Molim vas da opomenete, možete li da stvorite uslove da ja mogu da iznesem šta imam.
Reklamiram član 103. stav 1, 2, 4. i 7, reklamiram član 108. i član 111. Poslovnika.
Član 103. kaže – narodni poslanik ima pravo da ukaže na povredu u postupanju predsednika Narodne skupštine. Stav 2. – narodni poslanik ne može da ukaže na povredu u postupanju predsednika Narodne skupštine na koju je već ukazano. Stav 4. – narodni poslanik je dužan da navede koji član ovog poslovnika je povređen postupanjem predsednika Narodne skupštine i da obrazloži u čemu se sastoji ta povreda. Stav 7. člana 103. – predsednik Narodne skupštine je dužan da narodnom poslaniku koji se ne pridržava odredaba stava 1, 2, 4. i 6. ovog člana ili na drugi očigledan način zloupotrebljava prava predviđena ovim članom izrekne mere predviđene članom 108. i 111. Te mere se sastoje u izricanju opomene.
Dakle, ovde su narodni poslanici više puta reklamirali član 27. iako se posle prvog ukazivanja nije smelo dopustiti da se na takvu povredu ponovo ukazuje. Više puta je dopušteno, predsedavajući je dopustio da narodni poslanici nastupaju, da vatreno govore, a da pri tome uopšte ne kažu na koji član Poslovnika misle da je predsedavajući prekršio Poslovnik.
Dakle, ja molim predsedavajuću da u skladu sa Poslovnikom član 103. ubuduće, a shodno članu 7, poslanicima koji nepravilno ukazuju na povredu Poslovnika izrekne mere iz člana 108. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, očigledno da kada su u pitanju lekari i advokati, kada su te teme na dnevnom redu, onda diskusija naprosto živne. Imam osećaja da postoji određena vrsta sukoba interesa da je pojedinim pravnicima veoma stalo da ovaj drugi deo bude besplatan.
Krenuću redom, s obzirom da sam slušao izuzetno nadahnutu diskusiju jednog govornika, pa sam se zapitao – šta je to njima falilo u prethodnih pet godina da ovo rešenje koje sada nude, da to urade u prethodnom periodu da "Službeni glasnik" ne bude samo štampan, da bude u elektronskoj formi, da ga bude na internetu, da ti osnovni propisi, akti koji se objavljuju u "Službenom glasniku" budu dostupni svim građanima? Šta je falilo tom nadahnutom govorniku da u prethodnih pet godina predloži neko rešenje koje je ovim zakonom predloženo i da omogući širokom krugu korisnika, tj. građanima, pa i nama poslanicima da možemo da uporedimo početni predlog zakona sa štampanom verzijom zakona u elektronskom izdanju, radi lakšeg pregleda. Šta je to njima smetalo da to urade, da na određeni način te usluge budu besplatne, te osnovne?
"Službeni glasnik" se do sada štampao i naplaćivao. Nije bio dostupan u elektronskom izdanju, nije bio dostupan na internetu i sada kada slušam te nadahnute govore, gotovo da sam bio zaboravio da je "Službeni glasnik" prikupljao zbog tog štampanog izdanja ogromne svote novca, da je narod to morao da kupuje, a da su u "Službenom glasniku" deljeni masni honorari, da su se ponašali u stilu – ja sam u "Službenom glasniku" Bog, pomogao sam sebi i bližnjega svog, odštampaju nekoliko desetina hiljada knjiga i plate te usluge, knjige ne prodaju. Uglavnom su se bavili pomaganjem sebe i svojih bližnjih.
To je bilo obavezno, morali ste da kupite, niste mogli da nađete u elektronskom izdanju. Od novca koji se prikupljao i te kako je bilo raznih zloupotreba. U javnosti je poznato da je pre mesec dana taj slučaj sa "Službenim glasnikom" eksplodirao i nisam mogao da verujem da se i u "Službenom glasniku" moglo doći do takvih zloupotreba.
Naravno da podržavam da se izbriše stav 2. i ostane član 33. stav 2, onda dođemo u koliziju dva člana, ne zna se ko će da plati ove druge usluge koje navodno treba da budu besplatne. Građani treba da znaju da sve ono što se njih tiče da je besplatno, ali baš nisam sreo građane koji su zaintersovani toliko za sudsku praksu. Mislim da sam više sreo advokate nego građane, koji su zainteresovani da usluge i sudske prakse takođe budu besplatne, što ovim predlogom zakona nije omogućeno. Usvajanjem ovog amandmana je nemoguće sprovesti.
Advokati pokušavaju da svojoj struci pokažu koliko su zainteresovani da ova sudska praksa bude besplatna i složio bih se sa vama. Hoću da glasam za ovaj amandman, ali s obzirom da advokati imaju i te kako masne honorare kada brane klijente i da će tu sudsku praksu uglavnom oni koristiti, mogu da kažem da bih se složio sa tim nadahnutim govornikom da i ovo može da bude besplatno. Glasao bih za to, ali da advokati svoje klijente brane besplatno.

Po amandmanu da ne bude zabune.
Pokušao sam da objasnim da, kad su u pitanju advokati i lekari, mi ovde imamo problem. Ovde država finansira, u ovom članu je vrlo jasno, usluge onom širem broju korisnika. Dakle, tvrdim da čak te propise i akte neće gledati svi građani već samo oni koji imaju računare i oni koji su vezani za internet. Dakle, ipak je to malo uži krug od najšireg kruga građana, ali i taj malo uži krug država finansira iz budžeta. Dakle, osnovni propisi, akti sve ono što se objavljuje u "Službenom glasniku" vezano za donošenje propisa akata koji se tiču građana. Država, odnosno na predlog Vlade, će plaćati u korist tih korisnika tih usluga. Dakle, građani to neće plaćati na takav način se upoznavati sa zakonima i propisima.
Sad ovaj drugi deo prakse, sudske prakse, stručne prakse, ja bih to tako nazvao, ta vrsta usluge je potrebna veoma malom broju ljudi koji se bave uslugama, dakle advokatskim uslugama, ili iz nekog svog stručnog ugla za koji primaju lične dohotke i nadoknade. Oni iz tog ugla koriste ovaj drugi deo koji se naplaćuje. Radi se o malom broju ljudi koji i kad brane po službenoj dužnosti, ovde je to navedeno, svoje klijente, ipak te usluge naplaćuju od države. Kroz tu uslugu je do sada bila sadržana i cena celog "Službenog glasnika", a ovog puta može da bude sadržana i cena manjeg dela, odnosno te sudske prakse koja će se naplaćivati prilikom korišćenja u elektronskom internet izdanju "Službenog glasnika RS".
Ovo je daleko naprednije od onoga što smo imali, a ovaj drugi deo koji se ne finansira iz budžeta treba razumeti ovako. Ko puni budžet? Budžet pune svi građani. Ti građani imaju pravo da koriste ovaj prvi deo besplatno, a ovaj drugi deo, koji je vezan za veoma mali broj korisnika, zašto bi siroti seljaci, siroti otpušteni radnici kroz porez ubacivali novac u budžet iz koga bi se finansirale usluge lica koja i ovako preskupo, za naš standard, naplaćuju svoje advokatske i druge stručne usluge po pitanju zainteresovanosti građana za njihove usluge. Ako oni to već naplaćuju, zašto bi onda morali taj uži krug svi građani da finansiraju kroz budžet, na određeni način, njihove usluge koje oni inače naplaćuju svojim klijentima. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, reklamiram član 127. i član 128. S tim u vezi da kažem, jutros smo imali jednu onako vaspitnu meru gospodina Milivojevića, koji nas je upozorio da ne kasnimo 10 minuta ili već koliko se kasnilo.
Pri tome, gospodin Milivojević je prilikom ulaska u salu zaboravio da po članu 127. stav 1. da je narodni poslanik dužan da svoju poslaničku karticu ubaci u poslaničku jedinicu. Hajde i to da mu oprostimo.
Međutim, posle cele te pridike, posle predavanja koje je ovde održao o moralu narodni poslanik Srđan Milivojević, po ko zna koji put je izašao, karticu ostavio u svojoj poslaničkoj jedinici, ali ovog puta je maskirao, tako što je presavio sistem i na karticu stavio Poslovnik da ne vidimo da je karticu ostavio u poslaničkoj jedinici, lažno prikazao svoje prisustvo i u ovom trenutku šeta, možda po Beogradu, možda po Solunu, možda je negde u Turskoj, možda je otišao na godišnji odmor. Uglavnom, kao što vidite, u ovom trenutku možda je u Kruševcu, možda vozi gondolu, ali u ovom trenutku njega nema.
Ja tražim da se proveri da li je u ovom trenutku poslanik Milivojević u poslaničkoj jedinci, da li je grubo prekršio član 128. Poslovnika i time prikazao sebe da je u kvorumu, da sedi u sali, a da trenutno kao što vidimo svi nije prisutan i ne samo da je zaboravio karticu, već očigledno da je želeo da prikrije svoje odsustvo iz Skupštine time što je stavio Poslovnik preko kartice da se ne bi videlo šta je učinio.
Ja ne bih ovo reklamirao da uporno od tog istog poslanika ne čujemo moralne pridike koje iz te klupe dolaze, pa bi bilo reda da se utvrdi da li je ta, moralna veličina, trenutno u sali i da li je učinila ono što sam ja rekao.

Dame i gospodo narodni poslanici, na početku bih da ispravim jednu nepreciznost, s obzirom da je prethodni govornik rekao da je na ovaj član podneto tri amandmana. Podneta su četiri. Srđan Šajn je podneo četvrti amandman na član 6, koliko sam ja čitao materijal nije povučen, ali dajem za pravo, videćemo u nastavku da li je povučen ili ne. Ali, mislim da je usvojen, a ne povučen. Usvojen amandman je podneti amandman.
Dakle, da ispravim tu nepreciznost, što se tiče amandmana, on na prvi pogled izgleda veoma lepo, rado bih ga podržao, da ne živimo u državi u kojoj živimo.
Dakle, pacijent u amandmanu ima pravo na dostupnu i kvalitetnu zdravstvenu zaštitu. Izostavljene su reči "u skladu sa svojim zdravstvenim stanjem", pa i dalje ono "u granicama materijalnih mogućnosti sistema zdravstvene zaštite".
Ukoliko bi usvojili ovaj amandman, onda bi pacijentima dali za pravo ona prava koja u stvari ne mogu da ostvare. Ukoliko nema drugog dela ovog prvog stava, ukoliko izbrišemo i usvojimo ovaj amandman, onda se zdravstvene usluge pacijentu, ima pravo na dostupnost zdravstvenih usluga i kvalitetnu zdravstvenu zaštitu, bez obzira na materijalne mogućnosti iz sistema zdravstvene zaštite, što znači da ukoliko bi on imao prava koja ne može da ostvari, jer nema materijalnih mogućnosti da ispuni ovaj amandman, dakle, ukoliko bi ga usvojili, ne bi pacijent mogao da ostvari na tu vrstu zaštite ako ona nije u skladu sa materijalnim mogućnostima iz sistema zdravstvene zaštite.
Tako pravo koje bi mi dali na papiru, bilo bi papirnato pravo. U praksi bi bilo nesprovodivo. Na određen način ovaj amandman nije prihvatljiv, s obzirom da ne uvažava realnost u kojoj se zemlja nalazi. Da nismo nasledili državu koju smo nasledili, da nismo nasledili 26% nezaposlenih, da je zaposlenost veća, da 300.000 ljudi nije ostalo bez posla, da smo imali onih 200.000 ljudi zaposlenih, odmah sada bi imali veći broj lica koja uplaćuju zdravstveno osiguranje.
Nažalost, ne da nismo dobili 200.000 novih osiguranika, izgubili smo 300.000 lica koja su umesto da budu zaposleni i plaćaju zdravstveno osiguranje, postali su u zadnjih četiri, pet godina nezaposleni i time se kvalitet zdravstvene zaštite na određen način smanjio, odnosno materijalne nemogućnosti, a to nisu samo finansijske, već i mogućnosti u opremi, samim tim što je ostalo toliko ljudi bez posla, materijalne mogućnosti zdravstvene zaštite su sve slabije.
Ovim amandmanom te materijalne mogućnosti su izuzete, tako da pacijent ima pravo na kvalitetnu zdravstvenu zaštitu, bez obzira na materijalne mogućnosti, što je po meni nesprovodivo, zbog toga što živimo u državi koja gotova nema ekonomiju, u državi u kojoj trošimo 20% više nego što zarađujemo. Ukoliko bi usvojili ovaj amandman, ne vidim kako bi mi ispunili uslove iz ovog člana zakona. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo i četvrtog amandmana na član 6, kao što sam pravilno pročitao. Naravno da sam zahvalan zato što je usvojen ovaj amanmdan, ali bih voleo i da ga protumačimo na način na koji ga je protumačio Srđan Šajn. U osnovnom tekstu piše -  u postupku ostvarivanja prava itd, bez diskriminacije u odnosu na finansijske mogućnosti, mesto stanovanja, vrstu oboljenja ili vreme pristupa zdravstvenoj zaštiti.
Sam stav 2. u članu 6. je bio relativno dobar, ali je dopunjen još kvalitetnijim amandmanom gospodina Šajna. On je rekao da diskriminacije nema ni na neku drugu različitost, a ta različitost može biti, pored onih nabrojanih, i politička. Ne mora biti samo rasna, verska, nacionalna, a on je naveo i neke zbog seksualnog opredeljenja.
Ona može biti profesionalna, može biti mešavina zavičajne i profesionalne. On je tu naveo poljoprivredne proizvođače. Ja bih tu naveo kompletno seosko stanovništvo, bez obzira da li se bavi poljoprivredom ili se ne bavi poljoprivredom. Dakle, na selu žive i penzioneri i oni koji se ne bave poljoprivredom. Bez obzira na bilo koji zakon koji je donet, oni su na određeni način diskriminisani. Zahvalan sam na usvojenom amandmanu, koji makar tekstualno naglašava težnju zakonodavca da spreči takvu vrstu diskriminacije, jer se sada spominje ta neka druga različitost, a u samom tekstu kaže mesto stanovanja, vrstu oboljenja itd.
Posebno je zanimljiva ova druga različitost koju usvajamo i mesto stanovanja, jer sela često nemaju lekara. To što mi zakonom usvojimo, silom prilika ili neprilika, nećemo biti u stanju da to sprovedemo u praksi zato što mnoga sela, vrlo su malobrojna, neka su gotovo izumrla, ona u kojima još uvek ima stanovnika, mislim da gotovo pet hiljada ima manje od sto stanovnika, najverovatnije ta sela nemaju lekara. Zamislite tu vrstu neke prisilne diskriminacije kada živite na selu ukoliko doživite moždani udar ili srčani udar mogućnosti za lečenje, oporavak ili spasenje su vam daleko manje nego kada živite u gradu. Na selu često nemate ni ambulantu, lekara, nemate dom zdravlja, posebno nemate bolnicu. Kliničko-bolnički centri i bolnice su veoma daleko. Dakle, onaj ko bi i želeo da vam ukaže pomoć , ima jako dobru volju, bez obzira na sve zakone, sticajem okolnosti zbog naših ekonomskih nedaća, zbog migracija itd, seosko stanovništvo je na određen način, bez obzira na dobru volju zakonodavca, silom prilika diskriminisano.
Danas imate diskriminaciju, ovde piše, pacijenata. Da li je pacijent lice koje nije uplatilo zdravstveno osiguranje? To je posebno dobro ukoliko se zakon odnosi na tu vrstu pacijenata, s obzirom da imamo nezaposlene radnike koji imaju pravo na zdravstveno osiguranje i na zdravstvene knjižice i imamo moguće pacijente koji sticajem okolnosti rade, a poslodavci im ne uplaćuju zdravstveno osiguranje i njihove zdravstvene knjižice nisu overene. S toga bih voleo da čujem da li je ta vrsta diskriminacije isključena, s obzirom da ne njihovom krivicom neki poslodavac nije platio to osiguranje.
Danas je Zakonom o zdravstvenoj zaštiti predviđena besplatna promena pola. Danas je lakše živeti u gradu, lakše čak i onima koji menjaju pol, nego mnogima koji žive na selu, koji uopšte ne mogu da dođu do lekara.
Još mi je nešto zasmetalo u vezi ove različitosti. Zašto se osuđuju funkcioneri koji razgovaraju sa političarima u vinogradima? Dakle, bolje da funkcioneri odu, pa makar i u inostranstvo, gde ne biraju gde će ih domaćin voditi, odu negde u prirodu, u selo, odu pogledaju vinograd, razgovaraju u vinogradu. Po meni je bolje razgovarati na takav način, nego što smo imali slučaj da bivši funkcioneri razgovaraju, recimo, u Šilerovoj, u bazenu uz viskić itd. Mislim da je prirodnije ono prvo i da je to prirodnije za iole ozbiljnije funkcionere. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, bez obzira ko je predlagač ovog amandmana, mislim da je amandman smislen i da je trebalo da se prihvati, s obzirom da ko god ulazi u APR mogao je da vidi da su preduzetnici samo deo registra, a da su privredna društva u koje spadaju gotovo sva druga pravna lica, da je to sasvim drugi registar i da je ovaj amandman uputan.
Dakle, oni predlažu da se reč "preduzetnik" i u ovom stavu se obavljanje delatnosti odnosi preduzetnika, pod uslovima i na način utvrđen zakonom, on može da obavlja delatnost. Nema privrednih društava, a preduzetnik po samoj formulaciji je, u stvari, zanatlija. Tu spadaju trgovačke radnje, ugostiteljske radnje itd, dok su privredna društva društvo sa ograničenom odgovornošću, zadruge, akcionarska društva, svrstana u privredno društvo, tako da ne vidim razlog zašto ovaj amandman nije prihvaćen. U danu za glasanje, ukoliko budem uspeo da čujem da se glasa za ovaj amandman na član 7. na stav 4. ja ću svakako glasati za ovaj amandman, jer je daleko precizniji od onog što je Vlada predložila. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, moram reći da je član 9. veoma precizan i da on govori o poslovima upravljanja na delu železničke infrastrukture za koju društvo nema ekonomski interes, mogu se preneti u preradne infrastrukture koga osniva autonomna pokrajina, odnosno jedinica lokalne samouprave.
Dakle, već je samim članom predviđeno da se određeni poslovi upravljanja mogu preneti na autonomnu pokrajinu, na lokalnu samoupravu. Amandmanom se ne govori o prenosu nadležnosti već se govori o izričitom, bezuslovnom prenosu nadležnosti na AP Vojvodinu. S obzirom na odnose i na federalizaciju, na težnju za federalizacijom Srbije, bojim se da bi se to prenelo i na ovo javno preduzeće, odnosno da bi se to prenelo na Železnice Srbije.
Imajući vidu da živimo u okolnostima u kojima živimo društveno ekonomskim, političkim, nije teško pretpostaviti da bi usvajanjem ovog amandmana moglo da dođe do velikih nesporazuma, svađa koje bi se kasnije sa profesionalnog železničkog terena i te kako mogle preneti i na politički. Razumem predlagača zato što je to stranka regionalnog karaktera. Razumem od prilike šta bi oni želeli, ali se bojim da bi tu napravili još jedan propust koji po meni ne znam da li bi bio u skladu sa Ustavom.
Dakle, predlagač je već predvideo da se određene nadležnosti iz upravljanja na delu železničke infrastrukture mogu preneti na lokalnu samoupravu, odnosno na jedinice AP Vojvodine, ali da predlagač amandmanom to traži bezuslovno tako da bi Železnice Srbije izgubile bilo kakvo pravo upravljanja na celoj teritoriji Republike Srbije pa bi s obzirom na političke odnose to moglo biti preneto i na železničke. Recimo, tamo bi neki delovi pruge mogli da imaju sasvim drugačije upravljanje od onoga čime upravlja Republika. To bi naravno u nekim situacijama dovelo i do međunarodnih sporova, do zastoja u železnici.
Govorim sve šta bi se moglo desiti, ne tvrdim da bi se to desilo. Ali, bojim se, s obzirom na sadašnji Ustav, na sadašnje zakone i prenete nadležnosti, na odluke Ustavnog suda, na političke okolnosti koje vladaju u Srbiji, s obzirom i na političke okolnosti koje vladaju u okruženju, ja kao neko ko je 1990. uvažavao potrebu za određenim stepenom autonomije Vojvodine, na tom stanovištu sam i sada.
Mislim, da bi ipak u ovom trenutku bilo previše ukoliko bi usvojili ovaj amandman bez obzira što vidim u ovome i dobru volju predlagača da na određeni način udovolji i AP Vojvodini i da u određenim situacijama poslove upravljanja na delu železničke infrastrukture može da poveri, dakle, može, a ne mora da poveri ukoliko bi se amandman usvojio onda bi to bilo bezuslovno. Poznavajući političku garnituru predlagača, njima svaka čast, ali poznavajući sadašnju političku garnituru u Novom Sadu bojim se da bi to bio razlog za još veće sporove i za još veću neefikasnost naše železnice i moguće plaćanje određenih penala ukoliko bi došlo do železničkog sukoba koji bi se dao očekivati u ovim okolnostima, ukoliko bi do toga došlo, onda bi došlo do određenih šteta za neke druge međunarodne predstavnike.

Prvo želim da kažem da često kada slušam svoje kolege koje dolaze iz Vojvodine, odakle dolazim i ja, često ne mogu da ih razumem.
Dakle, interes građana u Vojvodini, interes građana u Srbiji je isti. Njihov interes je da imaju efikasan celovit železnički prevoz, da se ne događa da lokomotive ostanu bez goriva, da se događaju udesi, da se putuje brže itd.
Mislim da je taj interes ne podeljen. Što se tiče ovog amandmana, već sam rekao da je članom 9. predloženo da se određeni poslovi upravljanja mogu preneti na AP Vojvodinu i jedino što ne piše mora, a predlagač amandmana želi, ne insistira na tome da se bezuslovno prenesu ta prava na AP Vojvodinu. Rekao sam da kao stranka koja je prva uvažila autonomiju Vojvodine još 1990. godine kada mnogi nisu smeli to da pomenu, kao prva, ja sam protiv toga da se usvoji ovaj amandman iz razloga koje sam naveo. Kada slušam ove predlagače, bojim se da oni brkaju interese građana sa interesima Vlade Vojvodine.
Dakle, Vlada Vojvodine nisu građani Vojvodine. Vlada Vojvodine je ovakva kakva jeste, mislim da počiva na svega 25 do 30% birača koji su izašli na izbore.
Izborni sistem, da ne govorim o tome koji je doprineo da ova Vlada bude u Vojvodini formirana, sasvim je legitiman i ja uopšte sa te tačke ne želim da osporavam. Svi smo svedoci da Vlada Vojvodine pokušava da svoje funkcije poistoveti sa funkcijama Vlade države Srbije. Dakle, oni vodeća stranka u Vladi Vojvodine ima neku federalno uređenje u svojoj partiji i to uređenje želi da prenese na celu Srbiju i ja želim da kažem da se ovde brka šta su ovlašćenja autonomije i države i mislim da je predlagač ovog puta u pravu i da je jasno definisao šta radi država, a šta pokrajina. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, pažljivo sam pročitao ovaj amandman. Dakle, ukoliko bi se on ugradio, onda bi na određen način zakon izgubio smisao. Drugi deo amandmana je sasvim u redu, a taj drugi deo amandmana glasi: "za koji društvo nema ekonomski interes, prenose se upravljači infrastrukture koga osniva AP, odnosno jedinica lokalne samouprave".
Bez obzira što je izostavljena reč: "mogu", taj deo amandmana bi bio prihvatljiv, ali imamo prvi deo amandmana, a pošto je amandman jedinstven – posle upravljanja na delu železničke infrastrukture na kojoj društvo ne može da obavlja redovno održavanje, odnosno organizovanje i regulisanje železničkog saobraćaja u smislu člana 2. ovog zakona. Taj prvi stav je u koliziji zato što je društvo upravljač infrastrukture u obavezi redovnog održavanja.
Uopšte ne znam koji bi momenat prenosa nadležnosti bio, s obzirom na obaveze društva da to redovno održava, što znači da bi društvo koje upravlja infrastrukturom trebalo da zanemari svoj posao da bi ovaj amandman mogao da bude ispunjen, tako da je ovaj drugi deo za mene prihvatljiv, a ovaj prvi deo amandmana nažalost nije, zato što je teško definisati kada je to društvo prestalo da obavlja redovno održavanje, odnosno organizovanje i regulisanje železničkog saobraćaja, s obzirom da je ovim zakonom a i ranijim zakonima ono u obavezi da to organizuje. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, u potpunosti bih se složio o zapuštenosti pruga i u potrebama da to, na zahtev AP Vojvodine, Vlada Republike Srbije prenese ukoliko se ne vrši i ne obavlja redovno održavanje i saobraćaj. Dakle, u potpunosti razumem smisao amandmana.
Mogu i da se složim sa zapuštenosti pruga u Srbiji, samim tim i u Vojvodini. Dakle, ranije su sve pruge u Srbiji, pa samim tim i u Vojvodini, bile u daleko boljem stanju. Prevoz putnika je vršen u većem procentu nego sada. Bila je bogatija privreda i imali smo bolju ekonomsku situaciju. Više se roba prevozilo tim prugama. Bilo je više novca za njeno održavanje i za njeno obnavljanje. Sve razumem i bio sam voljan da glasam i rekao sam da je drugi deo amandmana prihvatljiv. Jedino što nije definisano ovim amandmanom je ko je taj ko će u određenom trenutku utvrditi da društvo ne obavlja redovno održavanje. Ovde piše samo kako se to prenosi, a ne piše koji organ i ko će se to ustanoviti da to ne može.
Dakle, u jednom slučaju će AP Vojvodina utvrditi da društvo ne može da održava pruge, odnosno da ne može da organizuje i reguliše železnički saobraćaj, a neko drugi će tvrditi sasvim drugačije, a u onom drugom stavu već piše na koji način se sprovodi vaš amandman, što takođe nije sporno. Dakle, na zahtev AP Vojvodine, a odluku o tome donosi Vlada. Jedino nemamo organ koji će utvrditi u kom to trenutku društvo nije obavljalo poslove održavanja.
Znači, čista tehnička stvar. Jedan i još jedan stav kojim treba ovlastiti – taj i taj utvrđuje da društvo nije obavljalo održavanje na toj i toj deonici, pa to na zahtev AP Vojvodine Vlada prenosi na AP Vojvodinu tu deonicu, odnosno spornu prugu.
Bio sam voljan da podržim, međutim, ima taj tehnički nedostatak. Imajući to u vidu, ne znam kako to može da se ispravi. Jednostavno, razumem amandman, ali ne mogu zbog ovog nedostatka da podržim amandman.
Verujem da ste pogrešno razumeli da sam nešto protiv ovog amandmana, naprotiv. Veoma je smislen i dobar, ali fali samo to ko će biti taj koji će utvrditi da društvo nije obavljalo poslove održavanja, odnosno regulisanja i sprovođenja saobraćaja. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, tvrdim da je ovaj amandman dovoljno kvalitetan. Do zadnjeg trenutka ću razmišljati da li da ga prihvatim, s obzirom da poslovi upravljanja na delu železničke infrastrukture mogu se preneti upravljaču infrastrukture koga osniva AP, odnosno jedinica lokalne samouprave, mogu, znači, i ne mora. Ovaj ekonomski interes koji je bio definisan članom 9. baš i ne mora da stoji u tom prvom stavu. Dakle, za mene je to prihvatljiv amandman, ali su obrazloženja, bar usmena koja sam čuo, veoma sporna.
Nisam od onih koji spore ustavni položaj AP Vojvodine. Nisam od onih koji je učestvovao, sem glasački, u usvajanju novog Ustava Republike Srbije. Po tom Ustavu i kasnije Ustav je zakon svih zakona, definisane su mnoge stvari, pa i pravo železnice.
Pravo predlagača na predlaganje amandmana je nesporno, kao što je nesporno da je ovaj amandman dovoljno kvalitetan. Radi se o jednoj verziji amandmana koji je podnela grupa političke stranke Mađara. Dakle, nesporan je amandman, nesporna je sadržina. Razmišljam da o njemu glasam, ali obrazloženja koja sam slušao ne stoje. Bojim se, kada se govori o obrazloženju, da se otprilike govori o podeli železnice, a železnica nije stvar koja se može deliti i glavni autoputevi, magistralni putevi i pravci, to nisu stvari koje se mogu deliti. One treba da služe svima, ali nisu za administrativne podele.
Dakle, u određenim situacijama stiču se uslovi da lokalne samouprave upravljaju delom infrastrukture. Ona je u Srbiji, a ne samo u Vojvodini, krajnje zapuštena. Tu možemo da se složimo o zapuštenosti infrastrukture u Srbiji, o nasleđenoj zapuštenosti. Verujem da je to nasledila i ova prethodna Vlada i Vlada iz 2000. godine. Mnogi putevi su rupa do rupe. Železnica nam je takva kakva jeste. Slažem se da to treba obnoviti.
Posle obnove, čiju ćemo robu voziti po tim prugama? To se pitam. Dakle, ono što mene zabrinjava je proizvodnja koju nemamo i robe koje ne proizvodimo, a koje bi trebalo da prevozimo po uređenoj infrastrukturi. Prihvatam da razmišljam o ovom amandmanu da ga podržim, ali mi obrazloženje koje ide na to da se otprilike između Vlade Vojvodine i Vlade Srbije naprave partnerski odnosi, dakle, takvu vrstu obrazloženja ili kontekst takvog obrazloženja za mene nije prihvatljiv, s obzirom da država nije stvar oko koje mogu da se dogovaraju Novi Sad i Vlada Srbije. To je za mene nesporno.
Autonomija je ono o čemu mogu da se dogovaraju. Ukoliko to nije prihvatljivo za neke, postoji ustavna procedura kako se ojačava ustavno-pravni položaj Vojvodine. Svedoci smo ovih dana da ima raznih intencija, raznih inicijativa. U ovom trenutku verujem da je amandman veoma dobar, ali usmena obrazloženja vode u nekom pravcu u kojem ide i Vlada Vojvodine, a taj pravac i ta zalaganja Vlade Vojvodine, za mene koji živim u Vojvodini, su sasvim neprihvatljiva, iz prostog razloga što oni žele da se dogovore šta je to država Srbija. Mislim da Srbija nije stvar dogovora, da se možemo dogovarati šta je to AP Vojvodina ukoliko za to postoji dobra volja ovih vodećih političkih stranaka, a do tada Ustav Republike Srbije mora da važi i odluke Ustavnog suda, po meni, treba da se poštuju. Zato kažem da obrazloženje baš i nije u skladu sa amandmanom koji je veoma prihvatljiv. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, rekao sam da ovaj amandman je donekle prihvatljiv i da se bitno ne razlikuje od predviđenog rešenja u stavu 1. člana 9. Međutim, na to moje izlaganje je bio pravi talas replika tako da gotovo ne znam zbog čega se to desilo. Uglavnom, svi ovi predlozi od kada sam došao u ovu Skupštinu idu ka tome da se iz svih zakona sva ovlašćenja prenesu na AP Vojvodina. Dakle, težnja predlagača ovog amandmana, dakle amandman koji glasi – posle upravljanja na delu železničke infrastrukture mogu se preneti upravljaču, bez onog ekonomskog interes.
Takva vrsta amandmana je prihvatljiva i bitno se ne razlikuje od predloženog 1. stava člana 9. Mislim da je predlagač iskoristio priliku da predloži amandman pre svega da bi se ovde razgovaralo o pregovorima. Da bi se razgovaralo o pregovorima između Vlade Vojvodine i Vlade Republike Srbije. Dakle, neko uporno pokušava da izravna Vladu Republike Srbije, državnu Vladu sa vladom jedne pokrajine. To je ono što mene zabrinjava, s obzirom na novo nastale okolonosti i političke napetosti i političke sporove koji vladaju između Vlade Srbije, odnosno države Srbije i njene AP Vojvodine.
Dakle, amandman mi ne smeta, ali obrazloženja su takva da, onaj što je rekao da je šokiran sa ovim što je čuo, ja sam u obrnutoj situaciji šokiran kada neko pokušava u svim zakonima sve nadležnosti da prenese sa republike na pokrajinu. Dakle, u takvoj situaciji, pitam se, šta im je to falilo u prošlih sedam, osam, 12 ili 13 godina da te nadležnosti koje sada žele da prenesu na AP Vojvodinu, prenesu pre formiranja ove skupštine i ove vlade. Dok su bili nosioci vlasti i u Republici i u Pokrajini Vojvodini, onda im takvi odnosi nisu smetali, a onog trenutka kada su izgubili vlast i kada je drže samo u Vojvodini i kada su stranku preorjentisali i preuredili u neku vrstu federalne ili konfederalne stranke, takvu vrstu uređenja koje imaju u svojoj stranci, žele da prenesu na sve zakone koje donosi ova skupština, pa i kroz podršku ovom amandmanu koji nije toliko ni sporan, ali kroz diskusije pokušavaju da one odnose koje imaju u svojoj stranci, prenesu na odnose u državi Srbiji i zato nude pregovore, s obzirom da su pregovorima došli do uređenja u svojoj stranci i oborili predsednika stranke koga su nudili svim građanima.
Ovde je posle moje diskusije takođe rečeno da smo mi neki proizvod prošlosti, o nekim bedževima, a ja kao predsednik Narodne seljačke stranke, nikada 90-ih godina nisam bio u vlasti, u Vladi Slobodana Miloševića, ali stranka bivšeg režima koja je bila nosilac bivše vlasti, koja se toliko busa u prsa i koja toliko drugima prigovara na prošlost i na nekim koalicionim vladama, moram da ih podsetim da su od 1993. do 1997. godine bili sastavni deo republičke vlade, da su bili u dve vlade Slobodana Miloševića, da su bili Đorđe Đukić i gospodin Radulović, a u Saveznoj vladi je bio gospodin Perišić. Tako kada neko govori o prošlosti, kada meni želi to nešto da prebaci, ja to nikada nisam bio, za razliku od njih koji su bili i najverovatnije da im se to isplatilo. Kada mi neko spominje neku centralnu otadžbinsku upravu, nikada takav organ u svojoj stranci nisam imao, ali njima mogu reći da će oni svoj glavni odbor sledeći održati, neke od sledećih sednica glavnog odbora te stranke bivšeg režima održati u Centralnom zatvoru. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, u jednu ruku razumem predlagača, a u drugu ne razumem. Dakle, licencu za upravljanje infrastrukturom ne mogu dobiti lica koja su pravosnažno osuđena za teška krivična dela i privredne prestupe. To piše i u predlogu koje je podnelo ministarstvo, odnosno Vlada Republike Srbije.
Predlagač amandmana je dodao – i lica protiv kojih se vodi krivični postupak. Ukoliko poštujemo pretpostavku nevinosti, lica protiv kojih se vodi krivični postupak ne moraju biti osuđena. Dakle, ukoliko sprečimo da zahtev za izdavanje licence dobiju lica protiv kojih se vodi bilo kakav krivični postupak, jer predlagač za razliku od Vlade nije razdvojio teška krivična dela i privredne prestupe, već je uopštio i predlaže da se licenca ne može izdati licu protiv koga se vodi bilo kakav krivični postupak. Bilo kakav krivični postupak i osuđen za krivična dela i privredne prestupe je velika razlika. Em je razlika, em lice koje je okrivljeno ne mora biti pravosnažno osuđeno, a često se razne krivične prijave podnose, svedoci smo, iz političkih razloga.
Politički neistomišljenici, pa i konkurencija, ekonomska konkurencija u određenim oblastima, umeju, pa često i znaju, da nameštaju raznorazne krivične postupke, uključujući i krivične postupke koje su podnete na osnovu poreskih prijava. Dakle, jedan drugome umeju, kako to naš narod kaže, znaju da nameste krivičnu prijavu na takav način da se liše konkurencije prilikom konkurisanja za izdavanje licence.
Predlagač amandmana je upravo to predložio, da podnosilac zahteva za izdavanje te licence ne može biti ni lice protiv koga se vodi krivični postupak bez obzira da li će ono kasnije biti pravosnažno osuđeno ili ne. Razumeo bih predlagača da je dodao posle ovoga – i lice protiv koga se vodi krivični postupak za teška krivična dela i privredne prestupe, ukoliko budu pravosnažno osuđeni. Takvu vrstu amandmana bih podržao. Ovako, nažalost, ne mogu, jer se time narušava pravo onoga čija krivica nije sudski pravosnažno dokazana da konkuriše za ovu licencu. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, nisam hteo da se javljam po oba amandmana, zato ću reći da ću podržati jedan od ova dva amandmana, da li gospodina Stojanovića ili gospođe Banović, iz prostog razloga što ovaj član 15. nije baš neko sretno rešenje. Oko toga moramo da se složimo.
U stavu 1. kaže se – upravljač infrastrukture može obustaviti javni prevoz putnika i robe na železničkoj infrastrukturi ili delu infrastrukture na kojoj javni prevoz putnika i robe postane nerentabilan, uz saglasnost Vlade.
Razumeo sam da prevoz putnika i robe železnicom uopšte nije rentabilan. Dakle, ovde nema kriterijuma po kome će upravljač infrastrukture birati ono što želi da zatvori za saobraćaj. Dakle, kompletne pruge su nam za sada nerentabilne. Ovde ne piše – tamo gde je nerentabilnost povećana u odnosu na druge pruge ili neko tako drugo rešenje, pa da se vidi šta je apsolutno nerentabilno što uveliko opterećuje i ne daje odgovarajuće efekte u prevozu putnika i robe ili su, recimo, sela uzduž te pruge u potpunosti izumrla, kao što preti opasnost da se desi, pa nema nikakve potrebe da ta pruga ili lokalna deonica postoji i da se njome upravlja. Ne slažem se sa kolegom Stojanovićem da upravljač ne može ukinuti prugu.
U stavu 2. piše – železničku infrastrukturu ili njen deo na koji se zbog nerentabilnosti obustavi javni prevoz putnika i robe upravljač infrastrukture može da preuredi u manipulativnu prugu i za druge namene i da propiše uslove i način korišćenja.
Dakle, posle dobijanja saglasnosti Vlade, onaj ko je zatvorio saobraćaj tu prugu može da upotrebi u druge svrhe, za druge namene i da propiše uslove i način korišćenja. To može da bude i u turističke svrhe. U ovom drugom stavu to može tako da ostane, ali takođe po meni treba da postoji neka saglasnost Vlade da upravljač koji obustavlja saobraćaj na delu pruge, kada želi da promeni namenu, takođe mu je potrebna saglasnost Vlade ukoliko to želi da preuredi u neke turističke i druge namene, a i dalje posle saglasnosti Vlade o obustavljanju saobraćaja on ima pravo da upravlja tom deonicom. On može nju iskoristiti u druge namene, a pri tome mu nije potrebna više saglasnost Vlade, što po meni baš i nije dovoljno sretno rešenje.
Takođe, želim da kažem da i u stavu 3. baš nije sretno rešenje kada ga veže za stav 1. Bilo bi dobro da pre dobijanja saglasnosti Vlade, ovo što piše u stavu 3. – upravljač infrastrukture je dužan da odluku o obustavljanju prevoza iz stava 1. ovog člana dostavi železničkim prevoznicima za sopstvene potrebe, organima AP, organima jedinice lokalne samouprave i objavi u dnevnim listovima. To se sve događa na kraju. Nemoguća je bilo kakva njihova reakcija, bilo kakva njihova eventualna prevoznička i druga pobuna ili zahtev prema Vladi da ne izda tu vrstu saglasnosti. Bilo bi dobro da je to spojeno, da Vlada može da da saglasnost, ali pre toga da obavesti AP, lokalne samouprave na koje se ta deonica odnosi, da obavesti pre davanja saglasnosti i prevoznike za sopstvene potrebe ili prevoznike na tim prugama da oni znaju pre dobijanja saglasnosti Vlade da upravljač želi da zaustavi saobraćaj na toj deonici i da oni imaju pravo da preduzmu te mere.
Dakle, zamolio bih predlagača zakona da od ova dva člana pokuša da nađe neko rešenje. Gospodin Stojanović je išao time da se saobraćaj zatvara otprilike konačnom odlukom, da Vlada sa time izađe pred Narodnu skupštinu i da onda Narodna skupština bude ta koja će dati odobrenje za zatvaranje dela pruge, odnosno obustavljanje prevoza. Mislim da je predlagač zakona svakako imao dobru nameru, ali da je trebao da uskladi stav 1. sa stavom 3, odnosno stav 2. da nije moguće preurediti prugu za nek druge delatnosti bez saglasnosti Vlade koja je data na zatvaranje saobraćaja. Hvala.