Dame i gospodo, zaista je vrlo diskutabilno što se u vanrednom stanju razmatra set zakona iz oblasti pravosuđa, iz oblasti krivičnog prava, kojima se reguliše jedno vrlo delikatno pitanje, koje u naučnim krugovima nije dovoljno istraženo, a u velikom broju zemalja vrše se ogromni i enormni napori da se istraži najbolji vid solucije za rešenje pitanja tzv. organizovanog kriminala.
Naravno, hendikep u svemu ovome jeste na dušu vladajućoj strukturi i vladajućoj garnituri u ovom parlamentu i u Srbiji, a to je da se šest zaista krucijalnih zakona, vrlo bitnih, spajaju u jednu raspravu, tako da se maksimalno limitira vreme predviđeno za obrazlaganje rešenja predviđenih u izmenama i dopunama ovih zakona, posebno u zakonu o suzbijanju organizovanog kriminala.
Međutim, šta je tu je, da ne bih dalje trošio vreme koje je i te kako kratko, preći ću na obrazlaganje predviđenih rešenja, kako sam već rekao, za suzbijanje organizovanog kriminala, jer je i u uvodnoj raspravi objašnjeno da je osnovni cilj svih ovih izmena i dopuna šest sistemskih zakona, među kojima je i Krivični zakon, upravo pripremanje i stvaranje uslova za efikasniju borbu i suzbijanje organizovanog kriminala u našoj zemlji.
S tim u vezi, moram da kažem da je veliki broj predviđenih normi u ovim izmenama i dopunama zakona ne samo neustavan već i protivan odredbama međunarodnog prava, odredbama koje smo prihvatili učlanjenjem u Savet Evrope. Ako želimo da idemo u Savet Evrope, moramo se na jedan valjaniji način baviti uobličavanjem naših zakonskih projekata, kako ne bismo sedeli ovde i u beskonačnost, po ko zna koji put, menjali ono što nije dobro.
Primeri nam govore da je i Ustavni sud Srbije u velikom broju slučajeva već pokazao da ono što ne valja ne može proći na tom Ustavnom sudu, a što se predlaže u ovoj skupštini.
Međutim, vratimo se organizovanom kriminalu. Kao što sam već rekao, jedna od najopasnijih i u isto vreme najmanje poznatih vrsta kriminaliteta jeste organizovani kriminal, koji nije dovoljno naučno izučen, ali je i te kako okružen mistikom, tajnom. Mistiku dodatno podupiru sredstva masovne komunkacije, a imamo očigledan primer danas u Srbiji kako se to radi.
Da bi taj jedan problem vrlo strukturalno bio rešen, postavljale su se mnogobrojne rezolucije UN, među kojima i na VII kongresu protiv organizovanog kriminaliteta u Milanu, na VIII kongresu UN u Havani, Rezolucija o reketiranju itd. Međutim, ono što je suštinsko, to je da se mora zaista studiozno prići objašnjavanju ili uređenju samog pojma organizovanog kriminala.
Postoje dve teorije. Jedna teorija jeste uža, druga teorija jeste šira. Šira teorija dozvoljava veoma veliku samovolju organima vlasti koji mogu slobodno da tumače šta je organizovani kriminal i da se protiv tako organizovanog kriminala, shvaćenog na najširi način, bore ili da upotrebljavaju sredstva fizičke prinude za suzbijanje organizovanog kriminala.
Naše mišljenje jeste da se mora prići restriktivnom definisanju organizovanog kriminala, koje je, između ostalog, u važećem tekstu Zakona o suzbijanju organizovanog kriminala primenjeno. Podsetiću vas da je prvi pristup koji određuje organizovani kriminal širi i određuje ga kao delatnost kriminalnih organizacija. Dakle, čim postoji kriminalna organizacija, postoji i organizovani kriminalitet. To je izuzetno široka definicija i to je predviđeno u ovim izmenama i dopunama zakona o suzbijanju organizovanog kriminala. To može dovesti do velikih zloupotreba u toj oblasti.
Drugi, uži sistem shvatanja ili definisanja organizovanog kriminala precizirao je italijanski autor Đovani Fjondaka, koji navodi četiri uslova da bismo neku delatnost nazivali organizovanim kriminalom. To su: 1) organizovana dimenzija, dakle, da postoji kriminalna organizacija; 2) organizovanje delatnosti privrednog tipa ili kriminalna korporacija; 3) upotreba nasilja sa ciljem očuvanja pozicija, prvenstva ili monopola radi širenja profita, ali i finansiranje ubistva radi sprečavanja primene prava ili donošenja političkih odluka koje ih ugrožavaju; 4) korupcija policijskih, sudskih i političko-izvršnih vlasti, što je najvažnije.
Po našem mišljenju, trebalo bi usvojiti užu definiciju, što smo i amandmanima predložili. Mi smo predložili da ostane koncepcija važećeg teksta zakona, koja podrazumeva taksativno navedene uslove koje sam pročitao. Znači, moramo razlikovati samo postojanje kriminalnih organizacija koje je, nesporno, manje-više u svim zemljama danas, od organizovanog kriminaliteta kome je organizovanost conditio sine ljua non, dakle osnovni razlog postojanja, ali ne i dovoljan uslov za postojanje.
Od ostalih bitnih crta, od ove četiri karakteristike, najbitnija je četvrta. Obratite pažnju, to je infiltriranje u strukturu vlasti koja počinje da radi za kriminalnu organizaciju ili da joj bar garantuje imunitet. Ovako shvaćena definicija organizovanog kriminala u Predlogu izmena i dopuna zakona, plašim se, zaista nema utemeljenje ni u uporednom pravu i predstavlja veoma široka ovlašćenja za borbu protiv organizovanog kriminaliteta, koja može da podrazumeva i borbu protiv političkih protivnika i najširi mogući oblik represije pod vrlo diskutabilnim uslovima.
Podsetiću samo da se i veliki broj država upinjao da nađe dobra zakonska rešenja kako bi suzbio organizovani kriminal, pa je tako u SAD-u 1970. godine donet Organized Crime Control Act. Italija ima niz antimafijaških ili antimafija propisa. Najveći problem jeste činjenica da njihovi organizatori, zbog razvijenog sistema i mehanizma korumpiranja nosilaca vlasti, bivaju abolirani od krivičnog gonjenja.
Još jednom ću podvući ono što je najbitnije, a to je četvrti uslov - infiltriranje u strukturu vlasti. Dakle, organizovanog kriminala nema bez infiltriranja u strukturu vlasti. To je osnovno. To je suština problema koji mi treba da rešavamo.
Ono što je predviđeno izmenama i dopunama ovog akta poništava taj conditio sine ljua non i omogućava široko tumačenje i zloupotrebu vlasti u borbi protiv organizovanog kriminala. To nije dobro. SPS je amandmanima reagovala. Pokušali smo da vam stavimo do znanja da predloženo rešenje nije dobro, da je bolje rešenje koje je u važećem zakonskom tekstu. Nadam se da ćete imati razumevanja, ukoliko vam je želja realna borba protiv organizovanog kriminala, a za razloge i za namere koje smo mi kao SPS izrazili u tom pravcu.
Druga stvar koja je predviđena navedenim zakonom, a koja je vrlo negativna, jeste uvođenje policijskog pritvora. Naime, veliki broj međunarodnih organizacija je bio izuzetno aktivan kada je trebalo da se razmatra pitanje policijskog pritvora, koje je bilo aktuelno, recimo, do 1990. godine, kada je bilo mnogo povike na Zakon o krivičnom postupku, koji je omogućavao policijskim organima izvesne zloupotrebe u toj oblasti.
Zbog nepreciznosti formulacije koja je bila sadržana u tadašnjem Zakonu o krivičnom postupku moglo je da se desi da policijski organi, organi izvršne vlasti, uhapse okrivljenog za izvršenje krivičnog dela i da ga, bez nekog valjanog razloga i bez neposrednog izvođenja pred sudske organe, zadrže u pritvoru izvestan rok. Taj rok je bio 48 sati, pa je skraćen na 24 časa, a danas, usled odredaba člana 3. predloženog zakona o izmenama i dopunama zakona o borbi protiv organizovanog kriminala, stvaraju se uslovi da policijski pritvor, pritvaranje lica, suprotno odredbama svih međunarodnih zakona, suprotno odredbama Ustava i Zakona o krivičnom postupku, hipotetički može da traje i do tri meseca, pet meseci, koliko se kome prohte.
Razlozi za to navedeni su u članu 15b; - ovlašćeno službeno lice može, i bez naredbe suda, da prinudno privede i u prostorijama službe zadrži lice, radi prikupljanja obaveštenja i dokaza o organizovanom kriminalu, do 24 časa; a na njegov obrazložen predlog policijski pritvor može da bude produžen od strane specijalnog tužioca na još 30 dana.
Hipotetički, druga vrsta policijskog pritvora je formulisana članom 15g, koji kaže: "Lice za koje postoji osnov i sumnje da je izvršilo krivično delo sa elementom organizovanog kriminala može se zadržati u prostorijama posebne pritvorske jedinice u trajanju do 30 dana".
Dakle, imamo situaciju da neko može biti priveden do 30 dana zbog potrebe pribavljanja dokaza o organizovanom kriminalu, pa da se to lice, za koje se utvrdi osnovana sumnja da je učestvovalo u vršenju organizovanog kriminala, ponovo pritvori, a rešenjem ministra unutrašnjih poslova taj pritvor može biti produžen za još 30 dana.
Takva odredba neće proći na Ustavnom sudu. Ona će nas dovesti u velike probleme koje ćemo imati sa međunarodnim organizacijama, prvenstveno sa Savetom Evrope. Takva odredba omogućiće širokom krugu ljudi koji budu pod udarom borbe protiv organizovanog kriminala da budu privedeni na osnovu ovog zakona i da traže naknadu štete za privođenje, od strane države. To može dovesti do velikih problema u našoj državi.
Pošto me upozoravaju na vreme, kojeg nemam dovoljno, o izmenama Zakona o oružju i municiji neću previše pričati. Imamo jedan amandman o tome.
Izmene i dopune Zakona o Visokom savetu pravosuđa i Zakona o javnom tužilaštvu sadržane su u jednom. Ono što je najbitnije, ovde se
predviđa krajnje restriktivno rešenje, koje omogućava direktno mešanje izvršne vlasti u sudsku, što nije bilo ni u naše vreme, u vreme važenja Zakona o javnom tužilaštvu koji je donet 1991, a menjan 1992. godine, kada je Narodna skupština birala i republičkog javnog tužilaca i sve javne tužioce i zamenike javnih tužilaca, niti je takvo rešenje bilo predviđeno u izmenjenom Zakonu o javnom tužilaštvu, od oktobra 2001. godine, kada je predložena ingerencija Visokog saveta pravosuđa, novog organa u sistemu pravosudnog uređenja, da predlaže Skupštini sve nosioce javnotužilačke funkcije, dakle i javne tužioce i zamenike javnih tužilaca, a da ih, što je demokratsko načelo, Narodna skupština po tom predlogu bira.
Predviđenim rešenjem brišu se ingerencije Visokog saveta pravosuđa u korist izvršne vlasti i daje se ovlašćenje, praktično Vladi da predlaže izbor javnog tužioca Narodnoj skupštini Republike Srbije i, ono što je drastičnije, da imenuje zamenike javnih tužilaca. To je zaista neprimereno rešenje, nije postojalo ni u kom vremenu, i ako idete ka demokratiji moraćete sami sebe da zapitate da li je ovo u skladu sa osnovnim demokratskim načelima podele vlasti ili je ovo uvođenje diktature na mala vrata. Podizanje ovlašćenja izvršne vlasti jeste upravo to, ali svi zakoni svedoče o onima koji glasaju za njih, pa će i ovaj zakon svedočiti o tome kakva je sadašnja vlast, vlast DOS-a u Srbiji.
Saglasno sa tim, predložene su izmene Zakona o Visokom savetu pravosuđa i mislim da ne treba previše trošiti reči o tome, jer sam već rekao da se radi o poništavanju uloge Visokog saveta pravosuđa kao stručnog organa koji će imati i uži i prošireni sastav, gde će ulaziti i predstavnici sudske i izvršne vlasti, kao i predstavnici javnog tužilaštva, što je od krucijalnog značaja za pospešivanje nezavisnog sudstva. Naravno, i nezavisnosti javnog tužilaštva kao jednog organa pravosuđa koji mora tu da ostane, a ne da bude produžena ruka MUP-a, Ministarstva pravde i izvršne vlasti.
S tim u vezi, niti su postojala ovakva rešenja u vreme prethodnog zakona, niti u vreme važećeg zakona; ovo je praktično unižavanje prava koje je imala nezavisna sudska vlast u odnosu na postojeće. Mislim da je to rešenje neprihvatljivo. Ukoliko smatrate da je predloženo rešenje dobro, vi ćete glasati za njega, bez obzira na sve argumente koje čujete sa ove govornice, a mislim da su ovi argumenti potkrepljeni činjenicama, jer pogledajte prethodne zakone, pogledajte upravno-pravna rešenja i videćete da je upravo tako.
Da kažem nekoliko reči o Krivičnom zakonu Savezne Republike Jugoslavije i izmenama Krivičnog zakona Republike Srbije. Zaista je izuzetno bitno da jedna država nađe optimalnu meru između dva načela. Dakle, za onu državu koja nađe optimalnu meru između načela kažnjavanja onih koji vrše kriminalne aktivnosti i načela zaštite ljudskih sloboda i prava, može se reći da je napravila dobar posao i da je uspešna.
Sve države imaju intenciju da na optimalan način usklade zaštitu ljudskih i građanskih prava i kažnjavanje onih počinilaca inkriminisanih krivičnih dela u skladu sa načelom (nullum crimen nulla poena sine lege), ali moram da istaknem da je ovom prilikom napravljeno veoma mnogo grešaka.
Pre nego što pređem na objašnjavanje konkretnih odredaba, moram da kažem nekoliko reči koje odslikavaju stanje nakon usvajanja Ustavne povelje, koja reguliše usvajanje novih zakona ili usklađivanje republičkih zakona sa saveznim zakonom.
Pred ovim parlamentom ili pred nekim drugim parlamentom koji posle nas bude došao stoji nesumnjivo veliki posao usklađivanja svih zakona, pa i u ovoj krivično-pravnoj oblasti, na jedan celovit način, kako ne bismo imali situaciju koja je danas važeća, a to je da imamo jedan opšti zakon ili osnovni zakon, kako se ovde u predloženim izmenama i dopunama Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije predlaže, i da imamo jedan, (jer, ako je ovo osnovni, šta je ovaj, dopunski) republički krivični zakon sa delimično neusklađenim odredbama koje se pokušavaju na jedan parcijalan način da usklade.
Pred nama je, dakle, vrlo složen posao, a to će posvedočiti i predstavnici Ministarstva pravde, kojih nažalost nema, a ja sam se nadao da će biti ovde, pa ćemo moći da polemišemo na osnovu argumenata, kako bismo mogli da dođemo do zajedničkog rešenja koje bi bilo dobro rešenje i sa aspekta, (pošto sam ja Piroćanac, kao i još neki u ovoj skupštini) ekonomičnosti, da se naša Skupština ne bavi po hiljadu puta istim stvarima. Podsetiću vas da smo o pravosudnim zakonima pričali tri puta u roku od godinu i dva meseca, pa smo trošili i tada narodne pare za sve i svašta, a nismo rešavali ovaj osnovni problem koji je vezan za krivično zakonodavstvo, a to je - nismo rešili same uzroke nastajanja kriminalnih delatnosti u jednom društvu.
Dakle, moj apel jeste da se ova skupština mora više baviti rešavanjem uzroka koji dovode do svih tih kriminalnih delatnosti, kriminalnih akata, rešavanjem ekonomskog i socijalnog stanja koje tera ljude, bilo kako da mi to tumačimo, na protivpravno delovanje u cilju pribavljanja izvesne koristi.
Nažalost, ova skupština se više bavila uređenjem pravosudnog sistema, a sada ćemo se baviti po prvi put, u stvari, po drugi put, krivično-pravnom materijom, a nećemo doći do celovitog sistema objedinjavanja krivično-pravne materije.
Dakle, posebna rešenja koja su predviđena ovom izmenom zakona odnose se, pre svega, na uvođenje kaznene konfiskacije i imovine. Podsetiću vas da je čuveni pravnik Čezare Bekarija 1764. godine u svom delu o zločinima i kaznama upravo kritikovao način, odnosno kaznu konfiskacije. Međutim, morate imati razumevanja da konfiskovanje imovine mora da se odnosi samo na onu imovinu koja je stečena vršenjem inkriminisanog dela, ali ne i nasveopštu imovinu, i da to ni u jednom pravnom sistemu ne postoji.
Sa druge strane, gospodo, argumentacija je na našoj strani, moraćete da se složite sa činjenicom da rešenja koja predviđaju sticaj i vraćanje na ranija rešenja za osobito težak slučaj i za brisanje odredaba u višestrukom povratu mogu dovesti do toga da se na mala vrata uvodi kazna doživotne robije, što je suprotno odredbama svih, ali zaista svih pravnih razloga. I, moram da kažem da je doživotna kazna neprihvatljiva iz humanih i iz ekonomskih razloga, ali o tome ću nekoliko reči reći kasnije kada budem obrazlagao amandmane koje je SPS podnela. Hvala.