Poštovana gospodo, narodni poslanici, mislim da je ovaj tekst Povelje o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama mogao da sačeka i izradu Ustava Srbije, jer postojeći Ustav Srbije od člana 11. do člana 79. obrađuje ovu kategoriju po najvišim standardima, koji su u skladu sa stavovima Evropske unije i najvišim standardima najvećih država sveta.
Mislim da pokušaj da prethodno rešimo ovo pitanje, bez rešenja kroz Ustav države, neće popraviti status nacionalnih manjina u Srbiji, a čini mi se, i dalje će ostati ugrožena prava građana srpskog naroda u sredinama gde se nalaze kao manjine, na teritoriji Srbije, i gde bi njihova prava trebalo da budu suverena, kao i ostalih građana koji žive na tim teritorijama.
Ali, da pođem redom - za mene, u međunarodnom okruženju, u kakvom se sada Srbija nalazi, ima brojnih nerešenih pitanja, pitanja granica; brojni zahtevi unutar Srbije za bivšim pravima. Recimo, danas imate izjavu jednog ministra u Vladi, koji tvrdi da će Vojvodina biti država unutar države Srbije. (Poslanik iz sale: Zbunio se.)
Ja ne bih uopšte rekao da se on zbunio, ali mislim da bi za ovo bar trebalo da podnese ostavku na mesto ministra u Vladi Republike Srbije, jer očigledno da su tu u pitanju neka prava, za koja lično mislim da nisu ugrožena; ne možemo tretirati Srbiju kao državu iz tri dela, već je moramo tretirati kao zajedničku državu svih građana Srbije, a postojeći Ustav kaže da je Srbija država građana.
Mislim da su i u tom Ustavu postignuti viši standardi, koji su neophodni ovoj državnoj zajednici. Recimo, u američkom ustavu stoji jasno da je Amerika država američkog naroda, u Francuskoj - francuskog, u Nemačkoj - nemačkog. Pa logično bi bilo da sutra Srbija bude država srpskog naroda i građana Srbije, kao i građana koji žive u dijaspori. To pitanje je vrlo važno i mislim da nam je neophodno u nekom periodu koji sledi, a govorimo o vremenima koja su pred nama. Pred nama su i dalje složena politička vremena, kad je u pitanju celovitost i suverenitet ove zajedničke države.
Postoje brojni zahtevi spolja ili iznutra, od određenih grupacija koje sebe vide na različite načine; neke vide u političkim organizacijama, a druge vide u nevladinim organizacijama svoja prava; npr. imate u kategoriji nevladinih organizacija propulzivnije ličnosti, više prisutne u medijima kada komentarišu neka od ovih pitanja koja tretiramo kroz ljudska prava, nego što to mogu opozicioni lideri velikih političkih organizacija ili, recimo, politički lideri partija na vlasti.
Kad je u pitanju prigovor savesti, a on se odnosi na obavezu služenja vojnog roka, mislim da se prebrzo ušlo sa ovom temom na prostore Srbije, jer verovatno u dužem periodu Srbija neće biti pacifizirana kao država, niti će biti stvoreni uslovi da na ovakav način tretiramo ozbiljnu obavezu, pre svega građana muškog pola u Srbiji.
U prethodnom periodu smo imali zakonsku obavezu, koja je na raznorazne načine zloupotrebljavana. Ovaj prigovor savesti tretiraću na jedan drugi način. Očigledno da ćemo najsiromašnijim slojevima ili porodično vaspitanim i svesnim ili nacionalno opredeljenim ljudima ostaviti obavezu da sami odluče da li će svoju decu slati u vojsku ili ne.
U prethodnom periodu, u vreme mobilizacije 1999. godine, gradovi u okolini Srbije, recimo Bijeljina, Zvornik ili neki drugi gradovi u Makedoniji, Bugarskoj, Rumuniji, Mađarskoj, bili su prepuni mladih ljudi iz Srbije koji su provodili dane tamo, bežeći od obaveze služenja vojnog roka.
Zašto tu postoje dvostruki standardi, ako se radi o istoj obavezi, a pravo na odbranu suvereniteta i teritorijalne celokupnosti spada u najviša svetska prava, prava na očuvanje državne zajednice. Niti je Srbija prebogata država, niti su građani Srbije previše bogati da mogu da imaju plaćeničke ili neke druge vojske; to će, čini mi se, ostati obaveza upravo onih koji ovu teritoriju smatraju svojom državom ili imaju dovoljno izgrađenu patriotsku crtu i obavezu da služe vojni rok.
Pitanje je kojim putem Srbija treba da ide kad su u pitanju mediji. Očigledno da se, navodno, i dalje radi na slobodi medija, ali definitivno, evidentno je da mediji u Srbiji i dalje nisu slobodni. Kaže se - ne treba da bude cenzure, a evidentno je da je ona prisutna u medijima u Srbiji, ili je anahrono do te mere da je čak diskutabilno ono što je u medijima prisutno - da li možda uopšte to ne treba u nekoj fazi cenzurisati, ili neko ima političke potrebe da takve vrste novina ili medija funkcionišu ili postoje.
U civilizovanim državama to se rešava porezom, pa kada im naplatite dovoljno poreza - kod nas se to kaže šund, a tamo se to reši porezom - ta vrsta medija onda može da funkcioniše, ako plaća višu stopu poreza.
Državljanstvo spada u najvažnija pitanja. Čini mi se da nije baš najbolje tretirano, mislim da bi se ovo pitanje moglo kvalitetnije tretirati u ovom dokumentu. Nije do kraja definisano i mislim da bi trebalo Ustavom ovo definisati na bolji način, jer očigledno je da će državljanstvo Srbije moći da stekne ko god hoće, što nije baš uputno u ovom vremenu da tako bude.
Postavlja se pitanje dijaspore. Mi zaista moramo jednom pred sebe staviti to pitanje dijaspore na jedan pošteniji način. Stalno se priča o dva do četiri miliona građana Srbije, koji žive van teritorije ove zajednice, nemaju pravo glasa, stalno ih nešto specijalno pozivamo da donesu svoj novac. Priča se da imaju oko 60-70 milijardi dolara u inostranstvu, pa dajte da im onda postrojimo i ova prava: prava da glasaju, da žive zajedno sa nama, da budu birani u ovaj parlament i da odlučuju o važnim državnim pitanjima, kad su u pitanju interesi svih građana Srbije.
Nije važno ko će se naći na vlasti kada ti građani budu imali to pravo, ali mislim da će tek tada oni ovu državu prihvatiti kao svoju zajedničku i matičnu državu, iako stalno dolaze ovde, pokušavaju da učestvuju u privrednom životu, pokušavaju da grade i stvaraju, ali čini mi se da nismo naišli na jedan korpus odnosa koji će ih vezati zajedno.
Naravno, i oni su podeljeni u inostranstvu kao i mi ovde, prema raznim političkim opcijama ili strukturama. Ali, ovaj standard bi trebalo da bude najviši i tu ne sme da bude podela. O svemu ostalom ćemo razgovarati potom, da li smo za kraljevinu, republiku, monarhiju ili za nešto treće, o tome neka rešavaju građani Srbije. Ali, i ovi ovde i oni tamo. Ono što bude rešeno to će biti obaveza svih - da živimo u takvoj zajedničkoj državi.
Pravo na utočište za prinudno raseljena lica - mislim da tu nisu rešena prethodna pitanja. Pošli smo od Povelje Ujedinjenih nacija, pa smo doneli Rezoluciju 1244, ali je očigledno da je ona u članu 9. najviše redefinisana i ugrožena i kada su u pitanju interesi građana srpskog naroda, Roma i ostalih koji su izbegli sa teritorije Kosova. Čini mi se da su ta prava značajno ugrožena, a i ne vidi se perspektiva - kako će ta prava biti rešena, jer se stalno poziva na stavove međunarodne zajednice.
Ovih dana imamo čak i izjavu da će ponovo biti podignut nekakav ustanak na teritoriji Bujanovca i Medveđe, kao i zahtev da se taj deo teritorije otcepi.
Pravo na očuvanje posebnosti - pošto se mnogi pozivaju na Ameriku, vi u Americi možete da postavite zastavu...
(Predsedavajuća: Da li nastavljate, pošto je prošlo deset minuta?)
Da. Vi možete da postavite vašu zastavu, ali pored nje mora da stoji i američka zastava. To morate imati u Francuskoj, u Nemačkoj ili u bilo kojoj od država o kojima se ovde priča, a navodno imaju najviše svetske standarde.
Na raznim područjima Srbije imate zloupotrebu simbola. Nemam ništa protiv da postoje takve vrste simbola koje će na određen način isticati posebnost neke zajednice, bila ona verske ili nacionalne vrste, ali definitivno ne pristajem, mi kao građani ne pristajemo na to da to bude suštinsko obeležje ili da se skandira i priča da je to neka druga država, a da je iza toga većinom najava da se ovog proleća traži otcepljenje ili prisajedinjenje Kosovu itd.
Molim vas, to je klasičan terorizam. Ceo svet priča o terorizmu, a ovde se taj terorizam razvija kao pravo. Država mora da bude čvršća u vezi sa tim. Ne treba ovom poveljom da smanjujemo prava sopstvenog većinskog naroda na teritorijama gde je on manjina. Građani srpskog naroda na tim teritorijama moraju imati ista prava kao i građani koji žive kod mene u Mačvi ili u Čačku, Kragujevcu. U Bujanovcu moraju imati ista prava. Država je dužna da im obezbedi ta prava. Ona ne mogu biti niža, ne mogu biti manja i iz toga proizilazi onaj drugi deo - kakvo je pravo na zdravstvenu zaštitu, obrazovanje kao i ostala druga prava.
Po mom mišljenju jedan od najviših standarda, a stalno pričamo o evropskim integracijama, jeste obaveza plaćanja poreza. Znate, onda nema karakter većinskih prava, ali kada se porez ne plaća onda su mnoga ljudska prava ugrožena, počev od prava na rad, na zapošljavanje, na zdravstvenu zaštitu i obrazovanje. U drugim tzv. civilizovanim državama ovo pravo je i obaveza i standard, kao i pravo da se plaća porez. To je obaveza kao jedan najviši evropski standard. Kod nas ga nema.
Rekli smo da težimo najvišim standardima koji su ustanovljeni u Evropi, ali kada pominjemo obrazovanje, moram da kažem da smo zadržali tekovinu iz komunističkog perioda - obavezno osnovno obrazovanje. To je bio standard koji je važio u nekom drugom periodu. Ako se slažete, ostao je da važi i za budućnost u ovom novom veku.
Zar nismo mogli ovaj standard podići na viši nivo obaveze, znači kada kažemo pravo na rad, onda je obaveza - srednje obrazovanje, jer iz tog obrazovanja će se crpiti i pravo na vaspitanje, kulturu, a pre svega pravo na rad. Ne verujem da će u nekom periodu koji sledi mnogobrojni građani Srbije sa osnovnim obrazovanjem moći da steknu pravo na rad, ali sa srednjim obrazovanjem, optimisti će reći - da, pesimisti će staviti znak pitanja. Prema tome, ovo je trebalo da bude izgrađeno u viši standard kao pravo.
Na kraju, mislim da se preuranilo sa ovim dokumentom u želji da se strasti u Srbiji smire. Strasti se u Srbiji mogu smiriti na jedan najprostiji način - mora da postoji volja svih nas da živimo u zajedničkoj državi, da poštujemo najviše standarde koji postoje u Evropi i da na taj način kreiramo i sopstvene standarde u ovoj državi.
Ako ne pođemo od osnovnih standarda koji su ustanovljeni, mada ovde postoje grupacije koje kažu - mi smo za evroatlantsku integraciju, dok druge kažu - mi smo za evropsku, mi treba da budemo za integraciju građana Srbije koji žive u zajedničkoj državi i da postignemo konsenzus oko standarda o kojima više nećemo raspravljati ovde, od najnižih do najviših.
Mi treba da raspravljamo o onim drugim pitanjima koja se tiču boljeg života u različitim sredinama. Ali, bez prava da iko ičija prava ugrožava ili da ih smatra nižim pravima od prava građana drugih nacionalnih manjina. Ne možete na području Bujanovca, Preševa ili nekom drugom području tretirati pravo srpskog naroda kao niže pravo na zajednički život. To mora da bude najviše pravo i mora da bude zaštićeno od strane Vlade Republike Srbije i najviših državnih organa.
Pa, onda se kaže - mi ćemo imati pravo na prigovor savesti. Kako da odbranimo pravo u ovom periodu ako se stvara uslov da na taj način tretiramo onog ko neće da služi vojsku, vojni rok. Ovim prigovorom savesti ugrožavamo druga prava i to nisu standardi Evrope. To su standardi nevladinih organizacija, nekih mirnodopskih udruženja i organizacija ili prebogatih država koje mogu da imaju plaćeničke vojske. Srbija to niti može, niti treba u ovoj fazi da obezbeđuje. Hvala lepo.