sa tim da ta nezavisna regulatorna tela i organi i njihovi zamenici imaju veće plate. Privilegija svakog od narodnih poslanika dolazi većinom svojim automobilom, a ovi imaju automobile, specijalizovane usluge i tako dalje, imaju i vole sve što vole mladi, a koliko ja vidim i pri tome kada dođu ovde u Skupštinu slušamo njihove izveštaje, i maltene prema nama gledaju sa visine, mi imamo četiri, pet puta veću platu, šta mi ima da razgovaramo sa ovom boranijom i tako dalje koji imaju četiri puta manju platu.

Zato kada budu neki zakoni na dnevnom redu o tim platnim razredima, dobro da vodimo računa i da vidimo da li će Zaštitnik građana, poverenik, zaverenik, onaj Šabić što je bio, da li će možda dati ostavku ukoliko plate svedemo na poslaničke i, evo, recimo na platu predsednika Narodne skupštine, a neka im ostanu sve one privilegije dobar automobil, benzin, sve na državni trošak, što narodni poslanici nemaju.

Narodni poslanici ovde u Narodnoj skupštini kad odu u menzu da se hrane, ja ne idem šest godina, uglavnom budu predmet rasprave u medijima i tako dalje, cenovnik i ne znam šta, mada mi nemamo svoj restoran, restoran pripada Upravi za zajedničke poslove koja je po istim cenama, sve republičke organe snabdeva, naš je samo prostor. Međutim, mi smo uvek predmet nekog gađenja. Gle, ministri i narodni poslanici imaju takve privilegije, međutim kada mi to malo razgrnemo dođemo do raznih nezavisnih regulatornih tela. Pogledajte malo, probajte da proverite, to je zabranjeno, da vidimo kolike plate imaju ove vođe nevladinih organizacija, posebno ovih koje finansira zapad, da podrže Ponoša, Šutanovca i tako dalje, tek ćemo tu dođi do stravičnih plata. Dakle, da rade za pet ili šest puta veću platu, da urušavaju imidž narodnih poslanika, a bogami i imidž države.

Dakle, moja poruka Zaštitniku građana je sledeća i prošli put sam pitao, nadam se da gleda prenose, s obzirom da se ovaj zakon tiče i njega, dakle, da nam odgovori, kada će početi da štiti prava građana po pitanju prenosa najvažnijih događaja, odnosno sportskih manifestacija koje pripadaju, spadaju u listu najvažnijih događaja od interesa za sve građane.

Zakon o elektronskim medijima, član 64. koji Šolak i Đilas nikako ne poštuju, kaže, da svi građani u Republici Srbiji imaju pravo na direktan prenos utakmica koje spadaju u listu najvažnijih događaja, kvalifikacija za svetsko i evropsko prvenstvo, a zadnjih četiri, pet godina tog prava su lišeni zato što zakon kaže da to isključivo pravo imaju mediji koji pokrivaju celu teritoriji Republike Srbije, imaju slobodan pristup. Time svi građani imaju pravo da prate sportske događaje, odnosno događaje sa liste najvažnijih događaja. Onda se pojavio Šolak i Đilas i sada to pravo ne postoji.

Dakle, prenosi se na kablovskim televizijama koje ne pokrivaju celo tržište i Zaštitnik građana treba u ime građana koji su lišeni tog prava da kaže, proveri moje navode, pročita član 64. Zakona o elektronskim medijima, i kaže - ukoliko postoji zloupotreba podnosim, zbog zaštite građana, podnosim krivičnu prijavu Šolaku i Đilasu, pa ću onda razmisliti, možda, i da manje pričam o njegovoj malecnoj plati koja je četiri, pet puta veća nego naša. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao učesnik čuvenog dijaloga, jednog i drugog, gospodine Orliću bili ste prisutni, jedan od bivših narodnih poslanika nas je nazvao šljamovima ili se to odnosilo samo na mene. Uglavnom je to uradio čovek koji dve godine nije dolazio na posao, a redovno primao platu, pa čak i putne troškove. Kad god je bio u Beogradu, ako Skupština zaseda, on se na prijavnici lepo upiše, naplati od Trstenika putne troškove, na sednicu ne dolazi, svoj posao ne radi. Mi smo radili i njegov posao i on je našao za shodno da nas uvredi bez obzira što je od države iz budžeta dve godine primao platu za nerad, a mi koji smo radili i njegov posao ispali smo, kako je on to rekao, šljamovi.

Dame i gospodo narodni poslanici, čuo sam da će Zdravko Ponoš da bude kandidat opozicije. Našu opoziciju je nemoguće oslabiti. Kakva opozicija takav i kandidat – Zdravko Ponoš. Zdravko Ponoš se proslavio time što je radio za vojsku i državu samo ne za našu, već za nek drugu. Uglavnom su to bile države NATO pakta. On i Šutanovac, ministar odbrane, su se takmičili ko će više tenkova da pretopi, ko će više da razoruža našu vojsku, pa nismo imali vojno neutralnu državu, već vojno neutralisanu. Nismo imali dobro naoružanu vojsku već dobro razoružanu vojsku.

Bilo je to takmičenje između njega i Šutanovca, a kao nisu se voleli, ali je bilo takmičenje ko će više pretopiti. Zdravko Ponoš, kandidat opozicije. Već sam rekao, kakva opozicija, takav i kandidat. Takvu opoziciju je nemoguće oslabiti.

Zdravko Ponoš je najviše činova formacijski dobio kad se doznalo da je po činu muž Tadićeve svastike. Astronomski je napredovao, pa formacijski, jel tako generale, od komandira čete postao načelnik Generalštaba i služio državu, ali ne svoju. Služio je NATO pakt, razoružavao sopstvenu vojsku u korist političkih i nacionalnih interesa drugih zemalja, a ne u korist nacionalnih interesa vlastite zemlje.

Iza Ponoša i Šutanovca ostao je samo jedan plastični tenk, inače su sve što je moglo da ide na gusenicama pretopili u Smederevu. Posle toga su se Amerikanci pokupili i otišli, kad su pretopili naoružanje.

Međutim, posle promena, Srbija je ponovo dobro naoružana i verovatno Ponoš misli, a svojim govorom to i tvrdi, da je došlo vreme da opet neko dobro naoružanu vojsku razoruža i vojno neutralnu zemlju da vojno neutrališe. I otuda je potvrdio one moje navode ovde što ja gospodinu Martinoviću tri godine tvrdim, da Srbiju niko ne može srušiti spolja ako im neko ne pomogne iznutra i da se ovi nesrećnici, to sam stalno tvrdio, nude spoljnom faktoru, koji baš nema dobru nameru prema Srbiji, da im pomognu.

Otprilike, to ide ovako. Ako bi mi silom promenili vlast, vi nam to podržali, onda bi mi, tj. oni, bili radi da dovrše nezavisnost Kosova koju su započeli do 2012. godine, pa ih promene omele da dovrše nezavisno Kosovo, pa bi oni bili radi u Republici Srpskoj da priznaju unitarnu Bosnu, da porade i na tome, i da se Republika Srpska utopi onako u unitarnu BiH. Dalje, bili bi radi da se i u Crnoj Gori odreknu Srba i Srpske pravoslavne crkve i na takav način pomognu spoljnom faktoru, posebno Englezima, ovima koji nisu ni malo dobronamerni prema nama, da na određeni način reše situaciju na Balkanu, ali na štetu Srbije i Srba, kao što je to bilo dok su oni vladali, kad su energično pomagali sve druge protiv sopstvene zemlje, pa izađe ono - hvala Vuče, oni kod ovog Vuka što ga hvale Albanci i pozivaju se na mišljenje Međunarodnog suda pravde koje je on tražio, pozivaju se na rezoluciju kojom su pregovori izmešteni iz UN u EU, pa sada ni dalje ne mogu da dovrše taj posao. Vuk Jeremić misli da smesti svoju stražnjicu opet u neke fotelje, u avione, ali pošto nemaju dovoljno glasova, pošto će Zdravko Ponoš da bude kandidat, taj ne može da pobedi ni na nekim izborima za kućni savet i to ako ima deset stambenih jedinica, ni tu ne bi uspeo da pobedi, ni podmićivanjem ni bilo čime, oni misle da otprilike ako se oni lepo ponude zapadu, da će im zapad pomoći da silom, streljanjem, vređanjem, vešanjem, jurenjem po ulicama itd, zatvaranjem u logore, osvoje vlast i da Srbiju liše određenog dela svoje teritorije i nacionalnih interesa koje Srbija ima na Balkanu.

Ja sam bio učesnik onog dijaloga i osećam se malo poniženo. Ja im nikada ne bih dao ono što im je Aleksandar Vučić dao. Nikada. To raspoloženje nisam ni krio. Zamislite kad nekome ko nije u parlamentu vi date šest članova RIK, šest članova, a RIK broji 17 članova i ni jedna partija, bez obzira što SNS ima većinu poslanika, ne može da ima više od polovine, dakle samim tim je na određen način oštećena, i još sad daš šest članova RIK-a u stalnom sastavu opoziciji koja nije prisutna u parlamentu, a mislim, to je moje iskreno mišljenje, da oni ni ne zaslužuju da budu u parlamentu. Čak po delima odnosno nedelima koja imaju prema sopstvenom narodu i zemlji, mislim da ne treba da budu ni na glasačkom listiću i da ne treba oni da bojkotuju izbore i Narodnu skupštinu, već narod treba da ih bojkotuje, bilo ih ili ne bilo na glasačkom listiću, što i oni sami znaju.

Gospodine Orliću, za šest članova RIK mi smo izračunali tamo da nam treba poslanička grupa od 90 narodnih poslanika. Tu ima SDA jednog, itd. I zato ja kažem - ono što im je Aleksandar obećao, kao predsednik najmoćnije grupe u poslaničkoj većini, dakle, mi smo to podržali, ali ja lično im nikada to ne bih dao, jer oni ne zaslužuju šest članova RIK-a kao vanparlamentarna opozicija.

I opet su se raskukali na kraju, kažu, dobili su polovinu nadzornog tela za medije i opet su se raskukali, ne, kao, ali to jeste dobro, ali mi bi hteli nešto još, a to još znači samo vlast bez izbora. A oni tvrde da će izbori biti pokradeni. Ovamo će da dobiju šest članova RIK-a u stalnom sastavu, onaj jedan iz SDA je sedmi, i ko zna ko još može tu da se nađe i svaka izborna lista u proširenom sastavu koja odlučuje kao i stalni sastav u izborima i izbornoj kampanji ima po jednog člana i jednog zamenika. Ako bude 20-ak lista ili kandidata za predsednika Republike ili izbornih lista na parlamentarnim izborima, znači da će oni u proširenom sastavu imati najmanje još 18 članova RIK. Dakle, imaće apsolutnu većinu u RIK, što je zabranjeno SNS-u ovde u stalnom sastavu, po onome da ne može niko da ima, ni jedna partija, itd.

Ne mogu a da se ne zapitam da li će oni delegitimizovati izbore tako što sa tom većinom u odlučujućem trenutku neće proglašavati rezultate izbora kada vide da imaju jedan, jedan i po, 0,5, 0,3, kao Živković sedam hiljada glasova, itd, da li će oni hteti da, recimo, proglase rezultate izbora, da li će hteti da utvrde rezultat ili će se razići pa neće biti kvoruma, ili će biti, kako da ti kažem, krajnje oportuni prema radu RIK.

Izbore ne sprovodi Vlada. Oni non-stop javnosti kažu kako će vlast pokrasti izbore. Izborima rukovodi RIK. Dakle, od trenutka raspisivanja izbora, vlast sem obezbeđivanja finansijskih i materijalnih uslova da se izbori održe, nema apsolutno nikakve veze sa sprovođenjem izbora sem što na nekim izbornim listama učestvuje sa svojim kandidatima ili kandidatima za predsednika republike. Nikakve više uloge vlast nema u izborima, u izbornoj kampanji. To javnost treba da zna. Nju uglavnom sprovodi u celosti RIK, u proširenom sastavu, jer se svaka lista koja podnese kandidaturu dopunjava sa po jednim članom i jednim zamenikom RIK-a.

To se isto dešava i sa biračkim odborima koji na terenu učestvuju u praćenju izbora, prebrojavanju na biračkim mestima, pakovanju, dostavljanju materijala itd. uglavnom, lopta je na njihovom terenu, u njihovom igralištu i gotovo je nenormalno tvrditi da će vlast pokrasti izbore kada će oni imati većinu i u biračkim odborima, i u RIK-u, pa ako izbori budu pokradeni, onda su oni u to upleteni, a ne vlast, jer u oni u svakom trenutku u svakom biračkom odboru, sa proširenim sastavom imaju većinu.

Dakle, obzirom da ta većina može da bude destruktivna i da može izbore da okrene naopako, da neće da proglasi rezultat, da imamo probleme, pa da bude da za more tih raznih izbornih radnji koje se dešavaju pre izbora, u toku izbora, prilikom prebrojavanja, utvrđivanja rezultata, može da dođe do toga da sve to mora da utvrđuje Upravni sud. Poznavajući njih, verovatno kada vide rezultate izbora i koliko ih narod voli, poput Zdravka Ponoša koji nas je dobro razoružao i koji želi da se kandiduje, da nas još jednom razoruža, da još jednom pretopi što se pretopiti može, da još jednom onih 13, 14 migova koje smo stekli, da i to nekako udomi negde, da budemo laka meta za eventualne teritorijalne i agresivne apetite okolnih i drugih država koje nam baš ne misle dobro.

Dakle, nisam siguran da je dobro što ćemo olako davati članove RIK-a, ali bože moj, prvi čovek najmoćnije stranke je tako odlučio. Još da vam kažem da u REM-u, u prethodnom dijalogu je već dato pet članova RIK-a. Dakle, u Savetu REM-a imaju takođe većinu i za opoziciju ništa nije strano to što sam zamerao, da oni podržavaju da nam se strani mediji, tzv. luksemburški mešaju u te izbore procese.

Pitam vas – koja to zemlja dozvoljava da strane televizije učestvuju u njihovoj zemlji u izbornom programu, da ga kreiraju, da vode izbornu propagandu, izborne spotove, da puštaju čak i one koji bojkotuju izbore, da rade u korist bojkota? U kojoj to zemlji će pustiti da strane televizije, stranih država mogu da igraju takvu ulogu u njihovom izbornom procesu kakvu ulogu imaju strane luksemburški mediji na našoj teritoriji?

Dakle, to nije moguće. Zamislite da mi u Parizu, u Londonu, u Berlinu, u Rimu zakupimo neki studio i kažemo – ovo su televizije iz Inđije i sad pravimo izbornu propagandu protiv Makrona, protiv Merkelove ili onog drugog sad koji ju je nasledio, pa pravimo protiv italijanske Vlade, italijanske većine. Da li bi to našim televizijama bilo dozvoljeno? Ono, kao, mi smo prekogranična televizija, ne bavimo se izborima u Srbiji, već ćemo se baviti izborima u Nemačkoj, u Belgiji, u Francuskoj, u Italiji. Da li bi to nama bilo dozvoljeno?

Našoj opoziciji strano uplitanje, kao i Ponošu, apsolutno nije sumnjivo, za njih je sve izvodljivo samo ne bi li se nekako, prekim putem, dokopali vlasti, jer na izborima sami znaju koliko se trudili toliko će i zaslužiti. Jedna stranka se podelila u 10 stranaka,. Tako, gospodine Martinoviću, Demokratska stranka je podržavala raspad same sebe. Recimo, „Ne davimo Beograd“, „Žuta patka“, Bastać, svi ti pokreti koji su nastali. Demokratska stranka je sve trčala da to podržava, ne znajući da je to sastavljeno od njihovog biračkog tela. Kad su se raspali u 10 raznih frakcija i 10 raznih stranaka, e onda smo im krivi mi. Sami sa sobom oni ne mogu, posvađali su se. Kako vi mislite i kako ja sam mislim da oni mogu prema nama da nastupe fer, ma koliko mi činili ustupaka njima?

Sećam se 2011. godine, ovde nas je bilo 100.000. Sto hiljada ljudi je došlo, bez podrške jednog medija. Nismo imali ni ovaj list, kako se zove, „Nova“, ni „Blic“, ni „Danas“, ni „Vreme“, ni „Nedeljnik“, ni „NIN“, nismo imali ni televizijske kanale, nismo imali celog kablovskog operatora, itd, ali smo tražili izbore. Tražili smo izbore samo godinu dana pre vremena.

Dakle, da se organizuju prevremeni izbori i to od vlasti koja je u tom trenutku uživala podršku 25% biračkog tela, ne više. Znači, postojali su legitimni uslovi da se organizuju izbori makar godinu dana ranije, a vlast je počivala na 128, dobro ugrađenih u budžet, narodnih poslanika koji su se svađali samo oko toga ko je koliko dobio. Postojali su legitimni uslovi da se raspišu prevremeni izbori makar godinu dana.

Ne da nam to nisu dali, već su nas ismejavali. Onda, na zakupljenom terminu na „Kopernikusu“, dva sata, kad se pojave ti novinari, oni kažu– ajde, maltene iš, vi niste novinari, kao što se danas Dragan Đilas ponaša prema novinarima koji ne rade u Šolakovim i Đilasovim medijima. On kaže – vi niste mediji, itd. Sloboda medija je vladavina prava. puna su im usta toga, ali, recimo, NUNS uzme pare od Đilasa, pa, recimo, kad se nešto desi novinaru koji objektivno izveštava za neku drugu stranu, kad se nešto desi njemu NUNS se ne meša u svoje poslove. Hvala Bogu, oni su dobili određene pare.

I danas imamo ne registrovane političke stranke, tipa „Pokret za preokret“, PSG, ne znam, „Ne davimo Beograd“, „Jedan od pet miliona“, itd. Kaže – pokreti. Registar pokreta ne postoji, postoje udruženja građana, političke stranke i sportske organizacije. Registar pokreta ne postoji. Onda ne registrovane stranke organizuju ne prijavljene demonstracije, javne skupove i mi to sve tako tolerišemo, još nas nazivaju diktatorima. To u njihovo vreme nije bilo moguće. Recimo, sa tih skupova izveštavaju ne registrovani mediji. To u njihovo vreme nije bilo moguće i Ranko Panić je to platio glavom. Na prijavljenom skupu, na prijavljenom protestu na Trgu Republike je primena sile nad dosta mirnim demonstrantima rezultirala smrću jednog čoveka. Oni to maltene nisu ni objavili u medijima. E, tolika je bila sloboda medija.

Što se tiče pravne države i vladavine prava, oni to najbolje negiraju svojim postupcima za koje ne snose odgovornost, jer ne možete organizovati ne prijavljene skupove, ne možete imati ne registrovane stranke. Oni su doneli propis da treba 10.000 članova da bi se osnovala jedna politička stranka, a sad kad treba njima, onda Đilas kupi od onog Bulatovića za pet miliona i 700 hiljada, a drugi rade ne registrovano.

Ova vlast toleriše ne prijavljene skupove, ne registrovane stranke, što prenose ne registrovani mediji. Ja ne znam kada ćemo jednom povući crtu i reći – dosta? Što kaže Saša Radulović – dosta je bilo. Dalje, kaže – neće da može, što kaže Šojić. Mislim da je vreme da im kažemo – ili ćemo se oko nekih stvari složiti ili jednostavno mi ne možemo podnositi to, te stalne sukobe. U sukobima, ako do toga, ne daj Bože dođe, u sukobima sami sa sobom sigurno gubimo mi.

Moj apel i dalje je da se dozovu pameti. Bolje da uspemo složni, nego da propadnemo podeljeni.

Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, teško je govoriti o ovoj temi, a da se ne setimo čuvenog dvojca bez kormilara - Rodoljub Šabić i Saša Janković.

Kada su mene svojevremeno smenjivali sa mesta predsednika Skupštine opštine Inđija ja sam se obratio Saši Jankoviću, s obzirom da je prekršena izborna volja građana, tako što sam smenjen na sednici koju je DS održala u zgradi Uprave vodovoda.

Dakle, ja sam jedini funkcioner koji je smenjen u zgradi Uprave vodovoda gde se nalazilo i sedište DS, pa je ta sednica održana u zgradi Uprave vodovoda u sedištu DS, gde je bila i kancelarija predsednika opštinskog odbora DS. Odgovor Saše Jankovića, tada prvog Zaštitnika građana, u stvari zaštitnika svoje velike plate je bio da ga moja prava ne interesuju. Verovatno da ga posle izbora stvarno nije ni interesovalo.

Sećamo se Rodoljuba Šabića, čuvenog, nezavisnog, regulatornog tela, ili kako se to već zove, koji je bio toliko nezavistan da je u svojoj karijeri promenio tri političke partije i bio funkcioner u tri političke partije. Dakle, predsedavao je Narodnom skupštinom. Bio je ministar. Dakle, ne znam šta je još trebao da bude pa da bude uistinu nezavistan, ali ta njegova nezavisnost se ogleda u funkcijama koje je vršio u svom prethodnom radu pre nego što smo ga izabrali za Poverenika, odnosno izabrala ga je DS. I tako Sašu Jankovića bivšeg julovca i ne znam šta sve nije bio i gospodina Šabića izabrala i postavila neodgovorne ljude na odgovorna mesta.

U principu kažu da je demokratija vladavina većine. To je ono iz naroda, za narod itd, od naroda, iz naroda, za narod, da je vladavina većine. Bojim se da sistem koji trenutno prenosi deo vlasti na nezavisne organe i tela i nevladine organizacije, da njih ne zaboravim, to je onaj čuveni Martinovićev zakon koji je proistekao kao paralelni deo bivše žute DS, bojim se da je deo vlasti, deo javne vlasti u državi prenet na nezavisne organe, nezavisna tela ili kako se to već zove i nevladine organizacije koje nas vrebaju na svakom ćošku itd.

Znači, narod, sastavi se njih troje i registruju neku nevladinu organizaciju i oni se onda direktno mešaju, upliću u vršenje vlasti i ako se zamerite nevladinom sektoru koji je dobar sa tobož nezavisnim regulatornim medijima i još ako vam Šabić i Saša Janković sednu za grbaču, onda imate problem koji smo mi morali da prevazilazimo. Dakle, na takav način se bivši režim odnosio prema tim navodno odgovornim funkcijama.

Tvrdim da većina od narodnih poslanika, posebno mi koji smo nešto duže ovde, dnevno primi više ljudi nego Poverenik, u slučaju Šabića to je bio zaverenik i Zaštitnik građana, dakle, nema dana da ne primimo po tri, četiri, pet, šest osoba itd. dok ovi tamo beleže svaki telefonski razgovor, ubeleže kao, evo, oni su radili sa građanima i u principu to rade za velike pare.

Sledeći Zaštitnik građana koga ćemo izabrati po ovom zakonu biće izabran na osam godina. Zamislite koliko jedan građanin može da dobije na Bingu, ili kako se to zove, oni koji dobiju 100.000 evra, 200.000 evra, 300.000 evra su slabiji dobitnici od Zaštitnika građana. Ja sam ovako izračunao, pošto će mu plata biti kao plata predsednika Ustavnog suda, ja sam izračunao da to neće biti ispod 4.000 do 5.000 evra mesečno i ja se već duže vreme protivim da mi kao poslanici Narodne skupštine koji prolazimo izborne cikluse maltene svake dve godine, kad god neko zatraži ili ne zatraži izbore mi to organizujemo, izborne kampanje u okviru stranaka itd. Krvavo mora ipak da se radi, to građani treba da znaju, da bi se uopšte došlo na izbornu listu. Ima da lepite plakate, ima prstići da budu od lepka itd, ima da idete na javne skupove, da se kvalifikujete, imaju tom prilikom građani koje će navodno ili tog trenutka štiti Zaštitnik građana, ima građani da vam kažu koješta na tim tribinama, ima da, posebno mi iz manjih stranaka, recimo, koja zastupaju seosko stanovništvo, ima da se malo i smrznete po ovim salama, jer tu obično na selu duva promaja, obično je hladno itd, ima i lošijih poslova od naših, ali da bi vi došli ovde i da bi birali čoveka ili da bi odredili Zaštitnika građana zakonom, vi morate da prođete neku proceduru koja nije baš tako laka i pri tome birate osobe sa četiri puta većom platom.

U principu, ja sam za to da one koje mi biramo nemaju veću platu od predsednika Skupštine ili predsednika Republike. Za mene nije normalno da Zaštitnik građana ima veću platu od predsednika Republike, koji prolazi danas, predsednik Republike prolazi kroz toplog zeca, cela porodica, a Zaštitnik građana lepo ušuškan sa četiri puta većom platom.

Pa, vi izračunajte, gospodine Arsiću, četiri, pet puta veća plata od predsednika Skupštine pa puta osam godina. Ja izračunao, to je 500.000 evra i ako je prethodno bio još pet godina, to je 800.000 evra. Retki su oni koji na Bingu ili tim igrama na sreću mogu da dobiju 800.000 evra, i naravno slava im udari u glavu. Ja sam to posmatrao ovde, nezavisna regulatorna tela, oni kad dođu rašire se ovde po ovim klupama i onda prema nama nastupaju i postupaju sa visine svoje plate. Kao, šta ovi poslanici, pa, oni imaju četiri puta manju platu. Šta, pa, ja imam vozača nekoliko automobila, pa, da, ja imam ne znam, četiri pomoćnika, ne znam koliko sekretara itd, i ovi pomoćnici upadnu u med, onako, zajedno, koliko ih ima, četiri sa Zaštitnikom građana, i oni postanu država u državi i vlast, deo vlasti i pripada im mnogo više slasti nego parlamentu, predsedniku Vlade, predsedniku Republike. Onda se oni sa nama ponašaju tako kao sa visine njihove plate i kao, šta sad ovi sirotani tamo hoće i bitni smo im samo dok ih ne izaberemo imenom itd.

Za mene nije prihvatljivo da oni imaju veće plate. Ja ne tražim da mi imamo njihove plate, evo ja tražim da oni imaju naše plate. Pa da vidite kako neće biti gužva i neće biti otimanja za mesta Zaštitnika, Poverenika.

Obično u drugom delu mandata… znate onu priču o cariniku, kao šta da mu kupe za rođendan. Pa razmišljaju, razmišljaju i jedan se seti i kaže – ej, ljudi, a da mu damo još jednu smenu. Ovaj treći kaže – nemojte ljudi, pa mnogo je dve smene. Tako i ovo, mislim da je mnogo osam godina bez ikakvog reizbora. Verovatno ćemo da postavimo bilo koga u Srbiji, u drugom delu kada oseti da više ne može da bude reizabran po ovom zakonu, verovatno će krenuti u politiku kako je to kretao Saša Janković, pa priželjkivao da onaj ko ima četiri puta manju platu od njega i ko radi njegov posao svakodnevno, prima građane, kao što je to predsednik Vlade Aleksandar Vučić radio, kasnije predsednik Republike, i primao građane, a ovaj drugi se bavio politikom.

Imali smo suludu situaciju, red pred Kancelarijom predsednika Vlade, red građana koje on prima, sluša o njihovim problemima, ko je gladan, ko je bos, ko je nezaposlen, ko je slabo plaćen, kome treba za lekove, a kod Zaštitnika građana nema gužve. Onda se ja pitam, čekaj, što ovaj koji treba da štiti, a ne štiti ima četiri puta veću platu od predsednika Republike koji radi njegov posao?

Saša Janković je naravno, to je svima poznato, bio opasan i po okolinu još kao student i kada se domogao funkcije sada svi drugi zaštitnici će možda da okupiraju njega, pa će u drugoj polovini mandata da kažu – e, sad malo da se ja kvalifikujem za politiku i počnu da rade naš posao kao što su to radili Rodoljub Šabić i Saša Janković.

Posebno je recimo zanimljiv ovaj Šabić. Napao ga beton posle neke pijanke i on je onda bio ljut, kao, vidi šta su mi uradili od države, skače trotoar, onako bezobrazan beton skače i ugrožava sirotog Poverenika zaverenika. Posebno mu je parlament bio onako pod kontrolom. Umesto da parlament kontroliše njega, šta on radi za tako veliku platu, bivši političar se setio da bi on sa tog mesta mogao da kontroliše nas, pa sam ja bio lažljivi lupež itd.

Sad, zamislite čoveka koga smo mi izabrali, potvrdili njegov izbor, kao hajde sad da mi ne menjamo Poverenika, da ne menjamo Zaštitnika građana, da im damo još jednu šansu. Oni tu šansu upotrebili, bolje reći zloupotrebili da se politički kvalifikuju sa željom, znaš, ako nekom stane srce mogao sam uskočiti na njegovo mesto i postati političar.

Samim tim što vam je Zaštitnik građana postao kandidat na predsedničkim izborima, dovoljno je reći to i videti koliko su oni spojili svoju funkciju sa politikom. Privilegije, svi narodni poslanici dolaze uglavnom svojim automobilima, Zaštitnik građana ima nekoliko automobila na raspolaganju, ima kabinet, dok narodni poslanici primaju građane i podnose deo tereta koji treba da podnose oni.

Zato treba biti pažljiv. Ja ću da glasam za ovaj zakon. Videćemo kako će on da bude sprovodljiv, ali u principu sistem koji nam nude iz Brisela uglavnom traži određene žrtve. U politici ne dobijete uvek što vi hoćete, često dobijete i ono što drugi hoće i zemlja kao zemlja mora da se uklopi ukoliko želi da bude članica EU, a meni EU sve više.

Nisam ja ni evroskeptik, jesam ali u malim količinama, meni ta EU kako rešava svoje probleme, sve više me podseća na SFRJ negde iz 1989. godine međusobne optužbe itd, ali prema Srbiji su veoma surovi. Treba vam ovo, treba vam ono, stavite Zaštitnika, stavite neke ljude koji su nama simpatični i onda dođe Tanja Fajon i neko od tih evroparlamentaraca i kaže, čak koji se ne pitaju u svojoj zemlji kao Bilček itd, a vi morate sad ovako, pa dajte opoziciji, od 1996. godine sam učestvovao, dajte im 30 nekih tačaka. Mi ispunimo 30 tačaka, oni neće na izbore. Onda evroparlamentarci – hajde sad ponovo dajte im ovo, itd.

Mi onda vodimo naporne pregovore, oni nas nadziru, nevladine organizacije nas nadziru, tobož nezavisni novinari nas nadziru, kad se pojavio Zaštitnik građana i rekao – ljudi, ne mogu da postoje neregistrovane političke stranke, one moraju da se registruju, po zakonima koje su doneli ovi žuti pre nas. Da bi registrovali političku stranku, treba vam 10 hiljada potpisa. Tako su oni smislili kako da se reše opozicionih stranaka i da imaju što manje konkurenata na političkom tržištu i to su bili prava građana da se bave politikom. Znači, više nije moglo 100 potpisa, nego je moralo odjednom 10 hiljada potpisa i sve političke stranke koje su bile registrovane morale su kao ono u SFRJ, da samo prešaltaš u sve republike, tako sve političke stranke kažu – e, sad, svi na šalter, ima da se preregistrujete, eto, žuti bog, Boris Tadić naredio i Dragan Đilas, Vuk Jeremić itd, naredio da mora da bude 10 hiljada članova u jednoj političkoj stranci.

Da li su građani uskraćeni da mogu da osnuju političku stranku? Naravno da su bili uskraćeni. E, sada, kad su se posvađali posle gubitka vlasti i od jedne kvočke nastalo sto pilića, sa političkom snagom koja je manja od moje stranke koju su stalno ismejavali, e, onda je bilo – mi smo pokret.

Sad ja vas pitam, gospođo ministarko, šta je to pokret? Ja nikako ne mogu, bavio sam se politikom, pokušavam još uvek, ali nikako da saznam šta je pokret? Malo ja pročešljam, pokret je Pokret za preokret. Onaj naš kolega koji je bio ovde, koji je ustanovio pravilo da politička stranka mora da ima 10 hiljada članova. Ali, kad je to došlo da se odnosi na njih, kad nemaju više 10 hiljada članova, niti mogu to da prikupe, onda kažu – mi smo pokret. Ja to malo pogledao, kad ono udruženje građana. Potrebno je tri člana, recimo, u slučaju tog preokrenutog, on, žena i svastika i on registrovao Pokret za preokret. Odjednom, niti je stranka, niti je baba, niti je devojka, ne možeš da utvrdiš šta se to dešava.

A Zaštitnik građana, boli ga briga za prava onih građana koji se bave politikom i moraju da osnuju političku stranku da bi to činili. I onda imate nezavisna regulatorna tela, pa imaš medije. Još nisam čuo da je Zaštitnik građana i Poverenik za informacije od javnog značaja stao na stranu građana i rekao – vi imate pravo na objektivno informisanje, imate pravo na medije, mediji koji pišu o vama i koji vaš informišu ili dezinformišu moraju da budu registrovani u Republici Srbiji da bi vi mogli da iskoristite pravo prigovora, pravo na odgovor, itd. Imate neregistrovane političke stranke, te pokrete, registar pokreta ne postoji, postoji registar sportskih organizacija, postoji registar udruženja građana, postoji registar političkih stranaka, ali registar pokreta ne postoji i oni zloupotrebljavaju pravo okupljanja.

Onda o aktivnostima neregistrovanih političkih stranaka na neprijavljenim i nezakonitim javnim skupovima, gde se, recimo, prozivaju lekari zbog korone, vakcinacije itd, znači na neregistrovanim skupovima, a odatle izveštavaju, informišu ili dezinformišu tzv. nezavisni slobodni ali neregistrovani mediji. I onda dreka – Zaštitnik građana ćuti, Poverenik od informacija od javnog značaja, a informacija koja dolazi iz medija bi trebala da bude predmet rada Zaštitnika i Poverenika, i onda oni kažu – znate šta, dragi protestanti, evo pred RTS-om nema nikog i onda sa osam kamera se organizuju nemiri u državi, lupa Skupština, na neprijavljenim javnim skupovima, registrovane političke stranke prave krš i lom a izveštavaju neregistrovani mediji koje ne možete ni tužiti u Republici Srbiji za dezinformisanje, zato što dobijete odgovor da oni nisu registrovani u Republici Srbiji i da oni nisu strana koja može da bude tužena u Republici Srbiji.

Na sve to onda građani imaju prava da budu obavešteni o određenim proizvodima, da putem oglašavanja saznaju šta treba da kupe u „Maksiju“, itd, koje su cene, i onda vidite te nezavisne medije, sloboda medija i pravna država, vladavina prava. To su uglavnom zamerke, jel tako, koje dolaze – odakle? Ko prenosi to? Ovi iz EU što su izlobirani.

Ja mislim da ako žele da se mi borimo protiv korupcije, prvo u EU bi trebali malo da se pozabave korupcijom, jer neke odluke da u mnogim zemljama operator ne može da bude vlasnik medija, a u Srbiji nam vrate zakon, kaže, e, kod vas operator može da bude vlasnik medija. Onda on nije vlasnik, on je operator u Srbiji, ali on nije čak ni vlasnik medija u Srbiji, već je on vlasnik medija u Luksemburgu, pa onda ne odgovara nikom. Onda imamo nezavisne medije koji kukaju na slobodu medija, a registrovani. Navodno, program emituju, ovde ga samo istovremeno preuzimaju, a navodno program emituju u Luksemburgu ili u Sloveniji.

Čak i napišu tako ovi iz nezavisnog regulatornog tela iz REM-a kako oni nama pakuju program, iz Beograda tako ide malo do Luksemburga iz Luksemburga u Sloveniju, gde nam „pakuju“ program, čak su upotrebili taj izraz, to nije reemitovanje već šetanje signala i odande nas, kao, informišu i pri tome nikom ništa ne plaćaju.

Domaći mediji moraju da plate sve, REM-u, RATEL-u, SOKOJ-u, OFPS-u autorska prava itd, dok ovi nezavisni, kao slobodni mediji, profesionalni, kako kažu, u vlasništvu Đilasa i Šolaka, znači u vlasništvu političara, Evropsku uniju baš boli briga što je Đilas umešan u medije, što ne bi trebalo da jedan političar bude vlasnik medija, nema nikakve veze, živela sloboda medija. Ako su za slobodu medija, onda je trebalo da se zalažu u Luksemburgu za slobodu medija. Imate izveštaj N1 televizije koja kaže da je odlikovan dopisnik N1 televizije u Luksemburgu. Kako dopisnik N1 televizije u Luksemburgu, kad Šolak i Đilas tvrde da su ti mediji registrovani u Luksemburgu? On je dopisnik ovde, a ne tamo.

Znači, malo-malo pa im se otkine neka istina, saopšte je, a da nisu ni svesni da su je saopštili. I onda nezavisna regulatorna tela koja ovde ne plaćaju ništa, ne moraju da imaju dozvolu, ali u Zakonu o oglašavanju i piše da ne mogu da emituju srpske reklame, a onda oni uzmu i emituju srpske reklame i tako direktno utiču na slobodu medija koji su registrovani, zato što kad ostanu bez prihoda, nema slobode medija bez prihoda od oglašavanja, da medij može da ima plate za zaposlene, tehniku itd, da može da emituje program njemu trebaju prihodi, a prihodi se ostvaruju uglavnom oglašavanjem.

Ali strani mediji koji reemituju navodno program nemaju pravo, po članu 27. Zakona o oglašavanju, na reklame, nemaju pravo da obaveštavaju građane o proizvodima, akcijama itd. I vi danas gledate na luksemburškim medijima, pa čak na „Foksu“, gledate srpske reklame gde pišu čak i cene – 399 dinara itd. I sad neko hoće da mi dokaže da, recimo, ide akcija u dinarima u Vašingtonu, u Njujorku, u Berlinu, u Parizu. I sad zamislite da mi registrujemo, recimo, u Inđiji, fiktivno. Kao, u Evropi možeš da registruješ televiziju, a ne mora da emituje program. Ona direktno krši konvenciju, jer gađa državu-članicu koja je potpisala konvenciju, u celini ili pretežno, a to se smatra zloupotrebom prava. To radi N1 televizija.

Ovi koji nam naturaju razna nezavisna tela, organe itd, uglavnom ćute na takve prekršaje. Ono što nije dozvoljeno u njihovim zemljama, dozvoljeno je da se radi u Srbiji. Zamislite da mi otvorimo studio u Parizu, u Beču, u Berlinu itd. i krenemo mi da emitujemo njihove reklame, napadamo Makrona, Merkelovu itd, njihove partije, žalimo se na manjak slobode medija itd. Mi kažemo – znate šta, mi smo registrovani u Inđiji, mi tamo ne moramo da emitujemo program, evo, mi malo reemitujemo program ovde.

Mislim da bi takve televizije, divlje, bile zatvorene za 15 minuta, da bi kazne bile veoma velike, da bi se ponašali veoma surovo protiv divljih, piratskih medija, a kod nas divlji, piratski mediji u „Junajted mediji“, tužili državu Srbiju, tj. građane koji čine tu državu, koji bi trebali da plate njima štetu, i evo njihove investicije koje dolaze iz Luksenburga, belosvetskih ostrva, ne znam odakle, iz Holandije, itd. njihove investicije su ugrožene.

Gospođo ministarsko, ja vas upozoravam, kao člana Vlade, da je velika mogućnost da izgubimo arbitražu, s obzirom da i njihove sudije, te spolja, mi to dobro poznajemo, vole sve što vole mladi, ono što ne mogu da koriste u svojoj državi, vrlo rado će da koriste iz Srbije, a ovi Šolakovi, Đilasovi, mediji imaj te crne pare, stečene reklama, nezakonitim reklamama, suprotno članu 27. i viškom tih crnih para, mogu da utiču na one što, vole sve što vole mladi, i na takav način država i građani mogu da izgube spor, a pri tome Zaštitnika građana i Poverenika za informacije od javnog značaja, to neće nikako interesovati.

Zamislite sada te nezavisne medije koji izveštavaju sa skupa koji nije prijavljen. Oni čak te proteste, na neki način organizuju, sazivaju, pozivaju, izveštavaju, sve oni rade, i sebe nazivaju objektivnim novinarima. Pri tome njihovi novinari imaju tri puta veću platu. Kako imaju tri puta veću platu ili više puta veću platu od novinara u registrovanim medijima itd? pa, zato što uzmu prihode od oglašavanja od medija koji na to imaju pravo, i zbog toga se registruju u Srbiji. Oni koji se ne registruju i nemaju pravo na oglašavanje, uzmu te pare, i kupuju tako, ne samo novinare, kupuju političare, kupuju, ne znam… Izašao je onaj spisak Đilasa šta je sve platio, kako je kupio političku stranku od onog Bulatovića i tako dalje za 5,7 miliona. On je bio vođa Zelene ekološke partije, i čim je čuo da je sve platane posekao Đilas u Beogradu, on rešio da nekoliko godina posle toga ustupi političku stranku, jel, Bože moj, treba skupiti 10.000 potpisa. Onda vam osvane jedan nezavisni poslanički klub u korist Đilasa, a da na izborima nisu bili. To je bilo normalno i za Poverenika, zaverenika i tako dalje, i danas se mi bavimo tim temama.

Da pitam sledeće – da li građani imaju pravo na listu najvažnijih događaja, koji po zakonu član 74. ne smeju da budu lišeni prava na najvažnije događaje? Recimo, fudbalske utakmice reprezentacije su na listi najvažnijih događaja, koje isključivo pravo, piše u zakonu, imaju pravo da prenose mediji koji pokrivaju celo tržište Republike Srbije, celu Republiku Srbiju i imaju slobodan pristup. Vi odjednom vidite nezavisno regulatorno telo, ćuti, a utakmice prenosi - ko? Utakmice prenose Šolakove i Đilasove televizije i pri tome direktno krše član 74. jer takve događaje od interesa za sve građane, ne smeju da liše tog svog prava, oni lišavaju, i ako pokrivaju samo polovinu tržišta i nema slobodnog pristupa, nego se radi o kablovskim kanalima.

Znači, takav građanin mora da se pretplati da bi to gledao, mora da se pretplati. Koja su to njegova prava? Ko štiti građanina? Kad zakonom ima pravo da prati te događaje na televizijama koje su mu dostupne, koje pokrivaju celo tržište. Oni to ne mogu da prate zato što je neko uzurpirao zakonom garantovano pravo. I ništa.

Nezavisno regulatorno telo ćuti, i ako ga plaćaju upravo televizije koje pokrivaju celo tržište, odnosno, one koje su registrovane, oni plaćaju, odakle masne plate primaju članovi Saveta REM-a, funkcioneri, ne znam, izvršni direktor, itd, kao da zakon ne postoji. Zakon ne važi, sem za nas koji smo registrovani, radimo u skladu sa procedurama. To je isto kao kada bi ja otvorio obućarsku radnju, plaćao sve doprinose, onda se pojavi obućar koji ne plaća ništa, i vrši iste usluge, i kaže – eto, ja malo registrovan u Luksemburgu.

Još nisam video Zaštitnika građana, odnosno, a baš, očekujem da Pašalić pokrene to, da kaže – znate šta, ne mogu moji građani da budu lišeni prava da gledaju fudbalsku reprezentaciju Srbije, ili košarkašku, ili bilo koji događaj sa liste najvažnijih događaja, to je njima zakon garantovao, i ja Zaštitnik građana sa ovako malom platom, ima da poginem da moji građani ostvare ta prava. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, svi ste svedoci da dve glavne primedbe, a posebno Evropski parlament i EU, imaju na slobodu medija i na vladavinu prava, pa moj zakon, u skladu sa evropskim zakonodavstvom, ide baš u tom pravcu.

Naime, ta vika oko slobode medija uglavnom ide, uglavnom kuknjava ide iz tzv. prekograničnih televizija, a to su televizije koje pripadaju Junajted grupi, odnosno Junajted mediji, odnosno, bolje rečeno, to su TV kanali čiji vlasnici su Šolak i Đilas.

Dakle, uglavnom kukaju prekogranični evropski kanali. Ukoliko oni kukaju na slobodu medija, pitanje se postavlja zašto ne kukaju u zemlji odakle navodne reemituju program, a to su Luksemburg, Slovenija, u zavisnosti, kako već navode, da program emituju, odnosno istovremeno ovde preuzimaju emitovanje koje se vrši, sam zakon kaže - o prekograničnoj televiziji? Dakle, emitovanje se vrši negde preko granice, a ovde istovremeno preuzima. Ukoliko ima kršenja slobode medija, onda se ono dešava u mestu gde se taj program proizvodi, odnosno gde počinje početno emitovanje, jer mi samo preuzimamo gotov program.

Pod broj dva, zakoni koji slede Konvenciju o prekograničnoj televiziji, koja je ratifikovana ovde, Zakon o elektronskim medijima kaže da svi domaći mediji moraju da budu registrovani u Republici Srbiji, pružaoci medijskih usluga, kako se to zove, sem onih televizija koje reemituju program, a to su i ove televizije koje sam pomenuo, koje pripadaju Junajted mediji.

Dakle, oni se ne registruju i samim time izbegavaju sve dažbine, ne plaćaju ništa Sokoj-u, OFPS-u, ne plaćaju ništa REM-u, nikakve naknade i poreze ne plaćaju, jer oni samo reemituju program i zbog toga domaće televizije, po Zakonu o oglašavanju koji prati ovaj set zakona, imaju pravo na marketinško tržište u Srbiji, i to je isključivo pravo zato što plaćaju sve ovde, registrovani su ovde, a programe koji se reemituju ne mogu da emituju naše domaće reklame po našim pozitivnim zakonima.

Svedoci ste da se to ne dešava, da masovno emituju program te televizije koje se bune zbog slobode medija, iako se, recimo, ne bune klasični prekogranični kanali tipa BBS-a, „Skaj“, „Eurosposrt“ i drugi klasični prekogranični kanali. Samo ovi piratski koji se švercuju kao programi koji se reemituju oni se bune protiv slobode medija.

Pri tome, Zakonom o oglašavanju emitujući reklame, kršeći taj zakon uzimaju deo prihoda domaći medijima i samim tim utiču na slobodu medija u Srbiji, jer nema slobode bez prihoda. Tako smanjuju plate domaćim novinarima u domaćim medijima, a kupuju voditelje, političare itd. tim novcem dobijenim od pljačke domaćih medija.

Moj zakon ide u tom pravcu da se Konvencija o prekograničnoj televiziji sprovede skroz do kraja i da takvih zloupotreba više ne bude. Oni koji krše Zakon o elektronskim medijima, Konvenciju o prekograničnoj televiziji, Zakon o oglašavanju, oni su našli nama da prigovaraju, a radi se o podršci iz EU, Junajted mediji, oni su našli nama da spočitavaju još kako mi ugrožavamo slobodu medija i vladavinu prava, a očigledno je da se to čini iz Junajted medije uz podršku EU. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, godine 2012. podsticaji su iznosili 22 milijarde, podsticaji u poljoprivredi, ili 186 miliona evra. Danas sa ovim najnovijim rebalansom podsticaji u poljoprivredi su ukupno 48.583.845.000 dinara. Dakle, preko 400 miliona evra. Dakle, za vreme žutih žohara bilo je 186 miliona evra. To je ukupan iznos podsticaja na godišnjem nivou, a danas je to preko 400 miliona, tačnije 417 milina evra iznose podsticaji u poljoprivredi.

Agrarni budžet, koji je iznosio 28 milijardi, danas iznosi 60 milijardi. Dakle, agrarni budžet je trenutno 530 miliona evra. kao predsednik Odbora za poljoprivredu sam zahvalim zato što sam 2014. godine, dve godine posle promena, zatekao 24 milijarde, a zajedno sa članovima Odbora u prethodnim sazivima i u ovom sazivu uspeli smo da za poljoprivredu obezbedimo 48. 583.845.000.

Ono što nama poljoprivrednici zameraju jeste što na određeni način naša poljoprivredna politika ne može ili nije sticajem okolnosti dugoročna i nije predvidiva. Dakle, nismo napravili plan rashoda, tako da dolazi do disproporcije između iznosa koji su podneti na osnovu zahteva i onoga što je bilo obezbeđeno u budžetu.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam u obavezi da vam kažem da je 2008. godine potpisan SSP, koji je parafiran 2007. godine, a koji je u delu poljoprivrede veoma loše ispregovaran. Naime, bivša vlast je izgleda od poljoprivredi mislila tek posle pregovora i posle potpisivanja.

Naime, mi smo tog trenutka postali tržište Evropske unije, dakle potpisivanjem SSP-a u smislu trgovine i plasmana poljoprivrednih proizvoda, mi smo postali deo Evropske unije i EU je postala deo našeg tržišta. Postali smo zajedničko tržište sa vrlo kratkim rokom za prilagođavanjem. Vrlo brzo su nam pale zaštitne mere, carine itd. kojima se štitila naša poljoprivredna proizvodnja.

O čemu se radi? Samim ostvarivanjem tog zajedničkog tržišta mi smo dobili damping. Dakle, EU u kojoj u ceni poljoprivrednog proizvoda podsticaji učestvuje sa preko 30% a kod nas učestvuje sa manje od 6%, dakle, oni su mogli da budu konkurentniji i na svom tržištu i na našem. To je tzv. damping.

Oni su mogli nama da prodaju svoje poljoprivredne proizvode ispod cene koštanja, da se tako osvaja naše tržište i da se oni reše viškova. Dakle, na tom zajedničkom tržištu oni su imali podsticaj. Ako uzmemo hektare kao jedinicu mere, imali su preko 500 evra po hektaru, dok smo u to vreme mi njima konkurisali sa 80 evra, a sada je to negde od 120 evra do150 evra još uvek nedovoljno da bi se ravnopravno takmičili.

To vam je kao kad bi nepripremljeni 2008. godine FK „Polet“ iz Novih Karlovaca poslali da se takmiči sa „Mančester Junajtedom“ koji je pripremljen, dobro organizovan itd. i s tim još u gorem položaju da mi sa FK „Poletom“ izađemo sa sedam igrača, a da „Mančester Junajted“ izađe sa 10 igrača, s obzirom da u ceni poljoprivrednih proizvoda oni imaju subvencije vredne 30%. Dakle, sa sedam na 10 igrača, potpuno nepripremljeni, bili smo laka meta i rezultat toga je u stočarstvu najprepoznatljiviji, zato što u ovom trenutku mi više uvozimo svinjskog mesa i svinja nego što izvozimo za 600.000 komada.

Zemlja Karađorđa, Miloša veliki izvoznik, tradicija, izvoznik svinja u ovom trenutku je neto uvoznik mesa ukupnog. To je rezultat onoga što su žuti pre nas potpisali SSP, ne vodeći računa o poljoprivredi sada dva i po puta veći podsticaji ne mogu da nadoknade to što EU ima prednost.

Onog trenutka da smo danas ili onog trenutka kada budemo EU srpska poljoprivreda je od Evropske unije bi dobijala, srazmerno njihovim podsticajem, 1,5 milijardi. Znači, u ovom trenutku, mi smo u minusu milijardu u podsticajima i takmičimo se sa tim u Evropi. Zahvaljujući tome što je naš seljak žilav, otporan, zato što se snalazi, još uvek imamo prehrambenu sigurnost, još uvek imamo prehrambeni suverenitet posebno na CEFTA tržištu.

Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, da su moji dedovi koji su bili Ravnogorci, mogli da dožive danas da govorim posle unuka Josipa Broza, ja mislim da bi bili ponosni na neke promene i ponosni na generacije koje su izjednačili dva antifašistička pokreta.

Meni nije žao što nas za jedan antifašistički pokret napadaju Hrvati, Slovenci, Muslimani, ili Bošnjaci, meni je krivo što nas napadaju neki Srbi, a pre bih rekao zlo Srbi. Mislim da ono posvećenje koje je bilo pre 85 godina treba ponoviti jer na žalost, svih nas, Jugoslavija u 20. veku se može smatrati spomen kosturnicom srpskog naroda.

Dame i gospodo narodni poslanici, mostovi spajaju ljude. O BiH i narodima koji žive u BiH mislim sve najbolje. Mislim da su ih drugi posvađali i da su to krvlju platila sva tri naroda u 20. veku, a najčešći račun je ipak, na moju žalost, isporučen Srpskom narodu.

Dame i gospodo narodni poslanici, statistika kaže popis 1931. godine, pet godina pre osvećenja ove Skupštine, jel, tako gospodine Martinoviću, najbolji popis u BiH izvršen na osnovu verske pripadnosti. To je bilo najtačnije. Takav je popis bio. Muslimana u tom trenutku je bilo 30%, od 28 do 30%, ali da uzmemo da je podatak 30% onaj koji je tačan. Srba je bilo 44%. Srba je bilo 44%, odnosno pravoslavaca 44%, što pokazuje da su to bili Srbi, a muslimana je bilo 30%, što pokazuje da su to bili po nacionalnosti muslimani, kako su se kasnije zvali.

Ali, 1991. se stvar okrenula, Srba je bilo 31,8% u BiH, a muslimana je bilo, bošnjaka još nije bilo, muslimana je bilo 43%. Na poslednjem popisu, koji su izvršile sarajevske vlasti, oni su prikazali da muslimana, odnosno bošnjaka ima 50,1%, a Srba 30,8%.

Sada gledajte, u 20. veku, Srba je bilo 1931. godine, Srba je bilo 44%, 2013. godine Srba ima 30,8%, a 1991. godine ih je bilo 31,8%. Muslimana je bilo 30%, a po njihovim podacima, sada ih ima 50,1%. Prosta statistika kaže, da genocid u Bosni je bio, evo, ja ne negiram genocid, ni u Srebrenici, ni u BiH, ali genocid je po meni, izvršen nad Srpskim narodom, još što je gore, nad istinom i moralom.

Ne mogu mostovi spojiti ljude, tako što će spojiti dve obale. Mostovi moraju da spoje ljude osećanjima da je i onoj drugoj strani načinjeno zlo, ako ništa drugo, da tu bude oproštaj, ne moraju da zaborave, ali da to bude nekog oproštaja, da bi se dve strane složile i razumele.

Jedna građevina, jedan most, a Mehmed Paša Sokolović na Drini ćuprija, to lepo prikazuje i brat Makarije, koji oživljava Pećku Patrijaršiju u kojoj je bio sveštenik. On pokazuje da dva brata mogu da žive u slozi i jedan drugog ispomažu. Ali, u poslednje vreme ne znam šta je bilo sa Muslimanima, danas sa bošnjacima. Prirodno je bilo da budu uz Srbe i u 20. veku i 21. To što oni nisu, možda i želja za zapadom, zapadnom Evropom itd, ali sam ja mislio da su oni nama najbliži.

Mostovi neće spojiti ljude ukoliko ljudi ne žele da se spoje sami. Bojim se da ne postoji dobra volja.

Genocid je načinjen u Srebrenici, al opet nad Srbima i nad istinom. Kada je srpska vojska ušla, kažem ušla, ne osvojila, ne zauzela, ne oslobodila, ušla u Srebrenicu, od 2000 Srba, u samoj varoši, zatekla je samo jednu staricu, preklanu.

Postoji, ja mislim da je Ivanišević, jel tako, gospodine Martinoviću, koji je ušao odmah na početku sa srpskom vojskom i preneo stanje koje je tamo zatečeno, nijedan srpska glava u Srebrenici nije zatečena, pa ako se desio genocid, svi uslovi za genocid u Srebrenici, su bili da je on izvršen nad srpskim narodom, zato su što su trupe Nasera Orića, ne selektivno, ne izdvajajući žene i decu, u 106 sela, u opštini Srebrenica i oko opštine Srebrenica, gde su upali u potpunosti zatečeno stanovništvo poubijali, žene , decu, starce, a i vojne obveznike koje su zarobile.

Prema tome, ja ne negiram genocid, ja tvrdim da ga je bilo, al nad istinom i nad srpskim narodom, u Srebrenici, u BiH, a boga mi i na teritoriji cele Jugoslavije koja je po meni tako postala u 20. veku spomen kosturnica srpskog naroda.

Ja ću probati na sopstvenom primeru i ja muslimanima i bošnjacima, ne podmećem nogu, ja im prvo pružam ruku, ali ni oni ne treba da podmeću nogu.

Za mostove treba da se spoje ruke ljudi, a ne samo dve obale. Ja ću na svom primeru, izdvojiti, s obzirom da je polovina očeve familije, posle preseljenja 1957. godine, u Srem, a to nije bila kolonizacija, već je to bila ekonomska migracija.

Ovo je selo mog oca i moje majke, nalazi se na tromeđi Goražda, Pala, opština Goražde, Pale i Foča, pripada opštini Goražde. Ovo je 1991. godina, selo se zove Bogovići, po tome što su posle jedne seobe moji preci rešili, pošto je bilo dobre vode, šume, i pašnjaka, a bavili se stočarstvom, po tome što su mislili da je to samo Bog stvorio tako, oni su selo nazvali Bogovići.

Više vekova je opstalo, ovo je 1991. godina i bilo je 18 kuća i 9 stanovnika, uglavnom staraca. Godine 1992. nije bilo ni staraca, ni kuća, nije bilo rodbine moga oca, nije bilo rodbine moje majke.

Godine 1992. je oslobođenje Goražda, i evo, ovo su spaljene i razrušene kuće. Ovo su nazvali oslobođenjem.

Ni jedan Rističević u BiH, a bilo je stotinak, u Sarajevu, Goraždu i okolnim selima, ni jedan više ne živi, niti je živeo posle Dejtona u kući u kojoj je živeo 1991. godine, a mnogi su ostali i bez glave. Poginuo mi je stric, poginuo mi je ujak, od drugog ujaka sin, poginulo je devet rođaka moje majke, poginuo je njen najmlađi brat. Ovo su groblja u selu Bogovići. To su groblja koja su devastirana. Ovo je spomenik u Kukavicama, to je na putu između Ustiprače i Rogatice.

Ovde su rođaci moje majke, po dogovoru posle odustajanja od Goražda, trebali da se izvuku prema Rogatici na srpskoj teritoriji. Bio je 27. avgust 1992. godine. Ovo su sve bili naši prijatelji, komšije, ovo je bila rodbina. Rodbina i moja majka. Ovde je 26 nastradalih, postoji spomenik, koji ne samo da su ubijeni, sačekani, iako je dogovoreno da se civili izvuku, ovde su godišta 12, 14, itd. ne trebam da objašnjavam da među ovima ima 12 žena srednjih i starijih godina, ne treba da objašnjavam da one nisu bile za pušku. Iz zasede su pobijeni, 80 je ranjeno, a zločin je pripisan kao zločin ne nad Srbima, već zločin Srba nad muslimanima. To je prikazano na „CNN“, kao što je i selo mog oca prikazano u prilogu strane televizije kao muslimansko koje su, gle čuda, spalili Rističevići, samo što ih u tom trenutku u tom selu više nije bilo. Jedan je ranjen zamakao, a ostali su likvidirani.

Dame i gospodo, na Svetog Nikolu u Jošanici, iza linija razdvajanja, ubijeno je 56 Srba, a među njima koliko znam i dece starosti do 12 godina, na slavu Svetog Nikolu. Likvidirani su od strane svojih bivših komšija i mi takvim komšijama ne zaboravljamo, pamtimo, ali praštamo i pružamo ruku, ali lažima najnovijim, kao što su bile ove, o genocidu u Srebrenici nad muslimanima i bošnjacima, tim lažima i dodavanjem broja žrtava, a ja taj zločin tamo, veliki zločin osuđujem i onaj koji su počinili moji Srbi, toliko snage imam, bez obzira što je zločin izvršen u inat, majčinom familijom, očevom familijom i bliskim rođacima.

Mi Srbi smo spremni da pružimo ruku, ali ne možemo da pružimo ruku ako oni podmetnu nogu. Možemo da gradimo mostove, možemo da želimo da se spojimo sa njima, možemo da želimo razumevanje tog naroda sa našim narodom, ali niko ne treba da se stidi ni u Srbiji, ni van Srbije, zato što nije Srbin. Niko ne treba da se stidi zato što nije Srbin, ali niko nikada više neće, posle stranke bivšeg režima, tražiti od Srba da se stide zato što su Srbi.

Srbi nemaju ni jedan razlog da se stide zato što su Srbi, ali i ne tražimo od onih drugih da se stide zato što to nisu. Hvala.